NEDELJA SVESTI O MOZGU…

tamoiovde-logo

Manifestacija posvećena fascinantnim tajnama čovekovog mozga održava se u Beogradu, od 13. do 19. marta

Saznajte kako mozak  sluša rok muziku, a kako Mocartove kompozicije, otkrijte kako spavaju kosmonauti i životinje, rešite dilemu ”jesti ili spavati”, poslušajte naučnika koji zna kako da izlečite glavobolju, upoznajte se sa fiziologijom noćnog učenja i istražite brojne  druge zagonetke najmističnijeg ljudskog organa tokom manifestacije Nedelja svesti o mozgu.

Manifestacija koja se održava u Beogradu, od 13. do 19. marta obuhvata zanimljiva predavanja iz oblasti neuronauka, tribine, posete laboratorijama, interaktivne radionice i izložbe, kao i bogat program posvećen najmlađima. Tokom sedam dana oni će biće održani na više lokacija – u prostorijama Galeriji nauke i tehnike SANU, Studentskom kulturnom centru, Kulturnom centru Beograda i drugim brojnim lokacijama 

Nedelja svesti o mozgu 2017. sa sloganom „Mozak u zemlji snova“, posetiocima će približiti tajne spavanja i sanjanja. To je istovremeno i tema izložbe koja se održava u Galeriji nauke i tehnike SANU.

Zabavne radionice za decu će biti održavane svakog dana manifestacije, a ove godide u njihovo organizovanje prvi put se uključila i Mensa Srbije. Za decu uzrasta 4 do 7 godina, održaće se demonstraciona radionica NTC sistema učenja, dok će deca od 7 do 12 godina imati priliku da razmrdaju vijuge i pozabave se kreativnom matematikom.

Nedelju svesti o mozgu sedmi put organizuju mladi naučnici i entuzijasti Studentske sekcije Društva za neuronauke Srbije. Centar za promociju nauke tradicionalno je podržao ovu manifestaciju i uključio se u organizovanje tribinskog programa.

Ulaz na sve događaje je besplatan.

Istražite više program Nedelje svesti o mozgu.

Izvor: elementarium.cpn.rs

_________________________________________________________________

Advertisements

PISANJE JAČA MEMORIJU…

tamoiovde-logo

Mozak je znatno aktivniji kada nešto učimo zapisujući podatke, a ne kucajući na kompjuteru, zato ćemo lakše zapamtiti važne stvari ako ih ispisujemo rukom.

374220_1DA biste zapamtili stvari koje su vam važne, ispišite ih rukom, na papiru. Na ovaj način, tvrde stručnjaci, duže ćete ih čuvati u memoriji nego ako ih otkucate na tastaturi.

Do takvog zaključka su došli norveška naučnica Ana Mandgen i francuski neurofiziolog Žan-Lik Vela, koji su kao argument ponudili teoriju da je mozak znatno aktivniji kada nešto učimo zapisujući podatke, a ne kucajući na kompjuteru.

Dok pišemo rukom, mozak dobija više povratnih informacija, jer tada izvodimo složenije pokrete, osećamo dodir hemijske i papira, a to često traje i duže nego kada elektronski unosimo iste stvari, što je takođe važno za „deponovanje“ u sećanju.

 Izvor:rtvbn.com/Novosti

_____________________________________________________________________________________

LEKOVITOST PISANJA DNEVNIKA

Naučno je dokazano da pisanje dnevnika pomaže u regulaciji emocija, odnosno u suočavanju sa negativnim emocijama, njihovom drugačijem sagledavanju, kao i njihovom pražnjenju.


diary-300x191Metju Liberman, naučnik sa Kalifornija Univerziteta, nedavno je objavio svoja istraživanja u kojima je analizirao snimke magnetne rezonance, kako bi razjasnio načine na koje mozak funkcioniše pre i posle pisanja o sopstevnim osećanjima.

Ovi snimci su pokazali da pisanje o osećanjima smanjuje aktivnost u amigdalima, jedrima u mozgu, koja su odgovorna za kontrolu i regulaciju emocija. Ovaj efekat je bio prisutan bez obzira na modalitet pisanja o osećanjima: bilo da su ljudi pisali dnevnik, poeziju ili zapisivali tekstove pesama iskazujući negativne emocije.

U svom radu “Putting feelings into words” Metju Liberman je izneo zaključak da je pisanje vrsta emocionalne regulacije. Liberman je zapravo analizirao snimke mozga trideset volontera koji su snimljeni za vreme njihovog opisivanja uznemirujućih fotografija, i došao je do zaključka da je pisanje o svojim utiscima dovelo do redukcije aktivnosti u amigdalima. U ovoj studiji je nedvosmisleno dokazano, da aktivnost u amigdalima negativno korelira sa aktivnošću u frontalnom korteksu (koji je, između ostalog, zadužen za mišljenje, rezonovanje), to jest – što je veća aktivnost u frontalnom korteksu, to je aktivnost u amigdalima ‘’mirnija’’, a samim tim je manji i osećaj straha, tuge ili anksioznosti.

Liberman je naveo da ljudi često i ne znaju da im pisanje pomaže, i da to shvate tek kad im se na to ukaže. Sličan efekat se postiže i namernim pokušajima kontrole sopstvenih emocija, putem pokušaja da određeni događaj interpetiramo na različite načine (najbolje obrnut) od onog prvobitnog, koji je izazvao negativne emocije i koji nam obično prvi padne na pamet.

Liberman iz svog projekta izvodi zaključak da pisanje dnevnika o svojim emocijama može da dovede do značajnih benefita po sopstveno mentalno zdravlje. Mnoge terapije, navodi on, insistiraju na promeni uverenja, dok njegovi nalazi istraživanja ukazuju na to da i samo sagledavanje sopstevnih emocija, kao i pisanje o njima, može da dovede do olakšanja. Ako su amigdali, tvrdi ovaj autor, alarm koji se uključuje da bi nas na nešto upozorio, pisanje o osećanjima, odnosno osvešćivanje svojih osećanja deluje kao gašenje takvog alarma.


Na pitanje zašto većina pisaca nisu najveselije osobe na svetu, Liberman konstatuje da je neizvesno kakvi bi ovi pisci tek bili, kada uopšte ne bi pisali, te da iza umetničkog stvaranja najverovatnije stoji snažna unutrašnja motivacija koju pokreću upravo jake emocije.

Preuzeto iz časopisa “Psychology Today”

Izvor:psihoterapija.in.rs

____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

SEKS I TAJNE MAPE PROMISKUITETA…

tamoiovde-logo

„Za Šerloka Holmsa ona je zauvek ostala ONA ŽENA. Retko kada sam čuo da je spominje pod bilo kojim drugim imenom. U njegovim očima zasenila je i premašila sve osobe svog pola.“

marilyn-monroe-skirt-seven-year-itchČarli Šin ili Henk Mudi iz serije Californication kao poznati švaleri, ostali bi zbunjeni pred ovom konstatacijom.

Šerlok i Šin, predstavljali bi verovatno dva kraja kontinuuma kada je u pitanju seksualna permisivnost (tj kad i koliko smo spremni daleko seksualno da idemo).

