Kembel:Mi smo toliko zaokupljeni ostvarivanjem materijalnih i socijalnih ciljeva da zaboravljamo da se jedina istinska vrednost nalazi u nama: čista radost postojanja. (…)Kako doći do toga? Čitanjem mitova. Mitovi nas uče da se okrenemo svom unutarnjem biću i pokušamo da shvatimo poruku koju nam prenose simboli. (…) Mit nam pomaže da svoj um dovedemo u vezu s doživljajem postojanja. On nam odaje prirodu tog doživljaja. Na primer, brak. Šta je brak? Mit nam daje odgovor na to pitanje. Brak je ponovno sjedinjavanje dvoje koji su bili rastavljeni.
U početku smo bili jedno biće. Sada nas je dvoje. Brak je spoznaja istovetnosti u duhu. On nije isto što i ljubavna veza; s njom nema ništa zajedničko. To su iskustva na različitim mitološkim ravnima. Ako ljudi stupaju u brak zato što veruju da je to dugotrajna ljubavna veza, tada će se oni vrlo brzo razvesti. Jer sve se ljubavne veze završavaju razočaranjem.
Ali, brak je i prepoznavanje duhovnog identiteta. Ukoliko živimo život na pravi način, ako su naše misli usmerene prema pravim vrednostima osobe suprotnog pola, tada ćemo pronaći sebi odgovarajuću mušku ili žensku polovinu. Međutim, ako nam uplitanja čula skreću pažnju, ući ćemo u brak sa pogrešnom osobom. Ulaskom u brak s pravom osobom mi obnavljamo predstavu otelovljenog Boga. Brak to i jeste.
Mojers:Kako se nalazi prava osoba? Kembel: To nam govori naše srce, moralo bi da nam kaže. Mojers: Naše unutarnje biće. Kembel:To je zagonetka. Mojers: Mi uvek prepoznajemo svoje drugo „ja“. Kembel: Pa tako nekako. Blesne neka iskra i nešto u nama zna da je to On ili Ona.
Mojers:Ako brak predstavlja sjedinjavanje jednog „ja“ sa drugim, spajanje s muškim ili ženskim temeljem nas samih, zbog čega je onda u našem savremenom društvu brak toliko nesiguran?
Kembel:Zato što na njega ne gledamo kao na brak. Rekao bih: ako brak nije najpreča stvar u našem životu, tada i nismo u braku. Brak označava dvoje koji su jedno biće; dvoje postaju jedno telo. Ako brak potraje dovoljno dugo i ako se – umesto ličnim hirovima – nepokolebljivo pokoravamo njegovim zahtevima, shvatićemo da je istina: dvoje postaju jedno.Prvenstveno u duhovnom pogledu. Biološko je izvor pometenosti koja nas može odvesti do poistovećenja sa pogrešnom osobom.
Mojers:Da li to znači da ona nužna funkcija braka – produženje nas samih u deci – nije najvažnija?
Kembel:Ne, to je zapravo samo osnovni apsekt braka. Brak se razvija tokom dva potpuno različita stupnja. Prvi je mladalački brak koji se pokorava onoj čudesnoj pokretačkoj sili koju nam je podarila priroda u okviru uzajamnog delovanja polova i čija je biloška funkcija rađanje dece.Posle toga nailazi doba kada deca odlaze iz porodice, a par ostaje sam. Ja sam bio zaprepašćen brojem mojih prijatelja koji su se razdvojili u svojim četrdesetim i pedesetim godinama. Oni su imali savršeno uzoran zajednički život s detetom ali su svoj brak posmatrali kroz prizmu svog odnosa prema detetu.Nisu sagledali brak kroz prizmu sopstvenog uzajamnog odnosa.
Brak je odnos. Kada su u braku odričemo, mi žrtve ne prinosimo drugoj osobi nego jedinstvu našeg odnosa. Kineska slika Taoa kao uzajamnog delovanja tamnog i svetlog dela predstavlja odnos jana i jinga, muškog i ženskog, a to je, u stvari, brak: ono što smo stupanjem u brak postali. Nismo više izdvojena jedinka; naš identitet sadržan je u odnosu. Brak nije obična ljubavna veza. To je teško iskušenje koje se sastoji u odricanju od ega u ime odnosa u kojem dvoje postaju jedno.
Mojers:Brak je, dakle potpuno nespojiv s namerom da radimo po svome?
Kembel: Vidite, brak nije samo Vaša lična stvar. U izvesnom smislu, to znači raditi po svome, s tim što taj neko niste samo Vi nego dvoje koji su u isto vreme jedno. To je posve mitološka predstava koja označava žrtvovanje vidljive jedinke transcendentnom dobru. Ona se na prekrasan način ostvaruje tokom drugog stupanja braka koji ja nazivam alhemijskim i u kojem dva bića doživljavaju sebe kao jedno. Ako ova bića, pak, nastave da žive kao u prvom stadijumu braka, tada će se razići čim im deca napuste porodicu. Tata će se zaljubiti u neku zgodnu curu i odbeći s njom, a majka će ostati napuštena, puste kuće i praznog srca, primorana da se snalazi sama, kao zna i ume.
Mojers:Sve zato što ne shatamo ova dva nivoa braka? Kembel: Što se nismo predali braku. Mojers:Mi pretpostavljamo da jesmo – da se predajemo u dobru i zlu. Kembel:To je trag rituala. Mojers: A ritual je izgubio snagu. Od ceremonije koja je nekada bila izraz unutrašnje stvarnosti ostala je samo forma. To se odnosi i na društvene i na lične obrede braka i religije. Kembel:Koliko ljudi pre braka primi duhovnu pouku u vezi s onim što brak predstavlja? Stanete pred matičara i za deset minuta ste venčani. Bračna ceremonija u Indiji traje tri dana. Takav par postaje „slepljen“ jedno za drugo.
Mojers:Vi tvrdite da brak nije samo društveni sporazum nego i duhovna vežba.
Kembel: Brak je pre svega duhovna vežba. Od društva se očekuje da nam pomogne da ovo shvatimo. Čovek ne bi smeo da bude u službi društva; društvo treba da bude u službi čoveka. Država u kojoj čovek služi društvu jeste nakazna država, a to je ono što u ovom času ugrožava svet.
Voljenje ima dva značenja, zavisno o tome da li se upotrebljava u kontekstu modusa imanja ili modusa bivanja.
Da li je moguće imati ljubav? Kada bi odgovor bio pozitivan, ljubav bi bila stvar, supstancija koju je moguće imati, posedovati. Ali nema stvari kao što je »ljubav«. »Ljubav« je apstrakcija, možda boginja ili otuđeno biće, premda niko nikada tu boginju nije video.
Ilustracija: Bora*S
U stvarnosti postoji samo čin voljenja. Voljenje je produktivna delatnost.
Ona implicira brigu, poznavanje, reagovanje, afirmisanje, uživanje prema osobi,slici, ideji. Ona znači oživljavanje, povećanje njegove / njene životnosti. To je proces samoobnavljanja i samouvećavanja.
U modusu imanja doživljaj ljubavi znači ograničavanje, zatvaranje ili upravljanje predmetom »ljubavi«. Ona je bremenita opasnošću od ugušivanja, ona je umrtvljujuće, zagušljiva, ubojita, neživotodavna.
Ono što ljudi nazivaju ljubavlju obično je zloupotreba reči da bi se sakrila stvarnost njihova nevoljenja.
Još uvek ostaje sasvim otvoreno pitanje koliko roditelji vole svoju decu. Lloid de Mause je izneo da je u protekla dva milenijuma u istoriji Zapada bilo toliko izvještaja o okrutnosti nanesenoj deci – u rasponu od fizičkog do psihičkog mučenja, nebrige, čiste posesivnosti i sadizma – i to toliko potresnih, da čovek mora poverovati kako su roditelji koji vole svoju decu izuzetak, a ne pravilo.
Isto se može reći i za brak. Bez obzira na to da li je brak zasnovan na ljubavi ili, kao tradicionalni brakovi prošlosti, na društvenoj konvenciji i običajima, izgleda da su izuzetak supružnici koji se istinski vole.
Društvena konvencija, običaj, uzajamni ekonomski interes, zajednički interes za decu, uzajamna zavisnost te uzajamna mržnja ili strah svesno se doživljavaju kao ljubav – sve do časa kada jedan ili oba partnera ne shvate da se ne vole i da se nikada nisu voleli.
Danas se u tom pogledu može zapaziti izvestan napredak: Ljudi su postali realniji i trezveniji i mnogi znaju da seksualna privlačnost ne znači ljubav ili da uzajamno prijateljski odnos, makar i suzdržljiv, predstavlja izražavanje voljenja. Taj novi stav doprineo većem poštenju, premda i češćoj zameni partnera.
Zamena partnera ne vodi nužno učestalijem voljenju, a novi partneri mogu se voleti jednako malo kao i stari. Promenu od »zaljubljenosti« do iluzije o »imanju« ljubavi često je moguće konkretno pratiti kod parova koji se nisu »zaljubili«. Za vreme udvaranja nijedna osoba nije još sigurna u drugu, ali svaka nastoji pobediti. Obe osobe su žive, privlačne, zanimljive, čak i lepe – utoliko što životnost uvek polepšava lice. Ni jedna osoba još nema drugu i zbog toga je energija svake od njih upravljena na bivanje tj. na davanje drugom i stimulisanje drugog.
Činom venčanja situacija se često bitno menja. Bračni ugovor daje svakom partneru pravo na isključivi posed tela, osećaja i briga drugog partnera. Niko više ne mora pobediti, jer ljubav je postala nešto što se ima, vlasništvo. Oba partnera se prestaju truditi da budu privlačni i da pobuđuju ljubav pa stoga postaju dosadni i zbog toga njihove lepote nestaje. Postaju razočarani i zbunjeni.
Zar to više nisu iste osobe? Nisu li na početku počinili neku grešku? Svako obično uzrok promene traži u drugom i oseća se prevarenim. Pri tome ni jedan od partnera ne vidi da oni više nisu osobe kakve su bile u svojoj zaljubljenosti, kako ih je greška da je moguće imati ljubav dovela do toga da prestanu voleti.
I sada, umesto da se uzajamno vole, orijentišu se na to da zajednički poseduju ono što imaju: novac, društveni položaj, dom, decu. Na taj način se, u nekim slučajevima, brak podstaknut ljubavlju počinje pretvarati u prijateljsko vlasništvo, u korporaciju u kojoj se dva egoizma stapaju u jedan: egoizam »porodice«. Kada par ne može preboleti žudnju za obnovom pređašnjeg osećaja ljubavi, jedan od članova para počinje da neguje iluziju da će novi partner (ili partneri) zadovoljiti tu težnju. Počinju osećati da je ljubav jedino što žele. No ljubav za njih nije izraz njihovog bivanja već boginja kojoj se žele podrediti.
Stoga oni nužno doživljavaju neuspeh jer »ljubav je dete slobode« (kao što kaže jedna stara francuska pesma) a poklonik božice ljubavi na kraju postaje tako pasivan da biva dosadan te gubi poslednje ostatke svoje nekadašnje privlačnosti. Ovaj opis nikako ne želi reći da brak ne može biti najbolje rešenje za dvoje ljudi koji se međusobno vole. Poteškoća ne leži u braku već u posesivnoj, egzistencijalnoj strukturi oba partnera i, u krajnjem sledu uzroka, društva u kojem žive.
Zagovornici modernog oblika zajedničkog života, kao što je grupni život, menjanje partnera, grupni seks itd. pokušavaju, koliko ja razumem stvari, samo izbeći problem koje imaju u ljubavi, lečeći dosadu uvek novim podsticajima i željom da imaju više »ljubavnika« umesto da budu sposobni voleti samo jednog.
“Kad je Niče plakao” – rađanje bliskosti kroz psihoterapijske razgovore
Literarni susret dva velika intelektualca, Fridriha Ničea i Jozefa Brojera, opisan u vrhunskom romanu čuvenog američkog psihijatra Jaloma pruža priliku da učimo na tuđim greškama, tragamo ka dubinama ljudskog uma, budemo deo njihovog nesvesnog i neizmerno se povežemo i saživimo sa kompleksnim ljudskim bićem.
Malo je reći da je roman „Kad je Niče plakao“ dar svima onima kojima se čini da žive izbore koji su im nametnuti, svima onima koji se osećaju sami sebi stranim, svima onima koji su zbog različitih distrakcija izgubili kontakt sa onim što im suštinski treba kako bi vlastito življenje učinili kvalitetnim.
Jedna mudra i neobično slobodna žena filozof je znala kako ostati dosledan samom sebi i živeti svoje odluke. ZaLu Salomebrak je „eufemizam za dobrovoljno ropstvo žene“. Nju ne dotiču konvencije, ona neguje slobodu da bude ono što jeste i da se ponaša u skladu sa tim.
U svoj roman Jalom upravo uvodi motiv ove neobične žene kako bi spojio dva izvrsna uma devetnaestog veka, kako bi čitaocima predstavio opsežan opis psihoterapijskih razgovora u kojima saznajemo tok lečenja opsesije i pratimo proces rađanja snažnog prijateljskog odnosa iz prvobitnog nepoverenja i obostrane neiskrenosti.
Do uzajamnog razumevanja i bliskosti junaci dolaze razotkrivanjem svojih snova i rešavanjem potisnutih problema sa kojima su se obojica nosili. Ključan trenutak povezivanja bila je spoznaja da dele mnogo toga zajedničkog iako u potpunosti vode različite živote.
Sa jedne strane je uvaženi lekar Brojer, porodičan čovek koji se velikim delom posvetio svojoj profesiji, dok je njegova sušta suprotnost samotnjak Niče koji sebe smatra posthumnim filozofom iz razloga što vreme u kom živi ne razume njegovu filozofsku misao. Plod učinka moćne metode koja se slikovito naziva „čišćenje dimnjaka“ bilo je njihovo obostrano otvaranje, deljenje snažnih osećanja, usamljenosti, otuđenosti, obesmišljenosti, koje je dovelo do transformacije psiholoških stanja i odbacivanja svih iluzija.
U ovom delu saznajemo da intelektualac devetnaestog veka i čovek ovdašnjeg vremena imaju mnogo toga zajedničkog. Disciplinu, vernost, posvećenost i dužnost prema porodici i profesiji Niče smatra sitnim vrlinama. Njegova poruka je da ne možemo doprineti prosperitetu porodice niti dati svoj maksimum profesiji kojom se bavimo, ako nismo zadovoljni sobom i ne pratimo svoje potrebe i želje.
Ne treba čekati simptom da bismo shvatili da nam neko okruženje ne prija. Ničeu su napadi migrene bili znak koji ga je odvojio od univerzitetske profesure. Biti u kontaktu sa samim sobom je jedna od poruka koju nam ovo delo šalje, to je dar koji svako duguje samom sebi i njega treba negovati. Dok se ova dvojica velikana nisu susrela, ni sama nisu znala koliko toga skrivaju od sebe samih i koliko je deljenje ranjivosti i ljudskosti sa pravom osobom lekovit proces.
Niče nam otkriva kako ljudi na razne indirektne načine pokušavaju da ostvare svoje skrivene želje. Objašnjava da je za roditeljstvo potrebna zrelost, i da se baš zbog otuđivanja od sebe sama, dešava da neki roditelji kroz ostvarenja svoje dece pokušavaju da dosanjaju sopstvene osujećene želje i zaštite se od tereta prohujalog vremena.
Još jedno upečatljivo i primenljivo sredstvo savremenom čoveku može biti od koristi da se lakše nosi sa trenutnim životnim poteškoćama. U knjizi se to naziva „kosmičkom perspektivom“ i odnosi se na veštinu izmicanja iz neprijatne situacije i njenog sagledavanja iz šire perspektive. Ovo može biti jako delotvorno kod čestih, propratnih prepreka sa kojima se čovek svakodnevno susreće u urbanom i brzom sistemu življenja.
Nema sumnje da se mnogo toga iz ove knjige može primeniti danas, ukoliko smo voljni i strpljivi da učestvujemo u procesu saznavanja. Na tom putu pravo uživanje je dosezati do novih spoznaja uz dubokoumne razgovore Ničea i Brojera.
Neodoljiva mešavina činjenica i fikcije, drama o ljubavi, sudbini i volji, koja se odigrava u intelektualnom previranju Beča 19 veka, uoči rođenja psihoanalize. Fridrih Niče, najvećni evropski filozof… Jozef Bojer, jedan od očeva psihoanalize… tajni sporazum… mladi stažista, Sigmund Frojd: ovo su elementi koji zajedno čine nezaboravnu sagu o fiktivnom odnosu između neobičnog pacijenta i nadarenog iscelitelja.
Ovaj impresivni roman započinje tako što neodoljiva Lu Salome moli Brojera da leči Ničeovo samoubilačko očajanje svojom eksperimentalnom „terapijom razgovorom“. Kad eminentni lekar oklevajući prihvati taj zadatak, doći će do značajnog otkrića, samo ako se suoči sa sopstvenim unutrašnjim demonima biće u stanju da pomaže svom pacijentu.
U ovom romanu koji apsorbuje svu našu pažnju, dva briljantna i zagonetna čoveka proniču u dubine vlastitih romantičnih opsesija i otkrivaju spasilačku moć prijateljstva.
Primećeno je da sam izbor bračnog partnera utiče na sudbinu određene veze. Kao što su pokazali rezultati mnogih studija, „prtljag“, tj. skup predbračnih faktora sa kojima mladi ljudi ulaze u porodični život, ima značajan uticaj na uspeh adaptacije u prvim godinama zajedničkog života, na snagu porodice, stepen verovatnoće razvoda.
Predbračni faktori uključuju neke karakteristike roditeljske porodice, socio-demografske karakteristike ljudi koji planiraju da stupe u brak, karakteristike perioda upoznavanja dok su u vezi.
