DEVOJAČKO KOLANČE…

tamoiovde-logo

Tajne starih Srba – devojačko kolanče

Krucijalno obeležje nacionalnog i etničkog identiteta za svakog čoveka, bar u prošlosti, bila je njegova odeća, odnosno nošnja. Međutim, nošnja nije služila samo za obeležje nacionalne ili etničke pripadnosti, već je ona, po strogoj formi krojnih oblika odeće, slaganju delova odeće, strogoformalnoj geometrijskoj ornamentici, izuzetno stilizovanim vezovima cvetnih motiva i ustaljenim koloritom odabranih boja, služila i kao obeležje vremena i prostora u kome je stvarana i nošena, predstavljala tragove kulturno-istorijskih specifičnosti u razvoju jedne nacionalne ili etničke skupine od momenta njenog nastanka.

 

Svaki deo odeće, svojom vizuelnom formom, geometrijskom ornamentikom, cvetnim motivima, bogatstvom suptilnih i raskošnih ukrasa savršene izrade i fino slaganje boja, krije neku poruku o socijalnom statusu žene ili muškarca, versku ili nacionalnu pripadnost onoga koji ga nosi a često kazuje i o nekim kultuno-istorijskim činiocima kroz daleka vremena i na širokim prostorima. Takav je slučaj i sa delovima nošnje Starih Srba iz Ruseničkog Podgora.

Na nošnji Starih Srba Ruseničkog Podgora ništa nema što je slučajno ili proizvoljno navezeno od strane vezilje. Čak i boje su se koristile u skladu sa određenim obrascima koji su pratili starost, pol i socijalni status žene ili muškarca. Svaki vez ima svoj smisao i svoje značenje. Vezovi Starih Srba su se grupisali u dve osnovne grupe: „bajrake“ (ne „barjake“) kojima se iskazivala nacionalna, verska i etička pripadnost i „šare“ kojima se iskazivao socijalni status žene ili muškarca.

Neki vezni motivi su bili obavezni za jedan određeni, ključni, istureni i vidni deo odeće i nisu mogli biti zamenjeni drugim vezovima. Takav je slučaj sa ženskim „kolančetom“ Starih Srba Ruseničkog Podgora.

Kolanče je platneni pojas čija je spoljna površina izvezena milimetarskom perlicama („manistrima“ a po starom „monistrima“), tako da u potpunosti pokrivaju platnenu površinu pojasa, a rasporedom njihovih boja se dobija svojevrsni mozaik sa vezovima poznatim kao „bajraci“ i „šare“. „Kolanče“ je devojački ili „lazarički“ pojas i nose ga devojke do udaje a, u periodu posle Drugog svetskog rata (kada su zabranjeni mnogi delovi srpske nošnje za žene), nosile su ga i mlade žene.

Ono što zavređuje pažnju jeste vezni dekor kolančeta, gde dominira osmokraka zvezda sa ustaljenim koloritom od, pretežno četiri boje (crvena, plava, bela i žuta), odnosno osmokraki krst kao nezaobilazni detalj koji su, na jedinstven način rukotvorile Srpkinje Ruseničkog Podgora i, iz generacije u generaciju, transponovale ovaj vezni obrazac u obliku složene geometrijske figure, u nauci poznate kao oktogram. Osmokraka zvezda, kao vezni motiv se mogla naći i na drugim delovima odeće, ali na kolančetu ona je bila neizostavna i nezamenjiva, i u kombinaciji sa šestolisnim cvetom. Zašto baš na kolančetu? Da li zato što je simbol zvezde („severnjače“, odnosno „Polaris“) koja je centar neba (Velikog Kola, Kola Svaroga)? Pokušajmo da odgonetnemo.

Osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst se u srpskom etnološkom biću Starih Srba, prema fragmentalnoj građi (arheološki nalazi, pisani i likovni izvori) pojavljuje u različitim vremenima nacionalne istorije, na širem geografskom prosrtoru i u, manje-više, istom obliku (osmokrake svetlosti, odnosno osmokrake zvezde ili osmokrakog krsta). Simbol osmokrake zvezde je star koliko i ljudska civilizacija.

Kakve tajne i kakve poruke krije kolanče Starih Srba? Da li osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst predstavaljaju simbole solarnih božanstava Starih Srba u koja su verovali u svojoj najdaljoj prošlosti? Da li je to simbol prvih ljudskih civilizacija na planeti (imajući u vidu činjenicu da se pojavljuju u mnogim kulturama sveta i na mestima gde su začete prve ljudske civilizacije)? Da li to znači da i Stari Srbi Ruseničkog Podgora pripadaju tim prvim ljudskim civilizacijama, obzirom da ih osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst, kao i mnoga druga obeležja starih civilizacija, prate tokom čitave istorije postojanja ? Koji je smisao i koje značenje osmokrake zvezde ili osmokrakog krsta? Da li su to simboli hrišćanstva, duboko utemeljeni u svesti i biću Starih Srba? Da li ti znaci predstavljaju spoj hrišćanskih i predhrišćanskih verovanja?

To su pitanja na koja treba tražiti odgovore kako bi se odredilo vreme začetka srpskog naciona, osvetlilo poreklo ponekih odevnih elemenata nošnje Starih Srba sa očuvanim tragovima indoevropske, starobalkanske, staroslovenske, srpske starovekovne i srednjovekovne kulture.

Kolanče Starih Srba sa osmokrakom zvezdom, odnosno osmokrakim krstom, kao jednim od „bajraka“, predstavlja pravu priliku da se, analizom njegovih veznih ornamenata i motiva, zadre u najdalju prošlost Starih Srba, da se stekne sveobuhvatno saznanje o kultorološkim odlikama Starih Srba i istorijskim zbivanjima koja su ih pratila tokom istorije i koja su se ugrađivala u njihovoj odeći.

Neosporno je da je u slovenskoj mitologiji, pa i mitologiji Starih Srba sa prostora Ruseničkog Podgora, osmokraka zvezda bila simbol Polarne zvezde (severnjače), zvezde koja je, po njima, centar neba oko koje se okreće zvezdano nebo, ili kako su ga, u prošlosti, oni nazivali Kolo Svaroga. Po tom kolu su oni računali i vreme, odnosno imali svoj kalendar. Po ovoj mitologiji Bog Koledo je Slovenima preneo nauku o Velikom Kolu (Kolu Svaroga), i napravio prvi kalendar (dar Koleda). Koledo je dao ljudima kalendar kada je Polarna zvezda (Kupala) presecala nulti meridijan. Nakon proračunavanja vremena kada se to dogodilo, dobija se 6530. godina pr.n.ere sa oscilacijom od 30 godina.