Ostale delove zamišljenog kontinuuma popunio bi ostatak populacije, koja iako je seksualno slobodnija više nego ikada do sada, sadrži razlike u sklonosti ka uključivanju u seksualne odnose sa velikim brojem ljudi izvan ljubavnih veza. Dok se jedni upuštaju u mnogobrojne seksualne avanture, tzv one night stands i nose titulu „promiskuitetnih“, drugi se čuvaju isključivo za partnere pa i za brak.

Šta određuje kojoj grupi pripadamo?

Prema nekim nalazima, po stilu afektivnog vezivanja mogli bismo da predvidimo kome više „leže“ određeni seksualni stavovi i ponašanja. O atačmentu smo već naširoko pisali, ali podsetićemo se nekih osnovnih karakteristika. Ljudi koji imaju sigurni stil afektivnog vezivanja izveštavaju o stabilnim vezama u kojima su zadovoljni, u kojima je prisutno poverenje, podrška i intimnost.

Anksiozni stil sa sobom nosi konflikte u vezi, veliki broj raskida, opsesivnu i strasnu ljubav, prevelika očekivanja od partnera, iracionalna uverenja i ljubomoru. Izbegavajući stil je povezan sa smanjenom intimnošću i poveravanjem, velikim brojem raskida, prevarama u vezi, smanjenom verovatnoćom zaljubljivanja i nedostatkom posvećenosti.

U skladu sa tim, pokazalo se da oni sa sigurnim stilom afektivnog vezivanja veruju da seks treba da se dešava isključivo u okviru ljubavne veze, sa manje partnera i bez prevara. Jednom rečju, vrednuju emocionalnu intimnost.

U slučaju muškaraca, skorije istraživanje je pokazalo da oni sa izbegavajućim stilom vezivanja koriste neobavezan seks da se drže podalje od intimnosti i apsolutno odobravaju seksualne avanture van ljubavne veze. U slučaju žena, rezultati su manje dosledni, ali generalno je stav da one sa anksioznim stilom vezivanja karakteriše veća seksualna permisivnost.

14328642605850Naime, zbog intenzivne potrebe za intimnošću, pristaju na seks i onda kada to ne žele kako bi inicirali vezu, zadržali partnera i izbegli odbacivanje. Ako ste se prepoznali, ne očajavajte.

Iako naginjemo ka određenom stilu vezivanja, tokom života je moguće da se on menja sazrevanjem ili u zavisnosti od partnera (njegovog ponašanja ili stila vezivanja). Recimo, partner nas može učiniti anksioznim i preokupiranim, ali i „izlečiti“ i učiniti sigurnim i samopouzdanim.

Za sada postoji samo jedna studija koja se bavila istraživanjem neuralnih osnova seksualne permisivnosti. Nalazi sugerišu da postoje razlike u određenim oblastima mozga koje su ključne za fiziološke aspekte seksualnosti, koje stoje u osnovi različitih ličnih seksualnih stavova i ponašanja.

Te oblasti su amigdala i hipotalamus, i obe su povezane sa seksualnim nagonima, a po svemu sudeći imaju neki uticaj i na seksualnu permisivnost. Amigdala se aktivira kada smo seksualno uzbuđeni i pokreće seksualni odgovor, reguliše emocionalni značaj koji pridajemo seksualnim signalima. Hipotalamus reguliše seksualno ponašanje, posebno erekciju i ejakulaciju. Oštećenje ovih struktura može dovesti do različitih seksualnih problema.

Kako izgleda mozak ljudi su koji lako iniciraju ili prihvataju seksualne ponude u odnosu na one koji postavljaju čvrste granice? Veća seksualna permisivnost povezana je sa manjom gustinom sive mase u delu oko desne amigdale, kao i većom gustinom bele mase oko leve amigdale i hipotalamusa. Ispitanici sa restriktivnijim stavovima imaju drugačiju neuralnu strukturu- veću gustinu sive mase oko desne amigdale, i manju gustinu oko leve amigdale i hipotalamusa.

Moguće je da ovi nalazi samo potvrđuju značaj seksualnih hormona kao što je testosteron, koji se povezuje sa većom sklonošću seksualnim aktivnostima i avanturama. Naime, upravo hipotalamus stimuliše lučenje testosterona.

Samim tim, pogrešno bi bilo svaliti povećanje promiskuiteta na moderno društvo kao krivca- zapravo, oduvek ga je i bilo i uvek će ga biti jer krivac je, bar jednim delom, naš mozak.

Piše: Sanja Dutina

Reference:
Sprecher, S. (2013). Attachment style and sexual permissiveness: The moderating role of gender. Personality and Individual Differences, 55(4).
Takeuchi, H. et al. (2015). The structure of the amygdala associates with human sexual permissiveness: evidence from voxel-based morphometry. Human Brain Mapping, 36(2).

Izvor: Psihobrlog

___________________________________________________________________________________

LEPOTA NIJE MIT…

tamoiovde-logo

Mozak je automatski prepoznaje

Često se može čuti da je „lepota mit, da prava lepota dolazi iznutra“, a čak 70 odsto žena je u okviru jednog istraživanja o lepoti i sreći reklo da se „osećaju lepše kada su zadovoljne sobom“.

225456Svi oni koji veruju u „demokratsku“ ideju lepote, odnosno da svako, na svoj način, može da bude lep, biće neprijatno iznenađeni rezultatima do kojih su došli austrijski naučnici.

„Lepota nije stvar ukusa, ona objektivno postoji“, ističu istraživači, čija je studija objavljena u časopisu Nature.

„Lepota nam pruža pouzdane informacije o uzrastu, plodnosti, zdravlju, a naš mozak je navikao da je prepoznaje“, navode oni, dodajući da su „ljudska bića opsednuti lepotom“.

„A uz takvu opsesiju, jasno je da postoji nešto dublje od same kulturološke pojave“, kaže bečki antropolog Karl Gramer.

Priča o lepoti nije počela sa glumicama ni manekenkama, a današnja potreba da se govori o „imperfekcijama“ ove ili one zvezde modnih pista ne znači da se lepota može relatizovati.

Mada priznaje da sve to može da utiče, iako vrlo malo, na naše poimanje lepote, Gramer ističe da je estetski sud kompleksna mešavina genetskih, kulturoloških i objektivnih faktora kojima je potrebno puno, jako puno vremena, da bi evoluirali.

Na pitanje koja je onda prava lepota, istraživači daju primer egipatske kraljice Nefertiti, čija se bista, stara 3.300 godina, čuva u Novom muzeju u Berlinu: puna usta, visoke jagodice, bademaste oči.
Ovaj ideal lepote, koji je postojao u antičkom Egiptu, i dalje opstaje.

Novim instrumentima neuronauka identifikovane su glavne karakteristike privlačnosti nekog lica. Reč je pre svega o simetriji i seksualnom dimorfizmu (telesnoj razlici između mužjaka i ženke iste vrste).

Simetrično lice je pre svega znak zdravog telesnog razvoja, oslobođenog kako genetskih tako i infektivnih bolesti. Izrazito ženstveno lice, poput Nefertitinog, ukazuje na plodnost.

