U REČIMA UVEK IMA VIŠE LAŽI NEGO ISTINE…

tamoiovde-logo

Veliki uspeh u životu imaju ćutalice. Oni ulevaju poverenje ljudima sa kojima rade, jer mnogi ljudi u ćutanju drugog vide i svoju sigurnost.

Čovek može da naškodi drugom čoveku ili promišljenim rđavim delom ili nepromišljenom rečju, a ćutalica se smatra bar kao čovek koji ne škodi svojom neopreznom rečju. Zatim ćutalica ne traži ni od drugog čoveka briljantnu konverzaciju, niti naročitu rasipnost duha, i zato je on za druge odmoran, zbog čega izgleda i dobar.

Ljudi koji mnogo govore, škode i sebi i drugom, kad su i najsjajniji kozeri, oni su sami ipak prava žrtva tog svog talenta, jer im jedni zavide na tom duhu, drugi ih omrznu zato što su od te njihove duhovitosti ostali zaslepljeni i ošamućeni, a treći se čak boje te duhovitosti da ih najzad ne pogodi i poseče.

Ovo je sasvim razumljivo, jer odista ljudi duhoviti ne mogu izgledati mnogo blistavi ako samo govore o idejama i stvarima, naprotiv, duhovitost se hrani najviše otrovom ličnih mržnja, više nego i medom ličnih ljubavi. Ćutalica i kad je neinteligentan ne izgleda glup, jer izgleda bar zamišljen, a prostom svetu izgleda i mislilac.

Jer ako ćutalica ne kaže mudrosti, ne kaže ni gluposti ili ih bar ne kaže u velikom broju. Ćutalica izgleda i čovek pozitivan i realan. Blistavi ljudi koji vas podignu svojom duhovitošću u visine, ni sami ne izgledaju drugom da su na zemlji, nego uvek u oblacima znači, iznad svakidašnjih čovekovih misli i briga, i izvan realnosti od kojih je život uglavnom sačinjen.

Zbog tog prosečnim ljudima takav čovek neminovno postane dosadan, ili izgleda i opasan. Ljudi se boje čoveka koji ćuti, ali preziru čoveka koji mnogo govori. Čovek koji ćuti izgleda uvek kao zaverenik ili mizantrop, ali čovek koji mnogo govori izgleda vetrogonja. I pošto ljudi ne cene onog koga se boje, poštovanje ide za ćutalicu. Jer, bezuslovno ima mudrih ćutanja koje vrede više nego najmudrije reči. Ljudi zato vole da se zabavljaju sa čovekom koji lepo govori, ali vole da rade samo sa čovekom koji lepo ćuti. Proverite u svom zivotu da li su vam više dobra donele vaše najblistavije reči ili kad ste u izvesnom momentu pribegli ćutanju.

Nikad čovek ne može da kaže onoliko mudrosti koliko može da prećuti ludosti, čak i gluposti. Jedino ćutanje može da prikrije kod čoveka strasti koje su najnasrtljivije i najštetnije: sujetu, lakomost, mrzovolju, osetljivost, mizantropiju. Jedino ćutanje može da sačuva čoveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena raspoloženja, i nagle nepromišljene inpulsije.

Čovek koji pusti uvek jedan razmak u vremenu između pitanja koje mu se postavi, i odgovara koji treba da dadne, jedini je koji može da razmišljeno kaže šta hoće. On je već tim odmerio koliko jedna minuta može da sadrži pameti i gluposti, dobrote i zloće. Samo takav uzdržljiv čovek izbegne najveći broj nesreća, nesreća koje dolaze od naše nesposobnosti da uvek budemo prisebni, i da nikad ne budemo glupi.

I učenici Pitagore su morali ćutati.

Duhoviti Atinjani su se divili i takozvanoj lakonskoj kratkoći istraživanja, kojom su se služili ljudi iz Sparte. Katolički red kaluđera karmelita imaju tako isto propis da govore samo četvrtkom, na svetu bi bilo mnogo manje gluposti i mnogo manje zla, jer čovek drugom čoveku više naškodi rečima nego delom. Neke životinje kušaju jedno drugo samo tim što približe nozdrve, i što se omirišu i odlaze svako na svoju stranu, a da imaju sposobnost govora, rastrgle bi jedna drugu. U rečima uvek ima više laži nego istine, i više zloće nego ljubavi, jer ljudi najčešće ne znaju ni sami šta kažu, ni zašto su nešto rekli. Reč dovodi do više nesporazuma, nego što bi bilo nesporazuma da reči ne postoje…

Jovan Dučić

iz knjige Blago cara Radovana

____________________________________________________________________________________________

NEDOSTATAK SNA I USAMLJENOST…

tamoiovde-logo

Psiholog Metju Volker smatra da svetom vlada epidemija usamljenosti, a da je jedan od glavnih uzroka nesanica

Pored gojaznosti, dijabetesa, pada imunološkog sistema, povećanja rizika od saobraćajnih nesreća, neproduktivnosti na poslu, ali i većeg broja žrtava medicinskih grešaka, naučnici su otkrili još jednu negativnu posledicu nedostatka sna – osećanje usamljenosti.