Od karakteristika praporodice (roditeljske porodice) najbolje je izučen uticaj sledećih faktora; opšte je prihvaćeno da razvod roditelja povećava verovatnoću razvoda njihove odrasle dece (verovatnoća ne znači fatalnost, jer negativni faktori mogu da se „pokriju“ pozitivnim).
Takođe je utvrđeno da su razvodi bili češći kod dece roditelja koji nisu uspeli u ličnom životu — na čvrstinu veze ne utiče samo odsustvo jednog od roditelja već i sukobi u roditeljskoj porodici, negativna emocionalna atmosfera. Verovatno u konfliktnim i nepotpunim porodicama deca ne dobijaju adekvatan uvid u model uspešnih porodičnih odnosa. Takođe, u porodicama u kojima postoje razvedeni članovi, može se razviti tolerantniji stav prema razvodu („spremnost za razvod“).
Od velikog je značaja činjenica da su nepotpune porodice u težoj materijalnoj situaciji od porodica sa dva roditelja, što zauzvrat utiče na smanjenje verovatnoće dobijanja dobrog obrazovanja, profesije i prihoda; što je niži nivo obrazovanja, profesionalni status i prihodi muža, to je veća verovatnoća razvoda. Među predbračnim faktorima koji povećavaju verovatnoću razvoda, zapadni psiholozi i sociolozi jednoglasno uključuju trudnoću neveste (uticaj takozvanih prinudnih brakova).
Studije u SAD-u su pokazale da je verovatnoća raspadanja porodica sa predbračnom trudnoćom dvostruko veća. Među razlozima to se obično navodi narušavanje procesa adaptacije mlade i mladoženje za brak, „preskakanje“ na sledeću fazu porodičnog života u vezi sa rođenjem i vaspitanjem dece, pogoršanje ekonomske situacije supružnika u vezi sa rođenjem deteta. Nisu beznačajni i motivi stupanja u brak: u ovom slučaju, često je jedini razlog za brak – skoro rođenja deteta (Foteeva E. V., 1988).
Verovatnoću razvoda povećavaju i druge okolonsti predbračnog perioda života: kratak period predbračnog poznanstva (od strane psihologa se preporučuje 1 – 1,5 godina); ozbiljne svađe i sukobi tokom veze; negativan odnos roditelja prema tom braku (43% onih koji su razvedeni nisu dobili odobrenje roditelja da stupe u brak, a samo 13% brakova zasnovanih bez odobrenja roditelja živi u stabilnom braku).
Faktori rizika su okolnosti kao što su suviše rani brak (pre 19 godina), odlaganje formalne registracije odnosa (kao znak nepripremljenosti za prihvatanje odgovornosti), razlika u godinama između supružnika više od 10 godina, značajna razlika u fizičkoj privlačnosti, neki motivi stupanja u brak (iz materijalnih razloga, brak iz želje da se osvetite nekom trećem licu, brak sa ciljem da se pobegne iz omrznute roditeljske kuće) (Jaffe M. 1991).
Negativan uticaj na izgradnju dugoročnih odnosa imaju neke osobine ličnosti, kao što su lična (emocionalna) nezrelost, nisko samopoštovanje (jer ono stvara nesigurnost u sebe i ljubomoru, otežava odnose izgrađene na ljubavi i poverenju), prekomerna zavisnost (od roditelja), emocionalna izolacija (kao nemogućnost pokazivanja svojih osećanja i prihvatanja osećanja drugog) (Jaffe M. 1991).
Adler je povezao zrelost pojedinca sa verom u sebe, sa sposobnošću da otvoreno susreće životne probleme i rešava ih, sa činjenicom da kod čoveka postoje bliski prijatelji i normalni odnosi sa susedima. Pored toga, važan pokazatelj pravilnog pravca u životu Adler je smatrao bavljenje korisnom delatnošću i profesionalizam. „Nekome ko je lišen svih ovih kvaliteta“, pisao je on, „ne veruj, jer nije sasvim zreo za ljubavnu vezu“ (Adler, „Nauka živeti“).
Od nedostataka koji povećavaju verovatnoću neuspeha braka, Adler je naveo sledeće: nepoverenje prema objektu ljubavi, jer je to jedan životni stav koji dovodi do stalnih sumnji i oni jasno ukazuju na nespremnost da se čovek sretne sa stvarnim problemima u životu; želja da se stalno kritikuje i prevaspitava druga osoba; preterana osetljivost, što može biti simptom kompleksa inferiornosti; stalno očekivanje razočarenja, što postaje uzrok ljubomore u braku.
Treba napomenuti da ovi faktori rizika nisu „fatalni“ u prognozi budućih bračnih odnosa, jer postoje uspešni bračni parovi sa velikom razlikom u godinama, sa veoma kratkim rokom predbračne veze itd.
Svi ovi faktori pre imaju „kumulativni“ karakter, tako da se pri njihovoj akumulaciji verovatnoća raspada bračnih odnosa povećava. Na primer, prema svedočenju M. Jaffe i F. Fenvik, ako se sa jednim psihološki nezrelim partnerom i dalje možemo nadati da će se odnosi sačuvati, dva takva partnera su nepovratno osuđeni na neuspeh.
Pravila privlačnosti određena su jakim evolucionim silama, i dok je većina nas vođena onim što vidimo na prvi pogled – priznali to ili ne – sila privlačnosti među ljudima je mnogo kompleksnija nego što to izgleda. Nova otkrića o ljubavi (i onom što uz nju ide) objavljena su u magazinu Psychology Today
Foto Profimedia
Tokom svojih dvadesetih, konsultantkinja i autorka Nita Taker zabavljala se isključivo sa doktorima, onim zgodnim i visokim, naravno. Privlačio ju je njihov status i majčino insistiranje da bi doktori bili „taaako dobar ulov“.
„Ako bi neko rekao da je doktor, ja bih se napalila“, kaže Nita. „Izlazila sam sa toliko njih da bi mogli da osnuju jednu veću bolnicu.“
Tada se preselila u Sijetl, gde su Supersoniksi upravo osvojili NBA prsten, i postali glavne face u gradu. Košarkaši su joj se učinili još boljim ulovom od doktora, a plus su i dovoljno visoki.
Jedne noći u baru, Takerova je primetila nekoliko igrača iz tima, uključujući i „najpoželjnijeg neženju“ među njima, kako ga je lokalni list malo pre toga nazvao. Nasmešila se i pokušala da ostvari kontakt očima. „Ali nisam se smešila dovoljno visoko jer je momak pored njega odlučio da priđe.“ Predstavio se kao Toni i pozvao je Takerovu da im se pridruži, tako da je ostatak večeri provela flertujući sa igračima, a, tipično, ignorišući Tonija.
Toni je bio, kako se ispostavilo, potpredsednik tima, koji je i pored svega želeo da je vidi na utakmici sledećeg dana. Naravno da je pristala, jer je, kako kaže, želela da bude blizu igrača. „Bili su zabavni i slatki. Toni je bio dosadan direktor. Imao je zastarelu frizuru i duge zulufe.“
Ali izlazila je sa Tonijem skoro svako veče te nedelje, uglavnom na košarkaške događaje. „Koristila sam ga“, kaže, zbog čega je počela da oseća krivicu. „Rekla sam svojoj cimerki da ću prestati da izlazim sa njim, a ona mi je dobacila: ‘Ja ga uzimam!’ Bila je toliko oduševljena da sam pomislila: ‘Čekaj malo. Neću odmah da odustanem od njega.’ Uvek je bio ljubazan. Posle deset izlazaka, pogledala sam u njega dok smo sedeli za stolom i shvatila sam da se zaljubljujem.“ Njih dvoje su u braku preko 37 godina.
Privlačnost može da se dogodi na prvi pogled, a može i da se prikrade, neočekivano i nečujno, a opet, i da se razočaravajuće uopšte ne pojavi: mnogi bi verovatno voleli da mogu da se zaljube u odanog prijatelja ili da se zabavljaju sa nekim ko deluje kao sjajna osoba. Možda ponekad deluje kao da nemaju mnogo kontrole nad sopstvenim ukusom, ali „ljudi imaju i te kako sposobnost da utiču na sopstveni ukus i aktivno učestvuju“ u njegovom oblikovanju, kaže Glen Geher, profesor psihologije na Državnom univerzitetu Njujork, i koautor studije „Mating Intelligence Unleashed“.
Možemo da prevaziđemo početnu, neshvatljivu privlačnost, ma koliko snažna bila, i da nas privuče sjajan partner, čak i ako ne postoji žudnja na prvi pogled. Takođe možemo da preduzmemo neke korake da bismo privukli pravu osobu.
„Postoje univerzalni standardi privlačnosti, ne toliko duboko koliko fundamentalno utemeljeni u adaptivne probleme koje muškarci i žene moraju da reše u prirodnoj selekciji partnera“, kaže Dejvid Bas, profesor psihologije na Univerzitetu Teksas i autor The Evolution of Desire.
Mnoštvo studija pokazuje da muškarci budu privučeni ženskim pokazateljima mladosti i zdravlja — svetle oči, sjajna koža, pune usne, simetričnost lica, energičan hod, i uzak struk u odnosu na kukove. „Svaki proizvod je napravljen da učini da žena izgleda kao da je uvek u tom periodu plodnosti. Farba za kosu, proizvodi koji ističu oči, i ruž za mnogo sjajnije i sočnije usne“, kaže Geher.
Članak u časopisu Evolution and Human Behavior prošle godine otišao je još dalje u tezi o plodnosti, govoreći o „fizički odgovarajućim oblinama“, o lumbalnoj oblini kod žena. Njihova hipoteza je da, pošto trudnoća prebacuje fokus na prednji deo tela, muškarce će privući žene sa zakrivljenim donjim delom leđa koji će smanjiti pritisak na kičmu stvorenu da na neki način drži fetus. Zato su koristili fotošop da bi manipulisali zakrivljenošću tog dela tela na slikama žena i u dve studije, interesovanje muškaraca raslo je kako je taj deo bio bliži pretpostavljenom optimumu.
Evolucioni standardi atraktivnosti deluju u oba pravca: žene privlače fizičke karakteristike koje ukazuju na dobro zdravlje i na pravog zaštitnika, sposobnog da obezbedi sve što treba — široka ramena i uži bokovi, atletsko telo, jaka vilica i dubok glas.
Kada vas privlači neko kreativan, recimo, to je zato jer može da pomogne i vama i vašem potomstvu, i zbog činjenice da ti geni mogu da pređu na njih, kaže Geher. Privučeni smo i resursima, danas je to novac, i ljubaznosti.
Nije baš dobar osećaj kada verujete da je privlačnost vođena iskonskim biološkim potrebama. Ali čak i ako kažemo svesno da nećemo da podlegnemo tome, teško je otrgnuti im se. One su urezane u nas generacijama, kaže Geher. Uprkos tome koliko se okruženje promenilo, naš um je zasnovan na tim biološkim pravilima.
Privučenost dobrom izgledu možda je osnova bioloških zakona, ali moderno društvo je učinilo da se ovaj obrazac učvrsti. Mediji su oslikali ideal kroz nekoga ko je izuzetno fizički atraktivan, kaže profesorka psihologije Medlin Fugere sa Univerziteta u Konektikatu, koautorka knjige Socijalna psihologija privlačnosti i romantične veze. „U realnosti, morate da budete samo umereno atraktivni da biste bili privlačni većini populacije“, kaže profesorka Fugere.
Koncept povezivanja dvoje ljudi koji se privlače zasniva se na tome da poseduju slične nivoe atraktivnosti, kaže profesor Pol Istvik sa Univerziteta Kalifornija. To znači da je mnogo važnije da se poklapate sa partnerom, tj. da ste dobar match, nego da zavedete najlepšu osobu koju poznajete.
Parovi, bez obzira na to da li su heteroseksualni ili homoseksualni, skloni su da se zaljubljuju u nekoga ko je sličan njima, po obrazovanju, religioznim verovanjima, vrednostima i socioekonomskom statusu.
Izuzetak su, kaže, parovi sa veoma različitim nivoima fizičke privlačnosti — često su i odranije bili prijatelji ili poznanici, pre nego što su ušli u romantične vode, kaže Istvik.
Nove studije pokazuju da, svesno ili ne, tražimo partnere koji su nalik nama, u smislu pojave, visine ili IQ-a. Studije sa Univerziteta Kvinslend otkrile su jaku vezu u genetskim markerima kad je u pitanju visina, i to kod više od 24.000 partnera. Takođe su pronašli sličnosti kod parova za genetske markere koji su povezani sa nivoom obrazovanja.
Antropolog biologije Helen Fišer, autorka dela Anatomija ljubavi i Zašto on? Zašto ona?, kaže da postoji još jedna osnova privlačnosti — hemija koja se odvija u mozgu. Kad kažemo „među nama postoji hemija“, šta to tačno znači? Postoje četiri nervna sistema koja dominiraju našim osobinama — dopamin, serotonin, testosteron i estrogen/oksitocin sistem. Fišerova je kreirala test od 56 pitanja koji meri koji od ovih sistema dominira nama.
Više od četrnaest miliona ljudi učestvovalo je u ovom projektu, preko sajtova chemistry.com i match.com. Fišerova, koja je poznata kao naučnica koja je napravila snimke mozga zaljubljenih ljudi, koristila je FMRI skener u ovom eksperimentu. Otkrila je da ljudi kod kojih je dominantan dopamin sistem (radoznali, kreativni, avanturisti), bivaju privučeni avanturistima koji su pod uticajem dopamina.
Ličnosti kod kojih dominira serotonin sistem (tradicionalni, savesni, ljudi po pravilima) privlače ljudi koji su im slični. S druge strane, ljudi sa dominantnim testosteron sistemom (analitični, skeptični i tvrdoglavi) i tipovi sa dominantnim estrogenom (pažljivi i brižni, misleći, maštoviti) privučeni su jedni drugima, uglavnom svojim opozitima.
„Svi imamo ta četiri sistema, i svako ima drugačiji racio“, kaže Fišerova. Ali, kada znate svoje primarne osobine i sistem, i kako to funkcioniše sa drugima, od koristi je kada treba dobro izabrati partnera i uopšte poboljšati svoj ljubavni život. Zato, kada vi želite da prokrijumčarite flašicu vode u zabranjenu zonu koncerta, a ona ne želi tu „avanturu“, kažite sebi, „oh, u pitanju je razlika u serotoninu, idem zato da kupim vodu“, umesto da nekog proglasite sitničavim.
U nedavnoj studiji objavljenoj u Žurnalu ličnosti i socijalne psihologije, Istvik i profesor psihologije Eli Finkel sa Nortvesterna tražili su od učesnika da navedu listu osobina koje najviše cene kod partnera, a onda ih pozvali na takozvane brze sastanke i zatražili da ocene svakog od 12 učesnika na osnovu privlačnosti, humora i potencijala da ostvare veliki uspeh i zaradu, a onda da se izjasne koga bi voleli ponovo da vide. Na kraju, svi su želeli da izlaze sa onima koji su najbolje izgledali, bez obzira na privlačne osobine. Iako su muškarci bili iskreniji po pitanju prioriteta izgleda, oba pola su na drugi sastanak želela da izađu sa najzgodnijim partnerima, mada su i toplina i smisao za humor bili poželjni faktori.
„I muškarci i žene žele poželjne, ambiciozne ljude“, kaže Finkelova. „Ljudi daju prednost određenim osobinama, ali na kraju ne bivaju posebno privučeni potencijalnim partnerima koji ih imaju.“ U prevodu, džaba ako vas privlače visoki i atletski građeni tipovi, ali se sa njima ne slažete ni oko čega. Kao u slučaju Verika Korneta, koji je posle jedne takve veze shvatio da to na duže neće ići. Zatim je pronašao osobu koja mu odgovara fizički, ali ga nije posebno privlačila.
„Shvatio sam da za mene atraktivnost nosi elemente toga kako tretirate sebe i koliko ste samopouzdani, a ona nije bila.“ On je otkrio važnost onoga što istraživači nazivaju dinamičnom privlačnošću, što drugi nazivaju harizmom ili magnetizmom. Studije pokazuju da fizička privlačnost nije samo lice i telo u statičnoj fazi, već i to kako osoba koja se krije iza tog lica koristi ono što ima. Naši pokreti i gestovi, naše iskazivanje emocija, koliko se ozarimo kad pričamo sa nekim koga smo upravo sreli na plaži, sve su to komponente dinamične privlačnosti i pomažu da shvatimo zbog čega su neki ljudi toliko traženi. Nedavna studija Estvika, Finkelove i još tri druga istraživača, bavila se izborima ljudi na onlajn aplikacijama kao što je Tinder i otkrila da su ispitanici dva puta češće birali potencijalne partnere koji su se, žargonski rečeno, „duvali“ tj. „širili“ na fotografijama.
Za većinu, privlačnost je mnogo kompleksnija od običnog odgovora na vizuelni stimulus. „Kada nekoga sretnete, obično je jedina informacija koju imate njegov izgled“, kaže Artur Aron, profesor psihologije na Državnom fakultetu Njujork. „Ali osoba može da bude bogata, moćna ili interesantna, ili talentovani umetnik, i vama mogu ovi kvaliteti da postanu veoma privlačni.“ Možda vas privlači nečija dostupnost. Iako neuzvraćena ljubav ima neku draž, mnogi od nas u stvari više vole takozvanog prisutnog partnera, kaže Aron.
Privlačnost može da raste i kroz intimnu konverzaciju. U klasičnoj studiji Arona iz 1997. godine, istraživači su od ispitanika tražili da jedni drugima postavljaju pitanja koja postepeno uvećavaju nivo prisnosti, i da postepeno postaju intimni i bliski. I posle 45 minuta, mnogi jesu osećali veću bliskost, a neki su čak osećali i veću privlačnost prema drugima, a jedan par se čak i venčao.
