KAKO OSTAJEMO ZAGLAVLJENI U ISCRPLJUJUĆIM RELACIJAMA

tamoiovde-logo

ZAGLAVLJENOST – KAKO OSTAJEMO ZAGLAVLJENI U ISCRPLJUJUĆIM RELACIJAMA?

ZAGLAVLJENOST

Zaglavljenost možemo opisati kao pritisak usled stajanja u mestu. Istovremeno osećamo potrebu da nešto uradimo ali i ne preduzimamo nikakvu akciju. U stanju zaglavljenosti osećamo pritisak zato što se istovremeno i spremamo na akciju i u njoj sprečavamo. Na taj način sami sebi blokiramo energiju i ostajemo u mestu.

Photo by Street Wanderlust

ISCRPLJUJUĆE RELACIJE

Iscrpljujuće relacije su one u kojima naše potrebe za kontaktom i međusobnom razmenom nisu zadovoljene i u kojima se osećamo frustrirano. To su relacije u kojima osećamo nelagodu, neprijatnost, netrpeljivost, dosadu ili konstantni oprez u odnosu na ono šta govorimo i kako se ponašamo. To su relacije sa ljudima sa kojima ne bismo voleli da odemo na letovanje ili zimovanje, da istražujemo tvrđave i otkrivamo stare gradove i nove kontinente. U iscrpljujućim relacijama nema opuštanja i uživanja u zajedničkom vremenu. Zajedničko vreme je najčešće samo klinč vremena dvoje ljudi. Vreme života koje je nepovratno izgubljeno.

U stanju zaglavljenosti osećamo pritisak zato što se istovremeno i spremamo na akciju i u njoj sprečavamo. Na taj način sami sebi blokiramo energiju i ostajemo u mestu.

Iscrpljujuće mogu da budu sve relacije koje ljudi međusobno uspostavljaju – porodične relacije, prijateljstva, poznanstva, emotivne veze, relacije u školi, na fakultetu i na poslu. Neke relacije mogu da postanu iscrpljujuće u određenom trenutku, a neke su iscrpljujuće od samog početka.

U iscrpljujućim relacijama nema opuštanja i uživanja u zajedničkom vremenu. Zajedničko vreme je najčešće samo klinč vremena dvoje ljudi. Vreme života koje je nepovratno izgubljeno.

Sama reč iscrpljivanje upućuje na trošenje do krajnjih granica – dok ne ostane ništa. Trošenje bez obnavljanja. U praksi to znači da ulažemo svoje vreme i energiju u relaciju u kojoj za nas nema ništa hranljivo i podsticajno. To je relacija koja nema razvojnosti, koja stagnira ili od koje je ostala samo manje ili više uglancana fasada. To su relacije u kojima nema uzajamnog poštovanja i prihvatanja. Činjenica, koja bi sa aspekta mentalnog zdravlja, bila dovoljna da se jedna iscrpljujuća relacija prekine.

KATASTROFIČNA OČEKIVANJA I ČEKANJE DEDA MRAZA

Kako uspostavljamo i održavamo iscrpljujuće relacije? Kako se ponašamo u korist svoje štete? Tako što umesto da gledamo i vidimo očigledno, mi vidimo svoja očekivanja. Najčešće to činimo na dva načina – tako što zastrašujemo sebe katastrofičnim očekivanjima ili tako što čekamo Deda Mraza.

Kako uspostavljamo i održavamo iscrpljujuće relacije? Kako se ponašamo u korist svoje štete? Tako što umesto da gledamo i vidimo očigledno, mi vidimo svoja očekivanja.

Katastrofična očekivanja možemo da opišemo kao našu strepnju da će nam se dogoditi nešto strašno, nešto čega se mnogo plašimo, ukoliko izađemo iz određene iscrpljujuće relacije. Da ćemo biti odgovorni za nesreću i katastrofu koja će uslediti kao posledica našeg ponašanja. Ostajanjem i trpljenjem, odustajanjem od promene, stvaramo sebi iluziju da kontrolišemo situaciju i da preveniramo katastrofu.

Čekajući Deda Mraza rizikujemo da dugo ostanemo u ulozi dobrog deteta, čekajući da neko drugi uradi za nas ono što možemo i sami, ukoliko odlučimo da koristimo svoja čula i vidimo, čujemo i iskusimo ono što je očigledno. Zato geštalt terapija naglašava ulogu svesnosti. Svesnost je otrežnjavajuća i donosi nam slobodu izbora.

Čekanje Deda Mraza je naše naivno verovanje da će se nešto promeniti u željenom smeru za nas. Da će neko videti i ceniti naše kvalitete i adekvatno uslišiti naše potrebe. A taj neko u našoj kulturi je najčešće Deda Mraz, koji dobroj deci ispunjava želje i donosi poklone u određeno doba godine. Ovakvo verovanje je naivno, jer je bazirano na našim željama, a ne na našem iskustvu i realnoj proceni druge osobe i prirodi relacije sa njom. A želja je najčešće jedna – da druga osoba i relacija budu ono što nisu i da imaju kvalitete koje ne poseduju.

Čekajući Deda Mraza rizikujemo da dugo ostanemo u ulozi dobrog deteta, čekajući da neko drugi uradi za nas ono što možemo i sami, ukoliko odlučimo da koristimo svoja čula i vidimo, čujemo i iskusimo ono što je očigledno. Zato geštalt terapija naglašava ulogu svesnosti. Svesnost je otrežnjavajuća i donosi nam slobodu izbora.

U geštalt terapiji, odgovornost podrazumeva mogućnost, sposobnost da biramo i da napravimo izbor. Preuzimajući odgovornost za sebe, preuzimamo i odgovornost za to kako biramo ljude oko sebe i kakve relacije uspostavljamo sa njima.

PSIHOTERAPIJA I ISTRAŽIVANJE OČIGLEDNOG

Svaki veliki napredak postignut je putem istraživanja očiglednog, smatra Fritz Perls, osnivač Geštalt terapije. Psihoterapija je jedan od konteksta u kome imamo priliku da istražujemo očigledno i da postanemo svesni kako ostajemo u iscrpljujućim relacijama. Tako sebi dajemo šansu da preuzmemo odgovornost za sebe. U geštalt terapiji, odgovornost podrazumeva mogućnost, sposobnost da biramo i da napravimo izbor. Preuzimajući odgovornost za sebe, preuzimamo i odgovornost za to kako biramo ljude oko sebe i kakve relacije uspostavljamo sa njima.