U maloj studiji grupa istraživača pustila je ispitanicima snimke osoba koje im se približavaju i zatražila da traku zaustave u trenutku kada im ljudi sa videa postanu prema njihovoj proceni, preblizu. Rezultati istraživanja su pokazali da su u neispavanom stanju ispitanici pritiskali stop na čak 60 odsto većoj udaljenosti u odnosu na period kada su bili odmorni. Dodatno, snimci koji su pratili aktivnost mozga tokom eksperimenta otkrili su da je kod umornih ljudi aktivnost područja mozga zaduženog za percepciju opasnosti bila znatno veća nego kada su bili odmorni.

I pored činjenice da san čini čak jednu trećinu ljudskog života koja jasno ukazuje na njegov vitalan značaj za zdravlje, sve više ljudi spavanje doživljava kao gubljenje vremena i zastarelu naviku. Tako na primer Amerikanci već uveliko spavaju manje od sedam sati dnevno što je za otprilike dva sata kraće u odnosu na period od pre sto godina. Japanci su u tom smislu još ”napredniji” s obzirom da čak 40 odsto tamošnjeg stanovništva spava kraće od šest sati. Popodnevne dremke za stolovima restorana brze hrane postale su u ovoj zemlji skoro svakodnevna, društveno prihvatljiva pojava.

Prema rečima Roberta Stikgolda, direktora Centra za spavanje i saznanje pri Medicinskom fakultetu Univerziteta Harvard, izgleda kao da živimo usred svetskog ogleda proučavanja negativnih posledica nedostatka sna. On će se, prema mišljenju Stikgolda, neminovno ispoljiti u vidu brojnih negativnih ekonomskih, zdravstvenih i socijalnih posledica i postaće jasno da nespavanje nema nijednu dobru stranu.

Sa druge strane, jedan od glavnih autora pomenutog istraživanja, profesor psihologije, Metju Volker, smatra da svetom vlada epidemija usamljenosti čiji je jedan od glavnih uzroka nesanica. Dobar primer predstavlja Velika Britanija gde preko 9 miliona ljudi sebe smatra društveno izolovanim i hronično usamljenim.

Zajedničku pretpostavku o negativnim efektima na društveni život i osećanje izolovanosti do sada je potvrdilo više ispitivanja.

U jednom od njih od hiljadu ljudi zatraženo je da ocene fotografije različitih lica – nekih naspavanih, a nekih nenaspavanih, prema tome koliko druželjubivo deluju. Svakako da su slike umornih ljudi izazvale negativnije reakcije, no pored toga, naučnici su uočili da su prethodno veseli i odmorni ljudi gledajući slike nenaspavanih i sami postajali lošije raspoloženi. Tako je uočeno da je usamljenost, pored toga što otuđuje, dodatno i prenosiva. U tom smislu opravdano je govoriti o epidemiji.

Nakon brojnih istraživanja ostaje još otvoreno pitanje da li je usamljenost ta koja utiče na poremećaj sna ili pak nedostatak sna izaziva ovo osećanje. Kako navodi profesor Metju, najverovatnije je u pitanju dvosmeran proces. Zbog osećanja nesigurnosti i uznemirenosti koja uglavnom prati društvenu izolovanost, kvalitet sna opada. Sa druge strane, umor onemogućava zdravu socijalnu interakciju i održavanje dobrih društvenih odnosa što čini da se osećaju još odbačenijim i usamljenijim. Na taj način, stvara se začarani krug.

Ipak, naučnici upozoravaju da nespavanje nije jedini uzrok usamljenosti i da je neophodno imati u vidu i brojne druge faktore.

Tekst: Anđela Mrđa

Izvor: elementarium.cpn.rs

_______________________________________________________________________________________

GENERACIJE PERFEKCIONISTA…

tamoiovde-logo

Tržišno društvo i konstantno ocenjivanje koje ono donosi ostavlja duboke posledice na mlade širom sveta

”Kao akademski profesori gotovo svakodnevno se susrećemo sa studentima koji kucaju na naša vrata. Oni su najvešće ambiciozni, bistri i vredni. Imaju široku mrežu prijatelja i mnogima od njih porodice pružaju veliku podršku.

Ipak, bez obzira na to koliko deluje da su oni dobro prilagođeni, uočavamo da studenti sve više traže našu podršku zbog problema sa mentalnim zdravljem, kao i zbog problema povezanih sa studiranjem.”

