REHABILITACIJA UVREDE…

tamoiovde-logo

Niko vas ne može uvrediti, ako mu vi sami to ne dozvolite“, „uvreda – je posledica naših neadekvatnih očekivanja“, „uvreda – je manipulacija“. Da li su vam poznate te izreke?

Uvredu su u poslednje vreme ocrnili. Teško je reći zbog čega, no uvređenost su izbacili iz „legalnih“ stanja čoveka i počeli su da je smatraju kao nešto štetno, destruktivno, „reket“, a čoveka koji se uvredio – samo što ne smatraju za agresora.

Tu su temu nekako posebno zavoleli ezoteričari: na portalima popularne psihologije, naklonjenih ka duhovnoj praksi, nema broja člancima sa savetima, kako da se izbavimo uvređenosti i kako nikada više da ne dopustimo to osećanje u svoj prekrasni unutarnji svet.

Za početak, malena eskurzija u prošlost. Za izjednačavanje uvrede s manipulcijom, mislim da su „krivi“ popularizatori E. Berna, koji je opisao nekoliko igara vezanih za manipulacije sa uvređenošću.

Fraza Niko vas ne može uvrediti, ako mu vi sami to ne dozvolite(No one can make you feel inferior without your consent) pripada Ernestu Holmsu, osnivaču pokreta „Nauka razuma“, koji je u svojoj knjizi „Sila misli“ napisao sledeće: „Ranjivost nije slabost, nego dijagnoza. Ne dozvoliti nikome i ničemu da uznemiri vaše emocije, znači ne dozvoliti samom sebi da se osetite uvređenim. Imajte na umu da vas niko ne može uvrediti, ako mu ne dozvolite“.

Ernest je stekao ne malo sledbenika, između ostalog i među ljubiteljima NLP, no on nije bio psiholog, nego religiozni filozof i to veoma radikalnog tipa. Koncepcija, u kojoj se uvređenost razmatra kao iskrivljeno viđenje realnosti, marker neadekvatnih očekivanja – pripada domaćem (ruskom) naučniku J.M. Orlovu, autoru sanogennog (zdravog) mišljenja i knjige „Uvreda, krivica“.

U njoj autor opisuje uvređenost kao reakciju na situaciju kada realnost ne odgovara našim očekivanjima, no on nigde ne žigoše uvredu kao destruktivno osećanje, čak i naglašava štetu od zanemarivanja (gušenja u sebi) i namernog sakrivanja uvređenosti, zastupa ekološko opštenje, priziva da saopštavamo drugima o onom što preživljavamo (osećamo).

Šta se dogodilo? Na koji su način postojeći psihološki koncepti bili preuzeti, izvrnuti i učvršćeni u ideju samorazvoja uklanjajući tobože ,,negativna‘‘ osećanja iz našeg unutarnjeg sveta? Mene ta tedencija smućuje (i vređa). Ja ne mogu da smatram štetnim nikakve emocije, koje su se pojavile u procesu evolucionog i socijalnog razvića čoveka. Hajde da stvar razmotrimo dublje.

Pre svega, uvređenost je osećanje, koje je niklo kao razultat socijalizacije. Dete, kada ne može da zadovolji svoje potrebe – oseća samo ljutnju. Da bi se pojavila uvređenost unutarnja realnost mora da bude dosta razvijenija: u njoj bi trebo da postoji vrednovanje odnosa sa drugim čovekom. Uvreda je – kompleksno osećanje, koje uključuje i žalost prema sebi, i ljutnju na uvredioca, i, šta je jako važno, suzdržavanje te ljutnje suprotnom tendencijom – ljubavlju ili, u najmanju ruku, idejom o važnosti istih odnosa. Suviše protivrečivo, zar ne?

Da. Svet čovekovih preživljavanja – često biva komplikovan, nejasan, dvosmislen i podrazmeva, da je čovekova psiha sposobna da izađe na kraj sa tom ambivalentnošću: da se prema jednom objektu mogu osećati razna osećanja. Uprošćavanje, ogrubljivanje osećanja – jeste marker narušenog psihičkog razvoja, i, nasuprot tome, što je čovek zdraviji – sve finija, složnija i nejednoznačnija preživljavanja su mu dostupna.

Šta će se desiti ako ne budemo suzdržavali tu ljutnju u sebi? Čovek, ako i ne bude odmah ubijao, on će u najmanju ruku da raskida odnose pri najmanjem neslaganju očekivanog sa realnim.

A šta u vezi onoga, da odmah prihvatamo drugog onakvog kakav je? To je dobra ideja, no suviše apstraktna. Da bi nekog prihvatili onakvog kakav je – potrebno je za početak saznati kakav je. Ideja da čovek može znati i prihvatati nešto za ranije – jeste ideja svemoći. Živi ljudi malo što znaju za ranije, i ne stide se da uključe prirodnu funkciju opreznosti, odstranjivanja i, ako nisu otrovani idejom „sveprihvatanja“ – daju sebi mogućnost da upoznaju drugog u toku odnosa.

