TAJNA SAPIOSEKSUALNOSTI…

Zašto je inteligencija tako privlačna?

Primećuje se da u poslednje vreme sve češće nailazimo na reč sapioseksualnost – kako u govoru, tako i u medijima. Ova takoreći kovanica stala je tako u ravan sa rečima kao što su hipster i selfi i zagospodarila društvenim mrežama u vrlo kratkom roku.

Prema nekim istraživanjima na internetu, na sajtovima za upoznavanje postalo je odjednom veoma popularno okarakterisati sebe kao sapioseksualca. Očekuje se zadovoljstvo i prijatno iznenađenje osobe preko puta ekrana kada u opisu vašeg profila ugleda baš ovu reč.

O tome kako je sapioseksualnost naprasno postala sveprisutna nemački list Bild piše:

„Sapioseksualnost je nova reč i označava privlačnost inteligencije. Reč je o trenutku u kom osoba shvata da je inteligentni sagovornik svojom pričom ne samo animira nego i seksualno privlači.”

Međutim, pitanje koje se sa donekle naučnog stanovišta obrađuje u ovom tekstu jeste: da li je reč sapioseksualnost otkrovenje za sve one koji do sada nisu jednom rečju mogli da obuhvate ovo kompleksno osećanje ili je to, pak, izlizana oznaka za svakog pripadnika ljudske vrste?

Šta sve spada u inteligenciju?

Da bismo dublje zašli u tematiku, potrebno je prvo da razgraničimo šta označava pojam inteligencije. Pre svega, inteligencija je reč latinskog porekla i u doslovnom prevodu glasi – sposobnost čitanja nekom preko ramena iliti sposobnost uviđanja. Otuda se engleska obaveštajna služba Intelligence Serviceprevodi kao služba uviđanja, dakle ona koja ima uvida u inače nepristupačne podatke.

Čovekova inteligencija ne temelji se samo na opterećenosti podacima i saznanjima, već obuhvata emotivnu, socijalnu, kognitivnu i ostale podtipove inteligencije, te je veoma složena pojava.

Inteligentnog čoveka odlikuju oštroumnost, duhovitost, dovitljivost, šarm i kad se sve ove osobine sažmu – takođe i sposobnost zavođenja.

Ako se već ovde zamislimo, lako ćemo shvatiti da ove osobine nisu „rezervisane” samo za takozvane sapioseksualce, već za gotovo svakog čoveka. One su ključne u odabiru partnera, bili mi toga svesni ili ne.

Kako je, dakle, došlo do toga da inteligencija postane presudni faktor?

Naučno objašnjenje sapioseksualnosti

U poslednje 2,5 milijarde godina ljudski mozak trostruko se uvećao. Nijedna druga vrsta nije razvila tako neverovatan stepen inteligencije kao što je čovek. Ali zašto? Čovek bi mogao gotovo jednako produktivno i bez smetnji da funkcioniše i sa dosta manjim mozgom, ali ova osobina iz nekog razloga poprilično je evoluirala.

Seksualna selekcija, originalno Darvinova teorija, nudi objašnjenje za ovu pojavu. Naime, ova teorija predstavlja nastanak osobina za koje nedvosmisleno možemo da zaključimo da odmažu svojim nosiocima u preživljavanju, ali im pomažu u reprodukciji i toliko su učestale da postaju tipične za jednu vrstu.

Ovakvom vrstom selekcije objašnjavaju se paunov abnormalno veliki i raskošni rep (zbog kog mu je onemogućeno letenje ako se nađe u opasnosti), jelenovi rogovi, glasna pesma ptica (kojom odaju svoje skrovište i izlažu se nevoljama) i ljudski mozak (što je kompleksniji i veći, postoji više šansi za oštećenje nervnog sistema).

Sve ove osobine razvile su se da bi služile u borbi za seksualnog partnera između jedinki istog pola ili za zavođenje jedinki suprotnog.

Takođe, otkriveno je da se geni koji utiču na inteligenciju i geni koji utiču na plodnost nalaze na istom x hromozomu. Kako obe karakteristike zahtevaju kompleksnu genetsku mrežu, smatra se da su evoluirale zajedno.

Biolog Džefri Miler rekao je da je inteligencija „indikator opšteg zdravlja osobe”, tako da se može izvući zaključak da su naši preci, birajući partnera na osnovu njegove inteligencije zapravo birali partnera sa kojim mogu da ostvare plodno potomstvo.

Miler dalje objašnjava:

„Inteligencija se genetski prenosi na potomke u vidu širokog spektra najrazličitijih osobina, poput elokvencije, bistrine uma i smisla za humor.”

Dakle, izražen intelekt kod partnera povećavao je šanse za opstanak potomaka.

Um caruje, snaga klade valja

Iako postoje i druga objašnjenja za neverovatno razvijanje inteligencije kod čoveka, kao što su ta da je inteligencija evoluirala da bismo bolje razumeli društvo u kom živimo (teorija društvene inteligencije Nikolasa Hamfrija) ili da bismo mogli da manipulišemo drugim ljudima (teorija makijavelističke inteligencije Vajfena i Birna), teorija seksualne selekcije ostala je do danas najšire prihvaćena.

Čak i da se ogradimo od ove teorije i porazmislimo o stanju stvari, jasno je da klišeirane izreke – Lepota je prolazna, inteligencija ostaje; Najvažnija je unutrašnja lepota; Um caruje, snaga klade valja. – zaista nisu ni najmanje besmislene, koliko god im se smisao zagubio u nedoglednom ponavljanju.

Prihvatali mi sebe kao sapioseksualce ili ne, činjenica je da ova reč na širem planu definiše svakog od nas. Možda se danas više nego ikad čini da su neke druge vrednosti pogazile ovu osnovnu i da je fizički izgled prevagnuo u svakom smislu.

Ipak, očigledno je da ljudska populacija ne bi stigla dovde gde jeste i inteligencija ne bi nastavila da se razvija i danas, neumorno i nezaustavljivo, da ipak nismo kroz vekove birali po ključnim osobinama

Izvor: kultivisise.rs

---

 

ŽIVIMO U DRUŠTVU SPEKTAKLA…

Mario Vargas Ljosa: Opasno je kad razum zaćuti

„Većinu intelektualaca danas ne interesuju društveni problemi i politika. Umetnici je preziru, štaviše, veruju da umetnost i književnost ne smeju da se “uprljaju politikom”, koju povezuju sa neuspehom, korupcijom i nasiljem. Traži se nezavisnost, a ne angažovanost. Ja nisam takav!

Mario Vargas Ljosa 1982. godina

Pripadam generaciji u kojoj je bilo nezamislivo da pisac ne učestvuje, na bilo koji način, u društvenim debatama. Smatram da umetnici i intelektualci imaju određenu odgovornost da nešto urade, makar da razjasne neke društvene i političke teme. Naročito sada kada vlada tolika kriza i kada se ceo svet pita šta će biti sutra. Intelektualci ne smeju da ćute, moraju da reaguju na ovoliku zabrinutost ljudi.

Mi danas doslovno živimo u društvu spektakla. Na narod ne utiču “misleći ljudi”, već fudbaleri, sportske zvezde, komičari, pevači… Oni su dokaz površnosti koja karakteriše današnju kulturu. Ovo je kultura medija – važna je slika, a ne ideje i razum. To nosi velike opasnosti za društvo.

Ljudima ne treba zabraniti zabavu, naprotiv! Ali, ako se kultura svede samo na zabavu i provod, biće degradirana i ponižena i nestaće jedan od važnih izvora kritičke svesti prema onome što nas okružuje. To je ozbiljan problem savremenog društva.

Važno je da reagujemo odmah i izbegnemo budućnost koju će činiti mašine, veliki ekrani i građani pretvoreni u zombije, koji rade po automatizmu. Nažalost, čini mi se da je ovakva budućnost vrlo izvesna. Zato moramo da je sprečimo, da se mobilišemo, da kulturu vratimo na ono što je tradicionalno i bila – izvor kritike i oruđe protiv rezignacije, apatije i konformizma.“

INTERVJU: Mario Vargas Ljosa, Večernje novosti, 23. jun 2013.

Ceo intervju sa Ljosom možete pročitati ovde >>

Autor: Ana Popadić
Izvor: Večernje novosti

____________________________________________________________________________________________________

Mario Vargas Ljosa, peruanski je romanopisac, novinar, esejista, profesor na više univeziteta i dobitnik Nobelove nagrade.

Rođen je u Arekipi, u Peruu 28. marta 1936. godine.

Pre nego što je postao poznati književnik radio je kao voditelj i novinar. Diplomirao je književnost na Univerzitetu San Markos u Limi i doktorirao na Univerzitetu u Madridu 1959. godine.

____________________________________________________________________________________________________

 

DA LI MORATE BITI SREĆNI…

Mediji su u velikoj meri zasićeni idejom sreće kao vrhunskog dostignuća pojedinca. Da li je svet uvek imao ovakav cilj?

Tekst: Danka Spasovski

Foto: kurld.com

Ako postavite pitanje „šta je sreća“, dobićete onoliko odgovora koliko ste osoba pitali. Međutim, ako pitate koliko je važno da se bude srećan, odgovori će biti ujednačeniji: većina pripadanika društava koji funkcionišu po modelima zapadne civilizacije odgovoriće da je sreća jedan od najvećih ideala, praktično vrednost podrazumevana sama po sebi.

Postoji čitav pravac, takoreći industrija literature namenjene dostizanju sreće i samoispunjenja. Pronalaženje sebe ili samoaktualizacija ima korene u terminima humanističke psihologije dvadesetog veka, onoj koja ja zauzela mesto ranije dominantnih, više determinističkih škola. Tako je ona osvežila verovanja o prirodi ljudske ličnosti, unoseći element samoizgradnje, za razliku od uverenja da je osoba određena svojim ranijim iskustvima, naročito onima iz detinjstva.

Industrija sreće

Rad na sebi i ispunjavanje svojih potencijala su u javnoj kulturi prerasli svoj prvobitni koncept, i formirali autonomni motiv dostizanja sreće i aktivnog osećanja zadovoljstva samim sobom. Terminologija skopčana s ovim doživljajima je i proaktivnost, optimizam, “pozitivna energija”; dok su promoteri ove vrste životnog stila takozvani “treneri obuke za život” (engl. life coach). Međutim, i van ove zvanično formirane delatnosti – mediji, marketing pa i umetnost su u velikoj meri zasićeni idejom sreće kao vrhunskog dostignuća. Samo letimičnim pogledom naslovnih strana magazina, reklama na bilbordima ili televiziji, može se uočiti gotovo konstantno prisustvo sadržaja koji upućuju na sreću i zadovoljstvo, a koje često prati i motiv bezbrižnosti.

