LAŽIIGRA: DANAS-SUTRA…

tamoiovde-logo

SUTRA! SUTRA!

To glasno i raspevano „Sutra!“ diglo se sa mog kamenog sedišta i prenelo odjednom daleko, do drugog, davnašnjeg i šapatom kazanog „Sutra!“. I ne samo do njega. Sva mi je mladost, čini mi se, bila puna toga zvuka.

Salvador Dali

Pred našim pustim i jednoličnim „danas“ stalno su bila zatvorena vrata na kojima je pisalo „sutra“.

A nije nas još ni nausnica bila ogarila kad su nam naši stariji i naši nastavnici stali da govore o važnosti i veličini onog što nas očekuje – sutra.

A govorili su to tako mrko i ozbiljno i, ne znam zašto, sa gorčinom i pretnjom u glasu, da smo se na kraju više plašili tih njihovih obećanja, nego što smo im se radovali.

Zbog toga slavnog i velikog „sutra“ tražili su strogo od nas da budemo vredni i poslušni, strpljivi i krotki.

Jer, danas-sutra, vi ćete stupiti u život, a život…“ „Danas-sutra trebaće vam sve to.“ „Danas-sutra vi ćete stati na svoje noge“. I sve tako. Pa tako je otprilike i bilo kad smo „stupili“ u taj život. Sve tako nekako: danas-sutra! Laža i paralaža! Ni danas ni sutra!

Ništa od tog unapred zamišljenog i udžbenicima i katihizisom garantovanog života. A stvarni život dokopao te tako da si i zaboravio da imaš noge, i da nisi imao gde da staneš.

Slagalo „danas“ a izneverilo „sutra“. Ništa od svega toga! Nego svojom krvlju i svojim mozgom, svojim rukama trebalo je sve iznova stvarati, i „danas“ i „sutra“, sve skupa plaćati svojim naporima, lutanjima, strahovanjima i stidovima, da bi se nešto malo prava puta i svetla vidika najposle sagledalo, da bi prevaren, iskušavan i namučen čovek našao bar toliko dostojanstva, mira i slobode da može da predahne i da se, kao na oazi u bezimenoj pustinji vremena, malo odmori na onoj crtici koja vezuje i deli to nekadašnje roditeljsko i vaspitačko „danas-sutra“.

Trebalo je sve ispite ponovo polagati, raditi ono za što te nisu spremili i znati ono čemu te nisu učili, trebalo je krvavo braniti od sebe i od drugih svoje „danas“, izvojevati svako svoje neizvesno „sutra“, da bi se koliko-toliko živelo kao čovek među ljudima.
To mi je, valjda, za ceo život zagorčalo tu reč sa dva lica i njenu lažiigru: danas-sutra.

Ali kako da se čovek odbrani od takvih reči koje su za nas zauvek sagorele i potamnele, kojih smo se davno oslobodili, a koje mogu i danas da nam, bar za nekoliko trenutaka, zamrače i najsvetliji dan, kad ih ovako slučajno čujemo?

Ivo Andrić

 Iz pripovetke Na stadionu

Izvor:kljucnekosti


 

DOK TRČIMO DO CILJA…

VLAJKO

Uvek kad se igramo,
meni kažu: bićeš konj,
i ja — šta ću: moram.
 
I još neki budu konji,
a ostali sednu nam na leđa,
pa se tako trkamo.

Mi, koji smo konji,
dok trčimo do cilja,
u konje se pretvorimo, majke mi.
 
I srce nam konjsko.
I mozak nam konjski.
I oči nam konjske.
 
I mogu vam reći: kad sam konj,
uošite mi nije važno da stignem baš — prvi.
To je važno samo onom što me jaše, majke mi.

Miroslav Antić


 

SINDROM MODERNOG DOBA…

tamoiovde-logo

Sindrom izgaranja na poslu i zvanično poremećaj

Svetska zdravstvena organizacija  uvrstila je sindrom izgaranja na radnom mestu usvoj priručnik Međunarodne klasifikacije bolesti (ICD-11)

Foto: Gerd Altmann, Pixabay

To, između ostalog, znači da će zdravstveni radnici odsad sindrom izgaranja na poslu dijagnostikovati kao medicinski poremećaj.

Oslanjajući se na sve veći broj istraživanja, prema navodima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), pomenuti sindrom (eng. burnout syndrome) je posledica hroničnog stresa na radnom mestu, koji karakterišu iscrpljenost, nedostatak energije, neispavanost, glavobolja, povećana mentalna distanca od posla, smanjena efikasnost, kao i cinizam i negativnost u vezi sa poslom.

