JUNAK NAŠEG DOBA…

tamoiovde-logo

Junak našeg doba najvažnije je Ljermontovo delo koje je ujedno i prvi psihološki roman u ruskoj književnosti pa je ujedno i najava ruske realističke proze.

Foto: knjizara.com

Glavni junak romana, Pečorin, jedan je od prvih podvojenih likova u evropskoj književnosti koji je zasićen životnim užicima, ne može da se smiri niti da voli. Misli kako sreća za njega ne postoji. On je “suvišan čovek”.

Vreme i mesto radnje je 18. vek za vreme Carske Rusije i borbe između Čečena i Tatara, u malom ribarskom naselju, a kasnije u sanatorijumu Tamanj.

Kratak sadržaj

Pisac je putovao preko Kavkaza i tamo je susreo štabnog oficira Maksima Maksimiča. Međusobno su se sprijateljili i ispričali razne doživljaje iz života, a tako je spomenuo svog prijatelja, neobičnog čoveka Grigorij Aleksandrovič Perčorina. “Zvao se… Grigorij Aleksandrovič Pečorin. Bio je dečko i po, mogu vam reći, samo malko čudan. Tako na primer, po kiši, hladnoći, povazdan u lovu, svi nazebli, umorni, a njemu ništa.”

Pečorin i Maksimovič zajedno su kao vojni oficiri živeli u vojnoj tvrđavi oko godinu dana. Nadalje, Maksimovič mu je pričao kako je Pečorin bio pozvan na jednu zabavu gde mu se jako svidela kćerka omraženog kneza čije je ime bilo Bela. No, osim njega u Belu se zagledao i Kazbič, vođa lokalnih hajduka koji se borio protiv Rusa.

Razbojnik Kazbič imao je divnog konja kog je knežev sin Azamat žarko želeo, ali Kazbič nije hteo da mu ga proda. Nekoliko dana posle, Azamat i Pečorin se dogovaraju ako Pečorin pribavi Azamatu tog konja da će Bela biti njegova. Tako je i bilo.

Azamat je oteo svoju sestru i doveo je Pečorinu, a zauzvrat odlazi sa konjem. Bela je, premda u početku tužna i bleda, nakon nekog vremena uzvratila ljubav Pečorinu. Bela se potpuno predala Pečorinu, no on više ne mari. Bela biva oteta i ranjena nožem u leđa i umire nakon dva dana. Pečorin je nakon toga otputovao.

Pisac i Maksimovič i dalje razgovaraju te on napominje kako više ne zna gde se Pečorin nalazi. “Od tog časa se više ne sastadosmo… Da, sećam se, nedavno mi je neko govorio da se vratio u Rusiju…”

Nakon nekog vremena pisac i Maksimovič se ponovo sastaju u nekoj krčmi u kojoj je slučajno boravio i Pečorin. Vidno nezainteresovan, Pečorin ne obraća pažnju na Maksima i odmah nastavlja svoj put prema Persiji. “Bome, nemam vam šta pričati, dragi Maksime Maksimoviču… Ali sada zbogom, žurim se… Hvala vam što me niste zaboravili… – dometnu uhvativši ga za ruku.”

Maksimovič predaje piscu Pečorinove dnevnike koje je pisao tokom svog boravka na Kavkazu. Pečorin gine godinu dana kasnije te pisac odlučuje da objavi njegove zapise, a svesku u kojoj on opisuje ceo svoj život nije stavio u knjigu.

Prvi deo Pečorinovog dnevnika opisuje kako su ga slepi mladić, lepa devojka i starica oprali u gradu Tamanju. Drugi deo spisa opisuje Pečorinov susret u banji sa starim prijateljima, Grušnjickim i doktorom Vernerom. Tada dolazi i kneginja Meri sa svojom majkom, pa se Grušnjicki u nju zaljubljuje. Pečorinu se kneginja takođe sviđala pa je odlučio da joj prkosi i na razne načine razdvajao je nju i Grušnjickog, a Meri ga je zbog toga sve više mrzila.

