BRAK…

 

tamoiovde-logo

„Brak“ – Branislav Nušić

Moja trinaesta ljubav, to je – moja žena. Ja sam odavna znao da je broj trinaest malerozan, ali nisam znao da to u ljubavi važi. Da sam znao, ja bih trinaestu ljubav preskočio i odmah bih se četrnaesti put zaljubio, ili bih možda trinaestu ljubav uveo u spisak pod 12a.

Ali, i to 12a kadro je gdekad da napravi velike zbrke. Sećam se jednoga hotela u banji gde je hotelijer, hoteći da ugodi predrasudama gostiju, preskočio sobu broj 13, pa je obeležio dve sa dvanaest: 12a i 12b, koje su zauzele dva bračna para i počela u početku pogrešno da ulaze jedno drugom u sobu, a zatim se tako izmešali, tako među sobom banjski zbrkali, da se najzad morao i sam policijski komesar umešati da raspravi ko od njih pripada sobi a, a ko sobi b. Ali, najzad, to još i razumem: zbog sobe koja nosi broj 13 upasti u tuđ brak, ali zbog tog fatalnog broja upasti u svoj sopstveni brak to se moglo samo meni desiti.

Upao sam tek što sam se oslobodio tamnice, tako da ja nisam ni osetio ono zadovoljstvo koje osuđenik oseti kad se dočepa slobode. Iz škole u vojsku, iz vojske u tamnicu, a iz tamnice u brak. Izgleda kao da bi to i imalo biti red stvari u životu: u školi pribiraš potrebna znanja za život, a u vojsci i tamnici se vežbaš za brak. U vojsci se naučiš disciplini i bezuslovnoj poslušnosti prema komandi, a u tamnici se naučiš da kroz prozor, iza rešetaka, posmatraš život, ali ti da ne učestvuješ u njemu.

To upoređenje braka sa vojskom i tamnicom, koliko je pakosno toliko je još i netačno. Najzad, moglo bi se još i dopustiti da između vojske i braka može biti i neke sličnosti, ali ne i između tamnice i braka. U vojsci, na primer, sem bezuslovne poslušnosti, učiš još da ideš u korak, što je neobično važno za brak; pa onda, učiš da se na komandu okrećeš levo i desno, što takođe ima svoje primene u braku; pa se učiš da čuvaš stražu, što može vrlo često da ti zatreba u braku; učiš se još da budeš hrabar prema neprijatelju, što ti ipak ne smeta da mu okreneš, i leđa, što takođe biva i u braku, i učiš se, najzad, šta je to čarkanje, šta sukob, prepad, a šta otvorena borba, šta iznenađenje, šta brza obrana, bočni napad, uzbuna, i šta noćna služba. A sve su to pojave tako česte i u braku.

Za tamnicu se već ne može reći da ima toliko sličnosti sa brakom, jer, na primer, za tamnicu ne bi mogla da važi ona reč koja važi za brak: „To je kavez kod kojega bi ptica koja je unutra volela da je napolju, a ono koja je napolju volela bi da je unutra“. Pa ipak, između tamnice i braka ima jedno upoređenje koje bi moglo donekle, ali samo donekle, da se primeni. To je ono po kome je brak robija, i to: prvih pet godina robovanja u teškom okovu, drugih pet godina u lakom okovu, trećih pet godina robije bez okova, dok četvrtih pet godina osuđenik postaje slobodnjak, koji se inače slobodno kreće, a samo uveče dolazi u tamnicu na noćivanje.

Ima još jedna veća razlika između braka, tamnice i vojske, pa i između škole i braka, i prema toj razlici očigledno je da se brak ne može ni upoređivati niti tražiti u njemu kakve sličnosti sa ovim ustanovama. I škola i vojska i tamnica imaju svoj određeni rok službe, dok ga brak nema. U školi se zna, na primer, koliko godina imaš da učiš, i ti zapneš pa je svršiš, i kad se dočepaš diplome, ti nemaš više posla sa školom. To isto i kod vojske, kod koje je jasno i zakonom propisano otsluženje roka, a to isto najzad i kod tamnice. Osude te, izreknu ti presudu, pa makar ona glasila i na dvadeset godina, tek ti znaš rok i dogledaš kraj svojoj nevolji ma koliko dalek on bio. Kod braka toga roka nema, i samo se tako može razumeti onaj grešnik koji je, o dvadesetpetogodišnjici bračnog života, dakle prilikom srebrne svadbe, ovakvu prigodnu reč održao svojoj ženi: „Vidiš, ženo, da sam ja tebe pre dvadeset i pet godina, na dan naše svadbe ili, recimo, sutradan, ubio, ja bih odležao svojih dvadeset godina robije i sad bih već pet godina bio slobodan, a ovako… !“
I odista, ako bi budućnosti bilo namenjeno da izvede kakvu reformu braka, onda bi prva briga te reforme bila da u braku odredi rok.

Ako je brak neka vrsta duga čovečanstvu, dug je samo onda dug kad ima određen rok. I što je glavno, kada bi imao određen rok, brak bi se možda mogao i urediti na bankarskoj osnovi. Svake godine bi se izvršilo inventarisanje, izveo bilans, utvrdila aktiva i pasiva, i – ako je pasiva veća od aktive, predali bi se ključevi trgovačkom sudu i gotova stvar. Dok tako ne bude, brak odista liči na akcionarske društvo gde dividendu vuku gdekad punice, svekrve i svastike, a gdekad i kakav kućni prijatelj.

Ako je ipak brak jedna dužnost prema otadžbini, onda bi ga bar trebalo tako udesiti da se država oduži priznanjem za dobro i savesno vršenje te dužnosti. Ne mislim da bi država imala darivati medalje za hrabrost, za građanske zasluge i za revnosnu službu, iako bi takva odlikovanja bila vrlo podesna i u braku, ali da nađe možda koji drugi način kojim bi se odužila onima koji do kraja života ispune svoje dužnosti.

Jedan moj prijatelj, baveći se mislima o odnosu države prema braku, došao je bio na srećnu ideju kako bi se na taj način čak dala izvesti i najkonkretnija reforma braka kada bi se zaveli ukazni brakovi. Ja ne znam kako bi, po njemu, izgledali ti ukazni brakovi, ali svakako da bi tada važilo ne samo ukazno sklapanje brakova, već i premeštaji, unapređenja, stavljanje u penziju, otpuštanje iz službe zbog nesposobnosti, pa možda čak i pomilovanja od daljeg izdržavanja braka.
Bili bi to neobično zanimljivi ukazi kojima bi se muževi premeštali po potrebi službe, čime bi se bar ozakonila pojava koja se i inače u životu tako često dešava; pa ukazi kojima se muževi, na osnovu § 70. stavljaju u stanje pokoja, čime bi se takođe ozakonila pojava koja se i inače u životu često dešava, i najzad, otpuštanje iz državne službe, čime bi se takođe ozakonila pojava koja se i inače u životu tako često dešava.

Ja lično nisam se nikada bavio mislima o reformi braka, ubeđen da je on već davno i reformisan i deformisan. Po mome mišljenju, najviše ako bi se moglo što učiniti za brak, to je potreba da se pristupi njegovoj reparaciji. Da se održi jedna zgrada koja je zidana na kamenim temeljima, mora se opravljati, prepokrivati, krečiti, dograđivati i zamazivati, a brak koji je nazidan samo na međusobno datoj reči, pred sveštenikom, pa se nikad ne reparira. O ovome bi morali povesti ozbiljno računa svi pobornici održavanja današnjega braka i postarati se da se i brak ponekad prepokrije, dogradi, okreči i zamaže.

Uostalom, teškoća reforme braka leži i u tome što niko ni do danas nije načisto s tim šta je to brak. Malo je pojava u životu o kojima je tako mnogo razmišljano i tako mnogo kazano kao što je brak, i malo je pojava o kojima postoje tako raznolika i protivrečna mišljenja koja jedno drugo potiru i isključuju. Počevši od onoga banalnoga: da je brak pakao, i protivnog mu mišljenja da je brak raj zemaljski, i sva ostala mišljenja kreću se između takvih krajnosti. Zavisi, izgleda, od toga čija su to mišljenja: neženjenih ili oženjenih, očaranih ili razočaranih. Pokušaj nauke da se i ona uplete u objašnjenje braka kao pojave, sveo se na gole reči i prazno filozofiranje. Ili se zar može smatrati za rešenje problema jedno ovakvo mišljenje jednog filozofa: „Brak je moralna zajednica zasnovana na nemoralnim odnosima; težnja za održavanjem svoga ja zasnovana na odricanju svoga ja; udvostručavanje svojih dužnosti na bazi prepolovljenih svojih prava“.

Ili vi, možda, mislite da bi druge nauke, svaka sa svoga gledišta, umele što pouzdanije reći od filozofije? Ja mislim, kada bi ih konsultovali, da bi njihovi odgovori glasili ovako otprilike:

Istorija: Brak je jedna od retkih istorijskih pojava kod koje se osvajač potčinjava pobeđenome.

Matematika: Brak je zbir dveju nepoznatih količina iz kojih treba izvući koren. Rezultat bi imao biti minus, a ako se ipak u braku pojavi jedno plus, onda se takva jednačina svršava brakorazvodnom parnicom.

Literatura: Brak je interesantna priča, gdekad i roman, sa neobično lepim početkom koji liči na lirsku pesmu, ali često sa rđavom sadržinom i još češće sa neočekivanim svršetkom.

Gramatika: Brak je imenica muškoga roda koji se životu potčinjava zakonima ženskoga roda. U gramatici ima, ali u životu nema jednine, a množina se samo onda da podneti kad je ne čine više od dva lica.

Geometrija: Brak čine dve paralelne linije koje polaze uporedo u život i nikad se ne mogu da sretnu.

Fizika: Brak je pojava kod koje dva tela imaju za održavanje ekvilibriteta zajednički, no zamišljeni, oslonac, te usled toga vrlo lako gube ravnotežu.

Hemija: Brak je jedinjenje dva elementa, od kojih ipak svaki zadržava svoje osobine. Jedna kap strane kiseline, kanuta u to jedinjenje, vrlo ga lako nagriza i razdvoji u sastavne delove.

Geografija: Brak su dva pola koja zbližena dostižu tropsku, a udaljena vraćaju se svojoj ledenoj temperaturi.

Kao što vidite, ni ovi odgovori nisu nas nimalo približili rešenju pitanja, te bi možda opravdanije bilo da se okanemo nauke i da se obratimo ljudima. Brak je ipak ustanova koju čovek stvara, a čovek i preživljuje, pa zašto on ne bi imao i najprečega prava da o njemu da svoje mišljenje. Razume se, teška je to stvar obratiti se svakome pojedincu, ali kada bi se obratili pojedinim profesijama, ja bar mislim da bi njihovi odgovori ovako izgledali:

Trgovac: Brak je ortačko preduzeće koje može uspevati samo onda kada ga ne potkradaju mlađi.

Vojnik: Brak je osvojena varoš koja nikad nije dovoljno obezbeđena od upada neprijatelja.

Sveštenik: Brak je svakodnevno „oče naš“ kod kojega treba izgovarati samo reči: „No izbavi nas od lukavoga“, a biva ipak da mnogi dodaju i još: „I ne navedi nas vo iskušenije“.