Ovim rečima počinju svoj tekst na sajtu The Conversation socijalni psiholozi Tomas Karan sa Univerziteta u Batu i Endrju Hil sa Jork Sent Džon univerziteta (oba u Velikoj Britaniji).

Svoje mišljenje Karan i Batu potkrepljuju i konkretnim podacima. Istraživanje Not By Degrees: Improving Student Mental Health in the UK’s Universities, objavljeno u septembru 2017. godine, pokazalo je da se studenti suočavaju sa mentalnim oboljenjima na rekordnom nivou i to sa tendencijom daljeg rasta.

To nije slučaj samo sa britanskim studentima. Istraživanje Svetske zdravstvene organizacije, takođe objavljeno 2017. godine, pokazuje da se mladi ljudi širom sveta javljaju lekarima žaleći se na depresiju, anksioznost i suicidalne misli.

Zašto se ovo dešava? Kada je reč o Kanadi, Sjedinjenim Američkim Državama i Velikoj Britaniji, Karan i Hil odgovor nalaze u činjenici da današnja omladina pripada prvoj generaciji koja potpuno odrasta na principima neoliberalizma kome su temelje udarili Brajan Malroni, Ronald Regan i Margaret Tačer.

U poslednjih 50 godina fokus je sa građanske odgovornosti i zajedničkog cilja prešao na lični interes i takmičenje koje se odigrava na navodno slobodnom i otvorenom tržištu.

Upravo u takvom društvu, kako autori objašnjavaju, mladi ljudi i njihovo ponašanje i dela se konstantno ocenjuju i to na mnogo novih načina. Društvene mreže, testiranja u školama i na univerzitetima, kao i u poslovnim okruženjima, pokazuju da mlade ljude mogu da proveravaju, sortiraju i rangiraju njihovi vršnjaci, profesori i poslodavci.

Ukoliko su mladi ljudi nisko rangirani, logika tržišnog društva diktira da oni zaslužuju manje od drugih, kao i da njihova inferiornost održava neku ličnu slabost ili manu. ”Zbog toga postoji ogroman pritisak na omladinu da pokažu koliko vrede i nadmaše svoje vršnjake. Postoje dokazi da se oni u tome muče. O negativnim efektima ovog tržišnog društva i kulture koja fundamentalno menja način na koji mladi ljudi misle o sebi i drugima, najbolje govore stalno nastajuće epidemije ozbiljnih mentalnih bolesti”, tvrde Karan i Hil.

USPON PERFEKCIONIZMA

Kada, kako i zbog čega se javlja perfekcionizam kod mladih? Karan i Hil su 2016. objavili studiju koja pokazuje da je stepen perfekcionizma među omladinom ozbiljno porastao od 1989. godine. Autori smatraju da je jedan od razloga za to činjenica da mladi danas žele da se osećaju sigurno, da se povežu sa drugima i da budu puni samopouzdanja u tržišnim neoliberalnim društvima.

Najšire govoreći, perfekcionizam je iracionalna želja za besprekornošću i bezgrešnošću koju prati ozbiljna i stroga samokritičnost. Perfekcionistima je potrebno da im drugi govore da su najbolji. Ukoliko se ova potreba ne zadovolji, dolazi do velikih psiholoških previranja i unutrašnjih borbi jer perfekcionisti izjednačavaju greške i neuspehe sa svojim ličnim slabostima i nedostacima.

Ovome umnogome doprinosi svet koji valorizuje fizički izgled i veliča savršenstvo, i u kome upravo ovakvi faktori definišu vrednost i korisnost osobe. ”Ovo je kultura koja traga za nesigrunostima i pojačava nesavršenost”, kažu autori.

Posledica toga je da mladi konstantno razmišljaju o tome kako treba da se ponašaju, kako da izgledaju ili šta treba da imaju. Još veća posledica su depresija, anoreksija i suicidalne ideje koje su mnoga istraživanja povezala sa perfekcionizmom. Stoga Karen i Hil pozivaju škole, univerzitete, političare i državne službenike da preduzmu određene korake kako bi osigurali dobrobit mladih ljudi.

Tekst: Ivana Nikolić

Izvor: elementarium.cpn.rs

___________________________________________________________________________________________

NEKADA NI „SAVRŠENO“ NIJE DOVOLJNO DOBRO…

tamoiovde-logo

Većina ljudi svakodnevno doživljava pritisak da popravi sopstveno postignuće i da dostigne postavljene standarde. Od najranijeg detinjstva naši postupci su izloženi procenjivanju i korigovanju. Tokom odrastanja kontinuirano nas kritikuju i ispravljaju ili pak, odobravaju i nagrađuju. Negativne i pozitivne posledice direktno su povezane sa činjenicom da li smo ispunili nečija očekivanja ili ne.

