Od kada postoji monogamija, postoji i varanje partnera. Šta navodi ljude na upuštanje u seksualne aktivnosti van veze ili braka? Naročito muškarce?
Foto: Thinkstock
Psihoterapeut Geri Njumen smatra da je pronašao glavni razlog zašto su muškarci neverni u vezi a, ako je verovati njegovim navodima, on uopšte nema veze sa seksom niti fizičkom privlačnošću uopšte.
Njumen je na osnovu ankete u kojoj je učestvovalo 200 nevernih muškaraca došao do nesvakidašnjeg zaključka – na osnovu sakupljenih podataka smatra da je glavni razlog prevare zapravo emotivna neispunjenost.
Psihoterapeut je na osnovu ovog saznanja zaključio da su pripadnici muškog pola osetljiviji nego što se to u današnjem društvu obično smatra.
Ukoliko ne dobijaju dovoljno emotivne pažnje u trenutnoj vezi, oni će jednostavno biti primorani na to da je potraže na nekom drugom mestu.
Prema sakupljenim podacima, 48 odsto muškaraca je svoju prevaru opravdalo emotivnim nezadovoljstvom, dok je njih 40 posto zadovoljstvo pokušalo da pronađe na radnom mestu zbog činjenice da su kolege sklonije davanju komplimenata za njihove uspehe.
Psihoterapeut ističe da fizička privlačnost igra ulogu u podsticanju na prevaru, ali ona nije onolika kolika se na prvi pogled čini.
Prema Njumenovim podacima, čak 88 odsto muškaraca varalo je partnerku sa manje atraktivnom ženom.
Još jedan faktor u odluci da se prepuste varanju jeste iskustvo prijatelja. Ukoliko je muškarac okružen ljudima koji imaju iskustvo u vanbračnim seksualnim aktivnostima, veća je verovatnoća da će se dotad veran muž upustiti u “zabranjeno druženje”.
Takođe, 68 odsto ispitanih muškaraca je nakon varanja osetilo grižu savesti.
Tanganjika, danas poznata kao Tanzanija, je jedno od najstarijih poznatih naseljenih mesta na planeti, sa dokazima o našim precima koji su ovde živeli milionima godina.
Pored toga što je svedočila o najstarijim ljudima na Zemlji, Tanganjika je (relativno) nedavno bila svedok jednom neobičnom i jedinstvenom događaju – Epidemiji smeha.
30. januara 1962. godine, tri devojčice koje su išle u školu u malom u selu Kashasha su se počele smejati. Naravno, ovo i nije bilo ništa neobično jer je gotovo nemoguće pronaći školu u kojoj se deca ne smeju… Ali u ovom slučaju, smeh je postao ozbiljan problem.
Smeh se jako brzo širio školom, pa je uskoro zahvatio 95 od 159 učenika koji su se grčevito smehali bez ikakvog razloga. Kod neke dece smeh je trajao samo par sati, dok je kod druge trajao i do 16 dana!
Zbog ovog neobičnog događaja, škola je zatvorena a sva deca su se vratila u svoja okolna sela.
Ubrzo nakon toga, epidemija se proširila i na susedna sela. U aprilu i maju se smejalo više od 200 dece. Do juna, epidemija se proširila na druge škole, te zarazila dodatnih 50 učenika. U julu su se zatvorile još dve škole, a epidemija nije stala sve dok nije zahvatila se gotovo 1.000 dece i zatvorila 14 škola – dok su nastavnici i odrasli samo nemo i bespomoćno posmatrali.
Epidemiju smeha nije uzrokovao neki vic, ili neki smešan događaj. Zapravo, i do dan danas nije poznat pravi razlog zašto su se deca nekontrolisano smejala bez prestanka. Čini se da se smeh širio nasumice, poput virusa. Prema istraživaču Christian F. Hempelmannu, sela oko Kashasha su doživljavala povremene napade smeha više od godinu dana, a možda čak i 18 meseci.
