GREJPFRUT I LEKOVI…

tamoiovde-logo

Ako je iz Biblijske perspektive zabranjeno voće opisano kao slatka, crvena jabuka, onda bi se iz perspektivne farmacije zabranjeno voće opisalo kao kiseli, narandžasti grejpfrut.

Nedavna istraživanja pokazuju da grejpfrut ili grejpfrutov sok značajno utiču na koncentraciju mnogih lekova datih oralno, pri čemu mogu da nastanu brojni štetni efekti. Interakcije sa različitim lekovima nastaju posle uzimanja i samo jedne čaše soka, a efekt traje i nekoliko dana. Drugi predstavnici citrusa (narandža, limun) nemaju takve efekte.

Grejpfrut može stupiti u interakcije sa različitim lekovima i dovesti do po život opasnih neželjenih efekata, uključujući abnormalne srčane ritmove, krvarenje u želucu i oštećenje bubrega.

Neophodno je izbegavati istovremeno uzimanje grejpfruta i onih lekova čiju farmakokinetiku menjaju aktivni principi koji se nalaze u tom voću. Lekovi koji mogu da imaju interakciju sa sokom od grejpfruta su antiaritmici (amiodaron) , lekovi za snižavanje holesterola (simvastatin, simvastatin, atorvastatin), blokatori kalcijumovih kanala (verapamil), lekovi za erektilnu disfunkciju (vardenafil, tadalafil, sildenafil) , antimikrobni lekovi (eritromicin, klaritromicin), antihistaminici (feksofenadin, loratadin), estrogeni i oralni kontraceptivi, benzodiazepini, imunosupresivni lekovi, psihijatrijski lekovi…

Grejpfrut može stupiti u interakcije sa različitim lekovima i do 24 sata nakon njegovog uzimanja, zato je jako bitno da izbegavate konzumiranje ovog voća, ako vaš farmaceut ili lekar proceni da može stupiti u interaciju sa lekom koji trenutno uzimate.

Ovaj tekst je informativnog karaktera i ne zamenjuje mišljenje stručnjaka. Pre upotrebe leka, obavezno pročitajte uputstvo za upotrebu. O indikacijama, merama opreza i neželjenim reakcijama na lek, posavetujte se sa lekarom ili farmaceutom.

Izvor: generacijarp.

________________________________________________________________________

Advertisements

PRIJATELJSTVO: DA LI UVEK TREBA DA GOVORIMO ISTINU…

tamoiovde-logo (1)

Moju prijateljicu vara muž, njen sin – mladić krišom puši travu, ona sama se u poslednje vreme primetno popravila… Mnogi od nas se staraju da svojim bliskim govore svu istinu i apsolutno su ubeđeni da to čine „radi njihovog dobra“. No da li je ta istina uvek – dobro? I da li mi zaista postupamo tako blagorodno, saopštavajući je drugovima?

e165ebd51fae0b08e461271f3863c63c„Jednom je na žurki počeo da mi se nabacuje dečko moje najbolje prijateljice Kaće. Sledeći dan sam joj odmah to ispričala – jer između nas ne bi trebalo da bude tajni, zar ne? Osobito kada je reč o tako važnim stvarima. Nju je ta novost zapanjila. Zablagodarila mi je za to, što sam joj otvorila oči…

Sledeći dan me je nazvala i rekla mi, da ubuduće ni blizu ne prilazim njenom dečku. Za jednu noć sam za nju uspela da se preobrazim u lukavu zavodnicu i postala zakleti neprijatelj“, govori 28 – godišnja Marina.

Ta dovoljno tipična situacija nas tera da se zamislimo: da li zaista treba govoriti drugima sve šta znamo? Žele li oni da im mi otvaramo oči?  Da nećemo i mi sami da pokvarimo svoje odnose sa njima? I šta se na samom delu može kriti iza našeg prijateljskog blagorodstva?

d056a9bdfb0b7b77a36860744b09240eMi izigravamo „oslobodioca“

„Sve naše reči, čak ako su rečene i sa svom iskrenošću, napravljene su pre svega na rešavanje naših ličnih zadataka – uverena je psihoterapeutkinja Kartin Elme – Perisol. Govoreći prijateljici o nevernosti njenog partnera, moguće je da ishodimo iz toga, da bi mi na njenom mestu voleli da znamo za takve stvari. Osim toga, mi bukvalno prisvajamo svebi vlast, i postavljamo se u ulogu „osloboditelja“. U svakom slučaju, onaj ko se odlučuje da kaže istinu, preuzima na sebe odgovornost.

Pre nego što saopštimo prijatelju, za njega neprijatnu istinu, trabali bi da se zapitamo, da li je on spreman da je prihvati. U prijateljstvu bi trebalo da se uvažava sloboda svake ličnosti. A ta se sloboda može sastojati u tome da – ne želim da znam o neverstvu partnera, lažima dece ili o svojim suvišnim kilogramima.

ee71815aedc47d823da89d73d1d2618fMi namećemo istinu

Čak i etika ljubavi, kako je govorio ruski filozof Semjon Frank (ponavljajući reči pesnika Rilke), je zasnovana na „pažljivom čuvanju osamljenosti[1] voljenog čoveka“. Tim više se to odnosi na prijateljstvo.

Naš osnovni dug u odnosu prema prijatelju sastoji se upravo u tome, da ga čuvamo, a ne da ga stavimo pred lice realnosti, koju on svesno ignoriše. Može mu se pomoći da se samostalno dokopa do istine, zadavajući pitanja i projavljujući spremnost saslušati ga. Upitati prijateljicu, kako to da se njen muž u poslednje vreme tako dugo zadržava na poslu, i neposredno izjaviti, da je on vara – to su dve sasvim različite stvari.

Osim toga, mi sami možemo da napravimo neku distancu u odnosima sa prijateljem, da bi ga naveli da se zapita, šta se desilo. Na takav način, mi ne samo da se oslobađamo od tereta odgovornosti za informaciju, koje se on sam nije mogao dosetiti, nego mu pomažemo da se sam dokopa do istine, ako to zaželi.

ef0670594944361bdf160c5525a178fdMi govorimo istinu radi sebe

Mi u prijateljstvu tražimo poverenje i razmenu emocija, a ponekad koristimo prijatelja kao psihoanalitičara, što mu može biti ne osobito lako i prijatno.

