PRAZNINA
Pod čelom mi
strašna praznina cveta
ne znam reći
šta joj korenje hrani
da li osmeh
iz bivšeg deteta
ili pisak jastrebova preteći
dok se gnezdi
na paklenoj grani.
Tag Archives: praznina
PRAZNINA…
Razbežale se reči sve iz mene:
Kao od bata nekog kad za časak
Nestanu ptice sa grane zelene
(Al ostave u sluhu šum i prasak).
Foto ilustracija Bora*S
Sve su se misli skrile kojekuda:
Ko kad u gradić gde se već svi znaju
Bane u stari sokak nova luda
I nagna narod u beg (dok psi laju).
Da je bar mira kada nema reči
I tiha pustoš kad misli neima:
Pa da se legne kao kad se leči.
Ovako: stojim još uvek pred svima
(Dok slična strmoj vodi il oluji
Kroz moju glavu sva praznina bruji).
Stevan Raičković
UNUTRAŠNJA PRAZNINA…
Kako emotivno nezreli roditelji utiču na život svoje odrasle dece
Emotivna usamljenost nastaje kao odgovor na nedostatak dovoljne emotivne bliskosti s drugim ljudima. Ona se može pojaviti u detinjstvu, ako zaokupljeni sobom roditelji ne obraćaju pažnju na osećaje deteta, a može se pojaviti – u zreloj dobi u slučaju gubitka povezanosti s ljudima. Ako taj osećaj prati čoveka tokom celog njegovog života, onda najverovatnije u detinjstvu njegove emotivne potrebe nisu bile zadovoljene u dovoljnoj meri.
Deca emotivno nezrelih roditelja se često osećaju usamljena. Takvi roditelji mogu izgledati i ponašati se potpuno normalno, brinući se o fizičkom zdravlju svoje dece i opskrbljujući njihove fizičke potrebe i bezbednost.
Ipak, nedostatak čvrste emotivne povezanosti između roditelja i deteta ostavlja u duši deteta zjapeću prazninu, tamo gde bi se mogao oblikovati osećaj prave sigurnosti.
Bol, koju oseća osoba kada je ne primećuju drugi, toliko je pak realna kao i bol zbog fizičke povrede, samo što je ona neprimetna sa strane. Emotivnu usamljenost nije jednostavno videti ili opisati, pošto je to veoma nejasan i sasvim lično osećanje. Neko govori o njemu kao o osećanju praznine ili osećanju kao da si sam na celom svetu. Neki ga zovu osećanjem egzistencijalne usamljenosti, ali u njemu nema ničeg egzistencijalnog.
Ako vi osećate emotivnu usamljenost, korene problema treba tražiti u porodici. Deca nisu u stanju da primete nedostatak emotivne bliskosti u svojim odnosima sa roditeljima. Njima je taj pojam nepoznat. I teško da oni mogu shvatiti da su im roditelji emotivno nezreli ljudi. Sve što oni imaju i primećuju jeste osećaj unutarnje praznine.
Upravo tako deca osećaju usamljenost. U slučaju s emotivno zrelim roditeljem dete se može spasiti od tog osećaja prosto dobivši od odraslog nežnost i potvrdu njihove bliskosti. Ali, ako se vaš roditelj bojao dubljih osećanja, bliskijih odnosa, moguće da ste često osećali nelagodu i stid zbog toga što vam je neophodna podrška.
Odrastajući, deca emotivno nezrelih roditelja nastavljaju da osećaju unutrašnju prazninu, čak ako čisto spolja oni vode normalan život odrasle osobe. Usamljenost može postati njihov saputnik i u kasnijim godinama, ako nesvesno odaberu odnose koji nisu u stanju da im obezbede i zadovolje njihovu potrebu za čvrstom emotivnom povezanošću. Oni mogu dobiti obrazovanje, naći posao, ženiti se ili udati i odgojiti decu, ali će ih i dalje pratiti dubok osećaj emotivne izolovanosti.
