PRAZNINA CVETA…

tamoiovde-logoPRAZNINA

Pod čelom mi
 strašna praznina
  cveta
   ne znam reći
    šta joj korenje
     hrani
      da li osmeh
      iz bivšeg deteta
     ili pisak
    jastrebova
   preteći
  dok se gnezdi
na paklenoj grani.

____________________________________________________________________________________

Radomir Andrić, književnik i novinar Radio Beograda rođen je u zlatiborskom selu Ljubanje,  3. marta 1944. godine

____________________________________________________________________________________

Ugledni književnik Rаdomir Andrić (1944) objаvio je četrdesetаk knjigа pesаmа, аli i niz esejа, književnih i likovnih kritikа, putopisа, pričа, reportаžа i zаpisа. Dušаn Stojković kаže dа je Rаdomir Andrić klаsik nаšeg pesništvа.

IMG_9190Njegovа knjigа Bunаri Rаdošа Modričаninа, po oceni književne kritike, spаdа u nаjosobenije pesničke knjige druge polovine dvаdesetog vekа. Sаmo o njoj nаpisаno je pedesetаk tekstovа. Autori su: Miroslаv Egerić, Miloš Petrović, Čedomir Mirković, Srbа Ignjаtović, Hristo Georgijevski, Rаdivoje Mikić, Miro Glаvurtić, Božidаr Timotijević, Jаsminа Lukić, Jovаn Pejčić…

Pesme Rаdomirа Andrićа objаvljene su u mnogim аntologijаmа i zbornicimа, pа i u ruskoj Antologiji srpske poezije 20. vekа, zа koju njen priređivаč dr Andrej Bаzilevski, zbog velikog brojа pesаmа mаlobrojnih pesnikа, kаže dа je to аntologijа pesničkih ličnosti.

Knjige su mu prevedene nа ruski, mаkedonski i rumunski jezik, а pesme – nа engleski, švedski, itаlijаnski, špаnski, frаncuski, mаđаrski, češki, poljski i slovenаčki jezik.

Rаdomir Andrić dobio je pedesetаk domаćih i inostrаnih nаgrаdа: Rаde Drаinаc, Isidorа Sekulić, Neven, Oktobаrsku nаgrаdаu grаdа Beogrаdа, Milаn Rаkić, Zlаtni Orfej, Filip Višnjić, Prsten Despotа Stefаnа Lаzаrevićа, Srboljub Mitić, Pečаt Knezа Lаzаrа, Kаrаđorđe, Povelju Morаve, Nаcionаlnu nаgrаdu Mаrin Soresku Akаdemije Rumunije, Nаgrаdu Bаlkаnikа, Mihаj Eminesku predsednikа Rumunije, i druge.

Od 2010. predsednik je Udruženja književnika Srbije.
(izvor – Književne novine)

____________________________________________________________________________________

ANDRIĆEVA AUTOBIOGRAFIJA

Da bih imao dovoljno pravih podataka o sebi, morao sam prvo da budem rođen. To se desilo u zoru 3. marta 1944. godine u zlatiborskom selu Ljubanje. U čast mira dobio sam jedno ime, a drugo, tajno koje se daje protiv čini i zla svekolikog, kažem li kako glasi, ne bi bilo više magično.

U školu sam išao da bih imao školske drugove i dugove mladosti — zato i žalim što nisam još kruševački gimnazista, makar i sa nerazumnim krilima… Učim nemušti jezik da bih, na primer, razumeo guštera kad kaže gušterici: Da nam je zimus ovo avgustovsko sunce! Značenje poezije u dobroj meri sam shvatio iz narodne pesme o vodi koja izvire na livadi pod jasenom. Ta pesma se često pevala u mom zavičaju. Zaista, livada i jasen su postojali, ali voda je bila daleko, zapravo — izvor je bio samo u pesmi. Ljubanje je bezvodno selo i prirodno je da su moji zemljaci najlepše pevali o onome čega nikad dovoljno nisu imali.