Teško je odoleti osobi koja poseduje takve crte lica jer samo njeno posmatranje stimuliše pojedine delove našeg mozga, stvarajući osećaj zadovoljstva.

„Kada vidimo lepo lice imamo osećaj kao da smo dobili premiju na lotou, dok kada vidimo ružno lice osećaj je kao da smo izgubili novac“, napominju autori studije.

Mozak reaguje brzo, automatski na lepotu koja ga asocira na ideju o dobroti, sa svim praktičnim (i nesvesnim) implikacijama koja ona podrazumeva.

Ali, da li je time stvar zapečaćena jednom zauvek?

„Dugo je lepota bila vrednost koju nije bilo moguće falsifikovati. Danas su se, međutim, stvari promenile, pa se tako Nefertitine usne, jagodice i oči, mogu kupiti“, navodi Garmer.

„Potrebno je još 10 do 20 generacija plastične hirurgije da bismo videli evolutivne posledice“, tvrdi on, upozorivši ipak da mozak nije lako prevariti.

„Jer i kada promenite simetriju lica, miris tela će vas odati“, zaključio je Gramer.
Izvor i foto: Tanjug/O.Toskić, ilustracija

__________________________________________________________________________________________

DECA SA AUTIZMOM…

tamoiovde-logo

Doživljavaju sliku i zvuk posebno

Deci sa autizmom svet može izgledati kao gledanje filma u kome zvuk ne prati sliku. Studije pokazuju da je ovoj deci teško da povežu ono što čuju sa onim što vide, i da taj poremećaj može biti u osnovi njihovih problema sa govorom i komunikacijom.

autizam-zvuk-i-slikaKod većine ljudi se signali koji stižu u mozak spajaju u razmaku od 100 do 200 milisekundi i time stvaraju jedinstvenu percepciju.

Na primer, kada čujemo zvuk i vidimo usne kako se pomeraju, dobijamo percepciju izgovorene reči.

Kod dece sa autizmom je taj vremenski razmak veći, što znači da mozak povezuje stvari koje su se desile u razmaku od 500 milisekundi i koje bi trebalo da se doživljavaju kao zasebni događaji.

Stiven Kamarata, profesor na Univerzitetu Vanderbilt u Nešvilu, kaže da deca sa autizmom teško integrišu istovremene informacije koje dobijaju putem vida i sluha. Njima je to kao gledaju loše sinhronizovan film na stranom jeziku.

Studije takođe pokazuju da što je duži vremenski period između integrisanja informacija, to je deci teže da povezuju zvuk sa pokretima usana, što je veoma važno u ranim fazama učenja jezika. On takođe navodi da se vizuelni i auditivni signali ne povezuju na adekvatan način prilikom učenja novih reči.

Na primer, pokažete detetu prstom šolju na stolu i kažete „šolja“, i na taj način detetu se stvara slika šolje uz reč koja ide uz nju. Međutim, deca sa autizmom će možda gledati u nešto drugo i onda će im se reč „šolja“ vezati uz šešir koji su posmatrala u tom trenutku.

Ova zapažanja mogu doprineti tretmanima za decu sa autizmom koja imaju i poremećaje komunikacije. Mark Volas, direktor Vanderbilt Instituta za neurologiju, smatra da je moguće videti poboljšanje u govoru, komunikaciji i socijalnim veštinama ukoliko se uklone ovi problemi u ranoj senzornoj funkciji.
                                                                                                                           Hvala sajtu: drselakovic.rs

Izvor: roditeljsrbija.com

____________________________________________________________________________________

DA LI IMATE MUŠKI ILI ŽENSKI MOZAK…

tamoiovde-logo

Da li imate muški ili ženski mozak (i da li je to uopšte važno)?

Zablude o ‘’muškom i ženskom mozgu’’ nikada ne zastarevaju, a nauka nastavlja da ih proučava – bilo da se radi o biologiji ili (iznenađujuće?) sociologiji.

transsexual-brain-scan-copyBBC serija ‘’Da li je vaš mozak muški ili ženski’’ bavila se upravo ovom dilemom, gde je, indikativno, muški deo para istraživača Majkl Mozli tvrdio da postoje razlike između muškog i ženskog mozga koje su nusprodukt hormona kojima smo izloženi još u materici, dok istraživačica Alis Roberts smatra da se razlika javlja usled neujednačenosti testova koji ovo mere. Istorijski gledano, veza između biologije i feminističke politike uvek je bila ambivalentna i turbulentna.

Naročito se danas sukobljavaju istraživanja neuronaučnika sa stanovištima koja izjednačavaju utvrđivanje razlika u funkcionisanju muškog i ženskog mozga sa – seksizmom. Reči koje se pripisuju Brunu Latouru su ‘’nauka je zapravo politika’’.

Mnoge feministkinje poput Rut Blejer su se uključivale u razmatranje takozvanih determinističkih – bioloških objašnjenja razlika među polovima. Rut Blejer je bila i feministkinja i neuropsiholog i stoga je neumorno ukazivala na mane i nedostatke neurobioloških istraživanja čiji nalazi su bile razlike među polovima. Od osamdesetih godina prošlog veka do danas ne prestaje ovaj sukob mišljenja i perspektiva. Skovan je i termin ‘’neuroseksizam’’ koji se odnosi upravo na mogućnost da se istraživanjima mozga ‘’naturalizuju’’ razlike među polovima.

Već smo pisali o pretpostavljenoj većoj sklonosti žena takozvanim poremećajima raspoloženja nego što je to slučaj sa muškarcima ovde i ovde. Da se podsetimo, prema podacima Nacionalnog Instituta za Mentalno zdravlje, žene imaju 60% više šansi da obole od nekog oblika anksioznog poremećaja.

Svakako, ovi poremećaji pogađaju više od 40 miliona ljudi na godišnjem nivou, prema podacima iste organizacije, tako da je i broj obolelih muškog pola značajan. Međutim, i kada ostavimo prevalence po strani, istraživanja pokazuju da žene kojima je dijagnostikovan posttraumatski stresni poremećaj imaju teže simptome, lošiji kvalitet života i uopšte gore prognoze nego muškarci sa istom dijagnozom. Interesantno je i da žene bolje reaguju na farmakoterapiju nego muškarci.

No ono što nas je pre svega podstaklo da se dublje pozabavimo ovom temom je anegdota koju je ispričao profesor Muhamed Milad, saradnik na predmetu psihijatrija na Harvardu i direktor programa Bihejvioralnih neuronauka u bolnici u Masačusetsu.

On je u intervjuu koji je sa njim uradila Rejčel Zimerman ispričao kako je pitao profesora kada je još bio učenik zašto se eksperimenti u laboratorijama vrše samo na muškim miševima, i kako mu je profesor odgovorio da su ženski glodari to jest glodarke ‘’komplikovane’’.

Pomalo drsko i pokroviteljski rečeno, složićemo se, naročito kada dolazi od muškarca – ali da li se njegovi stavovi mogu potkrepiti naukom?