Česti zahtevi da se dostignu postavljeni standardi nastavljaju se tokom čitavog života. Naša želja da ostvarimo ciljeve  dovodi do toga da budemo efikasniji i uspešniji u socijalnom okruženju. Treba reći da ljudi koji sebi ne postavljaju ciljeve obično postižu manje u životu.

Međutim, postoje situacije kada se zdrav motiv za postignućem pretvara u nešto drugo. Nešto što najčešće definišemo kao perfekcionizam i što u većini slučajeva ometa osobu u ostvarenju postavljenih ciljeva i uzrokuje kontinuirano negativno raspoloženje i nezadovoljstvo sobom.

Perfekcionizam možemo odrediti kao sklonost da se razmišlja u stilu “sve ili ništa“ i gde ukoliko nešto nije potpuno u skladu sa očekivanim postaje bezvredno. Perfekcionizam se može posmatrati  u odnosu na sebe, druge ili kao društvom nametnuto očekivanje. Mi ćemo ovde govoriti, pre svega, o perfekcionizmu usmerenom na sebe.

Kao što smo pomenuli, visoka očekivanja su često zaslužna za uspehe, ali mogu voditi i u stanja anksioznosti i frustracije. (Pre)visoki standardi i perfekcionističko razmišljanje mogu biti ograničeni na jednu oblast, odnosno ne moraju se pojavljivati u svim životnim aspektima.

Perfekcionizam ne znači, jednostavno, pokušavati da se bude savršen. Ogromna većina ljudi je svesna da je nemoguće biti 100% bezgrešan. Šta onda znači biti perfekcionista? Iako nema opšteprihvaćene definicije možemo reći da perfekcionizam obuhvata:

nepopustljivu težnju ka visokim standardima postignuća

procenjivanje sopstvene vrednosti pretežno na osnovu uspešnosti u ostvarenju ovih standarda

zadržavanje ovih standarda i pored mnogo negativnih posledica koje donose pojedincu

Mnogi ljudi veruju da je biti perfekcionista nešto pozitivno. Da je to način da se puno postigne u životu, da se bude efikasan, organizovan, spreman na sve. Međutim, preterana želja za ostvarenjem sve viših i viših ciljeva uglavnom dovodi do toga da se oni ne ostvare i da se osoba veoma retko oseti zadovoljna sobom. Umesto toga ovakav pritisak u većini slučajeva čini da bude napeta, pod stresom i da sebe doživljava kao neuspešnu.

Kao što smo već rekli, ključna karakteristika perfekcionizma jeste težnja da se slika o sopstvenoj vrednosti formira prevashodno na osnovu sposobnosti da se dostignu postavljeni visoki standardi i ciljevi. Ovo dovodi do nekih ponašanja koja su karakteristična za perfekcioniste.

Perfekcionistička ponašanja mogu se grubo podeliti u dve kategorije:

postupci usmereni ka dostizanju ciljeva i standarda (preterano proveravanje, detaljno organizovanje i planiranje, stalno ispravljanje sebe i drugih)

izbegavajuće ponašanje (odlaganje obaveza,  sporo donošenje odluka, lako odustajanje, naročito ako je mogućnost greške visoka).

Kao što vidimo perfekcionisti ispoljavaju mnoga (često neuspešna) ponašanja u cilju dostizanja postavljenih ciljeva. Odlaganje, izbegavanje, stalno proveravanje, pravljenje detaljnih lista obaveza u stvari sprečavaju da se proveri koliko je perfekcionistički način razmišljanja realističan. Osim toga ova ponašanja oduzimaju mnogo vremena, onemogućavaju ljude da uživaju u ostalim aspektima života i što je paradoksalno, ometaju u velikoj meri dostizanje željenih ciljeva i standarda postignuća.

Šta karakteriše perfekcionistički način mišljenja?

Svi ljudi obično tumače događaje u skladu sa sopstvenim očekivanjima i stavovima. Perfekcionisti pokazuju težnju da posebno obraćaju pažnju na pojavu sopstvenih grešaka kako bi ih što pre ispravili. Osim toga, skloni su da sebi postavljaju mnogo (često neracionalnih) zahteva i pravila, da precenjuju posledice “neuspeha“ i da događaje u životu posmatraju isključivo kao uspeh ili neuspeh. Ukoliko ne uspeju da ostvare visoko postavljeni cilj neće zaključiti da je, možda, bio nerealan već da se nisu dovoljno trudili i da su neuspešni. Čak i kad povremeno dostignu željeno, često će zasluge pripisati sreći ili zaključiti da mogu i treba još više da se trude.

