SEKS I TAJNE MAPE PROMISKUITETA…

„Za Šerloka Holmsa ona je zauvek ostala ONA ŽENA. Retko kada sam čuo da je spominje pod bilo kojim drugim imenom. U njegovim očima zasenila je i premašila sve osobe svog pola.“

Čarli Šin ili Henk Mudi iz serije Californication kao poznati švaleri, ostali bi zbunjeni pred ovom konstatacijom.

Šerlok i Šin, predstavljali bi verovatno dva kraja kontinuuma kada je u pitanju seksualna permisivnost (tj kad i koliko smo spremni daleko seksualno da idemo).

Ostale delove zamišljenog kontinuuma popunio bi ostatak populacije, koja iako je seksualno slobodnija više nego ikada do sada, sadrži razlike u sklonosti ka uključivanju u seksualne odnose sa velikim brojem ljudi izvan ljubavnih veza. Dok se jedni upuštaju u mnogobrojne seksualne avanture, tzv one night stands i nose titulu „promiskuitetnih“, drugi se čuvaju isključivo za partnere pa i za brak.

Šta određuje kojoj grupi pripadamo?

Prema nekim nalazima, po stilu afektivnog vezivanja mogli bismo da predvidimo kome više „leže“ određeni seksualni stavovi i ponašanja. O atačmentu smo već naširoko pisali, ali podsetićemo se nekih osnovnih karakteristika. Ljudi koji imaju sigurni stil afektivnog vezivanja izveštavaju o stabilnim vezama u kojima su zadovoljni, u kojima je prisutno poverenje, podrška i intimnost.

Anksiozni stil sa sobom nosi konflikte u vezi, veliki broj raskida, opsesivnu i strasnu ljubav, prevelika očekivanja od partnera, iracionalna uverenja i ljubomoru. Izbegavajući stil je povezan sa smanjenom intimnošću i poveravanjem, velikim brojem raskida, prevarama u vezi, smanjenom verovatnoćom zaljubljivanja i nedostatkom posvećenosti.

U skladu sa tim, pokazalo se da oni sa sigurnim stilom afektivnog vezivanja veruju da seks treba da se dešava isključivo u okviru ljubavne veze, sa manje partnera i bez prevara. Jednom rečju, vrednuju emocionalnu intimnost.

U slučaju muškaraca, skorije istraživanje je pokazalo da oni sa izbegavajućim stilom vezivanja koriste neobavezan seks da se drže podalje od intimnosti i apsolutno odobravaju seksualne avanture van ljubavne veze. U slučaju žena, rezultati su manje dosledni, ali generalno je stav da one sa anksioznim stilom vezivanja karakteriše veća seksualna permisivnost.

Naime, zbog intenzivne potrebe za intimnošću, pristaju na seks i onda kada to ne žele kako bi inicirali vezu, zadržali partnera i izbegli odbacivanje. Ako ste se prepoznali, ne očajavajte.

Iako naginjemo ka određenom stilu vezivanja, tokom života je moguće da se on menja sazrevanjem ili u zavisnosti od partnera (njegovog ponašanja ili stila vezivanja). Recimo, partner nas može učiniti anksioznim i preokupiranim, ali i „izlečiti“ i učiniti sigurnim i samopouzdanim.

Za sada postoji samo jedna studija koja se bavila istraživanjem neuralnih osnova seksualne permisivnosti. Nalazi sugerišu da postoje razlike u određenim oblastima mozga koje su ključne za fiziološke aspekte seksualnosti, koje stoje u osnovi različitih ličnih seksualnih stavova i ponašanja.

Te oblasti su amigdala i hipotalamus, i obe su povezane sa seksualnim nagonima, a po svemu sudeći imaju neki uticaj i na seksualnu permisivnost. Amigdala se aktivira kada smo seksualno uzbuđeni i pokreće seksualni odgovor, reguliše emocionalni značaj koji pridajemo seksualnim signalima. Hipotalamus reguliše seksualno ponašanje, posebno erekciju i ejakulaciju. Oštećenje ovih struktura može dovesti do različitih seksualnih problema.

