PERIOD LJUDSKE USAMLJENOSTI…

Da bi se svet na nov način preuredio, potrebno je da se ljudi sami duševno okrenu na drugi put. Dokle god ti zaista ne postaneš svakome brat, bratstvo neće nastupiti.

Nikad ljudi na osnovu nauke i koristi neće pravično podeliti među sobom i svoja prava. Neprestano će svakom biti malo, i neprestano će roptati, zavideti i uništavati jedan drugog.

Vi pitate kad će se to zbiti? To će se zbiti, ali će se pre toga morati završiti period ljudske usamljenosti.”

“Kakve to usamljenosti?“ – pitam ja njega. „Pa eto, takve kakva danas svuda vlada, naročito u našem veku, ali se sva još nije završila, i još joj nije došao kraj.

Svaki vam danas teži da izdvoji svoju ličnost još većma; hoće da u samom sebi iskusi punoću života; međutim, iz svih njegovih napora izlazi, mesto punoće života, samo potpuno samoubistvo; jer, mesto da potpuno opredele svoje biće, oni padaju u potpunu usamljenost.

Svi su se u naše vreme podelili na jedinke, svaki se povlači u svoju jazbinu, svaki se od drugoga udaljuje, krije se, i što ima skriva, i svršava time da se sam odbija od ljudi i ljude od sebe odbija. Usamljen kupi bogatstvo i misli: koliko li sam ja sad moćan i koliko sam osiguran, a ne zna bezumnik: da što više kupi, tim više tone u samoubilačku nemoć. Jer je navikao uzdati se u sebe samog i kao jedinka se odelio od celine; navikao je svoju dušu da ne veruje u ljudsku pomoć, u ljude i u čovečanstvo, i samo strepi da će mu propasti novac i prava koja je stekao.

Um čovečji sad svuda podrugljivo počinje da ne shvata da se istinsko obezbeđenje ne sastoji u ličnosti, izdvajanju njenih napora, nego u ljudskoj opštoj zajednici. Ali će neizostavno doći kraj i toj strašnoj usamljenosti, i razumeće svi najednom kako su se neprirodno odvojili jedan od drugoga. Takav će tada doći duh vremena, i ljudi će se čuditi što su tako dugo ostajali u tami i svetlost nisu videli. Tada će se pojaviti i znak Sina čovečjeg na nebu…

Ali dotle treba ipak zastavu čuvati, i s vremena na vreme čovek mora, makar i pojedinačno, pokazivati primer i izvoditi dušu iz usamljenosti na veliko delo bratskog opštenja, pa makar i u vidu jurodivog. Samo da ne umre velika misao. “

Eto, u tako plamenim i oduševljenim razgovorima prolazile su naše večeri, jedna za drugom.  

Fjodor Mihailovič Dostojevski, Braća Karamazovi

Izvor: psihocose.com

---

---

KARAKTERISTIKE SAMOOSTVARENIH LJUDI…

HUMANISTIČKA PSIHOLOGIJA: Karakteristike samoostvarenih ljudi

 Psiholog Abraham Maslov (Abraham Maslow) smatra da je cilj obrazovanja razvoj samoostvarene osobe.

Samoostvarenje je najviši nivo ljudskog razvoja u kojem su ljudski potencijali u potpunosti ostvareni. Dakle, to je ideal ljudskog postignuća.  Na osnovu istraživanja evo kako je on opisao karakteristike samoostvarenih ljudi:

Prihvatanje sebe, drugih i prirode –

Samoostvareni ljudi prihvataju sebe i sopstvenu prirodu bez mnogo jadikovanja i negodovanja, a često i ne razmišljaju mnogo o njoj. Vide ljudsku prirodu onakvom kakva jeste, a ne kakvom bi oni želeli da bude.

Prihvatanje sebe i drugih čini da ovi ljudi nemaju potrebe da se pretvaraju pred drugima. Kod njih se gotovo uopšte ne mogu uočiti izveštačenost i pokušaj da se na konvencionalan način ostavi utisak.

Spontanost, jednostavnost i prirodnost – Impulsi, misli i svest izrazito su im nekonvencionalni , spontani i prirodni. Ipak, uvidjaju da ljudi oko njih to ne mogu uvek da prihvate. Stoga se, ne želeći da povrede  ljude s kojima žive ili da se snjima sukobljavaju, ponašaju konvencionalno u svim stvarima koje im nisu bitne. No, kad je u pitanju nešto što smatraju zaista važnim u stanju su da odbace sva pravila i ponašaju se prema svom uverenju.