Uvređenost se pojavljuje zbog neadekvatnih očekivanja, no stvar je u tome što naša očekivanja u odnosima jednog prema drugim nikada ne mogu da budu adekvatna, a percepcija na drugoga – ne može biti potpuno slobodna od projekcija. Prihvatanje drugog čoveka se – neizbežno gradi na projekciji, koju još treba proveriti u odnosima. A ako govorimo o bliskim odnosima, onda neizbežan etapa zaljubljensti, koji dozvoljava (omogućava) ljudima da se zadrže jedno pored drugog na račun snažne uzajamne privlačnosti – podrazumeva slivanje sa svojim projekcijama. Prva uvreda u odnosima jeste – prvi korak od blaženog slivanja k poznavanju drugog čoveka, i kroz to poznanje – k zrelijim odnosima.

Na takav način, uvreda jeste – prilika da se uzme pauza i da se izregulišu međuličnosni odnosi, razmotrivši svoja očekivanja i reakcije drugog. Da, između ostalog i reakcije drugog na moju uvredu.

Šta s tim što uvreda uvek izaziva neke reakcije, a znači, može se smatrati kao manipulacija? No komunikativni aspekt postoji kod svake emocije. Spoljašnje izražavanje emocija i pokreti – jesu najstariji način komunikacije, koji i životinjama i ljudima omogućava da regulišu svoje opštenje sa saplemenicima. U tom smislu bilo kakav emocionalan uticaj na drugog čoveka možemo da posmatramo kao manipulaciju. Ljudi u odnosima neizbežno posmatraju jedno na drugog, šalju emoconalne signale, sračunavaju povratne emocionalne reakcije – i na takav naćin grade odnose i prave distancu u odnosima. Poznato je da se rečima predaje manje od 30% informacija.

Moje mišljenje je da treba govoriti ne o destruktivnosti uvrede same po sebi, nego o destruktivnim i konstruktivnim komunikacijama, koje čovek izabira, našavši se uvrediocem ili uvređenim. O uvredi, kao o privičnom razrušujućem načinu komunikacije, se može govoriti, ako uvređeni ne govori na šta se on uvredio, ne dozvoljava da se krivica iskupi (ili se vređa bez povoda, radi zadovoljstva da drugog vidi krivim i da oseća vlast nad situacijom) i ne daje mogućnost da se dogovore.

Ako je čovek u uvredi dostupan, spreman na kontakt (ili jasno izajavljuje o neophodnosti da bude neko vreme sam), javno i jasno označava vezu svoje uvrede s postupkom koji ga je izazvao, i u principu je sposoban za dogovor – kriviti ga za manipulativno ponašanje će, nažalost, i biti manipulacija. Pošto odricanje prava drugog čoveka na sopstvena osećanja – po meni, i jeste najpodlija manipulacija od svih mogućih.

Neki ljudi se plaše da izgledaju uvređeni, pošto demonstraciju uvređenosti smatraju za – demonstraciju slabosti. Da, pokazujući svoju uvređenost, mi pokazujemo svoju ranjivost.

Mi smo zaista ranjivi u svemu, što je vezano s našim očekivanjima od drugih ljudi, s našim potrebama od drugih. No snažan, dobro adaptiran u društvu čovek se odlikuje ne time, što mu niko nije potreban, nego sposobnšću da ponovo ustane i da se izbori sa razočarenjima. Ideja snage kao apsolutne neranjivosti jeste – iluzorna ideja, koja s jedne strane čini čoveka bezosjećajnim, a s druge strane – veoma krtim. Rizik da se otkriješ i sretneš s odbacivanjem – za takvog čoveka će bidi ravan krahu sve njegove ličnosti. Istinski snažan čovek, kao što se ne boji da se pokaže slabim, tako isto može i da obmane očekivanje svoje slabosti, ako to zatreba situacija.

psiholog Julija Lišafaeva

https://www.b17.ru/article/31861/

Od istog autora:

Uvređenost – slabost i rizik? – psiholog Julija Lišafaeva

Izvor: poznajsebe


 

O SREĆI…

1

Svaka je filosofija tužna. Ako govorite duže o sreći, vi ćete se naposletku osećati pomalo nesrećnim. Nema nijedne velike istine čovekove o kojoj se sme do kraja misliti bez opasnosti za svoju misao: ni o religiji, ni o ljubavi, ni o smrti.

Foto ilustracija: Bora*S

Sve što je duboko, izgleda na dnu tamno i neveselo; i ni u jedan se ponor ne daje dugo gledati bez vrtoglavice i užasa. Koliko više razmišljate o životu, sve se više otvaraju njegove zasede i prokazuju njegova bespuća.