Kako izgleda mozak ljudi su koji lako iniciraju ili prihvataju seksualne ponude u odnosu na one koji postavljaju čvrste granice? Veća seksualna permisivnost povezana je sa manjom gustinom sive mase u delu oko desne amigdale, kao i većom gustinom bele mase oko leve amigdale i hipotalamusa. Ispitanici sa restriktivnijim stavovima imaju drugačiju neuralnu strukturu- veću gustinu sive mase oko desne amigdale, i manju gustinu oko leve amigdale i hipotalamusa.

Moguće je da ovi nalazi samo potvrđuju značaj seksualnih hormona kao što je testosteron, koji se povezuje sa većom sklonošću seksualnim aktivnostima i avanturama. Naime, upravo hipotalamus stimuliše lučenje testosterona.

Samim tim, pogrešno bi bilo svaliti povećanje promiskuiteta na moderno društvo kao krivca- zapravo, oduvek ga je i bilo i uvek će ga biti jer krivac je, bar jednim delom, naš mozak.

Piše: Sanja Dutina

Reference:
Sprecher, S. (2013). Attachment style and sexual permissiveness: The moderating role of gender. Personality and Individual Differences, 55(4).
Takeuchi, H. et al. (2015). The structure of the amygdala associates with human sexual permissiveness: evidence from voxel-based morphometry. Human Brain Mapping, 36(2).

Izvor: Psihobrlog

___________________________________________________________________________________

POTERNICA ZA DOBRIM…

Niko se ne seća kad je to bilo, kad je Razum svoje najmlađe dete, Dobro, verujući u njegovu mudrost, poslao baš u taj svet. Iako su to derle svi držali za naivno, previše idealistično i zasanjano, i čudili se kako ga do sada još ništa nije zgazilo, budući da vazda hoda okolo sa glavom među oblacima. Razum, pak, bio je siguran da nije pogrešio – jer u tom svetu, ka kome je otpravio svoje pametno čedo, vladalo je takvo stanje, da čak ni on sam više nije imao rešenja za njega. Dugo je pripovedao svome detetu, šta treba da čini i kako da se vlada. Da tamo kuda ide, vlada malodušje, i da Razum više ne pomaže, jer sve što tamošnji stanovnici još vide i čuju, jeste raskoš obmane i zveket srebra. I da njima može pomoći samo neko čistog srca. I Dobro je sa osmehom klimnulo glavom, i pošlo na put.

Njegov cilj bile su neke, sasvim udaljene zemlje, kojima je bila preko potrebna njegova pomoć. Bar je tako tvrdio Razum.

Krenulo je vedra čela, sigurno u svoj uspeh. Jer ono je Dobro: ono, istina – večito dete, ali i mudro kao ćutnja. Doduše, pomalo nesnađeno, ali iskreno i razborito. Pre svega – neustrašivo. Stigavši na svoj cilj, opazilo je jedan neprobojni zid. Sa druge strane, još jedan neprobojni zid. Pred svakim od zidova, stajala je identična tabla, sa identičnim rečima na njoj – tek malo različitim u pisanju: „Nebitna Mrlja Na Mapi“.

Kao i svako večito dete, Dobro je zakucalo na široke, visoke gvozdene vratnice pred jednim od zidova. Niko nije otvorio. Ni pred drugim vratima, niko nije otvarao. Dobro je uzalud  lupalo, kucalo i dozivalo. Izmoreno, ali nespremno da odustane, ostalo je da sedi pokraj drugih vrata. U neki mah, vrata se otvoriše, i neko reče: „Zdravo, ti! Treba nam tvoja pomoć!“ Dobro se prenu, sa osmehom, jer zbog toga je i došlo tamo. Na trenutak obradovano, ono prihvati vodu i hleb, ogrtač i topli dom, sretno što može da pomogne. I Stanovnici Nebitne Mrlje Na Mapi bili su srećni. Jer, Dobro je za njih radilo, o njima se staralo, gradilo im kuće, zalivalo cveće, donosilo hranu i brinulo o njihovoj deci. Malodušje je, činilo se, bilo zauvek proterano iz njihovih prostranih, zelenih dvorišta. Sve dok nisu rekli, gledajući preko onog zida: „Premalo je! Mi bismo hteli i njihovo cveće, mi bismo se napili vode sa onog izvora od preko! A ako nam još dovedeš i njihove stanovnike da rade za nas, zamisli samo, koliko će manje posla pasti na tvoja pleća!“ I Dobro je klimnulo glavom, i zaputilo se u susednu Nebitnu Mrlju Na Mapi. Međutim, tamo su i voda, i cveće, stanovnici i kuće, bili potpuno isti kao i na prethodnoj Nebitnoj Mrlji Na Mapi. I Dobro je rešilo, da to kaže njenim stanovnicima. Da ovde nema baš ničega, što nemaju i sami. Eto, ako mu ne veruju, neka sruše taj zid između svoje, i one druge Nebitne Mrlje Na Mapi, pa će se sami uveriti.

