JABUKE SA SRCEM…

tamoiovde-logo

Novosti u proizvodnji voća, tačnije jabuka, dolaze iz Nemačke. Voćar iz Hamburga, Hein Lühs, osmislio je način da ukrasi jabuke na jedinstven način.

Lepljenjem nalepnica određenog oblika u vreme dok su jabuke još zelene, pa skidanja istih nakon branja, odnosno kad postanu zrele i crvene.

Na ovaj način dobio je originalne jabuke, kao i mnoštvo mušterija, koje naručuju jabuke sa željenim motivom na njima. Ludo inovativno, zar ne?


Izvor: otkacenaplaneta

______________________________________________________________

Advertisements

DA LI MORATE BITI SREĆNI…

tamoiovde-logo (1)

Mediji su u velikoj meri zasićeni idejom sreće kao vrhunskog dostignuća pojedinca. Da li je svet uvek imao ovakav cilj?

Tekst: Danka Spasovski

happiness-wallpaper-4

Foto: kurld.com

Ako postavite pitanje „šta je sreća“, dobićete onoliko odgovora koliko ste osoba pitali. Međutim, ako pitate koliko je važno da se bude srećan, odgovori će biti ujednačeniji: većina pripadanika društava koji funkcionišu po modelima zapadne civilizacije odgovoriće da je sreća jedan od najvećih ideala, praktično vrednost podrazumevana sama po sebi.

Postoji čitav pravac, takoreći industrija literature namenjene dostizanju sreće i samoispunjenja. Pronalaženje sebe ili samoaktualizacija ima korene u terminima humanističke psihologije dvadesetog veka, onoj koja ja zauzela mesto ranije dominantnih, više determinističkih škola. Tako je ona osvežila verovanja o prirodi ljudske ličnosti, unoseći element samoizgradnje, za razliku od uverenja da je osoba određena svojim ranijim iskustvima, naročito onima iz detinjstva.

Industrija sreće

Rad na sebi i ispunjavanje svojih potencijala su u javnoj kulturi prerasli svoj prvobitni koncept, i formirali autonomni motiv dostizanja sreće i aktivnog osećanja zadovoljstva samim sobom. Terminologija skopčana s ovim doživljajima je i proaktivnost, optimizam, “pozitivna energija”; dok su promoteri ove vrste životnog stila takozvani “treneri obuke za život” (engl. life coach). Međutim, i van ove zvanično formirane delatnosti – mediji, marketing pa i umetnost su u velikoj meri zasićeni idejom sreće kao vrhunskog dostignuća. Samo letimičnim pogledom naslovnih strana magazina, reklama na bilbordima ili televiziji, može se uočiti gotovo konstantno prisustvo sadržaja koji upućuju na sreću i zadovoljstvo, a koje često prati i motiv bezbrižnosti.

Ipak, svet nije uvek imao ovakav cilj, niti je u svim svojim delovima i danas usmeren ovakvim sistemom vrednosti. Značenje sreće se menjalo istorijski i među kuturama: mnogi istoričari se slažu da je u antičkim vremenima reč “sreća” označavala da “nekoga prati dobra sreća”, dok je u današnjem američkom društvu dominantno sreću tretirati kao nešto čime se upravlja. U Staroj Grčkoj se za sreću koristila reč “eudaimonia”, što raščlanjeno znači “eu” – dobar i “daimon” – bog, duh, demon. Složenica na taj način govori da onaj ko je srećan ima “dobrog duha” na svojoj strani, odnosno da je nečija sreća pod dejstvom taličnosti i bogova.

Međutim, već su se antički filozofi razmimoilazili u definisanju pojmova, pa je tako Aristotel u “Nikomahovoj etici” izložio da su za eudaimoniu neophodni spoljašnji uslovi i resursi, dok je kod Platona samo postojanje vrline kod osobe značilo biti srećan. Viđenje sreće kao sticaja srećnih okolnosti bilo je dominantno vekovima, a transformacija značenja započela je u Srednjem veku, pod uticajem religijskog učenja. Toma Akvinski je naglasio značaj ulaganja truda u proces eudaimonie, kao i da se u zemaljskom životu sreća može delimično dostići kroz milosrđe, nadu i veru. Tako se u odnosu na antičke mislioce koncept sreće izmenio u smislu da je može dostići svako ko je “božanski nadaren”, dok je kod starogrčkih filozofa eudaimonia bila “rezervisana” samo za mali broj izuzetno nadarenih pojedinaca.

Era prosvetiteljstva u XVIII veku pravi zaokret od religijskog pitanja “kako da budem spašen?” prema sekularnom “kako da budem srećan?”. Deklaracija nezavisnosti iz 1776. uključila je i tvrdnju da je težnja ka sreći – zajedno sa životom i slobodom – neotuđivo pravo pojedinca. Ubrzana industrijalizacija i ekonomski progres krajem XIX veka preusmerili su uzrok sreće od nečega izvan osobe, ka nečemu što je lično i moguće je dostići. Mnogi istoričari smatraju da je masovna kultura nastala dvadesetih godina XX veka u Sjedinjenim državama, prateći urbanizaciju, trendove u marketingu i pojavu potrošačkog društva. Do tog vremena negativne konotacije sreće koje su održavale moralne i religijske dogme, već su sasvim iščezle. Tako je sreća postala nešto što je dostižno svima, što se može usmeravati i kontrolisati.

Kros-kulturalna istraživanja pokazuju da se značenja sreće razlikuju i danas, u zavisnosti od regiona i jezika. U jednom istraživanju grupa naučnika iz SAD, Velike Britanije i Portugala analizirala je značenja reči “sreća” u rečnicima trideset zemalja. Pokazalo se da u čak 24 zemlje ova reč sadrži spoljašnje odrednice: dobra sreća, dobri uslovi života, sudbina. Samo u rečnicima Sjedinjenih država, Španije, Argentine, Ekvadora, Indije i Kenije nije uopšte bilo objašnjenja što se tiču faktora koje pojedinac ne može da kontroliše.

U masovnoj zapadnoj kulturi je inicijativa da se postigne srećno raspoloženje prisutna svakodnevno u reklamama, na ambalažama, omotima knjiga. Dejstvo “srećnih” poruka se dosta razlikuje od osobe do osobe: dok su neki ljudi preuzeli životnu filozofiju svakodnevnih afirmacija, a neki drugi povremeno koriste strategije za bolje raspoloženje ili su nezainteresovani, jedan broj ljudi ovakav stav doživljava problematičnim ili čak trpi njegov negativan uticaj. Tako, kad nešto postane norma, onda svako odstupanje može da vodi u osećanje neadekvatnosti i nezadovoljstvo sobom, ili da izazove kritiku i etiketiranje od strane drugih. Paradoksalno, zahtev prema sebi da se nužno i obavezno mora obezbediti osećanje zadovoljstva, u slučaju neispunjavanja vodi u nezadovoljstvo, dakle u nesrećnost – suprotnost tom zahtevu.

Društvene mreže su se pokazale kao izrazito efikasan medijator koncepta sreće (i obrnuto). Pinterest i Instagram već po samoj koncepciji sadržaja i forme (obrada slika putem filtera) predstavljaju selekcioniranost tema, odnosno modulaciju stvarnosti. Fejsbuk, međutim, nema ovakvu primarnu namenu, ali se pokazalo da su percepcije drugih osoba na ovoj mreži u manjoj ili većoj meri iskrivljene u odnosu na stepen i vrstu informacija koje neko deli o sebi: pretežno se prikazuju srećni trenuci s dragim osobama, prijateljima u provodu, sa putovanja ili drugih situacija koje nisu svakodnevica.

Istraživanja su pokazala da je uključenost u te sadržaje direktno srazmerna depresivnosti posmatrača – pretpostavlja se da jedan broj ljudi putem profila drugih osoba u sebi izgrađuje utisak da su njihovi životi ispunjeni isključivo srećom, radošću i zadovoljstvom, a pošto sebe tako ne opažaju, počinju da se osećaju promašeno, manje sposobno i, na kraju, deprimirano. Psihijatar Džon Šarp predlaže da ljudi ne treba da se upoređuju s drugima onako kako oni izgledaju na slikama i objašnjava zašto je to pogrešno: “Na taj način vi poredite svoje unutrašnje doživljaje s nečijom pojavnom spoljašnjošću”.

Profesorka psihologije na Kalifornijskom univerzitetu Sonja Ljubomirski smatra da previše fokusiranja na postizanje sreće donosi suprotne efekte. Ona stepenuje sreću na skali od 1 do 10, i navodi da su vrednosti između dve krajnje moguće i česte: ako ste po prirodi negde na broju 6 ili 7, nije nužno da morate ići ka višem stepenu. Takođe, ne biti u najvećoj meri srećan ne znači odmah da ste depresivni – mnogo je ljudi između ovih krajnosti, kaže Ljubomirski.

Imperativ sreće

family-521551_640

Foto: pixabay.com

O imperativu sreće mogu se čitati članci i blogovi onih koji ne pristaju na propisanost jednog stila razmišljanja. Govori se o prihvatanju svih vrsta osećanja – i onih neprijatnih, baš kao i prijatnih: svako od njih treba prihvatiti i integrisati u iskustvo i ličnost. Ističe se i da ne možemo svakog dana biti podjednako zadovoljni i samouvereni, i da na to treba da se prisiljavamo, a u slučaju neuspeha okrivljujemo.

S tim u vezi je i pozicioniranje lokusa kontrole: drevna mudrost da ne možemo na sve uticati i iskontrolisati, vodi nas u prihvatanje mogućnosti da se desi nešto na šta ne možemo da utičemo, i da možemo da se osećamo i loše, obeshrabreno ili iscrpljeno, a da ne upućujemo oštru kritiku svom mentalnom aparatu. Nerealistični pritisci u tom smislu vode u začarani krug, koji jednom delom zavisi od konkretnog karaktera, ali za drugi deo zasluge sasvim opravdano nose trendovi “srećnosti” i značenja poput onih koja svu odgovornost pripisuju pojedincu . 

Neuropsihološka istraživanja pokazuju da je nivo osećanja sreće jednim delom i urođen, što znači da pripada onim faktorima koji su izvan individualne kontrole. Naučnik iz ove oblasti Aleks Korb kaže da mozak ne funkcioniše istovetno kod svih ljudi, pa tako kod jednih više reaguje na pozitivne sadržaje, a kod drugih na negativne. To praktično znači da na nivou organskog postoje razlike, i da je to nešto prirodno i legitimno, što treba prihvatiti kao različitost.