Prisustvo simbola Polarne zvezde na kolančetu Starih Srba upućuje nas da korene, odnosno starost Starih Srba treba tražiti u periodu oko 6500. godine pre Hrista, odnosno pre oko 8500. godina, zbirno sa godinama posle Hrista. Na tu vremensku distancu nas je upućivao i nadvratnik Bogorodice Muštiške.

 

Izvor:    rasen.rs/сабор.срб

__________________________________________________________________

SAMI ZAJEDNO…

tamoiovde-logo

 Ana Perović: SAMI ZAJEDNO (ALONE TOGETHER) – ZAŠTO SMO USAMLJENI U ERI U KOJOJ SMO NAJDOSTUPNIJI

Jedan od civilizacijskih preporoda savremenog doba sadržan je u osećaju da je svako od nas na klik do komunikacije sa velikim brojem drugih koji su uvek tu negde – onlajn. Razvoj tehnologije nam je podario svet konektovanosti koji smo isprva prigrlili kao prečicu do bliskosti u životu pretrpanom obavezama. Međutim, iskustvo konzumiranja brojnih portala u virtuelni svet menjalo je način na koji nam je digitalni život postao potreban.

alone-together-bookUmesto da nam olakša bliskost, digitalno postojanje počelo je da nam služi kako bi nas prividno zaštitilo od usamljenosti – kako nikad ne bismo morali da budemo sami. Kao dugogodišnji komentator odnosa između ljudi i tehnologije, Terklova postavlja jedno od najvažnijih i najviše zanemarivanih pitanja današnjice.

Ona se ne pita kakvi će kompjuteri biti u budućnosti, „već kakvi ćemo mi biti. Kakva to vrsta ljudi postajemo?“

Iza njene knjige „Sami zajedno“ (koju je kod nas izdao „Clio“) stoji petnaest godina intervjuisanja i posmatranja dece i mladih (između pet i dvadeset godina starosti) koje smatra „starosedeocima digitalnog doba“.

Sa konstantnim svakodnevnim osećajem da smo na mreži, sa još mnogo drugih ljudi, stigla je nova strepnja, čak panika, od diskonektovanosti. Mobilne telefone držimo u rukama ili na vidokrugu tokom čitavog dana, napipavajući ih svako malo kao talismane, dok po noći spavamo sa njima. Živimo u stanju iščekivanja da nas prekine zvuk poruke ili notifikacije, čak i dok smo u aktuelnom kontaktu sa živim osobama kraj sebe. Postojimo u stanju konstantne žudnje za kontaktom – na zvuk poruke u nervnom sistemu se oslobađa dopamin koji nas stimuliše da tragamo za još povezanosti.

Dok smo stalno dostupni, okruženi morem poruka i informacija, Šeri Terkl veruje da nam izostaje kvalitetno vreme u kome smo sami sa sobom. Izvesno povlačenje i pauza od konektovanosti neophodni su da bismo razvili refleksiju nad svojim osećanjima, mislima i postupcima. Ona se brine – jesmo li zaboravili da nam je i to potrebno?

Sami priroda i oblik naše komunikacije nužno se menjaju pod uticajem medija kojima dominantno komuniciramo. Kada je najveći procenat razmena među ljudima prilagođen formatu malih ekrana i sveden na emotikone – neminovno pojednostavljujemo emocije, misli, i prateće neverbalne ekspresije. Koliko toga zapravo možemo saznati o drugoj osobi kroz digitalne razmene? Šeri Terkl strahuje da dominantno oslanjanje na tehnološki posredovanu komunikaciju vodi našem zadovoljenju površnijim, neobaveznijim, banalnijim odnosima.

Separacija je, takođe, poprimila novi značaj. Deca, mladi i roditelji sa mobilnim telefonima znaju da je onaj drugi uvek dostupan – samo na poruku ili poziv od njih. Da li stvaramo generacije koje ne mogu da podnesu separacionu anksioznost jer mobilni telefon ublažava neprijatna osećanja koja nastaju prilikom uvida o razdvojenosti?

Zapravo, svoje emocije ne moramo više nikada da proživljavamo sami – dok god smo na mreži, nekome možemo poslati poruku ili prosto napisati status na Fejsbuku. Onlajn kontakti možda nisu duboki, ali više od toga nam ni ne treba – treba nam samo osećaj da je neko uvek tamo. Osim što utvrđujemo sebe u lošem podnošenju svojih unutrašnjih stanja, ovde se dešava još jedan važan trend. Od „doživljavam osećanje, želim da pozovem nekoga“ prelazimo u „želim da doživim osećanje, moram da pozovem nekoga/pošaljem poruku ili napišem status“. Zanemarujemo značaj sposobnosti da budemo povremeno sami i razmišljamo o sopstvenim emocijama. Umesto toga, stvaramo emocionalni stil u kom osećanja nisu u potpunosti doživljena dok nisu podeljena. U toj tendenciji idemo toliko daleko da unapred oblikujemo svoje misli i emocije kako bismo na njih dobili komentar. Društvene mreže nas navikavaju da mislimo o svom samooktrivanju kao da je upućemo „osobama kojima je stalo do toga“ šta mi volimo, kakvu odeću nosimo, koje bendove slušamo.

Poznato je da se okolini okrećemo za potvrdu, onda kad nam je poljuljan unutrašnji doživljaj sebe. Sada je takva vrsta zavisnosti od tuđeg lajka, komentara, odgovora podignuta na viši nivo. Još dok su nam misao ili osećanje u nastajanju, razmišljamo o tome možemo li dobiti potvrdu za njega – skoro pretpotvrdu. U psihoanalitičkoj literaturi ovde bismo prepoznali pojam krhkog selfa kome je potrebna konstantna podrška – drugim rečima, narcizam.

Narcistički self vidi druge kroz njihove slike koje pravi po sopstvenoj meri. Ove slike (poznate kao „parcijalni objekti“) su sve što krhki self može da podnese dok uzima od ljudi (sa svoje liste kontakata, Fejsbuk prijatelja itd.) ono što mu je potrebno i produžava dalje. Ukoliko ne dobije zadovoljenje, uvek može pokušati s nekim drugim kontaktom. Tehnologija nije uzrok ovakvog novog načina povezivanja sa drugima – ona ga samo olakšava. A nama postaje sve više potrebno da budemo neprekidno povezani na mreži, kako bismo se osećali kao svoji. Terklova sugeriše da nas kultura koju stvaramo podstiče da se prema svetu odnosimo na narcistički način.