Zato ako mnogo govorite o nesrećama u životu, najzad više ne vidite život nego nesreće. Odista, čovek živi celog veka u nebrojenim opasnostima, ali ipak se događa da veliki broj ljudi proživi ceo život ne dočekavši nikakve naročite nesreće. Čak mnogim ljudima proteče život kao lepa reka Aretuza, koja je najpre imala svoj izvor na Peloponezu, a zatim nesmetano pronela svoje slatke vode kroz celo more do Sicilije, da isto tako slatka izbije onamo iz novog izvora.

Užasi života postanu jednim delom naše sudbine samo ako se u njih naročito udubljujemo. Ima blaženog sveta koji ne veruje u zlo, a ima i drugih ljudi koji nisu nikad verovali ni u nesreću; međutim, ni jedni ni drugi nisu tim izgubili više nego oni koji su sva zla premerili i sve nesreće prebrojali. Naprotiv, mnoge nesreće ne bismo možda ni izbegli da smo na njih dugo mislili, kao što je slučaj da čovek dobije baš onu bolest na koju najviše misli.

Mnogi se ljudi tuže da im prođe ceo vek tražeći životu njegov smisao, koji, ako uopšte postoji, i nije drugde nego u samom traženju. Ko smisao života nije tražio, taj nije živeo; ali ko ga je tražio, taj nikad nije bio dovoljno srećan.

Sreća, dakle, nije ideja nego iluzija, pošto sreća nije stvar razuma, nego stvar uobraženja. Zato čovek veruje da je srećan i kad nije srećan. Ali i nesreća je tako isto utopija kao i sreća, jer na stotinu nesreća ima izvesno polovinu izmišljenih i uobraženih. Zato se može govoriti samo o tom šta može biti predmet sreće ili nesreće, ali se ne daje govoriti o tom ko je srećan a ko nesrećan. Ko misli da je srećan, on je odista srećan. Nemoguće bi nekom bilo dokazivati da nije srećan samo formulama ili doktrinama o sreći.

 Međutim, izmišljena sreća ili uobražena nesreća, to su ipak potpune stvarnosti: jer mogu trajati celog života, i jer je svaki čovek uveren u ono što oseća i kad nije uveren u ono što misli. Najmanje su srećni oni ljudi koji bi imali sve razloge da budu srećni. Ima ljudi koji su gospodari zlatnih rudnika, a ne osećaju se srećnim; a ima ljudi koji se ne osećaju nesrećnim ni posle kakvog slučaja koji bi drugi smatrali katastrofom ljudskom života. Znači da je sreća jedna stvar mišljenja, i da sama za sebe ništa ne predstavlja.

Sreća, to je ipak samo jedna fikcija. A ako sreća postoji, onda je ona samo u željama, jer je želja pokret i akcija, znači jedini život i jedina prava radost. Neosporno, ima i ljudi koji ne umeju biti srećni ni sa ma kakvim vrlinama, ili ma kolikim bogatstvom. Ima i ljudi rođenih za nesreću, kao što su drugi rođeni za muziku. Treba imati nekakav talenat za sreću, kao što treba imati dušu da se bude istinski nesrećan. Mali ljudi mogu biti srećni, ali mali ljudi ne umeju biti nesrećni. Bogatstvo nije glavni uslov za sreću, ma koliko izgledalo da jeste.

Na lepim srebrnim monetama Fokeje i Mitilene, stajali su reljefi boginje Afrodite i pesnikinje Sapfo, kao da je time rečeno da iznad sreće u bogatstvu stoji nenadmašna sreća u ljubavi i lepoti. Ali lepota i ljubav, to su sreće koje nisu dovoljne bednom čoveku, jer je on uplašen i prestravljen životom otkad je počeo da hodi po suncu. Zato je uvek i mislio da je zlato jedini izvor sigurnosti za njegov život. Izvor sigurnosti, ali ne i sreće.

U prirodi je čoveka da kad misli, on misli samo upoređujući, i ne postoji misao drukčije nego prema analogiji. A materijalno bogatstvo je baš nešto što se najlakše upoređuje sa drugim bogatstvima, ali i koje u tim poređenjima samo gubi. Zato materijalno bogatstvo ne može nikad biti punom srećom. Samo sreća usamljena, nedeljiva, neuporediva, i sreća koja stoji po strani svih drugih čovekovih blagodeti, to je sreća svih sreća, sdredišni nerv naše ljubavi za život, prava čovekova iluzija o sudbini. Takva nedeljiva sreća jesu genije, hrabrost, čast. Nedeljiva i neuporediva sreća jeste samo slava. Sve su velike sreće slučajne, i nema čoveka koji je izmislio jednu sreću.

Nije tačno rečeno da je svaki čovek kovač svoje sreće; tačno je, naprotiv, da je čovek uvek sam kovač svoje nesreće. Jer od hiljadu nesreća ima samo jedna koja nas snalazi od Boga, a to je smrt, iako smrt nije nesreća, ili bar ne najveća. Sve druge bede su delo čovekovo, čak i sama njegova bolest.

