NA ODNOSIMA TREBA RADITI…

tamoiovde-logo

 Šta to znači?

 Tema ovog članka je nastala nakon što je na jednoj od psiholoških seansi, Anastasija rekla potpuno mirno,  da već nedelju dana ona i muž ne pričaju.

Šta se desilo? U stvari – ništa posebno. Prosto, Oleg se nije ponašao onako kako je ona želela: nije rekao ono što je Nastja očekivala od njega da čuje…

Ljudski odnosi – jedan od razloga ogromne radosti i, istovremeno, uzrok velikog emocionalnog bola, patnje. Nastja i Oleg su sasvim nedavno osnovali porodicu. Ali zašto se to dešava? Oboje su želeli da budu srećni; oboje su se nadali da će u porodici vladati  ljubav, radost, razumevanje, nežnost.

Najviše me je zapanjilo što mi je to Nastja rekla potpuno uobičajenim glasom, kao da je ne pričati s mužem nedelju dana nešto potpuno normalno, ništa važno.  Jer, on je kriv. On nju mora da razume.

Tu seansu smo posvetili međuljudskim odnosima. Mnogo toga je za Nastaju bilo začuđujuće, o mnogo čemu je ona čula po prvi put.

Na primer, da se ono što se trenutno dešava između nje i Olega naziva – manipulacija. Zašto ona pokušava s njim da manipuliše. Upravo, da kod muža izazove osećaj krivice. Umesto da otvoreno rasprave šta se među njima desilo, da otvoreno govori o svojim očekivanjima i potrebama, Nastja ćuti.

Zašto se to dešava? Negde na nesvesnom nivou ukorenila se jako psihološko ubeđenje: on mora…, on je dužan… Mora šta? Bilo šta. Na primer, da razume kako je njoj teško. Ili da se doseti šta njoj treba, šta ona želi… Takve misaone konstrukcije ona nikad nije razmatrala niti proučavala.

Ali zašto on mora ili je dužan? On je takav kakav je. On se može dosetiti, a može i da se ne doseti. On može da razume, a može i da ne razume. On se ponaša onako kako on shvata za sebe tu realnost. On očigledno ne može da se ponaša drugačije. To je veoma važno da se razume. Svaki od njih dvoje je doneo u svoju novu porodicu određene modele ponašanja iz svojih roditeljskih porodica.

Za Nastju je bilo potpuno normalno da može i da je čak i dužna da svog partnera kažnjava ćutanjem. Za Olega je isto normalno da ćuti, ako oseća da ga ne razumeju. I njoj i njemu se to ne sviđa, ali oni drugačije ne znaju. Čak i ne osećaju da je taj model ponašanja neprihvatljiv, ako uistinu žele da postanu bliski. Oni tek treba da nauče da razgovaraju. Trenutno joj se taj zadatak ne čini nimalo lak, ali to je moguće. I uopšte nije strašno.

Sami od sebe odnosi se nimalo neće promeniti.

Na odnosima treba raditi. Ali kako? Odgovor je jednostavan.

Ako upravo Nastja trenutno posećuje psihologa, ako je trenutno ona u mogućnosti da raspravlja o onome šta se događa, onda i odgovornost za odnose ona preuzima na sebe. I to nije prosto podela 50 – 50. Svu odgovornost, 100% preuzima ona. To je veoma važno da se razume. Takođe se to tiče i vas, vas koji čitate ovaj tekst, kome je bliska ta tema.

Ako ovaj članak čitate, onda taj posao treba da radite upravo vi. Duboki i divni odnosi među ljudima se grade. Oni ne dolaze sami od sebe. To je zaista stvaralački zadatak nad kojim je potrebno dobro se potruditi. Ali je vredan toga. I samo u tom slučaju može se govoriti o pravoj ljubavi.

Građenje odnosa između mene i mojih bliskih može da bude jedan od najvažnijih zadataka u mom životu. Tim pre za čoveka koji ispoveda hrišćanstvo.

Niko taj posao neće odraditi umesto vas.

Kada preuzimamo odgovornost za svoje odnose sa bliskim čovekom na sebe, mi shvatamo da je to upravo naš zadatak. To je ono što Gospod od mene očekuje. I tada se pojavljuje motivacija da na tome radimo dobrovoljno i radosno. Bez raznih: ali, on treba da razume… Ne, ništa on ne treba i nije dužan. On je takav, kakav je. Sa svojim problemima, svojim dečijim traumama, svojim načinom komunikacije koje je poneo iz porodičnog doma. On je takav. Takva je realnost.

Koji je prvi korak? Ja smireno prihvatam tu realnost. Znači, ja mogu da odgovaram samo za sebe. Znači da upravo vi (ne on ili ona) morate da odradite taj posao… Čak i ako vam se čini da je s vama sve u redu. Tim pre, ako vam tako izgleda…

Psihološki zakon ovako glasi: ako želiš da promeniš nekog, počni od sebe. U navedenom slučaju to znači da ne treba da pritiskate partnera, ne treba da ga molite da radi na odnosima zajedno s vama. Počnite da radite na odnosima sami i videćete kako će vaš partner takođe početi da se menja. A ako ste i dalje sami, onda će u vašem životu početi da se pojavljuju oni ljudi koji su vam potrebni.

Mi to radimo radi sebe

Važno je da shvatite da smo odlučili da se bavimo poboljšanjem odnosa radi sebe. To je upravo nama neophodno. To je naš unutarnji motiv (sopstvena namera). Takav pogled na problem nam daje snagu. Sve je dovoljno prosto. Taj čovek, koji se pojavio u vašem životu, nije se pojavio slučajno. I sigurno, ne da bi vama ugađao. Onda zbog čega?

Moguće da i nije u vama uzrok svega što se među vama događa. I da su mnoge te osobine, koje se vama kod njega ne sviđaju, upravo njegove karakteristike i njegove crte ličnosti. Ali vi morate imati hrabrosti da prihvatite, da ga upravo vi izazivate da pokazuje te ružne osobine. Zašto se to dešava? Šta je u vama to što ga tera da to radi, da tako postupa, da tako govori?