Istina je, međutim, da iako mnogi faktori mogu da zapale istinsku privlačnost, i dalje ne možemo da nateramo sebe da želimo nekoga. „Uobičajeno je zaljubiti se u nekoga koga poznajete, ali ne i nekoga koga znate a u koga želite da se zaljubite“, kaže Aron. „Čak i ako osoba nekoga poznaje neko vreme, obično kaže: „Na neki način sam znao, ali nisam sebi želeo to da priznam.“
Za Nitu Taker, zaljubljivanje u Tonija značilo je da promeni i njegov stil oblačenja, kao i frizuru, što je tako dobro ispalo da su i druge žene počele da mu se nabacuju (istraživanja su potvrdila staru tvrdnju da neko postaje atraktivniji kada otkrijete koliko je poželjan za druge). „Njegovo samopouzdanje je poraslo, što ga je učinilo još privlačnijim.“
Biti privlačan i lep, ima i svoje loše strane: ako uspete da prikrijete svoju zluradost, ako ste neverovatno privlačni, možda će biti potrebne godine da pronađete svoju srodnu dušu. Najmanje jedna studija pokazala je da ljudi koji su atraktivniji mogu da budu zahtevniji od nas ostalih u vezi sa potencijalnim partnerom, dramatično ograničavajući sopstvene izbore.
Biti „kul“ u tuđim očima donosi slične komplikacije. Ako neko od vas ima velika očekivanja, teško je ostvariti ih sve, posebno „kada se svetla pogase“. Nečija ideja o vama može da se sruši kada shvati da ta idilična slika ne postoji. „Biti kul je prednost kad ste mladi, ali ne i kako starite. Ljudi traže nekoga ko je stabilan, a ne sanjara koji će nestati svakog vikenda“, kaže 48-godišnji Džoni Gaudi.
Dugogodišnji parovi tvrde da privlačnost nikada nije potpuno stabilno stanje, posebno ne u odnosu na izgled ili vrcavost. „Prolazimo kroz faze da sebe ne vidimo čak ni kao ljude, a onda odjednom, udaljite se i pomislite, ‘o kako je sladak’, moram stalno sebe da podsećam da treba to da cenim.“
Posle decenija braka, Nita kaže da je uz to važno i da često govori: ‘izgledaš sjajno’. Što više cenite nešto, kaže, to više raste. „Mislim da je deo toga što ga čini atraktivnim to što ja činim da se on oseća poželjnim. Mislim da je moj posao da činim da se oseća privlačnim, i to radim veoma dobro.“
Moja trinaesta ljubav, to je – moja žena. Ja sam odavna znao da je broj trinaest malerozan, ali nisam znao da to u ljubavi važi. Da sam znao, ja bih trinaestu ljubav preskočio i odmah bih se četrnaesti put zaljubio, ili bih možda trinaestu ljubav uveo u spisak pod 12a.
Ali, i to 12a kadro je gdekad da napravi velike zbrke. Sećam se jednoga hotela u banji gde je hotelijer, hoteći da ugodi predrasudama gostiju, preskočio sobu broj 13, pa je obeležio dve sa dvanaest: 12a i 12b, koje su zauzele dva bračna para i počela u početku pogrešno da ulaze jedno drugom u sobu, a zatim se tako izmešali, tako među sobom banjski zbrkali, da se najzad morao i sam policijski komesar umešati da raspravi ko od njih pripada sobi a, a ko sobi b. Ali, najzad, to još i razumem: zbog sobe koja nosi broj 13 upasti u tuđ brak, ali zbog tog fatalnog broja upasti u svoj sopstveni brak to se moglo samo meni desiti.
Upao sam tek što sam se oslobodio tamnice, tako da ja nisam ni osetio ono zadovoljstvo koje osuđenik oseti kad se dočepa slobode. Iz škole u vojsku, iz vojske u tamnicu, a iz tamnice u brak. Izgleda kao da bi to i imalo biti red stvari u životu: u školi pribiraš potrebna znanja za život, a u vojsci i tamnici se vežbaš za brak. U vojsci se naučiš disciplini i bezuslovnoj poslušnosti prema komandi, a u tamnici se naučiš da kroz prozor, iza rešetaka, posmatraš život, ali ti da ne učestvuješ u njemu.
To upoređenje braka sa vojskom i tamnicom, koliko je pakosno toliko je još i netačno. Najzad, moglo bi se još i dopustiti da između vojske i braka može biti i neke sličnosti, ali ne i između tamnice i braka. U vojsci, na primer, sem bezuslovne poslušnosti, učiš još da ideš u korak, što je neobično važno za brak; pa onda, učiš da se na komandu okrećeš levo i desno, što takođe ima svoje primene u braku; pa se učiš da čuvaš stražu, što može vrlo često da ti zatreba u braku; učiš se još da budeš hrabar prema neprijatelju, što ti ipak ne smeta da mu okreneš, i leđa, što takođe biva i u braku, i učiš se, najzad, šta je to čarkanje, šta sukob, prepad, a šta otvorena borba, šta iznenađenje, šta brza obrana, bočni napad, uzbuna, i šta noćna služba. A sve su to pojave tako česte i u braku.
Za tamnicu se već ne može reći da ima toliko sličnosti sa brakom, jer, na primer, za tamnicu ne bi mogla da važi ona reč koja važi za brak: „To je kavez kod kojega bi ptica koja je unutra volela da je napolju, a ono koja je napolju volela bi da je unutra“. Pa ipak, između tamnice i braka ima jedno upoređenje koje bi moglo donekle, ali samo donekle, da se primeni. To je ono po kome je brak robija, i to: prvih pet godina robovanja u teškom okovu, drugih pet godina u lakom okovu, trećih pet godina robije bez okova, dok četvrtih pet godina osuđenik postaje slobodnjak, koji se inače slobodno kreće, a samo uveče dolazi u tamnicu na noćivanje.
Ima još jedna veća razlika između braka, tamnice i vojske, pa i između škole i braka, i prema toj razlici očigledno je da se brak ne može ni upoređivati niti tražiti u njemu kakve sličnosti sa ovim ustanovama. I škola i vojska i tamnica imaju svoj određeni rok službe, dok ga brak nema. U školi se zna, na primer, koliko godina imaš da učiš, i ti zapneš pa je svršiš, i kad se dočepaš diplome, ti nemaš više posla sa školom. To isto i kod vojske, kod koje je jasno i zakonom propisano otsluženje roka, a to isto najzad i kod tamnice. Osude te, izreknu ti presudu, pa makar ona glasila i na dvadeset godina, tek ti znaš rok i dogledaš kraj svojoj nevolji ma koliko dalek on bio. Kod braka toga roka nema, i samo se tako može razumeti onaj grešnik koji je, o dvadesetpetogodišnjici bračnog života, dakle prilikom srebrne svadbe, ovakvu prigodnu reč održao svojoj ženi: „Vidiš, ženo, da sam ja tebe pre dvadeset i pet godina, na dan naše svadbe ili, recimo, sutradan, ubio, ja bih odležao svojih dvadeset godina robije i sad bih već pet godina bio slobodan, a ovako… !“ I odista, ako bi budućnosti bilo namenjeno da izvede kakvu reformu braka, onda bi prva briga te reforme bila da u braku odredi rok.
Ako je brak neka vrsta duga čovečanstvu, dug je samo onda dug kad ima određen rok. I što je glavno, kada bi imao određen rok, brak bi se možda mogao i urediti na bankarskoj osnovi. Svake godine bi se izvršilo inventarisanje, izveo bilans, utvrdila aktiva i pasiva, i – ako je pasiva veća od aktive, predali bi se ključevi trgovačkom sudu i gotova stvar. Dok tako ne bude, brak odista liči na akcionarske društvo gde dividendu vuku gdekad punice, svekrve i svastike, a gdekad i kakav kućni prijatelj.
Ako je ipak brak jedna dužnost prema otadžbini, onda bi ga bar trebalo tako udesiti da se država oduži priznanjem za dobro i savesno vršenje te dužnosti. Ne mislim da bi država imala darivati medalje za hrabrost, za građanske zasluge i za revnosnu službu, iako bi takva odlikovanja bila vrlo podesna i u braku, ali da nađe možda koji drugi način kojim bi se odužila onima koji do kraja života ispune svoje dužnosti.
Jedan moj prijatelj, baveći se mislima o odnosu države prema braku, došao je bio na srećnu ideju kako bi se na taj način čak dala izvesti i najkonkretnija reforma braka kada bi se zaveli ukazni brakovi. Ja ne znam kako bi, po njemu, izgledali ti ukazni brakovi, ali svakako da bi tada važilo ne samo ukazno sklapanje brakova, već i premeštaji, unapređenja, stavljanje u penziju, otpuštanje iz službe zbog nesposobnosti, pa možda čak i pomilovanja od daljeg izdržavanja braka. Bili bi to neobično zanimljivi ukazi kojima bi se muževi premeštali po potrebi službe, čime bi se bar ozakonila pojava koja se i inače u životu tako često dešava; pa ukazi kojima se muževi, na osnovu § 70. stavljaju u stanje pokoja, čime bi se takođe ozakonila pojava koja se i inače u životu često dešava, i najzad, otpuštanje iz državne službe, čime bi se takođe ozakonila pojava koja se i inače u životu tako često dešava.
Ja lično nisam se nikada bavio mislima o reformi braka, ubeđen da je on već davno i reformisan i deformisan. Po mome mišljenju, najviše ako bi se moglo što učiniti za brak, to je potreba da se pristupi njegovoj reparaciji. Da se održi jedna zgrada koja je zidana na kamenim temeljima, mora se opravljati, prepokrivati, krečiti, dograđivati i zamazivati, a brak koji je nazidan samo na međusobno datoj reči, pred sveštenikom, pa se nikad ne reparira. O ovome bi morali povesti ozbiljno računa svi pobornici održavanja današnjega braka i postarati se da se i brak ponekad prepokrije, dogradi, okreči i zamaže.
Uostalom, teškoća reforme braka leži i u tome što niko ni do danas nije načisto s tim šta je to brak. Malo je pojava u životu o kojima je tako mnogo razmišljano i tako mnogo kazano kao što je brak, i malo je pojava o kojima postoje tako raznolika i protivrečna mišljenja koja jedno drugo potiru i isključuju. Počevši od onoga banalnoga: da je brak pakao, i protivnog mu mišljenja da je brak raj zemaljski, i sva ostala mišljenja kreću se između takvih krajnosti. Zavisi, izgleda, od toga čija su to mišljenja: neženjenih ili oženjenih, očaranih ili razočaranih. Pokušaj nauke da se i ona uplete u objašnjenje braka kao pojave, sveo se na gole reči i prazno filozofiranje. Ili se zar može smatrati za rešenje problema jedno ovakvo mišljenje jednog filozofa: „Brak je moralna zajednica zasnovana na nemoralnim odnosima; težnja za održavanjem svoga ja zasnovana na odricanju svoga ja; udvostručavanje svojih dužnosti na bazi prepolovljenih svojih prava“.
Ili vi, možda, mislite da bi druge nauke, svaka sa svoga gledišta, umele što pouzdanije reći od filozofije? Ja mislim, kada bi ih konsultovali, da bi njihovi odgovori glasili ovako otprilike:
Istorija: Brak je jedna od retkih istorijskih pojava kod koje se osvajač potčinjava pobeđenome.
Matematika: Brak je zbir dveju nepoznatih količina iz kojih treba izvući koren. Rezultat bi imao biti minus, a ako se ipak u braku pojavi jedno plus, onda se takva jednačina svršava brakorazvodnom parnicom.
Literatura: Brak je interesantna priča, gdekad i roman, sa neobično lepim početkom koji liči na lirsku pesmu, ali često sa rđavom sadržinom i još češće sa neočekivanim svršetkom.
Gramatika: Brak je imenica muškoga roda koji se životu potčinjava zakonima ženskoga roda. U gramatici ima, ali u životu nema jednine, a množina se samo onda da podneti kad je ne čine više od dva lica.
Geometrija: Brak čine dve paralelne linije koje polaze uporedo u život i nikad se ne mogu da sretnu.
Fizika: Brak je pojava kod koje dva tela imaju za održavanje ekvilibriteta zajednički, no zamišljeni, oslonac, te usled toga vrlo lako gube ravnotežu.
Hemija: Brak je jedinjenje dva elementa, od kojih ipak svaki zadržava svoje osobine. Jedna kap strane kiseline, kanuta u to jedinjenje, vrlo ga lako nagriza i razdvoji u sastavne delove.
Geografija: Brak su dva pola koja zbližena dostižu tropsku, a udaljena vraćaju se svojoj ledenoj temperaturi.
Kao što vidite, ni ovi odgovori nisu nas nimalo približili rešenju pitanja, te bi možda opravdanije bilo da se okanemo nauke i da se obratimo ljudima. Brak je ipak ustanova koju čovek stvara, a čovek i preživljuje, pa zašto on ne bi imao i najprečega prava da o njemu da svoje mišljenje. Razume se, teška je to stvar obratiti se svakome pojedincu, ali kada bi se obratili pojedinim profesijama, ja bar mislim da bi njihovi odgovori ovako izgledali:
Trgovac: Brak je ortačko preduzeće koje može uspevati samo onda kada ga ne potkradaju mlađi.
Vojnik: Brak je osvojena varoš koja nikad nije dovoljno obezbeđena od upada neprijatelja.
Sveštenik: Brak je svakodnevno „oče naš“ kod kojega treba izgovarati samo reči: „No izbavi nas od lukavoga“, a biva ipak da mnogi dodaju i još: „I ne navedi nas vo iskušenije“.
Lekar: Brak je zaraza, koja već sama u sebi sadrži antitoksin. Bolesnici se najbolje osećaju pri velikoj temperaturi, a naprotiv rđavo pri normalnoj. Dijeta nije za preporuku, jer ona samo pogoršava bolest.
Sudija : Brak je privremeno poravnanje dveju parničnih strana.
Apotekar: Brak je pilula spravljena po jednom zastarelom receptu: uvaljana u šećer da bi se lakše mogla progutati, pa ipak često zasedne u grlu.
Novinar: Brak je lep samo kao uvodni članak, kad je, što je neminovno, bez štamparskih grešaka koje mu kvare smisao.
Knjižar: Brak je knjiga koja se rado čita u prvome izdanju, ređe u drugome, a kad zastari i postane klasična, onda gubi svaku vrednost.
Železničar: Brak je u prvi mah, dok prolazi kroz tunel, prijatan voz za šetnju; nešto docnije, on postaje putnički voz, a još docnije nesnosni, teretni voz. Sudari se gotovo redovno dešavaju na skretnicama.
Poštar: Brak je preporučeno pismo, obično pogrešno adresovano, koje je interesantno samo dok je zatvoreno.
Telefonistkinja: Brak je spoj dveju numera koje se sve dotle dobro razumeju dok kakav dodir spolja ne prekine vezu, ili, što je još češće, dokle se neko treći ne umeša.
Sportista: Brak je skok kod kojega nije važno do koje si visine skočio, već kako si se dočekao na noge. Ima ih koji se dočekaju snažno i čvrsto, ima ih koji poklecnu na jednu ili obe noge, ima ih koji posrnu, ali je najčešći slučaj da se dočekaju onim delom tela koji je propisan za sedenje.
Glumac: Brak je komad koji se ne igra pred publikom, a kad ipak doživi aplauz, to znači samo da je rđavo igran. Rđavoj igri su najčešće krivi reditelj, koga publika i ne vidi, ili sufler, koji gdekad suflira i reči kojih nema u tekstu. Glavne role u komadu – protivno svima literarnim pravilima – u prvom činu su emotivne, i pune izraza, i zahtevaju svu snagu i talenat glumčev; u daljim činovima malaksavaju i završavaju se bez ikakvog efekta, pa je stoga i bolje ne igrati komad do kraja.
Eto samo nekoliko mišljenja, pa koliko raznolikih pogleda i koliko malo odgovaraju na postavljeno pitanje šta je to brak. Vele da je ipak najbolje obratiti se iskustvu, da je ono jedino kadro dati odgovor najbliži istini. Otišao sam dakle jednoga dana iskustvu i upitao ga: – Šta je to brak? – Brak, da bi bio ono što se želi, treba da ima troje… – Znam; muž, žena i kućni prijatelj. – Ne prekidaj me! – izbrecnu se na mene iskustvo. – Brak čini troje: ljubav, poverenje i strpljenje. Jesi li, dakle, imao ljubavi? – Imao sam je prema svim ženama. – To je više no što treba. A poverenje? – Kod moje žene nisam uspeo nikad da ga stečem. – Uostalom, ljubav i poverenje i jesu nešto sporednije stvari, više dekor braka. Glavno je strpljenje. – To sam imao! – E pa eto ti odgovora: brak je strpljenje. Ja sam strpljenje odista imao, ali moram ovde učiniti priznanje da su me tome strpljenju naučili i privikli moji kritičari. Naime, mene su kritičari uvek tako ženski grdili da sam u braku stupio sa već utvrđenom navikom da podnosim grdnje. Na taj način i doživeo sam da, gotovo jednovremeno, proslavljam jubilej rada na literaturi i na braku, samo ne i sa istim rezultatima.
Minangbau – najveći matrijarhat na svetu, Indonezija
U planinskim krajevima zapadne Sumatre, muškarac se smatra gostom u ženinoj kući, a na dan venčanja se umesto po mladu ide po mladoženju, koji nakon venčanja nastavlja da živi sa ženom i njenom porodicom.
Mesto gde žene vladaju
U ovom delu Indonezije, Minangkabau etnička grupa je svetski najveći matrijarhat i u rukama nežnijeg pola je sve.
Legenda kaže da je sredinom 12. veka, kralj Maharajo Dirajoi, koji je osnovao Koto Batu kraljevstvo, umro ostavljajući iza sebe tri žene i tri sina koji su bili još bili bebe.
Prva žena Puti je preuzela kraljevstvo i utrla put matrijarhatu na ovim prostorima, piše Blic
U ovoj jedinstvenoj i složenoj društvenoj strukturi, ćerke nasleđuju imanja i pirinčana polja. Deca uzimaju majčino prezime, a muž se smatra gostom u njenoj kući.