Muhamed Milad za sebe inače tvrdi da se bavi proučavanjem ‘’kompleksne veze između pola, straha i anksioznosti’’ i izneo je zapažanje da niski nivoi estrogena igraju ulogu u načinu na koji se nosimo sa strahom i sposobnošću da strah razdvojimo od anksioznosti – to jest, da su žene posebno ranjive i sklone traumatskim reakcijama u onom delu ciklusa kada je estrogen nizak, te da nivo estrogena ima veze sa anksioznošću uopšte. U mozgu muškaraca ovaj hormon je stabilniji pa je stoga, nagađa profesor Milad, stabilnije i njihovo raspoloženje.

Naime, u eksperimentu na pacovima, koji je izvela grupa autora zajedno sa Miladom, dokazano je da je davanje fluoksetina kao selektivnog inhibitora serotonina umanjilo anksiozne reakcije to jest strah kod ženskih pacova, ali ne i kod muških, i da je efekat moderiran fazom ciklusa kod ženki. Zapravo je varijansa postojala uglavnom kod ženskih primeraka vrste dok su muški bili stabilni u smislu varijanse.

Druga grupa autora pronašla je da se ženski i muški primerci vrste razlikuju u sposobnosti za slabljenje reakcije straha. Naime, po njima ‘’gašenje’’ reakcije zahteva aktivaciju ventromedijalnog prefrontalnog korteksa i amigdale, a estrogen modulira aktivnost ovih moždanih regija.

Recimo, kod pacijenata koji boluju od posttraumatskog stresnog poremećaja umanjena je aktivnost ventromedijalnog korteksa kao i hipokampusa dok je aktivnost amigdale preterana. Iako je i ovo istraživanje izvršeno na (komplikovanim i nekomplikovanim) pacovima, preporuka autora je bila da se efekat nivoa estrogena razmotri u budućim neuroistraživanjima poremećaja raspoloženja kod žena.

The illustration shows the silhouette of a woman and man standing back-to-back to each other in Berlin, Germany, 8 January 2013. Photo: Jan-Philipp StrobelRazlika u odgovorima na strah to jest u reakciji suzbijanja, odnosno gašenja straha, pronađena je kod ljudi u jednom istraživanju čiji autori posebno ističu značaj estrogena i čak navode da u studijama u kojima ove razlike nisu pronađene, to je verovatno zato što nije uzimana u obzir faza menstrualnog ciklusa ili faktor uzimanja pilula za sprečavanje začeća kod žena.

Stoga se može zaključiti da nijedno od navedenih istraživanja ne može biti osnova za pouzdanije zaključke, kao i da im je (verovatno) potrebna replikacija, kao što je i Rejčel Zimerman navela prilikom intervjua sa Miladom. Takođe, potrebno je pažljivo zaključivanje da bismo shvatili kako razlike, ako i postoje, utiču na individualna ponašanja.

Međutim, ono što jeste dobro je da se sada uzimaju u obzir i razlike u funkcionisanju muškaraca i žena, ne u smislu diskriminacije bilo jednih bilo drugih – već u smislu toga da se funkcionisanje muškog organizma više ne uzima kao norma. Takođe, problem nisu istraživanja i nalazi istraživanja već problem nastaje kada se ovi nalazi navode bez uzimanja u obzir konteksta. Tada oni postaju oruđe predrasuda, naročito ako su paušalno interpretirani i ako se zasnivaju na dihotomijama muško-žensko.

Piše: Marica Stijepović

Reference:
Seedat, S. et al. (2005). Post-traumatic stress disorder in women: epidemiological and treatment issues. CNS drugs, 19(5), 411-27.
Lebron-Milad, K. et al. (2013). Sex differences and estrous cycle in female rats interact with the effects of fluoxetine treatment on fear excinction. Behav Brain Res., 15, 217-222.
Zeidan, M. A. et al. (2011). Estradiol modulates medial prefrontal cortex and amygdala activity during fear extinction in women and female rats. Biological Psychiatry, 70(10), 920-7.
Milad, R. M. et al. (2010). The influence of gonadal hormones on conditioned fear extinction in healthy humans. Neuroscience, 168(3), 652-658.

Izvor: psihobrlog.wordpress.com

_____________________________________________________________________________________

ŽENA, MUŠKARAC I GLAVOBOLJA…

tamoiovde-logo1
Zašto žene tri puta češće nego muškarci pate od glavobolje?

Da li imaju niži prag tolerancije bola ili za to postoje drugi razlozi?

glavoboljaDa li znate odraslu osobu koja nikad nema glavobolje? Takvi srećnici su retki, naučnici tvrde da ih na svetu ima manje od deset odsto.

Međutim, kada se malo osvrnete oko sebe, da li primećujete ko se najviše žali na bol u glavi i vratu? Poznato je – to su žene. Takođe je dokazano da nije stvar u tome da žene teže podnose bol, već da zaista mnogo češće pate od glavobolja.

Tokom godinu dana oko 90 odsto ljudi ima glavobolju, međutim, tek jedan odsto njih su zaista „teški slučajevi“. Žene tri puta češće imaju glavobolju od muškaraca. Takođe, i geografija ima velikog uticaja – jedan tip glavobolje često je osoben za jednu oblast.

Zanimljivo je da poznata izreka „boli me mozak“ nije naučno utemeljena jer moždane ćelije nemaju receptore za bol. Kada imamo glavobolju, u stvari osećamo bol u pojasu koji okružuje mozak. Reč je o devet struktura koje mogu da bole, kao što su mišići, nervi, krvni sudovi, lobanja ili sinusi.
Naučnici klasifikuju glavobolje u 13 tipova prema tome zašto boli, gde boli i na koji način boli. No, ono što nas sve najviše zanima je – zašto imamo glavobolje.

Uzroci glavobolje mogu se pronaći u genetskoj predispoziciji, povredi glave, bolestima kao što su meningitis ili infekcija sinusa. Zatim, neki od povoda mogu biti promena vremena, emocionalni uzroci kao što su stres, depresija i anksioznost, neadekvatna hrana i piće, problem sa snom, buka, previše fizičke aktivnosti, premalo fizičke aktivnosti…
Glavobolja koja nije uzrokovana oboljenjem često se rešava unošenjem više vode, izbegavanjem kofeina koga ima u čajevima i kafi, uz više sna, zdravu ishranu i što manje stresa.

No, ovde se ne pominje odgovor na pitanje zašto žene više pate od glavobolje nego muškarci. Jedna od novijih teorija o kojoj naučnici još raspravljaju začeta je na UCLA (Univerzitet Kalifornije, Los Anđeles). Istraživači sa ovog univerziteta koji su radili testove na muškim i ženskim miševima, naime, sugerišu da žene imaju brže okidače koji aktiviraju svest o migreni.
Zapravo, pacijenti koji boluju od migrena prema ovom istraživanju imali su neobičnu karakteristiku: dramatično veliku moždanu aktivnost talasa koji se protežu unakrsno preko površine mozga.
Međutim, ono što je ovde razlika između muškarca i žena jeste što je kod žena ova aktivnost moždanih talasa bila mnogo lakše pobuđivana nego kod muškaraca. Jačina stimulusa koji je dovoljan okidač za glavobolju kod muškaraca je bio dva do tri puta viši u odnosu na žene. To znači da će isti događaj koji izaziva glavobolju žena osetiti mnogo pre i mnogo češće nego muškarac.