Usmerenost na problem – Samoostvareni ljudi imaju neki zadatak u svom životu koji zaokuplja veliki deo njihovog vremena i energije. Često su to nesebični zadaci koji nisu u vezi s njima lično , nego s čovečanstvom, nacijom ili članovima porodice. Rade vrlo mnogo i uobičajena razlika između posla i privatnog života kod njih se gubi.Za njih je rad uzbudljiv i zabavan a posvećenost nekom značajnom poslu glavni uslov napredovanja, razvoja i sreće.

Izdvojenost i potreba za samoćom – Samoostvarene osobe mogu biti same, bez osećanja nelagodnosti. Štaviše, vole samoću i povučenost više nego prosečni ljudi. Iako uživaju u društvu drugih, ne zavise od njih jer se mogu u potpunosti osloniti na svoje sopstvene kapacitete.

Autonomija – Odrednice  njihovog zadovoljstva i dobrog života naleze se u njima samima, a ne u društvu. Dovoljno su jaki da ne zavise od dobrog mišljenja drugih, niti od njihove naklonosti. Počasti, položaji, nagrade, popularnost i ljubav koju mogu dobiti od drugih njima su manje važni od sopstvenog napredovanja i razvoja.

Svežina doživljaja – Svakodnevne stvari, koje su za druge ljude odavno izgubile vrednost, samoostvarenim osabama još uvek predstavljaju izvor zadovoljstva. Zalazak sunca, muzika, čak i običan radni dan i svakodnevni životni poslovi  mogu kod njih izazvati uzbuđene, sreću i radost.

Vrhunski doživljaji – U životu postoje trenuci u kojima nam se čini da se otvaraju bezgranični vidici, osećamo se istovremeno moćniji i bespomoćniji nego ikad pre; osećamo  ekstazu, zadivljenost i strahopoštovanje, gubimo osećaj za vreme i prostor i uvereni smo da nam se dogodilo nešto izuzetno značajno i dragoceno. Samoostvareni ljudi u svom životu imaju mnogo više takvih trenutaka nego drugi.

Osećanje zajedništva – Uprkos povremenoj ljutnji i nestrpljenju, takvi ljudi osećaju prema ljudskim bićima simpatiju i naklonost. Iskreno žele da pomognu ljudskoj vrsti i doživljavaju sve ljude kao jednu veliku porodicu. Alfred Adler nazvao je takav stavstavom starijeg brata. Iako se ponekad ljute  na slabosti i gluposti prosečnih ljudi, takve osobe posmatraju ih pokroviteljski , svesne da mnogo toga mogu uraditi bolje, da mogu videti ono što drugi ne mogu , te da je istina koja je njima dostupna ostalima najčešće nejasna i skrivena.

Odnosi s drugim ljudima – Takve osobe stvaraju dublja i čvršća prijateljstva nego što je to slučaj kod prosečnih ljudi. Njihovi prijatelji su takođe stabilniji i zreliji od proseka. No, krug njihovih prijatelja uglavnom je mali. Oni iskreno vole malo ljudi, jer biti blizak sa nekim na ovakav način zahteva dosta vremena i energije. Odanost nije stvar trenutka. Ova isključivost u prijateljstvu i odanosti postoji kod njih istovremeno sa čovekoljubljem i osećanjem zajedništva za celo čovečanstvo. Skloni su tome da budu ljubazni ili bar strpljivi s gotovo svim ljuima, ali prijatelji samo sa odabranima.

Demokratski karakter – Nijedan od takvih pojedinaca nije bio autoritarna ličnost. Ponašaju se prijateljski prema svakom, bez obzira na klasu, obrazovanje, političko uverenje, rasu ili naciju. Često uopšte nisu svesni tih razlika kojje su prosečnim ljudima tako očigledne i značajne. Njima je bitan elitizam karaktera, sposobnosti i talenta, a ne elitizam po rođemju, rasi, imenu, porodici, godinama, mladosti, bogatstvu, slavi ili moći.

Razlikovanje dobra i zla – Nijedan od tih ljudi ne dvoumi se kada treba razlikovati ispravno od neispravnog, dobro od zla. U njihovom svakodnevnom životu retka je zbrka, nedoslednost, ili konflikt koji su tako česti u etičkim postupcima prosečnog čoveka.