Kombinacija religija
U početku je ova grupa verovala u elemente prirode, a tek kasnije su prodrli hinduizam i budizam iz Indije. Kultura ove etničke grupe i dalje se zasniva na lokalnim običajima i verovanjima i zakonima koji su izvedeni iz animizma i hinduizma, a posebni spiritualisti se bave lečenjem, predviđanjem budućnosti i komunikacijom sa duhovima umrlih. Uprkos matrijarhatu, prigrlili su i islam, koji je patrijahalno orjentisan.
Nakon venčanja, mladoženja živi s mladinom porodicom
Za razliku od tradicije da se žena seli u muževljevu kuću, nakon venčanja, u ovoj grupi mladoženja ide kod mlade i živi sa njenom porodicom. Miraz određuje mladina porodica, na osnovu obrazovanja i zanimanja mladoženje.
Na dan venčanja, ide se po mladoženju i dovodi se u mladinu kuću gde se održava svečana ceremonija. Mladina porodica nosi tradicionalne nošnje i nose novac, poklone i hranu na glavama, kako bi sve to poklonili mladoženji.
Vlast se prenosi sa žene na ženu
Brak ženama donosi i društvene i ekonomske privilegije. Kad već steknu određene godine žene kontrolišu sve. Kao glave domaćinstva, vode celo imanje, rešavaju svađe i imaju veliku ulogu u bračnim razgovorima i raznim ritualima. Vlast se prenosi sa žene na ženu.
Muškarci treba da imaju redovan izvor prihoda i da vode računa o deci i troškovima. Mnogi napuštaju sela u potrazi za poslom, vraćajući se povremeno kući. Kada se desi njihov odlazak, nemaju pravo glasa u vezi stvari koje se tiču poslova u kući.
Prema legendi kada je kraj Majapatih carstva u Javi objavio rat Minangkabau, kralj Sumatre je ponudio bivolje borbe umesto rata. Bivo Minangkjabau ljudi je ubio protivnika. Tako je i ime grupe nastalo: Minang, što znači pobedonosan, i kabau što znači bivo. Zato su i ženski šeširi ove etničke grupacije u obliku bivoljih rogova.
Iako je matrijarhat odavnu zamro, ova etnička gupa se ponosi svojom tradicijom. Njihova zastava je trobojna i označava tri planine koje simbolizuju buntovan karakter, hrabrost i poreklo kulture i običaja.
Vernost do groba: Jedina ljubav poslednjeg ruskog cara
Poslednji imperator iz dinastije Romanov imao je samo jednu pravu ljubav u životu
Foto: Vikipedija, Aleksandra Fjodorovna, Poslednja ruska carica
Aleksandra Fjodorovna rođena je kao Aliks od Hesena i Rajne 1872. godine u Darmštatu, u tadašnjoj Nemačkoj carevini. Kada je Aliks imala šest godina umrla joj je majka. Bila je najmlađe dete u porodici i poslata je u dom njene bake, kraljice Viktorije, vladarke Velike Britanije i Irske.
Nikolaj II je rođen 1868. godine u Aleksandrovskom dvorcu u Sankt Peterburgu, u tadašnjoj Ruskoj imperiji. Bio je najstarije od ukupno šestoro dece imperatora Aleksandra III.
Aliks od Hesena, buduća Aleksandra Fjodorovna, prvi put je došla u Rusiju kada se njena starija sestra Ela udavala za Nikolajevog strica, velikog kneza Sergeja Aleksandroviča. Iako su bili vrlo mladi – Aliks je imala 12, a ruski prestolonaslednik 16 godina – odmah su se zaljubili jedno u drugo.
Sledeći susret budućih supružnika desio se pet godina kasnije, kada je Aleksandra Fjodorovna provela mesec i po dana u poseti svojoj sestri u Sankt Peterburgu. Nikolajevi roditelji su bili protiv njegove želje da stupi u brak sa Aliks. Uprkos protivljenju roditelja Nikolaj i njegova voljena su se dopisivali. Pisma im je nosio Sergej, Nikolajev stric.
Foto: Vikipedija, Poslednji ruski car Nikolaj II sa suprugom
Kada je Aleksandar III umro, presto je nasledio njegov najstariji sin Nikolaj. Ubrzo posle očeve sahrane 1894. godine Nikolaj je stupio u brak sa Aliks od Hesena, budućom imperatorkom Aleksandrom Fjodorovnom.
U braku sa Aleksandrom Fjodorovnom Nikolaj II je dobio petoro dece: Olgu, Tatjanu, Mariju, Anastasiju i Alekseja.
Princeze Marija i Anastasija bile su najmlađe i najljupkije ćerke. Pod Anastasijinim uticajem Marija je počela da igra tenis, koji je u to vreme postajao sve popularniji. Devojčice su bile vedrog duha, i često su tokom igre obarale slike i druge vredne predmete sa zidova dvorca.
Imperatorov jedini sin nasledio je hemofiliju, bolest koja sprečava normalno zgrušavanje krvi, zbog čega ga je i obična ogrebotina dovodila u smrtnu opasnost.
U noći između 16. i 17. jula 1918. godine boljševici su u Jekaterinburgu ubili poslednjeg ruskog imperatora iz dinastije Romanov, Nikolaja II, kao i članove njegove porodice: suprugu Aleksandru, ćerke Mariju, Olgu, Tatjanu i Anastasiju, i sina Alekseja. Ruska pravoslavna crkva kasnije ih je proglasila za svetitelje.
Šest decenija učiteljskog braka proslavili u svojoj (zatvorenoj) školi u selu Crni vrh, na Staroj planini
Učiteljski par iz Kalne na Staroj planini, Milena (84) i Branislav – Branko (83), proslavili su 28. jula ove godine 60 godina braka u svojoj školi u selu Crni vrh, na Staroj planini. Tamo, i u okolnim selima predela Budžak, u gorštačkom bespuću, učiteljovali su gotovo ceo radni vek.
Branislav je najviše godina bio direktor škole, Milena učiteljica koja je ostala upamćena po svojih 1.200 đaka od kojih su mnogi postali profesori, doktori nauka, inženjeri, naučni radnici, pisci, sportisti.
Nikad nije bila ni dan na bolovanju, a prosvetni inspektori uvek su beležili: “posebno se ističe”.Imala je i nesebičnu podršku: suprug joj je u svemu bio desna ruka. Učionica ih je, kažu njihove kolege, vezala za ceo život.
-Nekada, pre pola veka,Kalna je imala 13.000 duša, danas oko 2000.Većina sela nema ni jednog đaka, nekad ih je bilo po 200, 300, pa i 400 u samo jednom selu.
Danas je posve drugačije, ali ne možemo da zaboravimo Crni vrh i siromašne đačiće koji su svi završili škole. Ne verujem da je i jedan jedini ostao u planini – priča Branislav dok Milena podseća kako je njen suprug i direktor, oskudnih šezdesetih godina, zaposlio i njenog brata u školi na Crnom vrhu.
Milorad je tada završavao prava, a imao je i osnovnu muzičku školu, pa je pola godine učio decu muzičkom vaspitanju.
Crni vrh je za oboje, iako su tužni što je školska zgrada zatvorena, najlepše mesto na svetu. Nije im bilo lako da sve vreme svečanog ručka u kafanici “Kod Ždrma”, preko puta, netremice gledaju u svoju oronulu i opustelu školu.
-Ranije smo se dogovorili sa kafedžijom, tako da su vrata bila otvorena. Ovde se navraća kad gazda nema posla u domaćinstvu, obično nedeljom i praznikom. Leto je i radi se u voćnjaku, povrtnaku, vuku se drva sa planine.
Upravo danas centrom sela prolaze rabadžije sa natovarenim samarima kao u nakadašnja stara vremena. Ovde je ipak vreme stalo. Najteže je što nema dece i mladeži – priča Branislav nazdravljajući za tako retku godišnjicu sa svojim nekadašnjim nastavnikom muzike i Mileninim bratom Miloradom.
Milorad provodi penzionerske dane na Borskom jezeru u krajoliku Dolina mira. Lepo mu je, ponosi se svojom izložbom skulptura u drvetu, kamenu i metalu. Turisti ga opsedaju, Dolina mira je sve nemirnija, a on i supruga Divna, svakog dočekaju kao najrođenijeg.
-Došao sam da proslavim dijamantsku svadbu sestre i zeta, ali i da se prisetim dana kada sam ovde učio decu i – svirao bubnjeve sa svojim orkestrom. Iako sam kratko pohodio Crni vrh, uspomene su još sveže. Ti dani se ne zaboravljaju. Ostavio sam i svoj rodni Pirot, i Bor mogu da napustim, ali crnovrške mladalačke vragolije i crce tog naroda nikada neću prpeustiti zaboravu – odsečan je Milorad zvani Pirke, poznatiji u ovim krajevima i kao Karbon.
Kad se završio ručak, mala srećna ekipa bivših prosvetnih radnika krenula je u susret Kalni, poznatoj po nekadašnjem jedinom rudniku urana u bivšoj Jugoslaviji. Milena je, pritisnuta godinama, jedva čekala da ode do stana u svojoj četvorspratnici, Branislav je nastavio svadneno veselje u kafani “Bolji život”.
Pirke je krenuo u zagrljaj svojoj Dolini mira rešen da izvaja “mladence” u dugovečnoj, 200 godina staroj hrastovini pronađenoj na vrletnoj planini iznad njegovog doma na Borskom jezeru, na “Crnom vrhu od Srbije”.
Autor: Brana Filipović, 24. avgust
Objavljeno u sklopu projekta „Knjaževac i Stara planina: Ljudi, vreme, život“ koji sufinansira Opština Knjaževac
Od kada postoji monogamija, postoji i varanje partnera. Šta navodi ljude na upuštanje u seksualne aktivnosti van veze ili braka? Naročito muškarce?
Foto: Thinkstock
Psihoterapeut Geri Njumen smatra da je pronašao glavni razlog zašto su muškarci neverni u vezi a, ako je verovati njegovim navodima, on uopšte nema veze sa seksom niti fizičkom privlačnošću uopšte.
Njumen je na osnovu ankete u kojoj je učestvovalo 200 nevernih muškaraca došao do nesvakidašnjeg zaključka – na osnovu sakupljenih podataka smatra da je glavni razlog prevare zapravo emotivna neispunjenost.
Psihoterapeut je na osnovu ovog saznanja zaključio da su pripadnici muškog pola osetljiviji nego što se to u današnjem društvu obično smatra.
Ukoliko ne dobijaju dovoljno emotivne pažnje u trenutnoj vezi, oni će jednostavno biti primorani na to da je potraže na nekom drugom mestu.
Prema sakupljenim podacima, 48 odsto muškaraca je svoju prevaru opravdalo emotivnim nezadovoljstvom, dok je njih 40 posto zadovoljstvo pokušalo da pronađe na radnom mestu zbog činjenice da su kolege sklonije davanju komplimenata za njihove uspehe.
Psihoterapeut ističe da fizička privlačnost igra ulogu u podsticanju na prevaru, ali ona nije onolika kolika se na prvi pogled čini.
Prema Njumenovim podacima, čak 88 odsto muškaraca varalo je partnerku sa manje atraktivnom ženom.
Još jedan faktor u odluci da se prepuste varanju jeste iskustvo prijatelja. Ukoliko je muškarac okružen ljudima koji imaju iskustvo u vanbračnim seksualnim aktivnostima, veća je verovatnoća da će se dotad veran muž upustiti u “zabranjeno druženje”.
Takođe, 68 odsto ispitanih muškaraca je nakon varanja osetilo grižu savesti.
KAKO SU SE NEKAD BIRALI MUŽ I ŽENA: Sklapanje brakova nekad i sad
Momci su često težili da se ožene devojkom iz drugog mesta, da bi im žena bila izvan uticaja majke.
Nekada se smatralo da je momak stasao za ženidbu kada mu se nagarave usnice, ili zapravo kada mu porastu prvi brčići, a devojka je stasala za udaju kada joj porastu grudi. Zatim se čekalo da muškarac odsluži vojsku, a devojka napuni 16 godina i već su roditelji mogli da prave prve planove oko venčanja.
Ponekad se događalo da mladi stupe ie ranije u brak, da se ne bi ispustila neka dobra prilika, dobar momak ili devojka ili dobra i bogata domaćinska kuća. Zbog potrebe za novom radnom snagom, golobrade mladiće su nekada ženili za starije i već zrele devojke.
Ako u kući ima više sinova ili kćeri, dobro se pazilo da se prvo najstariji sin oženi i najstarija kćer uda. Međutim, nisu se svi uvek toga pridržavali.
Događalo se ranije da kad prosci dođu da prose najstariju sestru iz neke kuće, isprose mlađu, jer se ona mladoženji više dopala.
Svadba dece se smatrala najsrećnijim danom u životu roditelja, pa su zato oni nastojali da što bolje udaju i ožene svoju decu. Zato su pre prosidbe išli da se dobro raspitaju o kući iz koje im dolazi zet ili snaja. Takođe se smatralo za veliki greh kuditi devojku stasalu za udaju ili momka za ženidbu.
Momci su često težili da se ožene devojkom iz drugog mesta, da bi im žena bila izvan uticaja majke. Devojke su sa druge strane, ipak više volele da se udaju u svom mestu da bi bile blizu majke i da bi ona mogla da im se nađe radi saveta i pomoći.
Svadba danas
Kada momak i devojka stasaju za brak, na raznim seoskim i crkvenim saborima tokom leta, prisluškujući želje svoga srca, ali i savete roditelja i prijatelja, biraju sebi partiju za brak.
Ono što se preko leta na saborima pripremi, to se s jeseni i sprovede u delo.
Za razliku od današnjih modernih brakova, koji se brzo skalpaju, a još brže i rasturaju, i o čemu se roditelji obaveštavaju tek kada sve bude završeno, nekada su roditelji tražili svojoj deci priliku za udaju, odnosno ženidbu.
U tim vremenima deca su se retko kada išta pitala u vezi sa tim, a nije bilo malo slučajeva da su se budući muž i žena upoznali tek na sam dan venčanja.
Izgleda da se danas iz jedne krajnosti potpuno otišlo u drugu.
OTMICA DEVOJAKA: Kako su i zašto mladići nekad otimali devojke
Inače, otmica za devojku, pa i za samo selo iz koje je devojka je bila velika sramota.
Otmica devojke u našim krajevima nije bila retka. To se najčešće događalo u slučajevima kada roditelji devojke nisu odobravali brak sa nekim mladićem, pa je ona u dogovoru sa momkom bežala od kuće.
Nekoliko dana posle takvog bega, mladićev otac ili neki drugi član porodice odlazi u kuću te devojke i od njenih roditelja traži mir i saglasnost. U većini slučajeva roditelji pristaju na saglasnost i tada se ugovara venčanje i svadba.
Događalo se čak da su neki roditelji i sami organizovali prividno otimanje devojke, da bi se tako izbegli troškovi veridbe.
Kad neka devojka neće da se uda za nekog momka, koji bi hteo baš tom devojkom da se oženi, dolazi do otmice. Momak prikupi nekoliko poverljivih drugova, pa na zgodnom mestu sačeka devojku i silom je odvede svojoj kući. Posle otmice otac momka dolazi devojčinoj kući i trži mir. Ako devojka ne pristane da se uda za momka koji ju je oteo, njen otac je putem zakona može vratiti kući.
Događalo se i da mladić koji je oteo devojku, da bi dobio saglasnost od njenog oca, mora da plati izvesnu sumu novca kao naknadu za gubitak radne snage iz devojčine kuće.
Otmica mlade
Inače, otmica za devojku, pa i za samo selo iz koje je devojka je bila velika sramota. Često se događalo da se celo selo digne na noge čak i u pola noći da brani devojku iz svog sela, ukoliko se dogodi da momci iz nekog susednog sela pokušaju da otmu devojku.
Vuk Karadžić je zapisao: “U otmicu se ide oružjem kako god u vojsku. Namame devojku kod stoke, ili kad pođe na vodu, te je odvedu.”
Prota Mateja Nenadović je 1804. godine sastavio zakon u kome je jedan od prvih članova bilo zabranjeno otimanje devojke.
U kasnijem Karađorđevom zakonu je stajalo ovako: “Ko se usudi da otme devojku, taj mladoženja da se išiba kroz špalir od 300 momaka, devojka da se pusti i za koga ona hoće neka se uda, kumu da se udari 50 štapova, starom svatu i deveru 50, a ostalim svatovima po 30 štapova.”
Danas otmice devojaka gotovo i da nema, ali stari običaj otkupljivanja mlade u mnogim krajevima se zadržao.
Kao jedan od najčešćih razloga za razvod braka u našoj zemlji navodi se „mešanje roditelja” druge strane. Ovu pojavu porodični terapeuti nazivaju „problem sa granicama” i smatraju je posledicom što roditelji ne gledaju na novu zajednicu u koju je stupila njihova ćerka ili sin kao na odvojenu celinu, već kao na produžetak njihove već postojeće porodice. Zato ne priznaju postojanje granice između roditeljske, primarne porodice i novonastale, sekundarne porodice.
(Ilustracija Srđan Pečeničić)
Jedan od razloga za nastanak ovog problema jeste u tome što naši roditelji – uostalom kao i većina roditelja u južnoj Evropi – teško priznaju svojoj odrasloj deci da su zaista odrasla.
Definicija deteta je da je to osoba do svoje napunjene 18. godine, a nakon toga ona jeste nečiji odrasli sin ili ćerka. Za razliku od deteta, odrasla osoba je sposobna za samostalni život tako da nije zavisna od roditelja.
Međutim, mnogi roditelji gledaju na osamostaljivanje sina ili ćerke kao na neku vrstu emotivne izdaje, kao na napuštanje, kao na poruku da su postali beskorisni. Zato često upućuju psihološku zabranu odvajanja: Šta ti fali kod nas? Da te nismo nečim uvredili?