Međutim, naučnici sa UCLA nisu se bavili jednom važnom karakteristikom žena – promenom nivoa hormona.
Kada bi napravili grafik nivoa muških i ženskih hormona, tokom jednog perioda, na primer jednog meseca, primetili bismo vrlo upadljivu razliku. Dok muški hormoni prikazuju ravne linije koje gotovo uvek imaju iste vrednosti, ženski imaju upadljive skokove i padove, i to različitih hormona u različito vreme tokom meseca. Estrogen i progesteron, dva hormona koja dominiraju mesečnim ciklusom žene, mogu imati uticaj na hemijske supstance u mozgu koje se povezuju sa glavoboljama.

Generalno, što je niži nivo estrogena, to je veća šansa da se pojavi glavobolja, navode lekari američke klinike Mejo. Kako u toku meseca nivoi ovog hormona sa nekom pravilnošću opadaju i rastu, neke žene mogu primetiti pravilnosti i u glavoboljama. Poznato je, na primer, da je nivo estrogena najniži na samom kraju mesečnog ciklusa žene i da tada naglo pada, a da je najviši na sredini ciklusa kada se žene obično osećaju veoma dobro i poletno. Sličan uticaj ima pad nivoa hormona u vreme menopauze.

Bez obzira na sva ova znanja i istraživanja, glavobolje koje su jedan od najčešćih uzroka bola kod ljudi, još su nam veoma nepoznate. O tome svedoči i stalno uvećanje vrednosti svetskog tržišta analgetika koje bi do 2015. godine moglo da dostigne vrednost od 34,6 milijardi dolara.
Tekst: Marija Vidić

Izvor:elementarium.cpn.rs

_______________________________________________________________________________________________

PROTIV GLAVOBOLJE, JE BOLJE…tamoiovde.wordpress.com

_______________________________________________________________________________________________

SVE U PRIRODI JE POVEZANO…

tamoiovde-logo

Po izgledu ploda možemo zaključiti koji organ leči
Ako žena pojede jedan avokado nedeljno, hormoni će joj biti uravnoteženi, i sprečava se rak materice i jajnika. Najzanimljivije je to što je potrebno tačno 9 meseci da avokado od cveta postane zreo plod!
Orah nesumljivo podseća na mozak, pasulj na bubrege, a paradajz na srce.

Sve u prirodi je povezano.

Paradajz – Srce

u-prirodi-je-sve-povezano-foto-womansdaycom-1411588780-574087

Foto: Womansday.com

Paradajz ima četiri komore i crvena je. Srce takođe. Istraživanja pokazuju da je paradajz prepun kalijuma i gvožđa i dobra su hrana za srce i krv.

Orah – Mozak

u-prirodi-je-sve-povezano-foto-womansdaycom-1411588780-574077

Foto: Womansday.com

Orahovo jezgro liči na mozak, ima levu i desnu hemisferu, čak i nabori liče moždanim vijugama. Danas se zna da orah stvara neuronske prenositelje moždanih funkcija.

Celer – Kosti

u-prirodi-je-sve-povezano-foto-womansdaycom-1411588780-574079

Foto: Womansday.com

Celer, rabarbara i sl. sliče kostima, i utiču na jačinu kostiju. Kosti sadrže 23% natrijuma baš kao i ova hrana. Ako ne uzimate preko hrane dovoljno natrijuma, vaš će ga organizam uzeti iz kostiju, koje tada slabe. Ova hrana nadoknađuje potrebe vašeg skeleta.

Avokado – Materica

u-prirodi-je-sve-povezano-foto-womansdaycom-1411588780-574081

Foto: Womansday.com

Avokado, patlidžan i kruške utiču na zdravlje i funkciju materice – a upravo na nju liče! Ako žena pojede jedan avokado nedeljno, hormoni će joj biti uravnoteženi i sprečava se rak materice i jajnika. A najzanimljivije je to što je potrebno tačno 9 meseci da avokado od cveta postane zreli plod!

Slatki krompir – Pankreas

u-prirodi-je-sve-povezano-foto-womansdaycom-1411588780-574093

Foto: Womansday.com

Batat (Slatki krompir) liči na pankreas i uravnotežuje šećer u krvi.
Šargarepa – Oči

u-prirodi-je-sve-povezano-foto-womansdaycom-1411588780-574075

Foto: Womansday.com

Šargarepa u preseku liči ljudskom oku. Zenica, šarenica i druge crte podsećaju na oko. Da i nauka je dokazala da šargarepe itekako povećavaju protok krvi i funkciju očiju.

Grejpfrut – Dojke

u-prirodi-je-sve-povezano-foto-womansdaycom-1411588780-574085

Foto: Womansday.com

Pomorandže, grejpfrut i ostali agrumi liče na ženske dojke i pomažu kretanju limfe kroz dojke te sprečavaju rak.

Đumbir – Stomak

u-prirodi-je-sve-povezano-foto-womansdaycom-1411588780-574091

Foto: Womansday.com

Đumbir liči na želudac, poznato je da ublažava želudačne tegobe i nadutost. Sadrži posebne enzime koji su odgovorni za katalizu proteina u hrani, i na takav način pomažu probavi i sprečavaju grčeve, sprečava nastanak čira, oštećenja sluznice želuca, koristi se za lečenje želučanih bolesti poput dispepsije, kolika i dijareje.

Pečurka – Uho

u-prirodi-je-sve-povezano-foto-womansdaycom-1411589095-574097

Foto: Womansday.com

Gljiva poput šampinjona prerezana na pola podseća na ljudsko uho. Gljive poboljšavaju sluh, jer su jedna od retkih namirnica koje sadrže vitamin D. Ovaj vitamin je važan za zdravlje kostiju, čak i onih sitnih u uhu koji prenose zvuk prema mozgu.

Luk je sličan ljudskim ćelijama. On pomaže uklanjanju otrova iz njih. Od njega plačemo, a suze ispiraju i čiste spoljni deo oka.

beli-luk-1406663601-542889

Foto Kurir arhiva

Beli luk ima slična svojstva, uklanja otrove i opasne slobodne radikale iz našeg tela. Masline pomažu zdravlju i funkciji jajnika. Smokve su pune semena i vise u paru. One povećavaju broj i pokretljivost spermatozoida što sprečava muški sterilitet. Pasulj zapravo leči i pomaže funkciju bubrega, a izgleda upravo kao bubreg.
Fotografije preuzete sa sajta Womansday.com

Izvor:kurir-info.rs /(Atma)

______________________________________________________________________________________________

PRANJE MOZGOVA…

TAMOiOVDE-logo

SRCE POD PRITISKOM

Jedno naizgled zabavno planetarno ludilo zahvatilo je i naše prostore. Polivanje kofom punom leda, i izazivanje drugih da to urade, u ime dobrotvorne akcije kojom se sakuplja novac za istraživanje leka za Amyotrophic lateral sclerosis (ALS), neurološko oboljenje u Americi poznato i kao Lu Gerigova bolest, postalo je u isto vreme i planetarna medijska zabava.