Jedna studija iz 2012. godine je iznela zaključke da se oko 33 odsto varijacije u životnom zadovoljstvu može objasniti genetikom. Iako su i ranija istraživanja pokazala da je osnovno raspoloženje u značajno velikom delu nasleđen, autori ove studije su povezivali subjektivni doživljaj sreće sa 5-HTTLPR polimorfizmom gena za serotoninski transporter. Zaključili su da osobe s efikasnijim genotipom izveštavaju da su zadovoljnije i srećnije u životu.

S druge strane, istraživači u oblasti kliničke psihologije s Velesli koledža Džuli Norem i Edvard Čeng navode da pozitivna psihologija zanemaruje psihološku realnost da se ljudi međusobno razlikuju, te da se jedan isti obrazac ne može primeniti na sve osobe. Oni uvode pojam “odbrambenog pesimizma” (uz “strateški optimizam”) kao strategije pristupanja zadacima: dok “strateški optimisti” postavljaju visoka očekivanja i zatim aktivno izbegavaju previše da razmišljaju šta se sve može desiti, “odbrambeni pesimisti” na svoj način upravljaju anksioznošću, kako bi bili efikasni. Oni svoja očekivanja spuštaju do te mere kako bi se pripremili na najgore, a zatim u mislima prolaze kroz sve loše situacije koje bi mogle da isksrsnu.

Iako to možda deluje kao nešto što vodi u depresiju, zapravo je obrnuto: odbrambeni pesimizam pomaže nesigurnim osobama da se odvoje od svojih strahova ili osećanja neadekvatnosti, kako bi mogli učinkovito da delaju. Obe strategije su delotovorne ako ih koriste oni kojima odgovaraju, u suprotnom – ukoliko se nađu u sutiaciji kojoj ne mogu da prilagode svoje pristupe rešavanju problema, osobe iz obe grupe razvijaju osećanja strepnje, navode autori na osnovu istraživanja. Oni takođe naglašavaju da je forsiranje pozitivnog stava, dominantnog u američkoj kulturi često štetno, i da nasuprot tome, rezultati odbrambenog pesimizma mogu voditi upravo onome što je cilj pozitivne psihologije, a to je lični rast i razvoj kroz uspešno savladavanje prepreka.

Prirodno je i logično težiti da se bude srećan, ali uz dozvolu da budemo i ono što jesmo – ljudska bića, sa svojim nesavršenostima, greškama u razmišljanju i trenucima osećanja koja nisu prijatna. I ovaj momenat samorazumevanja i opraštanja sebi je sadržan u pozitivnoj životnoj filoziji, putem primene nekih psihoterapijskih načela i termina, ali ono što je karakteristično je da je i dalje krajni cilj sreća, dok su drugačija stanja nešto što treba da ostane kao prolazno, neželjeno stanje, koje što ranije ili efikasnije treba prevazići. Na kraju, na to se nadovezuju uspeh i uspešnost, kao nagrada za trud uložen u izgradnju sreće i harmonije: podrazumeva se da je to merna jedinica i dokaz efikasnosti stremljenja ka sreći kao aktivno izabrane lične filozofije.  

ZAŠTO SE RUSI NE SMEJU?

Često se govori o osmehu kao univerzalnom jeziku koji svako može da razume. Međutim, na ovaj izraz lica utiču mnogi društveni faktori kojih često nismo ni svesni pa se tako i osmesi razlikuju među kulturama. Na primer ukoliko na internetu na engleskom jeziku ukucate reči ”zašto” i ”Rusi” sasvim sigurno ćete dobiti veliki broj tekstova na temu ”Zašto se Rusi ne smeju?”.

Naime, u ruskoj tradiciji osmeh nije simbol ljubaznosti, učtivosti pa čak ni toga da vam je neko drag. Osmeh je isključivo izraz ličnog raspoloženja pa je velikom broju ljudi bilo neobično kada su strane firme učile svoje prodavce da budu nasmejani u interakciji sa kupcima. Većina ljudi u Rusiji smatra da prodavac može biti ljubazan i bez osmeha, a njegov izraz lica neće doživeti kao odnos prema kupcu već kao usklađen sa trenutnim rasploženjem. Sa druge strane, sasvim je u redu biti neraspoložen i umoran kao i to da nemate potrebu da se nasmejete potpuno nepoznatim ljudima.

Zanimljivo je i kako u Rusiji ljudi odgovaraju na pitanje ”Kako si?”. Dok na našim prostorima kao da postoji samo jedan odgovor ”dobro”, u ruskom jeziku se odgovara gradacijski. Možda nećete tako često čuti ”loše”, ali odgovori ”ničego” (ni dobro ni loše) i ”normalno” ne treba da vas iznenade jer to objektivno i jesu dominantna raspoloženja. Sa druge strane ako vam sagovornik kaže da je dobro, najčešće ne morate da razmišljate da li se zaista tako oseća.

(Tekst: Jovana Nikolić)

Izvor: elementarium.cpn.rs

________________________________________________________________________________

PARKOMANIJA…

tamoiovde-logo

Nemački grof koji je voleo parkove, i ostavio na nam vrstu sladoleda

Opsednut vrtovima, ženama i lagodnim životom – grof Pikler bio je živopisna ličnost. Njegovoj strasti prema parkovima posvećena je jedna izložba u Bonu

clipboard02_14649554629

Foto: Vikipedija, Herman fon Pikler

Ako neće breg Muhamedu, onda će Muhamed bregu. Ta poslovica u slučaju Hermana fon Piklera nije puka metafora. Taj nemački grof doslovno je pomerao brda, stvarao ih tamo gde ih nije bilo, preusmeravao reke i otvarao perspektive koje su mu omogućavale idealan pregled njegovog vrtnog carstva.

Svoje najlepše i najpoznatije delo ostavio je u svom rodnom mestu Bad Muskauu u Gornjoj Lužici na današnjoj granici sa Poljskom.

bad-muskau-schloss_14649554941

Foto: Vikipedija, Zamak Muskau

Park koji se proteže na 820 hektara najveća je evropska zelena kultivisana površina u engleskom stilu. Na njoj su smešteni grad Muskau, okolna sela i šumske površine. Nemačka i Poljska dele taj park koji je od 2004. godine na Uneskovoj listi Svetske kulturne baštine.

Pikler je genijalno smestio dvorac i selo u park tako da su oni potpuno podređeni prirodi. Tok reke Nise, stabla, kameni blokovi koje su naneti tokom ledenog doba složeni su tako da mala belogorična stabla daju kolorativne akcente.

Stvaranje takvog parka i onda je koštala veoma mnogo novca. Grof Pikler imao je sreću da ga je njegova supruga Luci, ćerka kasnijeg carskog kancelara Karla Augusta fon Hardenberga imala napretek. I da je delila njegovu strast prema vrtovima. Njoj može da zahvali i na grofovskoj tituli.

branitzer-park-01_14649555215

Foto: Vikipedija, Park Branic

Izložba u Bonu pod naslovom „Parkomanija“, pokazuje da je grof potpuno opsesivno oblikovao krajolik – najpre u Bad Muskauu, zatim u Branicu (pored Kotbusa) i na kraju, kada je prodao Bad Muskau – i u Babelsbergu.

Za Piklera su barokni parkovi iz Francuske onoga doba bili noćna mora. Zato je kao sumanut crtao planove vrtova i eseje o novom oblikovanju pejzaža po uzoru na engleske vrtove koje je upoznao na svojim putovanjima.

U Engleskoj je upoznao i prosvetiteljske principe poboljšavanja prirode i čoveka. Njegovi zapisi odišu oduševljenjem za neobuzdanu prirodu. Godine 1834. objavljena je njegova knjiga „Beleške o hortikulturi“ koja i danas važi kao jedno od važnih i uticajnih teorijskih dela o toj oblasti

park-muskao_14649555591

Foto: Vikipedija, Park Muskau

Grof rođen 1785. godine, u svom delu navodi da se s prirodom mora postupati kao što to radi umetnik: kreativno i akribično. Za Piklera je vrt bio neka vrsta umetničke galerije. Prirodnost je za njega u kontekstu „stana pod vedrim nebom“ igrala centralnu ulogu. Muskau je doživljavao kao svoje „životno delo“.

Vrlo je zanimljivo videti poređenje njegovih crteža dobrih i loših primera hortikulture: pravolinijske staze su tabu, jezera moraju da deluju prirodno, vegetacija da bude bujna…

Piklerova „parkomanija“, međutim, nije bila samo genijalna, već i skupa. Kada je potrošio ženin miraz, Pikler je morao da proda zemljište u Gornjoj Lužici i Holandiji. Luci se razvela od njega, a grof je otputovao u Englesku kako bi tamo našao ženu koja će da finansira njegovu strast. Nije je pronašao, ali je zato napisao jedan bestseler.

pyramide-branitz_14649555987

Foto: Vikipedija, veštačka piramida ispod koje je sahranjen Fon Pikler

Nakon toga, dobio je narudžbinu za oblikovanje pejzaža u Branicu gde je u staklenicima uzgajao ananas. Sledeći projekat bio je Babelsberg pored Berlina. Tamo je napravio nemoguće: peskovito tlo pretvorio je u plodnu zemlju sa šumećim vodopadima, vijugavim jezerima i žuborećim izvorima.

Napravio je brdašca i položi sistem cevi za navodnjavanje parka. Svaki zavoj i svako vijuganje staze, veštački je napravljeno, što na prvi pogled ne može da se vidi.

Na bonskoj izložbi se doduše ne mogu videti njegova remek-dela, ali se može upoznati i specifična ličnost tog nemačkog grofa, oca hortikulture i bonvivana po kojemu je u Nemačkoj nazvan troslojni (i trobojni) sladoled.

Najstariji nemački recept za taj sladoled, naime, potiče od pruskog dvorskog kuvara Luzia Ferdinanda Jungijusa koji ga je u svojoj knjizi recepata 1839. godine posvetio grofu Pikleru.

Izvor:newsweek.rs

__________________________________________________________________________________

 

POGLED KOJI IZAZIVA VRTOGLAVICU…

 tamoiovde-logo

 Seriju fotografija od kojih nekoga može i „štrecnuti“ u stomaku, načinio je u Velikoj jabuci.

Projekat koji traje duže od tri godine nazvao je „Lepota i Njujork“ i sadrži već više od 150 fotografija lepih, oskudno odevenih devojaka na krovovima zgrada, raznoraznim simsovima, ogradama…

Fotografije-na-krovovima-Njujorka,-foto-1

Ideju je dobio tražeći novi način da slika grad. Zatim je nekoliko svojih radova okačio na društvene mreže, tačnije Instagram, pa su njegovi pratioci (kojih sada ima 80.000) počeli da mu se prijavljuju, sa molbom da i njima omogući da iskuse „visine Njujorka i neverovatan pogled“.

