DENI DIDRO
Gotovo nijedan drugi filozof 18. veka nije bio svestraniji od Didroa. On je bio priređivač Enciklopedije/Encyclopédie, čiji je cilj bio da sabere sve znanje svoga vremena.
Portret Didroa, Luj-Mišel van Lu, 1767
Didro se, budući pikareskne naravi, sa strašću i borbenim duhom uplitao u filozofske i političke diskusije o autoritetu crkve i moći države i nalazio da je njegova najprirodnija dužnost da empatično učestvuje u javnim debatama. To bi se moglo avant la lettre nazvati vita activa, u smislu koji je tom načelu dala Hana Arent.
Tako je u ime svetlosti razum vojevao perom kao mačem protiv fundamentalizma i opskurantizma religioznih fanatika, jetko osuđivao despotizam vladajuće klase i angažovao se za političke i religiozne disidente.
Deni Didro (Denis Didertot) rođen je 5. oktobra 1713. u Langru, u oblasti Šampanje. Njegov otac bio je oštrač noževa, majka mu je poticala iz zanatske familije. Nakon latinske škole u jezuitskom koledžu sa monaškom tonzurom (postrigom), u 15. godini odbegao je u Pariz da oseti slast boemske egzistencije u svetu pozorišta, salona i kafea, izdržavajući se od honorara za književne članke, a povremeno i kao privatni učitelj. Na očevo pitanje čime se kani ubuduće baviti, Didro je lakonično odgovarao: „Iskreno rečeno, ničime. Moja ljubav pripada knjigama, sa njima sam potpuno srećan, te mi ništa drugo nije potrebno“.
U jednom pismu Volteru iz 1762. veli Didro – „Naše geslo glasi: bez pardona za praznoverne, fanatike, budale, neznalice, zlikovce i tirane“, nadajući se da će Volter u Enciklopediji to „više no na jednom mestu uočiti“. U Parizu, metropoli Francuske i duhovnom centru Evrope, rasplamsaće se borba oko Enciklopedije, najvažnijem delu evropskog prosvetiteljstva, koje će biti nazvano i njegovom „mašinskom puškom“.
Projekt na Enciklopediji, kao velikoj karti saznanja, bio je pokušaj inventarizacije sveg znanja epohe. Najviše načelo pri tome bilo je – opšta razumljivost. Didro je, zajedno sa Dalamberom (1717-1783), izdavao Enciklopediju, nastojeći da tom projektu da kolektivni karakter. On je bio uveren da moderno znanje ne počiva na kapacitetu jedne ličnosti, već kolektiva. Bitan je i procesu
alni karakter ovog projekta. Rezultat je bio epohalan: Encyclopédie ou Dictionnaire raisonné des sciences, des arts et des métiers, u 28 opsežnih svezaka u folio formatu i 11 dopuna/suplemenata sa ilustracijama-bakrorezima, za oko 4.000 prenumeranata. Pri završetku projekta 1772, Enciklopedija je sadržala 72.000 članaka. Na projektu je učestvovalo oko 170 briljantnih mislilaca i naučnika različitih fahova, među njima Volter, Ruso, Monteskje, Holbah, Kondijak, Kondorse. Na ovom mamutskom projektu Didro je proveo 28 godina, napisavši ravno 3.000 članaka.
Osnovni zadatak Enciklopedije sastojao se u tome da se okonča suprematija teologije i mistike. U središtu su stajale humanističke nauke sa empirijskom evidentnošću. Papa će Enciklopediju staviti na Index Librorum Prohibitorum, a francuski kralj će je zabraniti dekretom. Armada biskupa, jezuita, jansenista, konzervativnih žurnalista, pravnika i članova parlamenta užasnuta je „subverzivnim“ karakterom Enciklopedije, čiji je osnovni cilj da sahrani sve autoritete. No enciklopedisti će imati i svoje simpatizere.
Na prvom mestu to je Madam de Pompadur, zvanična ljubavnica Luja XV. U tekstu Dalamberov san, koji je zbog svojih odvažnih teza tek 1830. bio posthumno objavljen, Didro objašnjava ljudsku mentalnu moć kao kompleksan organizam, koji je sastavljen iz malih, jednostavnih elemenata.
Didro veli metaforično – to je košnica u kojoj pčele slažu molekule u nadređeni sklop. Ti elementi poseduju individualne kvalitete koji se u određeni čas mogu međusobno spojiti. Strujanje molekula je u postojanom toku, ali svaka tako nastala forma je prolazna. Iz toga sledi da ne postoje neprolazni identiteti, odnosno da metafizičke pozicije nemaju relevantnost. U Enciklopediji su, između redova, podmetnuti prevratnički nazori filozofa, neka vrsta Trojanskog konja, smatraju njeni protivnici. Njime je razvaljen temelj „bogougodnog“ apsolutističkog režima. Ukratko, prosvetiteljski projekt je, za mere oficijelnog diskursa u 18. veku, raskolnički. Možda je upravo zbog te jeresi postao bestseler, blistav i unosan izdavački poduhvat od koga su imale profit i mnoga piratska izdanja.