Ipak, svet nije uvek imao ovakav cilj, niti je u svim svojim delovima i danas usmeren ovakvim sistemom vrednosti. Značenje sreće se menjalo istorijski i među kuturama: mnogi istoričari se slažu da je u antičkim vremenima reč “sreća” označavala da “nekoga prati dobra sreća”, dok je u današnjem američkom društvu dominantno sreću tretirati kao nešto čime se upravlja. U Staroj Grčkoj se za sreću koristila reč “eudaimonia”, što raščlanjeno znači “eu” – dobar i “daimon” – bog, duh, demon. Složenica na taj način govori da onaj ko je srećan ima “dobrog duha” na svojoj strani, odnosno da je nečija sreća pod dejstvom taličnosti i bogova.

Međutim, već su se antički filozofi razmimoilazili u definisanju pojmova, pa je tako Aristotel u “Nikomahovoj etici” izložio da su za eudaimoniu neophodni spoljašnji uslovi i resursi, dok je kod Platona samo postojanje vrline kod osobe značilo biti srećan. Viđenje sreće kao sticaja srećnih okolnosti bilo je dominantno vekovima, a transformacija značenja započela je u Srednjem veku, pod uticajem religijskog učenja. Toma Akvinski je naglasio značaj ulaganja truda u proces eudaimonie, kao i da se u zemaljskom životu sreća može delimično dostići kroz milosrđe, nadu i veru. Tako se u odnosu na antičke mislioce koncept sreće izmenio u smislu da je može dostići svako ko je “božanski nadaren”, dok je kod starogrčkih filozofa eudaimonia bila “rezervisana” samo za mali broj izuzetno nadarenih pojedinaca.

Era prosvetiteljstva u XVIII veku pravi zaokret od religijskog pitanja “kako da budem spašen?” prema sekularnom “kako da budem srećan?”. Deklaracija nezavisnosti iz 1776. uključila je i tvrdnju da je težnja ka sreći – zajedno sa životom i slobodom – neotuđivo pravo pojedinca. Ubrzana industrijalizacija i ekonomski progres krajem XIX veka preusmerili su uzrok sreće od nečega izvan osobe, ka nečemu što je lično i moguće je dostići. Mnogi istoričari smatraju da je masovna kultura nastala dvadesetih godina XX veka u Sjedinjenim državama, prateći urbanizaciju, trendove u marketingu i pojavu potrošačkog društva. Do tog vremena negativne konotacije sreće koje su održavale moralne i religijske dogme, već su sasvim iščezle. Tako je sreća postala nešto što je dostižno svima, što se može usmeravati i kontrolisati.

Kros-kulturalna istraživanja pokazuju da se značenja sreće razlikuju i danas, u zavisnosti od regiona i jezika. U jednom istraživanju grupa naučnika iz SAD, Velike Britanije i Portugala analizirala je značenja reči “sreća” u rečnicima trideset zemalja. Pokazalo se da u čak 24 zemlje ova reč sadrži spoljašnje odrednice: dobra sreća, dobri uslovi života, sudbina. Samo u rečnicima Sjedinjenih država, Španije, Argentine, Ekvadora, Indije i Kenije nije uopšte bilo objašnjenja što se tiču faktora koje pojedinac ne može da kontroliše.

U masovnoj zapadnoj kulturi je inicijativa da se postigne srećno raspoloženje prisutna svakodnevno u reklamama, na ambalažama, omotima knjiga. Dejstvo “srećnih” poruka se dosta razlikuje od osobe do osobe: dok su neki ljudi preuzeli životnu filozofiju svakodnevnih afirmacija, a neki drugi povremeno koriste strategije za bolje raspoloženje ili su nezainteresovani, jedan broj ljudi ovakav stav doživljava problematičnim ili čak trpi njegov negativan uticaj. Tako, kad nešto postane norma, onda svako odstupanje može da vodi u osećanje neadekvatnosti i nezadovoljstvo sobom, ili da izazove kritiku i etiketiranje od strane drugih. Paradoksalno, zahtev prema sebi da se nužno i obavezno mora obezbediti osećanje zadovoljstva, u slučaju neispunjavanja vodi u nezadovoljstvo, dakle u nesrećnost – suprotnost tom zahtevu.

Društvene mreže su se pokazale kao izrazito efikasan medijator koncepta sreće (i obrnuto). Pinterest i Instagram već po samoj koncepciji sadržaja i forme (obrada slika putem filtera) predstavljaju selekcioniranost tema, odnosno modulaciju stvarnosti. Fejsbuk, međutim, nema ovakvu primarnu namenu, ali se pokazalo da su percepcije drugih osoba na ovoj mreži u manjoj ili većoj meri iskrivljene u odnosu na stepen i vrstu informacija koje neko deli o sebi: pretežno se prikazuju srećni trenuci s dragim osobama, prijateljima u provodu, sa putovanja ili drugih situacija koje nisu svakodnevica.

Istraživanja su pokazala da je uključenost u te sadržaje direktno srazmerna depresivnosti posmatrača – pretpostavlja se da jedan broj ljudi putem profila drugih osoba u sebi izgrađuje utisak da su njihovi životi ispunjeni isključivo srećom, radošću i zadovoljstvom, a pošto sebe tako ne opažaju, počinju da se osećaju promašeno, manje sposobno i, na kraju, deprimirano. Psihijatar Džon Šarp predlaže da ljudi ne treba da se upoređuju s drugima onako kako oni izgledaju na slikama i objašnjava zašto je to pogrešno: “Na taj način vi poredite svoje unutrašnje doživljaje s nečijom pojavnom spoljašnjošću”.

Profesorka psihologije na Kalifornijskom univerzitetu Sonja Ljubomirski smatra da previše fokusiranja na postizanje sreće donosi suprotne efekte. Ona stepenuje sreću na skali od 1 do 10, i navodi da su vrednosti između dve krajnje moguće i česte: ako ste po prirodi negde na broju 6 ili 7, nije nužno da morate ići ka višem stepenu. Takođe, ne biti u najvećoj meri srećan ne znači odmah da ste depresivni – mnogo je ljudi između ovih krajnosti, kaže Ljubomirski.

Imperativ sreće

Foto: pixabay.com

O imperativu sreće mogu se čitati članci i blogovi onih koji ne pristaju na propisanost jednog stila razmišljanja. Govori se o prihvatanju svih vrsta osećanja – i onih neprijatnih, baš kao i prijatnih: svako od njih treba prihvatiti i integrisati u iskustvo i ličnost. Ističe se i da ne možemo svakog dana biti podjednako zadovoljni i samouvereni, i da na to treba da se prisiljavamo, a u slučaju neuspeha okrivljujemo.

S tim u vezi je i pozicioniranje lokusa kontrole: drevna mudrost da ne možemo na sve uticati i iskontrolisati, vodi nas u prihvatanje mogućnosti da se desi nešto na šta ne možemo da utičemo, i da možemo da se osećamo i loše, obeshrabreno ili iscrpljeno, a da ne upućujemo oštru kritiku svom mentalnom aparatu. Nerealistični pritisci u tom smislu vode u začarani krug, koji jednom delom zavisi od konkretnog karaktera, ali za drugi deo zasluge sasvim opravdano nose trendovi “srećnosti” i značenja poput onih koja svu odgovornost pripisuju pojedincu . 

Neuropsihološka istraživanja pokazuju da je nivo osećanja sreće jednim delom i urođen, što znači da pripada onim faktorima koji su izvan individualne kontrole. Naučnik iz ove oblasti Aleks Korb kaže da mozak ne funkcioniše istovetno kod svih ljudi, pa tako kod jednih više reaguje na pozitivne sadržaje, a kod drugih na negativne. To praktično znači da na nivou organskog postoje razlike, i da je to nešto prirodno i legitimno, što treba prihvatiti kao različitost.

Jedna studija iz 2012. godine je iznela zaključke da se oko 33 odsto varijacije u životnom zadovoljstvu može objasniti genetikom. Iako su i ranija istraživanja pokazala da je osnovno raspoloženje u značajno velikom delu nasleđen, autori ove studije su povezivali subjektivni doživljaj sreće sa 5-HTTLPR polimorfizmom gena za serotoninski transporter. Zaključili su da osobe s efikasnijim genotipom izveštavaju da su zadovoljnije i srećnije u životu.

S druge strane, istraživači u oblasti kliničke psihologije s Velesli koledža Džuli Norem i Edvard Čeng navode da pozitivna psihologija zanemaruje psihološku realnost da se ljudi međusobno razlikuju, te da se jedan isti obrazac ne može primeniti na sve osobe. Oni uvode pojam “odbrambenog pesimizma” (uz “strateški optimizam”) kao strategije pristupanja zadacima: dok “strateški optimisti” postavljaju visoka očekivanja i zatim aktivno izbegavaju previše da razmišljaju šta se sve može desiti, “odbrambeni pesimisti” na svoj način upravljaju anksioznošću, kako bi bili efikasni. Oni svoja očekivanja spuštaju do te mere kako bi se pripremili na najgore, a zatim u mislima prolaze kroz sve loše situacije koje bi mogle da isksrsnu.

Iako to možda deluje kao nešto što vodi u depresiju, zapravo je obrnuto: odbrambeni pesimizam pomaže nesigurnim osobama da se odvoje od svojih strahova ili osećanja neadekvatnosti, kako bi mogli učinkovito da delaju. Obe strategije su delotovorne ako ih koriste oni kojima odgovaraju, u suprotnom – ukoliko se nađu u sutiaciji kojoj ne mogu da prilagode svoje pristupe rešavanju problema, osobe iz obe grupe razvijaju osećanja strepnje, navode autori na osnovu istraživanja. Oni takođe naglašavaju da je forsiranje pozitivnog stava, dominantnog u američkoj kulturi često štetno, i da nasuprot tome, rezultati odbrambenog pesimizma mogu voditi upravo onome što je cilj pozitivne psihologije, a to je lični rast i razvoj kroz uspešno savladavanje prepreka.

Prirodno je i logično težiti da se bude srećan, ali uz dozvolu da budemo i ono što jesmo – ljudska bića, sa svojim nesavršenostima, greškama u razmišljanju i trenucima osećanja koja nisu prijatna. I ovaj momenat samorazumevanja i opraštanja sebi je sadržan u pozitivnoj životnoj filoziji, putem primene nekih psihoterapijskih načela i termina, ali ono što je karakteristično je da je i dalje krajni cilj sreća, dok su drugačija stanja nešto što treba da ostane kao prolazno, neželjeno stanje, koje što ranije ili efikasnije treba prevazići. Na kraju, na to se nadovezuju uspeh i uspešnost, kao nagrada za trud uložen u izgradnju sreće i harmonije: podrazumeva se da je to merna jedinica i dokaz efikasnosti stremljenja ka sreći kao aktivno izabrane lične filozofije.  

ZAŠTO SE RUSI NE SMEJU?

Često se govori o osmehu kao univerzalnom jeziku koji svako može da razume. Međutim, na ovaj izraz lica utiču mnogi društveni faktori kojih često nismo ni svesni pa se tako i osmesi razlikuju među kulturama. Na primer ukoliko na internetu na engleskom jeziku ukucate reči ”zašto” i ”Rusi” sasvim sigurno ćete dobiti veliki broj tekstova na temu ”Zašto se Rusi ne smeju?”.