Kada odraslo „dete” stupa u brak, roditelj sa ovakvim stavom vidi priliku da svoju porodicu proširi za jedno novo „dete” – snahu ili zeta. Tako roditelji sami sebi dodeljuju pravo da se „mešaju” za dobro dece ili deteta.
Mladi su često u konfuziji uloga: postojećim ulogama sina ili ćerke, pridodate su uloge muža ili žene, kao i oca ili majke. Pojavljuju se situacije u kojima osoba koja je u različitim ulogama treba da izabere da li će biti dobra ćerka ili dobra žena.
Kada nastanu transgeneracijski konflikti pravilo je da svako treba da uredi odnose sa svojom primarnom porodicom i tako odbarani „granicu” sekundarne porodice. Greška je kada on pokušava da bude podjednako dobar sin i dobar muž, pa se povlači i zahteva da konflikt rasprave ona i njegova mama. U toj situaciji će se mama osećati nepoštovano od snaje, a snaja nezaštićeno od strane muža.
Nekada je potrebno odabrati stranu jer se ne može biti istovremeno i dobar sin (ili ćerka) i dobar muž (ili žena). Ukoliko su odnosi između supružnika dovoljno dobri, sasvim je razumljivo da će se prednost dati sekundarnoj porodici, a ne primarnoj.
Svaki dobar roditelj treba da prihvati kao prirodnu i ispravnu činjenicu da će njegovom voljenom, sada već odraslom detetu, neko drugi postati važniji od roditelja. Mudar roditelj pristupa novonastaloj zajednici poštujući njenu privatnost i već uspostavljene odnose u njoj. Test roditeljske mudrosti je stepen tolerantnosti prema odlukama koje mladi donose, a koji se ne sviđaju roditeljima.
„Za Šerloka Holmsa ona je zauvek ostala ONA ŽENA. Retko kada sam čuo da je spominje pod bilo kojim drugim imenom. U njegovim očima zasenila je i premašila sve osobe svog pola.“
Čarli Šin ili Henk Mudi iz serije Californication kao poznati švaleri, ostali bi zbunjeni pred ovom konstatacijom.
Šerlok i Šin, predstavljali bi verovatno dva kraja kontinuuma kada je u pitanju seksualna permisivnost (tj kad i koliko smo spremni daleko seksualno da idemo).
Ostale delove zamišljenog kontinuuma popunio bi ostatak populacije, koja iako je seksualno slobodnija više nego ikada do sada, sadrži razlike u sklonosti ka uključivanju u seksualne odnose sa velikim brojem ljudi izvan ljubavnih veza. Dok se jedni upuštaju u mnogobrojne seksualne avanture, tzv one night stands i nose titulu „promiskuitetnih“, drugi se čuvaju isključivo za partnere pa i za brak.
Šta određuje kojoj grupi pripadamo?
Prema nekim nalazima, po stilu afektivnog vezivanja mogli bismo da predvidimo kome više „leže“ određeni seksualni stavovi i ponašanja. O atačmentu smo već naširoko pisali, ali podsetićemo se nekih osnovnih karakteristika. Ljudi koji imaju sigurni stil afektivnog vezivanja izveštavaju o stabilnim vezama u kojima su zadovoljni, u kojima je prisutno poverenje, podrška i intimnost.
Anksiozni stil sa sobom nosi konflikte u vezi, veliki broj raskida, opsesivnu i strasnu ljubav, prevelika očekivanja od partnera, iracionalna uverenja i ljubomoru. Izbegavajući stil je povezan sa smanjenom intimnošću i poveravanjem, velikim brojem raskida, prevarama u vezi, smanjenom verovatnoćom zaljubljivanja i nedostatkom posvećenosti.
U skladu sa tim, pokazalo se da oni sa sigurnim stilom afektivnog vezivanja veruju da seks treba da se dešava isključivo u okviru ljubavne veze, sa manje partnera i bez prevara. Jednom rečju, vrednuju emocionalnu intimnost.
U slučaju muškaraca, skorije istraživanje je pokazalo da oni sa izbegavajućim stilom vezivanja koriste neobavezan seks da se drže podalje od intimnosti i apsolutno odobravaju seksualne avanture van ljubavne veze. U slučaju žena, rezultati su manje dosledni, ali generalno je stav da one sa anksioznim stilom vezivanja karakteriše veća seksualna permisivnost.
Naime, zbog intenzivne potrebe za intimnošću, pristaju na seks i onda kada to ne žele kako bi inicirali vezu, zadržali partnera i izbegli odbacivanje. Ako ste se prepoznali, ne očajavajte.
Iako naginjemo ka određenom stilu vezivanja, tokom života je moguće da se on menja sazrevanjem ili u zavisnosti od partnera (njegovog ponašanja ili stila vezivanja). Recimo, partner nas može učiniti anksioznim i preokupiranim, ali i „izlečiti“ i učiniti sigurnim i samopouzdanim.
Za sada postoji samo jedna studija koja se bavila istraživanjem neuralnih osnova seksualne permisivnosti. Nalazi sugerišu da postoje razlike u određenim oblastima mozga koje su ključne za fiziološke aspekte seksualnosti, koje stoje u osnovi različitih ličnih seksualnih stavova i ponašanja.
Te oblasti su amigdala i hipotalamus, i obe su povezane sa seksualnim nagonima, a po svemu sudeći imaju neki uticaj i na seksualnu permisivnost. Amigdala se aktivira kada smo seksualno uzbuđeni i pokreće seksualni odgovor, reguliše emocionalni značaj koji pridajemo seksualnim signalima. Hipotalamus reguliše seksualno ponašanje, posebno erekciju i ejakulaciju. Oštećenje ovih struktura može dovesti do različitih seksualnih problema.
Kako izgleda mozak ljudi su koji lako iniciraju ili prihvataju seksualne ponude u odnosu na one koji postavljaju čvrste granice? Veća seksualna permisivnost povezana je sa manjom gustinom sive mase u delu oko desne amigdale, kao i većom gustinom bele mase oko leve amigdale i hipotalamusa. Ispitanici sa restriktivnijim stavovima imaju drugačiju neuralnu strukturu- veću gustinu sive mase oko desne amigdale, i manju gustinu oko leve amigdale i hipotalamusa.
Moguće je da ovi nalazi samo potvrđuju značaj seksualnih hormona kao što je testosteron, koji se povezuje sa većom sklonošću seksualnim aktivnostima i avanturama. Naime, upravo hipotalamus stimuliše lučenje testosterona.
Samim tim, pogrešno bi bilo svaliti povećanje promiskuiteta na moderno društvo kao krivca- zapravo, oduvek ga je i bilo i uvek će ga biti jer krivac je, bar jednim delom, naš mozak.
Piše: Sanja Dutina
Reference:
Sprecher, S. (2013). Attachment style and sexual permissiveness: The moderating role of gender. Personality and Individual Differences, 55(4).
Takeuchi, H. et al. (2015). The structure of the amygdala associates with human sexual permissiveness: evidence from voxel-based morphometry. Human Brain Mapping, 36(2).
Plavo se nebo zna preslikati u vodi rečnoj i morskoj, prozirno u očima devojčice, a tmurno i sivo na zidu kazamata i u očima samotnog čoveka, baš kao što se sada preslikavalo na zidu požarevačkog kazamata i u očima jednoga kralja, koji je bio više tužan nego vedar — kralja Milana, koji se upravo beše proglasio kraljem Srbije, a bio u poseti zatvoru.
— Da li je moj narod čekao trenutak moga proglašenja, ili, kako izgleda, baš i nije, kad mi je samo Franja Josif čestitao? — grmnu kao iz topa na prema njemu hladnokrvne službenike zatvora, tresnu vratima i izjuri iz kancelarije na zatvorsko dvorište, kojim će se uputiti sâm, bez pratnje, do kapije gde su ga čekali. Istrčaše službenici, ali ih on mahom ruke udalji od sebe. Koračao je pokraj zida u kojem se zaista ogledalo jednako hladno i sivo nebo, kao što je bilo i njegovo srce.
Ali najednom kraljevo lice poče da prima blažen izgled i korak da mu pokazuje da zastajkuje, jer iz neke od mnogih ćelija, kroz omaleni zatvorski prozor, bejaše u njegove uši dolazila tako zadivljujuća arija, da bi i najsmrknutiji čovek morao da se opusti. Tad dozva službenike u luk savijenim kažiprstom, kako bi mu odgovorili ko to svira. Rekli su:
— Ima tu jedan lakši osuđenik koji svakoga dana uz violinu peva svoj roman, koji ga je i doveo u zatvor — i odmah tu primiše naredbu da pevača dovedu smesta u zasebnu kancelariju, gde ga je čekao samo kralj.
— Aleksandar Dišković se zovem, Vaše veličanstvo, zovu me i Šanko, a služio sam vašu vojsku u vranjanskom kraju i 66. i 67-me. Znam, pitaćete me zašto sam osuđen — to Vam mogu reći samo kroz pesmu, koju pevam o sebi, kao da sam neko treći, a ne ja lično, ovaj kojega vidite. Eto:
— Šanko si Bonka zalibi?* — započe dramatično Šanko i tu mu se, odmah, kod prvih nota navirčiše oči suzama, kao da kulminacija drame neće doći tek kasnije, ali je prisutnost kralja navela pevača na brzo iznošenje prvog osećanja — tuge, zato je gotovo već zaplakao, i produžio:
— Libi ja Šanko, grli ja/ godina i polovina — no, četvrti stih, zagrcnut, gotovo jedva razumljivo i teško izgovori: ali ga Bonka izvara.
— Nali se Bonka zalibi/kroz devet sela deseto/u toa pusti Negotin/vikale Šanka na svadba — iskaza i drugu strofu, i oporavi se od stegnutosti i stresa, tako da je kralj vrlo razgovetno čuo i treću (strofu):
— Da sviri, Bonka da isprati/Šanko si kolo zasviri/Bonka si oro povede/Šanko si nož izvadi/zabi ga Bonki u srce — i tu, zbunjen stade:
— Vaše veličanstvo, da Vam objasnim: ovo je tako samo u pesmi, za narod, koji ma otkuda dolazio, voli tragedije, i Srbi, kao i mi Jermeni, pa sam ja to tako ostavio. A lakši sam zatvorenik, zato što se sve malo drugačije dogodilo: dok sam tri godine služio Vašu vojsku, da zlato ne gledam, ona je obećana starom bogatom negotinskom trgovcu. Para na paru ide. Taman kad sam se vratio priređena je najveća svadba u Zaječaru. Subotnji gosjani u kući mladinoj behu se okupili. Mene su pozvali da Bonku ispratim violinom. Htela je kolo, i da ga vodi. Nadnosio sam se violinom nad njeno lice, pa je uspela da mi došapne da prekinem kolo i dođem kod nje u sobu. Da se ne bi dosetili gosti, zavih cigaru i iz avlije krenuh preko praga da tražim kibrid, vatru. U sobi sam izvukao nož i, dao joj ga, rekavši joj da me ubije jer bez nje ne mogu da živim, ali ona mi ćupi sečivo i zari ga sebi u srce, govoreći da od moj nož oće da gina, i mlada da se pogubi. Pobegao sam, krio se i ne bi me ni uhvatili da nisam na sahrani izišao pred povorku i molio da je otkriju da je još jednom celivam. Na sudu sam ispričao moju priču, a ne ono što su ljudi smislili i što pevam, i odredili su mi manju kaznu, jer su veštaci pronašli da je trag sečiva na srcu bio vodoravan, kad ide iz desne joj ruke, a ne uspravan, kakav bi bio da sam joj ga ja zario.
— Ti dušmani ne dadoše da se uzmemo — izusti i klonu od duge priče koju je kralj veoma strpljivo slušao, i, koji je znao šta su to ti dušmani, jer ih je i on imao, od rođenja u Jašiju, pa do rane smrti u Beču, i koji uz to, kad ču da Šanko i to što je pričao zna takođe da peva, zamoli da još jednom čuje prvu kraću verziju, pa pođe. I kao da je drugi, veseliji, opet prođe pokraj onoga zida koji mu se sada učini svetlim i blistavim kakvo je, činilo mu se, bilo i nebo.
Sedajući u kola, gde ga je čekao i sekretar, dade naredbu da se ovaj dobri čovek i umetnik Šanko oslobodi daljeg služenja kazne, i tad se posveti tihom, bezglasnom razmišljanju o tome zašto su, i kako, svi ljudi tako jednaki kao njih dvojica u toj baladi, da li ih je tuga sjedinila, to jest, kako to da su i Srbi i Jermeni gotovo jednaki kao narod, kao da imaju isto srce, jer Šanko bejaše objasnio kralju kako su njegovi stigli iz Jermenije i naselili Veliki Izvor, pored koga se nalazio manji Zaječar. * Silazeći niz Čestobrodicu, Šanko pogleda ka Krivome Viru i pihnu, kao da je slutio šta će se te 83. godine dogoditi protiv njegovog dobrog kralja od strane timočkih bundžija. Nešto ga žacnu posred tankog srca, ali on produži put. Već u Zvezdanu, sačekala ga je svita najboljih drugara i muzičara, a mnogi su mu se pridružili već još diljem doline Crnoga Timoka, prepoznajući jasnog lautara, jer svoju popularnost on bejaše stekao i pre ovih događaja.
Kad su ulazili u Zaječar i prolazili gradskim ulicama, ljudi su izlazili na kapidžike i otvarali pendžere da vide čudo koje se valjalo putem u vidu grupe lautara koji su pevali roman svakog Timočanina, iako je naslovno to bio Šankov roman za pevanje.
Prolazeći pokraj glavne mesne kafane, Šanko je napravio neobjašnjiv čin: nije želeo da uđe i da ga vide obožavaoci. No, svima je ipak sve bilo jasno kad je izustio:
— Ništa u ovoj tragičnoj varoši neću učiniti i ni za čim posegnuti dok najpre ne obiđem grob one što se tu sas duša razdeli, a kojoj sam ja pomogao da to učini — i ujutru, ranom zorom, najpre je na humku položio buket ruža, a potom u ruke uzeo ćemane. Da li je tad Bonka s neba videla buket koji je mogla smatrati obećanim cvećem, jer joj je u prvom pismu vojno bio napisao: Krećem se sa vojskom ka jugu, ako stignem do Carigrada, doneću ti otuda čuvene hrizanteme. Jedno od mnogih zaječarskih grobljanskih svitanja imalo je priliku da se ulepša tonovima najtužnije balade koju je ovaj kraj iznedrio, jer Šanko ju je odsvirao celu. Celi nemi svet je plakao tiho milionom jecaja koji su se utišavali u proplamsajima dana koji se najavljivao, samo su lautar i carigradske hrizanteme plakale, jer su im se suze na svetlosti jutra mogle i da vide.
Tek posle posete grobu i tek posle nekoliko poseta istom grobu, Šanko je zašao u publiku, vidno gnevan i ucveljen. Ali toga dana, a buna je već uveliko pokazivala svoje lice, planirano i najavljeno okupljen narod u „aščinici i kafani Lugomerskih“ mogao je da čuje celovitu i neokrnjenu baladu u originalnom izvođenju od strane njenog autora, jer Šanko je uživo pevao svoj roman, od početka do kraja, javno za građane.
Izvodiće Aleksandar Dišković svoju baladu, pevaće svoj roman do kraja života, kao da je to moglo da oživi Bonku, ali će se uvek tokom pevanja sećati one jedne i po godine kad mu je u životu bilo najlepše. * Svi se mi sećamo te godine i po, kad smo bili najsrećniji, ili nam se bilo samo tako učinilo, i to je ono zbog čega smo i bili rođeni. Možda je Šanko tako neprekidno i svirao — da ne bi prekinuo neprekid toka misli na mladost. Zbog toga će i sav bakšiš, i pare od lumperajke, koje će sve do duboke starosti zaraditi svirajući, i imajući bolju kapelu od Cicvarića, upravo potrošiti na jelo i naročito piće za pokoj duši njegove Bonke. Nikada ništa nije doneo kući. Njegov brak sa znatno mlađom ženom smatrao je tuđim, zato se i porodici i potomcima zamerio, jer je on bio ostao sa carigradskim hrizantemama na jednoj zaječarskoj humci još i mnogo pre nego što je u 78-oj godini izdahnuo, kao siromah, kakav je bio i kad je upoznao bogatu Bonku.
Još jednom se pokazalo da čistoj ljubavi može zasmetati razlika u materijalnom stanju zavoljenih (zalibenih), što je svakako jedna od grešaka prirode. Ta greška je i proizvela tako tragičnu baladu, koja nije naročito zaživela posle Šankove smrti, iako su i opere, pa i scenski prikazi pokušani sa njom. Opstrukcija porodice zbog svih predrasuda u palanci učinila je svoje, a najpre i zbog toga što je autor preuzeo zločin na sebe, sve misleći da je i to malo za onoliku ljubav u koju je uložio sve, a dobio ništa.
Ipak, o Zaječarskoj Karmen i danas se snimaju muzički nosači zvukova, jer carigradske hrizanteme, kažu, nikada ne venu, dok ima ljudi koji vole tako strasno ko što su se voleli Šanko i Bonka pod šam-dudom, iliti, poljskim dudom koji sam sebe rasađuje po poljima (champs), posebno u Zapadnoj Evropi, Francuskoj, kao što verujemo da je i pesma Šanko si Bonka zalibi takođe rasad za ono što će tek izniknuti u našem narodu, koji je domaćinski prihvatao dolaznike iz drugih nacija, ako su imali poput njega i jednako ljudsko srce. Izniknuće nove pesme na jednakim temama koje nikada ne umiru, kao i tragičari koji ih doživljavaju.