Osim toga, tehnologija nam uvodi red u odnose, povećava stepen kontrole, koji nije moguće postići u komunikaciji koja se odvija uživo. U digitalnu komunikaciju možemo da stupimo onda kada poželimo, da je prekinemo ili odložimo po želji. Okviri digitalnih kanala razmene često ne stvaraju prostor da izrazimo jedni drugima ljutnju, tugu, povređenost, strah. Možemo se poštedeti reakcija koje nisu promišljene, prekontrolisane i lišene sirovog dela emocije. Odnosi koji se uspostavljaju u virtuelnim prostorima predstavljaju surogate kompletnih odnosa, svedeni taman na meru onoga što nam od drugih treba i zaštićeni od onog što nam ne treba. Kada je naše izražavanje u pitanju, u sms-u, četu, mejlu, sadržajima koje delimo na virtuelnim platformama – krijemo upravo onoliko sebe koliko otkrivamo. Imamo površnije, manje emocionalno ispunjavajuće, ali istovremeno manje rizične razmene. Pojednostavljenje odnosa više ne vidimo kao problem – to postoje ono što želimo.

Uprkos tim sa psihološke strane neizmerno važnim iskustvima u odnosima, počinjemo uveliko da biramo da se poštedimo direktnih susreta sa drugim ljudskim bićem – kucali bismo poruke mnogo radije no što bismo obavili poziv. Tinejdžerka koja pokušava da se izvuče iz najavljene večere sa babom i dedom, poslaće poruku „Ne stižem.“ umesto da ih pozove i susretne se sa njihovim očekivanjem i željom, pa i propratnim razočaranjem.

Osećamo se sve udobnije u mnoštvu kontakata sa osobama koje istovremeno držimo na odstojanju. Želimo da nikada ne budemo sami, ali da uvek imamo kontrolu. Tako omogućujemo sebi prostor u kome možemo da formiramo odnose koji ne podrazumevaju puno prisustvo obe strane, te i prevazilaženje razlika, frustracija, nezadovoljstava – sve što čini dugotrajan odnos. Bez ovako važnih međuljudskih iskustava smanjuju nam se očekivanja koja imamo jedni od drugih, a perzistiraju usamljenost i strah od diskonektovanosti.

Najzad, pružena nam je prilika da svaku svoju poruku izmenimo, dorađujemo likove u virtualnoj igrici i statuse na Fejsbuku dok ne postanu tačno onakva projekcija onog kako želimo drugima da se predstavimo. Kako je vreme provedeno u virtuelnom prostoru postalo veliki deo svakodnevice mnogih ljudi, postajali smo izuzetno posvećeni održavanju performansa za virtuelnu publiku kojoj se predstavljamo. „Kakvu vrstu života bi trebalo da kažemo da vodimo?“ postaje pitanje koje nas sve više okupira. Ispitanik iz istraživanja pokušao je Terklovoj da objasni da nije mogao da pronađe način da „malčice bude na Fejsbuku“ jer on ne toleriše delimičnu konzumaciju. Čak i samo obavljanje minimuma bilo je za njega „čisto iscrpljivanje“ jer je sve indikator toga što jesi i „sve što okačiš biće pažljivo prostudirano“. Jedan učenik je Terklovu savetovao da je, uz sve to, najbolje izgledati kao da vas nije briga.

Virtuelni svetovi daju nam mogućnost (ali i traže od nas) da gradimo, prepravljamo i odigravamo lika kog smo za sebe odabrali. Terklova veruje da se u takvim odigravanjima izražavaju naše nade, snage i ranjivosti – da se zapravo radi o svojevrsnom Roršahu. Tako, ljudi bi mogli da koriste svoj profil ili avatar kao trening za stvarni život. Ipak, psiholozi ovde prave važnu napomenu. Onlajn odigravanje konflikata koje imamo van virtuelne stvarnosti nije od pomoći jer zapravo sve što imamo je prilika da ih iznova ispoljavamo, bez suočavanja sa sadržajima koje smo odigrali i pronalaženja novih načina da ih razrešimo. Problem nastaje kada ova iskustva ne doživljavamo samo kao zabavna, već kao ravnopravna onima koje smo doživeli van igre. Sve više je nalaza koji nam ukazuju da ono što radimo onlajn doživljavamo kao da se dešava u fizičkoj stvarnosti. Iz igre možemo izaći sa osećajem postignuća koje će biti dovoljno snažno da istisne sećanje na izostanak istog u drugim delovima života.

Rascep između virtuelnog prostora i okoline postao je sporni deo svakodnevice mnogih. Možemo li sa sigurnošću reći šta je realnije za nas – ono što se dešava sa našim avatarom u igrici, sa našim profilom na Fejsbuku ili ono što se dešava u našem (nevirtuelnom) životu? Da li način na koji bivamo virtuelno bliski smanjuje naša očekivanja od razmena i susreta druge vrste? Jesmo li zaboravili kako da budemo sami sa sobom, pa nam jedino preostaje da budemo hronično usamljeni, žudeći za kontaktom? Zajedno, a sami? Šeri Terkl smatra da je krajnje vreme za neophodan kolektivni dijalog o ovim temama.

                                                                   / psihobrlog.wordpress.com /

Izvor: kljucnekosti

_________________________________________________________________________________

„TI-PORUKE“ I “JA-PORUKE”…

tamoiovde-logo

ASERTIVNOST

 Danas se često srećemo sa problemom komuniciranja između ljudi.

Neki od nas su suviše agresivni, neki su submisivni, neki ne znaju šta treba reći i u kom trenutku, kako se ponašati u datoj situaciji, kako se odnositi prema nekome

psihologija-2-300x199Za sve ove probleme postoji jedan i jedini princip – a to je poznavanje i uspostavljanje naših ličnih granica uz izražavanje želja, bez izazivanja konflikta i narušavanja granica druge osobe. Videćemo šta ovo konkretno znači i kako se to radi.

Dakle – u srži svih problema u komunikaciji se nalazi neadekvatno postavljanje granica u odnosu. Ako je to agresivna komunikacija, onda možemo govoriti o tome da jedna osoba narušava lične granice druge osobe, ne obazirući se na to, što dovodi do problema (konflikta).

Ako je reč o submisivnoj komunikaciji, tj. o submisivnom ponašanju prilikom interakcije, onda je problem u tome što druga osoba ne zna da postavi granice u optimalnom smislu, tj. ne zna da ih brani, što je opet problem jer će najverovatnije dosta propatiti zbog toga.