Humor – Svi samoostvareni ljudi imali su specifičan smisao za humor. Ali oni se ne smeju agresivnim šalama (u kojima se vredjaju drugi ljudi) niti šalama nadmoćnih osoba (ismevanja tuđih nedostataka). To što oni smatraju humorom bliže je filozofiji. Njihov humor je spontan, vezan za situaciju i teško ga je ponoviti.

Stvaralaštvo – Spontani su, fleksibilni, otvoreni, ali i hrabri i spremni za greške. Njihova kreativnost slična je kreativnosti dece pre nego što nauče bojati se ismejavanja drugih i još uvek gledaju na svet sa svežinom i bez predubeđenja. Reč je o osobini koju ljudi odrastanjem postepeno gube. Samoostvareni ljudi zadržavaju taj sveži i naivni pristup, ili ga kasnije u životu ponovo stiču.

Humanistički usmereni psiholozi imaju dakle, sledeće postavke:

• ponašanje pojedinca primarno je određeno njegovim posmatranjem sveta oko sebe;
• ljudi nisu isključivo proizvod svoje sredine;
• ljudsko ponašanje određeno je iznutra i ljudi su motivisani da ostvare svoje najveće potencijale.

Izvor: Vizek-Vidović, V., Rijavec, M., Vlahović-Štetić, V., Miljković, D. (2014)Psihologija obrazovanja. Beograd: Klett

Izvor: nadgradnja

---

SAMI SEBI NAJVEĆI PROBLEM…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

ČETIRI STOTINE PROBLEMA

Uz čestitke maloj redakciji  povodom 400-stotog  broja BORSKOG PROBLEMA, sa željom da još dugo opstane, izražavam i zadovoljstvo što sam imao mogućnost, da za proteklih osam godina u četiri stotina brojeva ovog lokalnog nedeljnika, „obznanim“ više od stotinu tekstova i fotografija, sa iskrenom željom, da pre svega afirmišem neke od vrednosti kojih je na ovom prostoru u izobilju.

No, da ima problema i Problema, ima.

Bilo bi dobro da se u narednom periodu rešimo svih  problema.

Osim ovog.

Bora*S

___________________________________________________________________________________________

SAMI SEBI NAJVEĆI PROBLEM

Početna, temeljna ideja i mnogo „Problema“ bio je i ostao da naše društvo ima samo jedan problem-a to smo mi sami, naš mentalitet, naš odnos prema društvu i opštim interesima. Po meni, iz tog jednog problema proističu svi naši problemi. Imamo problem da se suočimo sa svim našim problemima. A, čini se da znamo šta nam se događa. I umesto da se primičemo izlasku iz začaranog kruga, otvaraju se novi krugovi pakla“, sustižu nas novi problemi.

Pa, kako onda u jednom malom „Problemu“ smestiti sve naše probleme, pomiriti sve interese i upodobiti sva mišljenja?

Kako promovisati istinu, životne vrednosti, pravdoljubivost i moral, kada lideri narodne volje, koje, čini se, sami biramo, pod istinom i moralom podrazumevaju samo svoje interese, a moral je postao rastegljiv kao guma.

Kako možemo biti zadovoljni? Živimo u vremenu tranzicije, raslojavanja, krize morala i poštenja. Malo je vizija i vizionara a previše onih koji pod okriljem evropskog puta trasiraju svoje lične potrebe, kojima nikada kraja. Ako im ne damo oni otimaju. Samo da znaju, da znam, da oni znaju, da znam.

Tek, osam godina je za nama. U 400 brojeva smestili smo preko 10.000 priloga, blizu 15.000 fotografija i par hiljada, pre svega naših sugrađana sa njihovim životnim pričama, sudbinama, uspesima i neuspesima. Presudna je uvek volja većine, pa su i naši junaci svoje vreme i svoje mesto u „Problemu“, shodno volji naroda.

I to je to… Samo nemoj neko da kaže da nema „Problema“.

Ljubiša Marinković, direktor, glavni i odgovorni urednik nedeljnika „Borski Problem“.

___________________________________________________________________________________________

Povodom 400-tog broja Borskog problema

KO KAŽE DA NEMA PROBLEMA?

 Ove novine počele su život u nevreme – aprila 2006. Dok je vladao pomor nedeljnika sa višedecenijskom tradicijom, akušeri borskog lista neobičnog naziva teško da su mogli naći razloga za veru u dugovečnost svog čeda.