12. april 2012., Pariz Vlasta Stanisavljević Šarkamenac
Šanko sa svojom violinom uveseljava zaječarske trgovce i boeme u dvorištu jedne od tadašnjih kafana u Zaječaru
________________________________________________________________________________________
*) Stihovi pesme (a slede i dalje) koju je Šanko komponovao i pevao na „velikoizvorskom“ dijalektu, na kome su dalje date još neke reči (u italiku)
ŠANKO SI BONKA ZALIBI Aleksandar Dišković – Šanko
Šanko si Bonka zalibi, Libi ja Šanko, voli ja, Godina i polovina. Kuga sa Bonka isprosi, Isprosi more za drugog, Prez devet sela i deseto, U toa pusti Negotin. Šanko si Bonći dumaše: „Zašto ma, Bonće, izvara, Vara ma, Bonće, laga ma, Godina i polovina Pa sa za druđi isprosi?“ Ali mu Bonka dumaše: „Nesam te Šanko varala, Varala, Šanko, lagala, Nego ma majka ne dava, Majka mi opšte bašta mi, Za tebe Šanko da ida.“ Kuga je bila s’bota, S’bota sproti nedelja. Teška se svadba podigla, Svadbata ošte svatove, Te Bonka da mi odved’t, U toa pusti Negotin. Najni sa Šanka viknale, Bonći na svadba da sviri, Da sviri da ja isprati. Kuga e bilo v’ nedelja, Šanko mi rano porani, Bela si riza premeni, Zapasa poes do grdi, Zabode oštro nožlence, I ze si jasna lauta, Bonći na svadba da sviri, Da sviri da ja isprati. Rano na svadba utide, Gospodsko oro zasviri. Dorde si Šanko sviriše, Bonka si oro vodeše, Pa si na šanka dumaše: „Libe le, Šanko, mlad zelen, Kuga mi oro razvališ, Po mene v’ soba da vlezneš, Sas tebe da sa oprosta, . I da ta, Šanko, daruvam, Če as šta, Šanko da ida, U toa pusti Negotin.“ Šanko mi oro razvali, Pa si kutija izvadi, Cigara da si napravi, Pa v’ soba trgna da vlezne, Cigara da si zapali, Orata da se ne setat. Kuga mi v’ soba toj vlezna, Ubava Bonka sagleda, Bonka mi stoji i plače, Kato plačeše, dušmane: „Što stojiš, Šanko, što gledaš, Zašto ma mlada ne gubiš Od tvoja ruka da gina, Svatove da ma ne vodat, U toa pusti Negotin.“ Šanka mi žalba napadna, S ljava je r’ka prigrna, Basna mu r’ka vaf pojas, Izvadi pštro nožence, Pa toj si Bonka ubode, Na ljava strana v srceto. Bonka mi pisna, zaplaka, Zaplaka, bolno produma: „Male le, majko, prokleta, Zašto ma, majko, ne dade, Za Šanka mlada da ida, Nali sam nego libila, Godinu i polovina. Šanko ma, mamo, ubode, Raf ljava strana v srceto, Aze šta, majko, da umra, Bog da ta, mamo, ubije,“ Kuga si tova izreče, Ća sa sas duša razdeli. Zarana v’sveta nedelja, Nejin si Bonka zimale, Odnele pa sa raevale, A Šanko more ostana, Okovan, Šanko, zatvoren, Dvaes godin osuden, Zaradi Bonka ubava.
Zapisao Sergije Kalčić
Tekst, stihovi pesme i fotografija preuzeti iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu „BUKTINJA“ Broj 34 | glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač „Krajinski književni klub“ Negotin, 2012. Izvor:riznicasrpska
Dobro poznata izreka da „Kum nije dugme“, nastanila se na našim prostorima i danas se vrlo često koristi.
Kada kažemo kum, prva asocijacija koja većini pada na pamet je prijatelj za ceo život, koji vas nikada neće izdati, koji će uvek biti tu za vas kao deo porodice i na koga ćete moći da se oslonite u svakom trenutku.
Kumstvo spada u duhovno srodstvo i može biti kum pri krštenju, kao duhovni otac detetu na primer i kum na venčanju, kao svedok stupanja dve osobe u brak.
Za Srbe, kumstvo predstavlja svetinju, pa se tako smatraju kumovi najbližim porodici. Tako kum ima posebno mesto za stolom na svakoj slavi, na svadbi je najvažnija osoba i zauzima posebno mesto u životu jedne porodice.
Još jedna stara izreka, koja obeležava veličinu ovog odnosa je „Kumstvo se ne odbija„. Veliki broj ljudi se pita zašto je to tako i šta će se desiti ako dođu u situaciju da odbiju kumstvo.
Šta može da se desi ako odbijete kumstvo i došli smo do različitih verovanja koja se prenose kroz narod. Jedno od njih glasi da ako odbijete da budete kum na venčanju, kroz život će vas pratitti nesreća i nikada nećete pronaći svoju srodnu dušu, jer ste odbili da pred Bogom i ljudima svedočite o braku dvoje ljudi.
Neki ljudi veruju da pored nesreće u ljudbavi, odbijanje kumstva donosi i usamljenost do kraja života, i da čovek koji je odbio kumstvo neće pored sebe imati pravog prijatelja.
Drugo narodno verovanje, jeste da čovek koji odbije da kumuje na krštenju deteta nikada neće imati “poroda”. Drugim rečima, sam neće moći da ima decu i širi sopstvenu porodici, jer nije spreman da na sebe preuzme jednu veliku duhovnu obavezu.
U potrazi za još nekim odgovorom, kontaktirali smo verskog analitičara, Živicu Tucića, koji nam je prvo objasnio ko bi trebalo da bude kum i šta bi on trebalo da predstavlja.
Kum je osoba od poverenja. Ali sada je kumstvo dosta drugačije nego što je ranije bilo. Stara kumstva su bila održavanija i na neki način jača, dok se danas na ovakav čin više posmatra kroz nekakvu materijalnu prizmu. Ni venčanje ni krštenje se ne može obaviti bez kuma, jer je on taj koji svedoči ovom događaju.
On nam je takođe naveo da se kum pri krštenju deteta zaklinje pred bogom da će brinuti o tom malenom životu, što bi, kako kaže, trebalo da znači da će on preuzeti svu odgovornost i brigu o detetu, ako se roditeljima nešto dogodi.
„To je moralna odgovornost kuma, da o detetu koje je krstio vodi računa. Ukoliko se nešto desi, po hrišćanskom pravilu, on postaje staratelj tog deteta. Ali, mislim da se po zakonu starateljstvo dodeljuje bližim rođacima“, zaključio je ovaj verski analitičar.
Koliko su tačna narodna verovanja i šta će se desiti ako se kumstvo odbije.
„Ja ne kumujem. Bio sam jednoj osobi kum, pre trideset godina i nakon toga nisam više kumovao. Sujeverja poput nesreće, samoće i sličnog nisu istinita. Pogotovo što ljudi nekada zaista nisu u prilici da budu kumovi. Razlozi za to mogu biti materijalni, geografski, lični… neko ne može prihvatiti na primer zbog bolesti“.
Živica je rekao da u je zemljama kao što su Mađarska, Rumunija i Nemačka često slučaj da kum bude neko od rođaka. Na primer, to može biti stric, ujak, a neretko i brat.
Kum je važan deo svake porodice i same tradicije našeg naroda i savetujemo vam da ga birate pažljivo, a kada ga izaberete, cenite ga, volite i poštujte kao člana porodice.
Zbog ove ruske lepotice nastali su besmrtni stihovi pesme ‘Čekaj me, ja ću sigurno doći’
Nema onog ko nije čuo za pesmu ‘Čekaj me, i ja ću sigurno doći’, ona je jedna od najlepših ljubavnih pesama. Njen tvorac bio je ruski pisac Konstantin Simonov. Pesma je nastala u trenutku kad su se u pesnikovoj duši srele ljubav i strah od smrti u sred fronta, međutim postoji još detalja o nastanku ove pesme, koji su zaslužni za njen ulazak u antologiju.
Konstantin Simonov bio je veliki ruski pisac, pesnik i patriota kog je sudbina često odvodila na ratne frontove. Beznadežno je bio zaljubljen u Valentinu Serovu, tada najljepšu i najpopularniju glumicu.
Međutim, Valentina je bila udata, pa su njegove ljubavne patnje utoliko bile veće. Nakon što joj je suprug general, kog je jako volela, preminuo, Valentina je dugo patila. Zatim se upuštala u mnogobrojne ljubavne afere, ali nikog nije uspela da zavoli kao svog pokojnog supruga.
A onda, ratne 1940. godine upoznaje njega, popularnog i voljenog ruskog pisca, koji je godinama unazad tiho čeznuo i maštao o njoj. Upustili su se u ljubavnu vezu koja je bila sve ono o čemu je pisac maštao, ali, nevolje tek dolaze. Simonov je otišao na ratište i u jeku najvećih borbi shvatio je da se neće vratiti kući živ. Jedino što ga je održavalo, bila je fotografija i misao na svoju prelepu Valentinu koja je željno iščekivala da joj se vrati.
Tada je odlučio da joj napiše pesmu koja će joj govoriti koliko je on voli, čak i kada ga ne bude više.
ČEKAJ Čekaj me, i ja ću sigurno doći samo me čekaj dugo. Čekaj me i kada žute kiše noći ispune tugom. Čekaj i kada vrućine zapeku, i kada mećava briše, čekaj i kada druge niko ne bude čekao više. Čekaj i kada pisma prestanu stizati izdaleka, čekaj i kada čekanje dojadi svakome koji čeka. Čekaj me, i ja ću sigurno doći. Ne slušaj kad ti kažu kako je vrijeme da zaboraviš i da te nade lažu. Nek povjeruju i sin i mati da više ne postojim, neka se tako umore čekati i svi drugovi moji, i gorko vino za moju dušu nek piju kod ognjišta. Čekaj. I nemoj sesti s njima, i nemoj piti ništa. Čekaj me, i ja ću sigurno doći, sve smrti me ubiti neće. Nek kaže ko me čekao nije: Taj je imao sreće! Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti niti će znati drugi da si me spasila ti jedina čekanjem svojim dugim. Nas dvoje samo znaćemo kako preživeh vatru kletu, — naprosto, ti si čekati znala kao niko na svetu.
Pesmu, koja je trebala da stigne Valentini nakon njegove pogibije stavio je u džep, mirno iščekujući svoj sudnji dan. Međutim, desilo se čudo – jedinica u kojoj se Simonov nalazila nekako je izbegla finalni udar neprijatelja, i pisac se, živ i zdrav vratio kući svojoj dragoj. Sa najlepšim stihovima u džepu. Venčali su se 1943, a pesma o ljubavi koja nadjačava smrt obišla je ceo svet, i prevedena na čak 35 jezika.
No, par narednih godina nije imao sreće. S obzirom da su bili jako popularni, plasirane su glasine da je Valentina varala Simonova dok je bio na ratištu i pisao joj „najlepšu pesmu na svetu“. Iako se dokazalo da to nije istina – general Rokosovski sa kim su joj pripisivali aferu je već bio u srećnoj i dugoj vezi, a glumicu je sreo na kratko tek nekoliko puta, brak glumice i pisca je bio uzdrman.
Njena karijera kreće silaznom putanjom, Simonov je napušta 1957, ona se odaje alkoholizmu i umire sama 1975. u Moskvi.
Ali, pesma je postala besmrtna, sinonim za ljubav koja prevazilazi sve prepreke i vreme. Kod nas je takođe bila jedna od omiljenijih, a najpoznatija interpretacija je svakako ona koju je svojim glasom upotpunio Rade Šerbedžija. Izvor: Dnevno.rs/Kolektiv.me Foto: en.wikipedia.org
Venčala je više od 10.000 parova i postala poznata po tome što je uvek bila spremna da mladencima izađe u susret, makar izgovarali „da” u vodi, u vazduhu, na klupi u parku…
Gordana Zorić (Foto: Privatna arhiva)
Matičarka Gordana Zorić će narednog vikenda biti na novom specijalnom zadatku u Kraljevu u Dolini jorgovana. Jer nekad davno iz velike ljubavi prema francuskoj princezi Jeleni Anžujskoj, koja mu je 1250. godine postala žena, srpski kralj Uroš Prvi Nemanjić, odlučio je, da celom Ibarskom dolinom, od Kraljeva do Raške, zasadi mirisno lila i belo cveće kako bi ulepšao sure litice i budućoj kraljici dočarao rodnu Provansu.
U znak sećanja na francusko-srpsko prijateljstvo i njihov srećan brak, sklopljen pre 765 godina, u Kraljevu će, od 23. do 25. maja, u podne biti organizovano i kolektivno venčanje, ispred spomenika u centru Kraljevu.
Za ovu manifestaciju nazvanu „U Dolini jorgovana” jedan glumac će izgovarati tekst, kraljevački matičari završiti administrativni deo, a Gordani, kao osobi od iskustva, pripalo je zaduženje da pomogne kolegama oko protokola: da uzima lične karte kumovima dok se mladenci budu potpisivali…
– Tog dana dogodiće se i jedna novina – obnova zaveta. To nije zakonska forma. Na taj način ljudi koji su u braku žele da pokažu kako se i dalje vole posle 20 ili 30 godina zajedničkog života – najavila je Gordana, inače inicijator kolektivnog venčanja u Beogradu 1999. godine, koje je kasnije preuzela Skupština grada.
– Tu ideju osmislila sam ne znajući da ćemo da budemo bombardovani. Kad je počelo, mislila sam da odustanem, ali mi mladenci nisu dozvolili. Drago mi je što je ta manifestacija opstala. Smeta mi jedino što se svake godine lažno predstavlja da je bilo 1.000 parova, a nikada taj broj nije prešao 100. Ja sam prvi put venčala 19 mladenaca. Pa i toliko njih je značilo mnogo u momentu kada je moja zemlja bila napadnuta a mi time prosto prkosili. Živela sam za taj dan jer je ta slika iz Beograda otišla u svet. Neki su tako saznali da im se ćerka udaje, jer su je videli na televiziji – priseća se matičarka koja je 26. decembra prošle godine zvanično otišla u penziju, ali i dalje radi punom parom.
Venčanje u porodilištu
Uvek je isticala da joj je najvažnija porodica, a onda i posao, kojim je bila očarana.
– Zahvalna sam Bogu što mi je pružio priliku da promovišem ljubav i podstičem ljude da se vole, žene i udaju. Radila sam to iskreno, iz duše, i verovatno zato i imam toliko, kako bi današnji klinci rekli, fanova. Dok su zakazivali venčanje, redovno su mi poveravali gde su se i kako upoznali. Posle su svraćali da sa mnom podele radost kada im se rodi dete ili da se pohvale nečim drugim. Sve me je interesovalo. Koliko samo tih priča imam u glavi.Ne mogu svih ni da se setim. Pokušala sam te svoje utiske da beležim u kompjuteru, misleći da ću jednoga dana, kad budem u penziji, od tog materijala da napišem roman. To želim i dalje, mada prosto ne uspevam, stalno mi nedostaje vreme – kaže naša sagovornica.
Gordana je venčala više od 10.000 parova. U javnosti se pročula po tome što je uvek bila spremna da mladencima izađe u susret i ispuni njihove maštovite prohteve.
– U zakonu piše da se venčanje obavlja u sali propisanoj za to ili na nekom drugom mestu. To drugo mesto podrazumeva da, recimo, matičar ode u bolnicu, ako je neko na lečenju, ili u stan, ako je nepokretan. Priča o neobičnim venčanjima počela je slučajno, kada je 1992. godine dvoje mladih došlo da me pita da li mogu da dođem i venčam ih u Domu JNA. Nisam imala ništa protiv, saglasio se i predsednik opštine i tako je počelo – seća sematičarka koja je od tada bukvalno sve želje mledenaca ispunjavala, čak i kada su budući supružnici u bračne vode želeli da uplove u neuobičajeno vreme i na najluđim mestima. Nikada nije rekla „ne može”, šta god da su tražili.
Venčavala sam i u osam uveče, i u ponoć i pred zoru, u panoramskom balonu nekoliko puta, ali i u avionu, u porodilištu, u Zoološkom vrtu, na klupi u parku gde su se upoznali…. I za vreme pomračenja sunca sam takođe venčavala. Bilo je onih koji su sudbonosno „da” preda mnom izgovarali skačući padobranom tik pre nego što su dotakli tlo. Bračni zavet potpisao je i jedan par koji je izronio iz jezera na Adi, pa su se, umesto u venčanici i svečanom odelu, na večnu ljubav zakleli u ronilačkim kombinezonima. Kao šlag na torti došlo je kolektivno venčanje za vreme bombardovanja, a sada, evo, i ovo u Dolini jorgovana – sa zadovoljstvom se preslišava.
Sam Bog zna koga je sve i na koji način venčala, ali ne zaboravlja da je venčalai našeg bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića. „Njeni” mladenci bili su i sportisti, i glumci, i režiseri, i ministri, i umetnici svih fela, i poznate i nepoznate ličnosti, i stariji i mlađi… O tim njenim venčanjima mnogo se pisalo, a kada bi je novinari pitali koje je ostavilo najveći utisak na nju, nekako bi se po pravilu prvo setila venčanja u porodilištu, za koje se, zapravo, i ne može reći da je mladalački hir. Čitav ceremonijal zakazan je u restoranu, ali je mlada bila u poodmakloj trudnoći, pa je iznenada, ipak, morala u bolnicu. Svatovi su, međutim, krenuli za njom.
– Zamislite, venčavam ljude, a ona najedared počne da vrišti: „Pukao mi je vodenjak!” Ja se tu oduzmem i pomislim da li ću da budem babica ili matičar. Ona se pribrala, pa kaže: „Nemojte da žurite, prvo ćemo svi na žurku, pa ću ja na porodiljski sto.” I zaista se tako i dogodilo. Srećni tata je sutradan došao da mi kaže da su dobili jednog malog batu – priča i danas ushićeno.
Kada se zaposlila u beogradskoj opštini Stari grad, Gordani ni na kraj pameti nije palo da je to korak do poziva matičara. Pošto joj je kancelarija bila na prvom spratu, gde sedi i predsednik, počela je da razmišlja o sigurnijem radnom mestu, na koje neće uticati promena rukovodeće garniture, i došla je na ideju da je to mesto matičara.