Pojam “asertivna komunikacija“ opisuje komunikaciju u tom smislu da osoba brani svoj lični prostor i granice svoje ličnosti na način koji ne dovodi do destrukcije ili narušavanja ličnih granica druge osobe. To jest, ovo je pravo osobe da iskaže i ostvari svoje potrebe o odnosu na druge ljude i čitavo društvo.

To je način komunikacije kojim se kaže „Ja sam ja“ i „Niko drugi ne treba i nije kompetentan da odlučuje umesto mene. Ja imam svoja osećanja, potrebe i stavove koje iskazujem u interakciji sa drugima, a da pri tom imam u vidu tuđe potrebe.“

Ovo isto tako znači i to da je osoba odgovorna za ono što kaže i da odlučno stoji iza toga. Ako kažete „Ja ne želim da radim to što mi predlažeš zato što to nije dobro za mene“ onda morate stajati iza toga. Ako se kasnije ispostavi da niste to uradili zato što niste imali vremena, ili kasnije kažete „Pa znaš šta, u stvari me nije briga“ onda ste neiskreni i osoba gubi poverenje u vas.

Sve što kažete posle ovakve izjave, baca vas u još veći problem jer ste počeli sa foliranjem i druga osoba sada to zna. Sve ovo važi samo ako se komunikacija usmerava na konkretno i odgovorno rešavanje „problema“ i u kojoj se teži da obe osobe ravnopravno učestvuju i pronađu „zajednički jezik“ i kompromis.

Osoba koja je asertivna u stvari zadovoljava svoje potrebe i iskazuje samopoštovanje bez potrebe da bude agresivna prema drugima i bez obzira kakva je druga osoba. Asertivna osoba ne dozvoljava da se agresija druge osobe „prelije“ na nju i da oboji komunikaciju, jer će tako postati konflikt u kojem će se tražiti „pobednik“. To je takođe i znak slabosti.

Potrebe se izražavaju na miran i staložen način, bez dizanja tenzije i stavljanja druge osobe u defanzivni gard. Uzmimo primer: prodajete nešto na pijaci i mušterija vas pita koliko to košta. Vi kažete cenu, na šta mušterija odbrusi kako je cena prevelika i kako vaši proizvodi i ne vrede toliko jer nisu baš toliko kvalitetni, pa još i kako na tezgi u druom redu ima lepših i jeftinijih.

Kako ćete vi odgovoriti?

Oslanjajući se na ono izneto u prošlom članku, možete odreagovati agresivno ili submisivno. Agresivno bi bilo „Ko si bre ti da meni govoriš da moj proizvod ne valja, ako možeš uzgajaj ga sam pa ga prodaj po duploj ceni. A ako nećeš da kupuješ, gubi se odavde, idi tamo gde je bolje i jeftinije“ itd. Submisivno bi bilo „Pa, hm, verovatno ste u pravu, jeste cena previsoka, evo može li za toliko i toliko?“

Iz analize u prethodnom članku znamo da su oba načina neadekvatna. Agresivnim ćete načinom odbiti mušteriju i nećete prodati proizvod. Postavljajući se submisivno (ne braneći svoje granice), možda ćete prodati proizvod, ali po nižoj ceni od one od koje ste planirali (dakle, vaše potrebe nisu bitne). Dalje, možda će vas mušterija, kada vidi da ste odmah „popustili“ bez ikakvih argumenata sa njene strane, još više zavitlavati oko proizvoda, a možda tražiti i da joj još više spustite cenu.

Međutim, asertivan odgovor bi mogao izgledati ovako: „U redu, to je vaše mišljenje i ja ga poštujem, imate pravo na njega. Da li biste bili ljubazni da mi obrazložite zašto mislite da je cena neodgovarajuća i da je proizvod nekvalitetan?

Ovakvim odgovorom ste, prvo: ublažiti početnu tenziju i agresiju mušterije, drugo, niste dozvolili da vam naruši granice, treće, povukli ste razgovor odmah na konkretno rešavanje problema i naterali osobu da vam argumentuje svoje mišljenje.

Očigledno je da ćete ovim putem mnogo lakše doći do kompromisa i adekvatne komunikacije sa drugom stranom. Primetićete takođe, da je biti asertivan veoma važno kada imamo posla sa agresivnim osobama, ili kada nam neko nameće agresivnu komunikaciju. Ako svoje stavove i potrebe izrazimo na nejasan način i ako smo nesigurni u to što pričamo, onda to neće dovesti do adekvatne ravnoteže u komunikaciji.

Osobe koje se koriste agresivnom komunikacijom će još više navaljivati i okretati vodu na svoju vodenicu, a submisivne će se suviše povući i ispašćete vi onaj koji je agresivan.

Kada komuniciramo sa drugom osobom, možemo koristiti „ja-poruke“ i „ti-poruke“ – ove druge većina ljudi (pogotovo prilikom agresivnog postavljanja u komunikaciji) mnogo češće upotrebljava.

„Ti-poruke“ su uglavnom optužujuće prirode i predstavljaju odličje agresivne komunikacije. Usmerene su na sagovornika i odnose na njegovu ličnost i ponašanje – njima se, dakle, ne mogu adekvatno preneti naše potrebe i želje. Isto tako, one uglavnom izazivaju defanzivan stav druge strane i produbljuju konflikt. Na primer, „ti-poruka“ je „Ti si neodgovorna osoba“ ili „Ti si negativna ličnost“ ili „Ti stalno grešiš“, itd.

Očigledno je da se ove poruke ovako zovu jer je ključna reč „ti“, tj. druga osoba, kakva je ona i kako ona nešto radi. Samo optužbe, izazivanje krivice i besa, bez ikakvog obrazloženja i poziva za rešavanje problema.

Iako mi ovakvim porukama na neki način iskazujemo nezadovoljstvo prema toj osobi, to činimo na način koji u njoj izaziva otpor. Naravno da će skoro svako, ko ne zna za principe asertivne komunikacije, na takve izjave odmah preći u odbranu (npr. „Ajde ne laži“, „Nosi se“) ili u kontra-napad istom strategijom („A ti si glupa“, itd).

Priroda ovakvog načina komunikacije je takva da on skoro uvek dovodi do povećanja tenzije i njime se započinje zatvoreni krug koji će uglavnom biti obogaćivan sve težim uvredama, a neretko će preći i u fizički obračun.

Osnovni princip asertivne komunikacije su tzv. „ja-poruke“. Njima, za razliku od pređašnjih, usmeravate komunikaciju na izražavanje sebe, svog bića, ličnosti, potreba i mišljenja, na način koji neće delovati preteće ili ugrožavajuće po drugu osobu. Na ovaj način ističemo svoja osećanja bez agresivnog optuživanja druge osobe. To su izjave tipa „Ja želim“, „Ja bih voleo“, itd.

