REHABILITACIJA UVREDE…

tamoiovde-logo

Niko vas ne može uvrediti, ako mu vi sami to ne dozvolite“, „uvreda – je posledica naših neadekvatnih očekivanja“, „uvreda – je manipulacija“. Da li su vam poznate te izreke?

Uvredu su u poslednje vreme ocrnili. Teško je reći zbog čega, no uvređenost su izbacili iz „legalnih“ stanja čoveka i počeli su da je smatraju kao nešto štetno, destruktivno, „reket“, a čoveka koji se uvredio – samo što ne smatraju za agresora.

Tu su temu nekako posebno zavoleli ezoteričari: na portalima popularne psihologije, naklonjenih ka duhovnoj praksi, nema broja člancima sa savetima, kako da se izbavimo uvređenosti i kako nikada više da ne dopustimo to osećanje u svoj prekrasni unutarnji svet.

Za početak, malena eskurzija u prošlost. Za izjednačavanje uvrede s manipulcijom, mislim da su „krivi“ popularizatori E. Berna, koji je opisao nekoliko igara vezanih za manipulacije sa uvređenošću.

Fraza Niko vas ne može uvrediti, ako mu vi sami to ne dozvolite(No one can make you feel inferior without your consent) pripada Ernestu Holmsu, osnivaču pokreta „Nauka razuma“, koji je u svojoj knjizi „Sila misli“ napisao sledeće: „Ranjivost nije slabost, nego dijagnoza. Ne dozvoliti nikome i ničemu da uznemiri vaše emocije, znači ne dozvoliti samom sebi da se osetite uvređenim. Imajte na umu da vas niko ne može uvrediti, ako mu ne dozvolite“.

Ernest je stekao ne malo sledbenika, između ostalog i među ljubiteljima NLP, no on nije bio psiholog, nego religiozni filozof i to veoma radikalnog tipa. Koncepcija, u kojoj se uvređenost razmatra kao iskrivljeno viđenje realnosti, marker neadekvatnih očekivanja – pripada domaćem (ruskom) naučniku J.M. Orlovu, autoru sanogennog (zdravog) mišljenja i knjige „Uvreda, krivica“.

U njoj autor opisuje uvređenost kao reakciju na situaciju kada realnost ne odgovara našim očekivanjima, no on nigde ne žigoše uvredu kao destruktivno osećanje, čak i naglašava štetu od zanemarivanja (gušenja u sebi) i namernog sakrivanja uvređenosti, zastupa ekološko opštenje, priziva da saopštavamo drugima o onom što preživljavamo (osećamo).

Šta se dogodilo? Na koji su način postojeći psihološki koncepti bili preuzeti, izvrnuti i učvršćeni u ideju samorazvoja uklanjajući tobože ,,negativna‘‘ osećanja iz našeg unutarnjeg sveta? Mene ta tedencija smućuje (i vređa). Ja ne mogu da smatram štetnim nikakve emocije, koje su se pojavile u procesu evolucionog i socijalnog razvića čoveka. Hajde da stvar razmotrimo dublje.

Pre svega, uvređenost je osećanje, koje je niklo kao razultat socijalizacije. Dete, kada ne može da zadovolji svoje potrebe – oseća samo ljutnju. Da bi se pojavila uvređenost unutarnja realnost mora da bude dosta razvijenija: u njoj bi trebo da postoji vrednovanje odnosa sa drugim čovekom. Uvreda je – kompleksno osećanje, koje uključuje i žalost prema sebi, i ljutnju na uvredioca, i, šta je jako važno, suzdržavanje te ljutnje suprotnom tendencijom – ljubavlju ili, u najmanju ruku, idejom o važnosti istih odnosa. Suviše protivrečivo, zar ne?

Da. Svet čovekovih preživljavanja – često biva komplikovan, nejasan, dvosmislen i podrazmeva, da je čovekova psiha sposobna da izađe na kraj sa tom ambivalentnošću: da se prema jednom objektu mogu osećati razna osećanja. Uprošćavanje, ogrubljivanje osećanja – jeste marker narušenog psihičkog razvoja, i, nasuprot tome, što je čovek zdraviji – sve finija, složnija i nejednoznačnija preživljavanja su mu dostupna.

Šta će se desiti ako ne budemo suzdržavali tu ljutnju u sebi? Čovek, ako i ne bude odmah ubijao, on će u najmanju ruku da raskida odnose pri najmanjem neslaganju očekivanog sa realnim.

A šta u vezi onoga, da odmah prihvatamo drugog onakvog kakav je? To je dobra ideja, no suviše apstraktna. Da bi nekog prihvatili onakvog kakav je – potrebno je za početak saznati kakav je. Ideja da čovek može znati i prihvatati nešto za ranije – jeste ideja svemoći. Živi ljudi malo što znaju za ranije, i ne stide se da uključe prirodnu funkciju opreznosti, odstranjivanja i, ako nisu otrovani idejom „sveprihvatanja“ – daju sebi mogućnost da upoznaju drugog u toku odnosa.