Lekar: Brak je zaraza, koja već sama u sebi sadrži antitoksin. Bolesnici se najbolje osećaju pri velikoj temperaturi, a naprotiv rđavo pri normalnoj.
Dijeta nije za preporuku, jer ona samo pogoršava bolest.

Sudija : Brak je privremeno poravnanje dveju parničnih strana.

Apotekar: Brak je pilula spravljena po jednom zastarelom receptu: uvaljana u šećer da bi se lakše mogla progutati, pa ipak često zasedne u grlu.

Novinar: Brak je lep samo kao uvodni članak, kad je, što je neminovno, bez štamparskih grešaka koje mu kvare smisao.

Knjižar: Brak je knjiga koja se rado čita u prvome izdanju, ređe u drugome, a kad zastari i postane klasična, onda gubi svaku vrednost.

Železničar: Brak je u prvi mah, dok prolazi kroz tunel, prijatan voz za šetnju; nešto docnije, on postaje putnički voz, a još docnije nesnosni, teretni voz. Sudari se gotovo redovno dešavaju na skretnicama.

Poštar: Brak je preporučeno pismo, obično pogrešno adresovano, koje je interesantno samo dok je zatvoreno.

Telefonistkinja: Brak je spoj dveju numera koje se sve dotle dobro razumeju dok kakav dodir spolja ne prekine vezu, ili, što je još češće, dokle se neko treći ne umeša.

Sportista: Brak je skok kod kojega nije važno do koje si visine skočio, već kako si se dočekao na noge. Ima ih koji se dočekaju snažno i čvrsto, ima ih koji poklecnu na jednu ili obe noge, ima ih koji posrnu, ali je najčešći slučaj da se dočekaju onim delom tela koji je propisan za sedenje.

Glumac: Brak je komad koji se ne igra pred publikom, a kad ipak doživi aplauz, to znači samo da je rđavo igran. Rđavoj igri su najčešće krivi reditelj, koga publika i ne vidi, ili sufler, koji gdekad suflira i reči kojih nema u tekstu. Glavne role u komadu – protivno svima literarnim pravilima – u prvom činu su emotivne, i pune izraza, i zahtevaju svu snagu i talenat glumčev; u daljim činovima malaksavaju i završavaju se bez ikakvog efekta, pa je stoga i bolje ne igrati komad do kraja.

Eto samo nekoliko mišljenja, pa koliko raznolikih pogleda i koliko malo odgovaraju na postavljeno pitanje šta je to brak. Vele da je ipak najbolje obratiti se iskustvu, da je ono jedino kadro dati odgovor najbliži istini. Otišao sam dakle jednoga dana iskustvu i upitao ga:
– Šta je to brak?
– Brak, da bi bio ono što se želi, treba da ima troje…
– Znam; muž, žena i kućni prijatelj.
– Ne prekidaj me! – izbrecnu se na mene iskustvo. – Brak čini troje: ljubav, poverenje i strpljenje. Jesi li, dakle, imao ljubavi?
– Imao sam je prema svim ženama.
– To je više no što treba. A poverenje?
– Kod moje žene nisam uspeo nikad da ga stečem.
– Uostalom, ljubav i poverenje i jesu nešto sporednije stvari, više dekor braka. Glavno je strpljenje.
– To sam imao!
– E pa eto ti odgovora: brak je strpljenje.
Ja sam strpljenje odista imao, ali moram ovde učiniti priznanje da su me tome strpljenju naučili i privikli moji kritičari. Naime, mene su kritičari uvek tako ženski grdili da sam u braku stupio sa već utvrđenom navikom da podnosim grdnje. Na taj način i doživeo sam da, gotovo jednovremeno, proslavljam jubilej rada na literaturi i na braku, samo ne i sa istim rezultatima.

Branislav Nušić

Autobiografija

Izvor: vizionarski


 

Advertisements

MESTO GDE ŽENE VLADAJU…

tamoiovde-logo
Minangbau – najveći matrijarhat na svetu, Indonezija

U planinskim krajevima zapadne Sumatre, muškarac se smatra gostom u ženinoj kući, a na dan venčanja se umesto po mladu ide po mladoženju, koji nakon venčanja nastavlja da živi sa ženom i njenom porodicom.

Mesto gde žene vladaju

14502923_1205637279459207_8352978656974856750_nU ovom delu Indonezije, Minangkabau etnička grupa je svetski najveći matrijarhat i u rukama nežnijeg pola je sve.

Legenda kaže da je sredinom 12. veka, kralj Maharajo Dirajoi, koji je osnovao Koto Batu kraljevstvo, umro ostavljajući iza sebe tri žene i tri sina koji su bili još bili bebe.

Prva žena Puti je preuzela kraljevstvo i utrla put matrijarhatu na ovim prostorima, piše Blic

U ovoj jedinstvenoj i složenoj društvenoj strukturi, ćerke nasleđuju imanja i pirinčana polja. Deca uzimaju majčino prezime, a muž se smatra gostom u njenoj kući.

Kombinacija religija

U početku je ova grupa verovala u elemente prirode, a tek kasnije su prodrli hinduizam i budizam iz Indije. Kultura ove etničke grupe i dalje se zasniva na lokalnim običajima i verovanjima i zakonima koji su izvedeni iz animizma i hinduizma, a posebni spiritualisti se bave lečenjem, predviđanjem budućnosti i komunikacijom sa duhovima umrlih. Uprkos matrijarhatu, prigrlili su i islam, koji je patrijahalno orjentisan.

Nakon venčanja, mladoženja živi s mladinom porodicom

14520621_1205637749459160_4378382191221381766_nZa razliku od tradicije da se žena seli u muževljevu kuću, nakon venčanja, u ovoj grupi mladoženja ide kod mlade i živi sa njenom porodicom. Miraz određuje mladina porodica, na osnovu obrazovanja i zanimanja mladoženje.

Na dan venčanja, ide se po mladoženju i dovodi se u mladinu kuću gde se održava svečana ceremonija. Mladina porodica nosi tradicionalne nošnje i nose novac, poklone i hranu na glavama, kako bi sve to poklonili mladoženji.

Vlast se prenosi sa žene na ženu

Brak ženama donosi i društvene i ekonomske privilegije. Kad već steknu određene godine žene kontrolišu sve. Kao glave domaćinstva, vode celo imanje, rešavaju svađe i imaju veliku ulogu u bračnim razgovorima i raznim ritualima. Vlast se prenosi sa žene na ženu.

Muškarci treba da imaju redovan izvor prihoda i da vode računa o deci i troškovima. Mnogi napuštaju sela u potrazi za poslom, vraćajući se povremeno kući. Kada se desi njihov odlazak, nemaju pravo glasa u vezi stvari koje se tiču poslova u kući.

Prema legendi kada je kraj Majapatih carstva u Javi objavio rat Minangkabau, kralj Sumatre je ponudio bivolje borbe umesto rata. Bivo Minangkjabau ljudi je ubio protivnika. Tako je i ime grupe nastalo: Minang, što znači pobedonosan, i kabau što znači bivo. Zato su i ženski šeširi ove etničke grupacije u obliku bivoljih rogova.

Iako je matrijarhat odavnu zamro, ova etnička gupa se ponosi svojom tradicijom. Njihova zastava je trobojna i označava tri planine koje simbolizuju buntovan karakter, hrabrost i poreklo kulture i običaja.

Izvor: HIZU Planeta /nationalgeographic

_________________________________________________________________________________

VERNOST DO GROBA…

tamoiovde-logo

Vernost do groba: Jedina ljubav poslednjeg ruskog cara

Poslednji imperator iz dinastije Romanov imao je samo jednu pravu ljubav u životu

clipboard01_14768902912

Foto: Vikipedija, Aleksandra Fjodorovna, Poslednja ruska carica

Aleksandra Fjodorovna rođena je kao Aliks od Hesena i Rajne 1872. godine u Darmštatu, u tadašnjoj Nemačkoj carevini. Kada je Aliks imala šest godina umrla joj je majka. Bila je najmlađe dete u porodici i poslata je u dom njene bake, kraljice Viktorije, vladarke Velike Britanije i Irske. 

Nikolaj II je rođen 1868. godine u Aleksandrovskom dvorcu u Sankt Peterburgu, u tadašnjoj Ruskoj imperiji. Bio je najstarije od ukupno šestoro dece imperatora Aleksandra III. 

Aliks od Hesena, buduća Aleksandra Fjodorovna, prvi put je došla u Rusiju kada se njena starija sestra Ela udavala za Nikolajevog strica, velikog kneza Sergeja Aleksandroviča. Iako su bili vrlo mladi – Aliks je imala 12, a ruski prestolonaslednik 16 godina – odmah su se zaljubili jedno u drugo. 

Sledeći susret budućih supružnika desio se pet godina kasnije, kada je Aleksandra Fjodorovna provela mesec i po dana u poseti svojoj sestri u Sankt Peterburgu. Nikolajevi roditelji su bili protiv njegove želje da stupi u brak sa Aliks. Uprkos protivljenju roditelja Nikolaj i njegova voljena su se dopisivali. Pisma im je nosio Sergej, Nikolajev stric. 

engagement-official-picture-of-alexandra-and-nicholas_14768903527

Foto: Vikipedija, Poslednji ruski car Nikolaj II sa suprugom

Kada je Aleksandar III umro, presto je nasledio njegov najstariji sin Nikolaj. Ubrzo posle očeve sahrane 1894. godine Nikolaj je stupio u brak sa Aliks od Hesena, budućom imperatorkom Aleksandrom Fjodorovnom. 

U braku sa Aleksandrom Fjodorovnom Nikolaj II je dobio petoro dece: Olgu, Tatjanu, Mariju, Anastasiju i Alekseja. 

Princeze Marija i Anastasija bile su najmlađe i najljupkije ćerke. Pod Anastasijinim uticajem Marija je počela da igra tenis, koji je u to vreme postajao sve popularniji. Devojčice su bile vedrog duha, i često su tokom igre obarale slike i druge vredne predmete sa zidova dvorca. 

Imperatorov jedini sin nasledio je hemofiliju, bolest koja sprečava normalno zgrušavanje krvi, zbog čega ga je i obična ogrebotina dovodila u smrtnu opasnost.

U noći između 16. i 17. jula 1918. godine boljševici su u Jekaterinburgu ubili poslednjeg ruskog imperatora iz dinastije Romanov, Nikolaja II, kao i članove njegove porodice: suprugu Aleksandru, ćerke Mariju, Olgu, Tatjanu i Anastasiju, i sina Alekseja. Ruska pravoslavna crkva kasnije ih je proglasila za svetitelje. 

(Ruska Reč)

Izvor: newsweek.rs/22.10.2016. 

__________________________________________________________________________________

UČIONICA IH VEZALA ZA CEO ŽIVOT…

tamoiovde-logo (1)

Šest decenija učiteljskog braka proslavili u svojoj  (zatvorenoj)  školi u selu Crni vrh, na Staroj planini

Učiteljica-Milena-1-800x445Učiteljski par iz Kalne na Staroj planini, Milena (84) i Branislav – Branko (83), proslavili su 28. jula ove godine 60 godina braka u svojoj školi u selu Crni vrh, na Staroj planini. Tamo, i u okolnim selima predela Budžak, u gorštačkom bespuću, učiteljovali su gotovo ceo radni vek.

Branislav je najviše godina bio direktor škole, Milena učiteljica koja je ostala upamćena po svojih 1.200 đaka od kojih su mnogi postali profesori, doktori nauka, inženjeri, naučni radnici, pisci, sportisti.