 Zato ako su sreće slučajne, nesreće nisu slučajne. Za svaku našu nesreću kriva je ili naša lakoumnost, ili naša gordeljivost, ili naša glupost, ili naš porok. I za fizičke bolesti su krive samo naše duhovne bolesti, nezdrave i poročne misli. Za nesreće novčane kriva je ili naša lakoumnost ili naša senzualnost. Čak i čovek koji je pregažen na ulici može najpre da krivi sebe a tek onda da krivi drugog.

 Zato čovek kroz ceo život čini sebi samom više zla nego dobra. Što uspemo svojom pameću, pokvarimo svojom ćudi; a što uspemo svojom dobrotom, upropastimo svo- jim porocima; i najzad, što postignemo svojom mudrošću, izgubimo svojim temperamentom. Jer ima nešto jače i presudnije od svih naših sila, a to su naše slabosti. I antički svet je znao za neprijateljstvo čoveka prema sebi samom. Lukrecije, veliki pesnik, govori na jednom mestu o neredima u duši čoveka, kojih nabraja pet: oholost, razvrat, razdražljivost, raskoš, lenost.

Odista, sva mudrost čovekova treba da služi samo tome da sam sebi ne pravi zlo. Treba se čuvati više sebe nego svih svojih zlotvora. Čovek koji za svoje nesreće krivi drugog, već tim pokazuje da je ili malouman ili krivouman; čak i rđav. Nauka o tom kako treba misliti, logika, i nauka kako treba biti dobar, moral, i nisu stvarno ništa drugo nego učenje kako da čovek sam sebi ne iskiva nesreće i ne stvara neprijatelje.

Jovan Dučić

(Iz knjge Blago cara Radovana)


 

JABUKE SA SRCEM…

tamoiovde-logo

Novosti u proizvodnji voća, tačnije jabuka, dolaze iz Nemačke. Voćar iz Hamburga, Hein Lühs, osmislio je način da ukrasi jabuke na jedinstven način.

Lepljenjem nalepnica određenog oblika u vreme dok su jabuke još zelene, pa skidanja istih nakon branja, odnosno kad postanu zrele i crvene.

Na ovaj način dobio je originalne jabuke, kao i mnoštvo mušterija, koje naručuju jabuke sa željenim motivom na njima. Ludo inovativno, zar ne?



jabuke_sa_srcem-3jabuke_sa_srcem-1jabuke_sa_srcem-4jabuke_sa_srcem-2

Izvor: otkacenaplaneta

______________________________________________________________

DA LI MORATE BITI SREĆNI…

tamoiovde-logo (1)

Mediji su u velikoj meri zasićeni idejom sreće kao vrhunskog dostignuća pojedinca. Da li je svet uvek imao ovakav cilj?

Tekst: Danka Spasovski

happiness-wallpaper-4

Foto: kurld.com

Ako postavite pitanje „šta je sreća“, dobićete onoliko odgovora koliko ste osoba pitali. Međutim, ako pitate koliko je važno da se bude srećan, odgovori će biti ujednačeniji: većina pripadanika društava koji funkcionišu po modelima zapadne civilizacije odgovoriće da je sreća jedan od najvećih ideala, praktično vrednost podrazumevana sama po sebi.

Postoji čitav pravac, takoreći industrija literature namenjene dostizanju sreće i samoispunjenja. Pronalaženje sebe ili samoaktualizacija ima korene u terminima humanističke psihologije dvadesetog veka, onoj koja ja zauzela mesto ranije dominantnih, više determinističkih škola. Tako je ona osvežila verovanja o prirodi ljudske ličnosti, unoseći element samoizgradnje, za razliku od uverenja da je osoba određena svojim ranijim iskustvima, naročito onima iz detinjstva.

Industrija sreće

Rad na sebi i ispunjavanje svojih potencijala su u javnoj kulturi prerasli svoj prvobitni koncept, i formirali autonomni motiv dostizanja sreće i aktivnog osećanja zadovoljstva samim sobom. Terminologija skopčana s ovim doživljajima je i proaktivnost, optimizam, “pozitivna energija”; dok su promoteri ove vrste životnog stila takozvani “treneri obuke za život” (engl. life coach). Međutim, i van ove zvanično formirane delatnosti – mediji, marketing pa i umetnost su u velikoj meri zasićeni idejom sreće kao vrhunskog dostignuća. Samo letimičnim pogledom naslovnih strana magazina, reklama na bilbordima ili televiziji, može se uočiti gotovo konstantno prisustvo sadržaja koji upućuju na sreću i zadovoljstvo, a koje često prati i motiv bezbrižnosti.

Ipak, svet nije uvek imao ovakav cilj, niti je u svim svojim delovima i danas usmeren ovakvim sistemom vrednosti. Značenje sreće se menjalo istorijski i među kuturama: mnogi istoričari se slažu da je u antičkim vremenima reč “sreća” označavala da “nekoga prati dobra sreća”, dok je u današnjem američkom društvu dominantno sreću tretirati kao nešto čime se upravlja. U Staroj Grčkoj se za sreću koristila reč “eudaimonia”, što raščlanjeno znači “eu” – dobar i “daimon” – bog, duh, demon. Složenica na taj način govori da onaj ko je srećan ima “dobrog duha” na svojoj strani, odnosno da je nečija sreća pod dejstvom taličnosti i bogova.