Postavljanje pitanja sebi i traženje odgovora – nije dovoljno.

Ako nešto želim da izmenim najpre proučavam sam proces. U navedenom slučaju – to su odnosi. Proučavamo šta se dešava, na koji način nastaju svađe, kakva je moja uloga u svemu tome? Sve vreme istražujemo. I da ne bi skretali s puta, moramo se sećati zbog čega ja sve to radim. Drugim rečima – sećati se svog motiva. I verovati da će rezultat doći. I pri tom se ne bojimo da menjamo strategiju, da napuštamo pređašnje stereotipe ponašanja, ako vidimo da oni ne rade.

Ali za početak treba odustati od destruktivnih modela koje smo preuzeli iz svoje roditeljske porodice. Potrebno je oslanjati se na pozitivna iskustva iz svoje porodice. Čak iako vam se čini da ih nije bilo, nešto pozitivno, što je postojalo u našoj porodici se može naći. Moguće da je za Nastju sada važno da razume, da ona sasvim mora odustane od manipulacija. Upravo to treba istraživati. Kako se to dešavalo u njenoj porodici, među njenim roditeljima? Kako ona to koristi za psihološki pritisak na Olega. I što je veoma važno da razume – to da za tim stoji povređeno samoljublje.

Treba shvatati razliku između manipulacije i komunikacije. I težiti da se grade odnosi na partnerstvu, prijateljstvu, zajedničkim interesima.

Otvorena i direktna komunikacija – to je ono što je važno da bi se osećali srećnim.

Tome treba da se učimo. I kao uvek, sve počinje od nas samih. Ništa nećemo uspeti, ako ne budemo poznavali sebe. Treba da iskreno i duboko gledamo unutar sebe. I to nije jednostavno. Zato što je u svakom od nas je mnoštvo strahova. Ljudi se boje bliskih i otvorenih odnosa, zatvaraju se, kao po pravilu, upravo iz tog razloga. Ali mi možemo u tome uspeti, ako budemo imali strpljenja i smirenja. Jasno je da se takvi odnosi ne daju na dar, bez truda.

Upravo potrudivši se na odnosima (u prvom redu na sebi), počećete da osećate bespogovornu podršku onog drugog. Postaćete najbolji i najvažniji ljudi jedno za drugo, koji mogu da budu jedno celo, sposobno da zajedno preživi sve teškoće koje snalaze svakog čoveka i sve porodice. Prizvani ste da to postanete.

Prošavši određeni period teškoća, odjednom ćete osetiti da je Gospod s vama, da je blagodat Duha Svetog prisutna u vašoj porodici.

U zaključku želim da primetim da je ovaj članak pisan na konkretnom primeru Anastasije i Olega. Oni su se dugo spremali, da bi došlo do njihovog braka. Za njih je porodica – svestan izbor dvoje odraslih ljudi. Uprkos tome, oni su se skoro odmah posle svadbe sudarili sa teškoćama. Pritom, kod njih zaista postoji potencijal za razvoj njihovih odnosa. Ne bi da uopštavam i govorim da je svaki odnos sposoban da se razvije. I da svaka porodica može i mora da bude sačuvana. Ipak, dužni smo da uradimo sve moguće, što zavisi od nas.

Čak iako ne uspemo, čak iako se odnosi razruše, svejedno će to biti važno lično iskustvo psihološkog i duhovnog uzrastanja. Vaš rad na sebi i na građenju odnosa neće propasti. To će biti drugačiji.zalog toga da će drugi odnosi, koji će se pojaviti u vašem životu, zaista biti.

psiholog Marina Legostaeva

https://vk.com/@4563130

Izvor: poznajsebe

____________________________________________________________________________________________

KAO RANIJE, VIŠE NEĆE BITI…

tamoiovde-logo

Podeliću s vama ono što odavno znam – kako se odvija proces svake krizne situacije. Ako vam je trenutno loše, ili ste utučeni i preopterećeni promenama koje se dešavaju sa vama, moguće je da će vam ovo pomoći da shvatite gde se nalazite na karti kriznog ciklusa. Moja omiljena Virdžinija Satir je opisala devet etapa te spirale. Svaki zdravi sistem, bio to čovek ili organizacija, menjajući se, prolazi ih sve i to čini neprestano.

Prva etapaSTABILNOST

Sve je u redu i niko ništa ne želi da menja. Sve je idealno, sve vas raduje, i svima je sve potaman. Sistem je u tom trenutku stabilan, udoban, čvrst.

Druga etapaNOVI ELEMENT ili POGORŠANjE

Ni jedan zdrav sistem nije hermetički zatvoren. Ni jedan otvoreni sistem ne postoji bez novih elemenata. Takav element može biti neki događaj, odluka, nije obavezno da to bude nešto loše – npr. par koji je dugo vremena živeo u građanskom braku odlučio je da se venča; u porodici se rađa dete; na posao uzimaju nekog novog; uvodi se novo pravilo. Čak i težnja da se brižno čuva stabilnost, na paradoksalan način na sistem deluje kao destruktivni element, jer u svakom zastoju postoji zrno krize.

I kada nastupi druga etapa, sve kao da se pogoršava, usporava, kvari. Ako ste se ranije odmah posle svađe mirili, sada se mirite posle dva sata ili posle tri dana. Ako ste ranije na svaki uloženi evro imali 40 centi zarade, sada dobijate 30 pri istim uslovima. Početak te etapa liči kao da idete ispod brda i na vas se odranjaju kamenčići. Kraj te etape ponekad, pri određenim uslovima, liči na lavinu.

Osnovni simptom te etape jeste gledanje unazad s mišlju: „Kako je ranije sve bilo lepo“. Kako sve vratiti nazad? Da li je moguće vratiti nazad? Šta treba učiniti, da bi bilo kao pre?