Dakle, umesto „Ti si kreten, prestani da me vređaš“ može da se kaže „Ja se loše osećam zbog tvojih uvreda i voleo bih da prestaneš da me vređaš“. One, dakle, predstavljaju signal drugoj osobi da mi želimo da komunikacijom rešimo probleme i nedoumice na jedan ravnopravan način i da nam nije cilj da drugu osobu napadnemo ili izazovemo konflikt.

Ja poruka, u zavistnosti od konteksta, obično se sastoji od: navođenja ponašanja koje nas ugrožava; izražavanja osećanja u vezi sa tim ponašanjem; dalje, navođenja posledica koje takvo ponašanje ima po nas ili druge; i na kraju; predloga rešenja problema.

Da bi čitaocima bilo jasnije kako funkcionišu „ja-poruke“ i kako bi dočarali razliku između ove dve vrste poruka, ponovo ćemo navesti primer. Zamislite da ste šef nekog odeljenja i da vam zaposleni stalno kasni. Naravno, vama smeta to što zaposleni kasni, a to utiče i na produktivnost vašeg odeljenja. Kako biste rešili problem i ukazali zaposlenom na to, možete se postaviti agresivno, iskoristiti „ti-poruku“ i reći „Ti stalno kasniš čoveče, ti si neodgovoran i nedisciplinovan. Nemoj da se to više dešava.

Sa druge strane, možete se postaviti asertivno i iskoristiti „ja-poruku“ i reći nešto ovako: „Primećujem da u poslednje vreme često kasniš na posao. Tvoje kašnjenje negativno utiče na produktivnost odeljenja i ja se ne osećam dobro u vezi sa tim. Meni bi značilo (ja bih voleo) da više ne kasniš.

Sada sami procenite – koja je poruka bolja za rešenje problema? Koja će dovesti do konflikta i podizanja tenzije, a koja će pokazati ono što treba da pokaže, a ipak podstaći komunikaciju u smeru adekvatnog rešavanja problema? Stavite se sada i u ulogu zaposlenog.

Kakvog biste šefa radije voleli i koga biste pre poslušali? Šta biste osećali i rekli u prvoj a šta u drugoj situaciji? Složićemo se, druga taktika je mnogo bolja: šef je dao do znanja da je primetio kašnjenje zaposlenog, izrazio svoje mišljenje i osećanja u vezi sa tim na staložen način koji ne deluje napadajuće na osobu i ne inicira konflikt, kao i razlog zašto se obratio zaposlenom u vezi njegovog kašnjenja.

Dakle, vidimo koliko se stvari menjaju kada se samo jedna reč promeni, kao i kada se malo promeni sam način obraćanja. Umesto da ode u konflikt, bes i tenziju, komunikacija ide u konstruktivnom smeru, gde će obe strane biti minimalno ugrožene.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija komunikacije (2)

Prethodni članak

____________________________________________________________________________________

ZLATNA IVANA…

tamoiovde-logo

Ja ne odlučujem da li ću ići u bitku po tome koja je sila koja mi preti, već po tome koliku svetinju branim!“ , napisala je Ivana Španović, na društvenoj mreži Facebook, podsetivši nas na poruku srpskog kneza Lazara Hrebeljanovića, pred kosovski boj 1389. godine.

11058673_835467713156786_5407516551420489170_nSrpska atletičarka Ivana Španović osvojila je  zlatnu medalju u skoku u dalj na Evropskom dvoranskom prvenstvu u Pragu, 7. marta, ove, 2015. godine.

Dužina Ivaninog zlatnog skoka od šest metara i 98 centimetara je  novi državni i lični rekord.

15894_845801948799709_1567841851422267908_n

Respekt i poštovanje za  Ivanu, ne samo zbog osvojenog zlata, nego i za sve ono što je sama prošla pre i ono što čini nakon tih šest sekundi zlata vrednih!

Bora*S

„Ja ne odlucujem da li cu ici u bitku po tome koja je sila koja mi preti,vec po tome koliku svetinju branim“! #Prague2015 — осећа се grateful.
Izvor: facebook.com/IvanaSpanovic/

_________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________

Priča o Ivani Španović


Objavljeno je 29.04.2014.
Autor: Aleksandar Stojanović

_________________________________________________________________________________

__________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

BESPRIZORNI ŽIVOT…

tamoiovde-logoSRCE POD PRITISKOM:Besprizorni život

Neverovatno je koliko neopaženo, i skoro bez ikakve reakcije prolaze koncepti „modernosti“ koji se kroz razne stereotipe o mladima proturaju kao novi poželjni modeli ponašanja

MirjanaBobicMojsilovic

Mirjana Bobić-Mojsilović

Izgleda da je mnogo toga ovde otišlo dođavola. Društvo koje je izgubilo moralne vrednosti, suočeno je sa lošim vestima.

Jezive tragedije mladih ljudi, alkohol, sumanuta vožnja, nasilje na sportskim događajima, nasilje na ulicama, maloletni kriminalci koji zlostavljaju i pljačkaju starce, to je, rečju, strašni bilans protekle dve nedelje.

Sa druge strane, mediji se gotovo utrkuju u promociji besmisla – pornografija nasilja, materijalne oblapornosti i stvarne pornografije (na društvenim mrežama sve vrvi od golih zadnjica i grudi) samo doprinosi ludilu koje ovde uzdrmava sve društvene segmente. Iako često akteri, mladi ljudi su zapravo žrtve.

Neverovatno je koliko neopaženo, i skoro bez ikakve reakcije prolaze koncepti „modernosti“ koji se kroz razne stereotipe o mladima proturaju kao novi poželjni modeli ponašanja. Jedna kompanija, na primer, u svojoj reklamnoj akciji ovih dana poziva mlade ljude da fotografišu svoje tetovaže i svoje pirsinge, a „najbolji“ (najluđi?) će kao nagradu dobiti kompjuterske igrice, mobilni telefon ili neku sličnu modernu i prestižnu igračku.

Nema zbora da je ova akcija usmerena ka klincima, a onome ko zaista želi da vidi poruka je jasna: u jednom olakom, prividno opuštenom tonu, deci se sugeriše da je veoma šarmantno ako su tetovirani ili izbušeni. Normalnom čoveku se od ovoga diže kosa na glavi – nije teško pretpostaviti da će neka deca potrčati da se tetoviraju ili buše obraze, da bi dobila kompjuter na poklon.