Među simptomima su takođe prisilno razmišljanje o poslu i posle radnog vremena, smanjena potreba za društvenim kontaktima, nedostatak vremena za privatne obaveze i nemogućnost da se osoba opusti čak i kada je na godišnjem odmoru.

Istraživanja SZO-a takođe ukazuju da se izgaranje dešava onda kada zahtevi na poslu daleko prevazilaze nadoknade, priznanja i vreme potrebno za odmor. Ambicije i idealizam bivaju ugušeni, a zaposleni često pate od osećaja niže vrednosti.

Prema nekim studijama duboka emocionalna iscrpljenost i negativnost prouzrokovane izgaranjem mogu uticati na promene u mozgu koje otežavaju suočavanje sa stresom u budućnosti. Sve to veoma se negativno odražava i na javno zdravlje.

Istraživanje sprovedeno u Velikoj Britaniji, na primer, pokazalo je da skoro 30 odsto menadžera ljudskih resursa smatra da je izgaranje u njihovoj organizaciji rasprostranjeno, dok nedavno objavljeni podaci u izveštaju sa Harvarda ukazuju na krizu koja je zahvatila javno zdravlje usled izgaranja lekara. Takav trend mogao bi američku ekonomiju da košta 4,6 milijarde dolara godišnje.

Kako ističu britanski stručnjaci, pomenuti sindrom bi trebalo uočiti što pre kako bi se posledice sprečile na vreme. Oni takođe veruju da će novi međunarodni standardi doprineti boljoj dijagnozi i samom lečenju.

Sindrom modernog doba

Ovaj termin prvi je uveo psiholog Herbert Frojdenberger 1974. godine. On je sindrom izgaranja okarakterisao kao čitav niz simptoma koji proizilaze iz iscrpljenosti prouzrokovane prekomernim zahtevima na poslu, među kojima su glavobolja, nesanica, razdražljivost i skučeno razmišljanje.

Zanimljivo je i poreklo naziva koji je ovaj poremećaj dobio po naslovu romana engleskog pisca Grejema Grina „Slučaj Izgaranje“ (A Burnt–Out Case) u kom poznati arhitekta, umoran od sopstvene slave, prestaje da pronalazi smisao i zadovoljstvo u životu i odlučuje da napusti posao i ode u afričku džunglu.

Faktori rizika

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, na poslu postoji veliki broj činilaca koji mogu doprineti urušavanju mentalnog zdravlja. Većina njih odnosi se na samu prirodu posla, radno okruženje, kompetentnost zaposlenih, kao i pomoć i podršku kojima raspolažu prilikom obavljanja svojih obaveza.

U slučaju sindroma izgaranja istraživači posebno naglašavaju nekoliko glavnih faktora rizika među kojima su preveliki obim posla, nedostatak odgovarajuće nadoknade, gubitak osećaja povezanosti sa ostalim zaposlenima, nepravda i sukob vrednosti.

Posledice, kao i sam sindrom, moguće je lečiti na dva nivoa, individualnom i organizacionom. Prema navodima SZO-a, pored različitih obuka za upravljanje stresom kroz koje bi zaposleni trebalo da prođu, važan element za uspostavljanje zdravog radnog okruženja je i razvoj zakonodavstva, strategija i politike koji bi doprineli izgradnji zdravijeg radnog okruženja.

Tekst: Anđela Mrđa

Izvor: elementarium.cpn.rs

____________________________________________________________________________________________

PLETENJE JE KAO JOGA…

tamoiovde-logo

HOBI KOJI IMA NAJVIŠE BENEFITA ZA MOZAK: “Pletenje je nova joga” tvrde neurolozi

 Sećate se kako su naše bake bile smirene i spokojne u razgovoru sa nama dok bi u rukama držale igle i klupko?

Printscreen: Youtube

Naučnici su došli od zaključka da ritmički tempo pletenja radi svoj posao: za vreme ovog zanimljivog posla, čovek kao da upada u trans, pa je zato smiren.

 Ruke zauzete, glava oslobođena od nepotrebnih misli, svest je u stabilnom stanju ravnoteže.

Pletenje se ispostavilo kao misaona praksa, tačnije kombinacija meditacije i koncentracije, a ovaj hobi primenjuju milioni žena širom sveta.

Nova joga, kako je pojedini naučnici nazivaju, zbog toga što na zaljubljenike u ovaj zanat deluje okrepljujuće i smirujuće.

Jedna studija u kojoj je učestvovalo više od 4000 pletilja iz celog sveta, dokazala je da se dok se plete, vrlo često javlja stanje sreće. Relaksacija, otklanjanje stresa, samorealizacija, postaju dostupni ljudima koje se bave ovim hobijem.