Kristina Pota Radulović, magistar specijalista kliničke psihologije i geštalt terapeut

Izvor: gestalt.org.rs

_____________________________________________________________

 

SAMI ZAJEDNO…

tamoiovde-logo

 Ana Perović: SAMI ZAJEDNO (ALONE TOGETHER) – ZAŠTO SMO USAMLJENI U ERI U KOJOJ SMO NAJDOSTUPNIJI

Jedan od civilizacijskih preporoda savremenog doba sadržan je u osećaju da je svako od nas na klik do komunikacije sa velikim brojem drugih koji su uvek tu negde – onlajn. Razvoj tehnologije nam je podario svet konektovanosti koji smo isprva prigrlili kao prečicu do bliskosti u životu pretrpanom obavezama. Međutim, iskustvo konzumiranja brojnih portala u virtuelni svet menjalo je način na koji nam je digitalni život postao potreban.

alone-together-bookUmesto da nam olakša bliskost, digitalno postojanje počelo je da nam služi kako bi nas prividno zaštitilo od usamljenosti – kako nikad ne bismo morali da budemo sami. Kao dugogodišnji komentator odnosa između ljudi i tehnologije, Terklova postavlja jedno od najvažnijih i najviše zanemarivanih pitanja današnjice.

Ona se ne pita kakvi će kompjuteri biti u budućnosti, „već kakvi ćemo mi biti. Kakva to vrsta ljudi postajemo?“

Iza njene knjige „Sami zajedno“ (koju je kod nas izdao „Clio“) stoji petnaest godina intervjuisanja i posmatranja dece i mladih (između pet i dvadeset godina starosti) koje smatra „starosedeocima digitalnog doba“.

Sa konstantnim svakodnevnim osećajem da smo na mreži, sa još mnogo drugih ljudi, stigla je nova strepnja, čak panika, od diskonektovanosti. Mobilne telefone držimo u rukama ili na vidokrugu tokom čitavog dana, napipavajući ih svako malo kao talismane, dok po noći spavamo sa njima. Živimo u stanju iščekivanja da nas prekine zvuk poruke ili notifikacije, čak i dok smo u aktuelnom kontaktu sa živim osobama kraj sebe. Postojimo u stanju konstantne žudnje za kontaktom – na zvuk poruke u nervnom sistemu se oslobađa dopamin koji nas stimuliše da tragamo za još povezanosti.

Dok smo stalno dostupni, okruženi morem poruka i informacija, Šeri Terkl veruje da nam izostaje kvalitetno vreme u kome smo sami sa sobom. Izvesno povlačenje i pauza od konektovanosti neophodni su da bismo razvili refleksiju nad svojim osećanjima, mislima i postupcima. Ona se brine – jesmo li zaboravili da nam je i to potrebno?

Sami priroda i oblik naše komunikacije nužno se menjaju pod uticajem medija kojima dominantno komuniciramo. Kada je najveći procenat razmena među ljudima prilagođen formatu malih ekrana i sveden na emotikone – neminovno pojednostavljujemo emocije, misli, i prateće neverbalne ekspresije. Koliko toga zapravo možemo saznati o drugoj osobi kroz digitalne razmene? Šeri Terkl strahuje da dominantno oslanjanje na tehnološki posredovanu komunikaciju vodi našem zadovoljenju površnijim, neobaveznijim, banalnijim odnosima.

Separacija je, takođe, poprimila novi značaj. Deca, mladi i roditelji sa mobilnim telefonima znaju da je onaj drugi uvek dostupan – samo na poruku ili poziv od njih. Da li stvaramo generacije koje ne mogu da podnesu separacionu anksioznost jer mobilni telefon ublažava neprijatna osećanja koja nastaju prilikom uvida o razdvojenosti?

Zapravo, svoje emocije ne moramo više nikada da proživljavamo sami – dok god smo na mreži, nekome možemo poslati poruku ili prosto napisati status na Fejsbuku. Onlajn kontakti možda nisu duboki, ali više od toga nam ni ne treba – treba nam samo osećaj da je neko uvek tamo. Osim što utvrđujemo sebe u lošem podnošenju svojih unutrašnjih stanja, ovde se dešava još jedan važan trend. Od „doživljavam osećanje, želim da pozovem nekoga“ prelazimo u „želim da doživim osećanje, moram da pozovem nekoga/pošaljem poruku ili napišem status“. Zanemarujemo značaj sposobnosti da budemo povremeno sami i razmišljamo o sopstvenim emocijama. Umesto toga, stvaramo emocionalni stil u kom osećanja nisu u potpunosti doživljena dok nisu podeljena. U toj tendenciji idemo toliko daleko da unapred oblikujemo svoje misli i emocije kako bismo na njih dobili komentar. Društvene mreže nas navikavaju da mislimo o svom samooktrivanju kao da je upućemo „osobama kojima je stalo do toga“ šta mi volimo, kakvu odeću nosimo, koje bendove slušamo.

Poznato je da se okolini okrećemo za potvrdu, onda kad nam je poljuljan unutrašnji doživljaj sebe. Sada je takva vrsta zavisnosti od tuđeg lajka, komentara, odgovora podignuta na viši nivo. Još dok su nam misao ili osećanje u nastajanju, razmišljamo o tome možemo li dobiti potvrdu za njega – skoro pretpotvrdu. U psihoanalitičkoj literaturi ovde bismo prepoznali pojam krhkog selfa kome je potrebna konstantna podrška – drugim rečima, narcizam.

Narcistički self vidi druge kroz njihove slike koje pravi po sopstvenoj meri. Ove slike (poznate kao „parcijalni objekti“) su sve što krhki self može da podnese dok uzima od ljudi (sa svoje liste kontakata, Fejsbuk prijatelja itd.) ono što mu je potrebno i produžava dalje. Ukoliko ne dobije zadovoljenje, uvek može pokušati s nekim drugim kontaktom. Tehnologija nije uzrok ovakvog novog načina povezivanja sa drugima – ona ga samo olakšava. A nama postaje sve više potrebno da budemo neprekidno povezani na mreži, kako bismo se osećali kao svoji. Terklova sugeriše da nas kultura koju stvaramo podstiče da se prema svetu odnosimo na narcistički način.