Uopšte me ne bi čudilo da uskoro pokrenu akciju poklanjanja digitalnih fotoaparata za konkurs za tinejdžerke za najbolji selfi sopstvene zadnjice. Skrivena poruka glasi – budi majmun i radi šta ti se kaže, a za uzvrat ćeš dobiti nagradu. U čemu je tu izuzetnost, osim u psihologiji stada – najbolje ovce, najbolje prolaze?

Do duše, to je samo trend koji stiže iz epicentra Velikog Brata, u kome je pornografija i sredstvo i cilj: idol mladih je tetovirana i besprizorna Majli Sajrus koja, isplaženog jezika, bukvalno jaše ogromni penis na svojim nastupima. Koncept besprizornosti i kao „političko sredstvo“ je i pokret FEMEN, čije članice, gole, vrše nuždu po slikama političkih protivnika u istočnoj Evropi, i za to su gromoglasno podržane od globalističkih medija kao „prava stvar“ i borci za demokratiju.

Ogavno postaje normalno, a pornografski diskurs u savremenoj kulturi ne vidi samo onaj ko je slep. Pa ipak, zanimljivo je kako ovde niko nije reagovao na pokušaj „suptilnog“ preoblikovanja mladih, po standardima koji stižu sa globalnih mreža. Skandalozan primer može se videti u jednoj ovdašnjoj reklami u kojoj nekoliko lepih i mladih devojaka vrši malu nuždu nad pisoarima u muškom toaletu. I, kako jedan mladić meri svoj penis. I kako nekoliko devojaka u donjem vešu jure jednog gologuzog dečka, verovatno na ekskurziji. I kako jedan mladić masturbira. I kako su na nekoj pijanoj žurci jednog dečka lepljivim trakama zalepili za plafon. I kako je sve to, ono što mora da se uradi pre tridesete godine. I kako to znači da si uradio nešto o čemu će svi pričati.

Osim što niko normalan ne želi da vidi bilo koga na klozetskoj šolji, ni u životu ni na televiziji, radi se o mnogo perfidnijoj stvari. Šta devojke smaknutih gaća traže nad pisoarima u muškom ve-ceu? I zašto treba da se uradi nešto o čemu će svi pričati?

Priča o devojkama u muškom ve-ceu, zaslužuje poseban esej (i u skladu je sa aktuelnim i vrlo moćnim pokretom ukidanja razlike među polovima), ali ništa nije slučajno. Ovo je samo deo globalnog pokreta koji uči generacije koje stižu – ne da je važno do tridesete naučiti bar jedan strani jezik, završiti neku školu, biti najbolji u nekoj veštini, u sportu, nego da život nema smisla ako nisi promiskuitetan, pijan, tetoviran, izbušen i glup kao noć.

To je život koji se reklamira.

A u stvari, jedino što svaki mladi čovek mora da uradi pre tridesete godine je – da ukapira šta mu rade mediji.

Mirjana Bobić-Mojsilović
mirjanabm.com
Izvor:novosti.rs

___________________________________________________________________________________________________

RAZMENA I ČITANJE MIRISNIH PORUKA…

TAMOiOVDE-logo

Mačja čula

Osim čula ukusa (kao mesojed, nema potrebe osećati različite ukuse – sveže meso je, na kraju krajeva, sveže meso), funkcionalnost i sposobnost mačijih čula su daleko superiornija od naših.
Moraju biti, jer se u svom prirodnom okruženju mačka u potpunosti oslanja na njih.

d48ed900e79fa9547169c26138b4cd8d_S

photobucket.com

Navodeći izreku da mačke imaju devet života (i istina, mnoge se bez ogrebotine izvuku iz zastrašujućih opasnosti), neki ljudi veruju da mačku kroz život vodi šesto čulo, što je takođe poznato kao vančulna percepcija. Iako zasad ne postoje konkretni naučni dokazi koji bi to potvrdili, smatra se da su mačke, kao i mnoge druge životinje, daleko osetljivije na električne naboje u atmosferi i na Zemljino magnetno polje.

S jedne strane, to može objasniti zašto se mnoge mačke uznemire kada se približava oluja ili zemljotres, a s druge, zašto neke mačke koje su prisilno preseljene, možda sa svojom ljudskom porodicom, poseduju neverovatnu sposobnost pronalaženja puta nazad do svog bivšeg doma. Međutim, njihove su konvencionalne percepcije uopšteno više nego dovoljne za uspešan život i opstanak.

VID I MAČIJE OČI

Nakon što su uši utvrdile tačan položaj zanimljivog zvuka, mačka tamo usmerava svoj pogled kako bi pokušala da utvrdi o čemu je reč. To bi moglo malo potrajati ako je izvor zvuka, neki glodar, opazio mačku i ukočio se, ili se kreće veoma polako, jer su mačije oči genetski programirane da u prvom redu reaguju na nagle pokrete i da se fokusiraju na objekte koji se kreću brzo ili krivudavo, što bi činio njen plen kad bi je pokušavao nadmudriti i pobeći joj. (Kako biste na delu videli taj instinkt, dovoljno je posmatrati mačku kako pokušava uloviti leptira).

Mačije su oči u svakom smislu oči grabljivca, jer su izrazito velike u poređenju sa veličinom lobanje, kako bi se maksimalno povećale vidne sposobnosti, i smeštene su na prednjem delu glave, okrenute prema napred. Za razliku od očiju najčešćeg plena, kao što su zečevi, koje su smeštene na obe strane glave, te imaju jednostrani monokularni (jednooki) vid u svakom smeru, što je bolje za pregledavanje širokog područja za slučaj potencijalnih grabljivaca, binokularni (na oba oka zajedno) vid mačke osmišljen je za fokusiranje na žrtvu ukusnog izgleda, a slike iz oba oka se preklapaju kako bi se dobio detaljan, stereoskopski pogled koji rezultira trodimenzionalnom slikom.

Dok veličina i poprilična zaobljenost mačijim očima daje vidno polje od 285 stepeni, njihov se vidokrug nadalje proširuje impresivnom okretnošću vrata, što znači da oči mačke mogu pokrivati široko područje bez pomicanja njenog tela – neprocenjiva sposobnost kad iz skrovišta vreba na plen.

Nijedan zaklon nije tako efikasan kao mrak, a budući da su im njihovi afrički preci u nasleđe ostavili noćni vid, većina će mačaka noću poći u lov, ako im to bude moguće. Obzirom da u mraku zapravo ne mogu razabirati objekte (jer, kao što svaki fotograf zna, slika se ne može zabeležiti ako uopšte nema svetlosti), i potrebno je neko vreme da se njihove oči prilagode mraku, po mraku ipak mogu videti barem šest puta bolje nego ljudi.