I predložiće rukovodstvima obeju Nebitnih Mrlja Na Mapi, da sruše zidove između sebe: uostalom, tako će ih biti više, administracije će biti manje, i moći će bez mnogo gužve da pomognu jedni drugima. Osim toga, od ostataka srušenih zidova, tvrdilo je Dobro, mogu se napraviti solidne kuće, pod uslovom da zidove rušite planirano.

Visoki predstavnici NebitnihMrlja Na Mapi onda su većali: koji zid da srušimo? Jedni su rekli, srušite vi svoj. Oni drugi se usprotiviše: zašto mi?! Srušite vi svoj! I onda su počeli iznova. Kada je Dobro diglo svoj glas,  niko ga nije čuo, jer njegov glas suviše je mek i umilan. A takve glasove ne čuju predstavnici Nebitnih Mrlja Na Mapi. Oni su previše zaglušeni svojom prepirkom. Ne mogavši da se dogovore koji zid prvo da sruše, predstavnici jedne od Nebitnih Mrlja Na Mapi izgubiše strpljenje, skupiše svu silu i njome razbiše, i uz strahovitu tutnjavu nalik grmljavini, uništiše zid one druge Nebitne Mrlje Na Mapi.

I kada bi hteo, sada niko više ne bi mogao da čuje glas Dobra. A i ako se neki od stanovnika neke Nebitne Mrlje Na Mapi i prevari, pa sasluša iskreni i nenametljivi glas Dobra, ostali stanovnici obrušiće se na njega, nazvati ga glupim, isterati ga na ulicu, izudarati palicama ili zatvoriti u tamnicu.

Pošto su porušili zidove jedne drugima, zamutili vode neznanjem i zagadili vazduh netrpeljivošću, predstavnici Nebitnih Mrlja Na mapi sešće, iscrpljeni i desetkovani, ponovo za sto i većati danima i noćima o tome, gde prvo da podignu nove zidove između sebe. Ovo sa rušenjem, to ne valja ništa, zaključiće.

Sporazumevaće se savršeno, jer svi govore jedan jezik. Razumeti, pak – neće ni ovog puta ništa. Kao što nisu ni pre.

A Dobro sa takvima ne ume. Ono će se iskrasti i zauvek pobeći odande. Ostaće na vetrometini, bez zaštite, bez krova, bez hrane i vode. Ali ipak će zadržati svoj blagi osmeh.

Kada stanovnici neke Nebitne Mrlje Na Mapi budu u panici shvatili, da im je iznova potrebna pomoć Dobra, da bi ostvarili svoje ciljeve, zvaće ga i mamiti uobičajenim metodama.  No, ono se neće odazvati, jer vetrometina je daleko. Nema ulice, ni broja, niko tamo ne nosi poštu, ne dostavlja poklone ni pozdrave. Kako su osetile nesigurnost, pa i bes zbog toga što ih tako bezobzirno ignoriše, stanovnici Nebitne Mrlje Na Mapi rešili su da raspišu poternicu za Dobrim.