   Njihova uređivačka politika mogla se svesti na načelo da su stranice nedeljnika Borski problem izložbeni prostor za različita mišljenja. Bio je to svojevrstan otpor, gotovo misija naspram stava da najpre svi govorimo iz jedne glave, a potom iz onoliko koliko ima šefova stranaka. Ta totalitarno-prigušivačka namera nije ustuknula do danas, niti je prevaspitana. Lako se poznaje kada vlasnik partijske knjižice br. 1 govori o potpunom jedinstvu u stranci. Misli da je utrkivanje članova u pohvalama na njegov račun dobra utakmica. Isto kao i takmičenje u bacanju kamena na njegovog protivkandidata na stranačkim izborima. Milozvučno je i kada saradnik čelnika na konkretno pitanje novinara odgovori: „Nije korektno da o tome javno govorim pre predsednika“.

   Novine koje čitalac drži u rukama ne ignorišu realnost, te su otvorene za ljude  koji prosleđuju umovanja, ali i za one koji imaju svoja.

Kao praktično jedini nedeljnik u gradu bakra, budućim hroničarima Bora biće obavezno štivo. Svedočiće o vremenu bremenitom problemima, kada narodu i nije bilo mnogo do novina. Nekima zato što im je i prazan frižider važniji od štampe, dok su drugi nepokolebljivo uvereni da je čitanje samo za školarce. Treće je interesovalo „šta novine pišu“, pa su, kupovinom na kioscima, određivali tiraž za štampu. Broj čitalaca danas je mnogo veći od tiraža jer  pojedinci zloupotrebljavaju tešku socijalnu situaciju, kupe  novine kao za sebe, a onda ih čita cela familija.

   Imam dve vezane želje: da Problem poživi i da budem u funkcionalnom stanju – da  mogu da čestitam i prvi četvorocifreni broj…

   Pre više od pola veka mladi režiser Fransoa Trifo pokrenuo je talas novog filma remek-delom „Četiri stotine udaraca“. Sa dobrom namerom, baš toliko udaraca zadao je Borski problem pojedincima koji se ne zalažu za mogućnost da obelodane sopstveno  viđenje, nego samo da zanemi drugačije mišljenje.

                                                                                                    Jovan G. Stojadinović

________________________________________________________________________________________

PRVI SRPSKI PILOT…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________

Navršio se juče vek otkako je poginuo Mihajlo Petrović, prvi srpski pilot koji je izgubio život na borbenom zadatku.

Povodom 100 godina od pogibije Mihaila Petrovića – prvog srpskog pilota i prve žrtve srpskog vazduhoplovstva, na spomenik na Novom groblju položeni su venci i cveće.

Vence su položili Petrovićevi rođaci, predstavnici Komande vazduhoplovstva, Zavičajnog društva „Mihailo Petrović“ iz Vlakče, Udruženja penzionisanih vojnih letača i padobranaca, Vazduhoplovnog saveza Srbije, Udruženja pilota „Kurjaci sa Ušća“, SUBNOR-a i mnogobrojni poštovaoci.

U galeriji „Ikar“ Doma vazduhoplovstva u Zemunu otvorena je izložba pod nazivom „Sećanje na vazduhoplovne žrtve“.

MIHAJLO PETROVIĆ bio je pilot sa dozvolom broj jedan.

Pripadao je prvoj grupi od šest srpskih pilota školovanih u Francuskoj 1912. godine.

Nakon srednje škole u Kragujevcu, Petrović je pokušao da upiše neku od vojnih akademija u Sankt Peterburgu u Rusiji. Kako mu to nije pošlo za rukom, vratio se u Srbiju gde je učio u podoficirskoj artiljerijskoj školi.

Kao 21-godišnji vodnik 1905. godine bio je raspoređen u Gardijski artiljerijski puk u Nišu, a narednik je postao pet godina kasnije u garnizonu Beograd.

Na Farmanovu pilotsku školu u Etampu u Francuskoj upisao se kada je srpska vojska 1912. godine pozvala dobrovoljce da se prijave za pilotsku obuku. Završne ispite položio je mesec dana pre ostalih iz grupe i tako postao prvi srpski pilot sa diplomom.

Tokom Prvog balkanskog rata, Mihajlo Petrović raspoređen je u sastav novoosnovanog Primorskog aeroplanskog odreda čiji je prvi borbeni zadatak bio da pruža vazdušnu podršku trupama koje su opsedale Skadar.

Njegov avion „farman“ prilikom sletanja pogodila je snažna vazdušna struja zbog čega je avion naglo usporio, a zatim se prevrnuo.

Narednik Petrović izbačen je iz aviona na visini od oko kilometar i nije preživeo pad.

Izvor: rts.rs/page/stories/sr/story (sreda, 20. mar 2013)