Međutim, već su se antički filozofi razmimoilazili u definisanju pojmova, pa je tako Aristotel u “Nikomahovoj etici” izložio da su za eudaimoniu neophodni spoljašnji uslovi i resursi, dok je kod Platona samo postojanje vrline kod osobe značilo biti srećan. Viđenje sreće kao sticaja srećnih okolnosti bilo je dominantno vekovima, a transformacija značenja započela je u Srednjem veku, pod uticajem religijskog učenja. Toma Akvinski je naglasio značaj ulaganja truda u proces eudaimonie, kao i da se u zemaljskom životu sreća može delimično dostići kroz milosrđe, nadu i veru. Tako se u odnosu na antičke mislioce koncept sreće izmenio u smislu da je može dostići svako ko je “božanski nadaren”, dok je kod starogrčkih filozofa eudaimonia bila “rezervisana” samo za mali broj izuzetno nadarenih pojedinaca.

Era prosvetiteljstva u XVIII veku pravi zaokret od religijskog pitanja “kako da budem spašen?” prema sekularnom “kako da budem srećan?”. Deklaracija nezavisnosti iz 1776. uključila je i tvrdnju da je težnja ka sreći – zajedno sa životom i slobodom – neotuđivo pravo pojedinca. Ubrzana industrijalizacija i ekonomski progres krajem XIX veka preusmerili su uzrok sreće od nečega izvan osobe, ka nečemu što je lično i moguće je dostići. Mnogi istoričari smatraju da je masovna kultura nastala dvadesetih godina XX veka u Sjedinjenim državama, prateći urbanizaciju, trendove u marketingu i pojavu potrošačkog društva. Do tog vremena negativne konotacije sreće koje su održavale moralne i religijske dogme, već su sasvim iščezle. Tako je sreća postala nešto što je dostižno svima, što se može usmeravati i kontrolisati.

Kros-kulturalna istraživanja pokazuju da se značenja sreće razlikuju i danas, u zavisnosti od regiona i jezika. U jednom istraživanju grupa naučnika iz SAD, Velike Britanije i Portugala analizirala je značenja reči “sreća” u rečnicima trideset zemalja. Pokazalo se da u čak 24 zemlje ova reč sadrži spoljašnje odrednice: dobra sreća, dobri uslovi života, sudbina. Samo u rečnicima Sjedinjenih država, Španije, Argentine, Ekvadora, Indije i Kenije nije uopšte bilo objašnjenja što se tiču faktora koje pojedinac ne može da kontroliše.

U masovnoj zapadnoj kulturi je inicijativa da se postigne srećno raspoloženje prisutna svakodnevno u reklamama, na ambalažama, omotima knjiga. Dejstvo “srećnih” poruka se dosta razlikuje od osobe do osobe: dok su neki ljudi preuzeli životnu filozofiju svakodnevnih afirmacija, a neki drugi povremeno koriste strategije za bolje raspoloženje ili su nezainteresovani, jedan broj ljudi ovakav stav doživljava problematičnim ili čak trpi njegov negativan uticaj. Tako, kad nešto postane norma, onda svako odstupanje može da vodi u osećanje neadekvatnosti i nezadovoljstvo sobom, ili da izazove kritiku i etiketiranje od strane drugih. Paradoksalno, zahtev prema sebi da se nužno i obavezno mora obezbediti osećanje zadovoljstva, u slučaju neispunjavanja vodi u nezadovoljstvo, dakle u nesrećnost – suprotnost tom zahtevu.

Društvene mreže su se pokazale kao izrazito efikasan medijator koncepta sreće (i obrnuto). Pinterest i Instagram već po samoj koncepciji sadržaja i forme (obrada slika putem filtera) predstavljaju selekcioniranost tema, odnosno modulaciju stvarnosti. Fejsbuk, međutim, nema ovakvu primarnu namenu, ali se pokazalo da su percepcije drugih osoba na ovoj mreži u manjoj ili većoj meri iskrivljene u odnosu na stepen i vrstu informacija koje neko deli o sebi: pretežno se prikazuju srećni trenuci s dragim osobama, prijateljima u provodu, sa putovanja ili drugih situacija koje nisu svakodnevica.

Istraživanja su pokazala da je uključenost u te sadržaje direktno srazmerna depresivnosti posmatrača – pretpostavlja se da jedan broj ljudi putem profila drugih osoba u sebi izgrađuje utisak da su njihovi životi ispunjeni isključivo srećom, radošću i zadovoljstvom, a pošto sebe tako ne opažaju, počinju da se osećaju promašeno, manje sposobno i, na kraju, deprimirano. Psihijatar Džon Šarp predlaže da ljudi ne treba da se upoređuju s drugima onako kako oni izgledaju na slikama i objašnjava zašto je to pogrešno: “Na taj način vi poredite svoje unutrašnje doživljaje s nečijom pojavnom spoljašnjošću”.