Ona neće ponovo da se venčava…
Prvo što je uradila kada je prešla na novi posao bilo je da organizuje druženje svih beogradskim matičara, pozvavši ih sve u Skadarliju. Međutim, u tu kafanu nenajavljeno je banula i ekipa RTS-a koja je šetala gradom, pa su na licu mesta morali da improvizuju venčanje za kamere. Venčali su se kolega iz Novog Beograda i koleginica sa Zvezdare. Goca je vezala ešarpu umesto lente i kao bajagi venčala mladence. Bio je februar. U septembru ih je zaista venčala, i to po propisu, i oni su još u braku. Zna ona sve unapred… Kroz nekoliko godina ženio se brat te koleginice i ona je zvala Gocu da i njega venča jer je srećne ruke. Seća se, samo jedan par nije hteo da ih ona venča, zato što je udovica. Nikakve druge neprijatnosti nije doživela na poslu.
Gordani nije jasno zašto u našem društvu to zanimanje nije posebno cenjeno, pa ima potrebu da pojasni šta sve zapravo matičar radi.
– Kada školarci dođu na praksu i povedem ih u salu za venčanja, oni misle da je samo to posao matičara. I drugi su me često pitali: „Šta radite kad ne venčavate?” Vi ne znate kako smo mi, matičari, važni, često sam imala običaj da podsetim i moje rukovodstvo. Dočekamo vas kad se rodite, venčavamo vas i razvodimo i, daleko bilo, ispratimo kad vas upišemo u knjigu umrlih. Mi pratimo sve promene koje nastaju u čovekovom životu. To je ogromna administracija, rudarski posao, ali je i interesantan. Zamislite kako je lepo kad u istom danu odluče da naprave svadbu i venčaju se dve sestre, brat i sestra ili dva brata. Kada je čovek okružen sa toliko ljubavi i stalno deli tu sreću sa njima, naprosto i sam mora da počne da misli pozitivno – uverava nas i ističe da posle svoje porodice najviše voli svoj posao i opštinu Stari grad.
– Živim na Savskom vencu, ali, uz sve uvažavanje, retko pomenem tu opštinu, a Stari grad – uvek. Došla sam u vreme kada je ova zemlja bila uređena. Bila sam vrlo poštovana. Stalno su govorili da sam brend te opštine. Neverovatno je koliko živim od tog vremena. Menjale su se i ove, i one stranke, ali nikada nije bilo mobinga, nije se znalo šta je to. Obožavam te kolege i oni mene. Viđamo se i družimo. Nažalost, gde god se okrenem, imam utisak da je sve manje ljubavi. Mnogo toga se promenilo otkada smo prešli u nadležnost grada: uvedena su neka nova pravila, pa sada mladenci nailaze na problem jer moraju da se uklope u radno vreme opštine, koje je do četiri sata. Sreća te sam otišla u penziju, tako da ne moram s tim da se suočavam – dodaje s olakšanjem.
A kako je izgledalo njeno venčanje?
– Udala sam se mlada. Venčala sam se u mesnoj kancelariji u selu Prkosava, u blizini Lazarevca, gde sam i rođena. Sada sam udovica, moj muž je umro pre dvanaest godina. Iz tog braka imam dve ćerke i one su me stalno terale da izađem iz kuće i upoznam nekoga. Mada nisam htela, pre šest godina dogodilo mi se da sretnem čoveka svog života. Sada me zadirkuju da bih mogla ponovo da stanem pred matičara. Rešila sam, neću da se udajem. Ne mora baš svaka veza da se kruniše brakom. I ovako sam srećna žena – pomalo je zagonetna Gordana Zorić, matičarka bez premca. —————————————————- Bezbrižno detinjstvo
Goca je baka četvoro unučadi. Troje su školarci: devojčica ima 13 godina, najstariji dečak 14 godina, srednji ide u prvi razred, a najmlađem, koji im uveseljava život, tek je tri godine, tako da je, kaže u šali, još u fazi odrastanja. Možda zato i ne krije godine. – Rođena sam 1. maja 1952. godine. Moja deca se pitaju kako je izgledalo moje detinjstvo bez televizora. Odgovaram: uglavnom bezbrižno. Pored deke i bake, kao najmlađa u porodici, bila sam omiljeno unuče. Jedino žalim što mi je tata poginuo kada sam imala dve godine i što ga nisam zapamtila. S ponosom ističem gde sam rođena, kao što stalno potenciram i govorim o opštini Stari grad. Imam neraskidivu vezu sa svojim selom. Kad god imam vremena, odlazim tamo, a na moju radost, u selo vole da idu i moje ćerke i unuci. —————————————————- Ćerke venčala Gocina koleginica
– Mada u zakonu ne stoji da matičar ne može da venča svoje najbliže srodnike, moje ćerke venčala je koleginica jer sam tada želela da se opustim i proveselim. —————————————————- Pravi najbolje knedle od šljiva
– Ja sam bik u horoskopu i veliki sam hedonista. Uvek sam morala da imam lepu haljinu, cipele, sve. I zaista me je častio Bog što mi je dao toliko ljubavi. Kad ujutru skuvam kafu i sedim na mojoj terasi, ne možete da zamislite koliko se radujem cveću, travi, svemu. Ali, to je dar. Neke žene mi kažu – udala sam se tek da bih se udala. Kako mogu da se udaju, a da ne vole tog čoveka? Ili, kako mogu da piju neko piće ako im se ne pije? Ja ne mogu ništa da radim ako to i ne volim. Moj hobi su putovanja, kuglanje i kuvanje. To moje društvo zna. Kod mene su na terevenkama neizostavne knedle od šljiva. Oduvek sam maštala da imam restoran, pa ću to uskoro na neki način i ostvariti. Sa drugaricom sam planirala jedan poslić koji je vezan za hranu. Biće zaista nešto specifično, ljudi će se oduševiti – otkriva Goca, koja je čitav život putovala kad god joj se ukazala prilika. Sada je trebalo da bude na putu u Sen Tropeu, kod prijateljice, ali je zbog angažovanja u Dolini jorgovana odložila. —————————————————- Brak koji je trajao nekoliko sati
– Moj najstariji mladoženja imao je 95 godina, a mlada je imala samo pedeset i nešto. Bilo je i obrnutih slučajeva. Evo, Vericu Rakočević sam ja venčala. Privatno poznajem još parova gde je velika razlika u godinama. Jedna gospođa je tridesetak godina starija od svog izabranika. Davno sam ih venčala, a i danas su u lepom braku. Godine nisu ni prepreka, ni garancija za sreću.
Moj najkraći brak trajao je samo nekoliko sati. Venčala sam ih, recimo, u jedan sat. Po podne je opštinski fotograf otišao da im odnese slike, a tašta je već „otpustila” mladoženju, premda je mlada bila trudna. Rasturili su brak jer nisu mogli da se dogovore oko menija.
Dolazili su i momci sa željom da sklope gej brak. Kod nas to nije dozvoljeno, ali kod nekih naših suseda u Evropi jeste, pa su oni otišli i venčali se tamo, a mi smo po zakonu taj brak ovde morali da upišemo – kaže matičarka. —————————————————- Venčanje na kruzeru
Nismo imali pravo da venčavamo van granica Srbije, ali sam ipak prisustvovala takvom venčanju kada su moji prijatelji udavali ćerku i uplatili kruzer od Barselone do Tenerife. Mladoženja je Španac i došao je u Beograd da se venčaju sa svim urednim papirima, a onda smo ostali gosti i ja, otišli do Barselone, tamo proslavili devojačko veče, ujutru se ukrcali na brod i u Sredozemnom moru priredili veličanstveno venčanje uz stihove Duška Radovića, koje se poklopilo sa mojim rođendanom, pa ga je slavilo 500 ljudi. U jednom momentu gase se svetla, a torta ide prema meni dok cela sala peva. Srce je moglo da mi pukne od uzbuđenja. Moja prijateljica je isplanirala da mi na lep način uzvrati. Dana Stanković Izvor:politika.rs / 18.05.2015.
Saznajte tajnu čoveka koji je živeo 256 godina i imao preko 200 dece!
Prema rečima jednog od Lijevih učenika, on se jednom sreo sa čovekom starim 500 godina, koji ga je naučio Qigong vežbama i dao mu savete za ishranu koje su mu pomogle da produži svoj život.
Kako se navodi u članku Njujork Tajmsa iz 1930. godine, Vo Čung Či, profesor sa Univerziteta Čengdu, otkrio je beleške Imperijalne kineske vlade iz 1827. godine u kojima ona čestita Li Čing Jenu njegov 150. rođendan, a zatim i dokument iz 1877. u kojem mu čestitaju 200. rođendan!
Li Čing Jen je najpoznatiji po tome što je doživeo izuzetnu duboku starost, odnosno, prema navodima je doživeo 197 ili čak 256 godina, što ga čini daleko dugovečnijim od Žane Kalman, koja se zvanično smatra najstarijom osobom ikada.
Dopisnik Njujork Tajmsa je 1928. godine napisao kako su mnogi starci iz Lijevog komšiluka rekli da su njihovi preci poznavali Lija kad su bili dečaci, a da je Li u to vreme bio odrastao čovek. Priča se da je on započeo svoju karijeru sa 10 godina, sakupljajući biljke iz planinskih predela, pri čemu je otkrio da one potpomažu dugovečnost.
On je skoro 40 godina živeo na ishrani koja je uključivala reiši pečurku (hrastovu sjajnicu), godži bobice, divlji ginseng, He Shou Wu (Fallopia Multiflora), Gota Kola (azijska Centela) i vino od pirinča. On se 1749. godine, kada je imao 71 godinu, pridružio kineskoj vojsci, postavši učitelj borilačkih veština.
Kažu da su Lija veoma voleli u njegovoj zajednici, da se ženio 23 puta i imao preko 200 dece!!!
Prema opšteprihvaćenim pričama u njegovoj provinciji, Li je rano naučio da čita i piše, a već sa 10 godina je putovao u Kansu, Šansi, Tibet, Anam, Sijam i Mancur u potrazi za lekovitim biljem. On se time bavio prvih sto godina, a onda je počeo da prodaje biljke koje su brali drugi. Prodavao je bilje koje je koristio za svoju ishranu i pirinčano vino.
Prema rečima jednog od Lijevih učenika, Li se jednom prilikom sreo sa čovekom starim 500 godina, koji ga je naučio Qigong vežbama i dao mu preporuke za ishranu koje su mu pomogle da produži svoj život.
Lija su svojevremeno pitali koja je njegova tajna, a on je prosto odgovarao: “Utišajte srce, sedite kao kornjača, hodajte živahno kao golub i spavajte kao pas”.
Li je tvrdio da su unutrašnji mir i smirenost uma u kombinaciji s tehnikama disanja tajne neverovatne dugovečnosti, ali očigledno je i njegova ishrana takođe igrala veliku ulogu. Uz prosečan život u zapadnom svetu od oko 70-85 godina, pomisao da bi neko mogao da živi i preko 100 godina čini se pomalo čudna.
Zašto ne verujemo da bi neko mogao da živi tako dugo? Moramo uzeti u obzir da postoje ljudi koji ne vode naporan život, ne moraju da se nerviraju zbog dugova, ne udišu zagađeni gradski vazduh i fizički su aktivni. Ne jedu prerađenu hranu, šećere, brašno niti bilo koju hranu koja na sebi ima pesticide. Ne jedu genetski modifikovanu hranu, ne koriste antibiotike, ne konzumiraju alkohol i ne puše.
Pored toga što ne jedu brzu hranu, oni često konzumiraju supernamirnice i biljke koje pozitivno deluju na naše organe i imunitet. Provode vreme u prirodi uvežbavajući tehnike disanja i meditirajući, poboljšavajući time svoje mentalno, fizičko i emocionalno zdravlje, pa bi u moderno vreme zapravo ovo mogao biti recept za dugovečnost.
Da i svi mi radimo sve te stvari, život duži od 100 godina bi verovatno bio normalna pojava. Ako bismo tretirali svoje telo kako treba, ko zna koliko bismo dugo živeli!
Iako je zauvek napustila kraljevu postelju, madam Pompadur je ostala njegov najbliži savetnik i do pred kraj života vodila državnu politiku
Foto: Wikimedia.org
RENET je svoj život posvetila kralju, nedostatak seksualne odvažnosti nadoknađujući starostavnim čarima. Oduševljeno je prihvatala njegova interesovanja. Pridružila bi mu se u kartanju, iako je karte zapravo mrzela. Išla je u lov, premda joj je taj sport isisavao i ono malo snage što je imala. Uređivala je sočne, bezobrazne izveštaje koji su jednom nedeljno stizali od Lujeve špijunske mreže. Svakog dana je davala uputstva državnim ministrima. Savetovala je kralja i postala je njegov najdraži prijatelj, a ne samo ljubavnica.
Renet se takođe ubacila i u državne poslove, a to je bilo upravo ono na šta je Luj 14. upozoravao u svom memoaru. Ulagala je kraljevska sredstva kao pokroviteljka književnosti i umetnosti, o kojima je mnogo znala i za koje je imala razvijen osećaj. Bila je saosnivač vojne škole za obuku oficira, i danas čuvene fabrike porcelana u Sevru.
Posle mnogo premišljanja, Renet se 1751. odrekla seksualnih odnosa s kraljem, i to je obznanila. To odricanje je za Renet imalo dvostruku korist: umirilo je njenu religioznu savest i oslobodilo je zadatka koji naprosto nije moga dobro da obavlja.
DA bi zadržala uticaj nad Lujem, Renet je nastojala – ili se barem tako govorilo – da mu nađe bezopasne mlade žene. Savremenici su je optuživali za svodništvo i za organizovanje javne kuće u kraju Lovište u blizini palate. Tu su sasvim mlade devojke regrutovane iz siromašnih pariskih porodica, smeštane i pripremane za Lujevo erotsko zadovoljenje, često u grupama od po dve ili tri. Promet je bio veliki, verovatno i zato što su devojke koje bi se povukle primale penziju i često se udavale za imućne ljude koji su žudeli da se okoriste njihovom obukom.
Devojkama koje su rađale Lujeve potomke govoreno je da su im bebe umrle. Onda su ta deca dobijala godišnju rentu i davana na usvajanje odgovarajućim roditeljima.
Foto: Wikimedia.org
Dve godine pošto je osnovana Lujeva javna kuća u Lovištu, Renetina desetogodišnja ćerka Aleksandrin je umrla. Renet je skupila krhotine svog uništenog života. U narednoj deceniji zaokupila se državnim poslovima i unutrašnjom politikom dvora, uzdajući se da će njeni saveznici biti dovoljno jaki da poraze sve veći broj njenih neprijatelja, uključujući i zaštitnike drugih lepih žena za koje su se nadali da će je zameniti. Uticala je na Luja da otpušta ministre koji je nisu voleli. Preživela je krvavi rat na dvoru, a zbog novostečene čednosti osećala se tako vrlom da je podržavala crkvu u raznim vidovima borbe protiv parlamenta.
BLISKO je sarađivala sa svojim štićenikom, vojvodom od Šoazela, čiji su diplomatski poduhvati konačno doveli do sedmogodišnjeg rata u kojem su Francuska, Austrija, Rusija, Saksonija i Španija sklopile savez protiv Pruske. Rat se pokazao kao propast koja je Francusku zamalo dovela do finansijskog kraha. Sredstva iz blagajne osiromašene nacije neumereno je trošila na umetnička dela i arhitektonska zdanja. Stil koji je nametnula Francuskoj bio je genijalan da je po njoj prozvana čitava estetička epoha. Povlađivala je lenjom kralju, dok su izvan palate gnevne mase skoro umirale od gladi.
Ubrzo pošto se rat okončao Pariskim mirovnim sporazumom iz 1763. Renet je podlegla bolesti. Njen prijatelj Volter žalio je što je „preminula“ iskrena žena koja je kralja volela radi njega samog. Međutim, popularna pesmica kojom su je lukavo oblatili izražavala je viđenje većine savremenika: „Ovde počiva ona što bi dvadeset godina devica / osam godina kurva, / i deset godina svodnica.“ Piše: Elizabet Abot
U Versaju je na današnji dan, 15. aprila 1764. umrla Žan Antoanet Pompadur, markiza, ljubavnica kralja Luja XV i mecena francuskih umetnika i filozofa.
Lepa i prefinjena, plenila je šarmom i harizmom, bila interesantna žena izuzetnog intelekta, a kada je postala kraljeva ljubavnica, sa njom su se savetovali čak i ministri
Luj XV, praunuk Luja XIV i sin Luja od Burgundije, četvrti kralj Francuske iz dinastije Burbon, presto je nasledio kao dete. I otac i majka umrli su mu 1712. godine kada je bio dvogodišnjak, a braća kao deca. Ostao je sasvim sam, a tron je nasledio od pradede i vladao uz pomoć rođaka Filipa, vojvode od Orleana, sve dok nije napunio 16 godina.
Kada je njegova vladavina počela bio je omiljen, pa ga je narod prozvao „ljubimac“. Međutim, njegove neuspešne reforme, opadanje privrede i raspad državnog uređenja, kao i rasipnički život sa ljubavnicama, oduzeli su mu naklonost naroda. Istoričari smatraju da je veliku ulogu u neslavnoj vladavini imao njegov učitelj, kardinal Fleri, koji je negovao izuzetno kontroverzan stil vaspitanja koji je Luja pretvorio u neodlučnu, plašljivu i pasivnu osobu. Fleri je bio njegova „desna ruka“, sebi je obezbedio učešće u vlasti kao glavni ministar i kraljev savetnik.
Kralj je imao vrlo neobične sklonosti za to vreme, nije poštovao ceremonije, bio je daleko više okrenut privatnim zadovoljstvima nego državničkim poslovima. Godine 1725. oženio se osam godina starijom Marijom Leščinskom, kćerkom bivšeg kralja Poljske, Stanislava Leščinskog, a sa brakom je došlo i pravo da priključi Lorenu Francuskoj. Luj i Marija imali su jedanaestoro dece, ali su sva umrla u detinjstvu ili u ranoj mladosti.