Fotografije-na-krovovima-Njujorka,-foto-2

Kada sam doveo neke od ovih ljudi na krov, odmah su počeli da prave selfije. Živimo u selfi epidemiji“, smatra Mar.

To ga je navelo da doda osobe u kadrove, u pokušaju da „osveži, smisli neki novi selfi“.

Fotografije-na-krovovima-Njujorka,-foto-3

Bio je siguran da će to učiniti fotografije lepšim, drugačijim, kreativnijim.

Do sada mu je poziralo oko 50 modela, a svakoga dana dobija zahteve da nekoga fotografiše u neverovatnom ambijentu.

Fotografije-na-krovovima-Njujorka,-foto-4

Ne reklamiraju odeću, naglašava. Neke devojke je i nemaju na sebi… Bitno je samo da je u pozadini panorama najpoznatije američke metropole.

Fotografije-na-krovovima-Njujorka,-foto-5

Ono što me najviše fascinira u ovom gradu u kojem živim već 20 godina je što uvek nađem novi pogled. Danas ću možda naći neki koji nije postojao juče“, objašnjava Širasuna.

Fotografije-na-krovovima-Njujorka,-foto-6

ŽELITE DA OBIĐETE CEO SVET…

tamoiovde-logo

Onda pravac Danska!

Karta sveta na jezeru Klejtrup

Viborg_Kommune_-_Klejtrup_-_Verdenskortet_06_ies
Kartu sveta (Verdenskortet) na jezeru Klejtrup napravio je samo jedan čovek, Soren Poulsen, i to od zemlje, kamenja i trave te po njoj možete slobodno da hodate, a potom se hvalite kako ste obišli ceo svet.

512px-Viborg_Kommune_-_Klejtrup_-_Verdenskortet_12_iesZa ovaj impresivni poduhvat mu je bilo potrebno 25 godina!

Karta zauzima ukupno 4000 kvadratnih metara, a da, pomoću nje, obiđete ceo svet treba vam svega nekoliko minuta, piše amusingplanet.

Dimenzija ove karte sveta je 45 x 90 metara, a svakih 27 centimetara odgovara 111 stvarnih kilometara.

Viborg_Kommune_-_Klejtrup_-_Verdenskortet_09_iesSoren Poulsen je rođen 1888. godine na posedu na kojem se danas nalazi karta i preselio u SAD kada je bio mladić, piše Pixelizam.

Nakon 20 godina u inostranstvu, vratio se na porodično imanje u Danskoj.

Nakon neuspelog projekta da imanje pretvori u veliki voćnjak, 1944. godine je započeo projekt na kojem je radio sve do svoje smrti u 1969. godine.

Viborg_Kommune_-_Klejtrup_-_Verdenskortet_10_iesLjubitelj geografije, Poulsen je odlučio da na jezeru napravi poluostrvo u obliku karte sveta.

Tom prilikom je koristio samo nekoliko jednostavnih alata i veoma mnogo genijalnosti – neko kamenje je sam prebacivao s jedne lokacije na drugu, a neko od njih je bilo teško i više od jedne tone.

__________________________________________________________________________________________

Viborg_Kommune_-_Klejtrup_-_Verdenskortet_07_iesViborg_Kommune_-_Klejtrup_-_Verdenskortet_13_ies

Izvor:prva.rs

_________________________________________________________________________________________

FotoPlus

Izvor: pixelizam.com

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

UZIMA ALI I DAJE…

tamoiovde-logo

Najbolji poslodavac na svetu: Ovo je šef kakav se samo poželeti može!

 Prodao je svoju ketering firmu jednom nemačkom gigantu, uzeo ogromnu svotu novca, a onda rešio da podeli deo bogatstva radnicima.

04_Nevzat_Ajdin_najbolji_sefNevzat Ajdin (39), osnivač jednog od najuspešnijih brendova Turske, firme za dostavu hrane „Jemeksepeti“, razvijao je ovaj biznis 15 godina da bi ovog proleća odlučio da je vreme da je proda i to za 589 miliona dolara.

U maju je novi vlasnik ove firme postala nemačka kompanija „Deliveri hiro“, ali je Ajdin osato izvršni direktor. Tada je došao na ideju da sumu od 27 miliona dolara razdeli radnicima.

Kriterijum je bio da novac dobiju svi koji su firmi radili duže od dve godine, tako da je od ukupno 370 zaposlenih njih 114 steklo pravo na ovaj neočekivani dobitak. U proseku je svakom od tih srećnika, koji rade za sume od 1.000 do 2.000 dolara mesečno, Ajdin obezbedio bonus od po 237.000 dolara. To je otprilike po nekih 150 njihovih plata.

„Uspešna priča „Jemeksepetija“ nije nastala preko noći i mnogi ljudi su učestvovali u tome ulažući vredan rad i talenat“, rekao je Ajdin.

Precizirao je da je iznos koji je svaka osoba dobila zasnovan na vremenu provedenom na radu u kompaniji , na tome kako se pokazala, a faktor je bio i „budući potencijal u kompaniji“.

Inače, „Jemeksepeti“ na turskom znači „kolica sa hranom“ i najveći je turski sajt za onlajn poručivanje hrane. Pored svoje zemlje, posluje na Kipru, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Saudijskoj Arabiji, Libanu, Omanu, Kataru i Jordanu.

Izvor:bktvnews.com

_______________________________________________________________________________________

PPOMOVIŠE LJUBAV I BRAK…

tamoiovde-logo

NE SAMO O POSLU: MATIČARKA GORDANA ZORIĆ

Venčala je više od 10.000 parova i postala poznata po tome što je uvek bila spremna da mladencima izađe u susret, makar izgovarali „da” u vodi, u vazduhu, na klupi u parku…

Promovise-ljubav-i-brak.gif

Gordana Zorić (Foto: Privatna arhiva)

Matičarka Gordana Zorić će narednog vikenda biti na novom specijalnom zadatku u Kraljevu u Dolini jorgovana. Jer nekad davno iz velike ljubavi prema francuskoj princezi Jeleni Anžujskoj, koja mu je 1250. godine postala žena, srpski kralj Uroš Prvi Nemanjić, odlučio je, da celom Ibarskom dolinom, od Kraljeva do Raške, zasadi mirisno lila i belo cveće kako bi ulepšao sure litice i budućoj kraljici dočarao rodnu Provansu.

U znak sećanja na francusko-srpsko prijateljstvo i njihov srećan brak, sklopljen pre 765 godina, u Kraljevu će, od 23. do 25. maja, u podne biti organizovano i kolektivno venčanje, ispred spomenika u centru Kraljevu.

Za ovu manifestaciju nazvanu „U Dolini jorgovana” jedan glumac će izgovarati tekst, kraljevački matičari završiti administrativni deo, a Gordani, kao osobi od iskustva, pripalo je zaduženje da pomogne kolegama oko protokola: da uzima lične karte kumovima dok se mladenci budu potpisivali…

– Tog dana dogodiće se i jedna novina – obnova zaveta. To nije zakonska forma. Na taj način ljudi koji su u braku žele da pokažu kako se i dalje vole posle 20 ili 30 godina zajedničkog života – najavila je Gordana, inače inicijator kolektivnog venčanja u Beogradu 1999. godine, koje je kasnije preuzela Skupština grada.

– Tu ideju osmislila sam ne znajući da ćemo da budemo bombardovani. Kad je počelo, mislila sam da odustanem, ali mi mladenci nisu dozvolili. Drago mi je što je ta manifestacija opstala. Smeta mi jedino što se svake godine lažno predstavlja da je bilo 1.000 parova, a nikada taj broj nije prešao 100. Ja sam prvi put venčala 19 mladenaca. Pa i toliko njih je značilo mnogo u momentu kada je moja zemlja bila napadnuta a mi time prosto prkosili. Živela sam za taj dan jer je ta slika iz Beograda otišla u svet. Neki su tako saznali da im se ćerka udaje, jer su je videli na televiziji – priseća se matičarka koja je 26. decembra prošle godine zvanično otišla u penziju, ali i dalje radi punom parom.

Venčanje u porodilištu

Uvek je isticala da joj je najvažnija porodica, a onda i posao, kojim je bila očarana.

– Zahvalna sam Bogu što mi je pružio priliku da promovišem ljubav i podstičem ljude da se vole, žene i udaju. Radila sam to iskreno, iz duše, i verovatno zato i imam toliko, kako bi današnji klinci rekli, fanova. Dok su zakazivali venčanje, redovno su mi poveravali gde su se i kako upoznali. Posle su svraćali da sa mnom podele radost kada im se rodi dete ili da se pohvale nečim drugim. Sve me je interesovalo. Koliko samo tih priča imam u glavi.Ne mogu svih ni da se setim. Pokušala sam te svoje utiske da beležim u kompjuteru, misleći da ću jednoga dana, kad budem u penziji, od tog materijala da napišem roman. To želim i dalje, mada prosto ne uspevam, stalno mi nedostaje vreme – kaže naša sagovornica.

Gordana je venčala više od 10.000 parova. U javnosti se pročula po tome što je uvek bila spremna da mladencima izađe u susret i ispuni njihove maštovite prohteve.

– U zakonu piše da se venčanje obavlja u sali propisanoj za to ili na nekom drugom mestu. To drugo mesto podrazumeva da, recimo, matičar ode u bolnicu, ako je neko na lečenju, ili u stan, ako je nepokretan. Priča o neobičnim venčanjima počela je slučajno, kada je 1992. godine dvoje mladih došlo da me pita da li mogu da dođem i venčam ih u Domu JNA. Nisam imala ništa protiv, saglasio se i predsednik opštine i tako je počelo – seća sematičarka koja je od tada bukvalno sve želje mledenaca ispunjavala, čak i kada su budući supružnici u bračne vode želeli da uplove u neuobičajeno vreme i na najluđim mestima. Nikada nije rekla „ne može”, šta god da su tražili.