Treća etapaDEPRESIJA, UTUČENOST

Na toj etapi postaje jasno da se više ne može vratiti na staro. Više nikad neće biti kao ranije. Kod težih kriznih situacija ima se osećaj da ste izgubili sve. Ili da ste izgubili veoma mnogo: ranije odnose, ranije materijalno stanje, ranije resurse.

Glavni simptom ovog stanja jeste ujutro zauzimanje poze embriona, kada nemate snage da se ispružite i rastegnete, želite samo da se sklupčate još više i uopšte ne želite da ustajete, u depresivnom ste stanju.

Četvrta etapaNADA

Ako kao ranije više neće biti, i nemam šta da izgubim, možda mogu nešto da uradim, da bi mi bilo bolje? Takva misao obično stidljivo dolazi u glavu čoveku koji budeći se jednog jutra shvata da hoće da živi dalje. Prosto disati, gledati kroz prozor, živeti. Nešto raditi. Nešto menjati. Možda još mogu da budem srećan – razmišlja on. Na toj etapi se obraćaju za stručnu pomoć. Nešto slabo pokušavaju, mada za to nemaju dovoljno snage. Puštaju u svoj život nove ljude ne nadajući se nekim posebnim promenama.

Jednostavno pristaju na to da probaju nešto novo. Ja sam upravo na toj etapi pošla u školu tango plesa, s osećanjem da svakako nemam šta da radim, i svejedno mi je čime ću se zanimati.

Peta etapaNOVI SMISAO

To je najzanimljivija, najlukavija i veoma sablažnjiva etapa. Ovde se kod vas već pojavljuje snaga. Pojavljuju se novi ljudi. A što je najvažnije – ovde se pojavljuju pitanja, postavljena sebi samom i svetu. Koji je trenutno moj glavni smisao? Šta mi odgovara i od čega mi biva loše? Kakav sam trenutno? Šta je za mene važno? Koga imam oko sebe i koga želim da vidim oko sebe? Često se na ovom mestu menja krug ljudi sa kojima se družimo, pravila života, i pojavljuje se ili novi hobi, ili novi posao, ili novo partnerstvo, ili novo viđenje sebe. Čovek žedno upija novo, u glavu mu dolaze odgovori na mnoga pitanja. To je etapa znakova i simbola koji se lako čitaju i pomažu da se pomera dalje.

Jedna moja klijentkinja na toj etapi, dolazeći na prijem sa pitanjem da li da menja nešto kod sebe ili ne, odjednom je videla bilbord na kojem je velikim slovima bilo napisano „Menjaj se!“. Taj bilbord je tamo bio i ranije, ali ga je ona pročitala kao poruku upućenu njoj upravo u tom momentu, kada je podsvesno sazrela za novu etapu. Dok nije imala snage – nije ni videla natpis.

Lukavstvo te etape se sastoji u tome što, dok smo u njoj, naš život nam opet izgleda kao osmišljen, ispunjen, iako i težak. Postoji veliko iskušenje i ostati tako u njoj zauvek. Onaj ko ceo život traži sve novi i novi smisao, nalazi sebi nove i nove gurue i nova učenja. Onaj ko se sve vreme mota u potrazi za novim otkrovenjima, i pritom u njegovom životu osim tih nema novih dešavanja, nema novih događaja u njegovoj biografiji, a odnosi sa ljudima, odnos prema svom životu i socijalnom statusu ostaje isti – moguće da je zaglavio na toj etapi, zato što ga sledeća etapa plaši.

Šesta etapaZONA PRAKSE

To je zaista najopasnija etapa krize koje se mnogi plaše. Sve što ste shvatili, saznali o sebi i životu – treba da se primeni u praksi, da se pretvori u životni opit. Ako ste saznali nešto novo o ljudima o i sebi, vi ne možete govoriti „da“ tamo gde želite reći „ne“. Vi ne možete da otkažete ono što odavno želite da prihvatite. Vi jasno slušate sebe. Vi više ne možete tako lako da obmanete sebe. I sve to ne daje garancije da ćete početi ta nova znanja da ovaploćavate u život. To je ipak rizik!

Svaki peti čovek ne rizikuje, tako i ostaje na prethodnim etapama. Probati novo, reagovati na drugačiji način, prestati činiti nešto samo po navici, već po novom, čak i ako nam se čini da je osuđeno na propast – to je zadatak šeste etape.

Ovde kao koplja (u odbranu) ustaju sve vaše psihološke zaštite. One vas zaštićuju od bola, ali i od razvoja, takođe. One govore – šta ti je, nisi lud da uzimaš na sebe odgovornost? Nećeš valjda ti prva da pokažeš inicijativu? Na toj etapi panika nas hvata i želeli bismo da se negde sakrijemo.

Ali postoji i ta euforija, kada pokušamo nešto novo – i uspe nam nešto što je izgledalo neverovatno! Na početku te etape, mi od deset puta, devet reagujemo po starom. A na kraju – devet od deset reagujemo po novom.

Dozvoliti sebi da steknemo novo iskustvo je jedinstvan način da se istinski menjamo.

Sedma etapaISKUSTVO

Opit, novo iskustvo je ono što nas zaista menja. Nikakvo shvatanje bilo kakvih procesa nas ne menja tako kako nas menja proživljavanje tih procesa. Drugačiji osećaj. Drugačiji odnosi. Drugačije stanje.

Doktor Haus govori – „Ljudi se ne menjaju“, i ja se s njim slažem, s malom ispravkom: ako ne dozvoljavaju sebi novo iskustvo. Na toj etapi mi žedno pokušavamo da činimo sve na nov, drugačiji način.

Etapa osmaINTEGRACIJA

Mi se ovde okrećemo unazad i govorimo sebi: opa, kakav put sam prošao. Sve te greške, sve nezgode, svi uspesi – sve je to moje. Ja sam to učinio! Bravo za mene.