MirjanaBobicMojsilovicU Americi je za nekoliko nedelja skupljeno više od 13 miliona dolara, a „izazov“ su masovno prihvatile holivudske zvezde, sportisti, pa čak i bivši američki predsednici. U „zabavu“ polivanja kofom punom ledene vode u humanitarne svrhe među prvima se uključio Bil Gejts, a njegovim stopama krenule su slavne ličnosti da se polivaju, i da to slikaju, postavljajući na stotine novih jutjub-klipova dnevno, a naslovne stranice novina naprosto su preplavljene mokrim slikama zvezda i zvezdica.

Nije jasno kakve veze ima polivanje kofom ledene vode sa retkim neurološkim oboljenjem, ali je čak i laiku jasno da je u ovoj iznenadnoj novoj zabavi, iza humanitarne oplate, vidljiva moć „odnosa sa javnošću“ odnosno propagande. Ljudi, naravno, mogu da ismevaju ideju manipulacije uma i ponašanja, ali će ipak pristati da reaguju po diktatu, polivaju se kofama, slikaju i prave selfije.

Edvard Bernajz, papa propagande i odnosa sa javnošću, davno je napisao da „svesna i inteligentna manipulacija organizovanih navika i uverenja masa jeste važan element demokratskog društva, te da oni koji manipulišu ovim nevidljivim mehanizmom čine nevidljivu vladu koja je istinska vladajuća snaga društva“.
Pametnima nije teško da zaključe da se sa kofom leda, u stvari, radi o svojevrsnom skretanju pažnje javnosti – i očigledno da ta strategija pali. Pošto svi, ovih dana, uz pomoć ogromne podrške zvezda javne scene, govore samo o polivanju kofama ledene vode, logično je da niko ne govori o policiji u Fergusonu, zločinima u Palestini, hemijskim tragovima u vazduhu, hloru u vodi itd.

Uz pomoć interneta i medija, ceo svet se poliva vodom, i ne zna zašto to čini. Čak i bolivudski glumci se polivaju kofama leda, jer je to tako moderno, a manija je pre nekoliko dana zahvatila i Srbiju. Čeda Jovanović je prvi političar koji je prihvatio ovaj izazov, koji su, naravno, zabeležile kamere. Ispostavlja se tako da je polivanje kofom ledene vode najbrži savremeni marketing, kome pribegavaju svi koji ovih dana računaju na javnost.
Ali, osim skretanja pažnje javnosti sa važnih tema, i osim „modernosti“ ove planetarne histerije u svrhu lične promocije, malo kome je jasno da u ovoj bezazlenoj igri čuči svojevrsno pranje mozgova. Nije onda ni slučajno što se radi o polivanju vode na glavu.

Radi se o lančanoj reakciji – šta god da se, kao model ponašanja, promoviše uz pomoć holivudskih zvezda, ovce diljem planete pratiće to bez ikakvog pogovora. Diktat besmislenog polivanja kofom ledene vode sve više izgleda kao pokazna vežba moći upravljanja ljudskim ponašanjem, i mnogi koji su na to pristali, pristali su, simbolički, na dobrovoljno ropstvo i diktat. Uzvik „izazivam te“ dobija prizvuk magijskog okidača, a masovno polivanje vodom (besmisleno da besmislenije ne može biti) nije ništa drugo nego društveni eksperiment. Humanitarna akcija je samo pokriće.

U Srbiji se ne polivaju da bi donirali novac za istraživanje leka za neurološku bolest, nego zato što je to moderno, a usput će se naći neki drugi humanitarni razlog. Biti moderan, i biti mlad, očigledno znači biti u usamljenoj gomili. U tom smislu, možda bi trebalo da imamo malo više inventivnosti – da se neko setio da, na primer, objavi svoju sliku na društvenim mrežama i izjavi „Aj“, u dobotvorne svrhe, za spas Pančićeve omorike, ili da sebi zarije kornet sladoleda u čelo – bilo bi daleko smešnije, zabavnije, i možda bi ta ogoljena ludost još više osvojila svet nego ovo ludilo sa kofama i glavama.

Majmunisanje tako postaje neka prinuda koje ljudi, najčešće, uopše nisu svesni. Tačnije, sve se svodi na četiri reči – „ako hoćeš da budeš…“ u medijima, moderan, u trendu, u politici – onda uradi ono što svi drugi rade. Veliki Brat te posmatra.
Na kraju, polivanje kofom ledene vode, za nekog je samo zabava (iako to nikad nije samo zabava), a za neke je, najblaže rečeno, otrežnjenje. U politici, na primer, sindrom kofe ledene vode nešto je što je standardna procedura „ako hoćeš da…“
Nije li upravo Srbija ovih dana dobila sličan „čelendž“ iz EU? Ili će da se polije kofom po glavi i odustane od izvoza poljoprivrednih proizvoda u Rusiju, ili će uslediti neki novi izazov? Francuska može da izvozi ratne brodove u Rusiju, ali Srbija ima da se polije kofom neidentifikovanog sadržaja i da pritom u tome uživa.
Mnogima je sve ovo veoma zabavno, mnogima je smešno, ali mnogima se od ovog leda i kofe diže kosa na glavi.
Mirjana Bobić-Mojsilović 

Izvor:Večernje novosti

________________________________________________________________________________________________

DA PREĐEMO ODMAH NA STVAR……

TAMOiOVDE____________________________________

Vrana – inteligentna graktalica

Vrana ne spada u klasične kućne ljubimce, ali može se videti sve češće u urbanim naseljima.

b42628f79a294675b36162209f86e045_L Često se vezuje za horor filmove, i ne može baš da se pohvali svojim cvrkutanjem i izgledom. Ali, naučna istraživanja pokazuju da su vrane veoma inteligentne ptice.

Vrane pokazuju izuzetnu inteligenciju i sposobnost učenja i prilagođavanja. Na primer, sposobne su da koriste tri vrste „oruđa“ da bi stigle do hrane ili ostvarile neki drugi cilj.

Svakom problemu one prilaze posebno i pokušavaju da saznaju kako najbolje da ga reše.

  Istaživanjima je dokazano da vrane ne samo da koriste „alate“ koje izrađuju od grančica u prirodi, već i prilagođavaju predmete koje nikada ne nalaze u prirodi. Jedno istraživanje je pokazalo da je vrana dovoljno inteligentna da kljunom savije komad žice između dva čvrsta predmeta, da bi dobila udicu za hvatanje crva zatvorenih u duguljastoj plastičnoj posudi.

  U jednom naučnom eksperimentu vrane su pokazale veliku kombinatoriku i sposobnost za korišćenje „oruđa“. Jedna vrana je dobila već savijenu žicu, a druga ravnu. Njihov cilj je bio da izvuku korpicu iz uske cevi. Prva vrana je bez problema izvukla korpicu uz pomoć svoje savijene žice. Druga vrana je savila žicu i zatim izvukla korpicu. Nijedna od dve vrane nikada nije imala žicu u kljunu.

vrana 3 Vrane su se prilagodile urbanim uslovima. U Japanu su bacale orahe na ulice da bi ih automobili pregazili i polomili im ljuske, a kasnije su jele te smrskane orahe.