Naime, u ruskoj tradiciji osmeh nije simbol ljubaznosti, učtivosti pa čak ni toga da vam je neko drag. Osmeh je isključivo izraz ličnog raspoloženja pa je velikom broju ljudi bilo neobično kada su strane firme učile svoje prodavce da budu nasmejani u interakciji sa kupcima. Većina ljudi u Rusiji smatra da prodavac može biti ljubazan i bez osmeha, a njegov izraz lica neće doživeti kao odnos prema kupcu već kao usklađen sa trenutnim rasploženjem. Sa druge strane, sasvim je u redu biti neraspoložen i umoran kao i to da nemate potrebu da se nasmejete potpuno nepoznatim ljudima.

Zanimljivo je i kako u Rusiji ljudi odgovaraju na pitanje ”Kako si?”. Dok na našim prostorima kao da postoji samo jedan odgovor ”dobro”, u ruskom jeziku se odgovara gradacijski. Možda nećete tako često čuti ”loše”, ali odgovori ”ničego” (ni dobro ni loše) i ”normalno” ne treba da vas iznenade jer to objektivno i jesu dominantna raspoloženja. Sa druge strane ako vam sagovornik kaže da je dobro, najčešće ne morate da razmišljate da li se zaista tako oseća.

(Tekst: Jovana Nikolić)

Izvor: elementarium.cpn.rs

________________________________________________________________________________

LOVEMARKS ILI SAMOSPOZNASTE LI SE VIŠE…

Kada razgovaramo o novim i čitanim knjigama, treba biti obazriv da li se zaista radi o književnosti ili priručnicima. Novo vreme iznedrilo je nove književne podele, pa je stvorilo i jednu sasvim novu kategoriju – popularna psihologija. I zaista, kada u katalozima izdavačkih kuća tražite knjige po kategorijama, naići ćete i na ovu.

Ni ovoga puta nismo prvi ni jedini. I u razvijenom zapadu knjige ovakve vrste spadaju u visoko prodavane. Različitih tema i pristupa, otkrivaju kako biti bolji – u ljubavi, braku, poslu, društvu, seksu, kuhinji…. Pa svemu.

Paradoksalno, čitaoci željni slobode u životnom izboru, upadaju u zamku nametnutog uspeha od strane pisca željnog slave i novca. Jer, pisac je napisao svoje viđenje najboljeg, zar ne?

I u ovome ne bi bilo čudno to što je postala popularna, kao ni činjenica da dodiruje sve oblasti života, čudno je što se takva literatura sve ozbiljnije meša u pravu književnost.

Kao srednjoškolka u fioci sam na vidnom mestu uvek držala knjigu Eriha Froma „Umeće ljubavi“. U tim godinama ni sama ne znajući zašto i kakvo umeće sam iz nje stekla, tek, sam njen naslov i privlačna tema dovela je do toga da mi uvek bude pri ruci. Sledile su sve dalje psihološke zavrzlame – „Put kojim se ređe ide“, „Muškarci sa Marsa, žene sa Venere“ i slično. Drugarica, kojoj sam kupila na poklon knjigu „Kako naći i zadržati muškarca“ naljutila se na mene, jer je u naslovu otkrila aluziju na dug period apstinencije od momka.

Sve u svemu, priručnici ovakvog tipa jasni su svakome po temi i sadržaju i tu dileme nema. Ipak, primetno je da su u neku ruku napredovali, toliko da ih je sve teže prepoznati kao popularnu psihologiju, već postaju književnost.

Pojavom knjiga Paula Koelja krajem 90-ih, laička čitalačka publika, do tada naviknuta na lake komade Sidnija Šeldona i Danijele Stil dobila je nešto novo. Mističnu i tajanstvenu knjigu o smislu života, a opet dovoljno pitku da se može čitati u pauzi u kancelariji ili u gradskom prevozu. Fenomen ovog pisca samo je deo opšte svetske histerije nad jednom knjigom i jednom idejom o svemogućoj sreći, koja je tu negde, oko nas, samo je treba pronaći.

On ti dozvoljava sve! – bili su komentari na ovog pisca. Na moje pitanje – a šta to, zaboga, ima da ti dotični dozvoli, odgovori su bili – pa da budeš u životu šta želiš, radiš šta želiš i da je to samo tvoja odluka!

Na moja dalja insistiranja da za slobodu izbora ne mora niko da ti kaže, da su se tim temama bavili pisci od davnih vremena, od Hesea do Selindžera, opet bih dobijala odgovor da, za razliku od starijih književnih dela, ovaj pisac je napisao delo za svakog, razumljivo svakom, jer svi smo isti.

I eto nas opet na raskršću hermeneutične književnosti i lake literature. Na jednu stranu krenu oni koji književnost čitaju iz ljubavi prema lepoj reči, na drugu oni koji je čitaju zbog njenog značenja. Svaka dalja diskusija ovde bi bila završena.

Diskusiju nastavlja opet konstatacija da nije opasno što postoji takva vrsta literature, već što ona više nije u vidu popularnih priručnika za čitanje dugim putovanjem vozom, već postaje književnost, roman o dalekim svetovima, teškoj svakodnevici, ljubavnim iskustvima, a u biti ne nude ništa novo osim piščevog iskustva i (najčešće duhovitih) saveta čitaocu kako se u datim situacijama ponašati.

Sada nas književnost više ne zabavlja, niti otkriva činjenice o nečijem životu, ona nas uči kako živeti i spoznati sebe! I sve uvijeno u formu lakog romana, do te mere pojednostavljenog da ga može razumeti i svaki, iole iskusan, čitalac.

Onda se preda mnom, pre nekog vremena, pojavio roman/priručnik ponovo užasno primamljiv širokoj publici… naročito ženskoj.

Spisateljica je glamur žena, poslovna diva, bomba na štiklama. Vesela, otvorena prema životu, svaštara. Sve radi, bavi se svim i svačim i sve u svemu voli život. I to savetuje i nama, naivnim čitaocima koji ga, verovatno, do tada nisu voleli. I sve u stilu modernog života, svakodnevne borbe za opstanak na klimavoj pozornici zvanoj život.

Autorka se potrudila da ceo roman proprati odgovarajućim medijskim sadržajem, te je sebe obukla u odeću njujorške poslovne žene (jer žene to vole), otvorila profil na Facebook-u, napravila poseban sajt. Na prvi pogled učinilo mi se da je autorka Amerikanka, jer je cela pozadina priče predstavljena tako da se ne može dokučiti da se radi o običnoj beogradskoj novinarki.

Sjajno je i kako je knjiga došla do publike, što govori o znalačkom pristupu marketingu. Kada sam, pišući ovaj tekst, pokušala da se setim kako sam uopšte saznala za nju, shvatila sam da mi se sama nametnula. Link ka njenom profilu pojavio mi se na desnoj strani radne površine Facebook-a.

A gde ćete naći više dokone publike nego tamo? Roman je tako postao prava robna marka, što je, kako sam razumela, jedno od značenja imena ovog romana (ljubavne rane je još jedno). Svaka čast! Od knjiščeta, plitke sadržine nastade brend. Sve sa ciljem da se pomogne jadnim čitaocima da nađu put i samospoznaju se.

I evo nas ponovo kod te reči. Ma koliko se trudila da u ovom terminu pronađem smisao i značenje, sve više sam dolazila do same suštine književnosti. Pa šta je cela književnost, ako nije put ka samospoznaji? Svaki roman, svake epohe, teme, stila, forme u suštini je prikaz nekog piščevog iskustva, stava, pristupa, razmišljanja o čovekovom postojanju na svetu. Svaki pisac trudio se da, iz sopstvenog ugla, prikaže univerzalnu patnju. Ako je tako, u čemu je razlika između Andrića i Lovemarks?

U formi. Nije isto napisati Santa Maria della Salute, Anu Karenjinu i Pesmu nad pesmama. Iako govore o istom, njihov pristup se razlikuje. U tome je moguće tražiti kvalitet. Kada ocenjujemo delo, ne ocenjujemo njegovu temu, već formu. Način na koji je delo napisano. Da li je ljubavna pesma, bajka, kratka priča, roman, drama, esej ili već kako može da bude. Da li je pisac opisivao i naširoko dočaravao, ili je likove predstavio putem dijaloga, da li je ređao hronološki događaje, ili je uveo retrospekciju u vidu sećanja ili razgovora o nekom događaju i mnogo toga drugog. U tome je lepota književnosti, a ne u njenom značenju. Značenje je, kao što videsmo, univerzalno.

A šta sa Lovemarks? Kao i svaka knjiga tog tipa, trajaće (ako uopšte i traje, možda je sve medijska varka) neko vreme i biće poklopljena nekom novom samospoznajom.

Njena autorka će kupiti nova kola, a možda i stan. Za prave čitaoce, ta knjiga nikada nije ni postojala. Pravi čitalac uživa u pravoj književnosti i uz pomoć nje pokušava da dokuči smisao života.

Dragana Ranđelović
Afirmator.org
Izvor:kljucnekosti.wordpress.com

---

---

KAKO SAM LEPO UMORNA…

SUPER ŽENA, NAJVEĆA PATRIJARHALNA MEDIJSKA PREVARA: ,,KAKO SAM LEPO UMORNA“

Medijska slika super žene je „pakovanje 3 u 1“, ona je istovremeno idealna majka, supruga i profesionalka. Najmanje. Uz to neprekidno se usavršava, organizuje humanitarne akcije, zdravo se hrani, vežba, i vodi računa o besprekornom izgledu. U medijima nedostaje još samo vest da je uspostavila kontakte sa vanzemaljskim civilizacijama.

„Zaboravite Kinu, Indiju i nove tehnologije: ekonomski rast predvode žene. Masovni dolazak žena u poslovni svet stručnjaci objašnjavaju kao ekonomsku revoluciju sa velikim posledicama.

Žene ne samo da preuzimaju vodeće položaje u mnogim kompanijama i institucijama, nego i u 80% slučajeva donose odluke o tome koji proizvod će se kupiti, bilo da je reč o automobilu, novom računaru ili prehrambenom proizvodu“, tvrdi londonski čaosopis „Ekonomist“.

Promene u hijerarhijskim pozicijama u kompanijama nisu se desile preko noći, „već su žene postepeno preuzimale odgovornije poslove, radile često napornije od svojih muških kolega i pokazale da kompanije koje imaju više žena na vodećim položajima nadmašuju one firme koje vode isključivo muškarci“. Uprkos tome, društveni tradicionalizam ženama ne priznaje poslovne ambicije i karijeru, što se eventualno oprašta jedino ako su joj porodica i odagajanje dece na prvom mestu i ne trpe zbog njenih obaveza u javnoj sferi, zaključuje se u tekstu.

Gde joj je mesto jasno daje na znanje i britanska štampa, u kojoj su žene u ozbiljnim društvenim temama zastupljene sa svega 16 odsto, pokazuje istraživanje britanskog udruženja „Žene u novinarstvu“. Mediji plasiraju stereotipe da žene uglavnom zanimaju šminka i sredstva za čišćenje, što naročito potenciraju reklame o ženi u „postfeminističkom periodu“.