Učiteljica-Milena-e1472063265122 Nikad nije bila ni dan na bolovanju, a prosvetni inspektori uvek su beležili: “posebno se ističe”.Imala je i nesebičnu podršku: suprug joj je u svemu bio desna ruka. Učionica ih je, kažu njihove kolege, vezala za ceo život.

-Nekada, pre pola veka,Kalna je imala 13.000 duša, danas oko 2000.Većina sela nema ni jednog đaka, nekad ih je bilo po 200, 300, pa i 400 u samo jednom selu.

Danas je posve drugačije, ali ne možemo da zaboravimo Crni vrh i siromašne đačiće koji su svi završili škole. Ne verujem da je i jedan jedini ostao u planini – priča Branislav dok Milena podseća kako je njen suprug i direktor, oskudnih šezdesetih godina, zaposlio i njenog brata u školi na Crnom vrhu.

Milorad je tada završavao prava, a imao je i osnovnu muzičku školu, pa je pola godine učio decu muzičkom vaspitanju.

Učiteljica-Milena-2-e1472063362929Crni vrh je za oboje, iako su tužni što je školska zgrada zatvorena,  najlepše mesto na svetu. Nije im bilo lako da sve vreme svečanog ručka u kafanici “Kod Ždrma”, preko puta, netremice gledaju u svoju oronulu i opustelu školu.

-Ranije smo se dogovorili sa kafedžijom, tako da su vrata bila otvorena. Ovde se navraća kad gazda nema posla u domaćinstvu, obično nedeljom i praznikom. Leto je i radi se u voćnjaku, povrtnaku, vuku se drva sa planine.

Upravo danas centrom sela prolaze rabadžije sa natovarenim samarima kao u nakadašnja stara vremena. Ovde je ipak vreme stalo. Najteže je što nema dece i mladeži – priča Branislav nazdravljajući za tako retku godišnjicu sa svojim nekadašnjim nastavnikom muzike i Mileninim bratom Miloradom.

Učiteljica-Milena-2-1-2-e1472063699346Milorad provodi penzionerske dane na Borskom jezeru u krajoliku Dolina mira. Lepo mu je, ponosi se svojom izložbom skulptura u drvetu, kamenu i metalu. Turisti ga opsedaju, Dolina mira je sve nemirnija, a on i supruga Divna, svakog dočekaju kao najrođenijeg.

-Došao sam da proslavim dijamantsku svadbu sestre i zeta, ali i da se prisetim dana kada sam ovde učio decu i – svirao bubnjeve sa svojim orkestrom. Iako sam kratko pohodio Crni vrh, uspomene su još sveže. Ti dani se ne zaboravljaju. Ostavio sam i svoj rodni Pirot, i Bor mogu da napustim, ali crnovrške mladalačke vragolije i crce tog naroda nikada neću prpeustiti zaboravu – odsečan je Milorad zvani Pirke, poznatiji u ovim krajevima i kao Karbon.

Ućiteljica-Milena-3-e1472063740333Kad se završio ručak, mala srećna ekipa bivših prosvetnih radnika krenula je u susret Kalni, poznatoj po nekadašnjem jedinom rudniku urana u bivšoj Jugoslaviji. Milena je, pritisnuta godinama, jedva čekala da ode do stana u svojoj četvorspratnici, Branislav je nastavio svadneno veselje u kafani “Bolji život”.

Pirke je krenuo u zagrljaj svojoj Dolini mira rešen da izvaja “mladence” u dugovečnoj, 200 godina staroj hrastovini pronađenoj na vrletnoj planini iznad njegovog doma na Borskom jezeru, na “Crnom vrhu od Srbije”.

 Autor: Brana Filipović, 24. avgust

Objavljeno u sklopu projekta „Knjaževac i Stara planina: Ljudi, vreme, život“ koji sufinansira Opština Knjaževac

Izvor:solarismediabor

__________________________________________________________________________________

MUŠKARCI NE VARAJU ZBOG SEKSA…

tamoiovde-logo

 Geri Njumen ima neobičnu teoriju

Od kada postoji monogamija, postoji i varanje partnera. Šta navodi ljude na upuštanje u seksualne aktivnosti van veze ili braka? Naročito muškarce?

142715879056a2505bb4d67341051855_v4_big

Foto: Thinkstock

Psihoterapeut Geri Njumen smatra da je pronašao glavni razlog zašto su muškarci neverni u vezi a, ako je verovati njegovim navodima, on uopšte nema veze sa seksom niti fizičkom privlačnošću uopšte.

Njumen je na osnovu ankete u kojoj je učestvovalo 200 nevernih muškaraca došao do nesvakidašnjeg zaključka – na osnovu sakupljenih podataka smatra da je glavni razlog prevare zapravo emotivna neispunjenost.

Psihoterapeut je na osnovu ovog saznanja zaključio da su pripadnici muškog pola osetljiviji nego što se to u današnjem društvu obično smatra.

Ukoliko ne dobijaju dovoljno emotivne pažnje u trenutnoj vezi, oni će jednostavno biti primorani na to da je potraže na nekom drugom mestu.

Prema sakupljenim podacima, 48 odsto muškaraca je svoju prevaru opravdalo emotivnim nezadovoljstvom, dok je njih 40 posto zadovoljstvo pokušalo da pronađe na radnom mestu zbog činjenice da su kolege sklonije davanju komplimenata za njihove uspehe.

Psihoterapeut ističe da fizička privlačnost igra ulogu u podsticanju na prevaru, ali ona nije onolika kolika se na prvi pogled čini.

Prema Njumenovim podacima, čak 88 odsto muškaraca varalo je partnerku sa manje atraktivnom ženom.

Još jedan faktor u odluci da se prepuste varanju jeste iskustvo prijatelja. Ukoliko je muškarac okružen ljudima koji imaju iskustvo u vanbračnim seksualnim aktivnostima, veća je verovatnoća da će se dotad veran muž upustiti u “zabranjeno druženje”.

Takođe, 68 odsto ispitanih muškaraca je nakon varanja osetilo grižu savesti.

Izvor:b92.net

_________________________________________________________________________________

SKLAPANJE BRAKOVA, NEKAD…

tamoiovde-logo

KAKO SU SE NEKAD BIRALI MUŽ I ŽENA: Sklapanje brakova nekad i sad

Momci su često težili da se ožene devojkom iz drugog mesta, da bi im žena bila izvan uticaja majke.

Nekada se smatralo da je momak stasao za ženidbu kada mu se nagarave usnice, ili zapravo kada mu porastu prvi brčići, a devojka je stasala za udaju kada joj porastu grudi. Zatim se čekalo da muškarac odsluži vojsku, a devojka napuni 16 godina i već su roditelji mogli da prave prve planove oko venčanja.

mlada-iPonekad se događalo da mladi stupe ie ranije u brak, da se ne bi ispustila neka dobra prilika, dobar momak ili devojka ili dobra i bogata domaćinska kuća. Zbog potrebe za novom radnom snagom, golobrade mladiće su nekada ženili za starije i već zrele devojke.

Ako u kući ima više sinova ili kćeri, dobro se pazilo da se prvo najstariji sin oženi i najstarija kćer uda. Međutim, nisu se svi uvek toga pridržavali.

Događalo se ranije da kad prosci dođu da prose najstariju sestru iz neke kuće, isprose mlađu, jer se ona mladoženji više dopala.

Svadba dece se smatrala najsrećnijim danom u životu roditelja, pa su zato oni nastojali da što bolje udaju i ožene svoju decu. Zato su pre prosidbe išli da se dobro raspitaju o kući iz koje im dolazi zet ili snaja. Takođe se smatralo za veliki greh kuditi devojku stasalu za udaju ili momka za ženidbu.

Momci su često težili da se ožene devojkom iz drugog mesta, da bi im žena bila izvan uticaja majke. Devojke su sa druge strane, ipak više volele da se udaju u svom mestu da bi bile blizu majke i da bi ona mogla da im se nađe radi saveta i pomoći.

svadba

Svadba danas

Kada momak i devojka stasaju za brak, na raznim seoskim i crkvenim saborima tokom leta, prisluškujući želje svoga srca, ali i savete roditelja i prijatelja, biraju sebi partiju za brak.

Ono što se preko leta na saborima pripremi, to se s jeseni i sprovede u delo.

Za razliku od današnjih modernih brakova, koji se brzo skalpaju, a još brže i rasturaju, i o čemu se roditelji obaveštavaju tek kada sve bude završeno, nekada su roditelji tražili svojoj deci priliku za udaju, odnosno ženidbu.

U tim vremenima deca su se retko kada išta pitala u vezi sa tim, a nije bilo malo slučajeva da su se budući muž i žena upoznali tek na sam dan venčanja.

Izgleda da se danas iz jedne krajnosti potpuno otišlo u drugu.

Izvor: opanak.rs

_________________________________________________________________________________

OTMICA DEVOJAKA: Kako su i zašto mladići nekad otimali devojke

Inače, otmica za devojku, pa i za samo selo iz koje je devojka je bila velika sramota.

Otmica devojke u našim krajevima nije bila retka. To se najčešće događalo u slučajevima kada roditelji devojke nisu odobravali brak sa nekim mladićem, pa je ona u dogovoru sa momkom bežala od kuće.

otmica-933x445Nekoliko dana posle takvog bega, mladićev otac ili neki drugi član porodice odlazi u kuću te devojke i od njenih roditelja traži mir i saglasnost. U većini slučajeva roditelji pristaju na saglasnost i tada se ugovara venčanje i svadba.

Događalo se čak da su neki roditelji i sami organizovali prividno otimanje devojke, da bi se tako izbegli troškovi veridbe.

Kad neka devojka neće da se uda za nekog momka, koji bi hteo baš tom devojkom da se oženi, dolazi do otmice. Momak prikupi nekoliko poverljivih drugova, pa na zgodnom mestu sačeka devojku i silom je odvede svojoj kući. Posle otmice otac momka dolazi devojčinoj kući i trži mir. Ako devojka ne pristane da se uda za momka koji ju je oteo, njen otac je putem zakona može vratiti kući.

Događalo se i da mladić koji je oteo devojku, da bi dobio saglasnost od njenog oca, mora da plati izvesnu sumu novca kao naknadu za gubitak radne snage iz devojčine kuće.

bežanje-mlade

Otmica mlade

Inače, otmica za devojku, pa i za samo selo iz koje je devojka je bila velika sramota. Često se događalo da se celo selo digne na noge čak i u pola noći da brani devojku iz svog sela, ukoliko se dogodi da momci iz nekog susednog sela pokušaju da otmu devojku.

Vuk Karadžić je zapisao: “U otmicu se ide oružjem kako god u vojsku. Namame devojku kod stoke, ili kad pođe na vodu, te je odvedu.

Prota Mateja Nenadović je 1804. godine sastavio zakon u kome je jedan od prvih članova bilo zabranjeno otimanje devojke.

U kasnijem Karađorđevom zakonu je stajalo ovako: “Ko se usudi da otme devojku, taj mladoženja da se išiba kroz špalir od 300 momaka, devojka da se pusti i za koga ona hoće neka se uda, kumu da se udari 50 štapova, starom svatu i deveru 50, a ostalim svatovima po 30 štapova.

Danas otmice devojaka gotovo i da nema, ali stari običaj otkupljivanja mlade u mnogim krajevima se zadržao.