Osim toga, tehnologija nam uvodi red u odnose, povećava stepen kontrole, koji nije moguće postići u komunikaciji koja se odvija uživo. U digitalnu komunikaciju možemo da stupimo onda kada poželimo, da je prekinemo ili odložimo po želji. Okviri digitalnih kanala razmene često ne stvaraju prostor da izrazimo jedni drugima ljutnju, tugu, povređenost, strah. Možemo se poštedeti reakcija koje nisu promišljene, prekontrolisane i lišene sirovog dela emocije. Odnosi koji se uspostavljaju u virtuelnim prostorima predstavljaju surogate kompletnih odnosa, svedeni taman na meru onoga što nam od drugih treba i zaštićeni od onog što nam ne treba. Kada je naše izražavanje u pitanju, u sms-u, četu, mejlu, sadržajima koje delimo na virtuelnim platformama – krijemo upravo onoliko sebe koliko otkrivamo. Imamo površnije, manje emocionalno ispunjavajuće, ali istovremeno manje rizične razmene. Pojednostavljenje odnosa više ne vidimo kao problem – to postoje ono što želimo.

Uprkos tim sa psihološke strane neizmerno važnim iskustvima u odnosima, počinjemo uveliko da biramo da se poštedimo direktnih susreta sa drugim ljudskim bićem – kucali bismo poruke mnogo radije no što bismo obavili poziv. Tinejdžerka koja pokušava da se izvuče iz najavljene večere sa babom i dedom, poslaće poruku „Ne stižem.“ umesto da ih pozove i susretne se sa njihovim očekivanjem i željom, pa i propratnim razočaranjem.

Osećamo se sve udobnije u mnoštvu kontakata sa osobama koje istovremeno držimo na odstojanju. Želimo da nikada ne budemo sami, ali da uvek imamo kontrolu. Tako omogućujemo sebi prostor u kome možemo da formiramo odnose koji ne podrazumevaju puno prisustvo obe strane, te i prevazilaženje razlika, frustracija, nezadovoljstava – sve što čini dugotrajan odnos. Bez ovako važnih međuljudskih iskustava smanjuju nam se očekivanja koja imamo jedni od drugih, a perzistiraju usamljenost i strah od diskonektovanosti.

Najzad, pružena nam je prilika da svaku svoju poruku izmenimo, dorađujemo likove u virtualnoj igrici i statuse na Fejsbuku dok ne postanu tačno onakva projekcija onog kako želimo drugima da se predstavimo. Kako je vreme provedeno u virtuelnom prostoru postalo veliki deo svakodnevice mnogih ljudi, postajali smo izuzetno posvećeni održavanju performansa za virtuelnu publiku kojoj se predstavljamo. „Kakvu vrstu života bi trebalo da kažemo da vodimo?“ postaje pitanje koje nas sve više okupira. Ispitanik iz istraživanja pokušao je Terklovoj da objasni da nije mogao da pronađe način da „malčice bude na Fejsbuku“ jer on ne toleriše delimičnu konzumaciju. Čak i samo obavljanje minimuma bilo je za njega „čisto iscrpljivanje“ jer je sve indikator toga što jesi i „sve što okačiš biće pažljivo prostudirano“. Jedan učenik je Terklovu savetovao da je, uz sve to, najbolje izgledati kao da vas nije briga.

Virtuelni svetovi daju nam mogućnost (ali i traže od nas) da gradimo, prepravljamo i odigravamo lika kog smo za sebe odabrali. Terklova veruje da se u takvim odigravanjima izražavaju naše nade, snage i ranjivosti – da se zapravo radi o svojevrsnom Roršahu. Tako, ljudi bi mogli da koriste svoj profil ili avatar kao trening za stvarni život. Ipak, psiholozi ovde prave važnu napomenu. Onlajn odigravanje konflikata koje imamo van virtuelne stvarnosti nije od pomoći jer zapravo sve što imamo je prilika da ih iznova ispoljavamo, bez suočavanja sa sadržajima koje smo odigrali i pronalaženja novih načina da ih razrešimo. Problem nastaje kada ova iskustva ne doživljavamo samo kao zabavna, već kao ravnopravna onima koje smo doživeli van igre. Sve više je nalaza koji nam ukazuju da ono što radimo onlajn doživljavamo kao da se dešava u fizičkoj stvarnosti. Iz igre možemo izaći sa osećajem postignuća koje će biti dovoljno snažno da istisne sećanje na izostanak istog u drugim delovima života.

Rascep između virtuelnog prostora i okoline postao je sporni deo svakodnevice mnogih. Možemo li sa sigurnošću reći šta je realnije za nas – ono što se dešava sa našim avatarom u igrici, sa našim profilom na Fejsbuku ili ono što se dešava u našem (nevirtuelnom) životu? Da li način na koji bivamo virtuelno bliski smanjuje naša očekivanja od razmena i susreta druge vrste? Jesmo li zaboravili kako da budemo sami sa sobom, pa nam jedino preostaje da budemo hronično usamljeni, žudeći za kontaktom? Zajedno, a sami? Šeri Terkl smatra da je krajnje vreme za neophodan kolektivni dijalog o ovim temama.

                                                                   / psihobrlog.wordpress.com /

Izvor: kljucnekosti

_________________________________________________________________________________

USAMLJENOST “BOLI”…

tamoiovde-logo

Usamljenost “boli” kao fizički bol

Sve je više ljudi koji se osećaju usamljeno svakog trenutka. Usamljeni ljudi imaju slabiji imunitet, kardiološke probleme, često pate od nesanice

24m1Gotovo da nema osobe na planeti koja se barem jednom tokom života nije susrela sa osećajem da je sama samcata na svetu. Taj osećaj praznine ili odbačenosti najčešće osete osobe koje su izgubile životnog saputnika ili bliskog prijatelja, ali i ljudi koji se bave profesijama u kojima nema direktnog kontakta sa drugim ljudima.

Interesantno je to da je usamljenost, kako tvrdi naša sagovornica, Milota Dubovska-Poslon – specijalista medicinske psihologije, zaposlena u Kliničkom centru Vojvodine, na Institutu za psihijatriju – veća u razvijenijim zemljama.

U siromašnijim delovima sveta ljudi se više druže i međusobno pomažu da bi izašli na kraj sa surovim životnim okolnostima, a često nemaju mogućnosti ni da se fizički osame, pa ni da se osećaju usamljeno. Miloti Dubovska-Poslon sve se češće za pomoć obraćaju klijenti koji se osećaju usamljeno, a kao pravog sagovornika na ovu temu preporučuje i to što je u Novom Sadu pokrenula sastanke „spid dejtinga“.

* Koja osećanja najčešće prate usamljenost?