Za to su zaslužna tri faktora: prvo, njihova sposobnost da znatno menjaju veličinu svojih zenica; drugo, mnogo štapićastih stanica (tri puta više nego u ljudskom oku) koje sadrži mačije oko; i treće, tapetum lucidum smešten u zadnjem delu oka. Kao reakcija na tamu noći, mačije se zenice veoma proširuju i formiraju pun krug (tokom dana mogu biti sužene od proreza do tačkica kako bi se oko zaštitilo od opasnog blještavila, a posebna membrana, takođe poznata kao treći kapak, koristi se u ekstremnim uslovima), čime se do maksimuma povećava količina svetlosti koja ulazi u oko.

Kada svetlost jednom uđe u oko, sočivo je fokusira kako bi na mrežnjači nastala slika, a nju preuzimaju receptori, odnosno štapićaste stanice (čiji je zadatak “uključiti“ noćni vid mačke time što beleže intenzitet svetlosti), te je preko vidnog nerva prenose do mozga. Međutim, štapićaste stanice mogu propustiti deo svetlosti, a ona tada nastavlja putovati napred, dalje od mrežnjače do tapetum lucidum (latinski za „blistavo ogledalo“), petnaest slojeva ravnih, reflektujućih stanica koje odbijaju svetlost istim putem nazad, pružajući štapićima još jednu priliku da je zabeleže i šalju do mozga.

(Upravo svetlost koja se odbija od tapetum lucidum daje blještavilo očima noćnih životinja, a to je 1934. nadahnulo Percyja Shawa da izumi mačije oči koje danas noću pomažu vozačima, reflektujući svetlost njihovih farova).

Međutim, mačiji noćni vid ima i nekoliko nedostataka. Jedan je taj da mačije oči sadrže manje stožastih receptora (stanica odgovornih za slanje poruka u mozak kako bi se oko moglo fokusirati na dnevnoj svetlosti) nego naše oko, što znači da danju ne vidi onako jasno kao mi. Iste su stanice odgovorne za razlikovanje boja, pa se smatra da mačke ne razlikuju senke i nijanse onako dobro kao mi, premda nisu slepe za boje. Drugi nedostatak je problem koji mačke imaju kad se treba fokusirati na objekte koji su udaljeni manje od 15 centimetara.

DODIR I MAČIJA ČULA

Bez obzira je li reč o nepomičnom kikirikiju, živoj žrtvi ili nekom drugom objektu koji mačka smatra dostojnim podrobnijeg istraživanja – mačke imaju obilje osetljivih receptora dodira na vrhovima kandži – i ne samo tamo. Možda ste videli kako znatiželjna mačka oprezno dodiruje neki predmet – možda novog miša igračku – svojom šapom. Mada bi to moglo izgledati komično, mačka se ne igra, već sprovodi ozbiljnu istragu. Na kraju krajeva, ona još ne zna da je taj strani predmet zapravo igračka – ne pokazuje znakove života, ali to ne znači da neće odjednom skočiti i ugristi mačku za nos.

Dakle, uz krajnji oprez, mačka pruža prednju šapu, držeći svoj osetljiv nos podalje od potencijalne opasnosti, te delikatno dodiruje miša igračku. Tek nakon što mačiji mozak utvrdi da miš igračka ne predstavlja opasnost, mačka će se primaknuti i istraživati nosom, koji je podjednako bogat čulima, te opipava i njuši miša kako bi otkrila što više informacija.

Kad bi igračka bila pravi miš, takav bi bliski kontakt pokrenuo urođeni niz ubojitih reakcija, pri čemu druga čula ispod kože usta i usana igraju važnu ulogu u podsticanju mačke na ubojiti ugriz. Poslednju informaciju koja će zapečatiti sudbinu miša prenose nervni završeci u ustima i receptori osetljivi na pritisak u dnu očnjaka. Ispod krzna mačija koža je krcata čulnim receptorima (što je jedan od razloga zbog kojeg mačke tako vole da ih milujete), ali neka su područja osetljivija od drugih – oko mačijih usta, na primer.

Na dodir najviše reaguju vibrissae (mačiji brkovi) : koje štrče iznad mačijih očiju, sa njene brade i sa strane glave, kao i sa njenih šapa. Vibrissae registruju dodir kada dođu u kontakt sa čvrstim predmetom, te deluju kao čula, ali takođe identifikuju promene pritiska vazduha, a čak i skroz neprimetne (za ljude) promene uzrokuju savijanje vibrissae i pokreću reakciju signaliziranja mozgu u čulnim receptorima njihove baze, koja se nalazi unutar kože.

Budući da čvrsti predmeti utiču na protok vazduha ili pritisak oko njih, mačka je upozorena na njihovu prisutnost i stoga ih može izbegavati. Osim što omogućavaju određivanje veličine i oblika svakog predmeta koji mačka susreće (uključujući plen koji drži u smrtonosnom stisku), vibrissae čine neprocenjivo navigaciono pomagalo, pružajući mački sposobnost da sa neverovatnom preciznošću odredi može li se provući kroz neku malenu pukotinu, posebno tokom njenih noćnih pohoda.

UKUS I MAČIJI JEZIK

Mačija su čula generalno osetljivija od ljudskih, ali postoji jedno koje je relativno slabije od našeg: mačije čulo ukusa. Iako se za neke mačke kaže da su izbirljive pri jelu, to ima manje veze sa njihovom sposobnošću razlikovanja suptilnih nijansi ukusa, a više sa svežinom hrane koja im je ponuđena: nemaju poverenja u miris starih, ili čak gnjilih namirnica, budući da instinktivno znaju da bi se od toga mogle razboleti.

Drugi razlog za odbijanje hrane na koju nije navikla, ostavština je obično nepromenljive ishrane mesojeda u divljini. Mnogi vlasnici znaju da mačka koja odbija neku vrstu hrane iz limenke neće moći da odoli zalogaju svežeg mesa bilo koje vrste, bila to govedina, riba ili živina.

Ako zanemarimo njenu urođenu sklonost prema svežem mesu, takođe postoje određena biološka objašnjenja za ono što mačka voli ili ne voli kada je reč o hrani. Ljudsko čulo ukusa, koje se može pohvaliti sa osamnaest puta više ukusnih pupoljaka u odnosu na mačku, nije samo osetljivije na različite ukuse, već je i tolerantnije na četiri glavna ukusa: kiselo, gorko, slano i slatko.