Izvor: opanak.rs

__________________________________________________________________________________

SNAJA I ZET KAO NOVA DECA…

tamoiovde-logo
Kao jedan od najčešćih razloga za razvod braka u našoj zemlji navodi se „mešanje roditelja” druge strane. Ovu pojavu porodični terapeuti nazivaju „problem sa granicama” i smatraju je posledicom što roditelji ne gledaju na novu zajednicu u koju je stupila njihova ćerka ili sin kao na odvojenu celinu, već kao na produžetak njihove već postojeće porodice. Zato ne priznaju postojanje granice između roditeljske, primarne porodice i novonastale, sekundarne porodice.

formule-zivljenja

(Ilustracija Srđan Pečeničić)

Jedan od razloga za nastanak ovog problema jeste u tome što naši roditelji – uostalom kao i većina roditelja u južnoj Evropi – teško priznaju svojoj odrasloj deci da su zaista odrasla.

Definicija deteta je da je to osoba do svoje napunjene 18. godine, a nakon toga ona jeste nečiji odrasli sin ili ćerka. Za razliku od deteta, odrasla osoba je sposobna za samostalni život tako da nije zavisna od roditelja.

Međutim, mnogi roditelji gledaju na osamostaljivanje sina ili ćerke kao na neku vrstu emotivne izdaje, kao na napuštanje, kao na poruku da su postali beskorisni. Zato često upućuju psihološku zabranu odvajanja: Šta ti fali kod nas? Da te nismo nečim uvredili?

Kada odraslo „dete” stupa u brak, roditelj sa ovakvim stavom vidi priliku da svoju porodicu proširi za jedno novo „dete” – snahu ili zeta. Tako roditelji sami sebi dodeljuju pravo da se „mešaju” za dobro dece ili deteta.

Mladi su često u konfuziji uloga: postojećim ulogama sina ili ćerke, pridodate su uloge muža ili žene, kao i oca ili majke. Pojavljuju se situacije u kojima osoba koja je u različitim ulogama treba da izabere da li će biti dobra ćerka ili dobra žena.

Kada nastanu transgeneracijski konflikti pravilo je da svako treba da uredi odnose sa svojom primarnom porodicom i tako odbarani „granicu” sekundarne porodice. Greška je kada on pokušava da bude podjednako dobar sin i dobar muž, pa se povlači i zahteva da konflikt rasprave ona i njegova mama. U toj situaciji će se mama osećati nepoštovano od snaje, a snaja nezaštićeno od strane muža.

Nekada je potrebno odabrati stranu jer se ne može biti istovremeno i dobar sin (ili ćerka) i dobar muž (ili žena). Ukoliko su odnosi između supružnika dovoljno dobri, sasvim je razumljivo da će se prednost dati sekundarnoj porodici, a ne primarnoj.

Svaki dobar roditelj treba da prihvati kao prirodnu i ispravnu činjenicu da će njegovom voljenom, sada već odraslom detetu, neko drugi postati važniji od roditelja. Mudar roditelj pristupa novonastaloj zajednici poštujući njenu privatnost i već uspostavljene odnose u njoj. Test roditeljske mudrosti je stepen tolerantnosti prema odlukama koje mladi donose, a koji se ne sviđaju roditeljima.

Autor: Zoran Milivojević

Izvor: politika.rs/nedelja, 31.01.2016.

__________________________________________________________________________________

SRPSKA VERONA KOD ŠAPCA…

tamoiovde-logo

Ašikov grob na tromeđi Pocerine, Mačve i Posavotamnave privlači sve više putnika namernika, ekskurzija i turista. Belo srce rascepljeno napola posvećeno večnoj ljubavi Pavla i Đule

rep-asikov-grob,-putnici-na_620x0

Obeležje večne ljubavi

„Ovde počiva priča o ljubavi. Pavle i Đula postadoše deca raja. Voleli se iskreno i do kraja“ , epitaf je na spomeniku srpskom Romeu i Juliji, smeštenom na tromeđi Pocerine, Posavotamnave i Mačve.

Obeležje čuva narodnu priču, koju je još u 19. veku zapisao Janko Veselinović (1862-1905), a lokalitet nazvan Ašikov grob danas sve više privlači putnike namernike, ekskurzije, turiste.

– Belo srce rascepljeno napola, kao simbol tragičnog kraja dvoje mladih, postavljeno je 2008. godine, a do tada, tu na brdu, stajao je samo mali kameni beleg bez datuma, sa krstićem i utisnutom šakom.

Turistička organizacija Šapca prepoznala je ovu, u narodu živu priču, kao svojevrstan turistički motiv – kaže za „Novosti“ Tamara Pejić, diplomirani turizmolog.

Pavla i Đule, bili su jedina deca dvojice najvećih gazda toga kraja – Jovana i Filipa. Zavoleli su se kada su se prvi put ugledali, ali su ljubav morali da kriju, zbog velikog rivalstva očeva. Posle dve godine, ipak, bili su otkriveni, pa je Filip saopštio da udaje Đulu, a Jovan naložio Pavlu da bira koju hoće – svaku osim Đule!

Kada su shvatili da im je ljubav zabranjena i da sudbinu ne mogu promeniti, dogovorili su se da se vide poslednji put, na mestu gde su se upoznali. Bila je jaka zima, vejavica i noć. Mladić je došao u zakazano vreme, ali je devojka kasnila. Dok je čekao, napali su ga i rastrgnuli gladni vukovi.

Đula je stigla kada su zveri već bile site, a jedan od vukova ispustio je pred nju krvavu Pavlovu desnicu. Uzela ju je, privila na grudi i – na mestu ostala mrtva!

rep-asikov-grob

Stari spomenik

Prema legendi, Jovan i Filip krenuli su da traže decu po tamnoj zimskoj noći. Sreli su se i, navodno, pomirili, ali je za Đulu i Pavla već bilo kasno.

A meštani okolnih sela Mrovske, Metlića i Goločela, koja se graniče kod Ašikovog groba, vele da je ovo mesto pouka i upozorenje do čega mogu dovesti mržnja i taština. I plaše se da zbog greha otaca obavezno ispaštaju njihova deca.

– Janko Veselinović zabeležio je tu priču kada je imao 29 godina, a ona je prethodno, već dugo živela u narodu. Kao i Vilijam Šekspir, koji je pisao o tragičnoj ljubavi u Veroni, 300 godina pre njega, Janko je pomogao da se sačuva od zaborava priča o Pavlu i Đuli. A sa pozicije turizmologa, nije ni važno da li je ona tačna ili ne – objašnjava Pejićeva.

Prema njenom mišljenju, Pavle i Đula spadaju u domen srpske nematerijalne kulturne baštine i nema razloga da u doba modernih komunikacija, ne podsećamo na nju.

TOŠ je Ašikov grob uvrstio u turističku ponudu grada, a oživljavanje istorijske planine Cer svakako će doprineti atraktivnosti ovog mesta.

JANKO HTEO DA SPALI RUKOPISE

MAČVANSKI pisac Janko Veselinović (1862-1905) bio je sveštenički sin, učitelj, novinar, ali i predsednik posavotamnavske opštine Koceljeva. Ipak, prvi njegov pokušaj štampanja pripovedaka 1886. završio se neslavno jer mu je urednik „Misli“, Kosta Arsenijević, vratio rukopis sa savetom „da se mladi uča ovoga posla okane“.

Janko je hteo da spali sve što je napisao, ali ga je odvratio prijatelj Jova Aleksić, unuk hajduk Stanka, junaka dela po kojem je Veselinović ostao prepoznatljiv.

Aleksandra DELIĆ
 Izvor: novosti.rs | 14. januar 2016.

_________________________________________________________________________________

SEKS I TAJNE MAPE PROMISKUITETA…

tamoiovde-logo

„Za Šerloka Holmsa ona je zauvek ostala ONA ŽENA. Retko kada sam čuo da je spominje pod bilo kojim drugim imenom. U njegovim očima zasenila je i premašila sve osobe svog pola.“

marilyn-monroe-skirt-seven-year-itchČarli Šin ili Henk Mudi iz serije Californication kao poznati švaleri, ostali bi zbunjeni pred ovom konstatacijom.

Šerlok i Šin, predstavljali bi verovatno dva kraja kontinuuma kada je u pitanju seksualna permisivnost (tj kad i koliko smo spremni daleko seksualno da idemo).

Ostale delove zamišljenog kontinuuma popunio bi ostatak populacije, koja iako je seksualno slobodnija više nego ikada do sada, sadrži razlike u sklonosti ka uključivanju u seksualne odnose sa velikim brojem ljudi izvan ljubavnih veza. Dok se jedni upuštaju u mnogobrojne seksualne avanture, tzv one night stands i nose titulu „promiskuitetnih“, drugi se čuvaju isključivo za partnere pa i za brak.

Šta određuje kojoj grupi pripadamo?

Prema nekim nalazima, po stilu afektivnog vezivanja mogli bismo da predvidimo kome više „leže“ određeni seksualni stavovi i ponašanja. O atačmentu smo već naširoko pisali, ali podsetićemo se nekih osnovnih karakteristika. Ljudi koji imaju sigurni stil afektivnog vezivanja izveštavaju o stabilnim vezama u kojima su zadovoljni, u kojima je prisutno poverenje, podrška i intimnost.

Anksiozni stil sa sobom nosi konflikte u vezi, veliki broj raskida, opsesivnu i strasnu ljubav, prevelika očekivanja od partnera, iracionalna uverenja i ljubomoru. Izbegavajući stil je povezan sa smanjenom intimnošću i poveravanjem, velikim brojem raskida, prevarama u vezi, smanjenom verovatnoćom zaljubljivanja i nedostatkom posvećenosti.

U skladu sa tim, pokazalo se da oni sa sigurnim stilom afektivnog vezivanja veruju da seks treba da se dešava isključivo u okviru ljubavne veze, sa manje partnera i bez prevara. Jednom rečju, vrednuju emocionalnu intimnost.

U slučaju muškaraca, skorije istraživanje je pokazalo da oni sa izbegavajućim stilom vezivanja koriste neobavezan seks da se drže podalje od intimnosti i apsolutno odobravaju seksualne avanture van ljubavne veze. U slučaju žena, rezultati su manje dosledni, ali generalno je stav da one sa anksioznim stilom vezivanja karakteriše veća seksualna permisivnost.

14328642605850Naime, zbog intenzivne potrebe za intimnošću, pristaju na seks i onda kada to ne žele kako bi inicirali vezu, zadržali partnera i izbegli odbacivanje. Ako ste se prepoznali, ne očajavajte.

Iako naginjemo ka određenom stilu vezivanja, tokom života je moguće da se on menja sazrevanjem ili u zavisnosti od partnera (njegovog ponašanja ili stila vezivanja). Recimo, partner nas može učiniti anksioznim i preokupiranim, ali i „izlečiti“ i učiniti sigurnim i samopouzdanim.

Za sada postoji samo jedna studija koja se bavila istraživanjem neuralnih osnova seksualne permisivnosti. Nalazi sugerišu da postoje razlike u određenim oblastima mozga koje su ključne za fiziološke aspekte seksualnosti, koje stoje u osnovi različitih ličnih seksualnih stavova i ponašanja.

