MUŠKARCI NE VARAJU ZBOG SEKSA…

tamoiovde-logo

 Geri Njumen ima neobičnu teoriju

Od kada postoji monogamija, postoji i varanje partnera. Šta navodi ljude na upuštanje u seksualne aktivnosti van veze ili braka? Naročito muškarce?

142715879056a2505bb4d67341051855_v4_big

Foto: Thinkstock

Psihoterapeut Geri Njumen smatra da je pronašao glavni razlog zašto su muškarci neverni u vezi a, ako je verovati njegovim navodima, on uopšte nema veze sa seksom niti fizičkom privlačnošću uopšte.

Njumen je na osnovu ankete u kojoj je učestvovalo 200 nevernih muškaraca došao do nesvakidašnjeg zaključka – na osnovu sakupljenih podataka smatra da je glavni razlog prevare zapravo emotivna neispunjenost.

Psihoterapeut je na osnovu ovog saznanja zaključio da su pripadnici muškog pola osetljiviji nego što se to u današnjem društvu obično smatra.

Ukoliko ne dobijaju dovoljno emotivne pažnje u trenutnoj vezi, oni će jednostavno biti primorani na to da je potraže na nekom drugom mestu.

Prema sakupljenim podacima, 48 odsto muškaraca je svoju prevaru opravdalo emotivnim nezadovoljstvom, dok je njih 40 posto zadovoljstvo pokušalo da pronađe na radnom mestu zbog činjenice da su kolege sklonije davanju komplimenata za njihove uspehe.

Psihoterapeut ističe da fizička privlačnost igra ulogu u podsticanju na prevaru, ali ona nije onolika kolika se na prvi pogled čini.

Prema Njumenovim podacima, čak 88 odsto muškaraca varalo je partnerku sa manje atraktivnom ženom.

Još jedan faktor u odluci da se prepuste varanju jeste iskustvo prijatelja. Ukoliko je muškarac okružen ljudima koji imaju iskustvo u vanbračnim seksualnim aktivnostima, veća je verovatnoća da će se dotad veran muž upustiti u “zabranjeno druženje”.

Takođe, 68 odsto ispitanih muškaraca je nakon varanja osetilo grižu savesti.

Izvor:b92.net

_________________________________________________________________________________

KAKO ONI MENI, TAKO JA NJIMA…

tamoiovde-logo

 Evo kako se u životu sve vrati istom merom 

 Bio jednom jedan seljak koji je prodavao maslac pekaru. Jednoga dana, pekar posumnja u seljaka i odluči da izmeri maslac da vidi da li mu je seljak dao tačno jedan kilogram.

narod-dnevne

Foto: Thefirstworldwar.net

Imao je šta i videti – bilo je manje maslaca nego što mu je seljak rekao. Toliko se razbesneo da je tužio seljaka.

Sudija upita seljaka da li koristi vagu za merenje.

Seljak odgovori: „Poštovani sudija, ja sam prost čovek. Ne koristiim ove moderne vage, ali imam jednostavan kantar.”

Sudija ga onda upita da objasni kako meri maslac. Seljak odgovori:

Poštovani sudija, mnogo pre nego što je pekar počeo da kupuje maslac od mene, ja sam svakoga dana kupovao kilo hleba od njega. Svakoga dana kada pekar donese hleb, ja ga stavim na jedan kraj kantara i odmerim mu tačno toliko maslaca na drugoj strani. Ako je neko kriv, onda je to pekar.

Naravoučenije: U životu nam se uvek sve vrati istom merom. Nekim ljudima je nepoštenje preraslo u naviku, tako da više i ne znaju šta je istina.

Ali koga oni to zavaravaju? Samo sami sebe.

Izvor: dnevne.rs

___________________________________________________________________________________

KORAK NA I KORAK SA LUDOG KAMENA….

tamoiovde-logo

Ovo možda niste znali o… braku

Korak na ludi kamen

Kao i svaka društvena pojava, brak je jedna od neiscrpnih naučnih tema. Svoj stav o braku imaju i biolozi, i psiholozi, i sociolozi, i ekonomisti i pravnici, ali i obični smrtnici 

10-1• Kulturološki koreni, nasleđa i verski običaji oblikovali su brak tokom hiljada godina. Najranija zajednica veoma se razlikovala od današnje. Naši preci bivali su zajedno zarad zaštite i opstanka. Neki istoričari veruju da su prvi brakovi u stvari bila grupna venčanja, odnosno međusobno povezivanje plemena, a mnogo kasnije muškarci i žene bivali su zajedno u parovima.

• Stari obredi venčanja veoma se razlikuju. Svaki narod ima neke jedinstvene običaje. Tako, recimo, u Grčkoj bračni par za vreme obreda u pravoslavnoj crkvi nosi venčane krune vezane crvenom trakom, jevrejski par na dan venčanja ne jede i ne pije, dok se u Japanu obred završava tako što mladenci ispiju tri gutljaja sakea.

• Venčani prsten ili burma najstarije je obeležje braka. Običaj potiče iz drevnog Egipta. Pošto je za narod pored Nila krug bio simbol večnosti, zalog za trajnu ljubav i neraskidiv zajednički život oblikovan je u prsten. Egipćani su ga nosili na domalom prstu leve ruke jer su verovali da vena na ruci tog prsta ide pravo do srca. 

Gotovo svaka civilizacija od Egipta naovamo koristila je prsten kao simbol bračnog dogovora. I stari Grci su ga smatrali simbolom neraskidive ljubavi, dok su Rimljani bili manje romantični. Iako su i oni venčano prstenje, iskovano od gvožđa, nosili na domalom prstu leve ruke, ono nije bilo simbol ljubavi za ceo život već pravo svojine muža nad ženom.

Tokom istorije pravio se od upletene trave i kože, klesao iz kamena, topio i oblikovao od raznih metala, nosio se na obe ruke, i na srednjem i domalom prstu. Od 13. veka postao je sastavni deo hrišćanskih venčanja, a od 19. veka zlatan. Ustalio se na domalom prstu jer je sveštenik tokom obreda izgovarajući reči „u ime Oca, Sina i Svetoga duha” uz svaku svetost dodirnuo po jedan prst ruke – prvo palac, potom kažiprst, pa srednji prst, da bi uz izgovoreno „amin” stavio prsten na domali prst. Neki narodi, poput Amerikanaca, Meksikanaca, Italijana, Brazilaca nose ga na levoj ruci, dok ga drugi, naročito pravoslavci, nose na desnoj.

• Venčanica ili venčana haljina upriličena je danu koji treba da se pamti. Najčešće je bela ili neke svetle boje, raskošnog kroja. U prošlosti nije izgledala tako. Mlade su se odevale skromno, u najlepšu haljinu koju su već imale. U srednjem veku na Starom kontinentu u modi su bile venčanice zelene boje, u vreme Marije Stjuart (1542–1587) bile su ljubičaste. Belu venčanicu uvela je britanska kraljica Viktorija (1819–1901). Kad je na venčanju 1840. godine stala uz princa Alberta u skladnoj beloj haljini, izgledala je baš onako kako dolikuje jednoj kraljici. I posle više od veka i po tako kraljevski i carski želi da izgleda svaka mlada.

• Veo koji nevesta nosi na glavi nije samo modni detalj već trag prošlosti. Ima dvojako simbolično značenje. Nekada se verovalo da veo na licu štiti mladu od zlih duhova i daje magičnu snagu venčanim poklonima, a simbolično obeležava potčinjenost i pokornost mužu.

• Buket cveća takođe je deo nasleđa. U rimsko doba buketić ili venčić bio je napravljen od lekovitih biljka koje su terale zle sile i uroke, kasnije od raznog cveća koje je simbolizovalo plodnost. Cveće i danas ima posebno značenje u mnogim kulturama. Tako na Havajima mladenci za sreću i blagostanje nose venčiće.

• Ni automobilske sirene kojima se najavljuje prolazak svadbene povorke nije ništa drugo do zamena za zaštitna zvona, klepetuše, udaraljke kojima su se u raznim krajevima sveta u davna vremena od mladenaca terali zli duhovi.

• Svadbena torta, ma kako izgledalo da je savremeni dodatak veselju, takođe je običaj iz starih vremena. Potiče iz drevne Grčke gde su mladenci sekli kolač od meda i susama kao zalog za „sladak” bračni život, bez trzavica i razmirica. 

• Brakovi mogu da budu endogamni, ako se sklapaju između članova iste porodice, i egzogamni, ako su sklopljeni između pripadnika različitih porodica. Monogamija je brak jednog muškarca i jedne žene, bigamija jednog muškarca s dve žene ili jedne žene s dvojicom muškaraca, a poligamija kad jedna osoba sklapa bračnu vezu s više supružnika. Levirat je brak žene s bratom pokojnog muža, a sororat brak muškarca sa sestrom pokojne žene.

10-02 • I dužina braka prati se od davnina. Pored svih običaja koji prate venčanje, treba pregrmeti mnoge nesuglasice i prilagoditi se brojnim razlikama i opstati zajedno. Zato nijedna godina zajedničkog života nije beznačajna, a neke od njih smatraju se pravim malim jubilejima, pa su počasno nazvane svadbama i treba ih proslaviti. 

Naziv svake od njih ima simbolično značenje. Tako se prva godina braka naziva papirna svadba. Zajednički život dvoje ljudi još je neuhodan i lako može da se „pocepa”.

Druga godina nešto je čvršća pa se naziva pamučna. Treća godina je kožna, a četvrta svilena. Peta godina u braku s decom je drvena, a bez dece volujska svadba. Deseta godina braka je cvetna svadba, dvadeseta godina porcelanska. Dvadeset pet godina braka zavređuje i prvo dragoceno poređenje. To je srebrna svadba. Biserna je posle trideset godina. Četrdeset godina zajedničkog života zavređuje naziv rubinska svadba. Pedeset godina, ili pola veka braka, zlata je vredno pa je i jubilej nazvan zlatna svadba. Dijamantska svadba je ona posle šezdeset godina, milosna posle sedamdeset godina. Dugovečnost braka od osamdeset godina je hrastova svadba, a od sto godina nebeska svadba.

• Najduži brak za koji se zna, sklopljen 1853. godine između gospođe i gospodina Nariman iz Indije, trajao je 86 godina, do smrti supruga. Narimani su bili između hrastove i nebeske svadbe.

• Najviše brakova iza sebe ima evangelistički pastor Glin Volf (1908–1997) koji se ženio 29 puta.

• Najskuplja svadba na svetu šaha Mohameda bin Rašida al Maktouma i njegove izabranice Salame koštala je sto miliona dolara. Na njihovo venčanje 1981. godine u Dubai bilo je pozvano 20.000 gostiju.

• Venčanje najstarijeg para obavljeno je 2002. godine u jednom staračkom domu u Francuskoj. Sudbonosno da rekli su Madlen Fransino, stara 94, i Fransoa Fernandez, star 96 godina.

• Ipak, podaci kazuju da se u razvijenim zemljama više od polovine sklopljenih brakova, čak 51,9 odsto, okonča razvodom, a na „ludi kamen” muškarci ne staju pre tridesete godine. Najviše brakova sklopi se i poništi u Sjedinjenim Američkim Državama. U Belgiji je najmanje svadbi, a u Južnoafričkoj Republici najmanje razvoda.

• I burma, najstarije obeležje braka, sve ređe se viđa na rukama bračnih drugova. Stalno ili povremeno nosi ga oko 74 odsto žena i 60 odsto muškaraca. Često se posuđuju za sam čin venčanja a u slučaju drugog ili trećeg braka uopšte se ne kupuju. U zlatarskoj industriji iz godine u godinu beleži se pad potražnje venčanog prstenja.

Autor: S. D.

_______________________________________________________________________________

… i o razvodu

Korak sa ludog kamena

11-1U staroj Atini razvod uopšte nije bio neuobičajena pojava.

Muž je mogao bez nekog naročitog objašnjenja da otera ženu, odnosno da je vrati njenoj porodici, ali je pri tom morao da se odrekne i miraza koji je dobio prilikom sklapanja braka. Na ovaj način žena je ostajala finansijski obezbeđena i mogla je da se nada novoj udaji.

Veliki atinski državnik Perikle razveo se od supruge, čak se postarao i da joj nađe novog muža, a on sam počeo je da živi s ljubavnicom Aspazijom. I žena je, ukoliko je to htela, mogla da okonča bračnu vezu. Trebalo je samo da napusti muževljev dom, nakon čega bi usledilo zvanično izjašnjavanje pred sudijom i razvod bi bio okončan. Žene su ovo radile uz obaveznu podršku muških članova porodice, koja bi ih primila nazad nakon razlaza.

Ukoliko bi se žena osmelila da sama uđe u ovaj postupak, nailazila bi na oštru osudu okoline. Brak je mogao da okonča i nevestin otac. Tako se dogodilo s atinskim tiraninom Pizistratom. Kako bi zadobio Megaklovu političku podršku, Pizistrat se oženio njegovom kćerkom. Ali, pošto nije želeo da potomstvo s novom ženom ugrozi interese njegovih sinova iz prethodnog braka, odbijao je da vrši bračne dužnosti. Saznavši za ovo, Megakle je uzeo natrag svoju kćer, a nesrećni Pizistrat je po drugi put proteran iz Atine.

Ei foras, mulier! Ženo, izađi napolje!