Molim vas samo, nalazeći se na toj etapi, nemojte da dirate ljude koji se nalaze na drugim etapama svojih kriza. Možemo upasti u iskušenje da kažemo: „To je tako jednostavno, ustani i idi! Ja sam to uradio!“ Setite se sebe na etapama utučenosti, depresije, beznađa. Jedva da ste se mrdali tada. A vi ste imali drugačije resurse. Zato, ogledajući se unazad na pređeni put, usvojite sve vaše iskustvo, to sa čime ste se izborili i živite dalje. To ste vi uradili!

Deveta etapaSTABILNOST – 2

Isto što i u prvoj etapi. Proživljeno, zasluženo, prorađeno.

Naslađujte se tim što imate, jer je to spirala, i sve što je živo će početi da se menja, i vama će izgledati da je sve opet loše, ali to nije istina.

ČESTO POSTAVLjANA PITANjA

Koliko vremena traje svaka etapa? – Neizvesno je. Zavisi od toga o kakvoj se krizi radi, kakve su okolnosti prisutne, koliko imate resursa itd. Nemoguće je predskazati.

Da li će svaki put biti tako loše? – Ne. Iskusni ljudi se s vremenom prestaju bojati da se spuštaju u te nizine i doline, i daju sebi dovoljno vremena da prođu sve etape. A oni što su uznapredovali, kao surferi se koriste kriznom situacijom kao načinom da se u svom životu izbave od suvišnog i sve preuređuju kod sebe.

Da li je moguće menjati se bez tih užasnih padova? – Moguće je, ako ne budete smatrali vašu zonu komfora jedinstvenim mogućim svojim obitavalištem i sami se budete kretali u potrebnom prvcu; tako npr. oni što se uče i osvajaju nova znanja u svojoj profesiji, obično prolaze bez zametnih padova. Ali nisu svi spremni da žive u toj ne baš komfornoj zoni večnog učenika.

A šta ako ja nemam snage? – Prema tome se treba odnositi sa uvaženjem i dati sebi neophodno vreme na to, da bi se snaga povratila.

A šta ako ja ne želim ništa da menjam, niti da se kuda krećem? – Ništa strašno, nemojte se ni menjati, to je isto normalno.

Mogu li etape da se naslanjaju jedna na drugu, da se vraćamo unazad? – Mogu da prelaze iz jedne u drugu bez jasno izraženih granica ili da nam dodaju snage ili oduzimaju.

Može li sve odjednom da se sruši ili kao efekt domina, jedno za drugim? – Može. A to znači da se dugo ignorisala neophodnost da se nešto menja. A i ko je od nas tako smeo da se menja preventivno?

Može li se desiti da smo na različitim etapama za razne segmente života? – Obično tako i biva. Što se tiče posla, tu smo na drugoj etapi, a lični život nam je na petoj. Biva  zanimljivih kombinacija.

– Znači, nema šanse da se naslađuješ spokojem, čim se jedan ciklus završi, počinje nova spirala, i sve je izgubljeno? – Veoma je važno to da, prelazeći iz jedne promene u drugu, vi ne gubite sve. Revizija svojih resursa je veoma važna. Veoma je važno uzeti sa sobom sve nakupljeno iz starog života u novi, ne obescenjivati to što ste stekli. Koristiti se plodovima svog truda i razvoja je velika stvar.

Želim sada još da podržim sve one koji se nalaze unutar bilo koje etape. Znam koliko vam je potrebno hrabrosti da biste išli napred. Nemojte da se predajete. Obraćajte se za pomoć ljudima oko vas. Čuvajte sebe. Uvažavajte sebe.

U zoni komfora nema razvoja; bez zone komfora nema resursa; bez resursa nema koračanja napred. Sve je uzajamno povezano i ne može da postoji zasebno; nema dobrih i loših koraka na putu, na svakoj grešci stičemo iskustvo, čak postajemo i eksperti. Kvalitet vašeg napredovanja ne zavisi od brzine napredovanja.

Uvažavajte sve etape svog života, sva svoja stanja, nemojte da upoređujete sebe i svoj tempo napredovanja sa drugima. Koristite svoje padove da bi se orijentisali i napravili reviziju.

Ja, kao čovek koji radi sa kriznim situacijama, znam da svako od nas ima onoliko vremena koliko mu je potrebno da bi prošao taj put s maksimalnom koristi za sebe i svoj život.

Autor: Julija Rubljova, psiholog

Јулија Рубљова

https://psychologyjournal.ru/public/tak-kak-ranshe-uzhe-ne-budet/


Izvor: poznajsebe

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

 

NEDOSTATAK SNA I USAMLJENOST…

tamoiovde-logo

Psiholog Metju Volker smatra da svetom vlada epidemija usamljenosti, a da je jedan od glavnih uzroka nesanica

Pored gojaznosti, dijabetesa, pada imunološkog sistema, povećanja rizika od saobraćajnih nesreća, neproduktivnosti na poslu, ali i većeg broja žrtava medicinskih grešaka, naučnici su otkrili još jednu negativnu posledicu nedostatka sna – osećanje usamljenosti.

U maloj studiji grupa istraživača pustila je ispitanicima snimke osoba koje im se približavaju i zatražila da traku zaustave u trenutku kada im ljudi sa videa postanu prema njihovoj proceni, preblizu. Rezultati istraživanja su pokazali da su u neispavanom stanju ispitanici pritiskali stop na čak 60 odsto većoj udaljenosti u odnosu na period kada su bili odmorni. Dodatno, snimci koji su pratili aktivnost mozga tokom eksperimenta otkrili su da je kod umornih ljudi aktivnost područja mozga zaduženog za percepciju opasnosti bila znatno veća nego kada su bili odmorni.

I pored činjenice da san čini čak jednu trećinu ljudskog života koja jasno ukazuje na njegov vitalan značaj za zdravlje, sve više ljudi spavanje doživljava kao gubljenje vremena i zastarelu naviku. Tako na primer Amerikanci već uveliko spavaju manje od sedam sati dnevno što je za otprilike dva sata kraće u odnosu na period od pre sto godina. Japanci su u tom smislu još ”napredniji” s obzirom da čak 40 odsto tamošnjeg stanovništva spava kraće od šest sati. Popodnevne dremke za stolovima restorana brze hrane postale su u ovoj zemlji skoro svakodnevna, društveno prihvatljiva pojava.