Te oblasti su amigdala i hipotalamus, i obe su povezane sa seksualnim nagonima, a po svemu sudeći imaju neki uticaj i na seksualnu permisivnost. Amigdala se aktivira kada smo seksualno uzbuđeni i pokreće seksualni odgovor, reguliše emocionalni značaj koji pridajemo seksualnim signalima. Hipotalamus reguliše seksualno ponašanje, posebno erekciju i ejakulaciju. Oštećenje ovih struktura može dovesti do različitih seksualnih problema.

Kako izgleda mozak ljudi su koji lako iniciraju ili prihvataju seksualne ponude u odnosu na one koji postavljaju čvrste granice? Veća seksualna permisivnost povezana je sa manjom gustinom sive mase u delu oko desne amigdale, kao i većom gustinom bele mase oko leve amigdale i hipotalamusa. Ispitanici sa restriktivnijim stavovima imaju drugačiju neuralnu strukturu- veću gustinu sive mase oko desne amigdale, i manju gustinu oko leve amigdale i hipotalamusa.

Moguće je da ovi nalazi samo potvrđuju značaj seksualnih hormona kao što je testosteron, koji se povezuje sa većom sklonošću seksualnim aktivnostima i avanturama. Naime, upravo hipotalamus stimuliše lučenje testosterona.

Samim tim, pogrešno bi bilo svaliti povećanje promiskuiteta na moderno društvo kao krivca- zapravo, oduvek ga je i bilo i uvek će ga biti jer krivac je, bar jednim delom, naš mozak.

Piše: Sanja Dutina

Reference:
Sprecher, S. (2013). Attachment style and sexual permissiveness: The moderating role of gender. Personality and Individual Differences, 55(4).
Takeuchi, H. et al. (2015). The structure of the amygdala associates with human sexual permissiveness: evidence from voxel-based morphometry. Human Brain Mapping, 36(2).

Izvor: Psihobrlog

___________________________________________________________________________________

PRIČA O TRAGIČNOJ LJUBAVI BONKE I ŠANKA…

tamoiovde-logo

ŠANKO SI BONKA ZALIBI
(ILI JASNA LAUTA)

Plavo se nebo zna preslikati u vodi rečnoj i morskoj, prozirno u očima devojčice, a tmurno i sivo na zidu kazamata i u očima samotnog čoveka, baš kao što se sada preslikavalo na zidu požarevačkog kazamata i u očima jednoga kralja, koji je bio više tužan nego vedar — kralja Milana, koji se upravo beše proglasio kraljem Srbije, a bio u poseti zatvoru.

— Da li je moj narod čekao trenutak moga proglašenja, ili, kako izgleda, baš i nije, kad mi je samo Franja Josif čestitao? — grmnu kao iz topa na prema njemu hladnokrvne službenike zatvora, tresnu vratima i izjuri iz kancelarije na zatvorsko dvorište, kojim će se uputiti sâm, bez pratnje, do kapije gde su ga čekali. Istrčaše službenici, ali ih on mahom ruke udalji od sebe. Koračao je pokraj zida u kojem se zaista ogledalo jednako hladno i sivo nebo, kao što je bilo i njegovo srce.

Ali najednom kraljevo lice poče da prima blažen izgled i korak da mu pokazuje da zastajkuje, jer iz neke od mnogih ćelija, kroz omaleni zatvorski prozor, bejaše u njegove uši dolazila tako zadivljujuća arija, da bi i najsmrknutiji čovek morao da se opusti. Tad dozva službenike u luk savijenim kažiprstom, kako bi mu odgovorili ko to svira. Rekli su:

— Ima tu jedan lakši osuđenik koji svakoga dana uz violinu peva svoj roman, koji ga je i doveo u zatvor — i odmah tu primiše naredbu da pevača dovedu smesta u zasebnu kancelariju, gde ga je čekao samo kralj.

— Aleksandar Dišković se zovem, Vaše veličanstvo, zovu me i Šanko, a služio sam vašu vojsku u vranjanskom kraju i 66. i 67-me. Znam, pitaćete me zašto sam osuđen — to Vam mogu reći samo kroz pesmu, koju pevam o sebi, kao da sam neko treći, a ne ja lično, ovaj kojega vidite. Eto:

Šanko si Bonka zalibi?* — započe dramatično Šanko i tu mu se, odmah, kod prvih nota navirčiše oči suzama, kao da kulminacija drame neće doći tek kasnije, ali je prisutnost kralja navela pevača na brzo iznošenje prvog osećanja — tuge, zato je gotovo već zaplakao, i produžio:

Libi ja Šanko, grli ja/ godina i polovina — no, četvrti stih, zagrcnut, gotovo jedva razumljivo i teško izgovori: ali ga Bonka izvara.

Nali se Bonka zalibi/kroz devet sela deseto/u toa pusti Negotin/vikale Šanka na svadba — iskaza i drugu strofu, i oporavi se od stegnutosti i stresa, tako da je kralj vrlo razgovetno čuo i treću (strofu):

Da sviri, Bonka da isprati/Šanko si kolo zasviri/Bonka si oro povede/Šanko si nož izvadi/zabi ga Bonki u srce — i tu, zbunjen stade:

— Vaše veličanstvo, da Vam objasnim: ovo je tako samo u pesmi, za narod, koji ma otkuda dolazio, voli tragedije, i Srbi, kao i mi Jermeni, pa sam ja to tako ostavio. A lakši sam zatvorenik, zato što se sve malo drugačije dogodilo: dok sam tri godine služio Vašu vojsku, da zlato ne gledam, ona je obećana starom bogatom negotinskom trgovcu. Para na paru ide. Taman kad sam se vratio priređena je najveća svadba u Zaječaru. Subotnji gosjani u kući mladinoj behu se okupili. Mene su pozvali da Bonku ispratim violinom. Htela je kolo, i da ga vodi. Nadnosio sam se violinom nad njeno lice, pa je uspela da mi došapne da prekinem kolo i dođem kod nje u sobu. Da se ne bi dosetili gosti, zavih cigaru i iz avlije krenuh preko praga da tražim kibrid, vatru. U sobi sam izvukao nož i, dao joj ga, rekavši joj da me ubije jer bez nje ne mogu da živim, ali ona mi ćupi sečivo i zari ga sebi u srce, govoreći da od moj nož oće da gina, i mlada da se pogubi. Pobegao sam, krio se i ne bi me ni uhvatili da nisam na sahrani izišao pred povorku i molio da je otkriju da je još jednom celivam. Na sudu sam ispričao moju priču, a ne ono što su ljudi smislili i što pevam, i odredili su mi manju kaznu, jer su veštaci pronašli da je trag sečiva na srcu bio vodoravan, kad ide iz desne joj ruke, a ne uspravan, kakav bi bio da sam joj ga ja zario.

— Ti dušmani ne dadoše da se uzmemo — izusti i klonu od duge priče koju je kralj veoma strpljivo slušao, i, koji je znao šta su to ti dušmani, jer ih je i on imao, od rođenja u Jašiju, pa do rane smrti u Beču, i koji uz to, kad ču da Šanko i to što je pričao zna takođe da peva, zamoli da još jednom čuje prvu kraću verziju, pa pođe. I kao da je drugi, veseliji, opet prođe pokraj onoga zida koji mu se sada učini svetlim i blistavim kakvo je, činilo mu se, bilo i nebo.

Sedajući u kola, gde ga je čekao i sekretar, dade naredbu da se ovaj dobri čovek i umetnik Šanko oslobodi daljeg služenja kazne, i tad se posveti tihom, bezglasnom razmišljanju o tome zašto su, i kako, svi ljudi tako jednaki kao njih dvojica u toj baladi, da li ih je tuga sjedinila, to jest, kako to da su i Srbi i Jermeni gotovo jednaki kao narod, kao da imaju isto srce, jer Šanko bejaše objasnio kralju kako su njegovi stigli iz Jermenije i naselili Veliki Izvor, pored koga se nalazio manji Zaječar.
*
Silazeći niz Čestobrodicu, Šanko pogleda ka Krivome Viru i pihnu, kao da je slutio šta će se te 83. godine dogoditi protiv njegovog dobrog kralja od strane timočkih bundžija. Nešto ga žacnu posred tankog srca, ali on produži put. Već u Zvezdanu, sačekala ga je svita najboljih drugara i muzičara, a mnogi su mu se pridružili već još diljem doline Crnoga Timoka, prepoznajući jasnog lautara, jer svoju popularnost on bejaše stekao i pre ovih događaja.

Kad su ulazili u Zaječar i prolazili gradskim ulicama, ljudi su izlazili na kapidžike i otvarali pendžere da vide čudo koje se valjalo putem u vidu grupe lautara koji su pevali roman svakog Timočanina, iako je naslovno to bio Šankov roman za pevanje.

Prolazeći pokraj glavne mesne kafane, Šanko je napravio neobjašnjiv čin: nije želeo da uđe i da ga vide obožavaoci. No, svima je ipak sve bilo jasno kad je izustio:

— Ništa u ovoj tragičnoj varoši neću učiniti i ni za čim posegnuti dok najpre ne obiđem grob one što se tu sas duša razdeli, a kojoj sam ja pomogao da to učini — i ujutru, ranom zorom, najpre je na humku položio buket ruža, a potom u ruke uzeo ćemane. Da li je tad Bonka s neba videla buket koji je mogla smatrati obećanim cvećem, jer joj je u prvom pismu vojno bio napisao: Krećem se sa vojskom ka jugu, ako stignem do Carigrada, doneću ti otuda čuvene hrizanteme. Jedno od mnogih zaječarskih grobljanskih svitanja imalo je priliku da se ulepša tonovima najtužnije balade koju je ovaj kraj iznedrio, jer Šanko ju je odsvirao celu. Celi nemi svet je plakao tiho milionom jecaja koji su se utišavali u proplamsajima dana koji se najavljivao, samo su lautar i carigradske hrizanteme plakale, jer su im se suze na svetlosti jutra mogle i da vide.

Tek posle posete grobu i tek posle nekoliko poseta istom grobu, Šanko je zašao u publiku, vidno gnevan i ucveljen. Ali toga dana, a buna je već uveliko pokazivala svoje lice, planirano i najavljeno okupljen narod u „aščinici i kafani Lugomerskih“ mogao je da čuje celovitu i neokrnjenu baladu u originalnom izvođenju od strane njenog autora, jer Šanko je uživo pevao svoj roman, od početka do kraja, javno za građane.

Izvodiće Aleksandar Dišković svoju baladu, pevaće svoj roman do kraja života, kao da je to moglo da oživi Bonku, ali će se uvek tokom pevanja sećati one jedne i po godine kad mu je u životu bilo najlepše.
*
Svi se mi sećamo te godine i po, kad smo bili najsrećniji, ili nam se bilo samo tako učinilo, i to je ono zbog čega smo i bili rođeni. Možda je Šanko tako neprekidno i svirao — da ne bi prekinuo neprekid toka misli na mladost. Zbog toga će i sav bakšiš, i pare od lumperajke, koje će sve do duboke starosti zaraditi svirajući, i imajući bolju kapelu od Cicvarića, upravo potrošiti na jelo i naročito piće za pokoj duši njegove Bonke. Nikada ništa nije doneo kući. Njegov brak sa znatno mlađom ženom smatrao je tuđim, zato se i porodici i potomcima zamerio, jer je on bio ostao sa carigradskim hrizantemama na jednoj zaječarskoj humci još i mnogo pre nego što je u 78-oj godini izdahnuo, kao siromah, kakav je bio i kad je upoznao bogatu Bonku.