Ova jednostavna rečenica, kao i oduzimanje ključeva koje je dobila kao gospodarica kuće, bilo je dovoljno da se Rimljanin reši supruge. Pater familias, kao neprikosnoveni gospodar svega što se nalazi u njegovom domu, mogao je i da otera ženu ukoliko je baš želeo, ali ne bez posledica. U ranoj rimskoj republici, svetu strogih moralnih načela, gde se porodica smatrala temeljom društva, razvod je izazivao pravi skandal.

Cenzori su 307. godine pre naše ere izbacili jednog Rimljanina iz Senata zato što se razveo od supruge, a da se prethodno nije posavetovao s plemenskom skupštinom. Vek kasnije, senator Spurije Karvilije Ruga zapanjio je sugrađane kad je oterao ženu i to zbog toga što nisu imali dece. 

Ali, s nestankom republike i pretvaranjem Rima u najbogatiju i najmoćniju državu na svetu, olabavile su stege koje su vekovima čuvale rimsku porodicu na okupu. Uskoro će muškarac moći da se rastane od žene bez ikakvog straha od osude okoline, nudeći kao povod za razvod niz sitničavih i podlih zamerki. Možda je žena izašla napolje nepokrivene glave ili je uhvaćena u razgovoru s čovekom na lošem glasu ili je posmatrala trke u cirkusu bez izričite dozvole supruga. Iako se ispostavilo da nije počinila preljubu, Cezar je oterao svoju ženu Pompeju obrazlažući svoj postupak rečima: „Cezarova žena mora da bude van sumnje.”

Najjednostavnije je bilo ne reći ništa, jer su se brakovi sklapali i rasturali iz viših, najčešće finansijskih i društvenih interesa. U želji da popravi finansije, čuveni govornik Ciceron razveo se od majke svoje dece nakon trideset godina braka, i oženio mladom i bogatom Publilijom. Ali ni Ciceronova Terencija nije ostala usamljena – udavala se još dva puta. Do kraja republike i žena je počela da uživa istu slobodu. Bilo je dovoljno da se požali muškim članovima svoje porodice i oni bi okončali brak odvodeći je kući. Ukoliko je bila bez zaštitnika, žena se oslanjala na sopstveno pravo da napusti muža. 

Hrišćanski brakovi

U prvim vekovima hrišćanstva razvod je bio legalan. Kodeks cara Justinijana iz 542. godine odobrava ga, naravno uz određena ograničenja. S konačnim raspadom Rimskog carstva došlo je i do opadanja morala. Vanbračne zajednice, otmice, sklapanje braka bez pristanka nevestinih roditelja, otvoreno neverstvo, postajali su sve češći.

Primer je Karlo Veliki (742–814) koji je imao pet žena i sedam ljubavnica. 
Tek početkom 13. veka hrišćanska crkva odredila je stav prema braku, proglasivši ga neraskidivom, svetom zajednicom. Razvod više nije bio dozvoljen. Jedina mogućnost da se okonča zajednički život bila je da se brak poništi, a to je bilo u crkvenoj nadležnosti. Samo muškarac je mogao da zahteva poništenje ukoliko bi se otkrilo da su supružnici u bliskom srodstvu, ukoliko bi žena počinila preljubu ili se zaklela na čednost.

Nakon stupanja na presto, Henri VIII oženio se španskom princezom Katarinom Aragonskom, s kojom je imao više dece, ali je preživela jedino kćerka Marija. Zabrinut što nema muškog potomka, 1527. godine zatražio je od pape Klementa VIII poništenje braka. Papa je odbio. Kad je 1533. njegova ljubavnica Ana Bolen zatrudnela, Henri je rešio da preuzme stvari u svoje ruke. Kenterberijski nadbiskup venčao je Henrija i Anu Bolen, proglasivši prethodni brak nevažećim. Papa ga je isključio iz crkve, ali je Parlament odobrio ovaj postupak i proglasio kralja jedinim poglavarom engleske crkve. 

Razvod danas

Iako ima dosta vremena kako je crkva prekinula upravljanje porodičnim životom i ova nadležnost prešla u ruke države, nisu svuda zakoni o razvodu podjednako slobodni. Na Malti je razvod do prošlog meseca bio zabranjen. U Francuskoj, s druge strane, uopšte više nije neophodno da se izlazi pred sudiju. Dovoljan je samo odlazak kod notara i potpis. U Velikoj Britaniji moguće je razvesti se preko interneta! Treba se samo registrovati na sajtu i platiti 87 funti za troškove.

Autor: M. B

Izvor:politikin-zabavnik.rs (broj: 3097/2011)

_____________________________________________________________________________

KAKO SAM LEPO UMORNA…

tamoiovde-logoSUPER ŽENA, NAJVEĆA PATRIJARHALNA MEDIJSKA PREVARA: ,,KAKO SAM LEPO UMORNA“

Medijska slika super žene je „pakovanje 3 u 1“, ona je istovremeno idealna majka, supruga i profesionalka. Najmanje. Uz to neprekidno se usavršava, organizuje humanitarne akcije, zdravo se hrani, vežba, i vodi računa o besprekornom izgledu. U medijima nedostaje još samo vest da je uspostavila kontakte sa vanzemaljskim civilizacijama.

super-zenaZaboravite Kinu, Indiju i nove tehnologije: ekonomski rast predvode žene. Masovni dolazak žena u poslovni svet stručnjaci objašnjavaju kao ekonomsku revoluciju sa velikim posledicama.

Žene ne samo da preuzimaju vodeće položaje u mnogim kompanijama i institucijama, nego i u 80% slučajeva donose odluke o tome koji proizvod će se kupiti, bilo da je reč o automobilu, novom računaru ili prehrambenom proizvodu“, tvrdi londonski čaosopis „Ekonomist“.

Promene u hijerarhijskim pozicijama u kompanijama nisu se desile preko noći, „već su žene postepeno preuzimale odgovornije poslove, radile često napornije od svojih muških kolega i pokazale da kompanije koje imaju više žena na vodećim položajima nadmašuju one firme koje vode isključivo muškarci“. Uprkos tome, društveni tradicionalizam ženama ne priznaje poslovne ambicije i karijeru, što se eventualno oprašta jedino ako su joj porodica i odagajanje dece na prvom mestu i ne trpe zbog njenih obaveza u javnoj sferi, zaključuje se u tekstu.

Gde joj je mesto jasno daje na znanje i britanska štampa, u kojoj su žene u ozbiljnim društvenim temama zastupljene sa svega 16 odsto, pokazuje istraživanje britanskog udruženja „Žene u novinarstvu“. Mediji plasiraju stereotipe da žene uglavnom zanimaju šminka i sredstva za čišćenje, što naročito potenciraju reklame o ženi u „postfeminističkom periodu“.

Ona je slobodna da učini šta god poželi, samo ako koristi određeni kozmetički proizvod, konstatuje se u izveštaju i ističe: „Žene iz sveta nauke su gotovo nevidljive, a tu barijeru probijaju samo političarke i poslovne žene, ali su one prikazane u drugom stereotipu, kao super žene, koje sve mogu i od kojih se očekuje da to čine sa lakoćom“.

U Rusiji je, kako piše „Ruska reć“, taj stereotip „suptilno“ razrađen na dva modela: „Jedan je uspešna žena koja razmišlja i rukovodi kao muškarac, a druga je daleko omiljenija: ona sebe vidi u ulozi domaćice svog preduzeća, ili čak u ulozi majke, koja je brižna u odnosima sa svojim zaposlenima“.

Slatke žrtve? Malo sutra

Što su novine ozbiljnije, to je u njima manje mesta za žene, zaključuje Lidija Vasiljević iz INDOK centra o situaciji u domaćim medijima. A kada su u pitanju žene na pozicijama, „obavezno se spekuliše da neko ili nešto moćno i važno mora da stoji iza njih. Pri tom, da bi se žena dokazala u darvinovskom mačo okruženju, ona mora da ubedi sve oko sebe da to može bolje i jače od svoje muške konkurencije. Sa druge strane, ona je vezana za porodicu i tradiciju, majka više dece i savršena supruga. Žene vode intervjue, ali retko se pitaju za stručno mišljenje, a o njihovim pravima govore muškarci“.

Koliko takvim medijskim šablonima doprinose same žene? U razgovoru sa jednom uspešnom poslovnom ženom u domaćem dnevnom listu, sagovornica na pitanje kako uspeva da uskladi privatni život i karijeru kaže: „Ne uspevam. One priče kako se sve može kad se hoće, kako je sve stvar dobre organizacije, kako život ne traži odricanja – jednostavno su preglupe i ja ne mogu da verujem koliko ih često izgovaraju pametni ljudi. Ne može sve da se postigne, i nešto uvek mora da se žrtvuje. Ja, recimo, nemam vremena da kuvam, a volim. Ponekad vikendom i priđem šporetu, ali da mi nema majke, jeli bismo sendviče. Peglu ne pipam. Mnoge obaveze oko moje kćerke preuzeli su baka i tata. Ja se, naravno, maksimalno dajem, ali vikendom. Realno – dolazim kući oko sedam uveče“.

Ovakva iskrenost je, međutim, retka, već je na delu najveća patrijarhalna podvala – obrazac o super ženi koja gomilajuće obaveze ispunjava sa neiscrpnom motivacijom i nadahnućem, a kome se žene i same podređuju, smatra Aleksandra Kovačević iz kotorske NVO Anima, navodeći neke od primera iz crnogorskih medija. Tako jedna od „super Crnogorki“ objašnjava kako sve postiže: „Pošto imam mnogo obaveza, nastojim da dobrom organizacijom sve završim. Nekada se dešava da noću, na uštrb sna, završavam ono što ne stignem danju. To me čini umornom, ali zadovoljnom. Zato ponekad kažem: Kako sam lepo umorna“.

Ako ono što ovde piše čitamo pažljivo, ističe Kovačević, zaključićemo da citirano nadljudsko biće ženskog pola zapravo govori o visokom stepenu svakodnevne frustriranosti, koja se predstavlja kao „slatke žrtve“.

Još drastičniji je sledeći primer, emitovan na državnoj televiziji, u kome sagovornica kaže: „Svaki moj dan do detalja je isplaniran – nekada sam dosadno predvidljiva, kažu moji ukućani. Budim se jako rano, kuvam kafu, koju često ohladim u frizu da bih imala vremena da je popijem. Proveravam da li sam sve obaveze zapisala i pozivam bolnicu, odeljenje gde su smešteni pacijenti koje vodim. Do pola sedam ujutru sam na odelenju, a kući se vraćam najčešće između 18 i 19 sati. Zavisno od obaveza nastavljam rad kući“, kaže lekarka na „mlazni pogon“.

„Ravnopravnije“ od muškaraca

Gotovo u svakom medijskom prilogu ovoga tipa može se naći ta poenta: kada profesionalno uspešna žena kaže da je porodica njen prioritet, tada celom društvu pada kamen sa srca – ništa se, u stvari, nije promenilo jer žene, koliko god bile obrazovane i ekonomski samostalne, i dalje prihvataju da su porodične obaveze isključivo njihova briga, ističe Kovačević i dodaje: „Da li su ’super-žene’ tako srećne? Sigurno je da nisu, ali ovde nije reč o istini već o medijskoj konstrukciji jednog rodnog stereotipa „ako hoćeš možeš sve“, koji nam je potreban da bi odnosi moći ostali nepromenjeni, ili, tačnije rečeno na još veću štetu žene. A kakva se tek poruka šalje ostalim ženama koje su nezaposlene, često na minimalcima, neudate, samohrane majke, nezadovoljne u braku ili na poslu – dakle onoj većini žena koje ne bi mogle nikada da se nađu u konkurenciji za „super-ženu“?

Poruka je zaista deprimirajuća: da su male i neuspešne, da su za to same krive jer bi i one, samo da hoće, mogle biti višestruke majke, uspešne profesionalke, dobre supruge, doterane žene i dobre domaćice, dakle – stopostotno srećne žene“.

„Višak prava“ koji od žena zahteva da više rade od muškaraca kako bi bar približno bile poštovane u svojoj okolini i društvu, redovna je pojava i u hrvatskim medijima, ocenjuje Sandra Mihelčić, vlasnica više preduzeća objedinjenih u grupaciju Business Media Group. Za razliku od medijskih stereotipa o „Hrvatici koja je mutirala u višu evolutivnu vrstu“ i uprkos činjenici da je sve veći broj visoko obrazovanih žena, „na prste jedne ruke se mogu prebrojati žene koje su na top menadžerskim pozicijama ili su uspešne preduzetnice. I to su uglavnom žene koje su u godinama kada su završile sa glavnim porodičnim obavezama i mogu više vremena da posvete svom poslu. Mlada žena ne može da se posveti karijeri jer se od nje očekuje da istovremeno odgaja dete i brine se o kući – ona se često stavlja pred ’zid’ da bira hoće li karijeru ili porodicu“.

Ali, zbog nametanja nerealnog uzora svemoguće žene, svi su na gubitku, tvrdi Milena Stamenković, iz niškog udruženja „Glas psihologa“. Žene se svakodnevno, putem medija, podsećaju da je mit o ženskoj moći vezan za njen šarm i ženstvenost, i da joj se bez toga teško otvaraju bilo koja vrata, bez obzira na obrazovanje i oštrinu duha.