Prema rečima Roberta Stikgolda, direktora Centra za spavanje i saznanje pri Medicinskom fakultetu Univerziteta Harvard, izgleda kao da živimo usred svetskog ogleda proučavanja negativnih posledica nedostatka sna. On će se, prema mišljenju Stikgolda, neminovno ispoljiti u vidu brojnih negativnih ekonomskih, zdravstvenih i socijalnih posledica i postaće jasno da nespavanje nema nijednu dobru stranu.

Sa druge strane, jedan od glavnih autora pomenutog istraživanja, profesor psihologije, Metju Volker, smatra da svetom vlada epidemija usamljenosti čiji je jedan od glavnih uzroka nesanica. Dobar primer predstavlja Velika Britanija gde preko 9 miliona ljudi sebe smatra društveno izolovanim i hronično usamljenim.

Zajedničku pretpostavku o negativnim efektima na društveni život i osećanje izolovanosti do sada je potvrdilo više ispitivanja.

U jednom od njih od hiljadu ljudi zatraženo je da ocene fotografije različitih lica – nekih naspavanih, a nekih nenaspavanih, prema tome koliko druželjubivo deluju. Svakako da su slike umornih ljudi izazvale negativnije reakcije, no pored toga, naučnici su uočili da su prethodno veseli i odmorni ljudi gledajući slike nenaspavanih i sami postajali lošije raspoloženi. Tako je uočeno da je usamljenost, pored toga što otuđuje, dodatno i prenosiva. U tom smislu opravdano je govoriti o epidemiji.

Nakon brojnih istraživanja ostaje još otvoreno pitanje da li je usamljenost ta koja utiče na poremećaj sna ili pak nedostatak sna izaziva ovo osećanje. Kako navodi profesor Metju, najverovatnije je u pitanju dvosmeran proces. Zbog osećanja nesigurnosti i uznemirenosti koja uglavnom prati društvenu izolovanost, kvalitet sna opada. Sa druge strane, umor onemogućava zdravu socijalnu interakciju i održavanje dobrih društvenih odnosa što čini da se osećaju još odbačenijim i usamljenijim. Na taj način, stvara se začarani krug.

Ipak, naučnici upozoravaju da nespavanje nije jedini uzrok usamljenosti i da je neophodno imati u vidu i brojne druge faktore.

Tekst: Anđela Mrđa

Izvor: elementarium.cpn.rs

_______________________________________________________________________________________

IZAZOVI ADOLESCENCIJE…

Period života na prelazu iz detinjstva u odraslo doba teško se može zamisliti bez kriza, teškoća, sukoba, dilema. To je burno doba kako za mlade tako i za njihovo okruženje, pre svega, roditelje. Zbunjenost, frustracije, sukobi prisutni su gotovo svakodnevno. Donedavno relativno adaptirana, uspešna i poslušna deca počinju da popuštaju u školi, da izostaju sa nastave, da insistiraju na kasnim izlascima, da se izležavaju ili spavaju veći deo dana, da se suprotstavljaju gotovo svemu što govore roditelji i ostali značajni odrasli u njihovom okruženju.

Zašto je takav/a, da li  sam negde pogrešio/la – uglavnom se pita većina roditelja. Da li je to samo prolazno ili je razvoj krenuo neželjenim tokom? U velikoj većini slučajeva to jeste razvojna faza koja će na kraju dovesti do formiranja nezavisne, odgovorne osobe sa stabilnim identitetom i jasnim ciljevima za budućnost. Ipak, ne treba zaboraviti da je to veoma osetljivo doba kada su psihičke snage adolescenta na ozbiljnoj probi i da nije na odmet biti na oprezu.

Promene koje se dešavaju u velikoj meri su van kontrole mlade osobe. Fizički razvoj se ubrzava, telo se menja što utiče na sliku o sebi i zadovoljstvo sobom, razvoj mozga se takođe nastavlja do kasne adolescencije i u velikoj meri određuje misaone procese, emocionalne i nagonske reakcije.

Sve ovo se dešava svima ali naravno, ne istim tempom. Mnogi adolescenti pate jer su drugačiji od većine svojih vršnjaka. Oni samo žele da se uklope i često su spremni na rizične odluke i ponašanja da bi to postigli.

Šta roditelji mogu učiniti? Jednostavan recept ne postoji ali određena ponašanja mogu pomoći adolescentima da se lakše i uspešnije izbore: ne treba ih kritikovati kroz poređenja sa drugim, treba podsticati zdrave navike ishrane i fizičke aktivnosti, tolerisati pojačanu potrebu za spavanjem, razgovarati iskreno i bez vrednovanja o “tabu“ temama, biti strpljiv i ne shvatati lično česte “nepristojnosti“ i sebičnost adolescenata.

Osim ubrzanog fizičkog razvoja i kognitivne sposobnosti se značajno menjaju u ovom dobu. Logičko mišljenje je efikasnije, pojavljuje se sposobnost apstraktnog mišljenja, meta-kognicija, odnosno, sposobnost da se ima uvid u funkcionisanje sopstvenog misaonog procesa. Ovo poslednje je jako bitno jer predstavlja osnovu za saznanje o tome kako nas drugi vide i doživljavaju. Promene u kognitivnom funkcionisanju dovode do dva nova rizika sa kojima se sreću adolescenti i njihove porodice. Prvi je tendencija da postanu toliko okupirani sobom, da se toliko samoposmatraju i samoprocenjuju da ih to vodi u uverenje da i drugi sigurno primećuju sve što i oni sami. Ovo naravno, ni izdaleka nije tačno i često vodi u preteranu samokritičnost, nesigurnost, a vremenom i u sve niže samopoštovanje.