Još jednom se pokazalo da čistoj ljubavi može zasmetati razlika u materijalnom stanju zavoljenih (zalibenih), što je svakako jedna od grešaka prirode. Ta greška je i proizvela tako tragičnu baladu, koja nije naročito zaživela posle Šankove smrti, iako su i opere, pa i scenski prikazi pokušani sa njom. Opstrukcija porodice zbog svih predrasuda u palanci učinila je svoje, a najpre i zbog toga što je autor preuzeo zločin na sebe, sve misleći da je i to malo za onoliku ljubav u koju je uložio sve, a dobio ništa.

Ipak, o Zaječarskoj Karmen i danas se snimaju muzički nosači zvukova, jer carigradske hrizanteme, kažu, nikada ne venu, dok ima ljudi koji vole tako strasno ko što su se voleli Šanko i Bonka pod šam-dudom, iliti, poljskim dudom koji sam sebe rasađuje po poljima (champs), posebno u Zapadnoj Evropi, Francuskoj, kao što verujemo da je i pesma Šanko si Bonka zalibi takođe rasad za ono što će tek izniknuti u našem narodu, koji je domaćinski prihvatao dolaznike iz drugih nacija, ako su imali poput njega i jednako ljudsko srce. Izniknuće nove pesme na jednakim temama koje nikada ne umiru, kao i tragičari koji ih doživljavaju.

12. april 2012., Pariz
Vlasta Stanisavljević Šarkamenac

Aleksandar_Diskovic_Sanko_i_zajecarski_trgovci

Šanko sa svojom violinom uveseljava zaječarske trgovce i boeme u dvorištu jedne od tadašnjih kafana u Zaječaru

________________________________________________________________________________________
*) Stihovi pesme (a slede i dalje) koju je Šanko komponovao i pevao na „velikoizvorskom“ dijalektu, na kome su dalje date još neke reči (u italiku)

ŠANKO SI BONKA ZALIBI
Aleksandar Dišković – Šanko

Šanko si Bonka zalibi,
Libi ja Šanko, voli ja,
Godina i polovina.
Kuga sa Bonka isprosi,
Isprosi more za drugog,
Prez devet sela i deseto,
U toa pusti Negotin.
Šanko si Bonći dumaše:
„Zašto ma, Bonće, izvara,
Vara ma, Bonće, laga ma,
Godina i polovina
Pa sa za druđi isprosi?“
Ali mu Bonka dumaše:
„Nesam te Šanko varala,
Varala, Šanko, lagala,
Nego ma majka ne dava,
Majka mi opšte bašta mi,
Za tebe Šanko da ida.“
Kuga je bila s’bota,
S’bota sproti nedelja.
Teška se svadba podigla,
Svadbata ošte svatove,
Te Bonka da mi odved’t,
U toa pusti Negotin.
Najni sa Šanka viknale,
Bonći na svadba da sviri,
Da sviri da ja isprati.
Kuga e bilo v’ nedelja,
Šanko mi rano porani,
Bela si riza premeni,
Zapasa poes do grdi,
Zabode oštro nožlence,
I ze si jasna lauta,
Bonći na svadba da sviri,
Da sviri da ja isprati.
Rano na svadba utide,
Gospodsko oro zasviri.
Dorde si Šanko sviriše,
Bonka si oro vodeše,
Pa si na šanka dumaše:
„Libe le, Šanko, mlad zelen,
Kuga mi oro razvališ,
Po mene v’ soba da vlezneš,
Sas tebe da sa oprosta,
. I da ta, Šanko, daruvam,
Če as šta, Šanko da ida,
U toa pusti Negotin.“
Šanko mi oro razvali,
Pa si kutija izvadi,
Cigara da si napravi,
Pa v’ soba trgna da vlezne,
Cigara da si zapali,
Orata da se ne setat.
Kuga mi v’ soba toj vlezna,
Ubava Bonka sagleda,
Bonka mi stoji i plače,
Kato plačeše, dušmane:
„Što stojiš, Šanko, što gledaš,
Zašto ma mlada ne gubiš
Od tvoja ruka da gina,
Svatove da ma ne vodat,
U toa pusti Negotin.“
Šanka mi žalba napadna,
S ljava je r’ka prigrna,
Basna mu r’ka vaf pojas,
Izvadi pštro nožence,
Pa toj si Bonka ubode,
Na ljava strana v srceto.
Bonka mi pisna, zaplaka,
Zaplaka, bolno produma:
„Male le, majko, prokleta,
Zašto ma, majko, ne dade,
Za Šanka mlada da ida,
Nali sam nego libila,
Godinu i polovina.
Šanko ma, mamo, ubode,
Raf ljava strana v srceto,
Aze šta, majko, da umra,
Bog da ta, mamo, ubije,“
Kuga si tova izreče,
Ća sa sas duša razdeli.
Zarana v’sveta nedelja,
Nejin si Bonka zimale,
Odnele pa sa raevale,
A Šanko more ostana,
Okovan, Šanko, zatvoren,
Dvaes godin osuden,
Zaradi Bonka ubava.

Zapisao Sergije Kalčić

Tekst, stihovi pesme i fotografija preuzeti iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu „BUKTINJA“
Broj 34 | glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač „Krajinski književni klub“ Negotin, 2012.
Izvor: riznicasrpska

________________________________________________________________________________________

________________________________________________________________________________________

KUM NIJE DUGME…

tamoiovde-logo

Evo zašto se KUMSTVO ne odbija

Dobro poznata izreka da „Kum nije dugme“, nastanila se na našim prostorima i danas se vrlo često koristi.

819cd6073b2e6356bb674d6d2e0e961b_LKada kažemo kum, prva asocijacija koja većini pada na pamet je prijatelj za ceo život, koji vas nikada neće izdati, koji će uvek biti tu za vas kao deo porodice i na koga ćete moći da se oslonite u svakom trenutku.

Kumstvo spada u duhovno srodstvo i može biti kum pri krštenju, kao duhovni otac detetu na primer i kum na venčanju, kao svedok stupanja dve osobe u brak.

Za Srbe, kumstvo predstavlja svetinju, pa se tako smatraju kumovi najbližim porodici. Tako kum ima posebno mesto za stolom na svakoj slavi, na svadbi je najvažnija osoba i zauzima posebno mesto u životu jedne porodice.

Još jedna stara izreka, koja obeležava veličinu ovog odnosa je „Kumstvo se ne odbija„. Veliki broj ljudi se pita zašto je to tako i šta će se desiti ako dođu u situaciju da odbiju kumstvo.

Šta može da se desi ako odbijete kumstvo i došli smo do različitih verovanja koja se prenose kroz narod.
Jedno od njih glasi da ako odbijete da budete kum na venčanju, kroz život će vas pratitti nesreća i nikada nećete pronaći svoju srodnu dušu, jer ste odbili da pred Bogom i ljudima svedočite o braku dvoje ljudi.

Neki ljudi veruju da pored nesreće u ljudbavi, odbijanje kumstva donosi i usamljenost do kraja života, i da čovek koji je odbio kumstvo neće pored sebe imati pravog prijatelja.

Drugo narodno verovanje, jeste da čovek koji odbije da kumuje na krštenju deteta nikada neće imati “poroda”. Drugim rečima, sam neće moći da ima decu i širi sopstvenu porodici, jer nije spreman da na sebe preuzme jednu veliku duhovnu obavezu.

U potrazi za još nekim odgovorom, kontaktirali smo verskog analitičara, Živicu Tucića, koji nam je prvo objasnio ko bi trebalo da bude kum i šta bi on trebalo da predstavlja.

Kum je osoba od poverenja. Ali sada je kumstvo dosta drugačije nego što je ranije bilo. Stara kumstva su bila održavanija i na neki način jača, dok se danas na ovakav čin više posmatra kroz nekakvu materijalnu prizmu. Ni venčanje ni krštenje se ne može obaviti bez kuma, jer je on taj koji svedoči ovom događaju.

On nam je takođe naveo da se kum pri krštenju deteta zaklinje pred bogom da će brinuti o tom malenom životu, što bi, kako kaže, trebalo da znači da će on preuzeti svu odgovornost i brigu o detetu, ako se roditeljima nešto dogodi.

To je moralna odgovornost kuma, da o detetu koje je krstio vodi računa. Ukoliko se nešto desi, po hrišćanskom pravilu, on postaje staratelj tog deteta. Ali, mislim da se po zakonu starateljstvo dodeljuje bližim rođacima“, zaključio je ovaj verski analitičar.

Koliko su tačna narodna verovanja i šta će se desiti ako se kumstvo odbije.

Ja ne kumujem. Bio sam jednoj osobi kum, pre trideset godina i nakon toga nisam više kumovao. Sujeverja poput nesreće, samoće i sličnog nisu istinita. Pogotovo što ljudi nekada zaista nisu u prilici da budu kumovi. Razlozi za to mogu biti materijalni, geografski, lični… neko ne može prihvatiti na primer zbog bolesti“.

Živica je rekao da u je zemljama kao što su Mađarska, Rumunija i Nemačka često slučaj da kum bude neko od rođaka. Na primer, to može biti stric, ujak, a neretko i brat.

Kum je važan deo svake porodice i same tradicije našeg naroda i savetujemo vam da ga birate pažljivo, a kada ga izaberete, cenite ga, volite i poštujte kao člana porodice.

Izvor:niskevesti/Balkapress, Telegraf/

________________________________________________________________________________________

SRPSKO NARODNO VEROVANJE O PŠENICI…

tamoiovde-logo
Početak setve oduvek je bio praznik u našem narodu. Jedan od najvažnijih događaja. Običaj je, recimo, u Bosni da „težak-baša“ zakazuje početak setve. Tu čast ima najbolji domaćin u selu. Sve vere biraju jednog „težak-bašu“. I – setva može da počne.

ccd8446da0236cddce1b46e8f07f6309_L

foto: Zoran Petrović

Prvo se okadi seme. Onda se stavi u neku lepu torbu, a za nju zaveže komad olova – „da pšenica bude ko olovo teška“. Stavi se i pokoji novčić – „da pšenica dobru cenu ima“. Onda si zasednu za ručak. Greota je gladan raditi oko hrane.

A kad pšenica počne da se seje, ne sme se toga dana ništa iz kuće ni davati ni prodavati „jer neće biti berićeta“. A teško onom ko gazi po mrvama koje padnu sa sofre. Jer onda pšenica neće da rodi.

Žetva je važna koliko i setva. Kad se pšenica vrši, ne sme se hleb pržiti kraj vatre „jer će biti gada u pšenici“. Kad je vršidba gotova, običaj je u niškom kraju da se uz stožer zakolje dobar petao. Krv pevčeva pusti se na pšenicu. Petla poslenici u slast pojedu, a on okrvavljena pšenica ostavi za sledeću setvu.

Pšenica, jasno, ima neke čudotvorne moći. Tako će čovek koji kani da gradi kuću uraditi sve ovim redom. Odabere plac. E, sada svakog muči da li je to i srećno mesto kao što je lepo. A to može lako da se sazna. Uveče se uzme nekoliko zrna pšenice belice i čaša vina, pa na tom mestu sve ostavi. Čim zora zarudi, žuri domaćin tamo. „Pa ako se ujutro sve nađe netaknuto, mesto je srećno, može se zidati“. I bolje siguracije nema.