Sa televizijskog ekrana joj se projektuje lik uspešne poslovne žene novog veka, koja u svako doba dana besprekorno izgleda, a sa druge strane savršeno kuva, pere veš, podiže decu, održava kuću. „Naravno, u realnosti ovo je nemoguće ostvariti, tako da žena počinje da sumnja u sebe i da se pita da li je sve u redu s njom. Pored tako prikazane žene i muškarac se oseća prozvanim da se takmiči i dokazuje, oseća se ugroženo i stalno u strahu da će ispasti gubitnik“. Dakle, zaključuje Stamenković, „to je rat, u kojem nema pobednika ali ima mnogo poraženih“.

Zorica Žarković, Biznis i finansije

Izvor: kljucnekosti.wordpress.com

____________________________________________________________________________________

SEKS, LAŽI, POKLONI I PAUKOVE MREŽE…

tamoiovde-logo
„Bračni poklon“ /Nuptial gift/ je termin koji koriste biolozi dok izučavaju životinjsko ponašanje i odnosi se na to kada mužjak daje ženki poklon u vidu hrane (plena) da bi za uzvrat ostvario kopulaciju.

pauk-Pisaura-mirabilis11

Pisaura mirabilis, dok čeka sa spremnim poklonom

U našoj priči ćemo videti kako to u realnosti izgleda kod pauka „Pisaura mirabilis“ i dokle su odmakli trikovi koje on primenjuje.

Dakle, kad mužjak ovog pauka baci oko na ženku, doneće joj „poklon“ koji je obično ukusan insekt pažljivo umotan u paukovu mrežu. Dok ženka odmotava svoj „poklon“, mužjak koristi situaciju i pari se sa njom.

Međutim, najčešće se dogadja da onog momenta kada ženka primeti da je „poklon“ ukusan, zgrabi ga i krene bežati da bi ga pojela negde na miru.

Da bi sprečio ženku da mu pobegne, pauk će se čvrsto uhvatiti za „poklon“ i praviti bukvalno mrtav, opuštajući nogice dok ga ženka odvlači zajedno sa „poklonom“ u nadi da kad se ona zaustavi ponovo pokuša sa parenjem.

Ali ni tu nije kraj ovom neobičnom ponašanju.

Zapravo, biolozi su otkrili da neki mužjaci znaju i da podvale, u smislu da koriste „lažan poklon“ koji ima samo bezukusne ostatke nekog insekta umotane u paukovu mrežu (pazi ti pametnjakovića). U prirodnom okruženju četiri od 10 mužjaka koristi lažan poklon koji imaju ostatke insekta iz kojeg je pauk vec isisao sve ukusne i hranljive materije i tek onda ga zavio i spremio za ženku.

Takodje, pored ove dve grupe mužjaka koji koriste lažan i pravi poklon, postoji i treća grupa mužjaka koja ne koristi nikakav poklon. Istraživaci su ustanovili da se od sve tri grupe, najmanje pare pauci koji ne koriste nikakav poklon a da prve dve grupe gotovo jednako ostvaruju pozitivne rezultate. Stim, što mužjaci koji koriste lažan poklon gotovo nikada ne pokazuju ponašanje da se pretvaraju da su mrtvi.

Razlog zašto se i to dogadja je verovatno u tome što kad ženke dodju u susret sa lažnim poklonom one ga odmotavaju tražeći ukusne materije ali pošto ih u lažnom poklonu nema, one ne beže i ti mužjaci nisu imali potrebu da se prave mrtvima niti da ih ženka vuce. Tako da u ovom slučaju, lažni poklon čak dodatno olakšava mužjaku koji koristi ovu strategiju da dodje do parenja time što će verovatno manje uzrokovati bežanje ženke.

Kao šaljiv kraj priče, možda bi smo mogli doći do sledećeg zakljucka : Ako želite da osvojite devojku morate ipak da imate poklon. Ne mora biti idealan i skup bitno je samo da bar liči na poklon.

Više o ovom pauku:
http://en.wikipedia.org/wiki/Pisaura_mirabilis

Za konkretne rezultate istraživanja i metodologiju pogledati :
http://www.biomedcentral.com/1471-2148/11/329
Albo, M., Winther, G., Tuni, C., Toft, S., & Bilde, T. (2011). Worthless donations: male deception and female counter play in a nuptial gift-giving spider BMC Evolutionary Biology, 11 (1) DOI: 10.1186/1471-2148-11-329
Izvor:bioloska.blogspot.com

PREKO REDA – NAJSLAĐE…

tamoiovde-logoŠta ljude tera da se laktaju, „prečicom” stižu do šaltera ili lekara

redovi.gif

Malo ko je kod nas spreman da strpljivo čeka ispred šaltera, na ulazu u autobus…

Mnogi prosto obožavaju da idu preko reda. Neki bi i platili da ne čekaju, jer im je to ispod časti.

Kada bi ijedan čovek bio ispred njih, pokušali bi da završe posao pre njega, ako je ikako moguće. I to bez pardona! Ne haju čak ni ako ih neko ljubazno opomene.

Zašto to ljudi čine? Zašto neki misle da je njihovih pet minuta vrednije od nečijih drugih pet minuta? Znači li to da su ostali koji mirno stoje i čekaju svoj red, budale, idioti…?

O čemu se, zapravo, ovde radi?

– Neslavno izveden prelaz sa socijalizma na hiperkapitalizam doveo je do jedne ogromne trke sa vremenom u kojoj je čovek osuđen da se snalazi na sve moguće načine kako bi sebi obezbedio egzistenciju.

Ova surova borba za život, nemaština i nesigurnost, probudili su mnoge nepoželjne fenomene, kao što su agresivnost, netolerantnost i nestrpljivost. Ove ljudske osobine moguće je opaziti u svakodnevnim, pa čak i najbanalnijim ljudskim aktivnostima, kao što je guranje preko reda – smatra Olivera Novaković, klinički psiholog.

Koliko puta smo, podseća naša sagovornica, bili svedoci svađa, pa čak i tuča zbog toga što ljudi ne poštuju svoj red kod lekara, na šalteru u pošti, u banci, u SUP-u, samoposluzi…

Ljudi smišljaju razne taktike kako da prevare sistem, preskoče red i brzo i lako završe posao. Od namigivanja, davanja čokolada ili skupih pića ispod ruke, guranja koverata u džep i traženja „debele” veze uz pomoć komšija i prijatelja, do lažnog predstavljanja žena da su trudnice ili vođenja tuđeg deteta sa sobom, kao garanciju da će iznuditi prednost.

Ako bismo sproveli anketu, pitajući slobodne prolaznike o karakteristikama ličnosti pojedinaca koji ne poštuju redove, vrlo je verovatno da bismo dobili odgovore „bezobrazan, nemoralan, ne poštuje” i slično.

Ali, ako odemo korak dalje, mogli bismo postaviti i pitanje šta je tog pojedinca učinilo takvim. Ako odemo još dalje u razmišljanju, došli bismo i do glavnog pitanja – zašto uopšte redovi postoje? Međutim, okupirani sopstvenim besom prema počiniocu tog nedela, u većini slučajeva, kaže Olivera Novaković, gubimo mogućnost da sagledamo širu sliku.

– Današnji čovek ima izrazito nisku toleranciju na stres i frustraciju, te teško podnosi ono što se ne uklapa sa njegovim viđenjem života i željama. Malo ko je ikada razmišljao zašto dotični čovek preskače red? Ovo pitanje naizgled deluje banalno i plitko, a zapravo predstavlja duboku kritiku društva. Simptom bolesnog sistema.

Upravo iz te tačke valja razložiti ovaj problem kako bi se lakše shvatile unutrašnje relacije. Kakav je to sistem koji gradi nervozne ljude i u kojem se pojedinac oseća nesigurno? Setimo se, devedesete su bile pre samo nešto više od dve decenije. Ratovi, inflacije, nezaposlenost. Sve ove situacije mogle bi se svesti na dve reči – gubitak i nemanje – poručuje psiholog.

– Kako bi se ponašala životinja ako bismo je stavili u kavez sa drugim životinjama, a dali dovoljno hrane samo za jedan deo njih? Ova analogija može se slobodno preslikati na život prosečnog Srbina, koji ne zna da li će sutra imati posao, da li će uz gotovo svakodnevni porast cena moći svojoj porodici da pruži najosnovnije potrebe, hranu, smeštaj, školovanje… Ovakav čovek koji uvek trči da smisli još po koji dodatni posao, nema vremena za sebe, a kamoli da čeka po redovima.

Zato su svi besni, zato su svi frustrirani, zato su svi očajni! Mali je broj onih divnih izuzetaka koji su uprkos „otrovu” nemanja i snažnim udarima talasa tuđih nervoza i napada, uspeli da očuvaju one prave ljudske vrednosti i osobine – poštovanje drugih, toleranciju i smirenost.

Oni nas kao kameni spomenici podsećaju na ono dobro „što je nekad bilo” – smatra Olivera Novaković.

– Kada bi se duboko i iskreno zamislili nad sopstvenim životom u proteklom periodu, vrlo je verovatno da bismo shvatili kako i sami stalno negde „jurimo i žurimo”. Pogledamo li oko sebe, videćemo da i najveći broj ljudi oko nas tako živi. Ako bismo jedan dan stajali na ulici i bili samo posmatrači događaja, videli bismo da ljudi prebrzo i nepažljivo voze, da stalno trube jedni drugima i pretiču, ne poštujući red i propise, da pešaci nemaju vremena da dočekaju zeleno, pa svuda pretrčavaju ulice, da ljudi trče za autobusima kako im ne bi pobegli, svađaju se ko će pre do mesta u autobusu…

Gde svi ovi ljudi žure? Pitanje je da li i oni sami to umeju da objasne. Čini se kao da su u naš genetički kod ugrađena iracionalna uverenja da „moram stići, ne smem zakasniti”, a najgore od svega je što više i ne znamo „ni kada, ni gde”, jedino imamo osećaj da neće biti dobro ako „tamo negde” u određeno vreme ne stignemo – konstatuje naša sagovornica.

Šta, onda, čovek današnjice, stojeći u redovima, u kojima ima dvadeset, trideset ili više ljudi, od kojih neki primenjuju pominjane malverzacije, može da uradi za sebe da bi se osećao bolje?

– Pošto je sistem teško menjati, a s druge strane sistem je sačinjen od pojedinaca, najbolje je krenuti od sebe. To je, zapravo, jedino i moguće. Nije loše setiti se toga da uvek može biti gore. Ta paradoksalna perspektiva, naziva se crni humor, i predstavlja jednu od najinteresantnijih odbrana čoveka. Sledeće, pobunimo se protiv te „tiranije moranja” koja ordinira našim namučenim glavama. Gde moramo stići? Šta je to toliko neodložno? Kako se ne sme preskakati red, kad ga stalno neko preskače? – postavlja pitanja naša sagovornica.

– Zamenimo ove rigidne obrasce osnovnim pitanjem: da li su svi ti povišeni krvni pritisci, kanceri, moždani udari bili neophodni, odnosno da li je naša nervoza i žurba mogla biti manja? Pokušajmo da shvatimo da u tolikoj žurbi ne gubimo samo vreme, nego i život! I da su svi oni lepi detalji koji smo mogli opaziti, ostali iza nas, u prošlosti. Upravo zato valja zastati i zapitati se da li je sistem namerno takav da pravi nervozne pojedince koji stalno negde jure, ali zato nemaju vremena da razmišljaju. Da li onda takav sistem nije nesrećna slučajnost, nego dobro razrađen plan kojim se zauzdava masa „koja talasa”? – komentariše, oštro kritikujući.

Naposletku ostaje glavno pitanje: Ima li leka toj našoj lošoj navici da uskačemo preko reda? Da li bi vredelo uvesti brojeve, kao u pojedinim bankama, pa uzmeš broj i uđeš kad dođe tvoj red? Možda bi uvođenje ovog pronalaska „ni po babu, ni po stričevima” uticalo na podizanje nivoa svesti naših ljudi? Možda bi to ujedno bila i poruka da tamo neko ceni naše vreme, pa bismo se tada osećali neuporedivo dostojanstvenije?

– Pokušavajući da odgovorimo na ovo pitanje, setimo se da uređeni sistemi koji poštuju „ljudskost” postoje, i da će i jedan Srbin koji se ovde ponaša neadekvatno, u jednoj Nemačkoj, ili Švajcarskoj, mirno sačekati svoj red. Međutim, setimo se, takođe, i da taj red neće biti meren „kilometrima” i desetinama ljudi u njemu, i da će nas na kraju sačekati službenica koja će nam se toplo nasmejati i poželeti nam „dobar dan” kao svom najmilijem.

Ono što je najbitnije u ovom trenutku, možda i nije dati tačan odgovor, nego postaviti pravo pitanje – zaključuje na kraju Olivera Novaković.
———————————————
Ko sme preko reda?
Ni Amerikanci nisu operisani od čekanja u redovima. Kako je svojevremeno pisala štampa, u popularni restoran „Franklinov roštilj”, gde ljudi čekaju i po nekoliko sati da bi bili usluženi, tokom svoje posete svratio je i Obama, i odmah prišao pultu da naruči jelo za poneti, za sebe i ljude u svojoj pratnji uz komentar: „Hej, društvo, tra la la…” Zatim je malo ustuknuo, izvinio se i ponudio da plati porudžbinu i onima koji su čekali ispred njega, što su neki oberučke prihvatili, naručivši poprilične količine.