Uvređenost se pojavljuje zbog neadekvatnih očekivanja, no stvar je u tome što naša očekivanja u odnosima jednog prema drugim nikada ne mogu da budu adekvatna, a percepcija na drugoga – ne može biti potpuno slobodna od projekcija. Prihvatanje drugog čoveka se – neizbežno gradi na projekciji, koju još treba proveriti u odnosima. A ako govorimo o bliskim odnosima, onda neizbežan etapa zaljubljensti, koji dozvoljava (omogućava) ljudima da se zadrže jedno pored drugog na račun snažne uzajamne privlačnosti – podrazumeva slivanje sa svojim projekcijama. Prva uvreda u odnosima jeste – prvi korak od blaženog slivanja k poznavanju drugog čoveka, i kroz to poznanje – k zrelijim odnosima.

Na takav način, uvreda jeste – prilika da se uzme pauza i da se izregulišu međuličnosni odnosi, razmotrivši svoja očekivanja i reakcije drugog. Da, između ostalog i reakcije drugog na moju uvredu.

Šta s tim što uvreda uvek izaziva neke reakcije, a znači, može se smatrati kao manipulacija? No komunikativni aspekt postoji kod svake emocije. Spoljašnje izražavanje emocija i pokreti – jesu najstariji način komunikacije, koji i životinjama i ljudima omogućava da regulišu svoje opštenje sa saplemenicima. U tom smislu bilo kakav emocionalan uticaj na drugog čoveka možemo da posmatramo kao manipulaciju. Ljudi u odnosima neizbežno posmatraju jedno na drugog, šalju emoconalne signale, sračunavaju povratne emocionalne reakcije – i na takav naćin grade odnose i prave distancu u odnosima. Poznato je da se rečima predaje manje od 30% informacija.

Moje mišljenje je da treba govoriti ne o destruktivnosti uvrede same po sebi, nego o destruktivnim i konstruktivnim komunikacijama, koje čovek izabira, našavši se uvrediocem ili uvređenim. O uvredi, kao o privičnom razrušujućem načinu komunikacije, se može govoriti, ako uvređeni ne govori na šta se on uvredio, ne dozvoljava da se krivica iskupi (ili se vređa bez povoda, radi zadovoljstva da drugog vidi krivim i da oseća vlast nad situacijom) i ne daje mogućnost da se dogovore.

Ako je čovek u uvredi dostupan, spreman na kontakt (ili jasno izajavljuje o neophodnosti da bude neko vreme sam), javno i jasno označava vezu svoje uvrede s postupkom koji ga je izazvao, i u principu je sposoban za dogovor – kriviti ga za manipulativno ponašanje će, nažalost, i biti manipulacija. Pošto odricanje prava drugog čoveka na sopstvena osećanja – po meni, i jeste najpodlija manipulacija od svih mogućih.

Neki ljudi se plaše da izgledaju uvređeni, pošto demonstraciju uvređenosti smatraju za – demonstraciju slabosti. Da, pokazujući svoju uvređenost, mi pokazujemo svoju ranjivost.

Mi smo zaista ranjivi u svemu, što je vezano s našim očekivanjima od drugih ljudi, s našim potrebama od drugih. No snažan, dobro adaptiran u društvu čovek se odlikuje ne time, što mu niko nije potreban, nego sposobnšću da ponovo ustane i da se izbori sa razočarenjima. Ideja snage kao apsolutne neranjivosti jeste – iluzorna ideja, koja s jedne strane čini čoveka bezosjećajnim, a s druge strane – veoma krtim. Rizik da se otkriješ i sretneš s odbacivanjem – za takvog čoveka će bidi ravan krahu sve njegove ličnosti. Istinski snažan čovek, kao što se ne boji da se pokaže slabim, tako isto može i da obmane očekivanje svoje slabosti, ako to zatreba situacija.

psiholog Julija Lišafaeva

https://www.b17.ru/article/31861/

Od istog autora:

Uvređenost – slabost i rizik? – psiholog Julija Lišafaeva

Izvor: poznajsebe


 

4 thoughts on “REHABILITACIJA UVREDE…

  1. „…-Ne prijatelji – ustvrdi hrabro dr Dimitrijević – vi možete misliti šta hoćete, ali uvreda može biti jako, sasvim neočekivano jako, korisna, i rekao bih, lekovita!
    -Hm – promrlja dr Gavrilović upitno vrteći glavom.
    -O, svakako – nastavi samouvereno dr Dimitrijević – lekovita poput cepljenja, u emocionalnom smislu, razume se, i štaviše, u ukupnom duševnom pogledu. Zacelo, njeni se dometi ne mogu prepoznati momentalno, jer bi se u tom slučaju, sasvim opravdano, mogli govoriti o pukom besu, neposrednoj jarosti koja nema dugoročnu perspektivu, ali već nakon izvesnog vremena, kada se vatra ohladi, kada zgasne plamen prve neposredne reakcije na grubu i ponižavajuću reč i ono robustno uzdrmavanje samoljublja, kada se razbistri gusti talog teskobe u koji smo svojim prljavim činom neočekivano, i možda sasvim neopravdano nasukali sagovornika – dozvolite, u tom času će se na njegovom licu pojaviti instikt, iskra života koju je zaneo u biću i sa prvim krikom je doneo na ovaj negostoljubivi svet. Naprosto, ugledaćemo – biće. Susrešćemo se sa najdaljom čovekovom konačnošću iza koje više neće moći da ustukne. Gospodo, to bi mogao biti veličanstven susret, razmislite o tome…“

    Srdačan pozdrav!

  2. bravo za ovaj članak! još samo ako mogu naručiti i tekst koji raskrinkava univerzalnu svemoć takozvanog pozitivnog razmišljanja 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s