Devojka pita pšenicu kad će se udati. Ovako: na Ivanjdan uzme lonac zemlje i poseje nekoliko zrna. Baš na Petrovdan ode ona pogleda, pa ako se klice ukrug zavijaju sve je jasno. Dragi će je prstenovati. A ako ne… Onda valja gatati dalje.

Može ovako. O Đurđevdanu se uzme svilen konac i ode u polje. Jedan struk pšenice se za sreću nameni, a drugi za nesreću i onda se končićem zavežu. Sutradan, koji bude više izrastao… dalje znate i sami.

Ni tada nije kraj. Baš na sv. Andriju zaveže devojka u krpicu tri zrna pšenice i to stavi pod jastuk. Onda govori basmu sve dok ne zaspi, i – obično u snu vidi suđenika.

U Orebćima se pšenicom dočekuje mlada. Pšenicom i kukuruzom. Svi to bacaju na nju, pevaju i iz sveg glasa viču: „Evo nama neviste. Pospimo je ‘šenicom, da nam bude plodna“ i, da ne bude zabune, ako je pospu samo pšenicom, sve će ženskadiju da izrodi. Samo kukuruzom – sve muškarci. Zato se, lepo, oboje pomeša. I blago posle roditeljima.

Možda niste znali, ali ako se u puštu stave tri zrna pšenice i malo uskršnje sveće, onda se iz nje može i veštica ubiti. Ili kad kakav nečist demon noću navali na nekog čoveka, ako ovaj zna, lako se može spasiti. Samo u pšenicu da se skloni „i demon mu neće moći ni da priđe“.

Kad nekog obrlati veliki kašalj, srdobolja ili male boginje, boljeg leka od „teja od pšenice“ znajte, sigurno nema. Padavica je teško izlečiva, ali – pšenica samlevena u gluvo doba noći, zamešana sa vodom u kojoj su uhvaćeni sunce i mesec kada se jedu i ispečena na suncu“ – lek je. I kad ujede besan pas pšenica spasava. Samo mora biti samlevena u vodenici koja melje nalevo. A ni jedna zaraza, ni čoveku ni detetu, ništa neće moći ako stalno nosi tri zrna pšenice, malo soli, „zmajotresinu“ i zrno kukuruza.

I kraste mogu lako da se spreče. Uzme se pšenica iz voljka crnog petla i crne kokoške „bez belege“ pa se ušije u tkanicu.

A ako će neko u rat, mora za vreme liturgije ispod jevanđelja sakriti zrno, a da ga niko ne vidi. Onda ga ušije na sigurno mesto. I – džaba će mnoge puške opaliti. Ni nož na tog junaka jednostavno neće. Pa i veštice i vukodlaci zaobilaziće ga izdaleka.

„Pšenica je od svih semena za najveće poštovanje“. To zna svaki razborit čovek.
Kad jednom nastupi smak sveta, svako će to nepogrešivo moći da zaključi jer – „ne zemlji će nestati pšenice“. I tu nema nikakve sumnje.

Zato, kad kakav grad zapreti, stare žene u leskovačkom kraju počnu odmah basmarske pesme. I sve kažu o pšeničnim mukama. Teško joj je pod crnom zemljom. Posle joj crvi navale na korenje. Ptica na klasje. Srp je seče. Vodenica muči između dva teška kamena. U peći je peku, zubima žvaću. „I Bog kad čuje za pšenične muke sažali se i neće da pusti grad“. Mladež možda ine veruje, ali stari znaju da je oduvek tako bilo.

Neki o pšenici znaju više, neki manje. Ali ništa ne znate ako ne ostavljate pri svršetku setve, od poslednjeg klasja – „Božju bradu“. I sve se fino poveže crvenim koncem. Pa okiti najlepšim cvećem. Pa pod strehu ostavi. Iduće setve od nje se poseje nešto zrnevlja.
I odmah možete biti sigurni da smak sveta nije blizu.

Izvor: srbijuvolimo.rs

_____________________________________________________________________________________

Foto Plus TAMOiOVDE


________________________________________________________________________________________________________
Priredio:Bora*S

ČEKAJ…

tamoiovde-logo

Zbog ove ruske lepotice nastali su besmrtni stihovi pesme ‘Čekaj me, ja ću sigurno doći’

Nema onog ko nije čuo za pesmu ‘Čekaj me, i ja ću sigurno doći’, ona je jedna od najlepših ljubavnih pesama. Njen tvorac bio je ruski pisac Konstantin Simonov. Pesma je nastala u trenutku kad su se u pesnikovoj duši srele ljubav i strah od smrti u sred fronta, međutim postoji još detalja o nastanku ove pesme, koji su zaslužni za njen ulazak u antologiju.

518-Valentina Serova-580x326Konstantin Simonov bio je veliki ruski pisac, pesnik i patriota kog je sudbina često odvodila na ratne frontove. Beznadežno je bio zaljubljen u Valentinu Serovu, tada najljepšu i najpopularniju glumicu.

Međutim, Valentina je bila udata, pa su njegove ljubavne patnje utoliko bile veće. Nakon što joj je suprug general, kog je jako volela, preminuo, Valentina je dugo patila. Zatim se upuštala u mnogobrojne ljubavne afere, ali nikog nije uspela da zavoli kao svog pokojnog supruga.

A onda, ratne 1940. godine upoznaje njega, popularnog i voljenog ruskog pisca, koji je godinama unazad tiho čeznuo i maštao o njoj. Upustili su se u ljubavnu vezu koja je bila sve ono o čemu je pisac maštao, ali, nevolje tek dolaze. Simonov je otišao na ratište i u jeku najvećih borbi shvatio je da se neće vratiti kući živ. Jedino što ga je održavalo, bila je fotografija i misao na svoju prelepu Valentinu koja je željno iščekivala da joj se vrati.

Tada je odlučio da joj napiše pesmu koja će joj govoriti koliko je on voli, čak i kada ga ne bude više.

ČEKAJ
Čekaj me, i ja ću sigurno doći
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge niko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada pisma prestanu
stizati izdaleka,
čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.
Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vrijeme da zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek povjeruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj. I nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.
Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubiti neće.
Nek kaže ko me čekao nije:
Taj je imao sreće!
Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znaćemo kako
preživeh vatru kletu, —
naprosto, ti si čekati znala
kao niko na svetu.

Pesmu, koja je trebala da stigne Valentini nakon njegove pogibije stavio je u džep, mirno iščekujući svoj sudnji dan. Međutim, desilo se čudo – jedinica u kojoj se Simonov nalazila nekako je izbegla finalni udar neprijatelja, i pisac se, živ i zdrav vratio kući svojoj dragoj. Sa najlepšim stihovima u džepu. Venčali su se 1943, a pesma o ljubavi koja nadjačava smrt obišla je ceo svet, i prevedena na čak 35 jezika.

521-Konstantin Simonov i Valentina-580x326No, par narednih godina nije imao sreće. S obzirom da su bili jako popularni, plasirane su glasine da je Valentina varala Simonova dok je bio na ratištu i pisao joj „najlepšu pesmu na svetu“. Iako se dokazalo da to nije istina – general Rokosovski sa kim su joj pripisivali aferu je već bio u srećnoj i dugoj vezi, a glumicu je sreo na kratko tek nekoliko puta, brak glumice i pisca je bio uzdrman.

Njena karijera kreće silaznom putanjom, Simonov je napušta 1957, ona se odaje alkoholizmu i umire sama 1975. u Moskvi.

Ali, pesma je postala besmrtna, sinonim za ljubav koja prevazilazi sve prepreke i vreme.
Kod nas je takođe bila jedna od omiljenijih, a najpoznatija interpretacija je svakako ona koju je svojim glasom upotpunio Rade Šerbedžija.
Izvor: Dnevno.rs/Kolektiv.me Foto: en.wikipedia.org

_____________________________________________________________________________________________

Pročitajte:LJUBAVI SRPSKIH PISACA: LAZA KOSTIĆ

_____________________________________________________________________________________________

_____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

PPOMOVIŠE LJUBAV I BRAK…

tamoiovde-logo

NE SAMO O POSLU: MATIČARKA GORDANA ZORIĆ

Venčala je više od 10.000 parova i postala poznata po tome što je uvek bila spremna da mladencima izađe u susret, makar izgovarali „da” u vodi, u vazduhu, na klupi u parku…

Promovise-ljubav-i-brak.gif

Gordana Zorić (Foto: Privatna arhiva)

Matičarka Gordana Zorić će narednog vikenda biti na novom specijalnom zadatku u Kraljevu u Dolini jorgovana. Jer nekad davno iz velike ljubavi prema francuskoj princezi Jeleni Anžujskoj, koja mu je 1250. godine postala žena, srpski kralj Uroš Prvi Nemanjić, odlučio je, da celom Ibarskom dolinom, od Kraljeva do Raške, zasadi mirisno lila i belo cveće kako bi ulepšao sure litice i budućoj kraljici dočarao rodnu Provansu.

U znak sećanja na francusko-srpsko prijateljstvo i njihov srećan brak, sklopljen pre 765 godina, u Kraljevu će, od 23. do 25. maja, u podne biti organizovano i kolektivno venčanje, ispred spomenika u centru Kraljevu.

Za ovu manifestaciju nazvanu „U Dolini jorgovana” jedan glumac će izgovarati tekst, kraljevački matičari završiti administrativni deo, a Gordani, kao osobi od iskustva, pripalo je zaduženje da pomogne kolegama oko protokola: da uzima lične karte kumovima dok se mladenci budu potpisivali…

– Tog dana dogodiće se i jedna novina – obnova zaveta. To nije zakonska forma. Na taj način ljudi koji su u braku žele da pokažu kako se i dalje vole posle 20 ili 30 godina zajedničkog života – najavila je Gordana, inače inicijator kolektivnog venčanja u Beogradu 1999. godine, koje je kasnije preuzela Skupština grada.

– Tu ideju osmislila sam ne znajući da ćemo da budemo bombardovani. Kad je počelo, mislila sam da odustanem, ali mi mladenci nisu dozvolili. Drago mi je što je ta manifestacija opstala. Smeta mi jedino što se svake godine lažno predstavlja da je bilo 1.000 parova, a nikada taj broj nije prešao 100. Ja sam prvi put venčala 19 mladenaca. Pa i toliko njih je značilo mnogo u momentu kada je moja zemlja bila napadnuta a mi time prosto prkosili. Živela sam za taj dan jer je ta slika iz Beograda otišla u svet. Neki su tako saznali da im se ćerka udaje, jer su je videli na televiziji – priseća se matičarka koja je 26. decembra prošle godine zvanično otišla u penziju, ali i dalje radi punom parom.

Venčanje u porodilištu

Uvek je isticala da joj je najvažnija porodica, a onda i posao, kojim je bila očarana.

– Zahvalna sam Bogu što mi je pružio priliku da promovišem ljubav i podstičem ljude da se vole, žene i udaju. Radila sam to iskreno, iz duše, i verovatno zato i imam toliko, kako bi današnji klinci rekli, fanova. Dok su zakazivali venčanje, redovno su mi poveravali gde su se i kako upoznali. Posle su svraćali da sa mnom podele radost kada im se rodi dete ili da se pohvale nečim drugim. Sve me je interesovalo. Koliko samo tih priča imam u glavi.Ne mogu svih ni da se setim. Pokušala sam te svoje utiske da beležim u kompjuteru, misleći da ću jednoga dana, kad budem u penziji, od tog materijala da napišem roman. To želim i dalje, mada prosto ne uspevam, stalno mi nedostaje vreme – kaže naša sagovornica.