Venčavala sam i u osam uveče, i u ponoć i pred zoru, u panoramskom balonu nekoliko puta, ali i u avionu, u porodilištu, u Zoološkom vrtu, na klupi u parku gde su se upoznali…. I za vreme pomračenja sunca sam takođe venčavala. Bilo je onih koji su sudbonosno „da” preda mnom izgovarali skačući padobranom tik pre nego što su dotakli tlo. Bračni zavet potpisao je i jedan par koji je izronio iz jezera na Adi, pa su se, umesto u venčanici i svečanom odelu, na večnu ljubav zakleli u ronilačkim kombinezonima. Kao šlag na torti došlo je kolektivno venčanje za vreme bombardovanja, a sada, evo, i ovo u Dolini jorgovana – sa zadovoljstvom se preslišava.

Sam Bog zna koga je sve i na koji način venčala, ali ne zaboravlja da je venčalai našeg bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića. „Njeni” mladenci bili su i sportisti, i glumci, i režiseri, i ministri, i umetnici svih fela, i poznate i nepoznate ličnosti, i stariji i mlađi… O tim njenim venčanjima mnogo se pisalo, a kada bi je novinari pitali koje je ostavilo najveći utisak na nju, nekako bi se po pravilu prvo setila venčanja u porodilištu, za koje se, zapravo, i ne može reći da je mladalački hir. Čitav ceremonijal zakazan je u restoranu, ali je mlada bila u poodmakloj trudnoći, pa je iznenada, ipak, morala u bolnicu. Svatovi su, međutim, krenuli za njom.

– Zamislite, venčavam ljude, a ona najedared počne da vrišti: „Pukao mi je vodenjak!” Ja se tu oduzmem i pomislim da li ću da budem babica ili matičar. Ona se pribrala, pa kaže: „Nemojte da žurite, prvo ćemo svi na žurku, pa ću ja na porodiljski sto.” I zaista se tako i dogodilo. Srećni tata je sutradan došao da mi kaže da su dobili jednog malog batu – priča i danas ushićeno.

Kada se zaposlila u beogradskoj opštini Stari grad, Gordani ni na kraj pameti nije palo da je to korak do poziva matičara. Pošto joj je kancelarija bila na prvom spratu, gde sedi i predsednik, počela je da razmišlja o sigurnijem radnom mestu, na koje neće uticati promena rukovodeće garniture, i došla je na ideju da je to mesto matičara.

Ona neće ponovo da se venčava…

Prvo što je uradila kada je prešla na novi posao bilo je da organizuje druženje svih beogradskim matičara, pozvavši ih sve u Skadarliju. Međutim, u tu kafanu nenajavljeno je banula i ekipa RTS-a koja je šetala gradom, pa su na licu mesta morali da improvizuju venčanje za kamere. Venčali su se kolega iz Novog Beograda i koleginica sa Zvezdare. Goca je vezala ešarpu umesto lente i kao bajagi venčala mladence. Bio je februar. U septembru ih je zaista venčala, i to po propisu, i oni su još u braku. Zna ona sve unapred… Kroz nekoliko godina ženio se brat te koleginice i ona je zvala Gocu da i njega venča jer je srećne ruke. Seća se, samo jedan par nije hteo da ih ona venča, zato što je udovica. Nikakve druge neprijatnosti nije doživela na poslu.

Gordani nije jasno zašto u našem društvu to zanimanje nije posebno cenjeno, pa ima potrebu da pojasni šta sve zapravo matičar radi.

– Kada školarci dođu na praksu i povedem ih u salu za venčanja, oni misle da je samo to posao matičara. I drugi su me često pitali: „Šta radite kad ne venčavate?” Vi ne znate kako smo mi, matičari, važni, često sam imala običaj da podsetim i moje rukovodstvo. Dočekamo vas kad se rodite, venčavamo vas i razvodimo i, daleko bilo, ispratimo kad vas upišemo u knjigu umrlih. Mi pratimo sve promene koje nastaju u čovekovom životu. To je ogromna administracija, rudarski posao, ali je i interesantan. Zamislite kako je lepo kad u istom danu odluče da naprave svadbu i venčaju se dve sestre, brat i sestra ili dva brata. Kada je čovek okružen sa toliko ljubavi i stalno deli tu sreću sa njima, naprosto i sam mora da počne da misli pozitivno – uverava nas i ističe da posle svoje porodice najviše voli svoj posao i opštinu Stari grad.

– Živim na Savskom vencu, ali, uz sve uvažavanje, retko pomenem tu opštinu, a Stari grad – uvek. Došla sam u vreme kada je ova zemlja bila uređena. Bila sam vrlo poštovana. Stalno su govorili da sam brend te opštine. Neverovatno je koliko živim od tog vremena. Menjale su se i ove, i one stranke, ali nikada nije bilo mobinga, nije se znalo šta je to. Obožavam te kolege i oni mene. Viđamo se i družimo. Nažalost, gde god se okrenem, imam utisak da je sve manje ljubavi. Mnogo toga se promenilo otkada smo prešli u nadležnost grada: uvedena su neka nova pravila, pa sada mladenci nailaze na problem jer moraju da se uklope u radno vreme opštine, koje je do četiri sata. Sreća te sam otišla u penziju, tako da ne moram s tim da se suočavam – dodaje s olakšanjem.

A kako je izgledalo njeno venčanje?

– Udala sam se mlada. Venčala sam se u mesnoj kancelariji u selu Prkosava, u blizini Lazarevca, gde sam i rođena. Sada sam udovica, moj muž je umro pre dvanaest godina. Iz tog braka imam dve ćerke i one su me stalno terale da izađem iz kuće i upoznam nekoga. Mada nisam htela, pre šest godina dogodilo mi se da sretnem čoveka svog života. Sada me zadirkuju da bih mogla ponovo da stanem pred matičara. Rešila sam, neću da se udajem. Ne mora baš svaka veza da se kruniše brakom. I ovako sam srećna žena – pomalo je zagonetna Gordana Zorić, matičarka bez premca.
—————————————————-
Bezbrižno detinjstvo

Goca je baka četvoro unučadi. Troje su školarci: devojčica ima 13 godina, najstariji dečak 14 godina, srednji ide u prvi razred, a najmlađem, koji im uveseljava život, tek je tri godine, tako da je, kaže u šali, još u fazi odrastanja. Možda zato i ne krije godine.
– Rođena sam 1. maja 1952. godine. Moja deca se pitaju kako je izgledalo moje detinjstvo bez televizora. Odgovaram: uglavnom bezbrižno. Pored deke i bake, kao najmlađa u porodici, bila sam omiljeno unuče. Jedino žalim što mi je tata poginuo kada sam imala dve godine i što ga nisam zapamtila. S ponosom ističem gde sam rođena, kao što stalno potenciram i govorim o opštini Stari grad. Imam neraskidivu vezu sa svojim selom. Kad god imam vremena, odlazim tamo, a na moju radost, u selo vole da idu i moje ćerke i unuci.
—————————————————-
Ćerke venčala Gocina koleginica

– Mada u zakonu ne stoji da matičar ne može da venča svoje najbliže srodnike, moje ćerke venčala je koleginica jer sam tada želela da se opustim i proveselim.
—————————————————-
Pravi najbolje knedle od šljiva

– Ja sam bik u horoskopu i veliki sam hedonista. Uvek sam morala da imam lepu haljinu, cipele, sve. I zaista me je častio Bog što mi je dao toliko ljubavi. Kad ujutru skuvam kafu i sedim na mojoj terasi, ne možete da zamislite koliko se radujem cveću, travi, svemu. Ali, to je dar. Neke žene mi kažu – udala sam se tek da bih se udala. Kako mogu da se udaju, a da ne vole tog čoveka? Ili, kako mogu da piju neko piće ako im se ne pije? Ja ne mogu ništa da radim ako to i ne volim. Moj hobi su putovanja, kuglanje i kuvanje. To moje društvo zna. Kod mene su na terevenkama neizostavne knedle od šljiva. Oduvek sam maštala da imam restoran, pa ću to uskoro na neki način i ostvariti. Sa drugaricom sam planirala jedan poslić koji je vezan za hranu. Biće zaista nešto specifično, ljudi će se oduševiti – otkriva Goca, koja je čitav život putovala kad god joj se ukazala prilika. Sada je trebalo da bude na putu u Sen Tropeu, kod prijateljice, ali je zbog angažovanja u Dolini jorgovana odložila.
—————————————————-
Brak koji je trajao nekoliko sati

– Moj najstariji mladoženja imao je 95 godina, a mlada je imala samo pedeset i nešto. Bilo je i obrnutih slučajeva. Evo, Vericu Rakočević sam ja venčala. Privatno poznajem još parova gde je velika razlika u godinama. Jedna gospođa je tridesetak godina starija od svog izabranika. Davno sam ih venčala, a i danas su u lepom braku. Godine nisu ni prepreka, ni garancija za sreću.

Moj najkraći brak trajao je samo nekoliko sati. Venčala sam ih, recimo, u jedan sat. Po podne je opštinski fotograf otišao da im odnese slike, a tašta je već „otpustila” mladoženju, premda je mlada bila trudna. Rasturili su brak jer nisu mogli da se dogovore oko menija.

Dolazili su i momci sa željom da sklope gej brak. Kod nas to nije dozvoljeno, ali kod nekih naših suseda u Evropi jeste, pa su oni otišli i venčali se tamo, a mi smo po zakonu taj brak ovde morali da upišemo – kaže matičarka.
—————————————————-
Venčanje na kruzeru

Nismo imali pravo da venčavamo van granica Srbije, ali sam ipak prisustvovala takvom venčanju kada su moji prijatelji udavali ćerku i uplatili kruzer od Barselone do Tenerife. Mladoženja je Španac i došao je u Beograd da se venčaju sa svim urednim papirima, a onda smo ostali gosti i ja, otišli do Barselone, tamo proslavili devojačko veče, ujutru se ukrcali na brod i u Sredozemnom moru priredili veličanstveno venčanje uz stihove Duška Radovića, koje se poklopilo sa mojim rođendanom, pa ga je slavilo 500 ljudi. U jednom momentu gase se svetla, a torta ide prema meni dok cela sala peva. Srce je moglo da mi pukne od uzbuđenja. Moja prijateljica je isplanirala da mi na lep način uzvrati.
Dana Stanković
 Izvor:politika.rs / 18.05.2015.

________________________________________________________________________________________

LEPOTA TRAKAJSKOG ZAMKA…

tamoiovde-logo

TRAKAJ: PRELEPI OSTRVSKI ZAMAK NA JUGU LITVANIJE

Trakajski zamak nalazi se na jugoistoku Litvanije, nedaleko od prestonice Vilnjus i predstavlja jednu od glavnih turističkih atrakcija ove zemlje.

trakajOvaj prelepi ostrvski zamak na jezeru Galve, koji su gradili litvanski kneževi u 14. veku, jedini je zamak u celoj istočnoj Evropi koji leži na ostrvu.