Profesorka psihologije na Kalifornijskom univerzitetu Sonja Ljubomirski smatra da previše fokusiranja na postizanje sreće donosi suprotne efekte. Ona stepenuje sreću na skali od 1 do 10, i navodi da su vrednosti između dve krajnje moguće i česte: ako ste po prirodi negde na broju 6 ili 7, nije nužno da morate ići ka višem stepenu. Takođe, ne biti u najvećoj meri srećan ne znači odmah da ste depresivni – mnogo je ljudi između ovih krajnosti, kaže Ljubomirski.

Imperativ sreće

family-521551_640

Foto: pixabay.com

O imperativu sreće mogu se čitati članci i blogovi onih koji ne pristaju na propisanost jednog stila razmišljanja. Govori se o prihvatanju svih vrsta osećanja – i onih neprijatnih, baš kao i prijatnih: svako od njih treba prihvatiti i integrisati u iskustvo i ličnost. Ističe se i da ne možemo svakog dana biti podjednako zadovoljni i samouvereni, i da na to treba da se prisiljavamo, a u slučaju neuspeha okrivljujemo.

S tim u vezi je i pozicioniranje lokusa kontrole: drevna mudrost da ne možemo na sve uticati i iskontrolisati, vodi nas u prihvatanje mogućnosti da se desi nešto na šta ne možemo da utičemo, i da možemo da se osećamo i loše, obeshrabreno ili iscrpljeno, a da ne upućujemo oštru kritiku svom mentalnom aparatu. Nerealistični pritisci u tom smislu vode u začarani krug, koji jednom delom zavisi od konkretnog karaktera, ali za drugi deo zasluge sasvim opravdano nose trendovi “srećnosti” i značenja poput onih koja svu odgovornost pripisuju pojedincu . 

Neuropsihološka istraživanja pokazuju da je nivo osećanja sreće jednim delom i urođen, što znači da pripada onim faktorima koji su izvan individualne kontrole. Naučnik iz ove oblasti Aleks Korb kaže da mozak ne funkcioniše istovetno kod svih ljudi, pa tako kod jednih više reaguje na pozitivne sadržaje, a kod drugih na negativne. To praktično znači da na nivou organskog postoje razlike, i da je to nešto prirodno i legitimno, što treba prihvatiti kao različitost.

Jedna studija iz 2012. godine je iznela zaključke da se oko 33 odsto varijacije u životnom zadovoljstvu može objasniti genetikom. Iako su i ranija istraživanja pokazala da je osnovno raspoloženje u značajno velikom delu nasleđen, autori ove studije su povezivali subjektivni doživljaj sreće sa 5-HTTLPR polimorfizmom gena za serotoninski transporter. Zaključili su da osobe s efikasnijim genotipom izveštavaju da su zadovoljnije i srećnije u životu.

S druge strane, istraživači u oblasti kliničke psihologije s Velesli koledža Džuli Norem i Edvard Čeng navode da pozitivna psihologija zanemaruje psihološku realnost da se ljudi međusobno razlikuju, te da se jedan isti obrazac ne može primeniti na sve osobe. Oni uvode pojam “odbrambenog pesimizma” (uz “strateški optimizam”) kao strategije pristupanja zadacima: dok “strateški optimisti” postavljaju visoka očekivanja i zatim aktivno izbegavaju previše da razmišljaju šta se sve može desiti, “odbrambeni pesimisti” na svoj način upravljaju anksioznošću, kako bi bili efikasni. Oni svoja očekivanja spuštaju do te mere kako bi se pripremili na najgore, a zatim u mislima prolaze kroz sve loše situacije koje bi mogle da isksrsnu.

Iako to možda deluje kao nešto što vodi u depresiju, zapravo je obrnuto: odbrambeni pesimizam pomaže nesigurnim osobama da se odvoje od svojih strahova ili osećanja neadekvatnosti, kako bi mogli učinkovito da delaju. Obe strategije su delotovorne ako ih koriste oni kojima odgovaraju, u suprotnom – ukoliko se nađu u sutiaciji kojoj ne mogu da prilagode svoje pristupe rešavanju problema, osobe iz obe grupe razvijaju osećanja strepnje, navode autori na osnovu istraživanja. Oni takođe naglašavaju da je forsiranje pozitivnog stava, dominantnog u američkoj kulturi često štetno, i da nasuprot tome, rezultati odbrambenog pesimizma mogu voditi upravo onome što je cilj pozitivne psihologije, a to je lični rast i razvoj kroz uspešno savladavanje prepreka.