U pokušaju da ostvari još veći publicitet, restoran je istog popodneva sproveo anketu među gostima pitanjem: Da li je predsednik imao pravo da ide preko reda? Obama je mogao biti zadovoljan rezultatima istraživanja, jer je 145 njih reklo da sme, a 55 njih da ne bi smeo da bude povlašćen.

Pa, ako su mnoge naše estradne i druge javne ličnosti navikle da idu preko reda, čak se hvale da ih, recimo, kasirice pozivaju pre svih da plate račun u samoposluzi, zašto ne bi mogao i jedan američki predsednik? Čast izuzecima, a među njima su svakako i trudnice, majke sa malom decom ili stari i nemoćni, ali bahatih i umišljenih je uvek bilo i biće!
Dana Stanković
Izvor:politika.rs/01.12.2014./

POREZ NA SUNCE…

tamoiovde-logoGlobalistička globa

Svetski političari puni su fraza o borbi protiv globalnog zagrevanja i ekološkim, obnovljivim izvorima energije (umesto zagađivača poput uglja, nafte, gasa, drva…). Energija vetra, sunca, vode – sve je to (na rečima) ono što treba razvijati

tZTKN6t
Međutim, na delu – stvari i ne stoje tako, pogotovo kada je u pitanju Evropska unija. Setimo se nedavnog slučaja slovenačkog penzionera Jožea Prapera.

On je na krov porodične kuće postavio malu solarnu elektranu i – zato će morati da vrati novac koji je primao poslednje tri godine. Naime, tokom te tri godine on je proizvodio struju, čime je zadovoljavao polovinu kućnih potreba za energijom. Ovaj penzionisani elektroinženjer iz Vuzenice izjavio je da se nada da će pravladati razum i da mu penzija ipak neće biti oduzeta i objašnjava da ga niko nije obavestio da se vlasnici mini elektrana zakonom tretiraju kao „mali preduzetnici”, „što je nespojivo sa statusom penzionera”.
Dobra namera da promoviše obnovljive izvore energije time što je prvi u svom kraju postavio solarnu elektranu – obila mu se o glavu.

Bez obzira na to što je proteklih godina plaćao poreze i doprinose na elektranu (koja, uzgred, mesečno prizvede struje u vrednosti od svega 100 evra), ostaće bez penzije, ukoliko na sudu ne dokaže da na nju ima pravo, ili ako se u međuvremenu ne donese zakon koji bi proizvodnju energije iz obnovljivih izvora dopuštao i penzionerima.
Ni u Španiji nije ništa bolje što se tiče odnosa prema ekološkim izvorima energije.

Prošle jeseni najavljeno je uvođenje novog poreza na solarnu energiju, a vlasnici solarnih panela više neći smeti da prodaju višak energije, tako da su, kažu, mnogi investitori u ovoj oblasti dovedeni na ivicu provalije. S obzirom na to da je vlada ove države donedavno podsticala upravo razvoj solarne energije, mnogi su odlučili da investiraju u ovu oblast. Međutim, ispostavilo se da su se takvi ljudi našli – pred finansijskim kolapsom.

Najavljeno je i da će vlada Španije sprečiti ljude da proizvode sopstvene solarne panele – tako što će svi paneli biti povezani na državnu mrežu, a svako ko to odbije mogao bi da plati ogromnu globu.

A evo i najnovijih vesti: putem Španije idu i Nemačka i Austrija. I ove države su poslednjih godina davale subvencije ljudima koji su koristili solarne panele. Mnoštvo njih je prihvatilo pomoć i nabavili su skupe kolektore, a i mnogi privrednici su radili na tome da svoja postrojenja „priključe” – na sunce. Austrija „menja ploču”: doneta je odluka da se počne sa naplaćivanjem „poreza na sunce”, koji će iznositi 1,50 evrocenti po kilovat satu. Oni koji umeju da „čitaju između redova” zaključili su da je to od početka i bio plan: podstaći ljude da pređu na obnovljive izvore energije, a zatim im to – naplatiti. Priča se da će uskoro sličan porez biti uveden i u Nemačkoj (ma, gde bi Merkelova…).

U stranoj štampi navodi se da su Austrijanci šokirani potezom, jer se osećaju prevarenim: „Prvo su nas namamili da se prebacimo na kolektore za sakupljanje besplatne sunčeve energije, a sada žele da nam tu energiju naplate”.
Gde je kraj? Beskrupulozni vladari sveta verovatno će naći još načina da naplate narodu porez na život. Zašto ne bi bili uvedeni porez na vodu i na vazduh? Jedino je to još preostalo…
Spomenka Milić

Izvor:vizionarski.wordpress.com

______________________________________________________________________________________________

KUPEN PETL…

tamoiovde-logo

MUŠICA
Ima jedna mudros stara
Koju neće da nauče:
Život, toj ti je prevara,
svak na svakog će zavuče.

Ljudi tera želja jaka,
izvedena iz podsvesti:
Svaki traži svog ortaka
na koga bi da ga smesti.

Mi živimo život dlakav,
dlakav al na sitne lokne.
Svaki traži neki takav
sa nameru da mu kokne.

Naravi su naši kvarni
saves ni u dušu lecka
i tera ni ko nestvarni
Na tog koj će da ni kecka.

Zbog dubišta naši tavni
zbog ponor na bolni srca,
otvaramo nužnik javni
Na tog koj će da ni prca.

Da ni ne bi sve toj smlelo,
napravilo od nas tranje,
Okrenimo na veselo,
Na smeh i na zajebavanje.
Dragan Radović

_______________________________________________________________________________________________

TRAGOVI PROŠLOSTI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

POTRESLE KRALJEVINU SRBIJU I JUGOSLAVIJU: Sedam  najvećih korupcionaških afera u istoriji!

Članovi komisije, „manje važni“, primetili su da je u topovskoj municiji mnogo škarta, što je imalo posebnu težinu s obzirom na činjenicu da su topovi „šnajder-krezo“ 75 mm predstavljali glavno artiljerijsko oruđe naše vojske

afere-kraljevina-srbija-kraljevina-jugoslavija-nikola-pasic-kralj-petar-mun-1405127264-533049

Nikola Pašić Hvaljeni državnik bio je više nego blagonaklon prema sinovljevim gresima, pa ga je u Skupštini branio govoreći: „Šta ćete? Dete, pa vole šećer“

AFERA S MUNICIJOM

1. Od firme „Šnajder-Krezo“, poznate po davanju bonusa svakome kome je to bilo potrebno, Mihailo Rašić i Damjan Vlajić 1908. nabavili su škart topovske granate

Srbija se na početku 20. veka spremala za ratove koji će uslediti deceniju kasnije. Određena su velika sredstva iz državnog zajma za nabavku oružja i municije kod francuskog „Šnajder-Krezoa“, korporacije u rangu „Krupa“, „Škode“ i „Vikersa“. Svi oni imali su razrađene mehanizme prodaje i davanja bonusa kome je bilo potrebno.

Mnogo škarta

Godine 1908, pošto je posao utanačen, Srbija je u Francusku uputila vojnu komisiju da nadgleda isporuku municije i opreme. Njome je rukovodio pukovnik Mihailo Rašić, a za tehničku ispravnost robe bio je odgovoran njegov kolega po činu Damjan Vlajić, načelnik artiljerijskog odeljenja Ministarstva vojnog.

Ubrzo su ostali članovi komisije, „manje važni“, primetili da je u topovskoj municiji mnogo škarta, što je imalo posebnu težinu s obzirom na činjenicu da su topovi „šnajder-krezo“ 75 mm predstavljali glavno artiljerijsko oruđe naše vojske.
O tome je s lica mesta obavešteno Ministarstvo vojno, ali ništa nije preduzimalo.

Verovatno bi tako i ostalo da se Srbija povodom austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine nije opasno približila ratu. Na tajnoj sednici Skupštine jedan poslanik pokrenuo je ovo pitanje, a ministar Stepa Stepanović tri dana kasnije podneo je ostavku. Njegov naslednik odmah je smenio pukovnike Rašića i Vlajića, a skupštinska komisija utvrdila je da je više od polovine čitave porudžbine šrapnela primljeno „protivno tehničkim pogodbama i na sumnjiv način“. Osim toga, Rašić je pristao da nam Francuzi isporuče municiju slabije ubojne moći, što je imalo direktnu posledicu po borbenu gotovost naše artiljerije.

Bez dokaza

Nije bilo konkretnih dokaza da je primio mito, ali drugog objašnjenja za ovo nije bilo.
Pukovnici Rašić i Vlajić uhapšeni su 1910. godine, ali već posle dve nedelje pušteni su da se brane sa slobode. U kasnijem procesu optužbe protiv Vlajića potpuno su odbačene, dok je Rašić oslobođen, uz brojne propuste u sudskom pretresu. Pukovnici su potom penzionisani. Rašić je vraćen u službu i unapređen u čin generala u vreme balkanskih ratova, a pred kraj Prvog svetskog rata postao je šef srpske vojne misije u Francuskoj i kasnije upućen u SAD, da naše iseljenike regrutuje za borbu. Nikola Pašić uzeo ga je u svoju vladu za ministra vojnog.
Danas jedna ulica u Beogradu i jedna u Šapcu nose njegovo ime.

afere-kraljevina-srbija-kraljevina-jugoslavija-nikola-pasic-kralj-petar-mun-1405127224-533053

Sumnjiva municija otkrivena tek pred rat

NAPREDAK U SLUŽBI

Mihailo Rašić je vraćen u službu i unapređen u čin generala u vreme balkanskih ratova, a pred kraj rata postao je šef srpske vojne misije u Francuskoj. Nikola Pašić uzeo ga je u svoju vladu za ministra vojnog

AFERA S OPANCIMA

2. Srpski vojnici marširali su i po žegi, blatu i lapavici – gotovo bosi. Polovina ili čak dve trećine obuće isporučene vojsci bilo je neupotrebljivo

afere-kraljevina-srbija-kraljevina-jugoslavija-nikola-pasic-kralj-petar-mun-1405127224-533047

Zbog loše obuće stradali mnogi vojnici

Operacije austrougarske vojske protiv Srbije u Prvom svetskom ratu počele su 12. avgusta forsiranjem Drine. Od tada pa do 15. decembra 1914, kad je oslobođen Beograd, srpski vojnici marširali su i po letnjoj žegi, jesenjem blatu i zimskoj lapavici – gotovo bosi! Čak dve trećine opanaka koje su liferanti isporučili vojsci bilo je neupotrebljivo!

Ispitivanje

Dva meseca posle Cerske bitke, u novembru 1914. godine, predsednik Srpske socijaldemokratske partije Triša Keclerović tražio je od Narodne skupštine da obrazuje komisiju i istraži ovaj slučaj, u koji su, osim liferanata, bili uključeni industrijalci iz Niša, braća Milan i Vlada Ilić, i pukovnik Dušan Popović.

Komisija koja je povodom njegovih tvrdnji formirana ustanovila je poražavajuće činjenice: za vojsku su opanci rađeni od „rđave trule kože, često i presovane hartije“; mnogi su bili „kratki, kao za decu“, a većina nije mogla da izdrži više od jedne nedelje marša. Vojsci su ih isporučili Milan i Vlada Ilić.

Za vreme evakuacije Niša oktobra 1915, po odluci Predsedništva Skupštine, uništena je celokupna skupštinska arhiva kako ne bi pala u ruke neprijatelju.

U ličnim beleškama kralja Petra I iz tog vremena, između ostalog, piše:
„U avliji velika hrpa artije, vele, tu su stari računi koji se ne mogu vući. U stvari su to računi da se ne mogu utvrditi zloupotrebe i krađe koje su dotični učinili. Kao i u opančarskoj aferi. Blagosloveni lopovi kojima u ovoj zemlji nema zatvora jer su ministri i rođaci njihovi umešani.“

Nova nabavka

Narodna skupština nije preduzela ništa ni protiv braće ni protiv odgovornog u vojsci, pukovnika Popovića.

Naprotiv, Vlada Ilić februara 1915. dobio je novu porudžbinu za velike količine vojničkog veša, a Popović je kasnije unapređen u načelnika Ministarstva vojnog.
Vlada Ilić tridesetih godina biće gradonačelnik Beograda, cenjen i hvaljen. Stečeni kapital je umnogostručio, pa je uoči Drugog svetskog rata važio za najbogatijeg Srbina.

„Od svojih para, na svom zemljištu“, zabeleženo je, „otvorio je beogradski zoo- vrt“. Posle oslobođenja vlasti nove Jugoslavije konfiskovale su mu imovinu. Kažu da je umro u stanu jednog rođaka u potpunoj bedi, bez čarapa na nogama. Rehabilitovan je 2009.

ZA LOPOVE NEMA APSA

Kralj Petar: U avliji velika hrpa artije, vele, tu su stari računi koji se ne mogu vući. U stvari su to računi da se ne mogu utvrditi zloupotrebe i krađe koje su dotični učinili. Kao i u opančarskoj aferi. Blagosloveni lopovi kojima u ovoj zemlji nema zatvora jer su ministri i rođaci njihovi umešani

AFERE S DRAGULJIMA I PLATINOM

3. Rade Pašić, sin predsednika srpske vlade, hapšen je u vreme rata jer je u Parizu kupovao platinu, pa ju je prodavao nemačkim agentima koji su pravili municiju

afere-kraljevina-srbija-kraljevina-jugoslavija-nikola-pasic-kralj-petar-mun-1405127224-533051

Rade Pašić

Nikola Pašić glorifikovan je u srpskoj istoriji kao najbolji i najmudriji državnik svih vremena. Činjenica je, međutim, da je i sam bio alav na pare: „Taj čovek je, javno priznajem, mnogo učinio za vašu zemlju (…). Međutim, on je to učinio zato što su mu se lični interesi poklapali sa interesima zemlje (…). Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji“, piše Arčibald Rajs u svom testamentu. Taj i takav, predsednik vlade koja je pozvala Srbiju na sve žrtve u Prvom svetskom ratu, svog sina je, kao „bolesnog od srca“, od ratnih strahota sklonio u Pariz.