Tri puta nedeljno posvetiti pletenju značajno bi smanjilo nivo stresa, kažu u istraživanjima.

Postoje nekoliko benefita koje pletenje može dati čoveku tvrde naučnici:

1. Poboljšava se mentalno stanje

2. Pažnja i koncentracija se vežbaju i pospešuju

3. Razvoj finih motoričkih sposobnosti doprinosi da svari radite bolje i u drugim poslovima koji se rade rukama

4. Razvija se kreativnost

5. Imaćete osećaj postignuća za lepo urađeni posao, i samopouzdanje u rad koji obavljate

6. Razvija se strpljenje i istrajnost

7. Memorija se poboljšava i mozak brže radi

Potpuna predanost koju daje pletenje, ne može se uporediti ni sa čim što pružaju ostali hobiji. Mnogi naučnici veruju da pletenje pomaže starijim ženama da ostanu prisebne i produže život.

Tvrdnje su i te da se depresija i anksioznost mogu pobediti uz pomoć pletenja, a u teškim vremenima ovaj hobi može postati spas od raznih uznemirenja.

Izvor: ekspres.net


TAMOiOVDE-FotoPlus


_________________________________________________________________________________________

JEZIVA MOĆ…

 tamoiovde-logo

Naučnici će uskoro moći da „brišu“ strahove iz MOZGA LJUDI

Zašto biste se suočavali sa svojim strahovima kada naučnici mogu jednostavno da ih izbrišu iz vašeg mozga?

foto-ilustracija: pixabay.com

Upravo to je ono što istraživači kažu da bi mogli da urade u studiji objavljenoj u ponedeljak u magazinu “Nature of Human Behavior”.

Većina tretmana za fobije i posttraumatski stresni poremećaj uključuje upotrebu lekova koji mogu da imaju neželjeno propratno dejstvo ili terapiju averzije koja zahteva suočavanje pacijenata sa njihovim strahovima.

Ali, istraživači navode da bi nova tehnika – dekodirana neurološka povratna informacija, nazvana ‘DecNef’, mogla da ‘ukloni određene strahove iz mozga’ putem skeniranja mozga i upotrebe veštačke inteligencije.

Istraživači su kod ispitanika stvorili traumatično sećanje tako što su ih podvrgavali šokovima svaki put kada bi videli određenu boju, piše Gardijan.

Putanje u mozgu koje stvorio novi strah ponekad bi se pojavljivale podsvesno, čak i kada se ispitanici ne bi plašili ili razmišljali o tome.

Kada bi se to desilo, istraživači bi davali ispitanicima nagradu, a strah bi vremenom zamenila druga osećanja, piše Njuzer.

Stručnjaci veruju da bi postepeno uspeli da ublaže fobije ukoliko bi otkrili koje putanje u mozgu su tačno povezane sa uobičajenim strahovima, poput straha od paukova ili zmija.

Doktor Micuo Kavato se nada da će početi sa primenom nove terapije u narednih nekoliko godina.

(B92.net, Newser)

Izvor: vestinet.rs

______________________________________________________________

ORGAN ZA ČUVANJE SEĆANJA…

tamoiovde-logo

Kako je pamćenje pomoglo mozgu da postane organ koji se često poistovećuje sa sedištem ličnosti

Foto: Pixabay

Kada bismo pre nekoliko milenijuma faraona iz Srednjeg egipatskog kraljevstva upitali gde se nalazi njegovo ”ja”, pokazao bi ka srcu u kome je, prema njegovom verovanju, sedište inteligencije.

Faraonovo srce je zato čuvano na svom mestu prilikom mumificiranja dok je mozak odstranjivan kao manje značajan organ.

Čak ni milenijum kasnije Aristotel nije odlučio da um premesti u mozak već je ovom organu dodelio skromnu ulogu mašine za hlađenje krvi.

Premeštanjem intelekta iz srca u mozak posvećeno je više pažnje i objašnjavanju funkcionisanja organa za koji je vezan čovekov identitet. Objašnjenja su, doduše, ostala vrlo simpatično zasnovana na metaforama i asocijacijama u skladu sa trendovima razvoja tehnike i nauke. Razvoj hidraulike je rad mozga asocirao sa kretanjem fluida, razvoj hemije i elektronike omogućio je lekaru i fizičaru Hermanu fon Helmholcu da uporedi mozak sa telegrafom, a pojava računara je navela matematičara Džona fon Nojmana da posmatra mozak kao digitalnu mašinu.