Hempelmann veruje da su deca Tanganjika u to vreme bila pod velikim stresom – daleko većim od stresa tipičnih studenata – a epidemija smeha je bila jednostavno neophodni nusprodukt, nešto kao (pokvareni) ventil za oslobađanje od stresa.
No, to je samo pretpostavka. Pravi uzrok je misterija, a trenutno je jedino medicinsko objašnjenje “masovna histerija” ili “masovna psihogena bolest”.
Prema izveštajima, Epidemija smeha je bila sve, samo ne smešna.
Decu je u potpunosti onesposobljavala da učine bilo šta, izazivala je snažnu bol, nesvesticu, probleme s disanjem, osip, kao i povremene napade plakanja.
Dečak iz Kine koji je rođen sa neverovatnim plavim očima koje zrače svetlost iznenadio je naučnike svojom sposobnošću da vidi u potpunom mraku.
Naime, Noung Joušui iz provincije Dahua, može da vidi u potpunom mraku. On ima neobično svetle plave oči, što se izuzetno retko dešava u ovoj zemlji.
Iako možda zvuči kao naučna fantastika koja se može videti u filmovima, ovaj dečak zaista može da vidi u mraku. To je njegovog oca podstaklo da ga odvede u bolnicu na ispitivanja.
Doktori su bili zapanjeni kada su shvatili da njegove oči sijaju u mraku, kao kod mačaka. Prilikom testiranja dali su mu da pročita tekst u potpunom mraku i on nije imao nikakvih poteškoća prilikom čitanja.
Po svemu ostalom, dečak je isti kao i njegovi vršnjaci, osim što mu smeta jaka sunčeva svetlost. Ovako nešto je do sada bilo zabeleženo smao kod nekih životinja.
Za nešto više od godinu dana i sa samo tri filma dostigao je svetsku slavu i postao simbol nemirnih i nezadovoljnih generacija američke omladine. I danas, više od pedeset godina posle smrti, njegov lik predstavlja svojevrsnu kulturnu ikonu, oličenje buntovnika, autsajdera i usamljenika i ima veliki broj obožavalaca širom sveta
Džems Bajron Din rođen je 8. februara 1931. godine u Merionu u Indijani. Kada je imao šest godina, zbog posla njegovog oca koji je bio zubni tehničar, porodica Din se preselila u Kaliforniju. Tokom školovanja, paralelno je išao na časove violine. Kad je imao samo devet godina, majka mu umire od raka.
Ova trauma je produbljena činjenicom da ga je otac tako malog vratio nazad u Indijanu, kao pratnju majčinom kovčegu, a onda ga odmah potom i napustio. Poslao ga je kod sestre svoje žene i njenog muža na farmu u Ferimontu. Dečaku su otac, a naročito majka s kojom je bio veoma blizak strašno nedostajali, iako su mu tetka i teča, kvekeri, pružili idiličan život u malom mestu, s puno ljubavi.
Danas se smatra da je Džemsova duboko podeljena ličnost, rastrzana između optimizma i depresije, između želje da voli i veruje i odbijanja da se ikada ikome potpuno poveri i preda, potekla od činjenice da je sa devet godina izgubio, u suštini, oba roditelja. Sve je to i uverljivo objašnjenje za Dinovo večno i bolno nastojanje da bude prihvaćen. Otvaranja vrata slave U srednjoj školi je igrao košarku i vozio motor. Posle mature živeo je u domu oca i maćehe u Los Anđelesu. Upisao je Pravni fakultet, ali se posle manje od godinu dana prebacio na Fakultet dramskih umetnosti. Istovremeno je pohađao i glumačku radionicu glumca Džejmsa Vajtmora. Godine 1951. definitivno napušta studio i seli se u Njujork kako bi se ozbiljnije posvetio glumačkoj karijeri. Učestvovao je na svim audicijama, u potrazi za što više uloga. Počeo je da radi na parkingu ispred „CBS“ televizijskog studija kako bi se izdržavao. Njegov prvi profesionalni angažman bio je u reklami za „Pepsi kolu“, a dobio je i nekoliko malih uloga u pozorištu i na filmu. Pojavljivao se i u nekoliko televizijskih šou-programa. Uskoro je dobio i svoju prvu pozorišnu ulogu na Brodveju u predstavi „See the Jaguar“ i postao član prestižne glumačke škole „Actors Studio“ koju su u to vreme pohađali i Marlon Brando, Džuli Haris, Artur Kenedi… Stvaranje ikone U pozorišnoj predstavi „Nemoralan“ dobija ulogu 1954. godine, zahvaljujući kojoj ga je režiser Elija Kazan i filmski studio Vorner Braders angažovao za ulogu Kala Traska u filmskoj adaptaciji romana „Istočno od raja“. Veoma brzo je dobio ulogu u filmu „Buntovnik bez razloga“ gde je tumačio lik problematičnog tinejdžera Džimija Starka pored Natali Vud i Sala Minea.