Perfekcionističko razmišljanje se može učiniti kao poželjna karakteristika i način da se dođe do uspeha, ali mnogo češće dovodi do hronične strepnje, napetosti, nezadovoljstva sobom i depresivnih reakcija. Savetodavni rad na principima moderne kognitivne psihologije ima za cilj da utiče na ograničavajuće obrasce mišljenja i tako poveća prihvatanje sebe i sposobnost da neizbežne greške i neuspesi budu manje katastrofa, a više prilika za učenje i razvoj.

Tekst napisao Slobodan Pavlović, psiholog

Izvor:  odknjigedoduše

______________________________________________________________

 

BORBA EROSA I ETOSA U DELIMA BORE STANKOVIĆA…

tamoiovde-logo

Doživljaj ljubavi u delima Bore Stankovića, bez obzira na to da li je reč o istinskoj ljubavi ili samo o jakoj strasti, ili i o jednom i o drugom, uvek je punokrvno istinit. Žena i ljubav prema ženi (odnosno ljubav muškarca i žene) nesumnjivo zauzimaju jedno od centralnih mesta u stvaralaštvu ovog pisca. Bilo da je posredi socijalno-ekonomska drama jednog društva, porodični udes ili tragična sudbina pojedinca, šta god da je povod ili posledica određene radnje, u prvi plan uvek izbija ljubavna priča, po pravilu – nesrećna.

borba-erosa-i-etosaU Stankovićevom Vranju, kaže Dučić, kao da se nikad ne spava, nego se ljubi i plače dan i noć, kao nekad u trubadurskoj Provansi. Čini se da je ljubav svemoguća, da može srušiti svaku, i najveću prepreku pred sobom. Ako ne ljubav, onda žena svakako najsnažnije „pomera” čoveka. Borini junaci se, iako retko delaju da bi ono što žele i ostvarili, povode za dramom i čežnjom zaljubljenog srca, zbog koje se čini da je sve izgubljeno, da propada svet.

Analazirajući snagu uticaja ljubavi i žene na ličnost i stvaralaštvo Bore Stankovića, Jovan Dučić piše: „Ja sam dobro poznavao Borisava Stankovića. Duboko moralan lično i krajnje uzdržljiv, Stanković, moj prijatelj, govorio mi je nekad i u običnim mladićskim razgovorima tako jezivo i uplašeno o ženi, kao što se govori samo o zemljotresima i o pomorima.”

Ispratimo li od početka do samog kraja sve, pa čak i epizodne ljubavne priče opisane u delima Bore Stankovića, uvidećemo da se nijedna ne ostvaruje do kraja. Zašto je to tako?

U psihologiji čitavog sveta koji je Stanković u svojom pripovetkama, romanima i dramama oživeo preovlađuje, pre svega, strastvenost. Od strasti niko nije zaštićen, naprotiv. Čak i „božji ljudi” od nje stradaju. Ukoliko je ličnost psihološki kompleksnija, utoliko više je strast u njoj destruktivnija. Do potpune realizacije ljubavi ne dolazi, i pored snažnih emocija, jer se željena ljubav ne traži dovoljno uporno i predano; junacima nedostaju snaga i volja da se sa preprekama izbore, pa svaki unutrašnji impuls na kraju biva stavljen u drugi plan. Unutrašnje zabrane, prouzrokovane spoljašnjim, deintenziviraju i lagano uništavaju strast i želju za realizacijom ljubavi. Potencijalni ljubavnici i srećnici se za tili čas , prepušteni jednom jedinom izboru, jer bi svaki drugi predstavljao neoprostivi bunt, pretvaraju u istrošene, prazne, izgubljene i u svakom pogledu unesrćene osobe.

Jerotićev tekst, „Erotsko u delu Bore Stankovića” na vrlo zanimljiv način pokušava da da odgovor na pitanje zašto se Borine ljubavi (one iz privatnog života, kao i one predstavljene u njegovim delima) nikada ne ostvaruju. Naime, pretpostavka da je lik majke, snažnog, ali kratkog delovanja, morao biti jako utisnut u piščevom sećanju, ostavljajući u jednom delu njegove Anime idealizovan lik žene uopšte, izgleda sasvim osnovana. Sa druge strane, suprotnu polovinu piščeve Anime predstavljala je baba Zlata, energična, ambiciozna, samouverena i otresita žena, koja je Boru odnegovala usled ranog gubitka roditelja. Svakako, nije bilo nimalo jednostavno pomiriti i uskladiti u sebi ova dva suprotna lika Anime. Nedostatak snažnih muških likova u Borinom detinjstvu i preovladavanje dominantnih ženskih figura uticalo je neopozivo, kako na Borinu ličnu slabost u sukobu sa životom u Vranju, a potom i u Beogradu, tako i na delovanje njegovih književnih likova.