Kako je grad Trakaj u prošlosti bio jedan od glavnih centara Velike Kneževine Litvanije, ovaj zamak bio je od velike strateške važnosti i danas predstavlja jedan od najvažnijih radova litvanske odbrambene arhitekture.

trakaj-2Gradnja dvorca obuhvatala je nekoliko faza. U prvoj fazi dvorac je građen na tri jezerska ostrva, po naređenju velikog kneza Kejstuta. Građevina je pretrpela velika oštećenja nakon napada vitezova Tevtonskog reda, a nakon što je knez ubijen nastale su borbe za prevlast što je rezultiralo opsedanjem zamka.

trakaj-3U sledeće dve faze dozidana su dva krila, donžon kula, ojačane su zidine i dodati brojni pomoćni objekti.

 Za vreme ratova u 17. veku dvorac je oštećen i dugo posle toga nije obnavljan, nakon čega je postao prava ruina.

Dva veka kasnije napravljeni su planovi za obnovu zamka, a poslednja faza obnove završena je 1961. godine.

Trakaj-6Danas ovaj dvorac predstavlja glavnu turističku atrakciju u okruženju.

Muzej unutar dvorca nudi širok prikaz srednjovekovnih eksponata, a tokom leta ovo ostrvo postaje centar brojnih muzičkih i kulturnih dešavanja.

Na jezeru su organizovane razne sportske aktivnosti, dok Takmičenje vitezova u zamku privlači brojne lokalne i inostrane entuzijaste.

Izvor:kafenisanje.rs

___________________________________________________________________________________

STIŽE ALKOHOL U PRAHU..

tamoiovde-logo
Da li će ovo proći u Srbiji?

Na policama prodavnica uskoro će se naći novi proizvod „Palkohol“, odnosno, alkohol u prahu

alkohol-ilustracija-foto-reuters-1412776154-579308Kompanija koja je proizvela alkoholno piće u prahu “Palcohol” izložena je brojnim kritikama zbog straha da će njihov proizvod dovesti do većeg broja trovanja.

Mleko u prahu piće je koje nam prvo pada na pamet kad razmišljamo o čvrstim varijantama nekih napitaka. Princip mućenja praha s običnom vodom da bi se dobio željeni napitak razvio se kroz razne sokove, kao što je npr. čuveni step sok.

Međutim, s jedne strane taj princip još nikada nije tržišno iskorišćen. Reč je o alkoholnim pićima.

Kompanija “Lipsmark”, koja proizvodi Palkohol, alkoholno piće u prahu, reklamira svoj proizvod kao nešto što je zgodno za avionske letove ili kao antiseptik na zabačenim lokacijama.

Mark Filips, kreator Palkohola, rekao je kako mu je ideja pala na pamet kad je razmišljao o planinarenju i drugim aktivnostima u prirodi kad je teško sa sobom nositi veće količine tečnosti.

Američke države Aljaska, Delaver, Luiziana, Južna Karolina i Vermont zabranile su alkohol u prahu, a Kolorado se sprema da učini isto.

Lipsmark je suočen s brojnim kritikama.

Optužuju se da će svojim proizvodom povećati broj trovanja alkoholom i da će deca svoje jutarnje pahuljice hteti da “začine” Palkoholom. U kompaniji odgovaraju kako se prah ne može ušmrkavati, odnosno njegovo šmrkanje bi bilo previše bolno.

alkohol-u-prahu-foto-printskrin-1418747017-599485Kažu kako je proizvod zamišljen kao prah koji se meša s vodom. Jedna kesica praha ima jednaku količinu alkohola kao jedno žestoko alkoholno piće.

Za sada postoje verzije ruma i votke, a uskoro će biti napravljeni i kokteli Kosmopoliten, Mohito i Lemon Drop. Palcohol stiže na police prodavnica u proleće 2015. godine.
(Danas)
Autor: Foto: Reuters

Izvor:kurir.rs

_______________________________________________________________________________

IZLETANJE IZ ZLATNOG KAVEZA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

 Čudna priča o životu Germana Sterligova

 Sa samo 24 godine, kada većina ljudi počinje svoje poslovne karijere, Rus German Sterligov je već bio milioner sa finansijskom imperijom koja je izgradila jaku trgovinsku mrežu između Londona, Njujorka i Moskve.

german_06Njegov život danas, nakon godina slave i bogatstva nije ono što bismo očekivali.

Odrekao se svega zarad mirnog života u prirodi. Uprkos tome što je nekada bio izuzetno bogat i moćan čovek, ovaj 47-godišnjak kaže da se danas oseća sigurnije i živi spokojno bez straha od globalne krize i ćudljivog finansijskog tržišta. Priznaje da većina njegovih bivših poslovnih saradnika smatra da je to što je uradio van pameti, ali tvrdi da se zbog svoje odluke ne kaje.

U ranim 1990-tim, kada je kraj ere komunizma postao izvestan, Sterligov je uspostavio prvu robnu razmenu sa kapitalističkim zemljama. Posao je dobro napredovao, a on je stekao reputaciju „novog“ ruskog poslovnog čoveka i uživao veliko poverenje svojih zapadnih partnera, prvenstveno Amerikanaca. Postao je prvi ruski milioner nakon 1917. godine, a 2000. godine je objavio svoju kandidaturu za predsednika Rusije.

german04Ispostavilo se da su biznis i politika loša kombinacija. Predizborna kampanja je bila zabranjena pod veoma čudnim okolnostima, a zbog troškova je bio prinuđen da proda svoju četvorospratnicu u elitnom delu Moskve. Iako njegovo bogatstvo ni u tom trenutku nije bilo u potpunosti ugroženo, shvatio je u kakvoj kuli od karata živi i kako lako može ostati bez svega što ima.

Tada je, navodno, odlučio da svom kapitalu sam presudi. Prodao je penthaus u Njujorku, kancelarije na Wall Streetu i u centralnom Londonu, letnjikovac u Ženevi, dvorac u Francuskoj i sedište svoje firme u Moskvi.

german_03Odrekao se novca, kao i deonica koje su vredele na stotine miliona dolara i predložio supruzi Alyoni da svoj nakit i skupocenu odeću zameni za tradicionalnu odeću ruskih seljanki. Po Germanovim rečima, Alyona nije bila oduševljena ovom idejom i radije bi nastavila da živi kao supruga milionera, ali je ipak odlučila da ga sledi.

Na farmi koju su kupili, udaljenoj 100km od prvog naseljenog mesta, ubrzo se rodilo njihovo peto dete.

U kućama gde žive, letnjoj i zimskoj, televizija i internet nisu dozvoljeni, a decu jezicima i matematici podučavaju profesori koji dolaze iz Moskve. Sterligov insistira da svi čitaju, a o onome što pročitaju zajedno diskutuju. U javne škole odlaze tek kada postanu punoletna i školovaće se na Moskovskom državnom univerzitetu gde već studira najstarija kćerka, Pelageya.

Novinari koji su ih posetili pišu da su deca izuzetno inteligentna, rečita i pristojna, a da cela porodica deluje skladno i srećno.

german_05Iako je odlučan u stavu da je povlačenje cele porodice u izolaciju njegova lična odluka i rezultat želje da obezbedi sebi ono najvrednije – slobodu, ljudi godinama spekulišu šta bi mogao biti pravi razlog za ovaj neobičan potez.

Jedni su uvereni da je u pitanju još samo jedan hir prvog ruskog postkomunističkog oligarha koji se jednostavno zasitio sporta u kojem je bio nenadmašiv – pravljenja para. Smatraju da se Sterligov svakako nije odrekao svega što je posedovao i da je dobar deo kapitala još uvek u njegovom vlasništvu, a da je „farmerska faza“ priprema za osvajanje tržišta budućnosti: žitarica, meda i ulja.

german_01(1)Oni koji su bolje upoznati sa njegovom biografijom tvrde da je zbog svojih revolucionarnih ideja i okretanja leđa zapadu postao meta za odstrel i da je stoga njegovo povlačenje bilo neminovno. Tu verziju potkrepljuju dobro poznatim incidentom kad je uoči rata u Iraku poslao otvorenu poslovnu ponudu Amerikancima da im proda 50,000 hrastovih pogrebnih kovčega.

Istovremeno, njegovi konzervativni stavovi i pokušaj učešća na izborima 2004. su ga bacili u nemilost Kremlja.

Sam Sterligov je nekoliko puta rekao da, između ostalog, nije više mogao da izdrži pritisak i rizik da mu deca budu kidnapovana, ili porodica na drugi način ugrožena. U jednom trenutku, Steriglove je u Moskvi čuvalo 60 specijalaca.

1262Razvoj događaja u Rusiji pokazuje da je Sterligov možda bio samo za nijansu mudriji od ostalih, pa je uspeo da predvidi budućnost „državnih tajkuna“ koji su se previše osilili. Njegov beg u izolaciju je, valja dozvoliti i tu opciju, bio pokušaj da izbegne tragičnu sudbinu Leonida Garta, Mihaila Kravčenka, Borisa Brezovskog ostalih ruskih magnata kojima je kapital došao glave.

Na pitanje novinara da li je neka od pretpostavki o njegovim budućim poslovnim planovima tačna, Sterligov je odgovorio da ni za šta na svetu ne bi pristao da se odrekne farmerskog posla i ponovo vodi svoj pređašnji život, dodavši „ne treba mi više to dirinčenje, živeli smo kao ptice u zlatnom kavezu“.

Autor: Mirjana

Izvor:medias.rs

_____________________________________________________________________________________________________

_____________________________________________________________________________________________________

 

 

DO RATA I BEZ ATENTATA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine u Sarajevu je nacionalni revolucionar iz organizacije „Mlada Bosna“ Gavrilo Princip, ubio austrougarskog nadvojvodu, prestolonaslednika Franca Ferdinanda.

Austro-Ugarska je iskoristila taj događaj da Srbiji postavi ultimatum, optužujući je, neosnovano, da stoji iza atentata. Pošto je Srbija odbacila ultimatum, Austro-Ugarska joj je objavila rat i napala je, čime je započela Prvi svetski rat. Prethodno je na Ferdinanda bombom atentat pokušao Nedeljko Čabrinović, bezuspešno.

