EDIPOV KOMPLEKS…

tamoiovde-logo

U prethodnom tekstu pomenuli smo jednan interesantan i svakako provokativan koncept, Edipov kompleks. Nešto malo reči smo rekli tada, ali sada ćemo detaljnije razraditi ovu ideju.

Per_Gabriel_Wickenberg_-_Oedipus_och_AntigoneInače, Frojd je ideju o Edipovom kompleksu formulisao i na osnovu sopstvenih iskustava (tj. analizirao je samog sebe) te ga ovo čini još zanimljivijim za proučavanje. Iako je ovaj termin konkretno vezan za mušku stranu priče (jer je Edip bio muškarac), da ne bi komplikovali, mi ćemo iskoristiti priliku i da ovde govorimo o ženama (za žene je skovan naziv “Elektra kompleks”).

Osnovni principi ovog mehanizma su veoma slični kod oba pola. Radi uštede prostora, mi ćemo uglavnom pisati iz muške perspektive (jer je autor teksta muškarac pa mu je muška strana ove priče bliža i poznatija), uz naglašavanje gde se proces razlikuje kod žena.

 Edipov kompleks je dobio ime po Grčkom junaku Edipu. Zašto? Pa zato što je Edip, ne znajući ubio svog oca i oženio se sa svojom majkom. Naglašavamo ovo “ne znajući” jer Edip u trenutku venčanja sa svojom majkom nije znao da mu je ona majka, a takođe nije poznavao ni svog oca, čoveka koga je ubio.

Da se prisetimo sada šta u stvari predstavlja Edipov kompleks u psihoanalitičkoj teoriji razvoja čoveka. Prvo, napomenimo i to je ključan deo falusne faze – dete mora proći kroz ove stvari i uspešno ih razrešiti kako bi normalno nastavilo dalji razvoj. Isto tako, ovaj “manevar” u psihi je proizvod čisto detetove nesvesne fantazije i formiranja libidinalne, seksualne energije. Ništa od ovoga nije bukvalno tako i ne manifestuje se potpuno u svesti deteta.

Neuspelo razrešavanje Edipovog kompleksa može dovesti do neurotičnog sklopa ličnosti, homoseksualnosti, pa čak i pedofilije i sličnih “deformacija” u seksualnom nagonu. Kako god da se Edipov kompleks razrešio (ili ne razrešio) to će uticati na formiranje detetovih želja, potreba, očekivanja i aspiracija u seksualnom i ljubavnom životu, na njegov izbor partnera, i slično.

Ono što se zapravo dešava između 3. i 6. godine detetovog života to je da dete postaje svesno svojeg odnosa sa roditeljima, kao i njihovog međusobnog odnosa. Muška deca, koja su, ako se sve odvijalo kako treba, do sada trebala biti emocionalno vezana za majku, sada posebno “shvataju” da im je majka u suštini prvi i jedini objekat koji vole.

Ono po čemu se ova osećanja razlikuju od onih do ove faze razvoja, je to što sada dete polako postaje svesno svojih genitalija, tj. postaje svesno da je ono određenog pola. Isto tako, postaje mu jasno i da postoji drugi pol, a to su oni ljudi (žene i devojčice) koji imaju drugačije polne organe. Dakle, dete shvata da postoje polovi, te da postoji razlika između njih. Upravo tada, shvata i da su on i njegov objekat prema kojem je prvo osetio ljubav (majka) takođe različitih polova, te to znači da je majka u stvari njegova prva ljubav suprotnog pola. Ovaj psihički “manevar” je nužan kako bi dete ostvarilo i izgradilo svoj seksualni identitet, tj. izgradilo kompatibilne rodne i polne identitete.