Gordana je venčala više od 10.000 parova. U javnosti se pročula po tome što je uvek bila spremna da mladencima izađe u susret i ispuni njihove maštovite prohteve.

– U zakonu piše da se venčanje obavlja u sali propisanoj za to ili na nekom drugom mestu. To drugo mesto podrazumeva da, recimo, matičar ode u bolnicu, ako je neko na lečenju, ili u stan, ako je nepokretan. Priča o neobičnim venčanjima počela je slučajno, kada je 1992. godine dvoje mladih došlo da me pita da li mogu da dođem i venčam ih u Domu JNA. Nisam imala ništa protiv, saglasio se i predsednik opštine i tako je počelo – seća sematičarka koja je od tada bukvalno sve želje mledenaca ispunjavala, čak i kada su budući supružnici u bračne vode želeli da uplove u neuobičajeno vreme i na najluđim mestima. Nikada nije rekla „ne može”, šta god da su tražili.

Venčavala sam i u osam uveče, i u ponoć i pred zoru, u panoramskom balonu nekoliko puta, ali i u avionu, u porodilištu, u Zoološkom vrtu, na klupi u parku gde su se upoznali…. I za vreme pomračenja sunca sam takođe venčavala. Bilo je onih koji su sudbonosno „da” preda mnom izgovarali skačući padobranom tik pre nego što su dotakli tlo. Bračni zavet potpisao je i jedan par koji je izronio iz jezera na Adi, pa su se, umesto u venčanici i svečanom odelu, na večnu ljubav zakleli u ronilačkim kombinezonima. Kao šlag na torti došlo je kolektivno venčanje za vreme bombardovanja, a sada, evo, i ovo u Dolini jorgovana – sa zadovoljstvom se preslišava.

Sam Bog zna koga je sve i na koji način venčala, ali ne zaboravlja da je venčalai našeg bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića. „Njeni” mladenci bili su i sportisti, i glumci, i režiseri, i ministri, i umetnici svih fela, i poznate i nepoznate ličnosti, i stariji i mlađi… O tim njenim venčanjima mnogo se pisalo, a kada bi je novinari pitali koje je ostavilo najveći utisak na nju, nekako bi se po pravilu prvo setila venčanja u porodilištu, za koje se, zapravo, i ne može reći da je mladalački hir. Čitav ceremonijal zakazan je u restoranu, ali je mlada bila u poodmakloj trudnoći, pa je iznenada, ipak, morala u bolnicu. Svatovi su, međutim, krenuli za njom.

– Zamislite, venčavam ljude, a ona najedared počne da vrišti: „Pukao mi je vodenjak!” Ja se tu oduzmem i pomislim da li ću da budem babica ili matičar. Ona se pribrala, pa kaže: „Nemojte da žurite, prvo ćemo svi na žurku, pa ću ja na porodiljski sto.” I zaista se tako i dogodilo. Srećni tata je sutradan došao da mi kaže da su dobili jednog malog batu – priča i danas ushićeno.

Kada se zaposlila u beogradskoj opštini Stari grad, Gordani ni na kraj pameti nije palo da je to korak do poziva matičara. Pošto joj je kancelarija bila na prvom spratu, gde sedi i predsednik, počela je da razmišlja o sigurnijem radnom mestu, na koje neće uticati promena rukovodeće garniture, i došla je na ideju da je to mesto matičara.

Ona neće ponovo da se venčava…

Prvo što je uradila kada je prešla na novi posao bilo je da organizuje druženje svih beogradskim matičara, pozvavši ih sve u Skadarliju. Međutim, u tu kafanu nenajavljeno je banula i ekipa RTS-a koja je šetala gradom, pa su na licu mesta morali da improvizuju venčanje za kamere. Venčali su se kolega iz Novog Beograda i koleginica sa Zvezdare. Goca je vezala ešarpu umesto lente i kao bajagi venčala mladence. Bio je februar. U septembru ih je zaista venčala, i to po propisu, i oni su još u braku. Zna ona sve unapred… Kroz nekoliko godina ženio se brat te koleginice i ona je zvala Gocu da i njega venča jer je srećne ruke. Seća se, samo jedan par nije hteo da ih ona venča, zato što je udovica. Nikakve druge neprijatnosti nije doživela na poslu.

Gordani nije jasno zašto u našem društvu to zanimanje nije posebno cenjeno, pa ima potrebu da pojasni šta sve zapravo matičar radi.

– Kada školarci dođu na praksu i povedem ih u salu za venčanja, oni misle da je samo to posao matičara. I drugi su me često pitali: „Šta radite kad ne venčavate?” Vi ne znate kako smo mi, matičari, važni, često sam imala običaj da podsetim i moje rukovodstvo. Dočekamo vas kad se rodite, venčavamo vas i razvodimo i, daleko bilo, ispratimo kad vas upišemo u knjigu umrlih. Mi pratimo sve promene koje nastaju u čovekovom životu. To je ogromna administracija, rudarski posao, ali je i interesantan. Zamislite kako je lepo kad u istom danu odluče da naprave svadbu i venčaju se dve sestre, brat i sestra ili dva brata. Kada je čovek okružen sa toliko ljubavi i stalno deli tu sreću sa njima, naprosto i sam mora da počne da misli pozitivno – uverava nas i ističe da posle svoje porodice najviše voli svoj posao i opštinu Stari grad.

– Živim na Savskom vencu, ali, uz sve uvažavanje, retko pomenem tu opštinu, a Stari grad – uvek. Došla sam u vreme kada je ova zemlja bila uređena. Bila sam vrlo poštovana. Stalno su govorili da sam brend te opštine. Neverovatno je koliko živim od tog vremena. Menjale su se i ove, i one stranke, ali nikada nije bilo mobinga, nije se znalo šta je to. Obožavam te kolege i oni mene. Viđamo se i družimo. Nažalost, gde god se okrenem, imam utisak da je sve manje ljubavi. Mnogo toga se promenilo otkada smo prešli u nadležnost grada: uvedena su neka nova pravila, pa sada mladenci nailaze na problem jer moraju da se uklope u radno vreme opštine, koje je do četiri sata. Sreća te sam otišla u penziju, tako da ne moram s tim da se suočavam – dodaje s olakšanjem.

A kako je izgledalo njeno venčanje?

– Udala sam se mlada. Venčala sam se u mesnoj kancelariji u selu Prkosava, u blizini Lazarevca, gde sam i rođena. Sada sam udovica, moj muž je umro pre dvanaest godina. Iz tog braka imam dve ćerke i one su me stalno terale da izađem iz kuće i upoznam nekoga. Mada nisam htela, pre šest godina dogodilo mi se da sretnem čoveka svog života. Sada me zadirkuju da bih mogla ponovo da stanem pred matičara. Rešila sam, neću da se udajem. Ne mora baš svaka veza da se kruniše brakom. I ovako sam srećna žena – pomalo je zagonetna Gordana Zorić, matičarka bez premca.
—————————————————-
Bezbrižno detinjstvo

Goca je baka četvoro unučadi. Troje su školarci: devojčica ima 13 godina, najstariji dečak 14 godina, srednji ide u prvi razred, a najmlađem, koji im uveseljava život, tek je tri godine, tako da je, kaže u šali, još u fazi odrastanja. Možda zato i ne krije godine.
– Rođena sam 1. maja 1952. godine. Moja deca se pitaju kako je izgledalo moje detinjstvo bez televizora. Odgovaram: uglavnom bezbrižno. Pored deke i bake, kao najmlađa u porodici, bila sam omiljeno unuče. Jedino žalim što mi je tata poginuo kada sam imala dve godine i što ga nisam zapamtila. S ponosom ističem gde sam rođena, kao što stalno potenciram i govorim o opštini Stari grad. Imam neraskidivu vezu sa svojim selom. Kad god imam vremena, odlazim tamo, a na moju radost, u selo vole da idu i moje ćerke i unuci.
—————————————————-
Ćerke venčala Gocina koleginica

– Mada u zakonu ne stoji da matičar ne može da venča svoje najbliže srodnike, moje ćerke venčala je koleginica jer sam tada želela da se opustim i proveselim.
—————————————————-
Pravi najbolje knedle od šljiva

– Ja sam bik u horoskopu i veliki sam hedonista. Uvek sam morala da imam lepu haljinu, cipele, sve. I zaista me je častio Bog što mi je dao toliko ljubavi. Kad ujutru skuvam kafu i sedim na mojoj terasi, ne možete da zamislite koliko se radujem cveću, travi, svemu. Ali, to je dar. Neke žene mi kažu – udala sam se tek da bih se udala. Kako mogu da se udaju, a da ne vole tog čoveka? Ili, kako mogu da piju neko piće ako im se ne pije? Ja ne mogu ništa da radim ako to i ne volim. Moj hobi su putovanja, kuglanje i kuvanje. To moje društvo zna. Kod mene su na terevenkama neizostavne knedle od šljiva. Oduvek sam maštala da imam restoran, pa ću to uskoro na neki način i ostvariti. Sa drugaricom sam planirala jedan poslić koji je vezan za hranu. Biće zaista nešto specifično, ljudi će se oduševiti – otkriva Goca, koja je čitav život putovala kad god joj se ukazala prilika. Sada je trebalo da bude na putu u Sen Tropeu, kod prijateljice, ali je zbog angažovanja u Dolini jorgovana odložila.
—————————————————-
Brak koji je trajao nekoliko sati

– Moj najstariji mladoženja imao je 95 godina, a mlada je imala samo pedeset i nešto. Bilo je i obrnutih slučajeva. Evo, Vericu Rakočević sam ja venčala. Privatno poznajem još parova gde je velika razlika u godinama. Jedna gospođa je tridesetak godina starija od svog izabranika. Davno sam ih venčala, a i danas su u lepom braku. Godine nisu ni prepreka, ni garancija za sreću.

Moj najkraći brak trajao je samo nekoliko sati. Venčala sam ih, recimo, u jedan sat. Po podne je opštinski fotograf otišao da im odnese slike, a tašta je već „otpustila” mladoženju, premda je mlada bila trudna. Rasturili su brak jer nisu mogli da se dogovore oko menija.

Dolazili su i momci sa željom da sklope gej brak. Kod nas to nije dozvoljeno, ali kod nekih naših suseda u Evropi jeste, pa su oni otišli i venčali se tamo, a mi smo po zakonu taj brak ovde morali da upišemo – kaže matičarka.
—————————————————-
Venčanje na kruzeru

Nismo imali pravo da venčavamo van granica Srbije, ali sam ipak prisustvovala takvom venčanju kada su moji prijatelji udavali ćerku i uplatili kruzer od Barselone do Tenerife. Mladoženja je Španac i došao je u Beograd da se venčaju sa svim urednim papirima, a onda smo ostali gosti i ja, otišli do Barselone, tamo proslavili devojačko veče, ujutru se ukrcali na brod i u Sredozemnom moru priredili veličanstveno venčanje uz stihove Duška Radovića, koje se poklopilo sa mojim rođendanom, pa ga je slavilo 500 ljudi. U jednom momentu gase se svetla, a torta ide prema meni dok cela sala peva. Srce je moglo da mi pukne od uzbuđenja. Moja prijateljica je isplanirala da mi na lep način uzvrati.
Dana Stanković
 Izvor:politika.rs / 18.05.2015.

________________________________________________________________________________________