„Svaljujući na drugog čoveka suviše informacija o sebi, mi ga činimo taocem naših emocija“, – objašnjava Kartin Elme – Perisol, savetujući svakom da se zapita, šta mi u stvari očekujemo od prijateljskih odnosa.

d0b3d183d0bbd0b8d0bdd181d0bad0b0d18f-d181d0b2d0b5d182d0bbd0b0d0bdd0b0Psiholog Svetlana Gulinskaja

Izvor: https://www.b17.ru/blog/43718/

[1] Ruskau reč „Odinočestvo“  sam preveo kao osamljenost (samostalnost), često se prevodi kao „usamljenost“ koja kod nas ima negativni smisao, koji se u ovom slučaju ne podrazumeva.

Izvor: poznajsebe

__________________________________________________________________________________

SAMI ZAJEDNO…

tamoiovde-logo

 Ana Perović: SAMI ZAJEDNO (ALONE TOGETHER) – ZAŠTO SMO USAMLJENI U ERI U KOJOJ SMO NAJDOSTUPNIJI

Jedan od civilizacijskih preporoda savremenog doba sadržan je u osećaju da je svako od nas na klik do komunikacije sa velikim brojem drugih koji su uvek tu negde – onlajn. Razvoj tehnologije nam je podario svet konektovanosti koji smo isprva prigrlili kao prečicu do bliskosti u životu pretrpanom obavezama. Međutim, iskustvo konzumiranja brojnih portala u virtuelni svet menjalo je način na koji nam je digitalni život postao potreban.

alone-together-bookUmesto da nam olakša bliskost, digitalno postojanje počelo je da nam služi kako bi nas prividno zaštitilo od usamljenosti – kako nikad ne bismo morali da budemo sami. Kao dugogodišnji komentator odnosa između ljudi i tehnologije, Terklova postavlja jedno od najvažnijih i najviše zanemarivanih pitanja današnjice.

Ona se ne pita kakvi će kompjuteri biti u budućnosti, „već kakvi ćemo mi biti. Kakva to vrsta ljudi postajemo?“

Iza njene knjige „Sami zajedno“ (koju je kod nas izdao „Clio“) stoji petnaest godina intervjuisanja i posmatranja dece i mladih (između pet i dvadeset godina starosti) koje smatra „starosedeocima digitalnog doba“.

Sa konstantnim svakodnevnim osećajem da smo na mreži, sa još mnogo drugih ljudi, stigla je nova strepnja, čak panika, od diskonektovanosti. Mobilne telefone držimo u rukama ili na vidokrugu tokom čitavog dana, napipavajući ih svako malo kao talismane, dok po noći spavamo sa njima. Živimo u stanju iščekivanja da nas prekine zvuk poruke ili notifikacije, čak i dok smo u aktuelnom kontaktu sa živim osobama kraj sebe. Postojimo u stanju konstantne žudnje za kontaktom – na zvuk poruke u nervnom sistemu se oslobađa dopamin koji nas stimuliše da tragamo za još povezanosti.

Dok smo stalno dostupni, okruženi morem poruka i informacija, Šeri Terkl veruje da nam izostaje kvalitetno vreme u kome smo sami sa sobom. Izvesno povlačenje i pauza od konektovanosti neophodni su da bismo razvili refleksiju nad svojim osećanjima, mislima i postupcima. Ona se brine – jesmo li zaboravili da nam je i to potrebno?

Sami priroda i oblik naše komunikacije nužno se menjaju pod uticajem medija kojima dominantno komuniciramo. Kada je najveći procenat razmena među ljudima prilagođen formatu malih ekrana i sveden na emotikone – neminovno pojednostavljujemo emocije, misli, i prateće neverbalne ekspresije. Koliko toga zapravo možemo saznati o drugoj osobi kroz digitalne razmene? Šeri Terkl strahuje da dominantno oslanjanje na tehnološki posredovanu komunikaciju vodi našem zadovoljenju površnijim, neobaveznijim, banalnijim odnosima.

Separacija je, takođe, poprimila novi značaj. Deca, mladi i roditelji sa mobilnim telefonima znaju da je onaj drugi uvek dostupan – samo na poruku ili poziv od njih. Da li stvaramo generacije koje ne mogu da podnesu separacionu anksioznost jer mobilni telefon ublažava neprijatna osećanja koja nastaju prilikom uvida o razdvojenosti?

Zapravo, svoje emocije ne moramo više nikada da proživljavamo sami – dok god smo na mreži, nekome možemo poslati poruku ili prosto napisati status na Fejsbuku. Onlajn kontakti možda nisu duboki, ali više od toga nam ni ne treba – treba nam samo osećaj da je neko uvek tamo. Osim što utvrđujemo sebe u lošem podnošenju svojih unutrašnjih stanja, ovde se dešava još jedan važan trend. Od „doživljavam osećanje, želim da pozovem nekoga“ prelazimo u „želim da doživim osećanje, moram da pozovem nekoga/pošaljem poruku ili napišem status“. Zanemarujemo značaj sposobnosti da budemo povremeno sami i razmišljamo o sopstvenim emocijama. Umesto toga, stvaramo emocionalni stil u kom osećanja nisu u potpunosti doživljena dok nisu podeljena. U toj tendenciji idemo toliko daleko da unapred oblikujemo svoje misli i emocije kako bismo na njih dobili komentar. Društvene mreže nas navikavaju da mislimo o svom samooktrivanju kao da je upućemo „osobama kojima je stalo do toga“ šta mi volimo, kakvu odeću nosimo, koje bendove slušamo.

Poznato je da se okolini okrećemo za potvrdu, onda kad nam je poljuljan unutrašnji doživljaj sebe. Sada je takva vrsta zavisnosti od tuđeg lajka, komentara, odgovora podignuta na viši nivo. Još dok su nam misao ili osećanje u nastajanju, razmišljamo o tome možemo li dobiti potvrdu za njega – skoro pretpotvrdu. U psihoanalitičkoj literaturi ovde bismo prepoznali pojam krhkog selfa kome je potrebna konstantna podrška – drugim rečima, narcizam.