U Didroovom delu se razaznaje jasan razvoj od teističke preko deističke do decidirane ateističke pozicije. Takva tendencija može se uočiti još u njegovim ranim spisima Pensées philosophiques (1746). Docnije se Didro u duhu prosvetiteljstva borio protiv sujeverja i bigotizma. Centar Didroovog mišljenja predstavlja špagat između uma i osećanja – sens et sensibilité. Između 1754. i 1765. on će razviti učenje o univerzalnoj osećajnosti – sensibilité universelle.
Epicentar radikalnog prosvetiteljstva bio je salon barona Holbaha, koji je svojim delom Sistem prirode materijalističko-ateističko mišljenje doveo do paroksizma. Među prominentnim stranim gostima u ovom salonu, u kome se štedro ispijalo vino i hedonizmu puštalo na volju, bili su gosti i engleski filozof Dejvid Hjum i spisatelj Lorens Stern.
Povodom tristagodišnjice Didroovog rođenja, objavljena je luksuzno opremljena knjiga u folio-formatu – Diderots Enzyklopädie: Mit Kupferstichen aus den Tafelbänden, Die Andere Bibliothek (2013) – koju su pripremili dvoje redaktora, Aneta Selg i Rajner Viland. Priređivači nastoje da daju odgovor na centralno pitanje: šta je iz ovog kamenoloma znanja za nas danas interesantno? Didroova Enciklopedija objedinjuje u ovom izdanju ne samo reprezentativni azbučni izbor tekstova, već sadrži i više desetina najpoznatijih od 2.885 bakroreza, koji su u suplementima u 11 svezaka bili objavljeni.
Paralelno sa Enciklopedijom, Didro je pisao kritike, pozorišne komade i negovao društvene kontakte, danas bismo rekli – networking. Didroovi nazori o pozorištu su bili jedan od povoda Lesingovoj Hamburškoj dramaturgiji. Na poziv ruske carice Katarine II obrešće se u Rusiji 1773. Tu će biti reči o upravi, pravu, privredi i trgovini.
Iako je Didro bio rado viđen i ljubazno primljeni gost, njegovo mišljenje o vladavini Katarine II biće veoma skeptično. U jednom pismu pisaće o tom iskustvu kao da je „izbliza okusio despotizam“. Ramoov sinovac i Žak fatalist su dva Didroova romana kojima je on posthumno kročio na velike dveri svetske književnosti. Gete se toliko divio Ramoovom sinovcu, da ga je sam preveo na nemački.
U godini Didroove smrti (umro je 31. jula 1784. u Parizu) Imanuel Kant je objavio članak Odgovor na pitanje: Šta je to prosvetiteljstvo?, koji je eho na jedan Didroov članak u Enciklopediji, naslovljen eklekticizam. I Didro i Kant su jednog mišljenja izraženog u Horacijevoj formuli sapere aude! – „Imaj hrabrosti da se služiš sopstvenim razumom!“, koja je kamen temeljac velikog epistemološkog projekta prosvetiteljstva.
Autor: Zoran Andrić
Izvor:danas.rs
-Budale ponekad imaju tu manu da ni u što ne veruju, a pametni pak da su odviše lakoverni.
-Dugo je postajala titula dvorske lude, a nikada nije bilo titule dvorskog mudraca.
-Ima ljudi koji od svoga bogatstva nemaju ništa osim straha da će ga izgubiti.
-Ljubav lišava pameti one koji je imaju, a daje je onima koji je nemaju.
-Najsrećniji je onaj čovek koji je učinio sretnima najviše ljudi.
-Neznanje je bliže istini nego predrasuda.
-Nisam toliko lud da bih znao sve.
-Obično mrzimo one koje ne možemo da prezremo.
-Rasipnik krade svoje naslednike, tvrdica krade samoga sebe.
-Varati drugoga put je da prevariš sebe.
Stvaralaštvo
Pored rada na Enciklopediji Didro je stvarao mnoga druga dela:
-Kaluđerica, 1760, roman
-Fatalista Žak i njegov gospodar“, 1773, roman
-Saloni, 1761-1781, kritički osvrti na pariske umetničke izložbe
-Ogled o slikarstvu, 1765, pamflet o slikarstvu
-Razmišljanja o Terenciju, 1762, traktat o pozorištu
-Nezakoniti sin, 1757, drama
-Otac porodice, 1758, drama
-Je li dobar ili zao?, 1781, drama
– Razgovori o „Nezakonitom sinu“, članak
-Razmatranja o dramskoj poeziji, članak
Priredio: Bora*S
Like this:
Sviđa mi se Učitavanje...
TAMOiOVDE 