Prirodno je i logično težiti da se bude srećan, ali uz dozvolu da budemo i ono što jesmo – ljudska bića, sa svojim nesavršenostima, greškama u razmišljanju i trenucima osećanja koja nisu prijatna. I ovaj momenat samorazumevanja i opraštanja sebi je sadržan u pozitivnoj životnoj filoziji, putem primene nekih psihoterapijskih načela i termina, ali ono što je karakteristično je da je i dalje krajni cilj sreća, dok su drugačija stanja nešto što treba da ostane kao prolazno, neželjeno stanje, koje što ranije ili efikasnije treba prevazići. Na kraju, na to se nadovezuju uspeh i uspešnost, kao nagrada za trud uložen u izgradnju sreće i harmonije: podrazumeva se da je to merna jedinica i dokaz efikasnosti stremljenja ka sreći kao aktivno izabrane lične filozofije.  

ZAŠTO SE RUSI NE SMEJU?

Često se govori o osmehu kao univerzalnom jeziku koji svako može da razume. Međutim, na ovaj izraz lica utiču mnogi društveni faktori kojih često nismo ni svesni pa se tako i osmesi razlikuju među kulturama. Na primer ukoliko na internetu na engleskom jeziku ukucate reči ”zašto” i ”Rusi” sasvim sigurno ćete dobiti veliki broj tekstova na temu ”Zašto se Rusi ne smeju?”.

Naime, u ruskoj tradiciji osmeh nije simbol ljubaznosti, učtivosti pa čak ni toga da vam je neko drag. Osmeh je isključivo izraz ličnog raspoloženja pa je velikom broju ljudi bilo neobično kada su strane firme učile svoje prodavce da budu nasmejani u interakciji sa kupcima. Većina ljudi u Rusiji smatra da prodavac može biti ljubazan i bez osmeha, a njegov izraz lica neće doživeti kao odnos prema kupcu već kao usklađen sa trenutnim rasploženjem. Sa druge strane, sasvim je u redu biti neraspoložen i umoran kao i to da nemate potrebu da se nasmejete potpuno nepoznatim ljudima.

Zanimljivo je i kako u Rusiji ljudi odgovaraju na pitanje ”Kako si?”. Dok na našim prostorima kao da postoji samo jedan odgovor ”dobro”, u ruskom jeziku se odgovara gradacijski. Možda nećete tako često čuti ”loše”, ali odgovori ”ničego” (ni dobro ni loše) i ”normalno” ne treba da vas iznenade jer to objektivno i jesu dominantna raspoloženja. Sa druge strane ako vam sagovornik kaže da je dobro, najčešće ne morate da razmišljate da li se zaista tako oseća.

(Tekst: Jovana Nikolić)

Izvor: elementarium.cpn.rs

________________________________________________________________________________

PARKOMANIJA…

tamoiovde-logo

Nemački grof koji je voleo parkove, i ostavio na nam vrstu sladoleda

Opsednut vrtovima, ženama i lagodnim životom – grof Pikler bio je živopisna ličnost. Njegovoj strasti prema parkovima posvećena je jedna izložba u Bonu

clipboard02_14649554629

Foto: Vikipedija, Herman fon Pikler

Ako neće breg Muhamedu, onda će Muhamed bregu. Ta poslovica u slučaju Hermana fon Piklera nije puka metafora. Taj nemački grof doslovno je pomerao brda, stvarao ih tamo gde ih nije bilo, preusmeravao reke i otvarao perspektive koje su mu omogućavale idealan pregled njegovog vrtnog carstva.

Svoje najlepše i najpoznatije delo ostavio je u svom rodnom mestu Bad Muskauu u Gornjoj Lužici na današnjoj granici sa Poljskom.

bad-muskau-schloss_14649554941

Foto: Vikipedija, Zamak Muskau

Park koji se proteže na 820 hektara najveća je evropska zelena kultivisana površina u engleskom stilu. Na njoj su smešteni grad Muskau, okolna sela i šumske površine. Nemačka i Poljska dele taj park koji je od 2004. godine na Uneskovoj listi Svetske kulturne baštine.

Pikler je genijalno smestio dvorac i selo u park tako da su oni potpuno podređeni prirodi. Tok reke Nise, stabla, kameni blokovi koje su naneti tokom ledenog doba složeni su tako da mala belogorična stabla daju kolorativne akcente.

Stvaranje takvog parka i onda je koštala veoma mnogo novca. Grof Pikler imao je sreću da ga je njegova supruga Luci, ćerka kasnijeg carskog kancelara Karla Augusta fon Hardenberga imala napretek. I da je delila njegovu strast prema vrtovima. Njoj može da zahvali i na grofovskoj tituli.

branitzer-park-01_14649555215

Foto: Vikipedija, Park Branic

Izložba u Bonu pod naslovom „Parkomanija“, pokazuje da je grof potpuno opsesivno oblikovao krajolik – najpre u Bad Muskauu, zatim u Branicu (pored Kotbusa) i na kraju, kada je prodao Bad Muskau – i u Babelsbergu.