Narcistički self vidi druge kroz njihove slike koje pravi po sopstvenoj meri. Ove slike (poznate kao „parcijalni objekti“) su sve što krhki self može da podnese dok uzima od ljudi (sa svoje liste kontakata, Fejsbuk prijatelja itd.) ono što mu je potrebno i produžava dalje. Ukoliko ne dobije zadovoljenje, uvek može pokušati s nekim drugim kontaktom. Tehnologija nije uzrok ovakvog novog načina povezivanja sa drugima – ona ga samo olakšava. A nama postaje sve više potrebno da budemo neprekidno povezani na mreži, kako bismo se osećali kao svoji. Terklova sugeriše da nas kultura koju stvaramo podstiče da se prema svetu odnosimo na narcistički način.

Osim toga, tehnologija nam uvodi red u odnose, povećava stepen kontrole, koji nije moguće postići u komunikaciji koja se odvija uživo. U digitalnu komunikaciju možemo da stupimo onda kada poželimo, da je prekinemo ili odložimo po želji. Okviri digitalnih kanala razmene često ne stvaraju prostor da izrazimo jedni drugima ljutnju, tugu, povređenost, strah. Možemo se poštedeti reakcija koje nisu promišljene, prekontrolisane i lišene sirovog dela emocije. Odnosi koji se uspostavljaju u virtuelnim prostorima predstavljaju surogate kompletnih odnosa, svedeni taman na meru onoga što nam od drugih treba i zaštićeni od onog što nam ne treba. Kada je naše izražavanje u pitanju, u sms-u, četu, mejlu, sadržajima koje delimo na virtuelnim platformama – krijemo upravo onoliko sebe koliko otkrivamo. Imamo površnije, manje emocionalno ispunjavajuće, ali istovremeno manje rizične razmene. Pojednostavljenje odnosa više ne vidimo kao problem – to postoje ono što želimo.

Uprkos tim sa psihološke strane neizmerno važnim iskustvima u odnosima, počinjemo uveliko da biramo da se poštedimo direktnih susreta sa drugim ljudskim bićem – kucali bismo poruke mnogo radije no što bismo obavili poziv. Tinejdžerka koja pokušava da se izvuče iz najavljene večere sa babom i dedom, poslaće poruku „Ne stižem.“ umesto da ih pozove i susretne se sa njihovim očekivanjem i željom, pa i propratnim razočaranjem.

Osećamo se sve udobnije u mnoštvu kontakata sa osobama koje istovremeno držimo na odstojanju. Želimo da nikada ne budemo sami, ali da uvek imamo kontrolu. Tako omogućujemo sebi prostor u kome možemo da formiramo odnose koji ne podrazumevaju puno prisustvo obe strane, te i prevazilaženje razlika, frustracija, nezadovoljstava – sve što čini dugotrajan odnos. Bez ovako važnih međuljudskih iskustava smanjuju nam se očekivanja koja imamo jedni od drugih, a perzistiraju usamljenost i strah od diskonektovanosti.

Najzad, pružena nam je prilika da svaku svoju poruku izmenimo, dorađujemo likove u virtualnoj igrici i statuse na Fejsbuku dok ne postanu tačno onakva projekcija onog kako želimo drugima da se predstavimo. Kako je vreme provedeno u virtuelnom prostoru postalo veliki deo svakodnevice mnogih ljudi, postajali smo izuzetno posvećeni održavanju performansa za virtuelnu publiku kojoj se predstavljamo. „Kakvu vrstu života bi trebalo da kažemo da vodimo?“ postaje pitanje koje nas sve više okupira. Ispitanik iz istraživanja pokušao je Terklovoj da objasni da nije mogao da pronađe način da „malčice bude na Fejsbuku“ jer on ne toleriše delimičnu konzumaciju. Čak i samo obavljanje minimuma bilo je za njega „čisto iscrpljivanje“ jer je sve indikator toga što jesi i „sve što okačiš biće pažljivo prostudirano“. Jedan učenik je Terklovu savetovao da je, uz sve to, najbolje izgledati kao da vas nije briga.

Virtuelni svetovi daju nam mogućnost (ali i traže od nas) da gradimo, prepravljamo i odigravamo lika kog smo za sebe odabrali. Terklova veruje da se u takvim odigravanjima izražavaju naše nade, snage i ranjivosti – da se zapravo radi o svojevrsnom Roršahu. Tako, ljudi bi mogli da koriste svoj profil ili avatar kao trening za stvarni život. Ipak, psiholozi ovde prave važnu napomenu. Onlajn odigravanje konflikata koje imamo van virtuelne stvarnosti nije od pomoći jer zapravo sve što imamo je prilika da ih iznova ispoljavamo, bez suočavanja sa sadržajima koje smo odigrali i pronalaženja novih načina da ih razrešimo. Problem nastaje kada ova iskustva ne doživljavamo samo kao zabavna, već kao ravnopravna onima koje smo doživeli van igre. Sve više je nalaza koji nam ukazuju da ono što radimo onlajn doživljavamo kao da se dešava u fizičkoj stvarnosti. Iz igre možemo izaći sa osećajem postignuća koje će biti dovoljno snažno da istisne sećanje na izostanak istog u drugim delovima života.

Rascep između virtuelnog prostora i okoline postao je sporni deo svakodnevice mnogih. Možemo li sa sigurnošću reći šta je realnije za nas – ono što se dešava sa našim avatarom u igrici, sa našim profilom na Fejsbuku ili ono što se dešava u našem (nevirtuelnom) životu? Da li način na koji bivamo virtuelno bliski smanjuje naša očekivanja od razmena i susreta druge vrste? Jesmo li zaboravili kako da budemo sami sa sobom, pa nam jedino preostaje da budemo hronično usamljeni, žudeći za kontaktom? Zajedno, a sami? Šeri Terkl smatra da je krajnje vreme za neophodan kolektivni dijalog o ovim temama.