Po završetku snimanja filma „Istočno od raja“ Džems Din, koji je bio pasionirani ljubitelj automobilskih trka, kupio je svoj prvi sportski automobil „porše 356” i počeo da se takmiči na trkama. Bio je drugi u Palm Springsu marta 1955. godine, treći u Bejkersfildu maja iste godine, a u Santa Moniki je morao da odustane zbog kvara na automobilu. Za vreme snimanja „Buntovnika bez razloga“ Din je kupio i automobil „porše 550” (jedan od samo 90 proizvedenih te godine) koji je nazvao „mala bitanga“. Po dobijanju uloge naftnog bogataša u filmu „Div“, u kome je glumio sa Elizabet Tejlor i Rokom Hadsonom, odlazi u Teksas na snimanje i u tom periodu ne učestvuje u automobilskim trkama jer mu je to bilo zabranjeno filmskim ugovorom. Koketiranje sa opasnošću Ranjivost i bespomoćnost vešto je skrivao iza garda i prkosnog ponašanja. Njegova opčinjenost brzinom i sportskim automobilima režisere je dovodila do očaja.
„Kad čovek jednom savlada strah, više se ničega ne boji“, govorio je Din. 30. septembra 1955. godine, samo tri dana po završetku snimanja filma „Div“, samo dve nedelje nakon snimanja reklamnog spota o sigurnosti na putevima, on je seo u svoj novi „porše spajder 550” i krenuo na trku u Salinasu. U 15.30, policija ga je zaustavila kraj Bejkersfilda, i kaznila zbog prebrze vožnje. Dva sata i 15 minuta kasnije, na raskrsnici kalifornijskih puteva, istočno od Paso Roblesa, naleteo je, brzinom od negde između 120 i 160 kilometara na sat, na jedan „ford”, za čijim je volanom bio neki student. Student je preživeo, a 24-godišnji vozač „poršea” je preminuo na licu mesta. Večna slava „Buntovnik bez razloga“ počeo je da se prikazuje četiri nedelje nakon nesreće.
Studijski gazda Džek Vorner cinično je rekao: „Niko neće doći da gleda mrtvaca.“ Ali došli su. Tinejdžerima širom sveta Din postaje idol. Obožavaoci su se sjatili na mesto nesreće, u nadi da će se domoći delića metala Dinovog automobila. Džems Din je sahranjen na Park groblju u Fermontu, a sahrani je prisustvovalo više od 3.000 ljudi. Blizu mesta gde je poginuo u Kaliforniji 1977. godine podignut je spomenik. Ubrzo posle nesreće počele su da kruže priče o tome da je preživeo nesreću, ali da ne želi da se pojavi kao zvezda. Posthumno je dobio mnoge filmske nagrade, među kojima i francusku Kristalnu zvezdu. Iako nije doživeo premijere svojih filmova, jedini je glumac u istoriji Holivuda koji je dva puta posthumno bio nominovan za Oskara.
Njegova legenda počiva na samo tri filma, sva tri snimljena tokom 1954. i 1955. godine, za samo 18 meseci.
TAMOiOVDE 