Dalje, kada dete okrene svoju libidinalnu energiju prema majci, javlja se želja za “posedovanjem” majke, što je slučaj i sa svim objektima za koje vezan libido. Ono ima želju da stalno bude u prisustvu majke, da joj pokazuje svoju ljubav, ali i da ona njega voli i pridaje mu svu svoju pažnju. Ovaj princip važi i za žene, samo što je razlika u tome što žensko dete kasnije dobija želju i za posedovanjem očeve ljubavi. Međutim, sada se javlja problem. Na scenu stupa otac, koji se meša u “savršen” odnos majke i sina – on kvari par, ruši tu dijadu i pravi se trijada, trougao. Otac se sada pojavljuje kao neko ko oduzima majčinu ljubav i usmerava je ka sebi, tako je na neki način uskraćujući detetu.

Dete postaje svesno da njegov otac u stvari “poseduje” majku, jedinu ženu njihovom odnosu, spava sa njom, a i ona njemu pokazuje ljubav i pridaje pažnju. Detetu, logično, ovo počinje da smeta – ko je sada ovaj i zašto on krade meni moju majku? I što bi on imao više prava na nju od mene? Stoga, ono postaje ljubomorno na svog oca, počinje da mu zavidi… A ubrzo se javljaju i osećanja besa i agresivnosti prema njemu. Javlja se želja da se otac ukloni i izbaci iz slike, a majka vrati u dotadašnju savršenu dijadu, da bude samo detetova. Ova želja, kaže Frojd, često prelazi čak i u želju da se otac fizički totalno ukloni (ubije).

Sada, sve bi to bilo jednostavno da nema jedne “kvake” – otac je, naravno, prvo, mnogo jači i moćniji od malog i još nerazvijenog deteta, te bi svaki konflikt sa ocem bio automatski izgubljen. Ono postaje i toga svesno, postaje mu jasno da je ono u stvari slabije i nemoćno, te se još više oseća ozlojeđenim i besnim. To je i prvi “test” za Ego, koji se u ovoj fazi najviše i razvija, jer on, kao što smo napomenuli, funkcioniše po principu realnosti. Dakle, Ego je taj koji kaže “vidi, ti si mali i ne možeš se suprotstavljati ovom mnogo većem i jačem baji, iako bi ti to voleo”. Ego je taj koji je u ovom slučaju realan.

Želje za uklanjanjem (ubistvom) oca su suviše ekstremne i stoga neprihvatljive za Ego, te se on onda služi raznim menhanizmima odbrane, prvenstveno potiskivanjem, kako bi te želje uklonio iz svesti. Drugi mehanizam koji se ovde javlja je projekcija – dete projektuje svoju mržnju i bes u oca, za kojeg sada misli da on njega mrzi i da želi on njega da ukloni. To je i logično, razmišlja dete, jer čim i on voli ovu ženu i želi da je poseduje znači da i on želi mene da ukloni. Stoga se u detetu javlja ogroman strah od oca, tj. strah od onoga što otac može učiniti sa njim kako bi sad on osigurao ljubav detetove majke a njegove žene. Na oca se gleda kao na rivala i misli se kako i on na dete gleda kao na rivala.

Jedan od glavnih strahova deteta vezano za to šta otac može učiniti kako bi nekako onesposobio svog rivala (dete). A šta on može učiniti? Jedna od glavnih iracionalnih “fantazija” detetovog nesvesnog je to da, ako ga ne ubije, otac može da ga onesposobi u seksualnom smislu – da mu odstrani genitalije. Genitalije su glavni “alat” preko kojeg se neki objekt može seksualno posedovati, te bi se otac tako “rešio problema” a ne bi morao da počini najgore zlodelo (da ga ubije). Ovaj momenat se u psihoanalizi naziva “kastracioni strah” i predstavlja ključnu fazu razvoja i razrešavanja zamršenog edipalnog klupka.