Snovi o ljubavi, često prisutni kao prateći deo mnogih ljubavnih priča ovog pisca, mogu se posmatrati kao neka vrsta kompenzacije za razna lišavanja, počevši od onih u ranom detinjstvu (gubitak roditelja), do onih u već zrelom dobu (nezadovoljstvo i neispunjenost u ljubavi, sukobi sa okolinom). Vladeta Jerotić primećuje: „A šta tek treba reći kao psiholog o Borinoj ženi koju je upoznao, prema Siniši Paunoviću, na maskenbalu, maskiranu u mornarsko odelo! Kad se oženio njome bilo mu je dvadeset sedam, njoj trudeset godina. I sada ne znam zašto se njome oženih. Znam da je nikad ne videh radosnu, nasmejanu. Uvek sa stisnutim usnama, kosim pogledom i tihim disanjem (iz Stankovićevog pisma koje se čuva u Narodnoj biblioteci u Beogradu)”.

Po Jerotićevom mišljenju, Borino pisanje, na neki način, predstavlja vid sublimacije erosa. Svaki uspeli lik u njegovom stvaranju lična je sublimacija silne unutrašnje čežnje i tragike neizbežnog promašaja u ljubavi. Povodom Nečiste krvi Jerotić se pita: „Zar svekar Marko u Nečistoj krvi, koji ogromnom snagom savlađuje isto tako ogromnu strast prema Sofki, ali onda sebe uništava, kao u grčkim tragedijama, nije sam pisac koji nadvladava neispunjen eros, ali i onda ne može da izbegne uništavanje sebe, iako postepeno? Zato se moramo upitati nije li u Marku – Bori bilo nekog viška strasti, godinama nagomilavane, a neiživljene strasti, koja zbog toga nije više mogla ostati samo erotska, već je postala i agresivna strast, opasna za druge (Sofku), otud i samokažnjavanje da se ne bi neko drugi uništio!”.

U životima Borinih ličnosti strast se snažno ispoljava u mnogobrojnim oblicima, počevši od onog zdravog i očekivanog zahteva čovečje krvi i mesa, preko morbidnih prohteva u incestu, svekra prema snaji, pa i oca prema ćerki. Tako se, usled sukoba onoga što jeste i onoga što „bi trebalo”, vodi nepresušna unutrašnja borba između viših čistijih pobuda i najgrubljih čulnih pobuda. Međutim, strast nikada ne trijumfuje; njoj se uvek na putu preprečuju ogromne i fatalne prepreke, koje je na kraju uguše. Tako je čitavo književno delo Bore Stankovića jedna očajna pesma nezadovoljene strasti, otpevana od strane posebno ženskih, ali i muških likova.

Priča o prošlosti, snevanje o njoj, žal za mladost, kao i druge teme sličnog usmerenja, nisu samo uslovi psiholoških i emotivnih pročišćenja u životima neostvarenih ličnosti Stankovićeve proze već i nova mogućnost književne forme. Naime, prošlost kao konrapunktna tema i vrednost omogućavala je Borisavu Stankoviću da svoje junake stavlja u potpuno nove i neočekivane egzistencijalne situacije. Ispovedajući prošlost, Bora Stanković je ostao savremen.

„Niko u srpskoj književnosti pre Borisava Stankovića nije ispoljio stvaralačku spremnost da ide do kraja u razvijanju tabu-motiva seksualnosti. Prvi je on prozreo i prezreo patrijarhalni stid pred Erosom. Prvi južnjak u srpskoj književnosti uneo je u nju, stidljivu i patrijarhalno zazorljivu, ono što se anegdotski veruje za južnjačko poreklo – jaku krv, plotsku veru, erotski naboj, strasnu potrebu za slobodom i radošću seksualnosti. Ali je uneo u nju i južnjački toplu setu što to neponovljivo erotsko bogatstvo mora u ništa da otide pred cenzurama spolja i iznutra. Svu svoju umetnost Bora Stanković je posvetio ljudskoj žudnji za ljubavlju i slobodom. Nadahnut tim idealima, on je naš savremenik, a to će ostati i budućim naraštajima.”

Autor: Danica Petrović

Izvor: pismenica

Uvela ruža Bore Stankovića>>

_______________________________________________________________________________

PSIHOPATIJA…

tamoiovde-logo

Prvi, a verujemo i najpoznatiji poremećaj ličnosti koji ćemo opisati je jedan za kojeg smo svi čuli još iz filmova ili iz neke priče koju nam je pričao neko iz kraja. To je antisocijalni poremećaj ličnosti iliti, poznatiji kao psihopatija.

anger-794699_1280Svima nama poznat je taj termin, međutim, mnogi ne znaju šta je zapravo psihopatija i šta znači kada se za nekog kaže da je “psihopata” tj. psihopatska ličnost.