Atentatori su pohvatani i osuđeni: Veljko Čubrilović i Danilo Ilić na smrt, a Princip, Čabrinović i Trifko Grabež kao maloletnici na 20 godina robije, ali su ubrzo umrli pod torturom u tamnici u Terezinu u Češkoj, ne dočekavši raspad Austro-Ugarske i oslobođenje njihove zemlje.
Izvor:rtv.rs

_____________________________________________________________________________________________________

POSLEDNJA ISPOVEST GAVRILA PRINCIPA
Šta je mladi atentator ispričao Martinu Papenhajmu u tvrđavi kazamatu 1916. godine. Inteligentan čovek, duševno zdrav. Vesti o golgoti srpskog naroda na njega porazno delovale. Želeo da umre za ideju

Zatvor u kome je bio smesten Gavrilo Princip

Tvrđava kazamat, Gavrilo Princip

MNOGI su mislili da je Princip jedno dete, zaključio je sažaljivo psihijatar dr Martin Papenhajm, jedini čovek iz spoljnjeg sveta kome je 1916. dozvoljeno da uđe u tvrđavu kazamat Terezijenštat i razgovara s atentatorom na austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda.
Tri dana uoči razgovora s lekarom Gavrilo Princip je skinut sa zida tamnice sa koga je doslovno visio kao na raspeću, jer su mu ruke bile u visoko učvršćenim okovima.
„Novosti“ objavljuju delove zaboravljene zabeleške dr Papenhajma, koje su poslednja zabeležena ispovest mladića koji je verovao da će pucnji na Vidovdan 1914. pokrenuti revoluciju među svim porobljenim Slovenima.

– Princip je odavao utisak fanatika i karakternog čoveka – zabeležio je dr Papenhajm. – Ljubav prema svom narodu pokazivao je u svakoj prilici. Bio je inteligentan čovek, duševno zdrav. Žalio se se što u zatvoru ne može ni sa kim da govori. Vesti o golgoti srpskog naroda na njega su porazno delovale. Tešio se da bi do svetskog rata došlo i bez njegovog atentata. Nikada nikog nije optuživao. Govorio je da je atentat bio njegova zamisao u koju je uvukao sve svoje drugove. Uvek sam imao utisak da govori istinu. Princip je istorijska ličnost i zadovoljan sam jer sam razgovarao s njim.
rep-gavrilo-MALAPsihijatar je utvrdio da je Princip odmalena bio usamljenik, ćutljivi idealista, koji je živeo u svetu knjiga i velikih ideja o slobodi.
– Najviše pati zato što nema šta da čita – zapisao je Papenhajm. – Noću spava po četiri sata. Kaže da uvek sanja.
Principove rečenice, koje je beležio psihijatar, bile su kratke i iskidane, baš kao i njegovo telo koje je razjedala tuberkuloza i žive rane na grudima i ruci, od prebijanja i mučenja.
– Rane su se pogoršale, mnogo gnoje, on bedno izgleda – zapisao je dr Papenhajm. – Pokušao je da se ubije, ali nije uspeo jer je bio isuviše slab.
Utamničenom Principu su bile uskraćene sve informacije iz spoljnog sveta, naročito zbog poraza koje je Austrija trpela 1914-1915. godine na srpskom frontu. Prve vesti dobija tek kad je Srbija okupirana, a njih oseća kao najteže mučenje.
– Čuo sam tragične vesti da Srbija više ne postoji – zabeležio je Papenhajm. – Teško mom narodu. – Imao sam ideale, a sada je sve srušeno.

RAZOČARAN AUSTRIJOM
– STARIJIM generacijama govorili su o slobodi koju treba da dobiju legalnim putem od Austrije, ali mi ne verujemo u takvu slobodu – govorio je Princip dr Papenhajmu, razgočaran u nade starijih generacija Srba.

Devetnaestogdišnji atentator je u vreme razgovora već bio u bunilu od strašnih bolova i ispovedao se lekaru svestan da neće dugo živeti. Govorio je s velikom ljubavlju i poštovanjem o porodici u Grahovu,mirnim i vrednjim ljudima, koje nikada nije opterećivao svojim političkim idejama. U tamnici se s tugom setio i neostvarene đačke ljubavi.
– Upoznao sam je u četvrtom razredu gimnazije, ali to je bila idealistička ljubav, nikad je nisam ni poljubio – sećao se Princip.- Moja ljubav nije prestala, ali joj nikad nisam ni pismo napisao.
Te sudbonosne 1911. godine on u Sarajevu učestvuje u demonstracijama, zbog čega postaje nepoželjan u školi.
– Čitao sam mnogo socijalističke, anarhističke i nacionalističke spise – sećao se Princip.- Bio sam u prvom redu učenika i profesori su se rđavo ponašali prema meni. Napustio sam školu u Sarajevu i otišao u Beograd ne javljajući se nikome.
Otac i stariji brat u početku nisu želeli da mu šalju novac za školvoanje u Srbiji, ali su kasnije popustili pred njegovim molbama. Uoči Prvog balkanskog rata 1912. on se uputio ka Prokuplju, gde se nalazio regrtuni centar četnika.
Našli da sam slab i odbili me – kazao je Princip.
Tu ranu na duši Princip nikad nije preboleo, primetio je psihijatar. U Beogradu se družio sa sličnim mladim strastvenim Srbima iz Austrije, od nacionalista do anarhista, koji su sanjali o revoluciji. Mladalački Principov ideal bilo je jedinstvo jugoslovenskih naroda, Srba, Hrvata i Slovenaca u sopstvenoj državi, republici.

SANJAO REVOLUCIJU
SVAKE noći sam snivao da sam anarhista, da se rvem s policajcima – pričao je Princip lekaru o vremenu uoči atentata.- Mnogo sam čitao o ruskoj revoluciji, o borbama, uživeo sam se u tu ideju. Smatrao sam da su školske stvari prozaične, bezvredne.

U razgovoru s dr Papenhajmom on priznaje da je 1913. želeo da izvede atentat na austrijskog guvernera Bosne, generala Oskara Poćoreka, ali da ga je osujetio odlazak u bolnicu.
– Mislio sam da se atentatima skreće pažnja inteligenciji, da najpre među inteligentnim ljudima treba stvoriti raspoloženje za revoluciju i oslobođenje, a tek posle među masama – prizano je Princip.
Kada je u martu 1914. osamnaestogodišnjak čuo da austrijski prestolonaslednik dolazi u Sarajeveo, ponovo je počela da ga opseda grozničava ideja o atentatu.
– Mislio sam da će izbiti revolucija ako Austrija zapadne u težak položaj – pričao je Princip.- Nisam želeo da postanem heroj, hteo sam samo da umrem za svoju ideju.
Ispovest dr Papenhamu prekinulo je Principovo očajno zdravstveno stanje. Gnojnu nelečenu ranu na ruci zahvatila je sepsa, a Beč se pravio gluv prema molbama za amputaciju. Kad je odobrenje za operaciju najzad stiglo lečenje se pretvorilo u agoniju koja se otegla do aprila 1918.godine. Kad je umro, Princip je imao samo oko 40 kilograma.
Boris SUBAŠIĆ
Izvor:V. Novosti

_____________________________________________________________________________________________________

JEDINA SAČUVANA PESMA GAVRILA PRINCIPA: Ove stihove je noktima urezao na zid zatvora!

Pesma je prvi put objavljena 17. marta 1919. godine, posle Prvog svetskog rata, u „Zvonu“, pod naslovom „Sarajevski atentat 1914“

Nakon što je ubio austrougarskog prestolonaslednika, Franca Ferdinanda, Gavrilo Princip je uhapšen i bačen u zatvor u Terezinu. Princip je tamo napisao svoj jedini literarni rad, koji je nosio političku poruku.

S obzirom da je znao da iz te tamnica nikada neće izaći, Gavrilo Princip je ove stihove urezao sopstvenim noktima na limenoj činiji, objavio je “24 sata”. Sa druge strane, neki kažu da je stihove napisao kašikom, i to šifrovanom robijaškom azbukom u zid, kao poruku ostalim zatočenicima.

Atentat-Franc-Ferdinand-1Sarajevo, 1914

Tromo se vreme vuče
I ničeg novog nema,
Danas sve ko juče
Sutra se isto sprema.

I mesto da smo u ratu
Dok bojne trube ječe,
Evo nas u kazamatu,
Na nama lanci zveče.

Svaki dan isti život
Pogažen, zgnječen i strt.
Ja nijesam idiot –
Pa to je za mene smrt.

Al’ pravo je rekao pre
Žerajić soko sivi:
“Ko hoće da živi nek mre,
Ko hoće da mre nek živi!”
(Telegraf.rs)

_____________________________________________________________________________________________________

SVOJIM OČIMA SAM GLEDAO KAKO UMIRE GAVRILO PRINCIP

Potresna ispovest Luidija Pozeka iz istarskog gradića Savudrije koji je robijao zajedno sa Gavrilom Principom u zloglasnom zatvoru „Terezin“ u Češkoj