Ipak, kneginja počinje da sumnja u svoj stav prema Pečorinu, a tada se pojavljuje i Pečorinova bivša devojka Vera. Pečorin je zavodio i Veru i Meri, i poigravao se sa njihovim osećanjima, ipak na kraju shvata kako je ipak iskreno zaljubljen u kneginju Meri.

Pečorin odlazi u Kislovodsk, a za njim stiže i Meri. Puno su vremena proveli zajedno, a kada je Meri spomenula venčanje, Pečorin se potpuno ohladio. “Ljubio ja ženu ma kako strašno – ako mi ona samo natukne da je moram uzeti za ženu – ode ljubav!”

Grušnjicki optužuje Pečorina jer mu je oteo kneginju Meri i javno ga ogovara. Obojica se zato odluče na dvoboj pištoljima te Pečorin, iako ranjen, pobeđuje. Grušnjicki je mrtav.

“Ja opalim… Kad se dim razišao, Grušnickog nije bilo na vidiku. Samo na kraju ponora video je još lak stub praha.” Nakon dvoboja Pečorin odlazi i to je kraj Pečorinovog dnevnika.

Nadalje, radnja se odvija u tvrđavi gde je Pečorin razgovarao sa Maksimovičem o još jednoj Pečorinovoj anegdoti kada se opkladio u postojanje sudbine sa jednim vojnikom. Rekao mu je da će umreti do kraja večeri. To se kasnije i dogodilo kada ga je pijani ruski konjanik posekao sabljom od ramena do srca.

Mesto radnje: Rusija

Glavni likovi: Pečorin, Maksi Maksimovič, Bela, Kneginja Meri i Vera

Autor: Mihail Jurjevič Ljermontov

Beleška o autoru

Mihail Jurjevič Ljermontov rođen je 2. oktobra 1814. u Moskvi. Otac mu je bio iz osiromašene plemićke porodice koju je u 17. veku osnovao Škotski došljak. Kada je imao tri godine umrla mu je majka, a brigu o njemu preuzima baka. Često bolesnog, baka ga je vodila u banju na Kavkazu, a ti boravci su ga nadahnuli za mnoga kasnija književna dela.

Foto: 6yka.com

Potresen vešću o Puškinovoj smrti, napisao je pesmu “Pesnikova smrt” i time privukao pažnju šireg čitateljstva pa i dvora. Puškinova smrt bila je prekretnica u njegovom opusu.

Od 1837. do 1841. napisao je svoje najbolje delo i jedini roman “Junak našeg doba”. U te četiri godine stvorio je mnoštvo zrelih umetničkih dela, od kojih su neka ugrađena u temelje ruske književnosti 19. veka.

Dana 15. jula 1841. Ljermontov umire u dvoboju u podnožju planine Mašuk. Ljermontov je stajao nasmešen, sa pištoljem podignutim uvis, kad ga je protivnik pogodio ravno u srce. Iza svog kratkog, ali burnog i života ostavio je opus od preko 400 pesama, 26 poema i pesničkih pripovedaka, 5 drama i 2 nedovršena romana.

Izvor teksta: lektire.rs

Foto ilustracija: Bora*S 

______________________________________________________________

 

 

Advertisements

SOČI-TURISTIČKO ČUDO…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Zašto srpski turisti još nisu otkrili najduži grad u Evropi i toplo rusko more?

 Ako vas neko u Srbiji pita kuda idete na more na letovanje, a vi mu odgovorite u Rusiju, u grad sa suptropskom klimom, skoro svi će vas gledati sa neizmernim čuđenjem i bez reči. I još ako sa osmehom dodate, da nameravate šetati dugim plažama ispod palmi, zatim piti kafu u letnjim baštama brojnih restorana, a potom nakon vrelog dana pogledati uživo predstavu sa delfinima – tek tada će vas svi posmatrati u neverici, misleći da se samo šalite.