                                                                   / psihobrlog.wordpress.com /

Izvor: kljucnekosti

_________________________________________________________________________________

ISTINITOST FOTOGRAFIJE…

tamoiovde-logo

(Teorija “studium i punctum” po Rolandu Barthes-u)

_____________________________________________________________________________
Svake sekunde, čak i sada, neko, negde u svetu okida dugme na svom aparatu kako bi zabeležio momenat koji se upravo odvija ispred njega ili nje.
_____________________________________________________________________________

milano1974-il-semiologo-roland-barthes-1Razlozi su beskonačni – zbog lica koje se našlo na mestu subjekta ili neponovljivog pejzaža, ili raspoloženja, ili jednostavno zbog same situacije koja se upravo odvija i koja zahteva da bude uhvaćena na delu.

Milioni turista u ovom trenutku takođe poteže za brzim kliktanjima na svojim aparatima i telefonima ne bi li sačuvala sećanje na tren da su nekada boravili ispred monumentalne građevine ili jednostavno bili deo nekog događaja.

Fotografijom beležimo ne samo sećanja na boje, trenutke i osobe, već beležimo misli, asocijacije i poeziju onog nepovratnog. Posmatrajući realnost kroz tražilo aparata, vrebamo svoj plen da bude što lepše, intimnije i autentičnije zapisan, kao da se takmičimo sa nekim drugim stvaraocima sećanja čija će iskustva biti verodostojnija i privlačnija.

Souvenir-Martin-Parr-Fotografia-y-Coleccionismo-1-800x650

Martin Parr ,Souvenir, Athens Greece, 1991

Kao da se igramo lova na plen, čiji će biti jači i ukusniji. Ono što fotografija nama reprodukuje u beskraj, desilo se samo jednom. Iako se mehanički ona ponavlja iznova, u realnosti, ta istina dogodila se u jednom potezu i neponovljiva je.

U budizmu, realnost se označava dvema rečima – sunya, što znači praznina, i tatatha što je činjenica da je nešto takvo kakvo jeste, kao kada upiremo prstom u nešto posebno i dokazujemo da je to to, da je istinito.

Fotografija pruža takav osećaj činjeničnog stanja – ona uzima trenutak iz realnosti i prenosi nam istinu onakvom kakva ona jeste ili kakvom je mi želimo videti.
_________________________________________________________________________________
U fotografskoj praksi, prema teoriji Rolanda Barthes-a postoje tri stanja – činiti, trpeti, gledati.
_________________________________________________________________________________
Prva osoba je fotograf iliti Operator, onaj koji vreba, hvata metu. Drugi smo svi mi ili Spektatori koji posmatramo fotografiju, izučavamo je po različitim arhivama, novinama, albumima, izložbama, kompjuterima i na kraju postoji meta, onaj plen koji se nalazi na samoj fotografiji, referent koji označava istinu ili onaj detalj koji se može nazvati čak i “povratkom iz mrtvih”.

U svakom slučaju, fotografiju promatramo uočavajući samo određenu stvar koja nam zapada za oko, jedno polje na istoj koje nas privlači i zbog čega određujemo da li nam se fotografija dopada ili ne.

Interesantno je da nam se neke fotografije mogu dopasti toliko jako da razmišljamo o njima danima, dok druge samo površinski skeniramo i zaboravljamo ih istog trenutka, kao da se nikada nisu ni desile. Još je interesantnije da na istu fotografiju dve različite osobe različito reaguju, što samo dalje govori o onom unutrašnjem osećaju koji se prati prilikom proučavanja nekog fotografskog rada.

U svom radu “Svetla komora”, Roland Barthes je uveo dva termina ključna za proučavanje fotografije – studium i punctum. Studium predstavlja sve što nam zapada za oko, onaj prvi ubod, prvu tačku koja nam se svidi ili nas privuče. To su razne fotografije iz novina, fotografije koje vidimo i privlači nas njihova informacija, ali ne i nešto dublje, stoga na ovakve fotografije brzo zaboravljamo.

Punctum pak potpuno pobija studium. Punktum, takođe, kao i studium označava ubod, ali i bacanje kockice. Punctum jeste slučajni ubod, to je određena tačka na fotografiji koja nas sasvim slučajno privlači i tera nas da tu fotografiju pamtimo i promišljamo za kasnije. Punctum, za razliku od studiuma ne mora biti toliko očigledan, on može biti jedna mrlja na fotografiji, skrivena, ali sasvim dovoljna i slučajna da bude razlog zbog kog ćemo voleti baš tu fotografiju.

Kako bih razjasnila značenja studiuma i punctuma, za primer sam uzela fotografiju Martina Parra iz njegove serije fotografija o turistima. Naime, ono što vidimo na Parovoj fotografiji na prvi pogled je hrpa turista koja pozira ili se sprema da ispozira za fotografiju koja će se naći u albumu sa putovanja. Parr ovde beleži imbecilnost turista, jednu apsurdnu situaciju gde će svaka osoba imati istu fotografiju sa putovanja.

Ono što privlači nas kao gledaoce ovde jeste ta čitava informacija i ponašanje ljudi na putovanju. Njihova poza i pogled, ali i neka vrsta identifikacije sa njima, jer svi smo u nekom trenu bili ti turisti koji se fotografišu ispred monumentalnih građevina.

263-54

Martin Parr, Pisa, Italy, series Small World (1987 – 1994)

Studium je dakle jedna kolektivna glupost i podsmeh upućen turistima koji zabeležavaju svaki kutak na svom putovanju, to je ono što ovu fotografiju na prvi pogled čini uzbudljivom i zanimljivom. S druge strane, na primeru Parrove fotografije punctum bi za mene bile dve šake koje se na fotografiji skoro dodiruju.

Žena koja drži toranj da ne padne i druga žena koja je nešto dalje od nje koja pridržava suprotnu stranu, ali na fotografiji izgleda kao da zapravo pridržava prvu ženu da ne padne. Punctum je dakle samo jedan detalj (u ovom slučaju to su za mene njihove šake koje se skoro dodiruju) koji privlači i objašnjava fotografiju i na neki drugi način.