Drugi rizik predstavlja preterano samopouzdanje i sklonost ka rizičnim oblicima ponašanja zbog uverenja o sopstvenoj “neranjivosti“.

Šta je roditeljima činiti? Pre svega trudite se da imate iskren, autentičan odnos sa njima. Pričajte otvoreno o greškama, probajte da razumete kako se oni osećaju i ispoljite svoja osećanja. Omogućite im da otvoreno razgovaraju o “dobrim“ i “lošim“ postupcima, neka uzmu učešće u određivanju pravila i posledica za njihovo kršenje. I budite uvek tu za njih.

Osim ovih promena koje im se, hteli oni ili ne, dešavaju, život u zajednici postavlja još neke zadatke pred adolescente. Pomenimo samo najuniverzalnije: da formiraju stabilan identitet; da budu nezavisni i samostalni; da uspostave bliske odnose van porodice; da sebe prihvate kao seksualno biće; da budu uspešni i postignu nešto u životu.

Kako im pomoći? Ohrabrite njihovo uključivanje u različite grupe u školi i van nje, pohvalite ulaganje napora, istrajnost, čak i kad ne dovedu do željenih rezultata, pružite im realističnu (ne i previše pesimističnu) sliku sveta rada, podstičite ih da osveste svoje sklonosti i specifične sposobnosti i veštine, uključite ih u definisanje porodičnih pravila ponašanja, omogućite im da postepeno preuzimaju odgovornost za svoje ponašanje, upoznajte njihove prijatelje, roditelje njihovih prijatelja, potrudite se da znate kuda se kreću i sa kim. Adolescenti treba da stiču sve više nezavisnosti, ali to ne sme da ih dovede u opasnost. Postavite granice preko kojih se ne može prelaziti, pružite im jasnu strukturu bez obzira na protivljenje. Na taj način pružićete im najbolju podršku da se nose sa svim izazovima adolescentnog doba.

Nemojte zaboraviti da je vaš adolescent suočen sa komplikovanom situacijom. Želi da se osamostali, ali zna da to nosi rizik gubitka sigurnosti i podrške porodice. Stoga je važno da, i pored neizbežnih sukoba, oseti da ga roditelji prihvataju i podržavaju.  To će mu omogućiti da uspešnije donosi teške i važne odluke, da isprobava nove uloge i životne vrednosti i na taj način postepeno dostiže zajednički cilj – samostalnost i odvajanje uz očuvanje dobrih odnosa sa roditeljima.

Tekst napisao Slobodan Pavlović, psiholog

Posted by Od knjige do duše


 

PRIJATELJSTVO: DA LI UVEK TREBA DA GOVORIMO ISTINU…

tamoiovde-logo (1)

Moju prijateljicu vara muž, njen sin – mladić krišom puši travu, ona sama se u poslednje vreme primetno popravila… Mnogi od nas se staraju da svojim bliskim govore svu istinu i apsolutno su ubeđeni da to čine „radi njihovog dobra“. No da li je ta istina uvek – dobro? I da li mi zaista postupamo tako blagorodno, saopštavajući je drugovima?

e165ebd51fae0b08e461271f3863c63c„Jednom je na žurki počeo da mi se nabacuje dečko moje najbolje prijateljice Kaće. Sledeći dan sam joj odmah to ispričala – jer između nas ne bi trebalo da bude tajni, zar ne? Osobito kada je reč o tako važnim stvarima. Nju je ta novost zapanjila. Zablagodarila mi je za to, što sam joj otvorila oči…

Sledeći dan me je nazvala i rekla mi, da ubuduće ni blizu ne prilazim njenom dečku. Za jednu noć sam za nju uspela da se preobrazim u lukavu zavodnicu i postala zakleti neprijatelj“, govori 28 – godišnja Marina.

Ta dovoljno tipična situacija nas tera da se zamislimo: da li zaista treba govoriti drugima sve šta znamo? Žele li oni da im mi otvaramo oči?  Da nećemo i mi sami da pokvarimo svoje odnose sa njima? I šta se na samom delu može kriti iza našeg prijateljskog blagorodstva?

d056a9bdfb0b7b77a36860744b09240eMi izigravamo „oslobodioca“

„Sve naše reči, čak ako su rečene i sa svom iskrenošću, napravljene su pre svega na rešavanje naših ličnih zadataka – uverena je psihoterapeutkinja Kartin Elme – Perisol. Govoreći prijateljici o nevernosti njenog partnera, moguće je da ishodimo iz toga, da bi mi na njenom mestu voleli da znamo za takve stvari. Osim toga, mi bukvalno prisvajamo svebi vlast, i postavljamo se u ulogu „osloboditelja“. U svakom slučaju, onaj ko se odlučuje da kaže istinu, preuzima na sebe odgovornost.

Pre nego što saopštimo prijatelju, za njega neprijatnu istinu, trabali bi da se zapitamo, da li je on spreman da je prihvati. U prijateljstvu bi trebalo da se uvažava sloboda svake ličnosti. A ta se sloboda može sastojati u tome da – ne želim da znam o neverstvu partnera, lažima dece ili o svojim suvišnim kilogramima.

ee71815aedc47d823da89d73d1d2618fMi namećemo istinu

Čak i etika ljubavi, kako je govorio ruski filozof Semjon Frank (ponavljajući reči pesnika Rilke), je zasnovana na „pažljivom čuvanju osamljenosti[1] voljenog čoveka“. Tim više se to odnosi na prijateljstvo.

Naš osnovni dug u odnosu prema prijatelju sastoji se upravo u tome, da ga čuvamo, a ne da ga stavimo pred lice realnosti, koju on svesno ignoriše. Može mu se pomoći da se samostalno dokopa do istine, zadavajući pitanja i projavljujući spremnost saslušati ga. Upitati prijateljicu, kako to da se njen muž u poslednje vreme tako dugo zadržava na poslu, i neposredno izjaviti, da je on vara – to su dve sasvim različite stvari.