Šta se sada dalje dešava? Pogađate, upošljava se i treće oružje u arsenalu Ega, još jedan mehanizam odbrane, u ovom slučaju identifikacija. Pošto je dete shvatilo da je otac moćniji, da mu može nauditi, a da mu je u isto vreme i najljući rival i takmac za majčinu ljubav, šta mu sada preostaje? Pa da se “pridruži neprijatelju”, dakle ono staro “ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se”. Dete se sada identifikuje sa ocem, želi da bude on, ili barem kao on. Ako i ono postane tako moćno i jako kao njegov otac, onda će moći da se izbori za majku u pravom smislu.

Takođe, ako majka voli tog čoveka isto kao i njega (ili čak i više), onda mora da taj čovek nešto valja – hajde onda da ga kopiramo i budemo kao on. Još jedna stvar – ako bude kao otac onda će više da mu se svidi ocu i ovaj će ga manje posmatrati kao rivala. To znači da se smanjuje šansa da ga kastrira. Prosta logika. Ovaj momenat je ujedno i početak uspešnog razrešavanja Edipovog kompleksa, jer se uklanja kastracioni strah a dete, ugledajući se na oca (koji je muškog pola i predstavlja maskulinu energiju) počinje i samo da bude muškarac (sa psihološke tačke gledišta) tj. sa adekvatnom izgradnjom sopstvenog identiteta kao muškarca kojeg privlači suprotan pol.

Kada je reč o ženskoj deci, kod devojčica se takođe javlja želja za posedovanjem majke, ali to proizvodi problem i priča je malo komplikovanija. Naime, postajući svesna svog rivalstva sa ocem, te načina na koji on poseduje majku (budući da je muško i suprotnog je pola), postavlja se pitanje kako će se posedovati majka ako se nema adekvatni (muški) polni organ. Stoga, kod ženskog deteta se javlja tzv. zavist prema muškom polnom organu.

Budući da žena ima anatomski drugačije polne organe, tj. u odnosu na muški polni organ koji vidljivo “štrči” van, detetu sada vizuelno izgleda kao da uopšte nema polni organ. Nesvesno, javlja se pomisao da joj je organ oduzet, tj. da je već kastrirana – i da je to učinila majka. Ova fantazija čini da dete počne da mrzi majku zbog toga i oseća bes prema njoj. U isto vreme, njen libido se sada prebacuje na oca, sa kojim želi uniju (jer on ima penis a ona ga nema) i osvetu nad majkom. Taj momenat takođe predstavlja put ka uspešnom formiranju adekvatnog polno-rodnog identita i progresiju ka heteroseksualnoj femininosti kod žene, jer se javljaju tendencije ka posedovanju muškarca.

Razvijen ženski identitet, dakle to shvatanje kojem se polu pripada, nužno dovodi do kasnije identifikacije sa majkom jer je jasno da obe imaju iste polne organe, te da nisu antagonisti. Ovo dodatno učvršćuje seksualni identitet kod mladog ženskog deteta i predstavlja uspešan završetak faze Edipovog (tj. Elektra) kompleksa.

Jasno vam je sada, iz svega do sada navedenog, šta mogu biti posledice neuspešnog rešavanja Edipovog kompleksa. Što se muškaraca tiče, nerazrešeno rivalstvo između oca i sina rezultuje u fiksaciji za falusnu fazu, što detetu ne dopušta da se dalje uspešno razvija. Ukoliko se i otac sam postavi kao suviše agresivan, premoćan rival koji kažnjava i koji je strog, on u detetu još više “potpaljuje” kastracioni strah, a ujedno i bes. Tako, možemo dobiti čoveka koji je kao odrasla jedinka agresivan, neurotičan, preambiciozan a ujedno sa veoma niskim samopouzdanjem.

Ukoliko je otac neprisutan, dete nema mušku figuru sa kojom će se identifikovati, te to može predstavljati problem prilikom formiranja seksualnog identiteta. Identifikacija muške dece sa majkom može dovesti do formiranja feminiziranih crta. To, u ekstremnim slučajevima, može rezultirati u homoseksualizmu (u zavisnosti od toga kakva je majka) ili pak do preterane, lažne i naduvane maskulinizacije, što je rezultat bunta prema femininim crtama u samom sebi, ili kompenzovanja nepostojeće očeve figure (dete mora da “gradi” fiktivnog maskulinog oca u samom sebi).