Naučnike je iznenadilo to što su vrane izabrale upravo deo ulice na kojem se nalazi pešački prelaz. One bi strpljivo čekale da neko od pešaka pritisne dugme za zeleno svetlo i zatim bi bez opasnosti od automobila sakupile svoj plen, koji je prethodno automobil smrskao.

 Vrane mogu da zapamte i dane i vreme kada đubretari odnose smeće, kao i maršutu kojom voze. S obzirom da nisu dovoljno snažne da same otvore kantu za smeće, lete za kamionom nadajući se da će pri utovaru smeća nešto ostati ili da će nešto ispasti tokom vožnje.

 vrana 2Naučnici iz Sijetla su svojim eksperimentom dokazali da vrane mogu da zapamte izgled ljudskog lica. Oni su uhvatili sedam vrana i svaku označili i pustili, a za to vreme su nosili maske. Pet godina kasnije pokazalo se da su vrane reagovale svaki put kada bi ugledale naučnike sa maskom. One ne samo da su graktale na njih, već su ih i napale. Osim obeleženih vrana na naučnike sa maskama isto su reagovale i ostale vrane.

Naučnici smatraju da vrane prepoznaju ljude na isti način na koji se međusobno prepoznaju, ali mogu i detaljno da prenesu drugim vranama informacije što im pomaže da se međusobno upozoravaju. Naučnici zato veruju da vrane međusobno komuniciraju svojim „posebnim jezikom“ i prenose utiske, upozorenja, informacije. Zato čak, i vrane koje se još nisu rodile u vreme kada se eksperiment nad njihovim roditeljima dogodio znaju kako izgledaju maske koje su naučnici tada nosili.

vrana 4Vrane, kao i druge životinje čuvaju svoje zalihe hrane. Ako primete da ih prilikom sakrivanja hrane gleda neka druga vrana, umesto na tajno skrovište vrana plen krije u perje, a zatim odleti na neko drugo mesto i sakrije hranu.

Vrane prenose znanja na sledeće generacije. Zanimljiv je slučaj grada Chathama u Ontariju čiji su stanovnici organizovali masovan odstrel vrana, jer su im one uništavale useve pri svakoj godišnjoj seobi. Prvog dana posle te odluke lovci su ustrelili jednu vranu, a ostale vrane su nastavile svoje putovanje.

vrana 5Danas, generacijama posle ni jedna vrana nije preletela preko tog područja i u potpunosti su promenile svoju maršutu za seobu. Vrane ponekad promene celu maršutu svog putovanja da bi izbegle opasna mesta, a svaka vrana u jatu zna tačno mesto gde je jedna od njih nastradala.

Vrane uspešno razlikuju poznate od nepoznatih glasova ljudi, kao i pozive prijateljskih ptica od ostalih vrsta, pokazala su novija istraživanja. Ove sposobnosti omogućavaju vranama da opstaju u urbanom okruženju.

artnit.net

__________________________________________________________________________________

VRANE NEMAJU PTIČJI MOZAK

images-2013-72968047600_542379945Neurobiolozi istražuju neuronsku osnovu inteligencije vrana

Naučnici su dugo sumnjali da su ptice iz porodice Corvidae, koja uključuje gavrane, vrane i svrake, veoma inteligentne.

Neurobiolozi Lena Vejt i profesor Andreas Nider iz Tubingena demonstrirali su kako mozak vrana proizvodi inteligentno ponašanje kada ptice moraju da donose strateške odluke. 

Vrane nemaju ptičiji mozak. Bihevioralni biolozi ih čak nazivaju „pernati primati“, jer ptice prave i koriste alat, mogu da zapamte veliki broj mesta za ishranu, kao i da planiraju svoje društveno ponašanje u skladu sa onim što ostali članovi njihove grupe rade.

Ovaj visok nivo inteligencije može izgledati iznenađujuće zato što su ptičiji mozgovi izgrađeni na fundamentalno drugačiji način od mozga sisara, uključujući i primata, koji se obično koriste prilikom ovakvih istraživanja.

Istraživači iz Tubingena su prvi koji istražuju moždanu fiziologiju inteligentnog ponašanja vrana. Istrenirali su vrane, tako da izvršavaju testove memorije na računarima. Vranama je prikazivana slika koju su morale da zapamte. Ubrzo zatim, imale su zadatak da izaberu jednu od dve slike na ekranu, dodirujući njegovu površinu svojim kljunovima. Jedna od slika bila je identična sa prikazanom slikom, dok je druga bila nešto drugačija. Ponekad je pravilo igre bilo da vrane izaberu istu sliku, a ponekad da izaberu drugačiju. Vrane su bile u mogućnosti da obave oba zadatka i da biraju odgovarajuću sliku svaki put.

To pokazuje visok nivo koncentracije i mentalne fleksibilnosti koju samo nekoliko životinja poseduje, što predstavlja napor čak i za ljude.

Vrane su bile u stanju da brzo izvedu zadate zadatke čak i kada im je predstavljen novi set slika. Istraživači su posmatrali moždanske aktivnosti u moždanom regionu (nipodallium caudolaterale) sa najvišim kognitivnim nivoom među pticama. Jedna grupa neuronskih ćelija reagovala je posebno kada su vrane morale da izaberu istu sliku, dok je druga grupa ćelija uvek reagovala kada su morali da operišu sa „drugačijim slikama“.

Posmatrajući ove aktivnosti, naučnici su bili u mogućnosti da predvide koja pravila će vrane poštovati čak i pre nego što naprave izbor.

„Mnoge funkcije se odvijaju drugačije u pticama zbog toga što nas duga evolutivna istorija odvaja od ovih direktnih potomaka dinosaurusa,“ rekla je Lena Vejt i dodala: „To znači da ptičiji mozak može da nam pruži alternativni odgovor na pitanje kako se inteligentno ponašanje proizvodi sa drugačijom anatomijom.“

Vrane i primati imaju drugačije mozgove, ali ćelije koje regulišu procese donošenja odluka su veoma slične. One predstavljaju princip koji nastao procesom evolucije. „Baš kao što možemo da izvučemo validne zaključke o aerodinamici, poređenjem veoma različito sagrađenih krila kod ptica i kod slepih miševa, tako isto možemo da dođemo do zaključka o tome kako mozak radi istražujući funkcionalne sličnosti i različitosti u relevantnim oblastima mozga kod ptica i kod sisara.“ kaže profesor Andreas Nider.

Izvor:nationalgeographic.rs

___________________________________________________________________________________

To, da su vrane posebne posvedočuje nam  i stari dobri Ogden Neš.

Da pređemo odmah na stvar.*

VRANA I  ORAO

imagescrow-and-eagleJednog je dana srela vrana
Orla na nekoj santi leda,
šacnula ga sa svih strana,
pa reče prva, preko reda:

Znaš, ti si or’o, ja sam vrana,
smatra se, skoro, da si car,
k’o Standard-Oil si sav bez mana –
Što ne pređemo onda na stvar?

Ja sam ti vrana bez gavrana,
zašto da zalud gubimo vreme,
samo ćurana veže zabrana,
Nema dileme za boeme!