– Osećanje usamljenosti predstavlja preplavljujući, teško podnošljiv doživljaj samoće i izolovanosti. Usamljena osoba sebe doživljava izdvojeno, zapostavljeno od drugih ljudi. Oseća se tužno i nesrećno, često se prepušta samosažaljenju, osećaju bespomoćnosti i sebe sagledava kao bezvrednu. Ljudi najčešće izjednačavaju usamljenost i samoću. Međutim, samoća je stvar izbora.

Mnogi ljudi mogu da se opuste i odmore samo kada su potpuno sami. Za svakog čoveka je čak poželjno da se povremeno osami, razmisli o danu koji je prošao, usredsredi na razumevanje sebe i vlastitih potreba. „Komunikacija sa samim sobom“ značajno doprinosi psihičkoj ravnoteži čoveka. Usamljenost je, s druge strane, neželjeno stanje, doživljaj da smo sami i to protiv svoje volje.

* Zašto se i na najdinamičnijem poslu, i u gomili najrazličitijih ljudi, ponekad osećamo usamljeno?

– Sve je više ljudi koji se osećaju usamljeno i onda kada nisu sami, kada su okruženi osobama koje im nisu emocionalno važne. Prezaposleni, natovareni brigama i stresovima, savremeni tzv. „poslovni“ ljudi nemaju vremena ni za rodbinu, ni za prijatelje. Otuđenost od ljudi postaje postepeno njihov stil života.

* U kojoj meri na to utiče savremeno društvo?

– Savremeno društvo potencira individualizam. Smatra se da čovek treba da bude dovoljan sam sebi, da nije poželjno oslanjati se na druge. Skloni smo da teška razdoblja proživljavamo sami. Izbegavamo da tražimo pomoć od drugih, da otkrivamo svoja osećanja i na taj način gubimo mogućnost da sa ljudima oko sebe ostvarimo bliži kontakt.

* Ko je sklon takvom osećanju? Kakve osobe, koje starosne grupe?

– Iznenađujuće je da od usamljenosti najčešće pate adolescenti, ali i veliki procenat starih ljudi, naročito kada izgube partnera s kojim su proveli najveći deo života. Istraživanja pokazuju da su 60-godišnjaci manje usamljeni od onih mlađeg uzrasta. Takođe, visokoobrazovani ljudi i oni koji obavljaju vrlo zahtevne poslove, manje su usamljeni od ljudi ostalih zanimanja.

Žene češće izjavljuju da se osećaju usamljeno i kada su u partnerskoj vezi ili u braku, jer odnos sa partnerom ne zadovoljava njihova očekivanja. A dobro je poznato da je teže biti u vezi ili braku i nemati dobar kontakt s partnerom, nego biti sam. S druge strane, budući da su žene od ranog detinjstva usmerene na razvijanje veština komunikacije, to im pomaže da budu uspešnije u uspostavljanju bliskih odnosa sa ljudima.

Mnogobrojna istraživanja pokazuju da se muškarci teže od žena nose s osećanjem usamljenosti. Kulturološko i sociološko nasleđe nametnulo im je ulogu „nesalomljivih“ bića koja ne smeju da pokazuju osećanja i koja moraju da budu uspešnija od konkurenata ako žele da budu prihvaćena i priznata. Zbog toga teže sklapaju prijateljstva i imaju manje bliskih prijatelja. Generalno gledajući, od usamljenosti najčešće pate povučeni i stidljivi ljudi, koji se slabije snalaze u međuljudskoj komunikaciji.

* Kakve vrste i koji stepeni usamljenosti postoje?

– Budući da je čovek društveno biće, retko ko se nije, bar u nekom periodu života, osećao usamljeno. Usamljenost je, dakle, osećanje koje je u iskustvu svakog čoveka, jedino je intenzitet i trajanje ovog osećanja faktor koji ga čini teže podnošljivim.

Kada nismo u mogućnosti da kontaktiramo sa više ljudi, osećamo socijalnu usamljenost. Ako imamo prilike da komuniciramo sa dovoljno ljudi, ali ni sa kim nemamo bliske odnose, osećamo emocionalnu usamljenost. Česta je, naime, situacija da ljudi imaju bezbroj kontakata s drugim ljudima, a da se i pored toga osećaju usamljeno. Jačina osećanja usamljenosti varira tokom dana i nedelje, što zavisi od raznih okolnosti. Češće se osećaju usamljeno za vreme praznika, vikenda i tokom godišnjih odmora, naročito ako žive sami.

* Kako se „izlečiti“ od usamljenosti?

– Usamljenost je pasivno stanje. Opstaje upravo zato što se nadamo da će samo proći i ništa ne preduzimamo da bismo to promenili. Izlazak iz stanja usamljenosti je stvar odluke. Prvi korak u borbi protiv usamljenosti je da sebi priznamo da smo usamljeni, a prihvatanje da je usamljenost problem i preuzimanje odgovornosti za svoj život, osnovni su preduslovi za prevazilaženje usamljenosti.

* Imate li konkretne savete za usamljene ljude?

– Postoje mnoge zanimljive, kreativne aktivnosti kojima se možemo baviti i kada smo sami, naročito ako smo fizički onemogućeni da direktno komuniciramo sa drugima. U suprotnom, vredelo bi uložiti trud u to da budemo otvoreniji za nova poznanstva, da se ohrabrimo da prilazimo drugim ljudima. Činjenica je da nismo usamljeni u osećanju usamljenosti. Čak 15-20 odsto ljudi oko nas se oseća usamljeno svakog trenutka.

Postati nekome potreban oproban je lek protiv usamljenosti. Potrudite se da postanete dobri slušaoci, da bolje razumete druge ljude i pružite im podršku. Bliske prijatelje najlakše možemo da steknemo kroz međusobno pomaganje. Ako smo doživeli mnogobrojna razočaranja u prošlosti, dobro bi bilo da se zapitamo da li su naša očekivanja u odnosu na osobe koje su nas razočarale bila realna ili previsoka. Niko nije nepogrešiv, niti savršen.

Ljudima treba pružiti i drugu šansu. Naučite da praštate, kako drugima, tako i sebi, vežbajte toleranciju i strpljenje. Vreme i trud uloženi u izgradnju bliskih prijateljstava uvek se isplati.

* Čehov je rekao: „Ako se plašiš usamljenosti, ne ženi se“. Kako ovo osećanje prevazići u vezi ili braku?