U malom primorskom gradiću Savudrija u Istri sve do nedavno živeo je čovek koji je sa Gavrilom Principom, sarajevskim atentatorom koji je na Vidovdan 28. juna 1914. godine u Sarajevu ubio austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju, robovao zajedno u zloglasnom zatvoru Terezin u Češkoj.
Kako je nedavno zabeležila i hrvatska štampa, Luidi Pozek, skončao je u poznoj starosti, a jedini je čovek koji je preživeo robijaški pakao i koji je gledao kako umire Gavrilo Princip, njegov drug iz zloglasne tamnice, kazamata u Terezinu.
Starac Luidi Pozek, ribar i težak po zanimanju, živeo je maloj kamenoj kućici na obali mora u Savudriji. Gotovo ceo život proveo je sam ovde uz more, ribe i galebove.
Zanimljiva je prica Luidija Pozeka o tome kako je i zašto dospeo u tada jedan od najpoznatijih svetskih zatvora za politicke osuđenike i kako je upoznao Gavrila Principa, koji je, kao gimnazijalac, iz patriotskih pobuda usmrtio, austrougarskog prestolonaslednika. Pozek je isprićčao da je još 1915. godine u austrijskom gradu Grac, sa svojim kolegama železničarima, organizovao demontracije i proteste. Uhapsila ga je austrijska policija i organizovano mu je suđenje. Bio je osuđen na četiri godine „teške tamnice“. Odveden je u zatvor negde daleko, za koji mu je jedan austrougarski žandarm rekao „da otuda nikada neće živ izaći“! Kaže da se seća da je uz stražare do zuba naoružane doveden pred velike zidine nekakve trvđave koja je ležala uz reku. „Dovode me u pakao“. Pomišljao je u sebi, jer je sve u ovom kazamatu izgledalo veoma zastrašujuće. Saznao je od stražara da je doveden u tada čuveni i zloglasni kazamat za političke zatvorenike Terezin u Češkoj, Austrougari su ga „germanizovano“ zvali – Terezinštad.
Luidi Pozek je ispričao da je posle nekoliko dana boravka u Terezinu primetio suvonjavog mladića, koji je licio na ljudski kostur. Bio je to Gavrilo Princip.
Mladić iz Bosne bio je izmasakriran svuda po telu, pa čak i po licu – Na licu mladića, umrljanom tragovima krvi i dubokih posekotina, zjapile su crne i crvenkaste žive rane, koje su svedočile o zverskim mučenjima. On se izdvajao od ostalih zatvorenika upravo zbog tragova od batina i mučenja, bio je živi leš.
– Sreo sam Gavrila Principa prvi put u zatvorskoj ambulanti. Tek pošto me zatvorski lekar pregledao zbog problema sa neuhranjenošću i teškim kašljem koji je odavao utisak da sam možda zaradio tzuberkulozu ili najmanje upalu pluća od spavanja na golim daskama i u vlažnim ćelijama punim krupnih miševa i drugih životinjica koje žive i obitavaju u otpadnim vodama i kanalizacijama, usudio sam se da pitam lekara – ko je ovaj izmasakrirani i do smrti izmučeni mladić?
„To ti je zemljak“, odgovorio mi je lekar, a na moje iznenađenje i pitanje: „Kakav zemljak“, on mi reče – Gavrilo Princip! Za to ime sam čuo, a odmah sam se zapitao – pa, to je čovek koji je izvršio atentat na Franca Ferdinanda. Zbunjen i iznenađen ovim odgovorom, bez reči sam napustio zatvorsku ambulantu, kaže Luidi Pozek.
On je ispričao da je osećao veliki bol i ranu zbog stanja u kome je bio Gavrilo Princip i postupanja prema ovom mladiću, pa je počeo da se interesuje „za zemljaka“, tražio je da ga i poseti i porazgovara sa njime, ali mu nije bilo dozvoljeno.
Pričao je da je Gavrilo Princip bio zatočen u samici, gde je polagano umirao od gladi i bolesti, prebijan sistematski, bukvalno svakodnevno. U vlažnim ćelijama, punim glodara, na golim daskama obitavali su robijaši u zloglasnom Terezinu. Gavrilo Princip je bio u samici. Nešto, što je pre bilo splačina nego čorba robijašima je deljeno svaki treći dan, a Gavrilo Princip je dobijao hranu tek svaki peti dan. Mučen je zverski na raznorazne načine, a „specijalitet“ zatvora bilo je mučenje Gavrila Principa tako što bi ga stavili u drveno bure u koje je prethotno bilo zakucano mnoštvo velikih eksera, pa bi ga kotrljali u takvom buretu dok bi se veliki ekseri zabadali u Gavrilovo izranavljeno mlado telo!
Luidi Pozek je ispričao da nikada sa Gavrilom Principom nije uspeo da razgovara, ali je sa njime ipak uspeo da uspostavi kontakt.
– Zatvorski lekar je bio fini čovek, imao je nešto humano u sebi, pa je lako uspostavljao kontakte sa nama, političkim zatvorenicima, i uvek težio da nam pomogne. Često sam sa zatvorskim lekarom pričao o Gavrilu Principu, zamolio sam lekara da pozdravi Gavrila Principa i da mu kaže koju reč o meni, njegovom zemljaku. I na moje veliko zadovoljstvo, lekar je pozdravio Gavrila i ispričao mu o meni. Gavrilo mi je poručio preko lekara „da mu je teško što nema prilike da razgovara samnom“. Bio sam veoma srećan Gavrilovom porukom upućenoj meni, ali sam i dalje imao neodoljivu želju da lično porazgovaram sa čovekom za koja je tih godina znao ceo svet, a čiji mladi život se polako gasi u zatvorskoj ćeliji u Terezinu, u paklu koji se zvao zatvor – kaže Luidi Pozek.
– U zatvor u Terezinu sam došao krajem 1915. godine, tamo je već bio zatočen Gavrilo Princip. Video sam ga više puta 1916. godine, a pamtim i susrete sa njime 1917. godine. Tako je jednom te godine, dok su ga nosili iz zatvorske ambulante, ja sam mu se sasvim približio i neprimetno sam mu se javio rečima: „Ja sam tvoj zemljak…“.
Gavrilo je izgovorio par nerazumnih reči, hteo je nešto da mi kaže, ali sam bio siguran da više nije imao snage da to i izgovori. Bio je živi leš, sa ne više od tridesetak kilograma. Znao sam da neće još dugo živeti. I tako je, nažalost, i bilo – ispričao je Pozek.
Ovaj istarski ribar je gotovo tri godine gledao kako umire čovek koji je na Vidovdan 28. juna 1914. godine u Sarajevu celom svetu pokazao da mora doći kraj austrougarskom ropstvu i austrougatrskoj tiraniji, kojoj je odvajkada trn u oku bila – Srbija.
Luidi Pozek kaže na kraju svoje neverovatne ispovesti da nikada nije ni pomišljao da će izaći na slobodu iz pakla Terezina. Na njegovu sreću, to se dogodilo početkom 1918. godine, kada mu je saopšteno da napusti Terezin. Opraštajući se od svojih zatvorskih kolega, uprkos sreći da je dočekao slobodu, bio je tužan zbog Gavrila Principa, koga nije uspeo da poseti i sa njime porazgovara. Tražio je prilikom izlaska iz zatvora da ga poseti makar na trenutak, ali na njegovu žalost to mu nije bilo dozvoljeno. Ipak, uz mito zatvorskom stražaru, uputio je preko njega svoj poslednji pozdrav Gavrilu Principu.
Samo nekoliko dana po dolasku u zavičaj, u rodnu Savudriju, u aprilu 1918. godine pročitao je u novinama da je umro Gavrilo Princip, sarajevski atentator, čije ime je zauvek zabeleženo u novijoj istoriji. Naravno, nije u novinama pisalo o zverskim mučenjima Gavrila Principa.
A na samrti, Gavrilo Princip je ispisao svoje poslednje reči na zidovima ćelije u Terezinu, kao rodoljubivu poruku generacijama koje će ga se sećati sa poštovanjem:
„Naše će sjene hodati po Beču, lutati po dvoru, plašeći gospodu“!
Piše: Mujo Bjelopoljac/Izvor:svedok.rs

______________________________________________________________________________________________________

Sarajevski atentat u režiji Beča
Milionima gledalaca u Austriji i Nemačkoj biće prikazan TV film „Atentat, Sarajevo 1914” u kome se ne krivi Srbija za pripremu i početak rata, već Austrougarska

ojgen-kneht-kao-gavrilo-princip

Glumac Ojgen Kneht u ulozi Gavrila Principa (Foto Pres-služba ZDF-a)

U jeku rasprava o krivici i krivcima za izbijanje Prvog svetskog rata, iduće nedelje će milionima gledalaca u Austriji i Nemačkoj biti prikazan igrani TV film „Atentat, Sarajevo 1914” u kojem se, za razliku od stava većine tamošnjih istoričara, Srbija ne optužuje da je vinovnik atentata, a time ni ne krivi za početak ratnih operacija na Starom kontinentu.

Premda je reč o trileru čija se filmska priča tek oslanja na istorijske ličnosti i događanja, pri čemu detalji mahom ostaju daleko od istorijskih činjenica, čini se da će ovaj TV film više doprineti da nemačka i austrijska javnost razumeju tadašnje stvarne događaje, nego sve stručne replike na nova tumačenja anglo-američkih, austrijskih i nemačkih istoričara koji uoči stogodišnjice atentata podvrgavaju reviziji definiciju Versajskog (mirovnog) ugovora, po kome Nemačka i Austrougarska snose isključivu krivicu za izbijanje svetskog sukoba. Triler proslavljenog austrijskog režisera Andreasa Prohaske usredsređuje se na sudbinu Lea Pfefera, istražnog sudije u postupku protiv sarajevskih atentatora, to jest na pritiske kojim je carski Beč izložio svog istražitelja ne bi li on „rutinski” potvrdio unapred osmišljenu tezu – da je vlada u Beogradu bila naručilac atentata na austrougarskog prestolonaslednika, nadvojvodu Franca Ferdinanda.

Ideja za scenario filma koji će iduće srede biti prikazan u glavnim večernjim programima na prvom kanalu Austrijske radio-televizije (ORF) i Druge nemačke televizije (ZDF) potiče iz romana o istorijskim akterima sarajevskog atentata koji je austrijski književnik srpskog porekla Milo Dor (Milovan Doroslovac) napisao davne 1982. godine.
Međutim, za razliku od originala, u kome kosmopolita i humanista Dor opisuje sudbine „malih ljudi” koji postaju žrtve vremena, sudbine i nezajažljivih apetita velesila, TV film se usredsređuje na borbu hrabrog pojedinca protiv državne sile koja zahteva unapred definisane istražne rezultate da bi opravdala dugo pripremanu agresiju, a pri tom izbegla da bude proglašena agresorom.

scena-iz-filma-atentat,-sarajevo-1914

Scena iz TV filma „Atentat, Sarajevo 1914” (Foto Pres služba ORF-a)

„Želeo sam da izbegnem ’romantiku’ carskih uniformi koja prati bezmalo sve igrane filmove na temu nekadašnje monarhije i budi maštanja gledalaca… Umesto toga sam prikazao ružno lice onih koji su odlučivali o ratu i miru, ali i snishodljivu poslušnost njihovih sledbenika i službenika”, izjavio je Prohaska.

