UNUTRAŠNJA PRAZNINA…

Kako emotivno nezreli roditelji utiču na život svoje odrasle dece

Emotivna usamljenost nastaje kao odgovor na nedostatak dovoljne emotivne bliskosti s drugim ljudima. Ona se može pojaviti u detinjstvu, ako zaokupljeni sobom roditelji ne obraćaju pažnju na osećaje deteta, a može se pojaviti – u zreloj dobi u slučaju gubitka povezanosti s ljudima. Ako taj osećaj prati čoveka tokom celog njegovog života, onda najverovatnije u detinjstvu njegove emotivne potrebe nisu bile zadovoljene u dovoljnoj meri.

Deca emotivno nezrelih roditelja se često osećaju usamljena. Takvi roditelji mogu izgledati i ponašati se potpuno normalno, brinući se o fizičkom zdravlju svoje dece i opskrbljujući njihove fizičke potrebe i bezbednost.

Ipak, nedostatak čvrste emotivne povezanosti između roditelja i deteta ostavlja u duši deteta zjapeću prazninu, tamo gde bi se mogao oblikovati osećaj prave sigurnosti.

Bol, koju oseća osoba kada je ne primećuju drugi, toliko je pak realna kao i bol zbog fizičke povrede, samo što je ona neprimetna sa strane. Emotivnu usamljenost nije jednostavno videti ili opisati, pošto je to veoma nejasan i sasvim lično osećanje. Neko govori o njemu kao o osećanju praznine ili osećanju kao da si sam na celom svetu. Neki ga zovu osećanjem egzistencijalne usamljenosti, ali u njemu nema ničeg egzistencijalnog.

Ako vi osećate emotivnu usamljenost, korene problema treba tražiti u porodici. Deca nisu u stanju da primete nedostatak emotivne bliskosti u svojim odnosima sa roditeljima. Njima je taj pojam nepoznat. I teško da oni mogu shvatiti da su im roditelji emotivno nezreli ljudi. Sve što oni imaju i primećuju  jeste osećaj unutarnje praznine.

Upravo tako deca osećaju usamljenost. U slučaju s emotivno zrelim roditeljem dete se može spasiti od tog osećaja prosto dobivši od odraslog nežnost i potvrdu njihove bliskosti. Ali, ako se vaš roditelj bojao dubljih osećanja, bliskijih odnosa, moguće da ste često osećali nelagodu i stid zbog toga što vam je neophodna podrška.

Odrastajući, deca emotivno nezrelih roditelja nastavljaju da osećaju unutrašnju prazninu, čak ako čisto spolja oni vode normalan život odrasle osobe. Usamljenost može postati njihov saputnik i u kasnijim godinama, ako nesvesno odaberu odnose koji nisu u stanju da im obezbede i zadovolje njihovu potrebu za čvrstom emotivnom povezanošću. Oni mogu dobiti obrazovanje, naći posao, ženiti se ili udati i odgojiti decu, ali će ih i dalje pratiti dubok osećaj emotivne izolovanosti.

Lindsi K. GibsonOdrasla deca emotivno nezrelih roditelja“

Izvor> poznajsebe


 

MOĆ ZAGRLJAJA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________

 Šta se dešava u našem telu prilikom zagrljaja ?

zagrljajJedan iskren zagrljaj dragog prijatelja ili partnera može imati jako snažan uticaj na naše telo . Poput smeha , naučnici su otkrili da i zagrljaji imaju lekovita svojstva. Istraživanja pokazuju da je zagrljaj vrlo efikasan u lečenju raznih fizičkih bolesti , kao i usamljenosti , depresije , anksioznosti i stresa .

U studiji koja je sprovedena na Univerzitetu u Severnoj Karolini istraživači su otkrili da zagrljaji povećavaju nivo hormona ‘ vezivanja ‘ – oksitocina , smanjuju rizik od srčanih bolesti , snižavaju krvni pritisak i nivo sters hormona kortizola .

Kako naše telo reauguje na zagrljaj ?
Prema istraživanju sprovedenom na Univerzitetu u Severnoj Karolini , kada bi se zaljubljeni par zagrlio na 20 sekundi njihovo telo bi značajno povećalo nivo oksitocina , hormona koji se inače najviše izlučuje tokom porođaja ili dojenja . Takođe , i prijateljski je zagrljaj zabeležio značajan porast , ali ne kao ljubavni .
U međuvremenu , nivo kortizola – hormona stresa se značajno smanjila kod žena , kao i njihov krvni pritisak .