Ona je slobodna da učini šta god poželi, samo ako koristi određeni kozmetički proizvod, konstatuje se u izveštaju i ističe: „Žene iz sveta nauke su gotovo nevidljive, a tu barijeru probijaju samo političarke i poslovne žene, ali su one prikazane u drugom stereotipu, kao super žene, koje sve mogu i od kojih se očekuje da to čine sa lakoćom“.

U Rusiji je, kako piše „Ruska reć“, taj stereotip „suptilno“ razrađen na dva modela: „Jedan je uspešna žena koja razmišlja i rukovodi kao muškarac, a druga je daleko omiljenija: ona sebe vidi u ulozi domaćice svog preduzeća, ili čak u ulozi majke, koja je brižna u odnosima sa svojim zaposlenima“.

Slatke žrtve? Malo sutra

Što su novine ozbiljnije, to je u njima manje mesta za žene, zaključuje Lidija Vasiljević iz INDOK centra o situaciji u domaćim medijima. A kada su u pitanju žene na pozicijama, „obavezno se spekuliše da neko ili nešto moćno i važno mora da stoji iza njih. Pri tom, da bi se žena dokazala u darvinovskom mačo okruženju, ona mora da ubedi sve oko sebe da to može bolje i jače od svoje muške konkurencije. Sa druge strane, ona je vezana za porodicu i tradiciju, majka više dece i savršena supruga. Žene vode intervjue, ali retko se pitaju za stručno mišljenje, a o njihovim pravima govore muškarci“.

Koliko takvim medijskim šablonima doprinose same žene? U razgovoru sa jednom uspešnom poslovnom ženom u domaćem dnevnom listu, sagovornica na pitanje kako uspeva da uskladi privatni život i karijeru kaže: „Ne uspevam. One priče kako se sve može kad se hoće, kako je sve stvar dobre organizacije, kako život ne traži odricanja – jednostavno su preglupe i ja ne mogu da verujem koliko ih često izgovaraju pametni ljudi. Ne može sve da se postigne, i nešto uvek mora da se žrtvuje. Ja, recimo, nemam vremena da kuvam, a volim. Ponekad vikendom i priđem šporetu, ali da mi nema majke, jeli bismo sendviče. Peglu ne pipam. Mnoge obaveze oko moje kćerke preuzeli su baka i tata. Ja se, naravno, maksimalno dajem, ali vikendom. Realno – dolazim kući oko sedam uveče“.

Ovakva iskrenost je, međutim, retka, već je na delu najveća patrijarhalna podvala – obrazac o super ženi koja gomilajuće obaveze ispunjava sa neiscrpnom motivacijom i nadahnućem, a kome se žene i same podređuju, smatra Aleksandra Kovačević iz kotorske NVO Anima, navodeći neke od primera iz crnogorskih medija. Tako jedna od „super Crnogorki“ objašnjava kako sve postiže: „Pošto imam mnogo obaveza, nastojim da dobrom organizacijom sve završim. Nekada se dešava da noću, na uštrb sna, završavam ono što ne stignem danju. To me čini umornom, ali zadovoljnom. Zato ponekad kažem: Kako sam lepo umorna“.

Ako ono što ovde piše čitamo pažljivo, ističe Kovačević, zaključićemo da citirano nadljudsko biće ženskog pola zapravo govori o visokom stepenu svakodnevne frustriranosti, koja se predstavlja kao „slatke žrtve“.

Još drastičniji je sledeći primer, emitovan na državnoj televiziji, u kome sagovornica kaže: „Svaki moj dan do detalja je isplaniran – nekada sam dosadno predvidljiva, kažu moji ukućani. Budim se jako rano, kuvam kafu, koju često ohladim u frizu da bih imala vremena da je popijem. Proveravam da li sam sve obaveze zapisala i pozivam bolnicu, odeljenje gde su smešteni pacijenti koje vodim. Do pola sedam ujutru sam na odelenju, a kući se vraćam najčešće između 18 i 19 sati. Zavisno od obaveza nastavljam rad kući“, kaže lekarka na „mlazni pogon“.

„Ravnopravnije“ od muškaraca

Gotovo u svakom medijskom prilogu ovoga tipa može se naći ta poenta: kada profesionalno uspešna žena kaže da je porodica njen prioritet, tada celom društvu pada kamen sa srca – ništa se, u stvari, nije promenilo jer žene, koliko god bile obrazovane i ekonomski samostalne, i dalje prihvataju da su porodične obaveze isključivo njihova briga, ističe Kovačević i dodaje: „Da li su ’super-žene’ tako srećne? Sigurno je da nisu, ali ovde nije reč o istini već o medijskoj konstrukciji jednog rodnog stereotipa „ako hoćeš možeš sve“, koji nam je potreban da bi odnosi moći ostali nepromenjeni, ili, tačnije rečeno na još veću štetu žene. A kakva se tek poruka šalje ostalim ženama koje su nezaposlene, često na minimalcima, neudate, samohrane majke, nezadovoljne u braku ili na poslu – dakle onoj većini žena koje ne bi mogle nikada da se nađu u konkurenciji za „super-ženu“?

Poruka je zaista deprimirajuća: da su male i neuspešne, da su za to same krive jer bi i one, samo da hoće, mogle biti višestruke majke, uspešne profesionalke, dobre supruge, doterane žene i dobre domaćice, dakle – stopostotno srećne žene“.

„Višak prava“ koji od žena zahteva da više rade od muškaraca kako bi bar približno bile poštovane u svojoj okolini i društvu, redovna je pojava i u hrvatskim medijima, ocenjuje Sandra Mihelčić, vlasnica više preduzeća objedinjenih u grupaciju Business Media Group. Za razliku od medijskih stereotipa o „Hrvatici koja je mutirala u višu evolutivnu vrstu“ i uprkos činjenici da je sve veći broj visoko obrazovanih žena, „na prste jedne ruke se mogu prebrojati žene koje su na top menadžerskim pozicijama ili su uspešne preduzetnice. I to su uglavnom žene koje su u godinama kada su završile sa glavnim porodičnim obavezama i mogu više vremena da posvete svom poslu. Mlada žena ne može da se posveti karijeri jer se od nje očekuje da istovremeno odgaja dete i brine se o kući – ona se često stavlja pred ’zid’ da bira hoće li karijeru ili porodicu“.

Ali, zbog nametanja nerealnog uzora svemoguće žene, svi su na gubitku, tvrdi Milena Stamenković, iz niškog udruženja „Glas psihologa“. Žene se svakodnevno, putem medija, podsećaju da je mit o ženskoj moći vezan za njen šarm i ženstvenost, i da joj se bez toga teško otvaraju bilo koja vrata, bez obzira na obrazovanje i oštrinu duha.

Sa televizijskog ekrana joj se projektuje lik uspešne poslovne žene novog veka, koja u svako doba dana besprekorno izgleda, a sa druge strane savršeno kuva, pere veš, podiže decu, održava kuću. „Naravno, u realnosti ovo je nemoguće ostvariti, tako da žena počinje da sumnja u sebe i da se pita da li je sve u redu s njom. Pored tako prikazane žene i muškarac se oseća prozvanim da se takmiči i dokazuje, oseća se ugroženo i stalno u strahu da će ispasti gubitnik“. Dakle, zaključuje Stamenković, „to je rat, u kojem nema pobednika ali ima mnogo poraženih“.

Zorica Žarković, Biznis i finansije

Izvor: kljucnekosti.wordpress.com

---

---

 

BESPRIZORNI ŽIVOT…

SRCE POD PRITISKOM:Besprizorni život

Neverovatno je koliko neopaženo, i skoro bez ikakve reakcije prolaze koncepti „modernosti“ koji se kroz razne stereotipe o mladima proturaju kao novi poželjni modeli ponašanja

Mirjana Bobić-Mojsilović

Izgleda da je mnogo toga ovde otišlo dođavola. Društvo koje je izgubilo moralne vrednosti, suočeno je sa lošim vestima.

Jezive tragedije mladih ljudi, alkohol, sumanuta vožnja, nasilje na sportskim događajima, nasilje na ulicama, maloletni kriminalci koji zlostavljaju i pljačkaju starce, to je, rečju, strašni bilans protekle dve nedelje.

Sa druge strane, mediji se gotovo utrkuju u promociji besmisla – pornografija nasilja, materijalne oblapornosti i stvarne pornografije (na društvenim mrežama sve vrvi od golih zadnjica i grudi) samo doprinosi ludilu koje ovde uzdrmava sve društvene segmente. Iako često akteri, mladi ljudi su zapravo žrtve.

Neverovatno je koliko neopaženo, i skoro bez ikakve reakcije prolaze koncepti „modernosti“ koji se kroz razne stereotipe o mladima proturaju kao novi poželjni modeli ponašanja. Jedna kompanija, na primer, u svojoj reklamnoj akciji ovih dana poziva mlade ljude da fotografišu svoje tetovaže i svoje pirsinge, a „najbolji“ (najluđi?) će kao nagradu dobiti kompjuterske igrice, mobilni telefon ili neku sličnu modernu i prestižnu igračku.

Nema zbora da je ova akcija usmerena ka klincima, a onome ko zaista želi da vidi poruka je jasna: u jednom olakom, prividno opuštenom tonu, deci se sugeriše da je veoma šarmantno ako su tetovirani ili izbušeni. Normalnom čoveku se od ovoga diže kosa na glavi – nije teško pretpostaviti da će neka deca potrčati da se tetoviraju ili buše obraze, da bi dobila kompjuter na poklon.

Uopšte me ne bi čudilo da uskoro pokrenu akciju poklanjanja digitalnih fotoaparata za konkurs za tinejdžerke za najbolji selfi sopstvene zadnjice. Skrivena poruka glasi – budi majmun i radi šta ti se kaže, a za uzvrat ćeš dobiti nagradu. U čemu je tu izuzetnost, osim u psihologiji stada – najbolje ovce, najbolje prolaze?

Do duše, to je samo trend koji stiže iz epicentra Velikog Brata, u kome je pornografija i sredstvo i cilj: idol mladih je tetovirana i besprizorna Majli Sajrus koja, isplaženog jezika, bukvalno jaše ogromni penis na svojim nastupima. Koncept besprizornosti i kao „političko sredstvo“ je i pokret FEMEN, čije članice, gole, vrše nuždu po slikama političkih protivnika u istočnoj Evropi, i za to su gromoglasno podržane od globalističkih medija kao „prava stvar“ i borci za demokratiju.

Ogavno postaje normalno, a pornografski diskurs u savremenoj kulturi ne vidi samo onaj ko je slep. Pa ipak, zanimljivo je kako ovde niko nije reagovao na pokušaj „suptilnog“ preoblikovanja mladih, po standardima koji stižu sa globalnih mreža. Skandalozan primer može se videti u jednoj ovdašnjoj reklami u kojoj nekoliko lepih i mladih devojaka vrši malu nuždu nad pisoarima u muškom toaletu. I, kako jedan mladić meri svoj penis. I kako nekoliko devojaka u donjem vešu jure jednog gologuzog dečka, verovatno na ekskurziji. I kako jedan mladić masturbira. I kako su na nekoj pijanoj žurci jednog dečka lepljivim trakama zalepili za plafon. I kako je sve to, ono što mora da se uradi pre tridesete godine. I kako to znači da si uradio nešto o čemu će svi pričati.

