MUŠKARCI NE VARAJU ZBOG SEKSA…

tamoiovde-logo

 Geri Njumen ima neobičnu teoriju

Od kada postoji monogamija, postoji i varanje partnera. Šta navodi ljude na upuštanje u seksualne aktivnosti van veze ili braka? Naročito muškarce?

142715879056a2505bb4d67341051855_v4_big

Foto: Thinkstock

Psihoterapeut Geri Njumen smatra da je pronašao glavni razlog zašto su muškarci neverni u vezi a, ako je verovati njegovim navodima, on uopšte nema veze sa seksom niti fizičkom privlačnošću uopšte.

Njumen je na osnovu ankete u kojoj je učestvovalo 200 nevernih muškaraca došao do nesvakidašnjeg zaključka – na osnovu sakupljenih podataka smatra da je glavni razlog prevare zapravo emotivna neispunjenost.

Psihoterapeut je na osnovu ovog saznanja zaključio da su pripadnici muškog pola osetljiviji nego što se to u današnjem društvu obično smatra.

Ukoliko ne dobijaju dovoljno emotivne pažnje u trenutnoj vezi, oni će jednostavno biti primorani na to da je potraže na nekom drugom mestu.

Prema sakupljenim podacima, 48 odsto muškaraca je svoju prevaru opravdalo emotivnim nezadovoljstvom, dok je njih 40 posto zadovoljstvo pokušalo da pronađe na radnom mestu zbog činjenice da su kolege sklonije davanju komplimenata za njihove uspehe.

Psihoterapeut ističe da fizička privlačnost igra ulogu u podsticanju na prevaru, ali ona nije onolika kolika se na prvi pogled čini.

Prema Njumenovim podacima, čak 88 odsto muškaraca varalo je partnerku sa manje atraktivnom ženom.

Još jedan faktor u odluci da se prepuste varanju jeste iskustvo prijatelja. Ukoliko je muškarac okružen ljudima koji imaju iskustvo u vanbračnim seksualnim aktivnostima, veća je verovatnoća da će se dotad veran muž upustiti u “zabranjeno druženje”.

Takođe, 68 odsto ispitanih muškaraca je nakon varanja osetilo grižu savesti.

Izvor:b92.net

_________________________________________________________________________________

PRAVILA JAPANSKOG VASPITANJA…

tamoiovde-logo

Do pete godine dete je – bog, do petnaeste – rob, posle petnaeste – prijatelj, punopravni član društva

Veliko interesovanje u svetu oduvek je izazivao prilaz žitelja Zemlje izlazećeg Sunca vaspitanju dece, koje se naziva „ikudzi“, i to nije prosta sveukupnost pedagoških metoda, nego ceo jedan filozofski sistem usmeren na vaspitanje i obrazovanje mladih pokoljenja i njihovo odrastanje.

http--www.puntoacapo.info-wordpress-wp-content-uploads-2014-02-963918_zps1cfd556e-407x272Jedinstvo majke i deteta: u prvoj godini posle rođenja majka i njeno čedo su u stvari jedna celina
Majku u Japanu nazivaju „amaz„.

Veoma je složeno prevesti i preneti duboki smisao tog izraza. Ali glagol koji je od te imenice izveden približno označava „maziti“, „štititi“, „biti nekome pokrovitelj“.

Tokom vekova je vaspitanje dece u japanskoj porodici bila obaveza žene. Međutim, u XXI veku naravi i navike su se drastično izmenile. Ako su se nekad pripadnice slabijeg, lepšeg pola bavile isključivo domaćinstvom i drugim kućnim obavezama, danas savremene Japanke uče, rade, putuju.
Ali im to ne smeta, ako se odluče za materistvo, da mu se i potpuno posvete.

Za Japanku nije preporučljivo da bude zaposlena dok dete ne napuni tri godine i da dete prepušta staranju baba i deda.

Glavna obaveze žene je da bude majka, a na prenošenje svojih obaveza na nekog drugog, u Japanu se ne gleda dobro.
Osim toga, u prvoj godini života, majka i njeno čedo su u stvari jedna celina.

Kud god bi se Japanka uputila, čime se god bavila, od mališe se ne razdvaja – dete joj je ili na grudima ili na leđima. Bebi-sling marame su se u Japanu pojavile daleko pre nego što su ušle u modu na Zapadu, a kreativni japanski dizajneri ne štede maštu i ideje da ih učine živopisnijim i raznovrsnijim, kreirajući ih poput letećih ćilima iz bajki.

„Amaz“ je senka svog čeda

Neprestani fizički i duhovni kontakt stvara neizbrisiv majčin autoritet.
Za jednog Japanca ne postoji ništa što bi bilo gore, ružnije i prostačkije nego uvrediti svoju majku.