Otac mi je bio stari ratnik. Solunac. Umro je pre nekoliko godina od samog života. Majka je ostala sama i sanja da ćemo jednom opet svi biti zajedno. Ostale biografske podatke, osim u desetak knjiga pesama, rasuo sam nepoštedno na bezbrojnim književnim večerima, u listu „Zadruga“, ispod glibavih nogu, u novinarskim beležnicama, po autobusima, iznad i pored kafanskih stolova, na svadbi pod čuburskim orahom, u cvetanju bagremova na Bagdali, u karpatskom umiljeniju, na dnu rasinskih bunara, na Petlovom Brdu gde sam nedavno u cirkusu video čoveka ozarenog u pitonovom zagrljaju, na stepeništu Radio Beograda, u traganju za novim pesmama — istinitim i nadrealnim, u savlađivanju nemogućeg života.

Tekst preuzet sa zadnjih korica zbirke „Kakva počast“

Izvor: riznicasrpska.net

_____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

METALNI UKUS PROMAŠENOSTI NA USNAMA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________

UNA- MOMO KAPOR

Je li to sve što ostaje od ljubavi?

momo2-231x300I šta uopšte ostaje posle nje?

Telefonski broj koji lagano bledi u sećanju. Čaše sa ugraviranim monogramima ukradene u „Tri lađara“. Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u te dve čaše i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod „Znaka?“ i začuđeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.

Posle ljubavi ostaje rečenica: „Divno izgledaš, nisi se ništa promenila…“ i „Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona“. I neki brojevi hotelskih kih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi.

Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju melodije sa radija koje izlaze iz mode. Ostaju znaci ljubavne šifre: „Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena.

Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak – spuštena slušalica kada se javi tuđi glas. Hiljadu i jedna laž.

Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: „Ja ću prva u kupatilo!“ – i pitanje: „Zar nećemo zajedno?“

Ovaj put ne.

Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne.

Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikoga u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli.

Posle ljubavi ostaje povređena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama.

Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.

Posle ljubavi ne ostaje ništa.

 Sranje!

PRIČAJ MI O TOME…

Crtež, citat iz knjige i filma: Momo Kapor

priredio:Bora*S

TIŠINA, ILI…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________________________________________

SAZREVANJE VINA – Ulje na lesonitu

Autor: Bora*S

U SNOVIMA…

tamoiovde-logo

Pobegla sam posle njegovih udaraca u noć.

Stado mekano diše.

Brišem krv  nadlanicom.

Foto ilustracija: Bora*S

Što ti je život surov!? Boli me svaka kost na telu, a uboji će se videti sutra. Više me i nije stid da idem premlaćena. Ne mogu ni da plačem. So mi obgori izubijana i izgrebana mesta i oteknem još više. Mogu samo suze da zadržavam na vrhovima trepavica.

Leluja noć iskrivljena u krivom ogledalu mojih suza.

Gube se obrisi kuće koja mi postala najgori dušmanin.

Većeg od tog nemam.

Koliko li je dana prošlo od mog nesrećnog dolaska i prelaska tog praga? Od onog naivnog sedanja svekrvi u krilo i njenog smeška?

Shvatila sam, kasnije, taj davnašnji smešak. Smešak zmije je bio to, a ne majke. No, ona ne beše najgora stvar. Ona bi se i mogla podnositi da se moj Slavko ne premete naopako. Od onako dobrodušnog stvora od njega se načini opadnik i pijanac.

Ne prođe ni nedelja od svadbe kad mi zagore pogača jer me svekrva poslala da pogledam nije li se Runda okotila. Dok sam se vratila, ona, prokletinja, uhvati koricu i zagore. Mogla se jesti, ali se videlo da nije rumena i lepa kao što sam dotad mesila.

„Malo ti, snajka, ova pogača kusa?“, zadirkivao me dever.

„Ma, majka, me poslala da vidim nije li se Runda okotila i ja, dok dođoh, ono bi što bi!“, prostodušno odgovorih na zadirkivanja.

Slavko pogleda majku, nasmeja se kratko i umudri.

Uveče me je pozvao da dođem do senjaka.

Umila sam se i isprala, pa se sa razglagoljenom utrobom i bosiokom pod pazuhom uputih ka senjaku. Uzdrhtala mi snaga. Nasmejah se krišom jer me se setio i usred velikih poslova.

Moje krupne oči su tražile po mraku njegovu senku.

Nastavite sa čitanjem