Osim što niko normalan ne želi da vidi bilo koga na klozetskoj šolji, ni u životu ni na televiziji, radi se o mnogo perfidnijoj stvari. Šta devojke smaknutih gaća traže nad pisoarima u muškom ve-ceu? I zašto treba da se uradi nešto o čemu će svi pričati?

Priča o devojkama u muškom ve-ceu, zaslužuje poseban esej (i u skladu je sa aktuelnim i vrlo moćnim pokretom ukidanja razlike među polovima), ali ništa nije slučajno. Ovo je samo deo globalnog pokreta koji uči generacije koje stižu – ne da je važno do tridesete naučiti bar jedan strani jezik, završiti neku školu, biti najbolji u nekoj veštini, u sportu, nego da život nema smisla ako nisi promiskuitetan, pijan, tetoviran, izbušen i glup kao noć.

To je život koji se reklamira.

A u stvari, jedino što svaki mladi čovek mora da uradi pre tridesete godine je – da ukapira šta mu rade mediji.

Mirjana Bobić-Mojsilović
mirjanabm.com
Izvor:novosti.rs

___________________________________________________________________________________________________

TEORIJE ZAVERE…

Zašto verujemo u teorije zavere?

Nepogode izazvane Haarpom, sumnjiv limun sumnjivog porekla, poseta vladara sveta… Možda zvuči kao najava filma naučne fantastike, ali, mnogi veruju da ništa od navedenog nije slučajno.

Foto ilustracija:vesti-online.com

„Oni koji ne veruju u teoriju zavere, to su oni koji je stvaraju, koji je sprovode i budale koje o tome ništa ne znaju“, kaže književnik Dejan Lučić, koji smatra da ne spada u tu grupu: o brojnim tajnama i teorijama zavere napisao je 17 knjiga.

„Zavera postoji i ona je jasna – rečeno je da mora da se smanji broj ljudi na planeti, da će to da se uradi uz pomoć vakcina, a te vakcine samo moraju da se daju slovenskim narodima u Evropi i cilj je da se svede broj ljudi na planeti na 500 miliona“, priča Lučić.

Avioni ne izbacuju vodenu paru već otrove, majske poplave nisu prirodna već namerno izazvana katastrofa, epidemija ebole je namerno izazvana, sve je režirano, svi su protiv nas. Za neke – teorije zavere, za druge – izgovor.

„Ljudima je nekako lakše da konstruišu teoriju zavere. Lakše žive s tim. To ima jednu snažnu identitetsku funkciju. Jednostavno, život je lakši i jednostavniji kada možete da objasnite te jako komplikovane, neverovatne, nerazumljive, nemoguće događaje“, objašnjava Zoran Ćirjaković, predavač na Fakultetu za medije i komunikaciju.
Definisana je kao pokušaj da se objasni krajnji razlog nekog događaja. U nju veruju bogati i siromašni, obrazovani i manje obrazovani. Ipak, u teorije zavere više se veruje u vreme ekonomskih, društvenih, naročito prirodnih katastrofa. Razlog: strah od nepoznatog.

„Kada se desi neka tako velika nepogoda prvo što se osećamo loše, uplašeno, dakle emocije su nam manje stabilne. Sve to što je, mi kažemo velika katastrofa, desilo se slučajno, neka viša sila“, kaže Oliver Tošković, psiholog.

Teorije zavere opstaju i uz pomoć medija. Bombastični naslovi i tekstovi u kojima se otkriva velika istina, objašnjava neobjašnjivo, dobro se prodaju.

„Teorija zavere ili spinovanje nekih teorija koje deluju jako neverovatno, imaju važan uticaj i doprinose da ljudi možda pre izdvoje novac ili da veći broj ljudi ode na internet i da klikne na taj sajt, što povećava prihode od reklama“, navodi Ćirjaković.

Iako neki misle da je to naša specijalnost, u teorije zavere veruju svi. U Americi se godinama pod znak pitanja stavlja ubistvo Džona Kenedija.
Veruje se da je vlada dozvolila teroristički napad 11. septembra i da je Merlin Monro ubijena jer je znala previše o vanzemaljcima.

S druge strane, gotovo svaki drugi Rus je uveren da svet kontroliše „neka organizacija“.

Pripremila Tihana Bajić
Izvor:rts.rs/

______________________________________________________________________________________________

OKUPLJANJE MORŽEVA…

Nesvakidašnji prizor na Aljasci!

Topljenje leda nateralo je 35.000 morževa da napuste Čukotsko more i pobegnu na obalu Aljaske.

Jasno vidljive posledice uticaja čoveka na klimu planete – rekordan broj pacifičkih morževa, oko 35.000, napustio je Čukotsko more (deo Severnog ledenog okeana između Čukotskog poluostrva i Aljaske) i okupio se na plaži blizu Point Leja na Aljasci.

Oko 35.000 pacifičkih morževa na obali blizu Point Leja na Aljasci

Životinje koje su prosto „zavisne od leda“ bile su prinuđene na ovaj korak – topljenje leda i povlačenje ostataka santi daleko od obale, nateralo ih je da otplivaju do plaže ne bi li mogle da love i odmaraju se, objasnili su naučnici.

Morževi, koji mogu težiti i po tonu i po, pa čak i dve, ne mogu bez santi i ledenih bregova zato što im služe kao odmorišta, posebno između dva zarona tokom potrage za hranom, odnosno lova u dubljim vodama okeana.
Nestanak belog pokrivača poterao ih je u velikom broju na obalu, prvo ruskog dela Arktika, a sada i Aljaske, kažu biolozi i naučnici koji se bave klimom.

„Početak“ okupljanja 23. septembra – oko 1.500 morževa na plaži blizu Point Leja

Američka geološka istraživanja su pokazala da se sve ovo intenzivno događa u poslednjih šest godina.

Što se tiče konkretno ovog slučaja, osmatranje terena iz vazduha pokazalo je da su morževi počeli da se okupljaju 12. septembra. Do 23. septembra ih je bilo oko 1.500.
Međutim, sada ih je već više od 35.000, istakli su biolozi na jučerašnjoj konferenciji za medije.

Toliki broj ovih velikih životinja na tako malom prostoru zabrinjava naučnike iz aspekta njihove bezbednosti. Ne samo što su lak plen za polarne medvede, već su i sami morževi ćudljivi kad su na kopnu.

Čudan zvuk, miris ili nešto na vidiku može ih naterati u stampedo, objasnila je Margaret Vilijams, rukovodilac arktičkog projekta Svetskog fonda za zaštitu divljih životinja.
U takvim situacijama može poginuti i po 1.000 mladunaca i mladih primeraka.
Zbog toga su američke federalne vlasti zatražile od pilota da ne preleću u niskom letu to područje.
Izvor:rts.rs

_______________________________________________________________________________________________

Nalov: Bora*S

PRANJE MOZGOVA…

SRCE POD PRITISKOM

Jedno naizgled zabavno planetarno ludilo zahvatilo je i naše prostore. Polivanje kofom punom leda, i izazivanje drugih da to urade, u ime dobrotvorne akcije kojom se sakuplja novac za istraživanje leka za Amyotrophic lateral sclerosis (ALS), neurološko oboljenje u Americi poznato i kao Lu Gerigova bolest, postalo je u isto vreme i planetarna medijska zabava.

U Americi je za nekoliko nedelja skupljeno više od 13 miliona dolara, a „izazov“ su masovno prihvatile holivudske zvezde, sportisti, pa čak i bivši američki predsednici. U „zabavu“ polivanja kofom punom ledene vode u humanitarne svrhe među prvima se uključio Bil Gejts, a njegovim stopama krenule su slavne ličnosti da se polivaju, i da to slikaju, postavljajući na stotine novih jutjub-klipova dnevno, a naslovne stranice novina naprosto su preplavljene mokrim slikama zvezda i zvezdica.

Nije jasno kakve veze ima polivanje kofom ledene vode sa retkim neurološkim oboljenjem, ali je čak i laiku jasno da je u ovoj iznenadnoj novoj zabavi, iza humanitarne oplate, vidljiva moć „odnosa sa javnošću“ odnosno propagande. Ljudi, naravno, mogu da ismevaju ideju manipulacije uma i ponašanja, ali će ipak pristati da reaguju po diktatu, polivaju se kofama, slikaju i prave selfije.

Edvard Bernajz, papa propagande i odnosa sa javnošću, davno je napisao da „svesna i inteligentna manipulacija organizovanih navika i uverenja masa jeste važan element demokratskog društva, te da oni koji manipulišu ovim nevidljivim mehanizmom čine nevidljivu vladu koja je istinska vladajuća snaga društva“.
Pametnima nije teško da zaključe da se sa kofom leda, u stvari, radi o svojevrsnom skretanju pažnje javnosti – i očigledno da ta strategija pali. Pošto svi, ovih dana, uz pomoć ogromne podrške zvezda javne scene, govore samo o polivanju kofama ledene vode, logično je da niko ne govori o policiji u Fergusonu, zločinima u Palestini, hemijskim tragovima u vazduhu, hloru u vodi itd.

Uz pomoć interneta i medija, ceo svet se poliva vodom, i ne zna zašto to čini. Čak i bolivudski glumci se polivaju kofama leda, jer je to tako moderno, a manija je pre nekoliko dana zahvatila i Srbiju. Čeda Jovanović je prvi političar koji je prihvatio ovaj izazov, koji su, naravno, zabeležile kamere. Ispostavlja se tako da je polivanje kofom ledene vode najbrži savremeni marketing, kome pribegavaju svi koji ovih dana računaju na javnost.
Ali, osim skretanja pažnje javnosti sa važnih tema, i osim „modernosti“ ove planetarne histerije u svrhu lične promocije, malo kome je jasno da u ovoj bezazlenoj igri čuči svojevrsno pranje mozgova. Nije onda ni slučajno što se radi o polivanju vode na glavu.

Radi se o lančanoj reakciji – šta god da se, kao model ponašanja, promoviše uz pomoć holivudskih zvezda, ovce diljem planete pratiće to bez ikakvog pogovora. Diktat besmislenog polivanja kofom ledene vode sve više izgleda kao pokazna vežba moći upravljanja ljudskim ponašanjem, i mnogi koji su na to pristali, pristali su, simbolički, na dobrovoljno ropstvo i diktat. Uzvik „izazivam te“ dobija prizvuk magijskog okidača, a masovno polivanje vodom (besmisleno da besmislenije ne može biti) nije ništa drugo nego društveni eksperiment. Humanitarna akcija je samo pokriće.