Međutim, takvu poternicu nije baš lako sastaviti. Prvo su se skupile najmudrije glave među stanovnicima dve Nebitne Mrlje Na Mapi, noćima i danima mozgajući: kako bi glasio tekst poternice? „Traži se Dobro, živo ili mrtvo! Naoružano do zuba…“ – predložio je jedan. Pa čekajte, panično će drugi – Dobro nikada ne nosi oružje. Ali mora zvučati opasno! Inače, niko ga neće tražiti. Ko se još uzbuđuje, zbog nekog bezazlenog Dobra. U redu, reče prvi, hajde onda ovako: „Traži se Dobro, živo ili mrtvo! Glasno je i opasno, oprez sa njim!…“ Stanite, na to će treći – Dobro nije ni glasno ni opasno. Pa dođavola, kako onda da ga tražimo?! Kakvu poternicu da napišemo? To je nemoguće – zaključiće, i rešiti, na kraju sednice od sedam dana i sedam noći, da je bolje da nastave svoje živote u Nebitnim Mrljama Na Mapi – bez Dobra.

Dobro će i dalje mirno spavati. Negde na vetrometini, sasvim daleko. Negde gde nema ni mapa, niti nebitnih mrlja na njima, omeđenih nebitnim granicama. Gde nema stanovnika koji jedan pred drugim sede zatvorenih očiju, i noćima pregovaraju zatvorenih ušiju. Na istom jeziku, koji ne razumeju.

Ono će doći samo onima, koji ga iskreno požele. Bez poziva, poklona, molbi i žalbi. Samo će znati da pronađe one kojima je zaista potrebno – čak i ako je razočarano, izigrano i prognano. Doći će sa svojim osmehom i detinjim očima, sa spremnim, toplim zagrljajem. Čak iako je jedino u šta je još sigurno, to, da nikada neće pobediti.

Jovana Nastasijević

Izvor:kulturniheroj.com

__________________________________________________________________________________________

MAPE SVETA SU POGREŠNE…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Iz atlasa ni ne slutimo stvarnu veličinu Afrike!

Crni kontinent veliki je koliko i Kina, SAD, Indija, Meksiko, Peru, Francuska, Španija, Papua-Nova Gvineja, Švedska, Japan, Nemačka, Norveška, Italija, Novi Zeland, Velika Britanija, Nepal, Bangladeš i Grčka zajedno

Foto: Thinkstock

Nemoguće je istovremeno preneti trodimenzionalne kopnene prostore i razdaljine na dvodimenzionalnu mapu, kao što je nemoguće predstaviti sferični oblik planete na ravnoj površini bez distorzije.

Najčešća u upotrebi je merkatorova ili valjkasta konformna projekcija, koju je 1569. godine osmislio geograf i kartograf Gerardus Merkator, a koja se pre svega koristi za izradu pomorskih navigacijskih karata.

Problem je u tome što ovakve mape prikazuju iskrivljenu realnost, „favorizujući“ pojedine delove zemljine kugle.

Na njima su zemlje i kontinenti u zonama umerene klime prikazani veći nego što zaista jesu. Afrika i Južna Amerika su 19, odnosno devet puta veće od Grenlanda, što se ne ovoj mapi ne bi reklo.

Druga projekcija, koju je 1973. realizovao Arno Peters (1916-2007), je kartografska projekcija koja pokušava da prikaže realnu veličinu kontinenata. Ona daleko vernije predstavlja zemlje južne hemisfere, koju merkatorova projekcija zanemaruje.

Polazeći od realnih podataka o površini zemalja, nemački informatički guru Kai Krause ilustrovao je 2010. pravu veličinu Afrike. Crni kontinent, koji se prostire na 30.000 miliona kilometara, veliki je koliko i sve sledeće zemlje zajedno: Kina, SAD, Indija, Meksiko, Peru, Francuska, Španija, Papua-Nova Gvineja, Švedska, Japan, Nemačka, Norveška, Italija, Novi Zeland, Velika Britanija, Nepal, Bangladeš i Grčka.

„Pored poznatih društvenih pojava kao što su nesposobnost čitanja i računanja, trebalo bi da postoji i koncept geografske nesposobnosti, koji bi upućivao na nedostatak znanja iz ove oblasti“, kazao je za „Ekonomist“ Krause.
Autor: Tanjug
Izvor:stil.kurir-info.rs

_____________________________________________________________________________________________________