Razlog tome je činjenica da su ljudi svaštojedi, pa su se tokom hiljada godina navikli na jedenje biljaka i drugih namirnica, kao i mesa. Suprotno tome, mačka mesojed ustuknuće pred kiselošću agruma i zaviti nosom na neku gorku biljku – nijedan od ta dva ukusa ne postoji u mesu – a takođe je ravnodušna na so, verovatno zato jer meso sadrži dovoljne količine soli potrebne njenom telu, i čini se da jedva registruje slatkoću jer šećer ne čini deo mačijih nutricionističkih potreba.

Zapravo, jedini ukusi koji su važni za mačije prehrambene potrebe su ukusi mesa i masti. Na sredini jezika nalaze se papile (sićušne kukice okrenute prema nazad) koje hvataju vodu koju mačka pije kad je umereno žedna, ili kad je dostupan samo tanak sloj vode. Međutim, kad je mačka veoma žedna, ili je dostupna voda duboka, oblikovaće svoj jezik tako da nalikuje kašičici, omogućujući joj da uzima i guta veće količine vode.

SLUH I MAČIJE UŠI

Sluh je prvo čulo koje upozorava mačku na potencijalni plen kada iziđe u lov, a zahvaljujući svom genetskom nasleđu, zvukovi koji najverovatnije ukazuju na blizinu glodara, njene omiljene hrane, su oni kojima je najbolje prilagođena. Budući da glodari prodorno cvile, gornje frekvencije raspona zvuka su one koje mačije uho posebno dobro otkriva, te u tome nadmašuje pse i ljude.Kad se setite da naše detektovanje akustičnih vibracija seže do otprilike dvadeset hiljada herca, a mačije do pedeset hiljada, sigurno smo gluvi na kakofoniju zanimljivih zvukova.

Posmatrajte bilo koju mačku, bez obzira vreba li ubojitim namerama ili je totalno opuštena, i često ćete videti kako njene uši odjednom kreću u akciju, a vi možda uopšte nećete čuti zvuk koji ih je doveo u potpuno budno stanje. U početku ćete možda videti njene „ušne resice“ levkastog oblika koje su, sa svojom mogućnošću okretanja za 180 stepeni, izrazito pokretljive, i usto dizajnirane za pojačavanje zvuka, kako se okreću (često neozavisno jedna o drugoj ) slično radaru dok pokušavaju odrediti preciznu lokaciju zvuka.

Taj se proces zbiva u srednjem i unutrašnjem uhu, koji vibriraju u reakciji na frekvenciju opaženog zvuka, a nervne stanice u ušima prenose informacije do mozga. Nakon što je od svakog uha primio različite poruke, mačiji mozak ih upoređuje i određuje odakle dopire zanimljiv zvuk. U skladu sa frekvencijama zvukova koje ispuštaju glodari, ova metoda otkrivanja smera obično je uspešnija kod viših nego kod nižih frekvencija (a to takođe objašnjava zašto mačke obično više reagiuju na ženske, a manje na muške glasove), kad će mačka biti prisiljena koristiti i svoje čulo vida.

NJUH I MAČIJI NOS

Iako miris njene hrane određuje hoće li je mačka pojesti ili ne, mačiji je nos daleko svestraniji organ njuha, te ne služi samo za identifikovanje hrane. Zapravo, ima izrazito važnu ulogu u mačijim odnosima – seksualnim i društvenim – pa ako je mačije čulo njuha na bilo koji način oštećeno, mogla bi da počne da se ponaša na potpuno nemačji način.

Budući da njen nos sadrži dvostruko veće područje malenih receptora (oko 19 miliona nervnih završetaka) od nosa čoveka (u našem ih nosu ima oko 5 miliona), mačke su daleko osetljivije na mirise od nas. Razlog zbog kog mnoge mačke, na očajanje njihovih vlasnika, radije piju iz lokvica nehigijenskog izgleda nego iz posuda za vodu nabavljenih za njih je taj što ih odbijaju hemijska sredstva kojima mnoge vodovodne kompanije tretiraju vodu (iako ih mi jedva primećujemo, ili ih uopše ne primećujemo), a možda im se takođe ne sviđa miris deterdženta za pranje – još jedna stvar neprirodnog mirisa, koja se možda koristila za čišćenje posude.

Mačke ne reaguju snažno samo na mirise iz hrane i vode, pa tako miris ženke koja je u teranju privlači mužijake iz velikih udaljenosti. Smatra se da su u prvom redu seksualni mirisni signali odgovorni za njihov katkad neobičan izgled, pri čemu uzdignu gornju usnu i otvore usta tako da se vide njihovi sekutići, a u njihovim se očima celo vreme nalazi odsutan, sanjarski izraz.

Takva grimasa omogućuje posebno primamljivom mirisu da prođe kroz kanal na nepcu iza sekutića i stigne do Jacobsonovog organa, koji se sastoji od dveju vrećica u kojima se nalaze receptori za primanje mirisa i njihovo slanje na analizu u mačiji mozak. Kad mačka trlja svoju glavu ili bradu uz vašu nogu ili ruku, to nije samo demonstracija njene ljubavi prema vama, već vas istovremeno obeležava kao svoju imovinu i sa vama razmenjuje mirisne signale.

Zajedno s onim smeštenim na mačijim slepoočnicama, bradi i u uglovima usana, postoje lojne žlezde u bazi njenog repa i oko anusa, a one stvaraju jedinstveni miris mačke. Dok se trlja o vas, ona svoj individualni miris prenosi na vašu kožu ili odeću, a kad se odmakne i počne se žustro prati, ne vređa vas nastojanjem da što brže ukloni svaki trag vašeg telesnog mirisa sa svog krzna – mada je svakako moguće da nastoji vratiti vlastiti mirisni status – već omogućava ukusnim pupoljcima na svom jeziku da uživaju u vašem ličnom ukusu.

Takve razmene mirisa veoma su važne za uspostavljanje zajedničkog „porodičnog“ mirisa zbog kog se mačka oseća prijatno kod kuće. Slično tome, kad mačka fascinirano insistira na njušenju vaše šake ili odeće, ona „čita“ mirisne poruke koje joj kažu gde ste bili, šta ste radili, i sa kim.

Nažalost, mi smo uglavnom nesvesni bogatstva mačijeg raspona mirisa, pa nam je zaista teško zamisliti do koje mere miris reguliše i obogaćuje mačiji život.
Izvor:zivotinje.rs

______________________________________________________________________________________________

Priredio/naslov: Boras*S