Ovaj termin je, kao i mnogi, ušao u svakodnevnicu, te će neki s lakoćom da prilepe ovakav ozbiljan pridev drugoj osobi. Često dolazi i do mešanja termina “psihoza” i “psihopatija”, a ova dva termina se umnogome razlikuju.

Kada čuju ovu reč, većini ljudi iskaču raznorazne asocijacije – na primer, psihopate su kao neka mračna i opskurna kategorija ljudi iz horor filmova, neko ko je nemilosrdni ubica ili okoreli kriminalac, ili pak neko ko je jednostavno zloban, “lud” i “otkačen”.

Određenoj manjini koja ih poznaje lično, mogu biti poznati kao nezgodni i nedokučivi ljudi, a najmanjoj manjini kao jedna naučno interesantna psihijatrijska kategorija.

Ipak, iako se za ljude okarakterisane ovim terminom u narodu misli sve najgore i najcrnje, nije baš tako a nikako nije ni jednostavno. Priča o psihopatiji je mnogo kompleksnija i komplikovanija, a sam poremećaj mnogo širi i rasprostranjeniji nego što se misli.

Antisocijalni poremećaj ličnosti nikako ne predstavlja kategoriju u koju spadaju isključivo ubice, kriminalci i razbojnici. To nije njegova definicija – ali ne poričemo da sadrži i ljude sa takvim opisima. Međutim, oni su ekstremi u toj kategoriji i ima ih zapravo relativno malo. Da bismo ovo razumeli, moramo malo detaljnije ući u ovaj fenomen i opisati njegove karakteristike.

Psihopatija je, kao što smo rekli, poremećaj ličnosti, što znači da nije neka “bolest” i akutno “ludilo”, već skup osobina koje se sistematski javljaju i koje su duboko u strukturi osobe, delujući više ili manje na život čoveka. Glavna odlika ovog poremećaja je najpre impulsivno (nepromišljeno) reagovanje; ovi ljudi mogu burno i vrlo agresivno reagovati čak i na najmanju sitnicu.

Te reakcije, dakle, nisu proizvod intelektualne “obrade” i analize i tu nikako nema “Hamletovske” dileme već dolaze iz emocionalnog naboja. Ovakvo ponašanje može delovati kao vrlo opasno ljudima oko njih, i čini ljude koji se ovako ponašaju vrlo nepredvidivim. To će, naravno, uticati na to da ih se ljudi plaše – jer niko ne voli nepredivive ljude. Isto tako, ovi ljudi mogu biti i iritabilni (dakle, lako ih je izitirati) i ponekad agresivni. Ovo ne znači da su “kreteni” i da su nervozni, već da, u skladu sa svojom impulsivnošću, mogu naglo i na sitnicu odreagovati sa izričitom agresijom.

Dalje, to je nedostatak empatije, tj. saosećanja sa drugim osobama. Ove osobe se često ne obaziru na tuđa psihička i emotivna stanja, te stoga mogu raditi neke stvari koje će ići na štetu drugima. Takva situacija se sada karakteriše i određenom lakoćom sa kojom se može povrediti drugi čovek (ne samo fizički nego i psihički).

Međutim, kada ovakve ljude ispitate o tome da li su svesni kakve posledice njihova dela imaju na druge, uglavnom vidite da oni nisu ni svesni svega toga. Dakle, može se desiti i da kada povređuju druge, psihopate nisu svesne da ih povređuju. Naravno, u određenom broju slučajeva, čak ni svesnost o patnji drugih ih ne sprečava da nastave sa svojim destruktivnim ponašanjem.

S druge strane, ponašanje kojim se drugi dovode u opasnost ili kojim se ugrožavaju njihova osećanja i njihov život, najčešće nije cilj sam po sebi. Naime, kod većine ljudi sa ovim poremećajem očigledno je da oni rade to što rade isključivo zbog sebe, tj. da bi njima bilo bolje. To što je drugom možda zbog toga gore, to nije važno. Znači, njima cilj nije povrediti druge, već prvenstveno ostvariti svoje ciljeve. Nažalost, ovi ciljevi često dovode do toga da tuđi ciljevi budu ugroženi, tako da je vrlo teško razumeti i raščivijati čitavu situaciju.

Sa svim time u vezi je i čest nedostatak, ili pak uveliko smanjena sposobnost osećanja krivice za nešto što je učinjeno – o kajanju da ne govorimo. Ako čovek i shvati da je nekog povredio, ili ga namerno povredi, ta “griža savesti” koju ostali ljudi imaju najčešće izostaje kod osoba okarakterisanih kao psihopate. A kada nema griže savesti, onda to što se desilo nema veliki značaj i ne utiče na razvoj takvih osoba. Čak i kada učinjeno ima direktno negativne posledice na psihopatu, to uglavnom neće dovesti do kajanja. U sve to je uglavnom uključeno i neobaziranje i nepoštovanje socijalnih i zakonskih normi, te često i namerno kršenje istih.