Dete – bog

Do pete godine, shodno principu „ikudzi“, dete je nebesko biće. Njemu se ništa ne zabranjuje, na njega niko ne sme da povisi glas, niko ga ne kažnjava.
Za njega ne postoje reči „zabranjeno„, „ne sme se„, „loše„, „opasno„.
Mališan je slobodan u svojoj saznajnoj delatnosti.

S tačke gledišpta evropskih i američkh roditelja, to je maženje, podsticaj na ispoljavanje kapricioznosti, odsustvo kontrole.
A u stvari, roditeljski autoritet i vlast nad detetom je u Japanu znatno jača i izraženija nego na Zapadu. Sve zato što se zasniva na ličnom primeru (1.) i oslanja na osećanja (2.).

Istraživanja o razlikama u pristupu vaspitanju deteta u Japanu i Americi

Godine 1994. sprovedeno je istraživanje o razlikama u pristupu obrazovanju i vaspitanju u Japanu i Americi.
Naučnik Azuma Hiroši, zamolio je predstavnike obeju kultura da naprave zajedno sa svojim detetom konstrukotor-piramidu.

Kao rezultat posmatranja, došlo se do sledećih zaključaka:

A) Japanke su na početku pokazivale kako da se sagradi konstrukcija, a zatim su dozvolile detetu da to ponovi. Ukoliko pogreši, počinjalo se sve iznova.

B) Amerikanke su išle drugim putem. Pre nego su počele da grade, one su podrobno objasnile mališanu algoritam gradnje i tek posle toga, zajedno s njim gradile.
Značajnu razliku u pedagoškim metodikama Azuma je nazvao „razjašnjavajućim“ tipom shvatanja roditeljstva.

Japanci „razumeju“ svoje dete, ne na osnovu reči, nego na osnovu postupaka.
Pri tome, dete od najranijeg uzrasta uče da bude pažljivo prema osećanjima svojih bližnjih, sredine koja ga okružuje, pa čak i prema predmetima.

Malenog nestaška neće terati od vruće šolje s mlekom, ali ako se opeče, „amaz“ će moliti da joj oprosti, ne zaboravivši da ga podseti kakav bol joj je pričinio njegov nerpromišljeni postupak.

Drugi primer: razmaženi mališa lomi omiljenu igračku.
Kako bi u tom slučaju postupila Amerikanka ili Evropljanka?
Sasvim je sigurno da bi Amerikanka oduzele detetu igračku i održala mu lekciju o tome kako se mnogo trudila da mu je kupi.
Japanka ništa ne bi preduzimala. Samo bi rekla: „Nanosiš joj veliki bol.“

Na taj način, deci uzrasta do pet godina formalno je sve dozvoljeno. Time se kod njih formira samosvest i pomaže im se da steknu sliku o sebi izraženu u vidu konstatacije:
„Ja sam dobro dete, vaspitano, koje voli svoje roditelje.“

Dete – rob

Kad navrši pet godina, japansko dete počinje da se suočava sa „surovom stvarnošću“, prema njemu se primenjuju stroga pravila kojih se mora pridržavati. Reč je o tome da je od iskona japansko društvo-zajedništvo: klimatski i ekonomski uslovi su ih primoravali da žive i rade ruku pod ruku.

Samo uzajamnost, solidarnost i odanost služenju opštem dobru, mogli su da obezbede dobar rod pirinča, a to znači sit život. Time se može objasniti i snažan razvoj „sjudan isiki“ (zajedničke svesti) i sistema koji se zasnivao na patrijarhalnoj porodičnoj hijerarhiji.

Opšti interesi su bili iznad svega.
– Čovek je tek šrafčić u složenom mehanizmu.
– Ako ne nađeš svoje mesto među ljudima, stići ćete sudbina izgnanika.
I upravo zbog toga, dete posle pete godine uče da bude deo grupe.
„Ako se tako ne budeš ponašao, ismejavaće te.“

Dete se u Japanu brzo navikava da žrtvuje egoističke interese u korist kolektivnog dobra

Za Japanca nema ništa strašnije od društvene izolovanosti, i dete se brzo navikava da žrtvuje svoje individualne, egoističke interese i da ih potčini kolektivu.
Vaspitač, koji se, uzgred budi rečeno, stalno menja, u dečjem vrtiću ili u posebnoj, pripremnoj školi, vrši ulogu, ne učitelja, nego koordinatora. U arsenalu njegovih pedagoških metoda nalazi se, na primer, i „delegirana punomoć i ovlašćenje za vršenje nadzora ponašanja.“

Obavljajući dužnost staratelja, vaspitač razbija poverene mu grupe dece na manje delove, objašnjavajući to potrebama da dete mora, ne samo da dobro izvrši svoj deo zadatka, nego i da prati kako to rade i njegovi drugari.
Među omiljene aktivnosti japanskih mališana spadaju timske sportske igre, štafeta i horsko pevanje.