Grad svetlosti

U Gradu svetlosti Rade Pašić živeo je na visokoj nozi. Zahvaljujući autoritetu oca, predsednika vlade, saveznice Francuske u ratu, kod jednog juvelira kupio je dragi kamen vredan 350.000 franaka, ostavivši kaparu od samo desetine te sume. Kao garant da će ostatak biti plaćen naveo je adresu srpskog poslanstva u francuskoj prestonici.

Kad ni posle dogovorenog roka dug nije izmirio, uhapšen je, a iz zatvora pušten kad je naše poslanstvo platilo. Poslanik Srbije u Parizu Milenko Vesnić kasnije je tvrdio da je od Pašića tražio da nadoknadi tu sumu, ali da je on odbio. Samo godinu dana kasnije, 1916, Rade Pašić uhapšen je opet – ovoga puta zbog trgovine s neprijateljem. Ustanovljeno je, naime, da je zajedno s Mihajlom Gluščevićem, sekretarom ambasade u Parizu, u zapečaćenim diplomatskim kovčezima švercovao platinu u neutralnu Švajcarsku. Pašić i Gluščević tamo su je prodavali nemačkim agentima! Platina je neprijateljima srpske vojske bila neophodna za avionsku industriju i proizvodnju topovske municije.

Proteran na Krf

Francuzi su mladog Pašića proterali na Krf, a Gluščevića izručili srpskim vlastima. Njemu je suđeno još pre proboja Solunskog fronta, ali je oslobođen, s obrazloženjem „da prema srpskim zakonima nema nikakve krivice sem možda carinske“.

Gluščević se posle rata vratio u Pariz, ali Francuzi mu nisu zaboravili saradnju s Nemcima. Uhapšen je 1919, a od Beograda je zatražena dokumentacija da bi mu oni sudili.

Štaviše, 1923. godine sud u Kraljevini SHS Gluščevića je oslobodio svih optužbi, a zaplenjena platina mu je vraćena!
KO NIJE ZA SEBE, NIJE…

Arčibald Rajs: Pašić je, javno priznajem, mnogo učinio za vašu zemlju (…). Međutim, on je to učinio zato što su mu se lični interesi poklapali sa interesima zemlje (…). Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji

AFERA SA STOKOM

4. Srpska vlada je stoku koju je dobila od Nemačke 1921. na ime odštete prodala Radivoju Hafneru, ortaku Radeta Pašića, i to po nezamislivo niskoj ceni

Novostvorena Kraljevina SHS dobila je 1921. na ime ratne štete od Nemačke stoku za onu koju su srpskim seljacima zaplenili nemački i austrougarski vojnici – 60.000 ovaca i 17.500 goveda. Rade Pašić izdejstvovao je kod ministra poljoprivrede u vladi svog oca da se ne razdeli osiromašenim seljacima i tako obnovi stočni fond, već da se proda konzorcijumu njegovog ortaka Radivoja Hafnera. Hafner je, inače, u Prvom svetskom ratu bio liferant austrougarske vojske.

Dali u bescenje

Tako je Ministarstvo finansija vlade Nikole Pašića ovu stoku, bez naplate carine i bez konkursa, prodalo firmi „Omnium Serb“ po ceni od 45,5 dinara za jednu ovcu i 1.510 dinara za goveče – u vreme kad je cena ovce u Vojvodini bila 200 dinara, a govečeta 3.000!

Štampa, koja je otkrila ovu aferu, pisala je da je Hafner samo od ovog posla kupio 35 palata u Zagrebu. Novinari su izračunali da su Hafner i Pašić zaradili 136 miliona tadašnjih dinara na račun državne kase. Poređenja radi, plata lekara bila je 1.500 dinara, tako da su zaradili oko 60 miliona evra u današnjem novcu! Politika je u tekstu pod naslovom „Afera za aferom“ pisala: „Priređen je jedan nov skandal i došlo je do jedne nove sramote. Oni koji su to priredili naravno da neće ni pocrveneti. Ali zemlja, revoltirana već zemlja, moraće se zapitati: Pa dokle će se ići u bestidnostima i cinizmu? Radilo se u većoj potaji nego ikada do sada. I radilo se brže nego ikada do sada. Radilo se o pljački koja iznosi na milione i koja ima za posledicu da ošteti državni ugled, pa čak i državnu kasu možda za stotine miliona.“

Rade prevarant

Beogradski dnevnik Radeta Pašića objavio je: „Drugi misle on samo daje svoje ime i stavlja u pokret svoje veze, i sve što radi, radi kao od šale. Svaka kompanija koja hoće da ima kakav krupniji posao s državom mora imati za svog člana i g. Radu Pašića – i ovaj ima više prihoda nego stari g. Pašić od svoga imanja. Samo ime g. Pašića, to je jedan ogroman kapital od koga mlađi g. Pašić vuče rentu, koju on upravo pretvara u dinare i franke.“

Kad je 1926. „stari g. Pašić“ umro, sahranjen je na Novom groblju. Velelepni spomenik krasila je bista pokojnika koju je u belom mermeru isklesao Ivan Meštrović. A onda je u Beograd iz Italije svratio kolekcionar koji je želeo da kupi neko delo slavnog vajara. Rade mu je prodao očev spomenik, zbog čega su ga tužile rođene sestre. Sud je nezahvalnom sinu naredio da na spomenik postavi odlivak prodate biste u bronzi. I danas je tamo…

NEVIĐENO BOGATSTVO

Štampa je pisala da je Hafner samo od ovog posla kupio 35 palata u Zagrebu. Novinari su izračunali da su Hafner i Pašić zaradili 136 miliona tadašnjih dinara na račun državne kase. Poređenja radi, plata lekara bila je 1.500 dinara, tako da su zaradili oko 60 miliona evra u današnjem novcu

AFERA SA ČESIMA

5. Po beskrupuloznosti mladom Pašiću bio je ravan jedino Milan Stojadinović, ali ovaj je po državu bio mnogo opasniji jer je zloupotrebljavao javne funkcije

afere-kraljevina-srbija-kraljevina-jugoslavija-nikola-pasic-kralj-petar-mun-1405127224-533055

Saradnici Milan Stojadinović i Ante Pavelić

Između dva svetska rata u Srbiji Rade Pašić, sin jedinac Nikole Pašića, svakako je bio upleten u najviše korupcionaških afera. „Kombinacije je završavao“, rečeno jezikom današnje finansijske elite, zahvaljujući svom ocu Nikoli Pašiću, koji je bio više nego blagonaklon prema jedincu.

Goran Antonić, istraživač korupcije, kaže: „Ostalo je zabeleženo da je Nikola Pašić, slušajući teške optužbe protiv sina u Skupštini povodom malverzacija oko šećera, rekao: ‚Ovaj, a šta ćete? Dete, pa vole šećer!‘“

Bogata karijera

Mlađem Pašiću po beskrupuloznosti bio je ravan samo Milan Stojadinović, ali on je po državu bio mnogo opasniji – zloupotrebljavao je funkcije na kojima se nalazio. A bio je na najvišim: tri puta ministar finansija, dva puta predsednik vlade i ministar spoljnih poslova! Imao je 34 godine kada ga je 1922. Pašić uzeo za ministra finansija, sa zadatkom da stabilizuje dinar. Stojadinović je uspeo u ovome i stekao veliku popularnost.

„Jedino što je Stojadinovića sprečilo da postane veliki državnik bio je nedostatak osećaja za moral“, zapisao je jedan hroničar.
Može onda da se zamisli kakvi su Rade Pašić i Milan Stojadinović bili u paru! Afera „Adamstal“ to je i pokazala…

Umro kao bogataš

Jedno češko preduzeće iz mesta Adamovo (otud ime aferi) pristalo je posle Prvog svetskog rata da obnovi našu železnicu, ali da posao ne bude plaćen unapred, kako se tada radilo, već po završenom poslu.

Posao je obavljen, ali isplatu je ministar Milan Stojadinović mesecima odlagao. Direktoru preduzeća iz Adamova, koji je doputovao u Beograd, sugerisano je da jedino Rade Pašić svojim vezama može da mu pomogne… I jeste: Stojadinović i Pašić podelili su mito, dug je Česima plaćen, ali je češka kruna, dok je Stojadinović otezao sa isplatom, upetostručila svoju vrednost!

Šteta naneta državnom budžetu bila je ravna sumi za 80.000 lekarskih plata. Recimo, oko 50 miliona evra danas!

Kao političara naklonjenog Hitleru, Stojadinovića su Englezi držali u internaciji na Mauricijusu. Posle toga otputovao je u Argentinu, gde je 1954. s poglavnikom NDH Antom Pavelićem potpisao sporazum o razbijanju i podeli Titove Jugoslavije. Milan Stojadinović umro je kao bogat čovek 1961. godine.

LIMUZINA ZA DINAR

Prilikom posete „Mercedesovim“ pogonima Stojadinoviću su saopštili da mu poklanjaju auto. On je to odbio, jer mu je kao visokom funkcioneru bilo zabranjeno da prima poklone, pa je nastalo ubeđivanje, dok ne dođoše na ideju da auto kupi za simboličnu sumu. „Neka bude jedan vaš dinar“, rekao je direktor „Mercedesa“

AFERA S RATNOM ODŠTETOM

6. Zahvaljujući obveznicama za nadoknađivanje ratne štete građanima i preduzećima, radikalski prvaci naglo su počeli da dižu palate po Beogradu

Milan Stojadinović brzo se svrstao među najbogatije Srbe.
Kad se po završetku Prvog svetskog rata mlada Kraljevina SHS prihvatila nadoknađivanja ratne štete građanima i preduzećima, on se našao na pravom mestu – bio je ministar finansija.

Podela obveznica

Pošto država nije imala para da isplati svu procenjenu štetu, 1923. podelila je obveznice. Njih će, saopšteno je, isplaćivati u skladu s prilivom novca od uplata iz poražene Nemačke.

Narod ni onda nije imao veliko poverenje u državu i njene hartije, a nije ni bio vičan berzanskim poslovima, pa je situacija bila idealna za operaciju koju je Stojadinović smislio. Špekulanti su se razmileli po Srbiji šireći glasine da Nemačka obustavlja isplatu ratne štete i da će obveznice propasti. I, naravno, otkupljivali ih od zbunjenih ljudi za desetinu nominalne vrednosti.

Kad je većina obveznica prešla u ruke kruga oko Stojadinovića, on je 1925, kao ministar finansija, odlučio da država počne da ih isplaćuje, što im je odjednom podiglo vrednost za 15 puta!

Krug upućenih u ovu mahinaciju predstavljali su ministri i prvaci Stojadinovićeve Narodne radikalne stranke. Oni u ovome čak nisu videli ništa sporno.

Svi pošteni

Ministar prosvete Miša Trifunović u Skupštini je ovako odgovorio na primedbu opozicije da su radikalski prvaci naglo počeli da dižu palate po Beogradu:

„Palatu u Beogradu zaradio sam pošteno. Na jednoj sednici vlade Milan Stojadinović referisao je da će bonovi ratne štete uskoro početi da rastu jer će državna kasa početi da ih isplaćuje. Tom prilikom preporučio nam je da ih kupujemo pre nego što cena počne da skače… Požalih se Milanu da nemam novca za kupovinu bonova, i on otvori meni i još nekim članovima vlade kredit u Jadransko-podunavskoj banci. Tako sam kupio bonove po 30 dinara. Posle mesec dana njihova vrednost je počela da skače. Ja se tada uplaših neke berzanske igre i prodah bonove. Moj osnovni kapital tako se upetostručio. Tada sam isplatio banci i zaradio kuću.“

Ilustrativan je i ovaj primer. Prilikom posete „Mercedesovim“ pogonima Stojadinoviću su saopštili da mu poklanjaju auto. On je to odbio, jer mu je kao visokom funkcioneru bilo zabranjeno da prima poklone, pa je nastalo ubeđivanje, dok ne dođoše na ideju da auto kupi za simboličnu sumu. „Neka bude jedan vaš dinar“, rekao je direktor „Mercedesa“. Svedoci su u Beogradu pričali da je naš predsednik vlade izvukao iz džepa dvodinarku i pružio je direktoru. „Šta sad da radimo, nemam da vam vratim sitno“, našalio se ovaj.
„Ništa ne mari. Dajte još jedan za kusur…“, uzvratio je Stojadinović ozbiljno.