Ukoliko je roditelj suviše posesivan ili se čak i umeša izvan normalnih granica u psihoseksualni razvoj deteta, može se desiti da dođe do fiksacije i preteranog vezivanja za roditelja i roditeljsku sliku, što će rezultovati u tome da dete kao odrasla osoba traži partnera koji veoma podsećaju ili da budu skoro identični kao njihov roditelj.

Nerazrešen Elektra kompleks u domenu majka-ćerka takmičenja za očevu ljubav može proizvesti ženu koja će konstantno imati potrebu da dominira na muškarcima ili da ih čak i mrzi (jer nije prešla preko svoje zavisti od muškog polnog organa). Neadekvatan odnos sa ocem može uveliko uticati na to kakve će muškarce sutra žena birati (i da li će ih uopšte birati), da li će biti zavodnica ili submisivna, i tako dalje.

Očigledno je, kao što smo više puta naglasili, da je Edipov kompleks jedna važna faza u psihoseksualnom razvoju deteta. Napomenimo još jednom i to da se ne slažu svi psiholozi po ovom pitanju, te da je ovo konkretno proizvod Frojdove (psihoanalitičke) misli. Iako je činjenica da smo svi različiti, te da stvari ne idu nužno istim tokom kod svih i da nisu fiksirane, znanje o ovom fenomenu i sagledavanje različitih mogućnosti nam može pomoći da postanemo svesni koliko je važna čitava dinamika u porodici, bilo na odnosu roditelj-dete, bilo na odnosu roditelj-roditelj.

Ljudi koji ovo čitaju mogu ovaj koncept shvatiti ili ne shvatiti, prihvatiti ili ne prihvatiti neke ideje ovde izrečene – suština je da je intelektualno bavljenje ovim i drugim kompleksnim fenomenima našeg uma može samo da koristi da proširimo svoje vidike i naterati nas da razmišljamo i formulišemo sopstvene stavove i teorije o fantastičnom radu nepregledne psihe.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (7)

________________________________________________________________________________

Advertisements

PSIHOSEKSUALNI RAZVOJ…

tamoiovde-logo

Pošto smo se upoznali sa nekim minimalnim osnovama u psihoanalitičkoj teoriji, vreme je da se pozabavimo malo dubljim i kompleksnijim stvarima. Stoga ćemo sada govoriti o razvoju čoveka, tj. načinu i mehanizmima kako on postaje ono što jeste kao odrastao čovek. Dakle, kako se formira ona ličnost i ona struktura o kojoj smo govorili do sada?

potty-training-153278_960_720Psihoanaliza ima jednu prilično čvrstu i razrađenu sliku o dešavanjima koja prethode formiranju čoveka kao zrele ličnosti (ili nastanku disfunkcionalnog mentalnog sklopa), a mi ćemo videti o čemu se tu zapravo radi.

Naravno da je ovo jedna od interesantnijih tema za proučavanje, a i za neobavezno čitanje, jer se govori o razvoju čoveka koji ima velike veze sa seksualnim domenom.

Prvo, bitno je zapaziti da je razvoj čoveka, gledano iz ove perspektive, u stvari uokviren oko formiranja, razvoja i oblikovanja njegove libidinalne (seksualne) energije. Pomenuli smo već da je libido zapravo jedna manifestacija instinkta života (Erosa) kod čoveka – instinktom za očuvanje sopstvene egzistencije i za produžavanjem vrste. Dakle, razvoj naših ličnosti i naše funkcionisanje u svetu se svodi na razvoj, ispoljavanje i “puteve” naše seksualne energije, libida. Neko se sada može pobuniti “kako to da se ceo moj život i ono što jesam svodi na seks?” Iako to može biti na ovaj način rečeno, ukoliko to bukvalno tako shvatimo onda propuštamo dosta važnih stvari i širu sliku. Ovaj tekst je tu da bi se takvi nesporazumi i uprošćavanja izbegla.