On treba da predstavi skriveni detalj fotografije koje jeste ono što nas uzbuđuje na istoj i čini da je posmatramo duže i mislimo o njoj. Punctum nije za svakog isti, štaviše, neko na ovoj fotografiji ne može da pronađe punctum, jer za njega ona predstavlja samo puku informaciju ili zabelešku, ali ne i očaravanje.

Ipak, postoji još jedna stvar koju Bart navodi u svom radu, a to je „šok“ koji se može pojaviti na fotografiji i koji bi trebalo razlikovati od polja privlačnosti. Na Parrovoj fotografiji sa turistima ne postoji iznenađenje, naime, svi su vrlo svesni ovih situacija, tako da ona nema nikakav fotografski šok u sebi. Ona obelodanjuje apsurd turističkih fotografija, ali mnogo više u obliku informacije, nego u obliku šoka, jer sve su te situacije već dovoljno poznate.

077-weymouth-800x533

Martin Parr, Weymouth, England, 2000

Na kraju, osećaj koji nam određena fotografija pruža je subjektivan. Izbor fotografija koje su nam drage, koje pamtimo i držimo kraj sebe je individualan i zavisi isključivo od nas.

Bez obzira da li je fotografija koju posmatramo promenila svet ili ne, ukoliko ona nema polje koje nas najviše intrigira, ona se za nas nije ni desila. Bila je samo dokument nekog vremena ili događaja, ali ne i osećaj koji smo želeli da doživimo gledajući je. Ipak, neke priče ostaju samo nama ispričane.

Smisao onoga što smo uhvatili nije za svakoga istog kroja. Ali koliko god istine ili neistine u svim zabeleškama ima, percepcija onoga što se gleda i drži u ruci je realna.

Ono što čitaš je istina, makar samo ove sekunde, ovog trena.

1077680_1390295704527329_423755268_o-150x150

Author: Katarina Marković

Izvor: refoto.rs

_____________________________________________________________________________________

PROBLEMI U KOMUNIKACIJI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Komunikacija sa drugima je jedan od najznačajnijih svakodnevnih elemenata našeg života.

psihus_ocp_w300_h225 Svakog dana, najčešće dok prinosimo šolju sa kafom usnama, već smo u komunikaciji sa drugima. To mogu biti naši ukućani, naši najbliži sa kojima delimo životni prostor, život, emocije i još mnogo toga. Mogu biti prijatelji sa kojima smo opet u komunikaciji, bilo licem u lice, preko telefona ili socijalnih mreža.

Svakog dana, čak i onda kada toga nismo u potpunosti svesni, mi komuniciramo sa drugim ljudima, šaljemo im poruke i primamo poruke od njih.

Komunikacije se uvek dešava, tamo gde živimo, tamo gde radimo, na putu do posla ili na putu do kuće, na mestima gde provodimo slobodno vreme, od kafića, preko klubova, kafana, bioskopa i galerija… Čak i na mestima gde nam se ne čini da se dešava razmena, komunikacija postoji. I dobro je što je tako. Ljudi su socijalna bića, i komunikacija im je potrebna, potrebni su im drugi ljudi i razmena, bilo da je to razmena kurtoaznosti, emocija, važnih informacija ili nečeg drugog.

Komunikacija je jedan od najvažnijih delova našeg života. Ona je jako važna za izgradnju veza u našem životu. Nedostatak komunikacije jedan je od najčešćih uzroka raskida veza ili razvoda brakova.

 Komunikacija je jedan od najvažnijih delova našeg života. Ona je jako važna za izgradnju veza u našem životu. Upravo zato, najčešće je nedostatak komunikacije ono što nas najviše boli. Nije ni malo čudno što je nedostatak komunikacije jedan od najčešćih uzroka raskida veza ili razvoda brakova.

Nedostatak komunikacije ne znači samo tišinu. To što partner ćuti ne znači da ne komunicira nešto, ne znači da ne šalje poruku. Isto kao što nekad ni razgovor ne znači da se komunikacija dešava. Koliko ste se puta našli u situaciji da izgovarate sami ili da od nekog drugog čujete rečenice kao što su: „Ona priča i priča, ali nikada ne kaže ništa!“ ili „On me nikada ne sluša kada ja pričam!“

Da li poruka stiže do primaoca

Važno je i da se setimo da to što mi šaljemo neku poruku i pokušavamo da stupimo u komunikaciju ne znači uvek da poruka stiže na pravo mesto, ili još gore, na pravi način. Veoma često, ono što želimo da kažemo nije ono što zaista i govorimo. Takođe, desi se i da zaboravljamo na onoga kome je poruka namenjena, pa ne samo što je šaljemo na neodgovarajući način, već onda i povratnu poruku tumačimo pogrešno.

U takvim slučajevima možemo da čujemo sledeće tipske rečenice: „To je kao da pričam zidu„, „Ne mogu da doprem do tebe„, „Ne možemo da razgovaramo o nečemu važnom, a da se ne posvađamo.“, „Ona je previše emotivna – ili plače ili viče ili se žali. Lakše je izbegavati je.“, „On se uvek brani kada pokušavam da razgovaram o važnim stvarima.“

Sukobi u vezi, posebno kada nedostaje komunikacija ili kada se poruke pogrešno tumače, upravo su onaj najdestruktivniji deo. Posebno je tako zato što oni koji su nam najbliži imaju i najveću moć da nas povrede. Ljudi do kojih nam nije naročito stalo, čak i onda kada nam govore neprijatne i povređujuće stvari, mnogo će nas manje dotaći i nećemo se toliko uzrujati kao kada nam te iste stvari kažu ljudi koji su nam važni u životu. Uzmimo najbanalniji primer kada neko kritikuje način na koji smo se obukli. Ukoliko to učuni stranac na ulici, najčešće ćemo odmahnuti rukom. Ukoliko to učini naš partner, to će nas mnogo više uznemiriti.