BEZ GRANICA

„Jedino što je Milana Stojadinovića sprečilo da postane veliki srpski državnik bio je nedostatak osećaja za moral“, zapisao je jedan hroničar

BROJNOST IH ŠTITILA

Glasanjem poslanika Narodne radikalne stranke, koja je imala većinu i koja nije htela da njen istaknuti član ode u zatvor, postupak protiv Markovića je obustavljen. On je posle toga još tri puta bio ministar pravde
afere-kraljevina-srbija-kraljevina-jugoslavija-nikola-pasic-kralj-petar-mun-1405127224-533043afere-kraljevina-srbija-kraljevina-jugoslavija-nikola-pasic-kralj-petar-mun-1405127224-533045

AFERA MINISTRA PRAVDE

7. Prvi ministar Kraljevine SHS koji je zbog korupcije bio saslušavan u Skupštini i na kraju napustio vladu bio je ministar pravde Lazar Marković

Prvi ministar Kraljevine SHS koji je zbog korupcije bio saslušavan u Skupštini i na kraju napustio vladu bio je ministar pravde Lazar Marković – od 1921. do 1923. godine.
Opet su u pitanju bile zloupotrebe sa isplatom ratne odštete, što je u neku ruku i razumljivo jer su se u prvim godinama po završetku Prvog svetskog rata tu vrtele najveće pare.

Mehanizam pljačke bio je prost: još od kraja 19. veka u Vučju kod Leskovca postojalo je preduzeće za proizvodnju gajtana i tkanina ortaka Ilića, Petrovića i Dimitrija Teokarovića. U ratu su im Bugari spalili jedan pogon, pa su ortaci, u skladu sa zakonom, u oktobru 1922. uputili molbu ministru pravde Lazaru Markoviću za izdavanje uverenja o nadoknadi za ratnu štetu. Nepunih mesec dana kasnije to uverenje je izdato – ali samo na ime Slavka Teokarovića, jednog od Dimitrijevih sinova i ministrovog prijatelja.

Obeštećenje

Ministarstvo je odredilo obeštećenje od 8.222.700 dinara, ali ministar pravde naložio je Upravi za ratnu odštetu da se njegovom prijatelju odobri nabavka mašina u iznosu od milion zlatnih maraka, kako je objavio dnevnik Politika u februaru 1924. godine.

Paritet između zlatne marke i dinara tada još nije bio određen, pa ga je ministar Marković odredio sam, otprilike, i tako zapravo bar udvostručio, ako ne i utrostručio, iznos dodeljen Teokaroviću, pošto je nezvanično jedna zlatna marka vredela 18 dinara.

Tim parama su sinovi Dimitrija Teokarovića – Vlada, Laza i Slavko – osnovali u Paraćinu fabriku vunenih tkanina, kao i fabriku za preradu finog prediva, a deo mašina dolazio je iz kontingenta ratne odštete.

Izigrani ortaci

Izigrani ortaci Ilić i Petrović tražili su pravdu u Ministarstvu, pa se onda obratili novinarima. Zatim je došlo i do dvodnevne rasprave u Skupštini.

Isplivalo je da ministar Marković lično u novoj fabrici u Paraćinu ima znatan udeo u vlasništvu. Osim toga, obelodanjeno je da je Slavko Teokarović u međuvremenu uplatio u Bosanskoj banci 96.000 dinara kao kauciju za dva luksuzna stana u zgradi Akademije nauka u Beogradu. Stanovi su za ono vreme bili ultramoderni i veoma skupi, i bili su iznajmljeni na ime Teokarovića i Markovića, s tim što je Slavko Teokarović bivšem ministru uplaćivao mesečnu rentu od 20.000 dinara.

Glasanjem poslanika Narodne radikalne stranke, koja je imala većinu i koja nije htela da njen istaknuti član ode u zatvor, postupak je obustavljen. Marković je posle toga još tri puta bio ministar pravde.

Piše: Mihajlo M. Popović
Izvor:kurir-info.rs /srpskaistorija.wordpress.com/

 

ZAŠTO, PITAJU SE MNOGE ŽENE…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Evolucija (švaleracije) je kriva za sve
Pitanje je prastaro – šta to tera mnoge muškarce da varaju svoje žene? Može da se pita i obratno, ali ovde se bavimo samo muškom naravi. Jedan psiholog tvrdi da ima konačni odgovor. Zapravo, 27 odgovora.

0,,15817269_303,00Zašto, pitaju se milioni žena koje uhvate svog partnera u prevari i laži.

Isto pitanje je psiholog Martin Stjuart čuo hiljadama puta. „Bavio sam se opštim istraživanjem problema u emotivnim vezama. Ali dok sam radio na tome, od žena sam non-stop slušao: Mi samo hoćemo da znamo zašto nas muškarci varaju. Tako sam odlučio da to bude moja tema“, priča u razgovoru za DW Stjuart, šef odseka psihologije na katarskom koledžu Doha.

Studija je psihologa odvela u Veliku Britaniju gde je razgovarao sa 500 muškaraca u potrazi za odgovorom na jednostavno žensko pitanje. Čak 45 odsto njih je počinilo prevaru nekada u životu, 27 odsto priznaje da vara aktuelnu partnerku. I skoro svi su imali izgovore, nabraja Stjuart: Došlo mi je na tacni! Nemamo dovoljno seksa u vezi! Pa to je samo seks, i dalje volim svoju devojku! „Sa psihološkog gledišta, ovo nisu razlozi“, kaže Martin Stjuart.
Pravi razlozi, tvrdi psiholog, nalaze se u teoriji evolucije.

Osnovna ideja je da ponašanje današnjih jedinki ima duboke korene u prošlosti. Pravo pitanje bi, kaže naš sagovornik, bilo: zašto su muškarci u prošlosti varali? Na počecima ljudske vrste neko ponašanje je imitirano samo ukoliko je osiguravalo opstanak rase. Za muškarce je itekako imalo smisla da oplode nekoliko žena – tako su obezbeđivali da njihovi geni prežive.

Uzmi sve što ti život pruža

0,,17672793_404,00

Stjuart planira da obavi slično ispitivanje sa ženama u glavnoj ulozi

Stjuart tvrdi da je evolucija stvorila različite vrste mozgova kod muškarca, da su svi manje-više skloni preljubi, ali iz raznih razloga. „Postoji 27 tipova muškaraca i žene bi trebalo da budu svesne sa kojim od njih su u vezi. Neki su skloniji varanju od drugih“, kaže ovaj psiholog.
Jedan tip je recimo oportunista – on nije u stanju da propusti ni jednu priliku koja mu se nudi. DW je razgovarao sa nekoliko Britanaca koji svi tvrde da su verni. Među njima je i Pol (40) koji ipak poznaje nekoliko idealnotipskih oportunista.

„Okolnosti su povoljne, božićna žurka recimo. Imaš brzopotezni seks gde god, jednostavno oboje su spustili gard, i to se desi! Na kraju se samo to i može reći – desilo se“, kaže Pol.

Drugi tip je manipulator. Stjuart ga definiše kao čoveka koji svaku situaciju pokušava da okrene u svoju korist, spreman je da obmane porodicu, partnerku i prijatelje, samo kako bi imao momentalnu satisfakciju. Ben iz Londona nam kaže da se nekoliko puta svađao sa prijateljem za kojeg misli da je manipulator. „On tvrdi recimo da, ukoliko ne zna dečka devojke sa kojom želi da se smuva, onda i nije važno što ona ima dečka.“

Ima nade za žene
Ipak Martin Stjuart nije ostavio ženski rod bez tračka nade. Njegova studija zaključuje da negde tamo postoje i dostojni muškarci. „Jedan primer je mister sigurni. Njegov cilj je da se uhvati u koštac sa svojim vrlinama i manama kako bi živeo pristojno. Postoje i vizionar, mislilac, porodični čovek…“
Za kraj pitamo Stjuarta kojem tipu on pripada? „O ne! To svi hoće da znaju, ali nikada nećete to izvući od mene!“
Autor: Lindzi Meling, London / nr
Urednik: Jakov Leon
Izvor:www.dw.de

_____________________________________________________________________________________________________

ŠTA JE ČOVEK? DEFINIŠITE MI GA …

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

I NAPRAVIĆEMO VAM KOPIJU

___________________________________________________________________________________________________

Zbog čega nas užasavaju roboti koji liče na ljude

Još od “Piksarovog” probnog kompjuterski animiranog filma “Tin toj” iz 1988, kada je publika pokazala izrazitu odbojnost prema realističnom liku ljudske bebe po imenu Bili, uočen je fenomen da crtani likovi i roboti koji veoma podsećaju na ljude kod ljudskih posmatrača izazivaju neprijatan osećaj i nelagodnsot. Ovaj fenomen je u međuvremenu od robotičara Masahira Morija dobio naziv “Ankani veli” (sablasna dolina).

231850_robot_f

Džil je jedan od najrealističnijih humaniodnih robota

Poučen iskustvom, “Piksar” se preorijentisao na likove kao što su žive igračke, čudni roboti i automobili koji govore, a robotičari i psiholozi se trude da otkriju psihološku pozadinu ovog fenomena. Njegovo razumevanje bi se, naime, moglo pokazati kao ključno u predstojećim godinama, kada se očekuje da čovekoliki roboti, odnosno “virtuelni družbenici”, nađu svoje mesto u našim domovima i preduzećima.

Fenomen “sablasne doline” znači, naime, da ljudski izgled i ponašanje mogu veštačku tvorevinu da približe posmatračima – ali samo do one tačke dok veštački lik ne pokuša nesavršeno da oponaša realno ljudsko ponašanje, govor i mimiku, kada se osećaj bliskosti naglo pretvara u odbojnost, tj. u doživljaj “sablasne doline”.

Ako se krećete poput ljudskog bića, ali su vam pokreti neskladni, ili ne uspostavljate pravi kontakt očima, to izaziva neprijatan utisak – smatra kognitivni psiholog Ajs Sejgin, koji se bavi proučavanjem ove problematike na Univerzitetu Kalifornije u San Dijegu.

 

Verujem da je stvar u tome što čovekolike pojave u mozgu izazivaju neka očekivanja. A ako ova očekivanja nisu zadovoljena, u mozgu nastaje problem” – što je kod humanoidnih robota današnjeg stepena savršenosti još uvek neminovno.

– Evolucija nas je naučila da otkrivamo već i mala odstupanja od uobičajenog ljudskog izgleda i ponašanja, koja ukazuju na bolesti, mentalne ili fizičke probleme, koji mogu biti i opasni – objašnjava psihološkinja Talija Vitli sa Koledža Datrtmut.

231861_humanoidni-robot02-reuter-toru-hanai_ffOna, stoga, smatra da insistiranje na ljudskom izgledu robota nije poželjno, osim ako zaista ne uspemo da ih učinim savršenima, što prema rezutatima ispitivanja znači da po izgledu i ponašanju moraju najmanje 65% da odgovaraju pravim ljudima.

Pored toga, većina nas još uvek ne očekuje (niti želi) u svom životu čovekolike robote kao ljubavnike, kućnu poslugu i virtuelne družbenike, mada postoje i neke oblasti u kojima je humanoidni izgled robota nesumnjivo poželjan, pa čak i neophodan. U pitanju su, recimo, roboti koji služe za praksu studentima medicine, ili pak oni koji se koriste za snimanje opasnih scena u filmovima.

D. Milojković | Izvor: blic.rs/07. 04. 2012.

Džuls je jedan od najrealističnijih humaniodnih robota:

_____________________________________________________________________________________________________

Da li bi vas prevarila? Pogledajte najnoviju japansku „roboticu“

234607_24robot02-fonet_ff

Džeminoid F simulira ljudski glas dok govori i smeje se, i u stanju je da pokaže 65 ljudskih osećanja

Humanoidni roboti poslednje generacije polako brišu granicu između mašine i čoveka, bar naizgled. Japan je predstavio robota u ženskom obličju, koji priča, peva i može da pokaže 65 izraza lica, od kojih, na primer, osmeh, pa čak i izraz čuđenja.

Hiroši Išiguro, japanski naučnik i robotički dizajner sa Univerziteta Osaka, u zapadnom Japanu, kaže da je njegov cilj da napravi robota za koga će ljudi misliti da je ljudsko biće.
– Šta je čovek. Definišite mi ga i napravićemo vam kopiju – kaže Išiguro.

234609_24robot04-fonet_ff

Robot se osmehuje okupljenima u tržnom centru u Hongkongu

Neki od njegovih dosadašnjih androida dostižu cenu od čak 1,2 miliona dolara, dok “džeminoid F” košta “samo” 110.000 dolara.

Profesor Išiguro takođe je poznat po tome što je napravio robota-dvojnika.

Devojka-robot može da se smeši, pomera obrve i usne, iako uglavnom ima izgled zbunjenosti na licu.

234473_geminoid-f01-afp_ff

Džeminoid F predstavlja najinteligentniju generaciju robota

Takođe, može da govori i peva, emituje muzičke snimke, i da kopira pokrete posmatračevih usana.

Robot poseduje 12 servo-motora, koji rade na pritisak vazduha, što joj omogućava da oponaša ljudske emocije na licu.

I.F. | Izvor: blic.rs/12. 04. 2012.

_______________________________________________________________________________________________________________

 Uskoro na tržištu roboti sa emocijama

Za nepunih godinu dana na tržištu će se pojaviti humanoidni roboti za ličnu upotrebu koji će, osim što će „raditi“ kao dadilje pa čak i prijatelji za zabavu, biti sposobni da izražavaju emocije – tako bar tvrdi izvršni direktor japanske kompanije SoftBank.

478512_robot-reuters_f

Robot Pepper

U februaru 2015, počeće prodaja ovih robota koji su predviđeni da služe kao dadilje, medicinske sestre, radnici hitne medicinske pomoći ili čak prijatelji za zabavu, i koji će koštati 198.000 jena (1.900 dolara).