– Društvo u kojem živimo nameće ideju da će brak rešiti sve probleme, naročito problem usamljenosti. Ipak, neke osobe se u bračnoj zajednici konstantno osećaju usamljeno. Ako bračni partner nije fizički odsutan, razlog osećanju usamljenosti može biti nedostatak bliskosti između partnera. Potreba za bliskošću, međutim, kod pojedinaca može značajno da varira. Neke osobe imaju potrebu da budu neprestano fizički uz svog partnera, što drugi partner može da doživi kao „gušenje“.

Neki ljudi, iako su u srećnim i skladnim bračnim relacijama, ponekad imaju potrebu za samoćom i osećaju se ugroženo ako bračni partner nema razumevanja za to. Važno je o svemu otvoreno pričati sa partnerom i pronaći načine da se promene okolnosti koje doprinose osećanju usamljenosti. Ponekad pojedinac jednostavno nije u stanju da zadovolji sve partnerove emocionalne potrebe, čak i kada nije u pitanju manjak ljubavi. U tom slučaju dobro bi bilo napraviti kompromis, na primer, stvoriti oko sebe mrežu prijatelja i s njima deliti svakodnevne probleme, dodatno se angažovati u aktivnostima koje donose zadovoljstvo, itd.

24m2* Može li usamljenost da naruši zdravlje?

– Sve više studija pokazuje da socijalni kontekst značajno utiče na psihofizičko zdravlje. Drugim rečima, kada naša potreba za bliskošću s drugim ljudima ili bar sa jednom osobom nije zadovoljena, trpi ceo organizam. Ako takvo stanje potraje, ono može ozbiljno da ugrozi zdravlje. Usamljeni ljudi imaju slabiji imunitet, kardiološke probleme, često pate od nesanice.

Usamljena osoba ponekad razvija i strah od ljudi. Što se više oseća usamljenom, sve je nepoverljivija prema drugima i teže ostvaruje nove kontakte. Iako u suštini želi da se poveže sa drugima, ona pretpostavlja da će biti odbačena i zato se povlači, a takvo ponašanje može da vodi u depresiju.

Rezultati zanimljivih laboratorijskih eksperimenata ukazuju na izuzetan značaj čovekove potrebe za kontaktom, odnosno za bliskošću sa drugim ljudima, jer ona, na primer, aktivira zone nagrade u mozgu čak u značajnijoj meri nego što ih aktivira zadovoljenje gladi. S druge strane, kada doživimo socijalno odbijanje ili prekid emocionalne veze, aktiviraju se iste oblasti mozga koje su aktivne i pri doživljaju fizičkog bola.

* Da li iz usamljenosti išta dobro može da se izrodi?

– Dešava se da ljudima „dojadi“ ovakvo stanje i da počnu da čine sve da bi prevazišli ovaj osećaj. Angažuju se u raznim aktivnostima koje ranije ne bi preduzimali. Neki uspeju da pretoče svoju tugu u kreativno stvaranje ili da značajno uznapreduju u karijeri. S razlogom se kaže: „Nije veliki onaj koji nikad ne padne, već onaj koji ume da ustane“.

INTERNET PARADOKS

* Kako savremeni način života i tehnološka dostignuća utiču na pojavu usamljenosti?

– Sve je više ljudi, naročito dece, koja veliki deo vremena provode pred TV-om ili kompjuterom, bez neposrednih kontakata sa drugim ljudima. Takvo ponašanje može da vodi u potpuno otuđenje, u socijalnu izolaciju. Međutim, savremene net-studije naglašavaju postojanje tzv. internet paradoksa. Naime, dok su neke od prvih studija o uticaju interneta na otuđenost ljudi isticale da je ekstremno korišćenje interneta u korelaciji sa usamljenošću i depresijom, novija istraživanja pokazuju da, na primer, snalaženje na internetu, odnosno ovladavanje tehnologijom i mogućnostima interneta, povoljno utiču na prevazilaženje usamljenosti.

Prosečan korisnik interneta vremenom sagledava njegove nove mogućnosti i tu se oseća sve sigurnije, zadovoljnije, internet mu donosi uzbuđenje, otvara nove svetove, pa početni strah vezan za internet vremenom potpuno iščezava. To je kao kada odemo u neki grad koji dobro poznajemo i u njemu se osećamo opušteno, jer znamo kojom ulicom treba krenuti da bismo stigli do željenog odredišta. Internet, osim toga, može biti i od direktne pomoći u prevazilaženju doživljaja usamljenosti. Naročito ako su ljudi fizički udaljeni, izolovani od drugih, internet može da posluži kao sredstvo povezivanja.

Mnogi ljudi ciljano odlaze na internet da bi bili u kontaktu sa dragim ljudima. Oživljavaju stara poznanstva, uspostavljaju nova, pronalaze ljude sa kojima se posle druže i u realnom životu. Posredstvom interneta lakše se pronalaze ljudi sličnih interesovanja i životnih stavova, što je značajan faktor za uspostavljanje prijateljskih odnosa, pa i ljubavnih veza.

Osim toga, u svetu postoje “grupe podrške” usamljenim ljudima, mnogobrojne su i vrste psihološke pomoći usamljenim ljudima, a u poslednje vreme se i psihoterapijske usluge obavljaju preko interneta (http://www.psihoterapija.in.rs).

Suzana Bijelić

Izvor: novosti.rs| 03. oktobar 2011

___________________________________________________________________________________

PSIHOSEKSUALNI RAZVOJ…

tamoiovde-logo

Pošto smo se upoznali sa nekim minimalnim osnovama u psihoanalitičkoj teoriji, vreme je da se pozabavimo malo dubljim i kompleksnijim stvarima. Stoga ćemo sada govoriti o razvoju čoveka, tj. načinu i mehanizmima kako on postaje ono što jeste kao odrastao čovek. Dakle, kako se formira ona ličnost i ona struktura o kojoj smo govorili do sada?

potty-training-153278_960_720Psihoanaliza ima jednu prilično čvrstu i razrađenu sliku o dešavanjima koja prethode formiranju čoveka kao zrele ličnosti (ili nastanku disfunkcionalnog mentalnog sklopa), a mi ćemo videti o čemu se tu zapravo radi.

Naravno da je ovo jedna od interesantnijih tema za proučavanje, a i za neobavezno čitanje, jer se govori o razvoju čoveka koji ima velike veze sa seksualnim domenom.