Uvidom u sadržaj filma stiče se utisak da je režiser uspeo u svom naumu. U njegovoj verziji, istražitelj Leo Pfefer shvata da je krivac za atentat unapred određen i pokušava da ospori verodostojnost od policije iznuđenih priznanja, po kojim su atentatori delovali po nalogu Beograda. Pfefer otkriva strašnu istinu o pretećem ratu i pokušava da ga spreči tako što će obavestiti nadležne i javnost o „montiranoj” istrazi.
Kada ni najveća ucena ne pokaže rezultate – policija u Sarajevu hapsi sina lepe srpske udovice Milunke, istražiteljeve ljubavnice i preti Pfeferu da će i sin biti optužen za učešće u atentatu ako ne prihvati zahtevanu verziju krivice – istražitelj završava karijeru kao milioni Evropljana u Prvom svetskom ratu, u blatnjavom rovu na liniji fronta…
Milo Dor je u svom romanu drugačije opisao događaje. U njegovoj verziji se Milunka zove Marija i žrtva je „ratnog ludila” koje će desetkovati kontinent, baš kao i Leo Pfefer. On će, kao milioni carskih podanika u crno-žutoj monarhiji, podleći pritisku pretpostavljenih i odustati od istine, shvatajući da je slamka u moćnoj struji Dunava. Ipak, ni drama Dorovog romana ne zaobilazi najbitniju činjenicu – da je Beč režirao povod za ratni sukob sa Srbijom.
U svakom slučaju, čini se da je uspeo naum proslavljenog književnika i prevodioca Mila Dora da istorijskim romanima, poput Ive Andrića, ukaže širokoj javnosti na istorijsku istinu, i to efektnije od istorijskih naučnih dela. Njegova priča će izvesno imati više uticaja na „obične ljude” nego sva naučnoistorijska istraživanja i ubeđivanja, sažeti je zaključak recenzije pozorišnog komada u nemačkim i austrijskim medijima, od lista „Frankfurter algemajne” do bečkog „Prese”.
Nažalost, Dor neće saznati koji je efekat imala njegova priča – preminuo je 2005 – ali će ostati zapamćeno da je doprineo novoj popularnosti stava da se poroci pobeđenih huškača rata ne smeju pravdati. Upravo ovaj stav Dor je izneo prilikom jednog od poslednjih susreta sa autorom ovih redova, sredinom devedesetih godina, u Beču.

U starobečkoj kafani „Humel”, nedaleko od njegove kućne adrese, Dor je izvadio cigaru tipa „virdžinac” iz futrole, omiljenu marku austrougarskog cara Franje Josipa, koja se do danas proizvodi u Austriji. Na čuđenje da i on puši cigaru marku koja je bila simbol Šenbruna, Dor je tada rekao: „Legitimno je pravo pobednika (mislio je na to što je potomak Srba) da uživaju u porocima pobeđenih ako ti poroci ne izazivaju krvoproliće.”
Miloš Kazimirović
objavljeno: 18.04.2014.
Izvor:politika.rs

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

_____________________________________________________________________________________________________

VIŠE O PROCESU A MANJE O REZULTATU…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________

Stvara neverovatna umetnička dela na plaži pomoću grabulja

umjetnost-na-plazi-grablje-1-320x480Andres Amador je umetnik koji ne slika ili stvara skulpture.

On koristi ogromno “platno”: peščanu plažu za vreme oseke.

Za njegovu umetnost su dovoljne grabulje.

Andres provodi sate stvarajući zamršena remek-dela, znajući da će plima uskoro doći i oprati sav njegov rad.

Za njega je umetnost “više o procesu, a manje o rezultatu”.

Izvor: Magazin.ba

___________________________________________________________________________________________________

 


 

BIBLIOTEKA KOD MILUTINA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Biblioteka za telo i dušu

TamoiOvde-Biblioteka kod Milutina-imagesBiblioteka za telo i dušu, restoran „Kod Milutina“ postoji više od 25 godina.

thumb_citateljke.jpg_c35805e9d64998976d5b45234878df1d_90x90_wm-0Tokom svoje istorije, restoran je više puta menjao svoju lokaciju, da bi se 2005. godine skrasio na mestu na kom je danas. Te, 2005, na ideju gostiju, restoran dobija naziv „Biblioteka kod Milutina“ što se vrlo brzo probija i postaje brend u ovom gradu, a i šire.

Postoji puno anegdota vezanih za biblioteku i njene goste.

Tokom svog postojanja kroz biblioteku su prodefilovale mnoge javne ličnosti, kako lokalne, tako i one opšte poznate poput Petra Božovića, Vojina Ćetkovića, Dragana Jovanovića, Aljoše Vučkovića, Branka Stankovića i mnogih drugih.

___________________________________________________________________________________________

 thumb_2.jpg_d27acab9c47bb881a8a7cf072d3414ca_90x90_wm-0thumb_deca.jpg_e084c0b016dab80eb07fd051094df646_90x90_wm-080014_2_gtthumb_draganj.jpg_a0b2c4590589da1a34132b59d8d54f67_90x90_wm-0thumb_vojinnebojsa.jpg_1f3df28175e570c40209d8884cbc6d0f_90x90_wm-0thumb_bozovic.jpg_46030625aa96f51d7dc0f62d1bf8303e_90x90_wm-0


_____________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde-bibliotekakodMilutina02Specijalitet ove biblioteke predstavlja jagnjetina i prasetina sa ražnja kao i veliki asortiman jela sa roštilja. Uz to kuvari svakoga dana spremaju jagnjeću sarmicu, kuvana jela, gulaš, kačamak, proju, čorbice i mnoge druge specijalitete nacionalne kuhinje. Uz sve to, nude vam veliki asortiman alkoholnih i bezalkoholnih pića kao i odličnu kartu vina. Biblioteka kod Milutina je pogodna i za organizaciju svih vrsta proslava, kapaciteta do 100 gostiju.

 „Bibilioteka kod Milutina“ prima sve vrste kartica, a za goste je obezbeđen parking i lepo sređena bašta.

  Kontakt:

Adresa: Beogradska bb, Kragujevac,/Telefon:062/434-232/http://www.kodmilutina.com

___________________________________________________________________________________________

ROBOTI PREUZIMAJU SVET…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Roboti vode u apokaliptičnu budućnost?!

Naučnici veruju da će tehnologija ugroziti ljude i njihovu dominaciju svetom, a to se može desiti na nekoliko načina, budući da roboti nesumnjivo preuzimaju Zemlju.

Roboti nesumnjivo preuzimaju svet, a ljudi treba da vide kako će se uklopiti, piše Hafington post.

TamoiOvde-RobotNaučnici se slažu da dolazi vreme kad će pametne mašine ljudima postati rivali po inteligenciji, ali se razlikuju vizije budućnosti. Ipak, kako god bilo, velika odgovornost je na ljudima i u tome kako će upotrebiti moć mašina koje su sami stvorili.

Kad mašine budu u stanju da drže korak s ljudskom inteligencijom, učenje novih informacija sastojaće se od prostog kopiranja softvera u „mozak“ mašine, kao što se danas instaliraju programi u kompjuter.

Um ovih mašina samim tim bi napredovao mnogo brže nego ljudski, što bi dovelo do prevazilaženja ljudske inteligencije.

Svakih hiljadu godina nakon poljoprivredne revolucije svetska ekonomija se duplirala, a posle industrijske revolucije dvostruko povećanje se dešavalo na svakih 15 godina. Naučnici smatraju da bi nakon revolucije tehnološkog jedinstva, ekonomija mogla da se duplira na mesečnom nivou.

TamoiOvde-Robot-Terminator„Terminator“

Ljudi neće biti u stanju da održe korak s ovim ubrzanim razvojem, pa tako mnogi strahuju od apokaliptične revolucije mašina, dok drugi tvrde da se ova stvar može rešiti restrikcijama koje će biti osnova programiranja svake inteligentne mašine.

Neki robotičari tvrde da će uz pomoć nauke (i simbioze s mašinama), realizovati ideju besmrtnosti, koja već neko vreme postoji u naučnoj fantastici.

Smatra se da će tehnološko jedinstvo, kako naučnici nazivaju spoj ljudi i mašina, uskoro biti moguće zahvaljujući boljem shvatanju ljudskog mozga i razvoja kompjuterskih procesora.

Zasad postoje dve teorije ovog jedinstva. Jedna ide u pravcu toga da se podaci iz mozga ubacuju u mašinu, čime bi um osobe, zajedno sa sećanjima i emocijama, bio u stanju večno da živi, dok se druga teorija kreće u pravcu zamene ljudskih udova i organa njihovim tehnološkim ekvivalentima, čime bi se životni vek ljudi znatno poboljšao.

Kako roboti budu postajali pametniji i sposobniji, ljudi će biti sve nepotrebniji. Dok sad najnapredniji roboti mogu da obavljaju samo proste zadatke, predviđa se da će do 2045. godine njihova inteligencija eksponencijalno rasti i tako prerasti ljudsku.

Preuzimanje poslova ljudi će u tom slučaju biti gore nego ono za vreme industrijske revolucije.

TamoiOvde-RobotiU fabrikama mašine obavljaju najviše poslova, a novi napredniji programi se razvijaju neverovatnom brzinom.

Kibernetički implanti mogli bi ljude da učine mnogo pametnijim, bržim i snažnijim.

Još jedna vizija budućnosti robotike je da će, zahvaljujući simbiozi s mašinama, nastati nova rasa superljudi.

Pitanje je koliko i da li bi takva bića zadržala svoju čovečnost.

 Kad skoro sve zadatke i poslove budu obavljale mašine, ljudi mogu postepeno da izgube sposobnosti koje su nekad definisale našu vrstu.

Neki naučnici tvrde da se ovaj prelaz već uveliko dešava. Ljudi sve manje koriste sopstvenu sposobnost navigacije, pamćenja, računanja i mnogih drugih stvari.

TamoiOvde-Robot 2Tehnologija je potrebu za ovim zadacima znatno umanjila. Sve čime nam mašine danas olakšavaju život utiče na evoluciju naše vrste, pa se ljudi na kraju mogu razviti u organizme nalik mitohondrijama, čija je jedina funkcija da ćelije snabdevaju energijom.

Iako su mitohondrije nekad bile nezavisni organizmi, njih su bakterije ugradile u svoj sistem. Ljudsku vrstu može očekivati sudbina da, kao u filmu Matriks, mašinama služe kao puki izvor energije.

Kako robotima nisu potrebni vazduh, voda ili hrana koju živi organizmi koriste, oni neće strahovati od uništenja ekologije potrebne za život ljudi.

Jedan od strahova od superinteligentnih mašina upravo je taj da će one iscrpeti sve Zemljine resurse.

Ima i onih naučnika koji tvrde da do toga neće doći, jer će mašine koje su u stanju da unište okruženje biti toliko inteligentne da neće želeti da ga unište.

Razvoj robota-ubica, koji već lutaju svetskim ratištima, prema mišljenju nekih naučnika, neizbežno vodi ka sukobu nas i pametnih mašina, baš kao u serijalu filmova Terminator.

Inženjeri, pre svega u SAD, već rade na razvoju pametnih robota-vojnika, koji će uskoro biti glavni borci protiv terorista.

Ne treba mnogo mašte da se zamisli kako ovo može da se okrene protiv ljudi.

Za mnoge futuriste pitanje je samo kada će se to desiti.

Izvor:rts.rs