Međutim, nije u pitanju samo ono što kažemo. Važan je način na koji to činimo. Komunikacija je složeni proces od kojeg govor čini svega 10 do 20%. Presotalih 80 do 90% predstavljaju izrazi lica, govor tela, ton i drugi elementi.

Komunikacija je složeni proces od kojeg govor čini svega 10 do 20%. Presotalih 80 do 90% predstavljaju izrazi lica, govor tela, ton i drugi elementi. Da bi komunikacija bila efikasna, ona mora biti dvosmerna.

 Komunikacija je umetnost i nauka prenošenja misli, ideja, informacija iz jedne glave jednog složenog ljudskog bića do jednog ili više drugih složenih ljudskih bića. Da bi komunikacija bila efikasna, ona mora biti dvosmerna.

Dinamičnost komunikacije

Dinamičnost ljudske kominikacije čine činjenice koje parteri koriste, interpretacije tih činjenica, osećaja koja ih prate, namere, potrebe, želje i akcije koje preduzimamo. Svaki segment je značajan i utiče na to da li će komunikacija biti konstruktivna ili destruktivna.

Činjenice: Da li obe osobe u razgovoru komuniciraju o istim činjenicama? Odvojiti činjenice od osećaja, naročito na početku razgovora može biti od velike koristi.

Interpretacije, misli, opažanje: svaka osoba interpretira činjenice drugačije, na osnovu svojih verovanja, osobina, sistema vrednosti i iskustva. Svesnost da druga osoba ne razmišlja kao i mi važna je kako bi prilagodili i odabrali najbolji način komunikacije.

Osećaji: kako se osećamo, naše trenutno raspoloženje može i nesvesno uticati na naše odluke i razmišljanja.

Namere, potrebe i želje: skrivene poruke, da li tražimo udobnost, jasnoću, informaciju, ili samo mogućnost da budemo s nekim? Kakve su zapravo naše namere je jedno od najžnačajnijih faktora prilikom rešavanja konflikta.

Akcije: odabir reči je takođe od velike važnosti. Šta zapravo želimo dobiti odabirom reči, da li nekoga želimo povrediti; ton glasa, neverbana komunikacija, stav, pogled, izrazi lica i dr. Dakle, sredstvo kominikacije je i poruka.Način na koji je poruka prenesena je poruka, sama po sebi.

Mi sami: centar komunikacije, koji uključuje sva pitanja, teme ili sukobe o kojima je reč, „filtriran je“ činjenicama, interpretacijama, mislima, osećajima, namerama, i odabirom ponašanja odnosno aktivnosti.

Rešavanje sukoba

Rešavanje sukoba može biti konstruktivno i destruktivno. Destruktivan stil onemogućava ili sprečava rešavanje konfikta, dok konstruktivan predstavlja pokušaj minimaliziranja problema i izbegavanja teškoća u rešavanju problema. Osnovne osobine jednog i drugog načina rešavanja sukoba možemo podeliti na sedeći način.

Destruktivni stil

Konfrontacijski – pitanje pobede i optuživanja

Sabotaža– fokusiranje na slabe tačke, osramotiti, uvrediti drugu stranu

Manipulacija– izazvati povlačenje, uceniti

Predaja- pasivno, podređeno

Izbegavanje- negiranje, povlačenje

Konstruktivni stil

Kompromis- nalaženje na pola puta, razumevanje

Prihvatanje- otvoreni razgovor, komunikacija bez konfrontacije

Partnerstvo- rešenja, oproštaji, iskrenost

Dakle, dok okušavate rešiti sukob pokušajte razjasniti vaše ciljeve, jer biste verovatno delili većinu ovih ciljeva sa partnerom bez obzira na vaše razlike. Izbegavajte cenkanje, jer to može dovesti do toga da svaka strana zauzme čvrst stav, što na kraju može dovesti do još veće svađe.

Kada rešavate sukob, setite se da uzroci sukoba mogu biti jako duboki. Guranje problema pod tepih nije rešenje na duge staze, jer će te stare stvari biti iznete kao argument svaki put kada počne rasprava. Pokušajte rešiti svaki problem koji se pojavi.

Metode koje mogu pomoći u razrešenju konfikta:

Pitajte partnera za njegova osećanja. Vaš sukob verovatno nije u vezi samo one stvari oko koje se trenutno svađate. Nemojte zaboraviti da je vaš cilj rešavanje konflikta, a ne pobeđivanje u svađi.

Zamolite partnera da vam definiše problem. Istrajte u rešavanju jednog po jednog problema, na taj ćete način razumeti svaki problem onako kako ga vidi vaš partner.

Izrazite i vaša osećanja. Pažljivo odaberite reči kojima ćete ih opisati, ali ih izrazite. Ljudi često ćute o tome šta osećaju i šta žele. Partner ne može da čita vaše misli, ma koliko bliski bili, nekad amu jednostavno morate reći kako se osećate.

Definišite problem onako kako ga vi vidite. Kako vaši osećaji isplivavaju na površinu, rešenje može postati jasnije. Ne zaboravite da, slušajući drugoga, vi određujete i da li će vas drugi saslušati.

Stvorite više rešenja. Nemojte se vraćati na vašu originalnu agendu i planove. Probajte naći alternativna ili kreativna rešenja kako biste smanjili emocije i napetosti.

Rangirajte moguća rešenja. Ne zaboravite da niko drugome ne može nametnuti neprihvatljivo rešenje.

Kombinujte i stvorite zajedničko prihvatljivo rešenje. Stvorite nešto prihvatljivo za obe strane, a ako to ne upali, napravite korak natrag i budite sigurni da su obe strane sasvim skrene.

Budite sigurni da obe strane žele raditi na rešavanju problema.

Rešavanje problema u komunikaciji

Problemi kontrole ili moći:uspešna komunikacija ne može se održati ako jedna osoba ima „kontrolu“ nad drugom, ili ako nema zajedničkog poštovanja i jednakosti u samoj vezi. Zadržavanje kontrole vodi do izolacije veze, jer podređena osoba reaguje besom, ako je izmanipulisana ili omalovažavana. U redu je da u nekim segmentima svaki od partnera ima dominantnu ulogu, svi mi imamo svoje talente i nešto u čemu smo dobri i treba da preuzmemo vođstvo. Ali, kada u svađi zauzimate poziciju moći nad svojim partnerom, to ne vodi rešenju problema.