Upravo tako. Prosečan srpski turista u svojoj glavi povezuje Rusiju isključivo sa snegom, hladnom zimom i debelim kaputima. Po njegovom mišljenju, u Rusiji nigde nema toplog sredozemnog mora sa palmama i južnim voćem, nego samo smrznuto kopno negde daleko na severu. Ali zašto je to tako? Zašto su srpski građani toliko neinformisani o ruskim turističkim kapacitetima, a pre svega o najvećem ruskom letovalištu – Sočiju, gradu koji se prostire na preko 100 kilometara duž obale Crnog mora?

Pođimo redom i pogledajmo gde se odmaraju turisti iz Srbije. U poslednjih nekoliko godina, srpski građani su trošili na letovanja u inostranstvu oko 700 miliona evra godišnje, što je pozamašna suma u uslovima velike ekonomske krize, sve veće inflacije i rekordne nezaposlenosti u zemlji. U poslednjem periodu je svake godine na odmor u druge zemlje odlazilo 500.000 građana Srbije preko turističkih agencija, i još oko 200.000 građana u sopstvenom angažmanu.

Tradicionalno se najveći broj srpskih turista, njih oko 50 procenata, opredeljuje da svoj odmor provede u Grčkoj, a zatim i u Turskoj, Crnoj Gori, Bugarskoj. Međutim, nisu samo obližnje balkanske zemlje privlačne za turiste iz Srbije, već je to i znatno udaljenija Španija, a takođe i afričke zemlje – Tunis i Egipat, u koje je, barem do nedavnih događaja u tim zemljama, odlazilo godišnje oko 60.000 ljudi.

A što se tiče egzotičnih destinacija, kao što je na primer daleki Tajland, tamo je prošle godine boravilo još najmanje 5000 ovdašnjih turista. Zanimljivo je da svake godine i u Hrvatskoj letuje oko 100.000 turista iz Srbije, čak i pored mnogih incidenata i neprijatnosti koje doživljavaju na hrvatskom primorju, samo zbog svoje nacionalne pripadnosti i srpskog jezika kojim govore.

Dakle, šta nam govore ovi navedeni podaci? Radi se o tome da u Srbiji, uprkos katastrofalnim ekonomskim pokazateljima, još uvek postoji jedan sloj stanovništva koji može sebi da priušti letovanje na balkanskim plažama ili na malo daljim destinacijama. I šta je tu neobično, verovatno se pitate?

Najčudnija od svega je činjenica – da su srpski turisti, čak i u uslovima velike finansijske oskudice, spremni da troše svoj novac u zemljama u kojima vladaju nemiri, kao što su Tunis ili Egipat, a takođe i na mestima gde baš i nisu sasvim dobrodošli, a u isto vreme skoro da ne znaju da postoji takva bliska destinacija, kao što je to rusko toplo more, a pre svega grad Soči.

Soči je u bukvalnom smislu reči svetsko čudo, zato što je to najduži grad u Evropi, koji se prostire na 100 kilometara duž obale Crnog mora. U njemu se nalazi preko 300 hotela i sanatorijuma, i godišnje se tamo odmara 4 miliona domaćih i stranih turista. Mnogi od hotela su najviše kategorije iz najpoznatih svetskih lanaca. U Sočiju će se od 2014. godine redovno voziti trke Formule 1, a te iste 2014. godine u Sočiju će biti održane i zimske olimpijske igre, s obzirom da je taj grad, zahvaljujući svom idealnom položaju između toplog mora i visokih kavkaskih planina, u letnjem periodu veliki letnjikovac, a zimi – veliki zimski turistički centar.

U tom gradu će se 2018. godine igrati i neke od utakmica svetskog fudbalskog prvenstva.

Takođe, do Sočija se jednostavno stiže direktnom avionskom linijom iz Beograda, tako da ne postoji ni jedan razlog da ga napokon srpski turisti ne otkriju. Ostaje samo pitanje – kada će se to desiti, i kada će građani Srbije masovnije krenuti da svoj odmor provode u ovom svetskom turističkom čudu koje im je nadohvat ruke?

Ratko Paić / Glas Rusije

Photo: EPA

____________________________________________________________________________________________