Osim toga, mi sami možemo da napravimo neku distancu u odnosima sa prijateljem, da bi ga naveli da se zapita, šta se desilo. Na takav način, mi ne samo da se oslobađamo od tereta odgovornosti za informaciju, koje se on sam nije mogao dosetiti, nego mu pomažemo da se sam dokopa do istine, ako to zaželi.

ef0670594944361bdf160c5525a178fdMi govorimo istinu radi sebe

Mi u prijateljstvu tražimo poverenje i razmenu emocija, a ponekad koristimo prijatelja kao psihoanalitičara, što mu može biti ne osobito lako i prijatno.

„Svaljujući na drugog čoveka suviše informacija o sebi, mi ga činimo taocem naših emocija“, – objašnjava Kartin Elme – Perisol, savetujući svakom da se zapita, šta mi u stvari očekujemo od prijateljskih odnosa.

d0b3d183d0bbd0b8d0bdd181d0bad0b0d18f-d181d0b2d0b5d182d0bbd0b0d0bdd0b0Psiholog Svetlana Gulinskaja

Izvor: https://www.b17.ru/blog/43718/

[1] Ruskau reč „Odinočestvo“  sam preveo kao osamljenost (samostalnost), često se prevodi kao „usamljenost“ koja kod nas ima negativni smisao, koji se u ovom slučaju ne podrazumeva.

Izvor: poznajsebe

__________________________________________________________________________________

NARCISTIŠKI POREMEĆAJ LIČNOSTI…

tamoiovde-logo

„Narcis“ – reč koja se tako mnogo i često danas upotrebljava da govor o narcizmu kao poremećaju ličnosti može delovati kao nešto što je nepotrebno i čak malo preterano.

Narcissus-Caravaggio_(1594-96)_editedSvi mi znamo kada i zašto nekog nazovemo „narcisom“ – najčešće kada se „pravi važan“, „umišlja da je nešto što nije“, da je „iznad svih“ i slično, ali ne bismo baš rekli da ima poremećaj ličnosti. To čak i nije neka teška reč, barem ne kao kada biste nekog nazvali recimo „psihopatom“.

Međutim, istraživači u naukama koje se bave ljudskim umom i ličnošću su napornim radom, i na osnovu velikog broja slučajeva iz prakse, došli do zaključka da je ekstremni narcizam jedno patološko stanje kod čoveka, te da se čak može govoriti o specifičnom poremećaju ličnosti u tom smislu.

O tome ćemo mi ovde govoriti i pokušati da vidimo šta je zapravo narcizam i zašto se ispoljavanja u određenoj formi koju nazivaju poremećajem.

Prvo, da damo definiciju samog termina. Kako knjige kažu, narcizam je jedno stanje ekstremne “zaljubljenosti” u sebe (videćemo kasnije zašto su stavljeni znaci navoda na reči “zaljubljenost”), preuveličanog osećaja sopstvene važnosti, uz duboku potrebu za divljenjem od strane drugih. I naravno, uzevši u obzir ovakvu definiciju, ne možemo baš reći da je to nešto strašno, te da svako od nas nema makar malo narcizma u sebi – svi mi donekle sebe cenimo ipak malo više od drugih, a volimo i kad nam se neko divi. Štaviše, određena doza ljubavi prema sebi je nužna za zdravo funkcionisanje podedinca.

Ona je, kao što smo par puta videli, od krucijalne važnosti za formiranje zdrave ličnosti, posebno optimalnog nivoa samopouzdanja koji će nam kasnije pomoći da sa hrabrošću idemo kroz život i da ostvarujemo svoje ciljeve. Takođe, ljubav prema sebi je ključna i za ostvarivanje zdravog odnosa sa drugima – ova činjenica je poznata kao izreka “ko ne voli sebe ne voli ni druge”.

Sasvim je normalno da cenimo sebe više nego nekog drugog i da volimo to ko smo i šta smo. E sad, to o čemu ovde govorimo je zdrava ljubav prema sebi, tj. “primarni” narcizmu koji je karakterističan za sve ljude.

Tokom svog psihičkog razvoja, čovek prolazi kroz razne etape kroz koje se um oblikuje a ličnost strukturiše. Da ne bi sada ulazili u detaljnu raspravu o celokupnoj razvojnoj krivulji, pomenućemo samo da je jedna od tih faza i tzv. “egocentrična” faza, kada je dete okrenuto skoro potpuno prema sebi i zadovoljavanju svojih potreba. Tada ga ne interesuje ništa drugo nego da sebi pribavi što više zadovoljstva a da u isto vreme ukloni sve izvore nezadovoljstva.

Ova faza se naziva egocentričnom upravo zato jer su tu drugi ljudi (roditelji) samo sporedne figure u detetovom životu, koje su, što se detetovog pogleda na svet tiče, tu samo da mu pomognu da ostvari gorenavedene ciljeve. Kasnije, dete prevaziđe ovu fazu i počinje da se okreće prema spoljašnjosti i mentalno odvaja objekte od sebe, opažajući ih kao druge ljude koji, isto kao ono, imaju svoje potrebe i ciljeve – te da sada može i on njima da pomaže da ih ostvare.

Tako, vidimo da je ta egocentričnost i gledanje “samo na sebe” normalna razvojna faza kod ljudi. Stoga, može se reći da ljudi koji ostanu egocentrični u kasnijem životu, nikada i ne uspeju da adekvatno pređu iz te rane narcističke faze u sledeću fazu. Gledano na taj način, to može značiti da su ovi ljudi ostali “zaglavljeni” negde u ranom detinjstvu, tj. da se nisu adekvatno razvili u zrele i funkcionalne osobe, jer i dalje gledaju samo kako će da ostvare svoje potrebe, bez obaziranja na potrebe drugih.

Za razliku od ovog zdravog narcizma, kada govorimo o patološkom narcizmu naglasak je na preuveličanosti, kao i načinima ispoljavanja, ali i mehanizama koji stoje iza ovog procesa.