Prvo, bitno je zapaziti da je razvoj čoveka, gledano iz ove perspektive, u stvari uokviren oko formiranja, razvoja i oblikovanja njegove libidinalne (seksualne) energije. Pomenuli smo već da je libido zapravo jedna manifestacija instinkta života (Erosa) kod čoveka – instinktom za očuvanje sopstvene egzistencije i za produžavanjem vrste. Dakle, razvoj naših ličnosti i naše funkcionisanje u svetu se svodi na razvoj, ispoljavanje i “puteve” naše seksualne energije, libida. Neko se sada može pobuniti “kako to da se ceo moj život i ono što jesam svodi na seks?” Iako to može biti na ovaj način rečeno, ukoliko to bukvalno tako shvatimo onda propuštamo dosta važnih stvari i širu sliku. Ovaj tekst je tu da bi se takvi nesporazumi i uprošćavanja izbegla.

Da vidimo sada šta se konkretno tu dešava. Napomenuli smo već da se razvoj jedinke odvija i opaža se kroz vezivanje seksualne energije, konkretno za njeno “fiksiranje” za određene erogene zone. Ova situacija počinje od kada se čovek rodi (da, čovek poseduje seksualnu energiju i kada je veoma mali, doduše ne u istom obliku kao kasnije) i traje, ponavlja se do završetka perioda razvoja, tj. kada osoba odraste. Libido, dakle, prolazi kroz ukupno pet faza razvoja – oralnu, analnu, falusnu, latentnu i genitalnu.

 Ove faze dobijaju svoj naziv usled fizičke lokacije na telu osobe za koje se libido vezuje – ta zone se “erotizuje”. Ukoliko se dete osujeti u nekoj od ovih faza, tj. ukoliko se libido ne uspe da adekvatno veže za erogenu zonu, onda se svašta može desiti što će negativno uticati na razvoj ličnosti. U najgorem slučaju, čovek može završiti sa nekim neurotičnim, pa čak i psihotičnim poremećajem. Dakle, naglašava se da su ove faze nužne za adekvatan razvoj, da je njihov redosled upravo ovakav kako je naveden takođe nužan i fiksiran. To jednostavno mora tako ako se želi normalna ličnost, a mi ćemo sada objasniti šta se dešava u svakoj od njih.

Oralna faza je prva faza razvoja osobe, a zove se tako zato jer se libido u ovom slučaju vezuje za oralni deo tela, tj. usta i usne. Ova faza počinje od rođenja i traje okvirno tokom prve godine života. Ono što se ovde događa to je da dete, budući da svo svoje zadovoljstvo (što uglavnom predstavlja hranu) dobija preko svojih usta i to iz majčinih grudi. Dakle, ono sa čime dete ima svoj prvi kontakt, a što je ljudsko i što mu donosi uživanje – su ženske grudi.

Zapravo, usta i usne su i kod odraslih jedan od najosetljivijih delova tela, te se senzacije na usnama i u ustima kotiraju veoma visoko u našem mozgu. Upravo zato se ta libido-energija deteta vezuje prvo za njegova usta, a objekt fiksacije su grudi. Sada, da razjasnimo stvari dok nekom ne počne svašta da padne na pamet i pre nego što ljudi koji su nešto načuli o psihoanalizi krenu sa onim “pa znao sam ja da je ovo neka perverzija”.

 Ova energija, tj. ova fiksacija nije “one” seksualne prirode za koju mi, kao odrasli ljudi, znamo. Dete čak ni biološki tada nije sposobno da oseti seksualnu potrebu (požudu) te je totalno besmisleno o ovome čak i pričati. Majčinske grudi su u ovom trenutku samo izvor hrane i ovde je mehanizam nagrade, tj. uslovljavanja na delu – “volim ono što mi daje hranu”. To je jednostavno neki primitivni osećaj zadovoljstva, prijatnosti usled dobijanja nekakve nagrade, što je u ovom slučaju hrana.

Dakle, još jednom da ponovimo – to nije seksualno fiksiranje kao kod odraslih, već samo generalizovani osećaj prijatnosti i fiksiranja za objekat koji je izvor zadovoljstva i umanjuje fiziološku tenziju kod deteta. Sisanje prsta je takođe jedan “ritual” i to sada samonagrađivanja. Detetu prst predstavlja zamenu za majčinske grudi, te ono ima senzaciju na ustima sličnu onoj kada sisa bradavicu. Isto tako, nevezano za grudi i hranu, usta su kod deteta glavni “alat” interakcije sa okolinom i svako ko ima dete ili je bio u blizini bebe potvrdiće da deca u ovom periodu imaju tendenciju da sve i svašta guraju u usta. E sada, ključna stvar ovde je prelazak u narednu fazu razvoja, a ovde je važno tzv. “odbijanje” deteta od majčinskih grudi i uvođenje drugih izvora hrane.

Neki teoretičari tvrde da sam momenat kada je dete prestalo da sisa (tj. kada mu majka više ne da sisa) može u ogromnoj meri da odredi detetov budući razvoj, tako da se na ovo mora obratiti posebna pažnja. U svakom slučaju, ovde dete još slabo razlikuje sebe od drugih (misli da je ono i dalje fizički deo majke), što znači da se u ovoj fazi Ego još ne formira u pravoj meri. Prelazak u narednu fazu će odrediti put njegovog razvoja.

Sledeća faza psihoseksualnog razvoja je tzv. analna faza. Kao što i sama reč kaže, libido se sada seli na deo tela oko anusa, tj. nižeg digestivnog trakta i taj proces traje do negde treće godine. Ovde se sada glavna akcija događa u situacijama kada se dete uči na upotrebu toaleta, kada se uči na pražnjenje creva i izbacivanje izmeta. Detetu pražnjenje, isto kao i hranjenje, predstavlja nuždu ali i zadovoljstvo, te se energija sada prebacuje na donji deo tela. Treniranje i disciplinovanje deteta u vezi ovih radnji ima važnu ulogu u formiranju detetovog Ega, ali i Super-ega, koji se sada počinje formirati. Kako to?

Naime, kada se dete dovoljno odvojilo od roditelja i razvilo da može shvatiti da je odvojeno i nezavisno biće (ne bukvalno, jer još uvek zavisi na neki način od roditelja), tj. kada se formirao Ego, ono sada počinje opažati odnose između njih i sebe. Detetove primarne i instinktivne potrebe (Id) koje je do sada izvršavalo skoro momentalno i bez kontrole, sada dolaze u konflikt sa silama njegovog Ega, koji zahteva da se odlože potrebe. Onda, na scenu stupa Super-ego, koji predstavlja njegove roditelje. Kažnjavanjem za neadekvatno korišćenje toaleta i nagrađivanjem za adekvatno “pražnjenje” formira se ta prva savest i samodisciplina, tj. Super-ego kod deteta.