U Srbiji se ne polivaju da bi donirali novac za istraživanje leka za neurološku bolest, nego zato što je to moderno, a usput će se naći neki drugi humanitarni razlog. Biti moderan, i biti mlad, očigledno znači biti u usamljenoj gomili. U tom smislu, možda bi trebalo da imamo malo više inventivnosti – da se neko setio da, na primer, objavi svoju sliku na društvenim mrežama i izjavi „Aj“, u dobotvorne svrhe, za spas Pančićeve omorike, ili da sebi zarije kornet sladoleda u čelo – bilo bi daleko smešnije, zabavnije, i možda bi ta ogoljena ludost još više osvojila svet nego ovo ludilo sa kofama i glavama.

Majmunisanje tako postaje neka prinuda koje ljudi, najčešće, uopše nisu svesni. Tačnije, sve se svodi na četiri reči – „ako hoćeš da budeš…“ u medijima, moderan, u trendu, u politici – onda uradi ono što svi drugi rade. Veliki Brat te posmatra.
Na kraju, polivanje kofom ledene vode, za nekog je samo zabava (iako to nikad nije samo zabava), a za neke je, najblaže rečeno, otrežnjenje. U politici, na primer, sindrom kofe ledene vode nešto je što je standardna procedura „ako hoćeš da…“
Nije li upravo Srbija ovih dana dobila sličan „čelendž“ iz EU? Ili će da se polije kofom po glavi i odustane od izvoza poljoprivrednih proizvoda u Rusiju, ili će uslediti neki novi izazov? Francuska može da izvozi ratne brodove u Rusiju, ali Srbija ima da se polije kofom neidentifikovanog sadržaja i da pritom u tome uživa.
Mnogima je sve ovo veoma zabavno, mnogima je smešno, ali mnogima se od ovog leda i kofe diže kosa na glavi.
Mirjana Bobić-Mojsilović 

Izvor:Večernje novosti

________________________________________________________________________________________________

ZLOUPOTREBA PSIHOLOGIJE…

UBEDI SEBE DA SI SREĆAN

Najnovija istraživanja o efektima takozvane „škole pozitivnog mišljenja“ koja nudi instant recepte za pretvaranje gubitnika u dobitnike, dodatno potvrđuju da je u pitanju obmana za brzo sticanje novca, zbog koje mnogi ozbiljno bolesni ljudi odustaju od profesionalne pomoći.

Zahvaljujući komercijalnom izdavaštvu, tvrdnja da je za sreću i uspeh dovoljno da svaki dan pozitivno razmišljamo proširila se kao virus i danas je gotovo nemoguće razuveriti ljude u njenu proizvoljnost.

Poruka zagovornika pozitivnog mišljenja glasi otprilike ovako: sve potiče iz glave, pa da biste bili zdravi, uspešni i srećni razmišljajte pozitivno, zauzmite konstruktivan stav i budite optimisti. Ako ste neuspešni i nesrećni, to je zato što razmišljate negativno i gajite pesimizam. Pri tom je teško utvrditi šta promoteri pozitivnog mišljenja konkretno preporučuju kao rešenja za savladavanje životnih problema, budući da se njihovi saveti uglavnom svode na ponavljanje autosugestivnih formulacija kao i usvajanje određenih uverenja o ličnim vrlinama i mogućnostima uspeha.

Navedene ocene deo su zaključaka psihijatra Džoane Vud i njenog tima sa Univerziteta „Vaterlo” u Kanadi, nakon višegodišnjeg terenskog istraživanja kako pozitivna autosugestija utiče na ljude koji već imaju izraženo samopoštovanje, a kako na pojedince kojima ono nedostaje. Rezultati su pokazali da onima koji veruju u svoje sposobnosti ovakve vrste autosugestivnog treninga nisu ni potrebne. Međutim, kod pojedinaca koji imaju nizak nivo samopoštovanja i samopouzdanja, a kojima su takvi treninzi pre svega namenjeni, nalazi su bili veoma zabrinjavajući. Ispostavilo se da je primena pozitivne autosugestije kontraproduktivna. Ona dodatno provocira nesigurne da svoje nedostatke vide još izraženijim u odnosu na predstavu koja im se nameće kao ulaznica u svet uspešnih i kao formula da budu društveno prihvaćeni.

Vašarska psihologija

Najslavnija autosugestivna fraza „svakog dana u svakom pogledu sve više napredujem”, smišljena je još pre jednog veka, a njen autor je „otac” pozitivnog razmišljanja, francuski psiholog Emil Kue. Ova teorija je stekla svetsku popularnost zahvaljujući knjizi „Moć pozitivnog razmišljanja” Normana Vinsenta Pelea iz 1952. godine, koja je nadahnula brojne autosugestivne škole da ponude prečicu do sreće i uspeha i na tome izgrade sopstveni poslovni uspeh i zgrnu novac.

Novo psihološko „otkrovenje” zasnivalo se na nizu fraza koje je svaki dan trebalo ponavljati kao mantre. Na primer, onima koji su nezadovoljni svojim fizičkim izgledom preporučuje se „svakog jutra gledajte se u ogledalo i recite sebi da ste najlepši na svetu”. „Privlačan sam i uspešan u ljubavi i seksu”, mantra je onih koji imaju problema u intimnom životu. „Ništa me neće sprečiti da ostvarim snove”, formula je koju treba izgovarati svaki dan da biste se za par meseci od poslovnog marginalca pretvorili u nezaustavljivog poslovnog lidera.

Danas, kada se usled posledica ekonomske krize preispituju mnogi donedavno nesporni postulati modernog društva, ispostavlja se i da ponavljanje pozitivnih fraza pred ogledalom ne rešava probleme potrage za poslom kojeg nema, niti na prečac može da vrati izgubljene kuće, celokupni kapital i životnu ušteđevinu za stare dane. U raspravama kako su uopšte promoteri pozitivnog mišljenja uspeli da se nametnu sa svojom “vašarskom” psihologijom najčešće se okrivljuju mediji, koji su agresivnom propagandom ovakvih škola i priručnika zaglupeli javnost.

Međutim, priča je složenija, smatraju autori kanadskog istraživanja. Instant psihologija je svojevrsni odgovor na drugu krajnost – da se svi psihološki problemi isključivo rešavaju hemijom, koju je promovisao deo psihijatara lobirajući za farmaceutsku industriju. Rodonačelnik oba modela je stav, koji je naročito forsiran u Sjedinjenim Državama, da se ljudi dele samo na dve kategorije – dobitnike i gubitnike, pri čemu je glavno merilo uspešnosti i izvor svih drugih dobrobiti poslovna realizacija i stečeni kapital.

Škola pozitivnog mišljenja je, stoga, ponudila primamljivu altrenativu ne samo za skupe lekove i psihijatrijske seanse, već i jednostavan i brz način za uklapanje u vrednosti koje su nametnute kao uslov za društveno prihvatanje, uključujući i prednost da se sve to izvede bez etiketa koje se „kače” onima koji traže psihijatrijsku pomoć.

Žrtve optimističkog fundamentalizma

Tako su pojedinci sa izraženim manjkom samopoštovanja dodatno postali žrtve „pozitivista”. Njihove formule i krajnje pojednostavljen pristup kako se treba nositi sa životnim problemima omalovažavaju ljude sa ozbiljnim zdravstvenim problemima poput depresije, bipolarnog poremećaja i anksioznosti. Jer, kako objašnjava autor pomenutog istraživanja psihijatar Džoana Vud, „ko smatra da je moguće postati srećan putem pozitivnog razmišljanja ne može da gaji razumevanje za depresivne i anksiozne, već ih po pravilu prezire i doživljava isključivim krivcima za tegobe koje imaju”.

Štaviše, „optimistički fundamentalisti” neće imati razumevanja ni za one koji traže lekarsku pomoć za zdravstvene smetnje i odgovaraće će ih od odlaska psihijatru i medicinske terapije, jer im „to ne treba, jer je sve u mislima”. Pod uticajem ove obmane, mnogi ozbiljno bolesni ljudi odustaju od profesionalne terapije i pokušavaju da se izleče sami, sledeći uputstva koja im nude njihovi bližnji ili upijajući sadržaje priručnika popularne psihologije, upozorava Vud.

Dodatna opasnost je što se pozitivne mantre nude i kao svemoguće rešenje za sve vrste fizičkih oboljenja i kao recept za sve životne situacije: od školovanja, zapošljavanja i zasnivanja porodice, do dobitka na lutriji. Ovakav pristup može se porediti sa ekstremnim primerima nekih verskih zajednica, koje u potpunosti odbijaju medicinske usluge čak i kada je evidentno da njihov član umire, uverene da će preživeti isključivo zahvaljujući molitvi. U čemu je problem s pozitivnim mišljenjem? U tome, objašnjava Vud, što – ako iza misli ne stoji iskreno uverenje – ono nema nikakvog učinka, a u šta će pojedinac verovati nije stvar isključivo volje ni odluke.

Na primer, ako neko oseća da ga okolina ismejava, prezire i odbacuje, što može biti realna situacija, puko ponavljanje pozitivnih fraza da ga okolina uvažava i prihvata vremenom kod njega produkuje sve mučnija osećanja da je sadržaj takvih tvrdnji oprečan njegovom doživljaju.

Psihijatrijska praksa pokazuje da onaj ko je po prirodi sklon da veruje u dobro, makar to uverenje bilo lažno, taj i ne pati od depresije, anksioznosti, niskog samopoštovanja i manjka samopouzdanja, pa mu pozitivna sugestija nije ni potrebna. Na to kakva uverenja pojedinac gaji, osim inteligencije i sposobnosti da se objektivno sagledava realnost, utiče i razvijenost i aktivnost moždanih centara za odbranu od stresa, koje nisu podjednake kod svih ljudi. Stoga životni stavovi nisu puka posledica odluke i nije ih moguće naučiti putem priručnika, kao ni talenat za umetnost ili nauku.

Zorica Žarković

Iz časopisa “Biznis i finansije”

Izvor:vizionarski.wordpress.com

---

---

MLADA I LEPA SA RUŽNIM I BOGATIM…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Uticaj medija na muško-ženske odnose

Savremeno društvo praktično je nezamislivo bez medija, koji su odavno postali sastavni deo svakodnevnice, tako da bi funkcionisanje čoveka današnjeg vremena bilo nezamislivo bez ogromnog priliva informacija koji nude. Odraz njihove ekspanzije i uticaja na društvo je enorman i sa tendencijom ka još većem porastu, što se najbolje može uočiti transgeneracijskim posmatranjem.

Foto:shoppingstyle.rs

  Pisanje pisama izumrlo

  Nekada su ljudi najintenzivnije komunicirali putem žive reči, ili pisama.     Telefon je bio izum koji je doneo ukidanje vremenske i prostorne distance u komunikaciju koja nije direktna. Danas se najčešće i sa ljudima iz komšiluka, kao i sa onima koji žive na drugom kontinentu, komunicira putem interneta. Naravno da se ovakav uticaj medija utkao u sam razvojni put ljudi predstavnika novih sajber generacija, tako da su mediji evidentno postali faktor koji učestvuje u formiranju same ličnosti, izbijajući po svom značaju na sam vrh hijerarhijske lestvice, tik pored porodice i vršnjačke grupe.