Mozak je odgovoran za procese pamćenja koje smatramo bitnim delom identiteta. Pamćenje nije sve što smo mi, ali ono čini bitan deo ličnosti jer se odluke i razmišljanja uvek prelamaju kroz prizmu onoga čega se sećamo. Ukoliko primetimo da pamćenje koje delimo na kratkoročno i dugoročno podseća na računarsku radnu (RAM) i sekundarnu, stalnu memoriju (Hard Disk), u zamci smo da podlegnemo privlačnoj metafori koja može navesti na pogrešno razumevanje načina na koji pamtimo i postojimo. U načinu funkcionisanja memorije mozga i računara postoje suštinske razlike.

Kada je polovinom 20. veka psiholog Karl Lešli u svojim eksperimentima krenuo u potragu za engramima, u kojima je pretpostavljao da se nalazi memorija, došao je do neočekivanog rezultata. Miševima koje je naučio da reše lavirint je odstranjivao delove mozga i primetio da ih na taj način samo usporava da reše lavirint, ali ih ne sprečava da posle nekog vremena rekonstruišu rešenje. Zaključio je da memorija nije lokalizovana na jednom mestu već se verovatno rasprostire po cerebralnom korteksu.

Ovakvo otkriće je postalo manje iznenađujuće zahvaljujući neuronaučniku Eriku Kandelu i radu za koji je dobio Nobelovu nagradu 2000. godine. Proučavajući jednu vrstu morskih puževa i njihov disecirani nervni sistem, Kandel je šezdesetih godina primetio da nadražaji koji putuju kroz nervni sistem formiraju nove, do tada nepostojeće, veze između neurona. Zaključio je da se informacije ne pohranjuju u postojećim nervnim ćelijama već njih čine formirane složene strukture.

Foto: Pixabay

Ukoliko pokušamo da se setimo prezimena nekog poznanika, u svest ćemo spontano prizvati i njegov lik ili čuti rečenicu koju je izgovorio poslednji put kad smo ga videli. Ovo objedinjavanje različitih senzacija u jednu uspomenu se odigrava uz pomoć hipokampusa koji konsultujući amigdalu procenjuje emotivni odziv na senzacije što utuče na jačinu veza između neurona, odnosno na stabilnost sećanja na određeni momenat. Ovo ljudsku memoriju čini potpuno drugačijom od memorije računara dajući joj asocijativan karakter i različito tretirajući sećanja sa različitim emotivnim odzivom.

Iako postoje slučajevi izraženog autobiografskog pamćenja, prosečan čovek zaboravlja većinu preživljenog. Sam proces selekcije, šta pamtimo a šta zaboravljamo, možda nas efektnije identifikuje nego sam sadržaj pamćenja. Poistovećivanje ličnosti sa onim što je zapamtila može biti posebno problematično ako se uzme u obzir doslednost pamćenja.

Psihološkinja specijalizovana za ljudsko pamćenje Elizabet Loftus je sedamdesetih godina prošlog veka u svojim eksperimentima otkrila snažan uticaj sugestije na pamćenje uspevši  sugestijom da izmeni zapamćene podatke ispitanika. Dvadesetak godina kasnije, motivisana slučajevima nevino osuđenih na zatvorske kazne što  je bilo uzrokovano greškama u pamćenju svedoka, odlučila je da se posveti proučavanju lažnih sećanja. U svojim eksperimentima je kod 25 odsto ispitanika uspešno implementirala lažno sećanje na digađaj koji se nikada nije desio.

Ako se ne možemo pouzdati u svoja sećanja, imamo još veći problem sa pitanjem ličnog identiteta. Odgovoru se možda mogu približiti dva velika istraživačka poduhvata Neuralink i Kernel koje su pokrenuli inovatori i biznismeni Ilon Mask i Brajan Džonson. Cilj ova dva projekta se može opisati kao još jedan od pokušaja boljeg razumevanja ljudskog mozga kako bi se na primer omogućilo efikasnije lečenje Alchajmerove ili Parkinsonove bolesti. Pažnju su ipak privukli zbog ambicioznije formulisanih motiva koji se vrlo popularno kreću od pokušaja razumevanja algoritma mozga, njegovog hakovanja, povezivanja sa spoljašnjom memorijom ili čak, u šali rečeno, sprečavanje pojave SkyNet-a.

Danas se mozak ne ustručava da sam o sebi misli kao o najkompleksnijoj strukturi u poznatom svemiru. Pokušavamo da se ogledamo u njemu, ali zbog nepotpunog razumevanja i dalje naziremo samo obrise. Novi veliki poduhvati gaze daleko u nepoznato, ali stupaju nikada bliže onome što smo mi i ne pokušavaju samo da odgovore na pitanje šta jesmo, već hrabro postavljaju pitanje šta možemo biti.

Tekst: Bojan Džodan

Izvor: elementarium.cpn.rs

_____________________________________________________________