Triangulacija: Nemojte uvoditi treću osobu, kako biste izbegli direktne sukobe. Ako imate problem s nekim, onda taj problem rešite direktno s tom osobom. Nemojte prebacivati vaše optužbe na zajedničkog prijatelja, ili decu, u nadi da ćete time ostvariti prevlast ili simpatije u vašu korist – to samo dovodi do još veće i dugotrajnije štete, posebno ako se dete koristi kao sredstvo u sukobu roditelja.

Dok gledamo napred prema novim vezama, moramo biti sposobni odvojiti se od starih veza i pogrešne komunikacije kako bismo imali zdravije odnose. Upotreba hvaljenja i pozitivne podrške ponovno će izgraditi ranjene i slomljene osobe i izgraditi samopouzdanje. Ako postanemo osoba koja zna produktivno komunicirati, i mi sami ćemo sazreti i postati bolja osoba, a to će svakako pozitivno uticati na naše odnose sa drugima.

Uspešna komunikacija ne može se održati ako jedna osoba ima „kontrolu“ nad drugom, ili ako nema zajedničkog poštovanja i jednakosti u samoj vezi. Zadržavanje kontrole vodi do izolacije veze, jer podređena osoba reaguje besom, ako je izmanipulisana ili omalovažavana.

Kako komunicirati ako ste ljuti

TamoiOvde/psih_ocp_w380_h300Stop: Ako se zaista jako naljutite zbog nečega, zaustavite se i duboko udahnite. Za početak, pokušajte da se umirite radeći nešto što vaš opušta , pauza u ovom slučaju može pomoći da racionalnije priđete problemu i sprečiti da problem preraste u nešto veće od njega samog.

Razmislite: Kada ljutnja prođe, razmislite o situaciji i o tome zašto vas je toliko povredila i razljutila. Sa čim je bila povezana vaša ljutnja, neke reči, ponašanje ili nešto drugo. Pokušajte uvideti stvaran problem i onda se posvetite načinu na koji ćete ga predstaviti.

Recite: Razgovarajte sa partnerom.Uradite to što je moguće konstruktivnije i nemojte se praviti da problemi ne postoje.

Slušajte: Nakon što iznesete sopstvene osećaje i mišljenje saslušajte partnera. Oboje zaslužujete priliku da izrazite ono što želite.

Komunikacija je suštinski deo našeg života i neophodna nam je da bismo opstali u svetu. Zato je veoma vredno i važno da razmislite o svom načinu komunikacije sa drugima. Ukoliko uvidite da šaljete poruke koje ne želite ili da ono što želite da kažete biva pogrešno protumačeno, razmislite. Komunikacija se i uči. I jedna je od najvrednijih veština koju neko može posedovati. Ne mislite li da je vredno naučiti je?

Autor: Jelena Orlandić i Ivana Paunović/danas.rs/

 Autorke su dipl. psiholozi i savetnici O.L.I. integrativnog psihodinamskog metoda terapije i savetovanja

 

BILJKE „UMEJU“ DA RAČUNAJU…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Matematičari: Biljke „umeju“ da računaju?

Biljke imaju ugrađen sistem za matematičke proračune koji im pomaže da regulišu rezerve hrane noću, tvrde istraživači.

Biljke-500x366Britanski naučnici kažu da su bili “začuđeni” otkrićem sofisticiranih aritmetičkih proračuna u biologiji.

Matematički modeli pokazuju da je nivo skroba koji biljka konzumira tokom noći brižljivo proračunat u procesu u koji su uključene hemikalije lista, kažu istraživači Džon Ines centra u izveštaju objavljenom u e-Life žurnalu.

 Ptice mogu da koriste slične metode za čuvanje nivoa masnoća tokom migracija.

 Naučnici su proučavali biljku Arabidopsis i otkrili da ona tokom noći, kada ne može da koristi energiju sunčeve svetlosti za pretvaranje ugljen dioksida u šećere i skrob, precizno reguliše rezerve hrane kako bi joj potrajale do jutra.

Eksperimenti su pokazali da su proračuni tako precizni, da su sigurno delo aritmetičkog deljenja.

 “One zapravo računaju na prost, hemijski način. To je neverovatno”, kaže profesor Alison Smit.

Naučnici su koristili matematičko modelovanje kako bi istražili kako se proračuni odvijaju u biljci.

Tokom noći, mehanizam unutar lista meri zalihe skroba, a informacija o vremenu dolazi od unutrašnjeg časovnika, sličnog čovekovom.

Istraživači su procenili da se proces odvija posredstvom dve vrste molekula koje su označili sa “S” za skrob i “T” za vreme.

Ako S molekule stimulišu razlaganje skroba, dok T molekule sprečavaju da do toga dođe, onda je stopa konzumiranja skroba podešena u odnosu S i T molekula, odnosno S podeljeno sa T.

Ovo je prvi konkretan primer u biologiji ovako sofisticiranih aritmetičkih proračuna”, kaže profesor Martin Hauard, koji je učestvovao u istraživanju.

Izvor:vestinet.rs

VRANE PAMTE VAŠE LICE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

 Vrana nikada ne zaboravlja.

Najnovije istraživanje otkriva da ove ptice mogu upamtiti ljudska lica do pet godina.

 crna_vranaVrane pamte lica ljudi koje doživljavaju kao potencijalnu pretnju i često reaguju glasnim kreštanjem i prizivanjem drugih ptica kako bi uljeza naučile pameti – pokazuje upravo objavljeno istraživanje britanskog Kraljevskog društva prirodnih nauka.

  Kako članovi družine (koju je u pomoć pozvala prva vrana) takođe indirektno pamte osobu koja predstavlja pretnju, ova studija pokazuje da se loše iskustvo jedne vrane sa određenim pripadnikom ljudske vrste može kao informacija preneti na celu populaciju vrana na određenoj teritoriji.