Lindsi K. Gibson „Odrasla deca emotivno nezrelih roditelja“
Izvor> poznajsebe
PRAZNINA CVETA…
Radomir Andrić, književnik i novinar Radio Beograda rođen je u zlatiborskom selu Ljubanje, 3. marta 1944. godine
Ugledni književnik Rаdomir Andrić (1944) objаvio je četrdesetаk knjigа pesаmа, аli i niz esejа, književnih i likovnih kritikа, putopisа, pričа, reportаžа i zаpisа. Dušаn Stojković kаže dа je Rаdomir Andrić klаsik nаšeg pesništvа.
Njegovа knjigа Bunаri Rаdošа Modričаninа, po oceni književne kritike, spаdа u nаjosobenije pesničke knjige druge polovine dvаdesetog vekа. Sаmo o njoj nаpisаno je pedesetаk tekstovа. Autori su: Miroslаv Egerić, Miloš Petrović, Čedomir Mirković, Srbа Ignjаtović, Hristo Georgijevski, Rаdivoje Mikić, Miro Glаvurtić, Božidаr Timotijević, Jаsminа Lukić, Jovаn Pejčić…
Pesme Rаdomirа Andrićа objаvljene su u mnogim аntologijаmа i zbornicimа, pа i u ruskoj Antologiji srpske poezije 20. vekа, zа koju njen priređivаč dr Andrej Bаzilevski, zbog velikog brojа pesаmа mаlobrojnih pesnikа, kаže dа je to аntologijа pesničkih ličnosti.
Knjige su mu prevedene nа ruski, mаkedonski i rumunski jezik, а pesme – nа engleski, švedski, itаlijаnski, špаnski, frаncuski, mаđаrski, češki, poljski i slovenаčki jezik.
Rаdomir Andrić dobio je pedesetаk domаćih i inostrаnih nаgrаdа: Rаde Drаinаc, Isidorа Sekulić, Neven, Oktobаrsku nаgrаdаu grаdа Beogrаdа, Milаn Rаkić, Zlаtni Orfej, Filip Višnjić, Prsten Despotа Stefаnа Lаzаrevićа, Srboljub Mitić, Pečаt Knezа Lаzаrа, Kаrаđorđe, Povelju Morаve, Nаcionаlnu nаgrаdu Mаrin Soresku Akаdemije Rumunije, Nаgrаdu Bаlkаnikа, Mihаj Eminesku predsednikа Rumunije, i druge.
Od 2010. predsednik je Udruženja književnika Srbije.
(izvor – Književne novine)
PRAZNINA
Pod čelom mi
strašna praznina
cveta
ne znam reći
šta joj korenje
hrani
da li osmeh
iz bivšeg deteta
ili pisak
jastrebova
preteći
dok se gnezdi
na paklenoj grani.
ANDRIĆEVA AUTOBIOGRAFIJA
Da bih imao dovoljno pravih podataka o sebi, morao sam prvo da budem rođen. To se desilo u zoru 3. marta 1944. godine u zlatiborskom selu Ljubanje. U čast mira dobio sam jedno ime, a drugo, tajno koje se daje protiv čini i zla svekolikog, kažem li kako glasi, ne bi bilo više magično.
U školu sam išao da bih imao školske drugove i dugove mladosti — zato i žalim što nisam još kruševački gimnazista, makar i sa nerazumnim krilima… Učim nemušti jezik da bih, na primer, razumeo guštera kad kaže gušterici: Da nam je zimus ovo avgustovsko sunce! Značenje poezije u dobroj meri sam shvatio iz narodne pesme o vodi koja izvire na livadi pod jasenom. Ta pesma se često pevala u mom zavičaju. Zaista, livada i jasen su postojali, ali voda je bila daleko, zapravo — izvor je bio samo u pesmi. Ljubanje je bezvodno selo i prirodno je da su moji zemljaci najlepše pevali o onome čega nikad dovoljno nisu imali.