Da vidimo sada šta se konkretno tu dešava. Napomenuli smo već da se razvoj jedinke odvija i opaža se kroz vezivanje seksualne energije, konkretno za njeno “fiksiranje” za određene erogene zone. Ova situacija počinje od kada se čovek rodi (da, čovek poseduje seksualnu energiju i kada je veoma mali, doduše ne u istom obliku kao kasnije) i traje, ponavlja se do završetka perioda razvoja, tj. kada osoba odraste. Libido, dakle, prolazi kroz ukupno pet faza razvoja – oralnu, analnu, falusnu, latentnu i genitalnu.

 Ove faze dobijaju svoj naziv usled fizičke lokacije na telu osobe za koje se libido vezuje – ta zone se “erotizuje”. Ukoliko se dete osujeti u nekoj od ovih faza, tj. ukoliko se libido ne uspe da adekvatno veže za erogenu zonu, onda se svašta može desiti što će negativno uticati na razvoj ličnosti. U najgorem slučaju, čovek može završiti sa nekim neurotičnim, pa čak i psihotičnim poremećajem. Dakle, naglašava se da su ove faze nužne za adekvatan razvoj, da je njihov redosled upravo ovakav kako je naveden takođe nužan i fiksiran. To jednostavno mora tako ako se želi normalna ličnost, a mi ćemo sada objasniti šta se dešava u svakoj od njih.

Oralna faza je prva faza razvoja osobe, a zove se tako zato jer se libido u ovom slučaju vezuje za oralni deo tela, tj. usta i usne. Ova faza počinje od rođenja i traje okvirno tokom prve godine života. Ono što se ovde događa to je da dete, budući da svo svoje zadovoljstvo (što uglavnom predstavlja hranu) dobija preko svojih usta i to iz majčinih grudi. Dakle, ono sa čime dete ima svoj prvi kontakt, a što je ljudsko i što mu donosi uživanje – su ženske grudi.

Zapravo, usta i usne su i kod odraslih jedan od najosetljivijih delova tela, te se senzacije na usnama i u ustima kotiraju veoma visoko u našem mozgu. Upravo zato se ta libido-energija deteta vezuje prvo za njegova usta, a objekt fiksacije su grudi. Sada, da razjasnimo stvari dok nekom ne počne svašta da padne na pamet i pre nego što ljudi koji su nešto načuli o psihoanalizi krenu sa onim “pa znao sam ja da je ovo neka perverzija”.

 Ova energija, tj. ova fiksacija nije “one” seksualne prirode za koju mi, kao odrasli ljudi, znamo. Dete čak ni biološki tada nije sposobno da oseti seksualnu potrebu (požudu) te je totalno besmisleno o ovome čak i pričati. Majčinske grudi su u ovom trenutku samo izvor hrane i ovde je mehanizam nagrade, tj. uslovljavanja na delu – “volim ono što mi daje hranu”. To je jednostavno neki primitivni osećaj zadovoljstva, prijatnosti usled dobijanja nekakve nagrade, što je u ovom slučaju hrana.

Dakle, još jednom da ponovimo – to nije seksualno fiksiranje kao kod odraslih, već samo generalizovani osećaj prijatnosti i fiksiranja za objekat koji je izvor zadovoljstva i umanjuje fiziološku tenziju kod deteta. Sisanje prsta je takođe jedan “ritual” i to sada samonagrađivanja. Detetu prst predstavlja zamenu za majčinske grudi, te ono ima senzaciju na ustima sličnu onoj kada sisa bradavicu. Isto tako, nevezano za grudi i hranu, usta su kod deteta glavni “alat” interakcije sa okolinom i svako ko ima dete ili je bio u blizini bebe potvrdiće da deca u ovom periodu imaju tendenciju da sve i svašta guraju u usta. E sada, ključna stvar ovde je prelazak u narednu fazu razvoja, a ovde je važno tzv. “odbijanje” deteta od majčinskih grudi i uvođenje drugih izvora hrane.