 Da se kao i na mnoge druge segmente naših života to odražava i na muško- ženske odnose, kao i na same predstave o sebi koje ljudi formiraju, dokazi su mnogobrojni.

 Nažalost, ove poruke i dalje obiluju sterotipima i predrasudama, ali uz obogaćenje i dopunu jedne iskrivljene slike realnosti, naročito u zemljama u tranziciji. Mediji nas svakodnevno „bombarduju“ prikazima muškaraca i žena. Poruke koje mediji šalju različite su za žene i za muškarce i oni kreiraju posebne, prepoznatljive, uglavnom stereotipne slike žena i muškaraca.

 Stereotipi su pojednostavljene i vrlo često iskrivljene mentalne slike. Javljaju se uz određenu polnu grupu i podrazumevaju čitav niz karakteristika, bilo fizičkih, bilo psihičkih, koje tu grupu opisuju i određuju. Priroda stereotipa vezanih za muški pol karakteriše pripadnike ovog pola kao agresivnije, bezosećajnije, nezavisnije, objektivnije, dominantnije i aktivnije od pripadnika drugog pola. Žene su pasivnije, pričljivije, nežnije i osećajnije.

Ženska meta-bogat i uspešan muškarac

 Stereotip da žena treba da bude lepša od muškarca veoma je raširen širom sveta. U savremenom svetu najviši socijalni ideal predstavlja mlada i lepa žena udata za bogatog i profesionalno uspešnog muškarca.

 Vrlo ružni i neprivlačni muškarci, ako su oženjeni ženstvenim i privlačnim ženama, obično se doživljavaju kao mnogo lepši, sposobniji i uspešniji u društvu. S druge strane, činjenica da je žena udata za zgodnog muškarca, nema nikakvog značaja za procenu njene ličnosti. Ako ambiciozna žena nije udata, nije koketna i ako se trudi da dođe do cilja neseksualnim sredstvima, obično se doživljava kao muškobanjasta, a želja za uspehom tumači se posledicom kompleksa inferiornosti.

  Žene se svakodnevno, putem medija, podsećaju da je mit o ženskoj moći vezan za njen šarm i ženstvenost, i da se ženi bez seksualne privlačnosti teško otvaraju bilo koja vrata, bez obzira na obrazovanje i oštrinu duha. Posledica toga je da one u proseku ulažu mnogo veću energiju i materijalna sredstva za negovanje tela i održavanje svoje lepote, nego u razvoj svog duha i individualnosti.

 Zadržavajući ovaj stereotip, žene upadaju u zamku, jer uprkos svojoj želji da postanu slobodne i samostalne, prihvatajući standarde koje im društvo nameće, negujući svoje telo više nego svoj duh, od sebe stvaraju objekat i plen i troše mnogo vremena i energije tražeći potvrdu svoje lepote, umesto svojih sposobnosti i svoje ličnosti. Žene koje viđamo u medijima su uglavnom mlade, atraktivnog fizičkog izgleda, u funkciji „ulepšavanja“.

 Mladi ljudi, pogotovo mlade devojke, osećaju snažan pritisak medijskih prikaza koji im sugerišu da je fizički izgled prioritet. Mediji su deo jedne ogromne mašinerije koja ima za cilj da ostvari profit aktiviranjem najdubljih, sveprisutnih i opšepoznatih strahova, želja i nadanja ženske populacije.

Medijska eksploatacija seksualnosti

 Što se tiče seksualnosti, mediji uglavnom eksploatišu seksualnost. Prisetite se reklama koje gledate na TV i u novinama. Reklame su prepune seksualnih aluzija, jer je seksualnost ono što prodaje proizvod.

 Uprkos vetrovima emancipacije koji planetom duvaju skoro ceo vek, žene još žive pod tiranijom postojećih shvatanja o standardima ženske lepote i u strahu da mogu biti odbačene i zamenjene lepšim, mlađim i seksualno privlačnijim ženama. Lep izgled žene postaje njena uniforma, bez koje joj se može lako desiti da izgubi radno mesto i bude zanemarena u poslu ili u braku. Privlačno lice i telo ženi mogu osigurati ekonomski oslonac, sigurnost i uspeh u društvu.

 Obična žena nalazi se u psihološkoj rastrzanosti između objektivnih uslova i očekivanja okoline. Sa televizijskog ekrana joj se projektuje lik uspešne poslovne žene novog veka, ona u svako doba dana mora besprekorno da izgleda, da nosi modernu garderobu, da je šarmantna i seksi. Sa druge strane, ona mora i besprekorno da kuva, pere veš, podiže decu, održava kuću. Naravno, u realnosti ovo je nemoguće ostvariti, tako da žena počinje da sumnja u sebe i da se pita da li je sve u redu s njom. Kod žene se stvaraju kompleksi i nesigurnost. Ženi se navodno otvaraju vrata za karijeru, ali ako ne zasnuje porodicu do određenog roka, okolina je sažaljeva i posmatra kao neadekvatnu ili „neostvarenu”. Porodica je ipak „pravo” merilo njenog „uspeha”.

A šta je sa muškarcima?  Kako se oni snalaze u ovakvom vrednosnom sistemu i kriterijumima privlačnosti?

 Muškarci su u medijima prikazani kao aktivni, ozbiljni i stiče se utisak da se oni bave jako važnim stvarima. To je ideal koji oni teže da ostvaruju, što naravno nije nimalo jednostavno. U svakodnevnom životu muškarci su samo ljudska bića, koja se takođe suočavaju sa svojim ograničenjima, strahovima, problemima, ali i osećanjem velikog pritiska usled očekivanja i kriterijuma koji se pred njih postavljaju. Takođe, nesigurnost u sopstvenoj polnoj ulozi je velika cena koje muškarac u savremenom svetu mora da izdrži, kao posledicu preuzimanja sve većeg broja društvenih uloga dostupnih suprotnom polu. Istovremno i dalje su prisutna predrasudna mišljenja da postoje neke socijalne uloge koje se za muški pol smatraju nedopustivim i neoprostivim, kao što su na primer kućni poslovi, ili čak i briga o deci.

 Pored socijalno osnažene žene muškarac se oseća pozvanim da se takmiči i dokazuje, stalno u strahu da će ispasti gubitnik. Oseća se ugroženo i strahuje od gubitka svoje pozicije u polnoj ulozi, sa kojom blisko povezuje svoju seksualnu ulogu dominantnog osvajača, i često može izgubiti seksualnu moć ili adekvatnost ukoliko se na drugim životnim planovima oseća neostvareno.

Svi gube

 Nažalost, u potrazi za idealnom partnerkom koja bi trebalo pored besprekornog fizičkog izgleda da zadovolji i još mnogobrojne zahteve poželjnih osobina ličnosti i socijalnih veština, preuzme brojne porodične uloge i domaćinske poslove, često u sudaru sa realnošću bivaju razočarani diskrepancom između očekivanja i mogućnosti. Ili se suočavaju sa nedostupnošću željenog objekta, koji je, nasuprot njima u potrazi za drugačijim vrednostima i stoga trajno nedostižan. U potrazi za idealizovanim slikama dozvoljavaju realno dostupnim, mogućim partnerkama i prilikama da budu propuštene, usled uverenja da imamo neograničene mogućnosti izbora.

Dakle to je rat, ali u njemu nema pobednika, ima mnogo poraženih.

Lažni moral

 Posledice koje ovakav medijski trend ima poprilično su velike, ali i jasne. Standardi koje ovakav životni stil nameće povremeno zaista izlaze iz okvira ostvarljivog i dostižnog. Ukoliko jednu opšteprihvaćenu pojavu svetskih razmera pokušamo da preselimo na naše prostore, situacija postaje još gora. Specifični društveni momenat u zemlji i nepovoljne tranzicione okolnosti takođe su se veoma nepovoljno odrazile na oba pola. Ono što u našim uslovima muškarcima dodatno otežava situaciju je nedovoljno mogućnosti za samoostvarivanje i uspeh. Osećanje ugroženosti često je zapravo njihova surova realnost. Muška deca iz radničke klase su tokom svog odrastanja u devedesetim mogla da „biraju” između dva puta kojim će se pokušati da se uzdignu iznad očaja svog okruženja- ili kroz kriminal ili kroz sport. Devojčice su, sa druge strane, bile upućene na samo jedan – one se okreću jedinom početnom „kapitalu” koji imaju- svojim telima.

Mlada i lepa sa ružnim i bogatim, par našeg doba

 Dolazi do opšteg fenomena gde devojke izlaze sa starijim, imućnijim muškarcima i kriminalcima. Mladi muškarci, ne shvatajući poziciju u kojoj se žena nalazi, svaljuju krivicu na žrtvu i time samo doprinose lažnom moralu koji opravdava nasilje nad ženom. Ovaj model biva svesno guran kroz popularnu kulturu i medije. Nikada u zemlji nije bila veća beda i nikada nismo imali više kurseva za manekenke i fotomodele. Na televiziji nikad nije bilo više glamura. Mladim ženama se dokazuje da se jedino svojim izgledom mogu probiti. Lansiran je stereotip izgleda koji muškarci navodno žele i kome se žena mora prilagoditi da bi bila primećena i prihvaćena. Postoji jasan kalup fizičkog izgleda i odeće na koji se žene ugledaju.

 Robovanje izgledu je glavna odlika čitave generacije žena. Kroz spotove, reklame i muzičke emisije turbo-folka, stanovništvo je dobijalo poruku šta bi trebalo da bude njegov sistem vrednosti, kako se treba ponašati i oblačiti, koje ličnosti i profesije treba vrednovati. Mladi su kroz emisije različitih stanica dobijali svoje uzore, i tako bili upućivani kako da formulišu i konstruišu svoj seksualni identitet. Ove poruke bile su u znaku vrednosti potrošačkog društva. Turbo-folk postaje srpska kultura, koja propisuje poželjne standarde ponašanja, odevanja, osećajnosti i stavova prema životu, edukujući svoju publiku da ceni luksuz, prihvati potrošački mentalitet.

Turbo-folk

 Turbo-folk stil je, dakle, kroz medijsku prezentaciju potpuno obeležio medijsku i kulturnu scenu Srbije poslednje decenije 20. veka, a aktuelno je prisutan i danas. Muško-ženski stil u turbo-folku od muškarca je očekivao da bude opasan, robustan, muževan. Tip muškarca je mačo, koji vozi skupa i brza kola, nosi najnoviji model mobilnog telefona, a po potrebi može da potegne i pištolj. Njegovu osnovnu preokupaciju i sistem vrednosti čini novac, na bilo koji način stečen. On je kriminalac ili, češće, novi srpski biznismen.

 Žene služe tome da ih on ,,troši”. U ženi koju izabere za svoju saputnicu obožava sopstvenu snagu i moć.