Loš brak, karakter, velika moć, mnogo novca i luksuz koji ga je svakodnevno okruživao Luja su izgradili u velikog egoistu, koji je utehu pronalazio u društvu kurtizana. U početku je ta reč (od francuske reči „court“ koja znači dvor) označavala dvorsku damu, pripadnicu kraljevske svite, koja je pravila društvo kraljici ili pripadnici aristokratije, ali je kasnije postala sinonim za visoko pozicioniranu prostitutku, čija je glavna uloga bila da bude ljubavnica vladara ili visokog feudalca.
Kurtizane su bile lepe, obrazovane, pametne, harizmatične, žene koje plene, sa manirima, zavodljive i vešte. Takva je bila i madam De Pompadur, najpoznatija Lujeva ljubavnica. Stručnjaci smatraju da je kraljeva sklonost prema ljubavnicama posledica njegove nesigurnosti siročeta i podsvesne želje da ga neko voli kao majka i da mu da toliko potrebnu nežnost. A madam De Pompadur je to umela. Na kralja je izuzetno uticala, imala veliku ulogu u njegovoj politici i odlukama.
Rođena je kao Žana Antoaneta Puason, 1721. godine u Parizu u imućnoj porodici, kao ćerka Fransoaza Puasona i njegove žene Madeleine de La Mote. Međutim, neki teoretičari smatraju da je njen biološki otac bio ljubavnik njene majke, bogati trgovac Le Norman de Turnehem. Detinjstvo je provela u samostanu, što joj je omogućilo sjajno obrazovanje i lepe manire, a majka je puno uložila u njeno dalje školovanje angažujući tutore koji su je učili književnosti, muzici, umetnosti, slikanju, plesu…
Sjajno je pevala i plesala, čak je i nastupala u jednom pariskom klubu, a sve je finansirao ljubavnik njene majke koji se i brinuo o njoj kada je njen otac morao da napusti Francusku zbog dugova. Sa 20 godina udala se za rođaka svog, kako mnogi smatraju, biološkog oca i sa njim dobila dvoje dece, sina, koji je umro kao dete, i ćerku.Bila je inteligentna, lepa i prefinjena, plenila je šarmom i harizmom. Interesantan sagovornik i žena od koje je moglo mnogo toga da se čuje. Kasnije, kada je postala kraljeva ljubavnica, sa njom su se savetovali čak i ministri i važni ljudi iz sveta politike. Kada se udala, dobila je i imanje koje je bilo smešteno nedaleko od kraljevog terena za lov u šumi Senart.
Ovalnog lica, malih usana, elegantnog držanja i izuzetne inteligencije, smatrana je lepoticom i lako je našla put do visokog društva i francuske elite toga vremena. Posećivali su je mnogi filozofi, uključujući i Voltera, koji je bio njen veliki prijatelj. Postala je poznata i priznata u Parizu, pa je tako i kralj čuo za nju. Izuzetno širokih shvatanja, slobodoumna i neukrotiva, madam De Pompadur podsticala je mislioce i umetnike, važila za nekog ko postavlja standarde i „trendove“. Pomagala je Volteru i enciklopedistima, želela je da saznaje, njena radoznalost bila je bezgranična. Bila je izuzetno sposobna žena, od slikara najviše je volela Bušera, koji je bio i jedan od njenih štićenika.
Brzo je prerasla muža i njegove intelektualne i ljubavničke kapacitete, a 1745. godine zajednički prijatelji organizovali su njen susret sa kraljem, koji je u to vreme patio zbog smrti jedne od svojih ljubavnica. U želji da oraspolože vladara predstavili su mu lepu i pametnu ženu na jednom maskenbalu upriličenom u Versaju. Potpuno je opčinila nesigurnog kralja, koji je brzo zaboravio na smrt ljubavnice i posvetio se novoj ženi.
Savremenici pišu da su iste noći otpočeli avanturu, a ona je ubrzo ostavila muža i preselila se u palatu. Kralj ju je imenovao za markizu i sredio da se „ekspresno“ razvede, kada je pored titule dobila i nadimak pod kojim je poznata u istoriji. Zaljubljeni kralj čak je sagradio poseban stan za nju, sa tajnim stepenicama koje su vodile direktno u njegove odaje. Za lepom Parižankom potpuno je „izgubio glavu“, a ona je svakim danom bila sve svesnija uticaja koji je imala na svog ljubavnika.
Dvorani i kler nisu je prihvatali i morala je da bude veoma lukava i sposobna kako bi održala svoj položaj. Istoričari tvrde da je uspevala sve da kontroliše i da je, iako nije imala direktan uticaj na politiku, svaka odluka zapravo bila njena, jer je odlično radila „iza kulisa“ i toliko bila moćna u odnosu na vladara da jednostavno nije mogao da joj odoli.
Kralj je trpeo osude jer se zaljubio u ženu bez aristokratskog porekla, ali nije mu bilo važno. Jedino je ona bila bitna, njena ljubav i blizina. Savremenici tvrde da je imala izuzetno dobar odnos sa kraljevom ženom Marijom. Iako je za to vreme bilo sasvim normalno i prihvatljivo da kralj ima ljubavnice, nijedna nije bila u dobrim odnosima sa kraljicom. Ali, madam De Pompadur je smatrala da će na taj način smanjiti grižu savesti koju Luj eventualno oseća i tako ga još više približiti sebi.
Koliko je bila uticajna govori i činjenica da se 1755. godine austrijski diplomata Venzel Anton Kaunic njoj obratio da interveniše u pregovorima koji su doveli do Versajskog ugovora. Tako su se Austrija i Francuska ponovo ujedinile kao saveznici, što je uticalo i na Sedmogodišnji rat, u kojem su se Austrija, Francuska i Rusija borile protiv Prusije i Engleske. Francuska je iz rata izašla teritorijalno smanjena, gotovo potpuno finansijski uništena i potisnuta kao kolonijalna sila, za šta su savremenici najviše krivili upravo madam De Pompadur.
Istoričari tvrde da je umela da unese radost u inače melanholičan i tužan kraljev život. Pratila ga je u lovu, pokazivala da je važan, igrala sa njim karte, udovoljavala mu na najrazličitije načine. Kada god bi izubio bitku, ona je organizovala lov u kojem bi trijumfovao, kako se ne bi loše osećao. Potpirivala je njegovu strast za gastronomijom, pokazala mu kako hrana utiče na libido i seksualnost.
Stalno mu je organizovala male, intimne zabave, za uski krug odabranih zvanica, na kojima su se gostili, orgijali, pili dobro vino i jeli najbolju hranu tog vremena. Umela je da izbalansira sve, da ga umiri kada je besan, da ga oraspoloži kada je tužan. U svojim memoarima jedan od Lujevih vojvoda zapisao je da je umela na njega i da podvikne, a on bi kao dete poslušao, i samo promrmljao: „Dobro, pođimo onda u postelju.“
Narod je nije voleo, na njenom grobu spevan je epitaf da tu leži „žena koja je 15 godina bila devica, 20 razvratnica i 7 svodnica“. Ali, njoj to nije bilo posebno važno. Uživala je u hrani, seksu, ljubavi, ali i u umetničkim delima i modi. Zapošljavala je trgovce koji su pravili kineske vaze od srebra sa rokoko ornamentima, bila je pokroviteljka vajarima, slikarima, volela je luksuz i trenutna zadovoljstva. Izvori navode da je stalno pila šampanjac i govorila da je to „jedino vino posle kojeg žena ostaje lepa“. Ima onih koji smatraju da je čaša za šampanjac prvobitno bila oblikovana prema njenoj dojci.
Ostavila je trag gde god se pojavila, a neki izvori navode da je na nju kralj potrošio novca koji bi se danas brojao milijardama, što je, između ostalog, doprinelo i opštoj krizi francuske monarhije. Zanimljivo je da je bila kraljeva ljubavnica samo pet godina. Francuski biskup nije mogao da je podnese, želeo je da se madam spali na lomači, ali kraljeva ljubav bila je jača. Imala je dva spontana pobačaja, nije uspela Luju da rodi dete.
Izvori navode da je između 1746. i 1749. godine sama tražila da kralju dovedu mlađe ljubavnice koje bi je zamenile. Posle Luja imala je druge muškarce, između ostalog i čuvenog zavodnika Kazanovu. Iako su lepa markiza i kralj bili ljubavnici samo do 1750. godine, ostali su doživotni prijatelji, ona je bila njegova poverenica i savetnica, i živela je na dvoru punih 20 godina, sve do smrti 1764. godine. Umrla je mlada, u 42. godini, od tuberkuloze. Dok je ispraćao iz Versaja kovčeg svoje ljubavnice, padala je kiša i kralj je plakao. Jedino što je uspeo da kaže bilo je da žali što „markiza neće imati dobro vreme za poslednje putovanje“.
Posle smrti madam De Pompadur Luj je imao ideje kako da finansijski oporavi državu, predlagao je i razne reforme, ali je pao u duboku depresiju i napustio sve planove. Umro je deset godina posle svoje ljubavnice, 1774. godine, od velikih boginja. Od njegove dece sa zakonitom ženom nijedno nije doživelo da preuzme presto, pa ga je nasledio unuk, Luj XVI.
PORCELAN I ROKOKO…
Bila je dama od ukusa, tvrde savremenici, volela je svetle boje i malo i sitno pokućstvo ukrašeno u cvetnom rokoko stilu, koji se danas često naziva i „Pompadur stil“. Podsticala je dekorativne umetnosti, pa tako i fabriku porcelana koja je u to vreme bila čuvena po svojim proizvodima.
Veliki dokaz kraljeve ljubavi je i specijalno napravljena šoljica, koja je imala tacnu sa produbljenim dnom i bila je oslikana slikama njenog najdražeg slikara, Bušera.
Naime, pred kraj života madam je imala jake simptome bolesti, među kojima su bile i drhtave ruke i više nije mogla da ide na zabave i prijeme, nije želela da je neko vidi takvu.
Zbog toga je kralj naredio da se za nju napravi posebna šoljica, kako bi mogla da uživa kao da je na dvorskom prijemu. Želeo je da joj olakša poslednje dane, da se oseća voljena i važna.
Posle smrti madam De Pompadur, njen veliki prijatelj Volter je napisao: „Vrlo sam tužan zbog smrti madam De Pompadur. Ja sam joj bio zahvalan i tugujem. Čini mi se potpuno apsurdno da starica iz doba ’antike’, koja jedva hoda, i dalje živi, dok prekrasna žena mora umreti tako mlada.“ J. Jovanović
Zašto se slave Mladenci? Mladence slave supružnici u prvoj godini braka, oni koji su se venčali posle 22. Marta prethodne godine.
Na taj dan mladenci u svoj dom primaju goste, koji im donose poklone.
Toga dana mlade domaćice pokazuju svoje umeće i spretnost. Mladenci su posvećeni uspomeni na stradanje Svetih četrdeset vojnika, koji su 320. godine, za vreme cara Likinija prešli u hrišćanstvo, uprkos izričitoj carevoj zabrani.
Ovaj praznik je u crkvenom kalendaru obeležen crnim slovom.
Mladenci su praznik sa mnogo običaja u Srpskom narodu. Na ovaj dan žene ustaju rano i mese četrdeset kolačića, koji se nazivaju mladenčići, i simbolizuju dug, srećan i sladak život.
Mladenčići se premazuju medom, domaćice ih nude deci i svima koji dođu u kuću pre podne. Posećivanje mladenaca i donošenje poklona, običaj je modernih dana, koji je nastao u gradu, ali ga je i selo veoma brzo prihvatilo.
Smatra se da bi na Mladence trebalo da dođu svi oni koji su bili na svadbi, ali je u praksi ipak drugačije. Mladencima toga dana u goste dolazi samo najuža porodica i prijatelji.
Valja napomenuti i da Mladenci uvek padaju u vreme posta, tako da i gozba koja se sprema toga dana mora biti posna zbog zdravlja i napretka dece mladih supružnika. Autor: Maja Bukumirovic Izvor:rtk.co.rs
500 g brašna, 25 g kvasca, kašika šećera, dve kašike maslinovog ulja, malo soli i med za premazivanje. Od navedenih sastojaka umesiti testo (dodati i malo mlake vode), ostaviti da nadođe pola sata, a potom razvući testo i modlom vaditi 40 krofnica. Poređati ih u pleh, takođe ostaviti pola sata da se ’odmore’, a potom ih peći na umerenoj vatri dok ne porumene. Kad se prohlade, premazati medom i mladenčići su spremni za posluženje gostima na taj dan. (organvlasti.com)
Dan tek venčanih MLADENCI Ako ove nedelje obeležavate Mladence, nemojte da dozvolite da vaše slavlje izgubi osobenost. Slavite svoj novi način života onako kako samo vi znate! Ne dopustite nikome da vam bira goste, meni ili stolnjake.
To je jedna od lepota braka! Uživajte u svakoj kašičici meda koju vam brak nudi, bar dok možete! Srećni mladenci!
Mladence slave supružnici u prvoj godini braka, oni koji su se venčali posle 22. marta prethodne godine. Na taj dan mladi tek venčani u svoj dom primaju goste, koji im donose poklone i na taj način pomažu na početku njihovog braka i života.
Mlade domaćice dočekuju goste i pokazuju svoje umeće i spretnost.
U slavu hrabrih hrišćana Mladenci su posvećeni uspomeni na stradanje Svetih četrdeset vojnika jednog puka u gradu Sevastiji, koji su 320. godine, za vreme cara Likinija, prešli u hrišćanstvo, uprkos izričitoj carevoj zabrani. Svi su bili vojnici u rimskoj vojsci i verovali su u Isusa Hrista. Zbog svoje vere, ovi hrabri hrišćani su najpre bičevani, a zatim i bačeni u tamnicu. Ubrzo su izvedeni pred vojni sud. Pogubljeni su bacanjem u jezero nadomak grada. Praznik je u crkvenom kalendaru obeležen crnim slovom u spomen na njih. Dan kada se crkva priseća četrdesetorice Svetih mučenika sevastijskih, u narodu je poznat pod nazivom Mladenci.
Na ovaj dan se proslavljaju mladenci jer su stradalnici bili mladići. Dvadeset drugi mart je posvećen njima i zbog venaca kojima su mučenici ovenčani (venčani) ljubavlju Hristovom. I na venčanjima u crkvi, na glave mladenaca se stavljaju venci, koji imaju trostruku simboliku: carski venci – svaki čovek je car u svom malom carstvu u svojoj kući, mučenički venci – jer u braku treba podnositi žrtve i venci besmrtne slave – u Hristovom carstvu.
Ovim se ukazuje na to da supružnici treba jedno drugom da budu verni, kao što su sevastijski mladenci bili verni Hristu i da tu vernost i ljubav nikakvo iskušenje ne može i ne sme da savlada.
Starinski običaji
Mladenci su praznik koji obiluje brojnim običajima. Na ovaj dan žene ustaju rano i mese četrdeset kolačića, koji se nazivaju mladenčići i koji simbolizuju dug, srećan i sladak život. Peku ih, premazuju medom, nude decu i sve koji pre podne dolaze u kuću. Kolačići mogu biti kružnog oblika, ali i u obliku noža, makaza, sablje, ovce, pileta. Stariji tvrde da pre Mladenaca nije dobro jesti ništa što je izniklo posle nove godine.
Na Mladence je dobro jesti med, kuvanu koprivu i zelje da bi se očistila krv. Posećivanje mladenaca uz obavezno nošenje poklona običaj je modernih dana koji je nastao u gradu, ali ga je selo veoma brzo prihvatilo. Uz pravilo reciprociteta – „oni su bili kod nas, moramo i mi kod njih“ – materijalni pokloni su potpuno zamenili sve druge i lepše strane običaja.
Smatra se da na Mladence moraju doći svi koji su bili na svadbenom veselju. Čak i oni koji su bili pozvani na svadbu, a nisu joj prisustvovali, obavezni su da dođu na Mladence. Međutim, u praksi je to drugačije. Bračnom paru koji slavi Mladence u goste uglavnom dolazi najuža porodica i prijatelji.
Moderni običaji
Iako se po tradiciji ovaj praznik slavi u kući mladenaca, nije neobično da mladenci ili njihovi roditelji zakupe salu u restoranu. Ranije je to bilo nezamislivo, ali mnogi novi običaji slede primer svadbenih ceremonija i održavaju se u iznajmljenim prostorima. Nov način praznovanja zahteva nova pravila, kojima se moraju prilagoditi i mladenci i gosti.
Dok je ranije defile gostiju kroz stan ili kuću mladenaca mogao trajati praktično ceo dan, i za goste, osim pristojnosti i domaćeg vaspitanja, nije bilo nikakvih vremenskih ograničenja, u restoranima vreme zakupa je uvek precizirano i ograničeno. To zahteva od gostiju da dođu u predviđeno vreme, a mladencima nameće obavezu da goste unapred obaveste o vremenu i mestu održavanja slavlja.
Nekad nije bilo potrebno obaveštavati poznanike i prijatelje o tome gde ćete biti u vreme Mladenaca, jer se to jednostavno znalo. Danas to u većini slučajeva izgleda drugačije i zato su mladenci prinuđeni da šalju pozivnice kao za svadbu, što daje sasvim novu dimenziju običaju.
Nekadašnje posluženje pretvara se u gozbu ili, još češće, u običan kafanski jelovnik (sir, kajmak, pršuta, proja, čorba, pečenje, salata). Izvor:stil-magazin.com
U početku smo bili jedno biće. Sada nas je dvoje. Brak je spoznaja istovetnosti u duhu. On nije isto što i ljubavna veza; s njom nema ništa zajedničko. To su iskustva na različitim mitološkim ravnima. Ako ljudi stupaju u brak zato što veruju da je to dugotrajna ljubavna veza, tada će se oni vrlo brzo razvesti. Jer sve se ljubavne veze završavaju razočaranjem. 
TAMOiOVDE 