Neki teoretičari tvrde da sam momenat kada je dete prestalo da sisa (tj. kada mu majka više ne da sisa) može u ogromnoj meri da odredi detetov budući razvoj, tako da se na ovo mora obratiti posebna pažnja. U svakom slučaju, ovde dete još slabo razlikuje sebe od drugih (misli da je ono i dalje fizički deo majke), što znači da se u ovoj fazi Ego još ne formira u pravoj meri. Prelazak u narednu fazu će odrediti put njegovog razvoja.

Sledeća faza psihoseksualnog razvoja je tzv. analna faza. Kao što i sama reč kaže, libido se sada seli na deo tela oko anusa, tj. nižeg digestivnog trakta i taj proces traje do negde treće godine. Ovde se sada glavna akcija događa u situacijama kada se dete uči na upotrebu toaleta, kada se uči na pražnjenje creva i izbacivanje izmeta. Detetu pražnjenje, isto kao i hranjenje, predstavlja nuždu ali i zadovoljstvo, te se energija sada prebacuje na donji deo tela. Treniranje i disciplinovanje deteta u vezi ovih radnji ima važnu ulogu u formiranju detetovog Ega, ali i Super-ega, koji se sada počinje formirati. Kako to?

Naime, kada se dete dovoljno odvojilo od roditelja i razvilo da može shvatiti da je odvojeno i nezavisno biće (ne bukvalno, jer još uvek zavisi na neki način od roditelja), tj. kada se formirao Ego, ono sada počinje opažati odnose između njih i sebe. Detetove primarne i instinktivne potrebe (Id) koje je do sada izvršavalo skoro momentalno i bez kontrole, sada dolaze u konflikt sa silama njegovog Ega, koji zahteva da se odlože potrebe. Onda, na scenu stupa Super-ego, koji predstavlja njegove roditelje. Kažnjavanjem za neadekvatno korišćenje toaleta i nagrađivanjem za adekvatno “pražnjenje” formira se ta prva savest i samodisciplina, tj. Super-ego kod deteta.

Ovim se na neki način rešava konflikt na relaciji Id-Ego, jer Super-ego održava balans i stalno miri ova dva dela između sebe. Sada, ako roditelji ne uspeju da na adekvatan način reše kod deteta ovaj njegov konflikt (tako što ga uopšte ne disciplinuju u ovom domenu, ili su suviše strogi), onda se Super-ego ne formira onako kako treba te dobijamo osobu koja ili nije samodisciplinovana, briga je za druge, nesavesna je i neodgovorna ili dobijamo suviše krutu i opsesivnu osobu, koja stalno sebe samokažnjava i ima nisko samopouzdanje. Dakle, očigledno je da i razvoj i način izlaženja na kraj sa libidinalnim energijama i ovoj fazi može značajno uticati na celokupan dalji tok razvoja ličnosti.

Sledeća zona na koju se libido fokusira (jer mu tako biologija nalaže) je falusna zona, tj. sopstvene genitalije, te se ova faza zato i naziva falusna faza. Tokom ovog perioda, koji traje od treće do šeste godine, deca postaju svesna svojih tela u pravoj meri a posebno svojih genitalija. Isto tako, postaju svesna i da drugi ljudi imaju tela kao i oni, te da imaju i genitalije kao i oni. Tada su deca radoznala da saznaju zašto oni imaju ovakve genitalne organe a ovi drugi onakve – tada se po prvi put upoznaju i sa razlikama između polovima, da su ovi bate a oni seke. Ključan momenat ovde je nastanak, a kasnije i uspešno razrešavanje tzv. Edipovog kompleksa.