  Imajući na umu da vrane imaju veoma dobro pamćenje, ljudi koji ih iz nekoga razloga iritiraju mogu iskusiti i više godina neprijatnosti.

  Uznemirene vrane u početku glasno krešte i tako prizivaju druge vrane u blizini da im se pridruže, kaže koautor ove studije, John Marzluff. „Grupacija koja može brojati od dve do petnaestak ptica nas „napada“ tj. zastrašuje, ponekada se zalećući iz visine na samo pola metra od nas i ovo ponašaje traje dok šetamo na dužini staze od oko 100m od mesta koje iz nekog razloga brane.“

 Marzluff je profesor na Šumarskom fakultetu u Vašingtonu. U okviru ovog istraživanja, on i njegove koleginice Heather Cornell i Shannon Pecoraro su vranama pokazale novo „opasno lice“ noseći upadljivu masku i pritom hvatali, obeležili prstenovima i oslobodili između 7 i 15 ptica na pet lokacija u okolini Sijetla.

  Oslobođene ptice bi odmah nakon puštanja „vikale“ na osobu pod maskom. Čuvši kreštanje druge vrane iz okoline bi se ubrzo pridružile, formirajući ljutitu družinu.

  stealthKada bi naučnici kasnije stavljali maske prilikom odlazaka na druge lokacije, vrane koje nikada nisu bile same zarobljene bi odmah prepoznale „opasno lice“, ilustrujući način nakoji ove ptice dobijaju informacije kroz društvene metode a ne kao posledicu ličnog iskustva. Glasnom kreštanju i „napadima“ bi se pridružili i srodnici i potpuno nepoznate vrane, na lokaciji udaljenoj više od 1600m od mesta gde su vrane bile hvatane pa puštane.

 Kada se jednom u memoriju vrane ureže izgled lica koje predstavlja opasnost, po svemu sudeći će tamo i ostati ceo njen život.

 „Naše istraživanje pokazuje da pamćenje traje 5 ili više godina,“ kaže Marzluff . „Pojedine vrane koje su odrasle mogu živeti 15-40 godina na slobodi (većina ugine dok su još mlade ali one koje odrastu mogu živeti jako dugo) i one verovatno pamte važne asocijacije koje su napravile tokom svojih života.“

  Prethodna istraživanja su pokazala da su vrane nadprosečno inteligentne ptice.

  „Drugi istraživači su pokazali da neke vrane prave i koriste alate, da mogu predvideti sled očekivanih događaja, zatim da razumeju šta druge životinje znaju, i, u našem slučaju, da uče iz ličnog iskustva ali i posmatrajući roditelje i druge pripadnike svoje vrste,“ objašnjava Marzluff. „Ovo su sve napredni kognitivni zadaci koje ume da rešava jako mali broj životinjskih vrsta.“

 siluete On takođe pretpostavlja da i druge društvene i dugovečne životinjske vrste koje žive u blizini ljudi dele informacije na sličan način. Ova pretpostavka obuhvata životinje poput kojota, rakuna, galebova, svinja i pacova. Sve one mogu primenjivati kombinaciju društvenog i učenja putem pokušaja i greške (trial and error). Ovaj drugi način daje najpreciznije informacije ali je, očigledno, dosta rizičniji od indirektnog društvenog metoda učenja.

 U životinjskom carstvu ljudi imaju prednost upotrebe jezika jer na taj način mi možemo verbalno upozoriti jedni druge na postojanje opasnosti. Vokalizacija izgleda nije dovoljna vranama i po svemu sudeći im je neophodan i vizuelni pregled kako bi se informacija upamtila.

  Anne Clark, profesorka-saradnica u odeljenju bioloških nauka u Univerziteta u Binghemptonu (Binghamton), rekla je za Discovery News kako ova nova naučna studija „važno pokazatelj koliko dugotrajna istraživanja pojedinaca mogu doprineti našem razumevanju adaptivnog društvenog učenja.“

  Ona takođe dodaje: „Sumnjam da bi se iko od ljudi koji su radili sa vranama iznenadio rezultatima koji ukazuju na nekoliko putanja društvenog prenošenja informacija, ali je za to svakako neophodno još ovakvog formalnog empirijskog testiranja .“

  Kevin McGowan, instruktor u „Cornell Lab of Ornithology“, je praktično ponovio reči profesorke Clark, ali dodaje da će otkrića sigurno iznenaditi bilo koga ko misli da životinje uče samo iz ličnog iskustva.“

  „Društvene životinje su društvene iz nekoliko veoma dobrih razloga“ kaže McGowan. „Ova studija pokazuje jedan od najsuptilnijih načina kojima životinje imaju koristi iz interakcije sa drugim pripadnicima svoje vrste.“

  Autor teksta: Jennifer Viegas, Discovery news

 Pripremio: Goran Ćatić/ zivotinjsko-carstvo.com

***

PRILOG: VRANAORUĐE, KOMBINATORIKA I PLANIRANJE: agroekonomija.wordpress.com/

***

Lirski dodatak: POLOVNI ORAO ili ŠTO NE PREĐEMO NA STVAR…

VRANA I  ORAO

Jednog  je dana srela vrana
Orla na nekoj santi leda,
šacnula ga sa svih strana,
pa reče prva, preko reda:

Znaš, ti si or’o, ja sam vrana,
smatra se, skoro, da si car,
k’o Standard-Oil si sav bez mana –
Što ne pređemo onda na stvar?

Ja sam ti vrana bez gavrana,
zašto da zalud gubimo vreme,
samo ćurana veže zabrana,
Nema dileme za boeme!

I kao ženska i kao ženka
mnogim se čarima mogu da dičim,
nisam ti neka meka femka,
Garantujem ti – neću da cičim.

Ako te usrećim malim muškarcem –
polovnim orlom, tim bolje za nas;
Jednom sam rodila dete s komarcem,
smejem se zato i dan-danas!

Skinuvši krunu, orao reče
pošto je izgubio svaku nadu:
Od tebe nema gadure veće –
Ali si jedina ptica u gradu.

   Ogden Neš

________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S