Biće sposobni za učenje i izražavanje emocija, najavio je izvršni direktor Softbanka, Masajoši Son, na konferenciji za novinare, na kojoj ga je pratio elegentni primerak robota po imenu „Pepper“, i koji je sa novinarima i ćaskao piskavim, dečačkim glasom, prenosi Tportal.

Prototip robota za ličnu upotrebu biće predstavljen inače ove nedelje i posluživaće kupce u prodavnicama mobilnih telefona Softbank firme u Japanu.

Son tvrdi da će to biti roboti koji će prvi put u ljudskoj istoriji dobiti srce, i emocije.
Ali kaže i da će kompanija SoftBank ovim biznisom proširiti poslovanje na sektor koji se smatra ključnim za rešavanje nedostatka radne snage u društvu čije stanovništvo ubrzano stari.
Tanjug | 06. 06. 2014. | Foto: Reuters | Izvor: /blic.rs

_______________________________________________________________________________________________________________________

Priredio: Boras*S

 

OTIMANJE ZEMLJE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Novi biznis „otimanje zemlje“

Milioni hektara zemlje u Africi, Aziji i Latinskoj Americi prelaze u ruke investitora a to „otimanje zemlje“ najviše pogađa zemljoradnike i stanovnike sela.

TamoiOvde-16797127755259651db06a7895290120_640x439

Foto: (sxc.hu)

 Trajanje ugovora je 99 godina, pa i više, kamate za zakup su vrlo niske – delom niže od jednog evra po hektaru godišnje.

 Proteklih godina je 33 miliona hektara zemlje u državama u razvoju i državama ubrzanog razvoja dato u zakup inostranim investitorima ili je prodato, piše Dojče vele pozivajući se na procene međunarodnih nevladinih organizacija.

 O dodatnih 54 miliona hektara se trenutno pregovara.

 Fenomen „otimanje zemlje“ naglo se proširio od 2008, kada su cene životnih namirnica na svetskom tržištu trostruko porasle, a sa njima i interesovanje za jeftinu poljoprivrednu zemlju.

 Među zainteresovanim „otimačima“ su i zemlje sa nedovoljno sopstvenih namirnica, kao što su Saudijska Arabija ili Indija, a koje na agrarnim površinama u inostranstvu žele da uzgajaju poljoprivredne proizvode za sopstveno stanovništvo.

I veliki koncerni životnih namirnica zakupljuju ili kupuju hiljade hektara velikih površina i proizvode u industrijskom stilu – na primer pirinač, soju ili biljke za gorivo. Tu su i finansijski investitori koji jeftinu zemlju vide kao mogućnost za dobitke putem špekulacija s rastućim cenama.

Posledice za stanovništvo su najčešće duboke. Oni moraju da se odvoje od zemlje na kojoj su izgrađena njihova sela.

Stotine hiljada malih poljoprivrednika zbog toga je već izgubilo egzistencijalnu osnovu.

Svetska banka i Organizacija UN za hranu i poljoprivredu (FAO), ipak i dalje ističu šanse za te regione na osnovu investiranja u zemlju. Poručju da investitori donose tehnologije i stručno znanje u ciljne države, što malim poljoprivrednicima omogućava da uče o metodama velikih agrarnih preduzeća, i poboljšava infrastrukturu zemalja.

Stvarnost je drugačija.

Mnoge države su pre svega zainteresovanje za punjenje državnih kasa sa „otete zemlje“, a mnogo manje za progres.

Izvor: b92.net (Tanjug)

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 EVO KAKO JE PODELJENO SVETSKO BAGATSTVO

TamoiOvde-149834882952591ffea64e2951916773_orig

Piramida svetskog bogatstva

Ova piramida koju je izradio je Kredi Svis prikazuje kako je raspodeljeno svetsko bogatstvo, kao i ogroman jaz između bogatih i siromašnih.

Ova mala piramida prikazuje kako je raspoređeno svetsko bogatstvo između ultrasuperbogatih, superbogatih, bogatih, kao i svih ostalih.

Piramida koju napravio Kredi Svis pokazuje kako 32 miliona ljudi, odnosno 0,7 odsto svetske odrasle populacije, kontroliše 98,7 biliona dolara ili oko 41 odsto svetskog bogatstva .

Na dnu piramide vidimo da 3,2 milijarde ljudi, odnosno 68,7 odsto svetske odrasle populacije, kontroliše samo tri odsto svetskog bogatstva, ili oko 7,3 biliona dolara.

Izvor: b92.net (Tportal)

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

The Cult – Saints Are Down

 

I’m so blind, I cannot see

You’re so warm to me

I’m not there and you are here

Please take me

 

Yeah, the saints are down

Oh, the saints are down

The saints are down

The saints are down

 

Life’s so long, or short should I say?

I am here to get it on with you today

Girl, you should know that I love you more than I can say

Sometimes I fear all those things that come down on us anyway

 

But I gotta tell ya that my

My saints are down

That my saints are down

Let me tell you why

Saints are down

The saints are down

 

Hey, pretty good, what do you got to say?

Whose fucking life is it anyway?

Don’t you know anything about anybody else?

You’re so wrapped up in your tiny self

 

Oh, let me tell ya

Saints are down, yes they are

Your saints are down

Your saints are down

The saints are down

 

They’re down

And they’re not coming round

Yeah, they’re not easily found

Buried

And they’re buried in the ground

Yeah, they’re buried upside down

 

Saints are down

Saints are down

Saints are down

Saints are down

Saints are down

 

The saints are down

Yes they are

Yes they are, well

You’ll never see them again, no

 

Your saints are down…

 _________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

TAJNA NEDOSTAJUĆEG SRCA…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________ MISTERIJE: NA TRAGU OTKRIĆA TEGLE SA SRCEM DOKTORA RAJSA

Bezobrazni Englez hteo da me prevari  

Poznata detektivka i književnica Vera Bužarovska tvrdi da zna gde se nalazi ukradena relikvija koja je pripadala velikom prijatelju srpskog naroda, a koja je nestala bez traga iz kapele na vrhu Kajmakčalana, gde je pohranjeno po njegovoj izričitoj želji. „Odvešću do tog mesta svakoga ko je spreman da dobro plati”, poručuje makedonska Agata Kristi  Pune tri decenije u malom ćupastom, mermernom sarkofagu na vrhu Kajmakčalana nedostaje tegla u kojoj je, po sopstvenoj želji, sahranjeno srce velikog švajcarskog lekara i humaniste dr Arčibalda Rajsa.

Kad i ko je odneo tu relikviju srpskog naroda ostaje zagonetka za čije razrešenje, izgleda, nisu zainteresovani ni oni koji Rajsa ubrajaju u najveće prijatelje Srba. Nije utvrđeno kad je dr Arčibald Rajs doneo odluku da mu, kad napusti ovaj svet, srce počiva na Kajmakčalanu, ali je poznato da je to obznanio u dodatku testamenta koji je “Politika” objavila na dan njegove sahrane 10. avgusta 1929. godine. Rajs je tražio da njegovo srce “bude stavljeno u jedan bokal i da se jednom zgodnom prilikom odnese na Kajmakčalan, gde će ga staviti kod kapele, ne zakopavajući ga”. “Ja sam voleo srpsku zemlju, i drago mi je kad pomislim da će moje srce počivati i nestati na najponosnijem vrhu srpskih zemalja, pored drugova koje sam gledao kako umiru”, napisao je dr Arčibald Rajs neposredno pre iznenadne smrti, 8. avgusta 1929. godine. Testamentarnu želju ispunio mu je njegov prijatelj i saborac, slavni pilot srpske armije Sava Mikić.

 Tajna kapelice

Prilikom nedavnog susreta sa poznatom makedonskom književnicom Verom Bužarovskom slučajno smo se dotakli dr Rajsa. Na njeno pitanje imam li sanjanu a napisanu temu odgovorio sam potvrdno, rekavši da je to zagonetka koja bi se najpreciznije izrazila pitanjem: gde je stvarno srce dr Rajsa?! Sagovornica me je čudno odmerila a onda je rekla: šta biste rekli ako vam kažem da vam je ta profesionalna želja blizu ispunjenja? Pred očima mi je tog trenutka iskrsao mali ćupasti sarkofag od mermera koji stoji na ulazu kapele na Kajmakčalanu a u kojem je daleke 1929. godine, u tegli, pohranjeno Rajsovo srce. Prilikom svakog od tri pohoda kapeli na slavnoj Koti 2521 na vrhu Kajmakčalana, koju je svojim palim div junacima podigao kralj Aleksandar Karađorđević, dugo sam zurio u tu malu urnu pitajući se kakav li je stvor koji je odatle uzeo teglu sa doktorovim srcem i gde li je taj zemni ostatak tog zaista plemenitog čoveka. Odgovor nisam dobijao od saputnika, među kojima je bilo istoričara, diplomata, starih vojnika i planinara, od kojih su neki “prenosili” priču da su srce odneli Bugari.

Nisam našao nikakav trag ni u stotinama hronika i dokumenata. A onda me je jedna vremešna spisateljica bacila na Kajmakčalan, verovatno i ne sluteći da sve napisane i nenapisane priče nisu ništa u poređenju s onom koja bi mi pomogla u odgonetanju zagonetke vezane za sudbinu doktorovog srca. – Znate li vi, gospođo, ko je bio doktor Arčibald Rajs? – pitao sam je zatečen nagoveštajem da bi baš ona mogla da bude karika za kojom bezuspešno tragam. – Znam taman toliko koliko je dovoljno da vas dovedem u stanje u kojem sam i sama bila pre tridesetak godina kad sam videla čoveka zbog čije ćerke je taj čudni doktor napismeno zamolio da mu srce bude pohranjeno tamo gde se u jednom danu promene četiri godišnja doba. Zatečen novim podatkom koji niko nikad ranije nije spomenuo u Rajsovom životopisu, blenem u sagovornicu siguran da pisac prvog kriminalističkog romana u makedonskoj literaturi pravi fabulu za neku novu misteriju. -Pitate me dali znam ko je Arčibald Rajs, a izgleda malo znate o suštini njegove pismene molbe srpskim vlastima da mu srce ostave u kamenoj urni u onoj nedođiji na Kajmakčalanu. I niste vi jedini, mnogi su o njemu napisali knjige, snimili filmove, ali, sem paušalnih delova iz njegove opomene “Čujte, Srbi”, ne znaju ništa o suštini Rajsove veze sa Kajmakčalanom. I nemojte mi samo reći da je ona u činjenici da je Švajcarac bio sa hrabrim srpskim seljacima koji su golim rukama Bugare i Nemce najurili sa onog ukletog brda…  

Pastirica omađijala Švajcarca

Tako sam čuo ovu neverovatnu priču. Gospođa Bužarovska je, pre tridesetak godina, snimajući dokumentarac o selima u podnožju planine Nidže, naišla na starog pastira koji joj je ispričao da je posle Prvog svetskog rata tu često dolazio neki doktor, Nemac, koji je u planini upoznao mladu pastiricu a koju je hteo da odvede i da se njome oženi. “Od predratnog oficira sam saznala da je taj prosac bio upravo dr Arčibald Rajs. Izgleda da nije mogao da prežali lepu čobanicu koja ga je odbila pa je odlučio da tu stvarno ostavi svoje srce”, priča gospođa Bužarovska. Vrlo zanimljiva ali malo verovatna priča, prekidam monolog sagovornice… -Istinita je, gospodine, jer sam ja, pošavši tragom te priče, stigla do onoga za čime vi, kako rekoste, tragate dvadeset godina, do srca dr Rajsa.  Kažem joj da sam se takvih priča naslušao i da su one, s godinama i zatiranjem tragova, sve fantastičnije.. – Stari trik, ali kod mene ta provokacija ne pali. Vi biste da me navedete da vam odam ovu veliku tajnu – kaže mi sagovornica i objašnjava da je to umalo pošlo za rukom nekom britanskom novinaru. – Ne znam kako je taj saznao za mene, ali sam pristala da mu za određenu novčanu nadoknadu pokažem mesto gde se i danas nalazi tegla sa Rajsovim srcem. Ja sam je, gospodine, videla svojim očima, a taj vaš kolega je izigrao naš dogovor. Sve sam organizovala, našla džip, vodiča, vojnog lekara i obezbedila dozvole od vojnih vlasti za odlazak na Kajmakčalan. U zakazano vreme on se nije pojavio, a kasnije sam saznala da je istovremeno sam tragao za srcem ali da je ostao bez senzacije. Bezobraznik jedan, čak je o tome u engleskim novinama objavio i reportažu i priznao da mu je potraga za srcem dr Rajsa bila neuspešna.