Voditelj istraživanja i psiholog dr Karen Greven kaže : “ Podrška partnera se veže uz veće količine oksitocina kod muškaraca i žena . Međutim , važnost oksitocina i njegovi potencijalni kardioprotektivni efekti mogu biti veći kod žena . „
U drugoj studiji vezanoj za zagrljaje koja je provedena u sklopu Nestle Happili Healthi Project – a , učestvovalo je gotovo 60.000 ljudi iz Australije . Na čelu projekta bio je dr Entoni Grant , psiholog na Univerzitetu u Sidneju i Galaki Research – u koji je na kraju studije zaključio :
“ Nauka nam kaže da dodir ima vrlo važan uticaj na telesno i mentalno zdravlje . Dokazano je da dodir snižava krvni pritisak i stopu otkucaja srca , povećava imuni sistem i ublažuje bol . Zagrljaji oslobađaju oksitocin , hormon koji tera ljude da se osećaju sigurno i koji snižava nivo kortizola čime se smanjuje stres, anksioznost i usamljenost . „

zagrljaj1

Pri zagrljajima koji traju više od 20 sekundi naše telo oslobađa hormon koji se zove oksitocin . Ovaj hormon može pomoći u snižavanju krvnog pritiska , smanjiti nivo kortizola – hormona stresa , a takođe se veruje da oksitocin u mozgu može izazvati osećaje zadovoljstva , nežnosti i privrženosti .

Prednosti zagrljaja
Ljudi su očigledno društvene životinje , o čemu svedoči i bezbroj studija koje pokazuju da su oni koji održavaju bliske prijateljske veze , kao i oni koji su u braku , fizički i psihički zdraviji . Istraživanja pokazuju da iskren zagrljaj , u kojem su 2 srca pritisnuta jedno uz drugo , mogu imaju ove prednosti :
– Zagrljaj gradi poverenje i osećaj sigurnosti . To pomaže u otvorenoj i iskrenoj komunikaciji .
– Zagrljaji može instantno povećati nivo oksitocina ( njegove prednosti smo naveli iznad ) .
– Dugački zagrljaji podižu nivo serotonina , hormona odgovornog za dobro raspoloženje i generalni osećaj sreće .
– Zagrljaj jača imuni sistem . On stimuliše timus žlezdu koja reguliše i uravnotežuje telesnu proizvodnju belih krvnih zrnaca .
– Grljenje opušta mišiće i napetost u telu . Takođe , zagrljaji može ublažiti bol .
– Dobar zagrljaj bukvalno smanjuje nivo kortizola – hormona stresa .
– Zagrljaj može instantno poraviti raspoloženje .
– Potpuno je besplatan !

Izvor: pixelizam.com


ZAGRLI, SAD ME JAKO ZAGRLI


Priredio:Bora*S


 

 

SNAGA PRIRODE I ŽIVOTA…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________

Već više godina muči me čovekovo otuđenje od ljudi i prirode.

Svoje odgovore na ovaj problem pokušavam da nađem u dugim šetnjama kanjonom planinske rečice Kamenice na Divčibarama.Već nekih 20 godina silazim niz njega, posmatram tok reke, kamenje ,okolinu, živi svet. Jednog jutra pođoh niz rečicu i dođoh do kamena koji je poput malog ostrva virio iz vode. Sedoh na njega i izvadih beležnicu da bi u taj mah u useku na kamenu spazio dva mala plava zvončića, udaljena santimetar jedan od drugoga. Upitah se zar je moguće da se tu, makar i na kratko pojavio život.

 I kako je opstao uprkos plahim vodama i žarkom Suncu?

No, ubrzo zaboravih na njih i počeh da zapisujem zapažanja za svoju buduću knjigu Petnaest kilometara niz Kamenicu.

U neko doba Sunce me natera da promenim mesto. Prikupljajući stvari s kamena, ugledao sam sliku koju nikada neću zaboraviti.

Da bi se odbranili od Sunčevih zraka, zvončići su se spojili. Krunica jednog cveta ušla je u krunicu drugog, ova se zatvorila i tako sprečila gubitak vode, zajedničku smrt.

Bio sam toliko opčinjen ovim slučajnim otkrićem da sam ostao kraj rečice da sačekam rasplet.

U smiraj dana, kada se povukla žega i kanjonom Kamenice zastrujao hladan vazduh, krunice zvončića su se otvorile, dva cveta su se razdvojila, a njihova plava boja se vratila. Život je još jednom slavio.

Ovo mi je bilo jedno od najdražih otkrića u kome sam našao novu veru i nadu u snagu prirode i života.

Tekst: Vladimir Ajdačić

Foto: Bora*S