Privržensot majci omogućava pridržavanje „zakona stai“ i postupanje po njegovim pravilima. Jer, ukoliko se naruše kolektivne norme, „amaz“ će se jako naljutiti. To bi bila sramota, ne na detetovom, nego na njenom imenu.
I tako, sledećih 10 godina života dete se uči da bude deo mikro-grupe, da složno i solidarno radi u kolektivu. Tako se formira njegova kolektivna svest i društvena odgovornost.

Dete – ravnopravan član društva

Sa navršenih 15 godina, dete se smatra već formiranom ličnošću. Dalje sledi kraća etapa otpora i samoidentifikacije koje, uostalom, retko kad mogu da podriju osnove utemeljene u prethodna dva perioda odrastanja.

„Ikudzi“ je tako paradoksalna i moglo bi se reći čak i čudna vaspitna metoda. U krajnjem slučaju, bar tako izgleda iz našeg, evropskog ugla posmatranja.
Međutim, ta vaspitna metoda je u Japanu proveravana vekovima i pomaže da odrastaju discipolinovani građani, koji će se pridržavati zakona svoje zemlje.
Branko Rakočević

Izvor: Vidovdan (Oblak znanja za učitelje)

_____________________________________________________________________________________

TRAG SEVERNE SVETLOSTI…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________

Kakve su zaista posledice Sunčevog vetra? Zašto, kako i u kojim bojama na nebu nastaju polarne aurore, jedinstveni tragovi Sunčevog dodira?

Aurora-Borealis-NWT-canada-55873_599_393 Kao i mnogo puta pre toga, početkom 2012. zabeležena je velika magnetna aktivnost na Suncu, a do planete Zemlje su ponovo stigli udari Sunčevog vetra. O solarnoj oluji izvestile su gotovo sve domaće i strane novine, radijske i televizijske stanice.

Pisalo se i govorilo o mogućim smetnjama u komunikacijama do kojih ponekad dolazi zbog toga što Sunčev vetar zapravo čine brze naelektrisane čestice. No, kao i obično, bilo je i izvesnih preterivanja.

Kakve su stvarne posledice Sunčevog vetra? Ima li, osim smetnji, i nekog drugog fizičkog traga Sunčeve aktivnosti na Zemlji? Naravno, taj trag je jasno vidljiv na nebu, ali, nažalost, jedini koji ga uživo mogu videti su srećnici koji se zateknu na najnegostoljubivijem od svih mesta na svetu – na krajnjem severu ili jugu planete.

Ovde se, naime, na nebu „događaju“ aurore, odnosno polarne svetlosti, koje postaju vrlo snažne u periodima pojačane aktivnosti na Sunčevoj površini. No, šta su aurore? Zašto, kako i u kojim bojama nastaju?

aurora-300x201KOMADI SUNCA

Polarna svetlost nije nikakva neobjašnjena misterija. Ova zadivljujuća meteorološka pojava je upravo fenomen direktno podstaknut procesima na Suncu. Izazivaju ga čestice koje „nisu odavde“, već su u bujici Sunčevog vetra stigle sa zvezde.

Sa Sunčeve površine se, naime, povremeno otkida „komad“ vrele plazme koja se ogromnom brzinom kreće kroz svemir i koji će izazvati auroru. Najbrže čestice do Zemlje stižu nakon 18 sati leta, ali će veći deo ove plazme pristizati tokom perioda od naredna dva dana, koliko aurore intenzivno svetle.

Magnetno polje Zemlje na taj oblak brzih jona, odnosno naelektrisanih čestica, deluje kao štit, ali deo ovog materijala sa zvezde ipak dodirne planetu, krećući se duž linija polja. Budući da je blizu polova magnetno polje planete zakrivljeno, ono sve ove čestice vodi ka polovima gde se sudaraju sa atomima u vazduhu.

Na ovaj način čestice sa Sunca, uhvaćene u Zemljino magnetno polje i spuštene na severno nebo, stvaraju prizor kakav je teško videti bilo gde drugde. Jedinstveni prizor zelenih i crvenih tragova Sunčevog dodira.

DSC1534-600x398SVETLA NA NEBU

Kako, međutim, naelektrisane čestice sa Sunca izazivaju svetla na nebu? Sama svetlost potiče od zračenja atoma kiseonika i azota koji se nalaze na oko 80 km visine u Zemljinoj atmosferi.

Do tog zračenja dolazi zbog sudara sa brzim elektronima na energijama do 15 keV, kakvi su stigli sa Sunca. Zbog sudara sa njima, atomi kiseonika na nižim nadmorskim visinama emituju zelenu boju (557,7 nm), a oni na višim, braonkastocrvenu (630 nm). Atomi azota emituju pak plavu i crvenu.