Često se kod njih primećuje i manjak straha, patološka “hrabrost” i izražen takmičarski duh i samopouzdanje. Ove osobe mogu upadati u različite rizične situacije, jer jednostvano “ne znaju za strah”. Uz to, često su neodgovorne a nekad ih nije briga čak ni za sopstveni život. Takvo stanje, u sklopu sa onim “briga me za posledice” može učiniti da vrlo brzo dovedu sebe u neprijatne i veoma opasne situacije.

Takođe, kao što smo već spomenuli, kod ovih osoba izražena je i osobina manipulativnosti, tj. makijavelizma i sebičnosti – ovi ljudi će raditi sve samo da bi stigli do svog cilja (pa čak i poštovati socijalne norme, ako će ih to dovesti do cilja).

Uglavnom sve što rade, rade iz sopstvene koristi, iako će često pružiti iluziju da je to u korist drugog. U ovom slučaju, podilaženje i ulizivanje mogu iza sebe kriti krajnje sebične ciljeve, koje se mogu protezati duboko u budućnost i kojih je samo osoba svesna. Međutim, ovi ciljevi su u isto vreme relativno “plitki” i površni, tj. ne odnose se ni na šta ambiciozno i veliko, već uglavnom na dostizanje nekog užitka ili materijalnog dobra.

Jedna stvar koja je isto tako karakteristična za psihopatiju kao i ostale navedene, a u isto vreme i veoma interesantna, je to što su ove osobe najčešće veoma simpatične, privlačne, šarmanrne, socijalne i okupljaju veliki broj ljudi oko sebe. Tipična je moć psihopata da šarmiraju i najveće i najplašljivije strance, da ih “začaraju” svojom harizmom, uviđavnošću, manirima, britkim intelektom.

Ovo je dobro dokumentovano u raznim studijama o ovom poremećaju, i od tada postaje kamen spoticanja kada je reč o detektovanju i izučavanju psihopata. Kako ćete za nekog ko je tako fin i šarmantan, pametan i pozitivan reći da je – psihopata? Nekako ne ide. To je bio problem čak i za psihologe i psihijatre, a kamoli za laike.

U velikom broju slučajeva psihopata koji su na nekom “tretmanu” kod stručnjaka, ta strana ličnosti psihopata ima toliki uticaj da i sami psiholozi posumnjaju u dijagnozu koju su im na početku postavili. Stoga je ovaj poremećaj vrlo teško uočiti. Ipak, moguće je probiti i kroz tu barijeru, i na sreću, kod mnogih su ovakva ponašanja očigledno providna i pokažu se kao površna.

Istina kad-tad izbije na videlo. Kako je čest pratilac ovoga stanja i narcizam, neke stvari se lako daju primetiti, ako čovek dovoljno pažljivo gleda. Međutim, u malom broju slučajeva, nema skoro teoretske šanse “provaliti” šta se u stvari krije iza te šarmantne ličnosti – i to je onaj najmanji broj koji se nekad nađe u krimi romanima i španskim serijama, kao negativac čije namere otkriju tek kada on sam odluči da ih pokaže.

Videli smo, dakle, da ovaj poremećaj nikako ne predstavlja jednostavnu problematiku, a njegova određenja se ne poklapaju sa opštenarodnim mišljenjem u velikoj meri. Videli smo da psihopate nisu samo serijske ubice, kriminalci i neka čudovišta iz horor filmova, već da su to većinom relativno funkcionalni ljudi, koji žive i rade u društvu isto kao i svi ostali.

To mogu biti šefovi, komšije, prodavci na pijaci, ali i ugledni biznismeni. Istina, skup nekih osobina ovakve ljude često može dovesti u problematične situacije – probleme sa zakonom, ugrožavanje tuđeg ali i sopstvenog života. Ali je isto tako činjenica da neki od njih imaju visoku inteligenciju, uglavnom se ponašaju pristojno i rade naporno da postignu svoje ciljeve, koji mogu biti u skladu ili neskladu sa tuđima.

Šta je dovoljno da neko uradi pa da ga optužimo da ima ovaj poremećaj i da budemo sigurni? To je i dalje diskutabilno – na nama je da sudimo po sopstvenim iskustvima, učeći iz svake interakcije sa ljudima. Opreznost nikad nije na odmet, a svako znanje i svaka informacija (kao neke od ovih koje smo u ovom tekstu izložili) koje možemo iskoristiti u te svrhe će nam svakako dobro doći.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
FELJTON: Psihički poremećaji (7)

Prethodni članak: POREMEĆAJI LIČNOSTI

____________________________________________________________________________________