Otac mi je bio stari ratnik. Solunac. Umro je pre nekoliko godina od samog života. Majka je ostala sama i sanja da ćemo jednom opet svi biti zajedno. Ostale biografske podatke, osim u desetak knjiga pesama, rasuo sam nepoštedno na bezbrojnim književnim večerima, u listu „Zadruga“, ispod glibavih nogu, u novinarskim beležnicama, po autobusima, iznad i pored kafanskih stolova, na svadbi pod čuburskim orahom, u cvetanju bagremova na Bagdali, u karpatskom umiljeniju, na dnu rasinskih bunara, na Petlovom Brdu gde sam nedavno u cirkusu video čoveka ozarenog u pitonovom zagrljaju, na stepeništu Radio Beograda, u traganju za novim pesmama — istinitim i nadrealnim, u savlađivanju nemogućeg života.
Tekst preuzet sa zadnjih korica zbirke „Kakva počast“
Izvor: riznicasrpska.net
Priredio: Bora*S
METALNI UKUS PROMAŠENOSTI NA USNAMA…
TAMOiOVDE____________________________________________
UNA- MOMO KAPOR
Je li to sve što ostaje od ljubavi?
I šta uopšte ostaje posle nje?
Telefonski broj koji lagano bledi u sećanju. Čaše sa ugraviranim monogramima ukradene u „Tri lađara“. Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u te dve čaše i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod „Znaka?“ i začuđeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.
Posle ljubavi ostaje rečenica: „Divno izgledaš, nisi se ništa promenila…“ i „Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona“. I neki brojevi hotelskih kih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi.
Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju melodije sa radija koje izlaze iz mode. Ostaju znaci ljubavne šifre: „Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena.
Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak – spuštena slušalica kada se javi tuđi glas. Hiljadu i jedna laž.
Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: „Ja ću prva u kupatilo!“ – i pitanje: „Zar nećemo zajedno?“
Ovaj put ne.
Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne.
Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikoga u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli.
Posle ljubavi ostaje povređena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama.
Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.
Posle ljubavi ne ostaje ništa.
Sranje!
PRIČAJ MI O TOME…
Crtež, citat iz knjige: Momo Kapor
priredio:Bora*S
TIŠINA, ILI…
TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________________________________________
SAZREVANJE VINA – Ulje na lesonitu
Autor: Bora*S
ŽELIM TO…
TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________
U SNOVIMA…
Pobegla sam posle njegovih udaraca u noć.
Stado mekano diše.
Brišem krv nadlanicom.
Foto ilustracija: Bora*S
Što ti je život surov!? Boli me svaka kost na telu, a uboji će se videti sutra. Više me i nije stid da idem premlaćena. Ne mogu ni da plačem. So mi obgori izubijana i izgrebana mesta i oteknem još više. Mogu samo suze da zadržavam na vrhovima trepavica.
Leluja noć iskrivljena u krivom ogledalu mojih suza.
Gube se obrisi kuće koja mi postala najgori dušmanin.
Većeg od tog nemam.
Koliko li je dana prošlo od mog nesrećnog dolaska i prelaska tog praga? Od onog naivnog sedanja svekrvi u krilo i njenog smeška?
Shvatila sam, kasnije, taj davnašnji smešak. Smešak zmije je bio to, a ne majke. No, ona ne beše najgora stvar. Ona bi se i mogla podnositi da se moj Slavko ne premete naopako. Od onako dobrodušnog stvora od njega se načini opadnik i pijanac.
Ne prođe ni nedelja od svadbe kad mi zagore pogača jer me svekrva poslala da pogledam nije li se Runda okotila. Dok sam se vratila, ona, prokletinja, uhvati koricu i zagore. Mogla se jesti, ali se videlo da nije rumena i lepa kao što sam dotad mesila.
„Malo ti, snajka, ova pogača kusa?“, zadirkivao me dever.
„Ma, majka, me poslala da vidim nije li se Runda okotila i ja, dok dođoh, ono bi što bi!“, prostodušno odgovorih na zadirkivanja.
Slavko pogleda majku, nasmeja se kratko i umudri.
Uveče me je pozvao da dođem do senjaka.
Umila sam se i isprala, pa se sa razglagoljenom utrobom i bosiokom pod pazuhom uputih ka senjaku. Uzdrhtala mi snaga. Nasmejah se krišom jer me se setio i usred velikih poslova.
Moje krupne oči su tražile po mraku njegovu senku.
TAMOiOVDE 