Da vidimo prvo koji su sve to aspekti ovog patološkog narcizma, onako kako o njima govori psihološka literatura. Prvo, kao što smo rekli, to je preuveličan osećaj sopstvene važnosti (tzv. “napumpani” ego). Osoba misli da je najvažnija i da treba biti najcenjenija gde god da se pojavi.

Ona se u sve najbolje razume, sve najbolje radi, niko ne može to nešto da odradi ili zna kao što ona zna. Ako ne zna, onda će reći da je to vrlo lako naučiti i da bi ga mogla naučiti za veoma kratko vreme, mnogo kraće od onog koji je trebao nekoj drugoj osobi (npr. “Ja ne moram da idem na fakultet četiri godine kao ti da bih bio uspešan naučnik, psiholog, inženjer, itd. To mogu da naučim za par nedelja ili meseci, samo ako hoću.”).

Drugo, ovi ljudi očekuju da ih prepoznate kao superiorne u nečemu iako nemaju možda nikakve uspehe u istom, niti mogu dokazati svoju superiornost. S tim u vezi, ove osobe će često preuveličavati svoj postojeći talenat, sposobnosti i dostignuća, ako ih imaju.

Ovo se odnosi čak i na minimalna postignuća (npr. “Da ja danas nisam popravio slavinu svi biste crkli od žeđi. Bilo je skoro nemoguće, ali ja sam ipak uspeo.” ili “Biti prvak u turniru u šahu u kojem su učestvovale sve moje najbliže komšije je stvarno veliki uspeh. To ne može svako.” ili “Moje slike su neprocenjiva umetnost, realno sam i bolji umetnik od Pikasa”.).

Takođe, prisutna je česta preokupacija briljantnim uspehom, moći, bogatstvu i savršenstvu. Uverenja su da su iznad svih i da ih samo slični njima (odabrani) mogu razumeti, kao i da pripadaju, ili trebaju pripadati, samo elitnom društvu. Naravno, potrebno im je konstantno divljenje i pažnja, da ih hvalite i uzdižete, jer osećaju da su veoma važni te da imaju svako pravo na to – ali su isto tako vrlo osetljibi na kritike.

Ovi ljudi su često i arogantni, sa snobovskim stavom i na ponašaju se na provokativan način. Uz sve to, često su zajedljivi i ljubomorni na druge, posebno na tuđ uspeh; ako neko drugi ostvari nešto, na to će gledati sa prezirom i nipodaštavanjem. Kako ih interesuju samo sopstvene potrebe, često će iskoristiti druge da bi ih ostvarili, ne prezajući da “gaze preko leševa” i žrtvuju druge zarad sopstvenog dobra. Ovo je, ukratko, jedna najoubičajenija slika čoveka sa narcističkim poremećajem ličnosti.

Vratimo se sada onoj razlici između zdravog narcizma, tj. normalne i urođene ljubavi prema sebi, i ove patološke “zaljubljenosti” u sebe. Pomenuli smo kako smo reć “zaljubljenost” namerno stavili pod navodnike a sada ćemo objasniti i zašto.

Iako na prvi pogled može delovati kao da narcisi previše vole sebe, te da su puni samopouzdanja, ovo je uglavnom potpuno suprotno od onoga što se stvarno tu dešava. Naime, ispitivanjem ovakvih ličnosti psiholozi su došli do zaključka kako ove osobe ne samo što ne vole sebe, već je većina njih vrlo nezadovoljna sobom, do te mere da čak i mrze same sebe.

Sada će se čitalac koji prvi put proučava narcizam sa pravom zapitati: pa kako onda da izgleda da toliko vole sebe i zašto se termin “narcis” upotrebljava da označi stanje opsednutosti samim sobom? Odgovor je kompleksan, ali za potrebe ovog teksta (koji je samo uvod u problematiku) reći ćemo da je ovde u pitanju tzv. kompenzatorna ljubav prema sebi. To jest, narcis deluje kao da ekstremno voli sebe jer u stvari prikriva svoju mržnju prema sebi preuveličanom površnom “ljubavlju”.

Izdižući sebe u očima drugih, on izdiže sebe i u sopstvenim očima, te tako pokušava da samog sebe ubedi kako je dovoljno dobar, lep, jak i uspešan. U stvari, o sebi misli kako nikad nije dovoljno dobar, jak, lep i uspešan. Upravo zato je i toliko “navučen” na pohvale i toliko su mu potrebna hvalisanja i komplimenti od strane drugih. Zato je i toliko osetljiv na kritike i reaguje veoma agresivno kada neko “provali” ko je zapravo on i u kom grmu tu leži zec. Iza tog naizgled jakog i čvrstog ega, čeličnom sigurnošću u sebe i svoje sposobnosti, leži jedan veoma fragilan ego i uplašena i nesigurna osoba.

Narcizam je, dakle, u ovom smislu, jedan specifičan i kompleksan odbrambeni mehanizam koji osoba upotrebljava kako bi se sakrila od sebe same i slagala sebe – a i druge oko sebe – da je nešto što u stvari zna da nije.

Naravno da priča sa narcizom nije tako jednostavna i ne završava se jednim (prilično uprošćenim) objašnjenjem. Isto tako, ova teorija se ne odnosi na sve slučajeve narcističkog poremećaja, već se mehanizmi razlikuju od čoveka do čoveka. Uvek možete naleteti na slučaj gde je čovek toliko bio oduvek hvaljen, mažen, pažen (i razmažen) da je stvarno ubeđen da je on najbolji, najpametniji i najlepši. Ipak, fragilan ego i manjak samopouzdanja, koje se kompenzuje preteranim uzdizanjem sebe je jedan od najčešćih mehanizama kojim se objašnjava fenomen narcizma.

Mi smo ovde dali samo jedan mali pregled i temelj sagledavanja ove problematike, a na čitaocima je da dalje razvijaju svoje znanje i nastave sa proučavanjem ukoliko ih ovaj poremećaj posebno interesuje.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (10)

Prethodni članak: HISTRIONIČNI POREMEĆAJ LIČNOSTI

_________________________________________________________________________________