Detektivka i romanopisac me i dalje drži u neizvesnosti. -Ne gledajte me tako. Odvešću i vas i svakoga ko je spreman da dobro plati. Kao i Vi, i ja znam da za tim srcem tragaju tri države ali mi nije jasno šta će ono Bugarima koji su proturili dezinformaciju da je srce dr Rajsa u njihovim rukama. U vreme kad se ta glasina pronela ja sam svojim očima videla da je tegla sa srcem na Kajmakčalanu. Istina ne na vrhu u kapelici, ali je tamo blizu livade gde je doktor sreo svoju Juliju…  Koliko tražite za uslugu koju nudite i čime garantujete da je tegla sa srcem na mestu na kojem ste je videli, odnosno da je u toj tegli baš srce dr Rajsa, pitao sam zagonetnu ženu? – Vi imate želju koju sam i ja imala pre toliko godina ali sam sigurna da nemate para da platite ostvarenje svoje profesionalne želje da prvi objavite priču o nalasku nestalog srca tog humanog i čudnog Švajcarca. Budite srećni što ste drugi novinar koji je čuo ovu priču a ja vam obećavam da će te biti deo ekspedicije ako je neko spreman da mi plati da je organizujem. ***

O vrlinama srpskog seljaka

Dr Arčibald Rajs rođen je u nemačkoj pokrajini Baden, 8. jula 1875. godine. Studirao je u Švajcarskoj gde je i doktorirao hemiju i počeo da radi kao profesor kriminalistike. U Srbiju je došao u jesen 1916. godine da bi kao neutralni ekspert istražio zločine koje su austrougarski vojnici počinili nad civilnim stanovništvom u Mačvi i Podrinju. Taj kratak boravak među Srbima bio je dovoljan da se dr Rajs trajno veže sa njihovom sudbinom. Sebe je proglasio dobrovoljcem srpske vojske i s njom prešao Albaniju, bio učesnik i svedok proboja Solunskog fronta i među prvima trijumfalno ušao u oslobođeni Beograd gde je živeo sve do svoje smrti. U mirnodopskim uslovima imao je priliku da upozna i drugu stranu Srba i iz tog iskustva napisao je testamentarnu poruku “Čujte, Srbi” u kojoj bez ustezanja govori o vrlinama srpskog seljaka u ratu i manjkavostima srpske vlasti u miru. Tako se zamerio mnogima iz vlasti pa i izvesnom eks ministru Milanu Kapetanoviću a žustru svađu s njim nije preživeo. Umro je od izliva krvi 8. avgusta 1929. godine u Beogradu gde je i sahranjen. Neposredno pred smrt ostavio je u amanet srpskim prijateljima da mu srce ostave na vrhu Kajmakčalana, što je i učinjeno.

Mile Radenković iz Skoplja

KUMOVA SEKIRA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________

Ubistvo koje je posebno upamćeno, mitologizovano i svakako  duboko urezano u  kolektivnu svest naroda.

artwork_979Realno, monstruozno ali i simboličko ubistvo.

Ubistvo Karađorđa Petrovića. 

U Radovanjskom lugu kod Velike Plane, 26. jula 1817. godine, po nalogu kneza Miloša u organizaciji kuma Vujice, glavnu ulogu izvršioca „glavoodsecanja“ usnulog čoveka, na podu kolibe prihvatio je i  uspešno odigrao sluga Nikola.

images

Na koji način i u kojoj meri se ovaj događaj, odrazio na kasnija zbivanja u Srbiji?

Za ovim odgovorima se traga bezmalo dve stotine godina.

Bora*S

____________________________________________________________________________________

***

Dragiša Spremo: Karađorđeva Topola čuva uspomene na svoje junake – ZLOČIN U RADOVANJSKOM LUGU

 Jula 1817. na prevaru je sačekan i mučki ubijen legendarni vođa Prvog srpskog ustanka Karađorđe Petrović.

Taj sramni čin je najveća mrlja u istoriji Srbije XIX veka.
Svoj urbani i sveopšti uspon Topola je ostvarila u poslednje dve godine pod Karađorđem. Sve ono najznačajnije što je tada podignuto – Voždov konak, crkva, škola, kasarna, veliki konak za ustaničke vo|e i narodne predstavnike, kao i masivan sistem fortifikacija sa visokim kulama kojima je utvrđeni grad branjen – nastalo je uglavnom 1811. i 1812. godine.

U tek oslobođenoj zemlji društvene prilike bile su prilično rovite. Učestali napadi i prodori osmanlija na oslobođene srpske prostore nagoveštavali su nove nemire u narodu i nove žestoke obračune sa Turcima. Stoga je Karađorđe nastojao da Topolu i druge značajnije gradove u Šumadiji što bolje zaštiti od novih napada i pustošenja.
Voždova sumorna predviđanja pokazala su se kao tačna. Već naredne, 1813. godine, Turci su sa velikim vojnim jedinicama, u jakim formacijama, krenuli na Topolu, Valjevo, Kragujevac, Jagodinu… I do kraja te godine Srbija je ponovo bila pokorena.
Vožd Karađorđe i većina njegovih saboraca, istaknutih vođa iz Prvog srpskog ustanka, prešli su na drugu obalu Save i skloništa za izvsno vreme našli u susednim zemljama.
U novom osvajačkom pohodu Turci su iskazali najveći bes prema Karađorđevoj Topoli, koju su rušili, palili i do temelja ogolili.

Srbi time nisu bili obeshrabreni.
Naprotiv, ovo novo porobljavanje i pustošenje podstaklo ih je na još odlučnije sučeljavanje sa osmanlijama.

 Za kratko vreme svuda po Srbiji oglasile su se novouspostavljene ustaničke družine, tako da je već 1815. godine počeo Drugi srpski ustanak. Međutim, sve što se kasnije događalo nije vodilo ka željenom ishodištu.

Umesto Karađorđa, koji se tada nalazio izvan Srbije, na čelu srpskog pokreta našao se Miloš Obrenović.
Vojvoda koji je tražio i našao način da se približi Turcima. A oni ga, zauzvrat, postave za obor – kneza rudničke, kragujevačke i čačanske nahije.
Za ime kneza Miloša i vojvode Vujice Vulićevića vezuje se i jedan tragičan događaj – ubistvo Karađorđa Petrovića. Taj sraman čin i najveća mrlja u istoriji Srbije 19. veka – sastanak na prevaru i ubistvo Vožda na spavanju, a onda odsecanje njegove glave i slanje sultanu u Carigrad, dogodilo se u letnjoj noći, u samu zoru 13. jula 1817. godine u Radovanjskom lugu, nedaleko od Velike Plane.
Prema istraživawima i zapisima Milivoja Gavrilovića, koji je između dva svetska rata rekonstruisao tragična zbivanja oko Voždovog ubistva, tragična storija započela je Karađorđevim tajnim prelaskom tursko – austrijske granice i dolaskom u zavičaj. Tu je trebalo da se sastane sa svojim kumom, vojvodom Vulićevićem, i ugovori sastanak sa knezom Milošem.

– U noći 1. jula po starom kalendaru 1817. godine sklonio se u Radovanjskom lugu Karađorđe Petrović sa svojim sekretarom Naumom Kanarom. Sklonio se da iz tih tišina ponovo podigne steg slobode i dovrši delo započeto. Trebao je samo da stigne odgovor kneza Miloša, pa da delo šireg zamašaja na oslobođenju otpočne.
U kolibi Dragića Vojkića uživao je Karađorđe gostoprimstvo. Ali, u nestrpljenju očekivanih poruka iz Topčidera, nije sve vreme tu provodio. Silazio je do vode na imanje Jovana Bukovičkog, kome je u košenju i pomagao.
Milivoje Gavrilović potom beleži:

– Uveče 12. (25) jula, bila je subota uoči letnjeg Sv. Aranđela. Po ugovorenom sporazumu sa vojvodom Vujicom Vulićevićem, Karađorđe sa Naumom Kanarom očekivaše pred Dragićevom kolibom Vujicu i vesti. Posmatrao je Dragića kako je s večeri podrezivao po koju košnicu medom u kovanluku ispred kolibe.
U sami mrak stigao je vojvoda Vujica sa svojim momcima, među kojima je bio i Nikola Novaković, nastanjen u Opariću, kome je Vujica krstio jedno dete.    Njegovog brata za vreme gospodarenja Karađorđevog jagodinski sud osudi za nedela na smrt, a ovaj stoga smrtno mrzaše Karađorđa.
– Kroz celu noć Karađorđe i Vujica vodili su dug razgovor. Pred samu zoru zaspi Vujica, a i sam vožd Karađorđe naslonjen na jednu talpu od kolibe, zaspa poluotvorenih očiju, kako je on obično spavao. U zoru Naum sa tikvama beše sišao na potok niže kolibe, da se umije i donese sveže vode svome gospodaru.
Tih trenutaka najmljeni i određeni zločinac Nikola Novaković, momak Vujičin, jednim zamahom sekire, tačno u zoru 13. jula 1817, ugasio je život velikog Vožda. Udar je bio od samog kotlaca  ka vratu. Karađorđe pokuša da se digne, dosegne se sablje, ali pod smrtonosnim udarcem klone i ispusti dušu. Nikola odseče Karađorđevu glavu i izbaci je iz kolibe, a vernog Karađorđevog sekretara Nauma Kanara, koji se na potoku umivao, ubi iz puške…

Prema zapisima Gavrilovića, a na osnovu kazivanja ljudi ovog kraja i svedočenja savremenika, Karađorđevu glavu, njegovo odelo, sablju, orden koji je dobio od ruskog cara, kao i 4 000 dukata u bisagama, pokupe Vujičini momci i odnesu u Palanku, gdje se sve to preda Miloševom egzekutoru Pavlu Lisoviću, a ovaj to odnese u Beograd knezu Milošu i veziru Marašali – Ali paši.

Obezglavljena tela Karađorđa i njegovog sekretara Nauma sahrane meštani u Radovanjskom lugu, na oko sto koraka od kolibe, ispod jednog granatog bresta, čije se suvo stablo sve do skoro tamo nalazilo.
Slično, gotovo istovetne opise o tragediji u Radovanjskom lugu daje i Slavko Šakota u svom prikazu iz šezdesetih godina prošlog veka. On kaže da je po nalogu kneza Miloša Karađorđeva glava odsečena i poslata u Beograd.
Tamo je neki ćurčija sa nje skinuo kožu, posle čega je napunjena pamukom i po naročitom kuriru otpremljena u Carigrad, kao očevidni dokaz sultanu da je nestalo velikog turskog protivnika.
-Ćurčija koji je obavio ovaj užasni posao sahranio je Karađorđevu lobanju uz uobičajeni verski obred, ali noću i u punoj tajnosti, kraj beogradske Saborne crkve. Godine 1819, na inicijativu kneginje Ljubice, preneto je Karađorđevo telo u Topolu i sahranjeno u njegovoj grobnici. S proleća 1820. knez Miloš je naredio da se i Karađorđeva glava iskopa i donese u Topolu. U Karađorđevoj crkvi uskoro je načinjena jedna nova grobnica, u priprati, s desne strane, kraj južnog zida, gde je po nalogu kneza Miloša postavljena mermerna ploča sa natpisom u transkripciji:
>Ovdi leže kosti Georgija Petrovića čarnago podavšago serbskomu narodu načatok ka izbavleniju u 1804 ljeta bivšago, potom verhovnim voždem i gospodarem do 1813 ljeta togože naroda…<
Danas se ova ploča i dalje nalazi na svom starom mestu iznad nekadašnjeg groba vožda Karađorđa, u njegovoj crkvi Sv. Bogorodice u Topoli, iako su Karađorćevi posmrtni ostaci kasnije preneseni u crkvu Svetog Đorđa na Oplencu, gde počivaju i ostali Karađorđevići.

 CRKVA POKAJNICA

Poznata brvnara – Crkva Pokajnica, nalazi se između Velike Plane i sela Radovanja, u neposrednoj blizini mesta gde je Karađorđe mučki ubijen. Sagrađena je 1818. godine, a podigao je vojvoda Vujica Vulićević, jedan od Karađorđevih ubica, da bi time iskupio zločin. Vujica je bio učesnik Prvog srpskog ustanka, a potom i knez u Smederevskoj nahiji.
Posle ubistva    Karađorđa vojvoda Vujica je pao u nemilost. Bio je prezren i osuđen kao nečastan čovek. Ostatak života proveo je u siromaštvu i bedi, nastanjen u zaseoku Gračac sela Azanje.
Napušten, osamljen i od svih prezren, sam je poželeo da izgradi crkvu ,,Pokajnicu,, u čemu ga je narod Radovanjskog luga i ovog ustaničkog kraja jedino i podržao.

 Izvor: Glas dijaspore

„S jednim momkom u pratnji, s malo papule, sušenog mesa, tvrda sira, proje i rakije u torbi, uvek više naoružan nego što se primećivalo, Crni Đorđe je 1803, onako krakat i lakonog, sve prečicom obišao Šumadiju i krajeve preko Morave, pa najpre utvrdio svoje znanje o zemlji i mogućnostima korišćenja brda, šuma, voda i bogaza u budućem vojevanju protiv Turaka, ali, glavni cilj ovog njegovog beščujnog i nevidljivog obilaženja Srbije bio je u tome da poseti i bolje upozna svakog znatnijeg domaćina, pridobije ga za narodnu stvar i koliko može proveri u rešenosti da za nju zalegne.“ Radovan Samardžić

Napoleon se divio Voždu

Na pitanje ko je najveći vojskovođa, francuski imperator Napoleon je odgovorio: „Lako je meni biti veliki sa našom iskusnom vojskom i ogromnim sredstvima, ali daleko na jugu, na Balkanu, postoji jedan vojskovođa, iznikao iz prostog seljačkog naroda, koji je okupivši oko sebe svoje čobane, uspeo bez oružja i samo trešnjevim topovima, da potrese temelje svemoćnog osmanlijskog carstva i da tako oslobodi svoj porobljeni narod. To je CRNI ĐORĐE i njemu pripada slava najvećeg vojskovođe!“

Reference: glas dijaspore, orašac.rs i vesti online /Foto: orašac.rs

_____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S