Ovim se na neki način rešava konflikt na relaciji Id-Ego, jer Super-ego održava balans i stalno miri ova dva dela između sebe. Sada, ako roditelji ne uspeju da na adekvatan način reše kod deteta ovaj njegov konflikt (tako što ga uopšte ne disciplinuju u ovom domenu, ili su suviše strogi), onda se Super-ego ne formira onako kako treba te dobijamo osobu koja ili nije samodisciplinovana, briga je za druge, nesavesna je i neodgovorna ili dobijamo suviše krutu i opsesivnu osobu, koja stalno sebe samokažnjava i ima nisko samopouzdanje. Dakle, očigledno je da i razvoj i način izlaženja na kraj sa libidinalnim energijama i ovoj fazi može značajno uticati na celokupan dalji tok razvoja ličnosti.

Sledeća zona na koju se libido fokusira (jer mu tako biologija nalaže) je falusna zona, tj. sopstvene genitalije, te se ova faza zato i naziva falusna faza. Tokom ovog perioda, koji traje od treće do šeste godine, deca postaju svesna svojih tela u pravoj meri a posebno svojih genitalija. Isto tako, postaju svesna i da drugi ljudi imaju tela kao i oni, te da imaju i genitalije kao i oni. Tada su deca radoznala da saznaju zašto oni imaju ovakve genitalne organe a ovi drugi onakve – tada se po prvi put upoznaju i sa razlikama između polovima, da su ovi bate a oni seke. Ključan momenat ovde je nastanak, a kasnije i uspešno razrešavanje tzv. Edipovog kompleksa.

Ovde sada nećemo ulaziti u detalje Edipovog kompleksa, to ćemo ostaviti za neke naredne tekstove jer je to samo za sebe kompleksna tema. Za sada, reći ćemo samo da muško dete u ovom procesu postaje svesno da njegova majka ne voli samo njega – da nije samo ono predmet njene pažnje, već se tu javlja i otac. U detetovoj glavi, otac je sada rival sa kojim se ono takmiči za ljubav majke, ali pošto je otac moćniji, ono se u isto vreme plaši da mu se suprotstavi. Dete zbog svega ovoga ima agresivne tendencije prema ocu koje projektuje u njega, pa se sada javlja strah od kažnjavanja.

 Ovaj strah se očituje u tzv. kastracionom strahu, jer dete ima dubok strah da ne izgubi genitalije, tj. da mu ih otac ne odseče (i tako ga liši njegove muškosti, što će ga učiniti nemoćnim rivalom svome ocu). Kod devojčica se javlja „Elektra“ kompleks, a to je imaginarna borba sa majkom za posedovanje očeve ljubavi, pa i stoga konflikt u detetu. U ovoj fazi se javljaju i kompleksniji mehanizmi odbrane, koji služe za to kako bi se dete adekvatno izborilo sa strahovima, projekcijama i unutrašnjim konfliktima i tako se razvilo u prilagođenu ličnost. Edipov kompleks je inače nužan proces i njegovo uspešno razrešenje je nužno kako bi se razvoj nastavio u pravom smeru.

Nakon ove faze, dete ulazi u latentnu fazu, u kojoj se ništa naročito ne dešava. Ovo je kao neki “period odmora” za libido koji traje do puberteta. Naime, tokom falusne faze dolazi do masovnog potiskivanja instinktivnih potreba deteta, a posebno svega onoga što je bilo vezano za Edipov kompleks i njegovo razrešavanje. Tako, buduće da su ove energije sada neraspoložive za Ego, dete sada mora naći svoj izvor zadovoljstva u nekim drugim aktivnostima, kao što su na primer intelekutalne aktivnosti, prijateljstva, hobiji, itd. 

Genitalna i poslednja faza razvoja počinje u pubertetu, i tada se libido vraća na velika vrata. Ovo faza sada predstavlja konkretnu i pravu “upotrebu” libida i seksualne energije u smislu ulaska u realne seksualne odnose. Inače, sve neuroze koje je dete steklo usled neadekvatnog obrađivanja i prelaska iz faze u fazu do ovog trenutka, će sada početi da se manifestuju i otkrivaju.

Nerazrešen Edipov kompleks, kastracioni strah i slične stvari, (pored ostalih mnogobrojnih faktora) mogu odrediti da li će sada adolescent uopšte i moći da upražnjava seksualne odnose, šta će ga privlačiti, kakve će seksualne orijentacije biti, itd. Međutim, i u ovoj fazi postoji prilika za razrešavanja preostalih konflikata iz detinjstva, a to je u stvari i nužno da se dogodi da bi se osoba adekvatno razvila. Genitalna faza služi da se dete osamostali i postane “svoj čovek” da uspešno “konvertuje” simboličke želje koje imao kao dete i ostvari svoje potrebe na socijalno prihvatljiv način. 

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELjTON: Psihoanaliza (6)

______________________________________________________________________________________

ŠTA ZNAJU PAPAGAJI…

tamoiovde-logo

Čudesni svet ptica: Šta papagaj zna?

Koliko su inteligentni? Zašto imitiraju ljudski govor? Šta im omogućava dug život? – samo su neka od pitanja koje naučnici postavljaju kada se susretnu sa papagajima

Rainbow Lory with youngs, Australia / (Trichoglossus haematodus moluccanus), Image: 43241911, License: Royalty-free, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, imageBROKER

Foto: Profimedia

Svojom lepotom i neobičnim sposobnostima već hiljadama godina osvajaju ljude.

Zauzeli su primetno mesto na nastarijim pećinskim crtežima, prvim stihovima, legendama, basnama, a imati pernatog pratioca bila je stvar prestiža daleko pre nego što se ustalila praksa čuvanja kućnih ljubimaca.

U dvadesetom veku kada su putovanja postala dostupnija, a daleki predeli počeli da se približavaju, ove ptice postaju jedan od najčešćih izbora pri kupovini kućnog ljubimca. Ipak, tek krajem dvadesetog veka naučnici počinju da intenzivnije proučavaju papagaje, a vreme značajnih otkrića je pred nama.

Koliko su inteligentni? Zašto imitiraju ljudski govor? Šta im omogućava dug život? – samo su neka od pitanja koja zadaje ovaj red ptica.

Papagaji spadaju u one životinje čije ponašanje najviše odgovara čovekovom pojmu inteligencije, pa među naučnicima ima onih koji ih metaforično nazivaju ”pernatim primatima”.