Lažni idoli

Mladi muškarac prinuđen je da prihvati ovakav nasilnički obrazac muške seksualnosti da bi u takvom svetu potvrdio svoju muškost. Žena u turbo-folku je poželjni objekat i roba. Ona svojim izgledom treba da privuče muškarca, da ga uzbudi. Njena privlačnost treba da potvrdi status muškarca u čijem je društvu, ili, pak, da predstavlja statusni simbol u muškarčevom odsustvu, uz pomoć večernjih haljina, uske garderobe, odeće poznatih modnih kreatora, skupe obuće i nakita. Ovakvom izgledu se na kraju milenijuma pridodaju silikonske grudi i efekti plastičnih hirurških intervencija na licu, kao modni hit, u cilju postizanja što ,,savršenijeg” izgleda.

Raspad morala

 Usled siromaštva i raspada moralnih normi dolazi do zabrinjavajuće prostituizacije žene u medijima. Ova moda konstantno se plasira na televiziji, i u nedostatku boljeg identifikacionog obrasca u ovim kriznim vremenima sledi je zapanjujuće veliki broj, pre svega mladih, žena, kojima televizija nudi iluziju brzo dostižne slave i statusa. Verovatno je suvišan komentar da ovakva vrsta poruke poslata mladima je više generacija formirala po principu potpuno pogrešnih, ali vrlo čvrsto usvojenih obrazaca ponašanja. Kompletan nedostak zdravih alternativa koje bi bile ponuđene, i potpuni izostanak rada na sebi i stvaranja socijalnih veština, u cilju poboljšanja kvaliteta odnosa sa okolinom praktično da su mlade ljude stavili pred svršen čin. Univerzalne etničke norme i pravila dospevaju u drugi plan, ili bivaju potpuno zanemarene.

Površni vrednosni sisitem

 Površni vrednosni sisitem dovodi do stvaranja površnih odnosa, površne komunikacije i nedostatka razumevanja, sve veće otuđenosti i duhovne praznine. Usled neinvestiranja energije u razvijanje intelektualnih, socijalnih i pre svega emotivnih sposobnosti i kapaciteta, i veština potrebnih da one dostignu potrebni nivo, komunikacija postaje nekvalitetna, i distancirana.   Upravo tu leži paradoks da se nasuprot opadanja kvaliteta komunikacije povećava njen kvantitet.

 U savremenom svetu neograničenih mogućnosti kontaktiranja i komunikacije bez ograničenja i prepreka, prostornih i vremenskih, novi modeli donose i nove dileme i nedoumice. Da li telefonska komunikacija, sms poruke, mailovi, chat čine da smo jedni drugima pristupačniji i dostupni u svakom trenutku, ili je to zapravo privid, jedna pseudobliskost koja nikako ne može zameniti pravu, koja bi trebalo neminovno da uključuje i neverbalnu komponenetu?

Foto: nin.co.rs

 Internet chat

  Da li je slučajnost da novi programi za chat podrazumevaju imitaciju života, gde  jedni drugima korisnici internet usluga u pauzama kucanja poslovnih sadržaja šalju poljupce, zagrljaje i poklone?

 Razmenjujemo baš ono što nam nedostaje, čineći to možda suviše olako i ne pridajući značaj koji takvi izlivi osećanja treba da podrazumevaju. Ono što se nameće je da se paralelno razvijaju oblici kvazi komuniciranja i vrednosni sistemi lažnog morala koji plasira potrošačko društvo.

 Postavlja se pitanje kako će se mlade generacije snalaziti u sve prisutnijem trendu virtuelne stvarnosti i mnogobrojnih mogućnosti koje ne iziskuju ulaganje i investiranje u emotivnom smislu.

 Emotivni odnosi na ovakav način u najmanju ruku poprimaju drugačiji oblik, ako nije preoštro reći da se razvodnjavaju, gube suštinu i kvalitet.

Jedno je svakako sigurno, o krajnjem ishodu bićemo obavešteni putem medija.

Autor: Milena Stamenković, psiholog / stetoskop.info

KLEVETANJE ORLA…

Verujem da ste, no, ako ipak niste, pažljivo pogledajte ovaj video snimak.

I pored  zauzetosti mnogo atraktivnijim smakom sveta,  za par dana video su pregledali milioni ljudi širom planete.

Potom pročitajte tekstove objavljene  u većini medija.

PRVA VEST

PREVELIK ZALOGAJ: ORAO ZGRABIO DETE USRED PARKA

Stil, 11:40, 19.12.2012. Autor: Tanjug

TORONTO –  Strašan napad.

Veliki zlatni orao snimljen je kako kruži iznad parka u kanadskom gradu Montrealu, obrušava se na dete, podiže ga u vazduh i nekoliko metara dalje ispušta na travu.

Dečak nije povređen, a u trenutku kad je grabljivica ščepala dete, njegov otac je potrčao kako bi spasao sina. Srećom po dečaka, orao ga je ispustio najverovatnije zbog njegove težine ili se uplašio odraslog čoveka, pa je odustao od plena i odleteo.

Jutjub snimak zlatnog orla koji je podigao dete u Montrealu mogao bi postati novi hit na internetu i najnoviji je slučaj bizarnog ponašanja životinja u Kanadi. Video je za jedan dan postao senzacija i mnogi ljudi na društvenim  mrežama, Tviteru i Fejsbuku, razmenjuju snimak i komentarišu ovaj bizaran pokušaj otmice.

– Najluđi snimak koji sam video u poslednje vreme – naveo je jedan tviteraš.

– Definitivno će biti hit – piše drugi korisnik na Fejsu.Mnogi ljudi su na društvenim mrežama ovaj pokušaj otmice deteta iz parka usred dana okarakterisali kao siguran znak da će se dogoditi apokalipsa, najavljena, prema majanskom kalendaru, za 21. decembar 2012.

– Kad su orlovi počeli da hvataju bebe po gradovima, onda je apokalipsa zaista stvarna – naveo je jedan korisnik Tvitera. Moguće je da je orao zamenio dete za zeca, mrmota ili vevericu, koji su njegov uobičajen plen, smatraju kanadski stručnjaci za ptice grabljivice. 

izvor: http://www.kurir-info.rs

---

DRUGA VEST-DAN KASNIJE

PRIZNALI: Snimak orla koji je zgrabio dete lažan

Stil, 12:47, 20.12.2012. Autor: Agencija TANJUG

 MONTREAL – Snimak na kome se vidi kako zlatni orao u Kanadi podiže dete sa igrališta u parku je lažan, priznali su autori snimka koji je uzbunio javnost.

Četiri studenta 3D animacije i digitalnog dizajna u Nacionalnom centru za animaciju i dizajn (Centar NAD) u Montrealu priznali su na sajtu škole da su oni tvorci snimka koji je na Jutjubu pogledan za dva dana čak 14 miliona puta.

„Ni dete ni orao nisu zajedno na snimku. Oboje su napravljeni kao 3D animacije i potom ubačeni u pravi snimak parka sa odraslom osobom“, navodi se na sajtu.

 izvor: http://www.kurir-info.rs

---

POGLEDAJTE I OVAJ VIDEO

---

Iskazujem OVDE tek dve sopstvene konstatacije: ova opasna manipulacija, bolesna mašta i rabota, objavljena na sajtu škole, za neke je tek- „studentska posla“, a potom, da većina medija koja je lansirala prvu, nije objavila drugu vest.

ŠTA REĆI?

„Smak“  u mnogim sferama, iako perfidno i postupno- ipak, događa nam se…

Bora*S

_______________________________________________________________________________________

MEDIJSKA STRATEGIJA…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________

Predstavnici medijskih i novinarskih udruženja UNS-a, NUNS-a, Lokal presa i Saveta za štampu, organizovali su u Boru,18. novembra 2011. godine, tribinu  na kojoj su dominirale dve teme:

„Medijska strategija – šta dalje?“

i

„Uloga Saveta za štampu na medijskoj sceni Srbije’“.

 Hoće li nova medijska strategija da opredeli (a treba) sistemski odnos društva prema javnom informisanju? Kako i na koji način će funkcionisati mediji u Srbiji nakon njenog usvajanja?

Šta je to u predlogu Strategije, što po mišljenju predstavnika medija nije dobro, koje su to sporne tačke o kojima  su se usaglasili, a o kojima nisu, predstavnici vlasti i predstavnici medija?

Mogu li predstavnici medija da utiču i do koje mere, da ovaj dokument bude iskorak i platforma za istinski preokret u sferi javnog informisanja u narednom periodu.

 Cilj strategije, kako je rečeno, je uređivanje medijskog tržišta, vodeći računa prevashodno o javnom interesu u oblasti informisanja i o najboljim primerima evropske prakse.

Sva dosadašnja  rešenja koja su, pokazalo se u praksi bila loša, počev od loših privatizacija medijskih kuća, propadanja  istih, gubitka posla velikog broja zaposlenih u medijima. Neka od njih i sada ugrožavaju, ne samo normalno funkcionisanje, nego i samo poslovanje i opstanak srpskih medija.

Kako rekoše predstavnici medijske koalicije, prethodne godine je sačinjena medijska studija koja je predstavljala osnov za izradu Strategije, ali i mogućnost da se uključivanjem medijskih i drugih stručnjaka ovaj dokument znatno poboljša.

Najviše polemika sa predstavnicima vlasti se vodilo oko bezuslovnog povlačenja države iz medija, potom oko transparentne i jasne vlasničke strukture, formiranja i  finansiranja regionalnih javnih medijskih servisa.

 Na tribini je bilo reči i o sadašnjem trenutku i stanju u sferi medija.

Istaknuto je da u ovom trenutku u Sbiji postoji oko 700 registrovanih medija, što je previše, da se prema nezvaničnim podacima iz džavne i opštinskih kasa izdvaja oko 40 miliona evra za medije, da nije sasvim jasno po kojim se kriterijumima ta sredstva i u kom obliku prenose pojedinim medijima i niz drugih prosto nejasnih postupaka.

Stav oko formiranja regionalnih medijskih servisa je jasan-smatra se da će ovo biti način još većeg uplitanja države u ovu oblast i svojevrsna kontrola medija od strane nosioca vlasti, bilo na državnom, bilo na lokalnom nivou.

 Zaključeno je, da je javna rasprava unekoliko pomogla da se tekst Strategije poboljša u nekim segmentima, ali da će, čini se i ovaj put, ostati podosta nerešenih, neregulisanih, nejasnih i od strane interesnih grupa kontrolisanih segmenata.

 Kada je reč o Savetu za štampu, osnivanje ovog samoregulatornog tela, koje je  sastavljeno od predstavnika iz samih medija i uglednih javnih ličnosti, ima za cilj da doprinese popularizaciji i većem poštovanju propisanih normi etičkog kodeksa novinara, koji je ustanovljen 2006.godine. Samim tim znatno bi se  smanjio broj procesa koji se vode pred redovnim sudovima, a tiču se prekršenih zakonskih normi koje regulišu ovu oblast.

Jer, onaj ko se pridržava normi iz Kodeksa, ne može povrediti niti jednu zakonsku normu.

 Autor: Bora Stanković