I kao ženska i kao ženka
mnogim se čarima mogu da dičim,
nisam ti neka meka femka,
Garantujem ti – neću da cičim.

Ako te usrećim malim muškarcem –
polovnim orlom, tim bolje za nas;
Jednom sam rodila dete s komarcem,
smejem se zato i dan-danas!

Skinuvši krunu, orao reče
pošto je izgubio svaku nadu:
Od tebe nema gadure veće –
Ali si jedina ptica u gradu.

Ogden Neš

tamoiovde.wordpress.com/2012/02/10/polovni-orao/

___________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

TRI SAZNANJA O PČELAMA…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________________

PĆELE I CVEĆE KOMUNICIRAJU PUTEM ELEKTRICITETA 

01-pcela_620x0Pčele i cveće komuniciraju zahvaljujući elektricitetu, trvde britanski naučnici u studiji koju je objavio časopis „Science Express“.

 Naime, cveće emituje slabo električno polje koje insektima zaprašivačima signalizira prisustvo nektara.

„Kada se pčela približi cvetu, vidljiva su zrnca polena koja skaču na nju pre nego što se spusti na biljku. To je začuđujuće“, kaže vođa istraživanja Danijel Robert sa univerziteta u Bristolu.

On objašnjava da je taj fenomen rezultat razlike u električnom naboju biljke i insekta.

Pčela ima pozitivni naboj, dok cvet emituje slabo električno polje negativnog naboja koje deluje kao signal koji šalje pčeli.

Kada cvetu pčela dođe u posetu, on automatski gubi dobar deo svog električnog naboja. Ukoliko je cvet naelektrisan, to znači da sadrži nektar. U suprotnom, pčela dobija informaciju da je dragocena slatka tečnost potrošena i da treba da potraži drugi cvet.

„Cvet ne može da slaže insekte. U njegovom je interesu da ih ne laže. To je naša hipoteza“, navode britanski istraživači, dodajući da se još uvek ne zna kako insekt prima signal i da će to pitanje biti tema njihovog narednog istraživanja.

Da bi došli do ovog zaključka, istraživači Škole biologije Univerziteta u Bristolu posmatrali su više od 200 pčela tokom sakupljanja polena iz petunija.     Tanjug | 24. februar 2013.

KOFEIN POBOLJŠAVA MEMORIJU PČELA

pcel_620x0Kofein deluje podsticajno i na pčele, unapređujući njihovo pamćenje i čineći da bolje oprašuju biljke, pokazalo je britansko istraživanje obavljeno na Univerzitetu Njukasl.

 Pčele hranjene nektarom koji sadrži kofein, a prirodno se može naći u cvetovima kafe i nekih citrusa (grejpfruta i limuna), su tri puta bolje pamtile miris određenog cveta od onih koje su se hranile šećernim rastvorom, izveštava AFP.

Kofein je odbrambena biljna hemikalija i ima gorak ukus, pa ga britanski tim nije ni očekivao u nektaru, ali ispostavilo se da je njegova koncentracija u nektaru rečenih biljaka mala i da ne odbija pčele, već čak deluje podsticajno.

Vođa istraživanja Džerealdina Rajt napominje da je dejstvo nektara sa kofeinom na memoriju pčela zapanjujuće – tri puta više njih je pamtilo miris određenog cveta i posle 24 časa, a dva puta više posle tri dana, u odnosu na pčele hranjene šećernim rastvorom.

„Ono što smo uočili kod pčela može da objasni kako kofein deluje i na ljudski mozak i zašto mnogi vole da piju kafu kada uče“, ističe koautor studije Fil Stivenson.                                                           Tanjug | 08. mart 2013.

PČELE MOGU DA NAMIRIŠU MINE UDALJENE PET KILOMETARA

suncokret-pcela-(2)_620x0Hrvatski naučnici odgajili su posebnu vrstu pčela koja na daljini od pet kilometara može da ‘namiriše’ mine zakopane u zemlji, povezujući miris hrane s mirisom eksploziva.

Pčele su hranjene šećerom pomešanim s aromom eksploziva, a stručnjaci su proveli nekoliko godina trenirajući ih i usavršavajući tehniku pronalaženja eksploziva, piše „Jutarnji list“.

„Ideja je bila da pčele počnu da povezuju miris hrane s mirisom eksploziva. Sigurnije je, a one su brže od bilo kog psa. Druga prednost jeste da kada ne rade, proizvode vrlo ukusan med“, kazala je trener pčela, profesorka Mateja Janeš.

Projekat je započet 2007. godine na fakultetu Agronomije, a tada su pčele trenirali u velikom šatoru razapetom na livadi kraj fakulteta.

Ovu vest preneo je i britanski Daily Mail, koji navodi da je Hrvatska još uvek u procesu razminiranja jer je 680 kvadratnih kilometara teritorije prekriveno sa, kako se procenjuje, oko 90 hiljada mina zaostalih još od rata 90-ih.            Izvor:novosti.rs

Priredio: Bora*S

MISTERIJA ZVANA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________

…LJUBAV

Zaljubljenost isključuje neke funkcije mozga

Delovi mozga odgovorni za rasuđivanje, strah i negativne emocije prestaju da rade u blizini osobe u koju smo zaljubljeni, zbog čega se često upuštamo u romanse sa osobama koje nisu baš idealne. Do ovog privremenog ludila dolazi zbog iskonske želje za reprodukcijom, smatraju stručnjaci.

ljubav 2Naučnici su počeli da otkrivaju misteriju koju niko do sada nije uspeo potpuno da definiše – ljubav!

Nove tehnologije omogućile su im da proniknu u suštinu procesa koji se dešavaju u mozgu kada se zaljubimo.

Skeniranjem je utvrđeno koje se regije mozga aktiviraju i, još važnije, koje se gase tokom udvaranja.

Frontalni korteks, veoma važan za rasuđivanje, potpuno se isključuje kada se nalazimo u blizini osobe koja nam se dopada zbog čega prestajemo da sumnjamo i kritički razmišljamo, pokazalo je snimanje magnetnom rezonancom.

mapa mozga2Delovi mozga koje ljubav „gasi“

Semir Zeki, profesor na Londonskom univerzitetskom koledžu, smatra da se mozak ovako ponaša zbog više biološke svrhe – mogućnosti reprodukcije.

Pored odlučivanja, primećeno je da su oslabljeni i delovi mozga kojima se kontrolišu strah i negativne emocije. Zbog toga lakše dolazi do fizičkog kontakta dve osobe, ali i zanemarivanja svih saveta prijatelja da „nije on(a) za tebe“.

Uprkos tome, u poslovnom okruženju zaljubljene osobe mogu sasvim normalno da rasuđuju i donose odluke. Stanje se menja jedino kada se u blizini pojavi predmet požude.

ljubav3Rezultati istraživanja su, takođe, pokazali da se nivo dopamina, hemijske supstance koja se nalazi u mozgu, povećava kada smo zaljubljeni. Ta supstanca ima presudan uticaj na osećanja zadovoljstva i bola, a povezana je sa željom, privlačnošću i euforijom.

Sličan efekat kao ljubav na nivo dopamina ima i uzimanje određenih narkotika poput kokaina.

rts.rs