Za Piklera su barokni parkovi iz Francuske onoga doba bili noćna mora. Zato je kao sumanut crtao planove vrtova i eseje o novom oblikovanju pejzaža po uzoru na engleske vrtove koje je upoznao na svojim putovanjima.

U Engleskoj je upoznao i prosvetiteljske principe poboljšavanja prirode i čoveka. Njegovi zapisi odišu oduševljenjem za neobuzdanu prirodu. Godine 1834. objavljena je njegova knjiga „Beleške o hortikulturi“ koja i danas važi kao jedno od važnih i uticajnih teorijskih dela o toj oblasti

park-muskao_14649555591

Foto: Vikipedija, Park Muskau

Grof rođen 1785. godine, u svom delu navodi da se s prirodom mora postupati kao što to radi umetnik: kreativno i akribično. Za Piklera je vrt bio neka vrsta umetničke galerije. Prirodnost je za njega u kontekstu „stana pod vedrim nebom“ igrala centralnu ulogu. Muskau je doživljavao kao svoje „životno delo“.

Vrlo je zanimljivo videti poređenje njegovih crteža dobrih i loših primera hortikulture: pravolinijske staze su tabu, jezera moraju da deluju prirodno, vegetacija da bude bujna…

Piklerova „parkomanija“, međutim, nije bila samo genijalna, već i skupa. Kada je potrošio ženin miraz, Pikler je morao da proda zemljište u Gornjoj Lužici i Holandiji. Luci se razvela od njega, a grof je otputovao u Englesku kako bi tamo našao ženu koja će da finansira njegovu strast. Nije je pronašao, ali je zato napisao jedan bestseler.

pyramide-branitz_14649555987

Foto: Vikipedija, veštačka piramida ispod koje je sahranjen Fon Pikler

Nakon toga, dobio je narudžbinu za oblikovanje pejzaža u Branicu gde je u staklenicima uzgajao ananas. Sledeći projekat bio je Babelsberg pored Berlina. Tamo je napravio nemoguće: peskovito tlo pretvorio je u plodnu zemlju sa šumećim vodopadima, vijugavim jezerima i žuborećim izvorima.

Napravio je brdašca i položi sistem cevi za navodnjavanje parka. Svaki zavoj i svako vijuganje staze, veštački je napravljeno, što na prvi pogled ne može da se vidi.

Na bonskoj izložbi se doduše ne mogu videti njegova remek-dela, ali se može upoznati i specifična ličnost tog nemačkog grofa, oca hortikulture i bonvivana po kojemu je u Nemačkoj nazvan troslojni (i trobojni) sladoled.

Najstariji nemački recept za taj sladoled, naime, potiče od pruskog dvorskog kuvara Luzia Ferdinanda Jungijusa koji ga je u svojoj knjizi recepata 1839. godine posvetio grofu Pikleru.

Izvor:newsweek.rs

__________________________________________________________________________________

 

POGLED KOJI IZAZIVA VRTOGLAVICU…

 tamoiovde-logo

 Seriju fotografija od kojih nekoga može i „štrecnuti“ u stomaku, načinio je u Velikoj jabuci.

Projekat koji traje duže od tri godine nazvao je „Lepota i Njujork“ i sadrži već više od 150 fotografija lepih, oskudno odevenih devojaka na krovovima zgrada, raznoraznim simsovima, ogradama…

Fotografije-na-krovovima-Njujorka,-foto-1

Ideju je dobio tražeći novi način da slika grad. Zatim je nekoliko svojih radova okačio na društvene mreže, tačnije Instagram, pa su njegovi pratioci (kojih sada ima 80.000) počeli da mu se prijavljuju, sa molbom da i njima omogući da iskuse „visine Njujorka i neverovatan pogled“.

Fotografije-na-krovovima-Njujorka,-foto-2

Kada sam doveo neke od ovih ljudi na krov, odmah su počeli da prave selfije. Živimo u selfi epidemiji“, smatra Mar.

To ga je navelo da doda osobe u kadrove, u pokušaju da „osveži, smisli neki novi selfi“.

Fotografije-na-krovovima-Njujorka,-foto-3

Bio je siguran da će to učiniti fotografije lepšim, drugačijim, kreativnijim.

Do sada mu je poziralo oko 50 modela, a svakoga dana dobija zahteve da nekoga fotografiše u neverovatnom ambijentu.

Fotografije-na-krovovima-Njujorka,-foto-4

Ne reklamiraju odeću, naglašava. Neke devojke je i nemaju na sebi… Bitno je samo da je u pozadini panorama najpoznatije američke metropole.

Fotografije-na-krovovima-Njujorka,-foto-5

Ono što me najviše fascinira u ovom gradu u kojem živim već 20 godina je što uvek nađem novi pogled. Danas ću možda naći neki koji nije postojao juče“, objašnjava Širasuna.

Fotografije-na-krovovima-Njujorka,-foto-6