Ovakvu polarnu svetlost u suštini možete i sami napraviti – dovoljno je da razređeni kiseonik iz kakvog elektronskog topa gađate elektronima koje ste ubrzali naponom od 15.000 volti i pojaviće se zelenkasta severna svetlost. Naravno, ne preporučujemo da ovo zaista pokušate ili bar ne u kućnim uslovima.

Da bi se ova pojava zaista razumela, nije loše da se podsetimo šta se inače dešava u slučajevima kad su bilo kakvi atomi pogođeni tako brzim elektronima.

Southern_Lights_from_ISS-300x199ATOMSKA POSLA

 Sudari sa česticima iz Sunčevog vetra, naime, predaju izvesnu energiju atomu tako da se elektroni koji su zatečeni u elektronskom omotaču elektrona „penju“ na više elektronske nivoe. Oni se potom prirodno vraćaju u osnovno stanje, a atom „oslobađa“ energiju zračenjem fotona, odnosno svetlosti.

Pogođeni, odnosno pobuđeni atomi, emituju svetlost. Naravno, ne emituju bilo kakvu svetlost, već svetlost tačno određene talasne dužine i, što je najvažnije, to ne čine odmah. Atom kiseonika je, na primer, vrlo trom – da bi elektroni „sišli“ u osnovno stanje i emitovali zelenu boju, treba mu skoro sekund, a da bi „ispustili“ malo manje energije sa crvenkastom svetlošću, čekaće i do dve minute.

To je prilično dugo u svetu atoma, tako da se kod običnih gasova ova energija najčešće izgubi u gužvi i uzajamnim sudarima atoma. No, ako je gas atoma kiseonika redak kao što jeste na 80 kilometara od tla, onda je sudara malo i ima vremena da pobuđeni kiseonik „ispusti“ svoje zeleno zračenje. Na većoj visini gas je još ređi, pa se zato ovde češće emituje crvena boja.

aurora-borealis-photo_7289-300x200POLARNA ZAVESA

 Prekrasna zelena zavesa na severnom nebu satkana je od ogromnog broja takvih atoma koje pobuđuju brze čestice pristigle sa Sunca. Sama ova pojava poznata je od davnina, posebno severnim narodima.

Današnji naziv severna svetlost, odnosno aurora borealis dao joj je 1621. godine francuski naučnik Pjer Gasendi (1592–1655), po rimskoj boginji zore Aurori i grčkom nazivu za severni vetar Boreas.

Za razliku od severne, južna aurora, odnosno južna svetlost, naziva se aurora australis. U današnje vreme, postalo je ustaljeno da se, budući da je reč o meteorološkoj pojavi, ovi nazivi pišu malim slovima.

Naučnici ponekad obe ove pojave često nazivaju aurora polaris, odnosno polarna svetlost. Ona je izučavana u brojnim kosmičkim i sasvim običnim, zemaljskim, meteorološkim istraživanjima.

Ako se nađete dovoljno severno ili južno, pa imate priliku da je posmatrate, uživajte u nežnom tragu „fizičkog“ dodira Sunca sa Zemljom, znajući da je ovaj fenomen ipak nešto drukčiji, za razliku od ostalih sasvim „ovozemaljskih“, kao što je, na primer, sneg.

 JEDNA LAŽNA „TEORIJA“ 

Kad se u medijima govori o Sunčevoj aktivnosti, mnogo češće se pominju razni   nedokazani efekti, nego polarne aurore. Ove godine se u nekim domaćim medijima otišlo dotle da su sa Sunčevim vetrom povezane lokalne vremenske neprilike, pre svega velika snežna nepogoda koja je pogodila Balkan. Tako je zagovornik famozne solarne meteorologije, izvesni Milan Stevančević, dospeo na naslovne strane domaćih novina tvrdeći da je zapravo Sunce direktno poslalo tolike snegove ove zime. Medijsku pažnju je pritom iskoristio da promoviše svoju „teoriju“ o tome da sneg i kiša kao atmosferski fenomeni ne potiču od vodene pare, nego da su nastali ni manje ni više – od čestica koje stižu sa Sunca. Reč je, naravno, o pseudonaučnoj prevari. Čak i ako ste poverovali da se uopšte može govoriti o nekakvoj „teoriji“ te vrste, brzo ćete shvatiti da ove izmišljotine mogu izdržati kritiku onoliko dugo koliko sneg izdržava na visokoj temperaturi, pošto se nakon otapanja, gle čuda, pretvara u vodu, a ne u komadiće sunca.

 

Video „AURORA BOREALIS“

Pogledajte izuzetno zanimljiv kratki film o efektima Sunčevog vetra iz produkcije skandinavskog naučnopopularnog portala forskning.no i Univerziteta u Oslu.

Slobodan Bubnjević/elementarium.cpn.rs

______________________________________________________________________________________________________________________________