Dok su prva istraživanja inteligencije životinja bila usmerena na primate i pojedine grupe sisara, ptice, kao životinje koje se na prvi pogled previše razlikuju od čoveka, nisu bile čest predmet ovakvih posmatranja. Međutim rezultati retkih eksperimenata su bili iznenađujući, mada često i kontroverzni, pa je sintagma ”ptičiji mozak” izgubila uvredljivo značenje a pažnja kognitivnih naučnika je počela da se usmerava upravo ka pticama.

Skoro 400 vrsta papagaja naseljava različite predele planete, tačnije njenu južnu poluloptu iako su u dalekoj prošlosti živeli i u drugim delovima sveta, a razlike u njihovim prirodnim karakteristikama i načinima života ogledaju se i u navikama i sposobnostima. Sa druge strane, značajne su razlike u osobinama papagaja koji žive u prirodi i kućnih ljubimaca iz odgajivačnica, a istraživači imaju daleko veći broj informacija dobijen posmatranjem onih koji žive među ljudima.

Ipak, živeći u laboratorijama i stanovima papagaji su zadržali veliki broj osobina karakterističan za njihove rođake koji slobodno lete prašumama. Imati papagaja za kućnog ljubimca u isto vreme znači imati pored sebe najdivlju i najpitomiju životinju. Čak i njihovo imitiranje čovekovog govora u stvari je preneto ponašanje iz prirodnih staništa, a čovek je za njih često isto što i član jata. 

Prijateljstvo 

Primećeno je da se papagaji kao kućni ljubimci veoma vezuju za ljude, druge ptice, a u nekim slučajevima čak i za pse i mačke. Uzrok leži u njihovoj socijalnoj prirodi. Naime, u prirodi uglavnom sve vrste papagaja žive u uređenim i složenim grupama a istraživanje sa američkog Nacionalnog instituta za matematičku i biološku sintezu iz 2014. godine potvrđuje da ove ptice pamte individue iz svog jata kao i međusobne odnose.

U istraživanju, koje je obuhvatalo posmatranje divljih monah papagaja u Argentini i zatvorenih na Floridi, utvrđeno je da među individuama postoji odnos koji bi se mogao nazvati prijateljstvom. Prema rečima, Elizabet Hobson, biologa sa Nju Meksiko Stejt Univerziteta, između dve individue se gradi snažna veza i onda kada nije motivisana reprodukcijom ili potragom za hranom.

Čitava grupa, prema njenim rečima, podseća na školsko odeljenje u kome dete iz minuta u minut menja odluku sa kim će provoditi svoje vreme u zavisnosti od toga da li želi da jede, odmara, igra se, uči, ali i u zavisnosti od prethodno izgrađenih odnosa sa drugima.

sta_papagaj_zna_720573900

Foto:Profimedia

U prilog razvijenom socijalnom životu ide i vest iz 2015. godine kada je tim istraživača sa Odeljenja za psihologiju Njujorškog univerziteta u Oneonti primetio da tigrice zevaju kada vide da to čine i druge jedinke.

Ovakvo ponašanje je tada prvi put uočeno kod životinja koje nisu sisari, a od ranije je povezivano sa empatijom.

Još uvek nije sigurno zašto se zevanje prenosi među tigricama, ni da li je to karakteristično za ostale vrste papagaja, ali je ova vest dala signal da je društveni život papagaja možda zanimljiviji i složeniji nego što se mislilo.  

Prema rečima Lea Jozefa, direktora Australijske nacionalne kolekcije divljeg sveta, potraga za hranom je papagaje učinila veoma socijalnim i inteligentnim životinjama. Voće i pre svega semenke, koji se nalaze na njihovom meniju, veoma su nesiguran izvor hrane. Ponekad je potrebno preleteti velike daljine, a nekada je teško predvideti gde se hrana nalazi pa je efikasnije u potragu za ručkom krenuti u grupi, naročito ako u njoj postoji neki sistem komunikacije.

Leo Jozef tvrdi da su se i društveni i nervni sistem papagaja tokom evolucije razvijali tako da im omoguće da dele infromacije.

AUTOR: Jovana Nikolić

za Elementarijum 16. 04. 2016.

Izvor: nationalgeographic.rs

_________________________________________________________________________

MUŠKARCI NE VARAJU ZBOG SEKSA…

tamoiovde-logo

 Geri Njumen ima neobičnu teoriju

Od kada postoji monogamija, postoji i varanje partnera. Šta navodi ljude na upuštanje u seksualne aktivnosti van veze ili braka? Naročito muškarce?

142715879056a2505bb4d67341051855_v4_big

Foto: Thinkstock

Psihoterapeut Geri Njumen smatra da je pronašao glavni razlog zašto su muškarci neverni u vezi a, ako je verovati njegovim navodima, on uopšte nema veze sa seksom niti fizičkom privlačnošću uopšte.

Njumen je na osnovu ankete u kojoj je učestvovalo 200 nevernih muškaraca došao do nesvakidašnjeg zaključka – na osnovu sakupljenih podataka smatra da je glavni razlog prevare zapravo emotivna neispunjenost.

Psihoterapeut je na osnovu ovog saznanja zaključio da su pripadnici muškog pola osetljiviji nego što se to u današnjem društvu obično smatra.

Ukoliko ne dobijaju dovoljno emotivne pažnje u trenutnoj vezi, oni će jednostavno biti primorani na to da je potraže na nekom drugom mestu.

Prema sakupljenim podacima, 48 odsto muškaraca je svoju prevaru opravdalo emotivnim nezadovoljstvom, dok je njih 40 posto zadovoljstvo pokušalo da pronađe na radnom mestu zbog činjenice da su kolege sklonije davanju komplimenata za njihove uspehe.

Psihoterapeut ističe da fizička privlačnost igra ulogu u podsticanju na prevaru, ali ona nije onolika kolika se na prvi pogled čini.

Prema Njumenovim podacima, čak 88 odsto muškaraca varalo je partnerku sa manje atraktivnom ženom.

Još jedan faktor u odluci da se prepuste varanju jeste iskustvo prijatelja. Ukoliko je muškarac okružen ljudima koji imaju iskustvo u vanbračnim seksualnim aktivnostima, veća je verovatnoća da će se dotad veran muž upustiti u “zabranjeno druženje”.

Takođe, 68 odsto ispitanih muškaraca je nakon varanja osetilo grižu savesti.

Izvor:b92.net

_________________________________________________________________________________