Ovde sada nećemo ulaziti u detalje Edipovog kompleksa, to ćemo ostaviti za neke naredne tekstove jer je to samo za sebe kompleksna tema. Za sada, reći ćemo samo da muško dete u ovom procesu postaje svesno da njegova majka ne voli samo njega – da nije samo ono predmet njene pažnje, već se tu javlja i otac. U detetovoj glavi, otac je sada rival sa kojim se ono takmiči za ljubav majke, ali pošto je otac moćniji, ono se u isto vreme plaši da mu se suprotstavi. Dete zbog svega ovoga ima agresivne tendencije prema ocu koje projektuje u njega, pa se sada javlja strah od kažnjavanja.

 Ovaj strah se očituje u tzv. kastracionom strahu, jer dete ima dubok strah da ne izgubi genitalije, tj. da mu ih otac ne odseče (i tako ga liši njegove muškosti, što će ga učiniti nemoćnim rivalom svome ocu). Kod devojčica se javlja „Elektra“ kompleks, a to je imaginarna borba sa majkom za posedovanje očeve ljubavi, pa i stoga konflikt u detetu. U ovoj fazi se javljaju i kompleksniji mehanizmi odbrane, koji služe za to kako bi se dete adekvatno izborilo sa strahovima, projekcijama i unutrašnjim konfliktima i tako se razvilo u prilagođenu ličnost. Edipov kompleks je inače nužan proces i njegovo uspešno razrešenje je nužno kako bi se razvoj nastavio u pravom smeru.

Nakon ove faze, dete ulazi u latentnu fazu, u kojoj se ništa naročito ne dešava. Ovo je kao neki “period odmora” za libido koji traje do puberteta. Naime, tokom falusne faze dolazi do masovnog potiskivanja instinktivnih potreba deteta, a posebno svega onoga što je bilo vezano za Edipov kompleks i njegovo razrešavanje. Tako, buduće da su ove energije sada neraspoložive za Ego, dete sada mora naći svoj izvor zadovoljstva u nekim drugim aktivnostima, kao što su na primer intelekutalne aktivnosti, prijateljstva, hobiji, itd. 

Genitalna i poslednja faza razvoja počinje u pubertetu, i tada se libido vraća na velika vrata. Ovo faza sada predstavlja konkretnu i pravu “upotrebu” libida i seksualne energije u smislu ulaska u realne seksualne odnose. Inače, sve neuroze koje je dete steklo usled neadekvatnog obrađivanja i prelaska iz faze u fazu do ovog trenutka, će sada početi da se manifestuju i otkrivaju.

Nerazrešen Edipov kompleks, kastracioni strah i slične stvari, (pored ostalih mnogobrojnih faktora) mogu odrediti da li će sada adolescent uopšte i moći da upražnjava seksualne odnose, šta će ga privlačiti, kakve će seksualne orijentacije biti, itd. Međutim, i u ovoj fazi postoji prilika za razrešavanja preostalih konflikata iz detinjstva, a to je u stvari i nužno da se dogodi da bi se osoba adekvatno razvila. Genitalna faza služi da se dete osamostali i postane “svoj čovek” da uspešno “konvertuje” simboličke želje koje imao kao dete i ostvari svoje potrebe na socijalno prihvatljiv način. 

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELjTON: Psihoanaliza (6)

______________________________________________________________________________________

ŠTA SANJATE, ŠTA VAS PLAŠI…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________

Kompleksaši, titulaši, što sanjate, što vas plaši?

Usred svoje mračne moći, vi živite u samoći.

Bolujete od visina i velikih zapremina,

dvjesto rata, sto kvadrata, na tri kata…

Dok jurite za lovom, čedna gradska lica,

pokraj vas će umrjeti

i poslednja jata ptica.