KARAKTERISTIKE SAMOOSTVARENIH LJUDI…

tamoiovde-logo

HUMANISTIČKA PSIHOLOGIJA: Karakteristike samoostvarenih ljudi

 Psiholog Abraham Maslov (Abraham Maslow) smatra da je cilj obrazovanja razvoj samoostvarene osobe. Samoostvarenje je najviši nivo ljudskog razvoja u kojem su ljudski potencijali u potpunosti ostvareni. Dakle, to je ideal ljudskog postignuća.  Na osnovu istraživanja evo kako je on opisao karakteristike samoostvarenih ljudi:

Prihvatanje sebe, drugih i prirode –

Samoostvareni ljudi prihvataju sebe i sopstvenu prirodu bez mnogo jadikovanja i negodovanja, a često i ne razmišljaju mnogo o njoj. Vide ljudsku prirodu onakvom kakva jeste, a ne kakvom bi oni želeli da bude.

Prihvatanje sebe i drugih čini da ovi ljudi nemaju potrebe da se pretvaraju pred drugima. Kod njih se gotovo uopšte ne mogu uočiti izveštačenost i pokušaj da se na konvencionalan način ostavi utisak.

Spontanost, jednostavnost i prirodnost – Impulsi, misli i svest izrazito su im nekonvencionalni , spontani i prirodni. Ipak, uvidjaju da ljudi oko njih to ne mogu uvek da prihvate. Stoga se, ne želeći da povrede  ljude s kojima žive ili da se snjima sukobljavaju, ponašaju konvencionalno u svim stvarima koje im nisu bitne. No, kad je u pitanju nešto što smatraju zaista važnim u stanju su da odbace sva pravila i ponašaju se prema svom uverenju.

Usmerenost na problem – Samoostvareni ljudi imaju neki zadatak u svom životu koji zaokuplja veliki deo njihovog vremena i energije. Često su to nesebični zadaci koji nisu u vezi s njima lično , nego s čovečanstvom, nacijom ili članovima porodice. Rade vrlo mnogo i uobičajena razlika između posla i privatnog života kod njih se gubi.Za njih je rad uzbudljiv i zabavan a posvećenost nekom značajnom poslu glavni uslov napredovanja, razvoja i sreće.

Izdvojenost i potreba za samoćom – Samoostvarene osobe mogu biti same, bez osećanja nelagodnosti. Štaviše, vole samoću i povučenost više nego prosečni ljudi. Iako uživaju u društvu drugih, ne zavise od njih jer se mogu u potpunosti osloniti na svoje sopstvene kapacitete.

Autonomija – Odrednice  njihovog zadovoljstva i dobrog života naleze se u njima samima, a ne u društvu. Dovoljno su jaki da ne zavise od dobrog mišljenja drugih, niti od njihove naklonosti. Počasti, položaji, nagrade, popularnost i ljubav koju mogu dobiti od drugih njima su manje važni od sopstvenog napredovanja i razvoja.

Svežina doživljaja – Svakodnevne stvari, koje su za druge ljude odavno izgubile vrednost, samoostvarenim osabama još uvek predstavljaju izvor zadovoljstva. Zalazak sunca, muzika, čak i običan radni dan i svakodnevni životni poslovi  mogu kod njih izazvati uzbuđene, sreću i radost.

Vrhunski doživljaji – U životu postoje trenuci u kojima nam se čini da se otvaraju bezgranični vidici, osećamo se istovremeno moćniji i bespomoćniji nego ikad pre; osećamo  ekstazu, zadivljenost i strahopoštovanje, gubimo osećaj za vreme i prostor i uvereni smo da nam se dogodilo nešto izuzetno značajno i dragoceno. Samoostvareni ljudi u svom životu imaju mnogo više takvih trenutaka nego drugi.

Osećanje zajedništva – Uprkos povremenoj ljutnji i nestrpljenju, takvi ljudi osećaju prema ljudskim bićima simpatiju i naklonost. Iskreno žele da pomognu ljudskoj vrsti i doživljavaju sve ljude kao jednu veliku porodicu. Alfred Adler nazvao je takav stavstavom starijeg brata. Iako se ponekad ljute  na slabosti i gluposti prosečnih ljudi, takve osobe posmatraju ih pokroviteljski , svesne da mnogo toga mogu uraditi bolje, da mogu videti ono što drugi ne mogu , te da je istina koja je njima dostupna ostalima najčešće nejasna i skrivena.

Odnosi s drugim ljudima – Takve osobe stvaraju dublja i čvršća prijateljstva nego što je to slučaj kod prosečnih ljudi. Njihovi prijatelji su takođe stabilniji i zreliji od proseka. No, krug njihovih prijatelja uglavnom je mali. Oni iskreno vole malo ljudi, jer biti blizak sa nekim na ovakav način zahteva dosta vremena i energije. Odanost nije stvar trenutka. Ova isključivost u prijateljstvu i odanosti postoji kod njih istovremeno sa čovekoljubljem i osećanjem zajedništva za celo čovečanstvo. Skloni su tome da budu ljubazni ili bar strpljivi s gotovo svim ljuima, ali prijatelji samo sa odabranima.

Demokratski karakter – Nijedan od takvih pojedinaca nije bio autoritarna ličnost. Ponašaju se prijateljski prema svakom, bez obzira na klasu, obrazovanje, političko uverenje, rasu ili naciju. Često uopšte nisu svesni tih razlika kojje su prosečnim ljudima tako očigledne i značajne. Njima je bitan elitizam karaktera, sposobnosti i talenta, a ne elitizam po rođemju, rasi, imenu, porodici, godinama, mladosti, bogatstvu, slavi ili moći.

Razlikovanje dobra i zla – Nijedan od tih ljudi ne dvoumi se kada treba razlikovati ispravno od neispravnog, dobro od zla. U njihovom svakodnevnom životu retka je zbrka, nedoslednost, ili konflikt koji su tako česti u etičkim postupcima prosečnog čoveka.

Humor – Svi samoostvareni ljudi imali su specifičan smisao za humor. Ali oni se ne smeju agresivnim šalama (u kojima se vredjaju drugi ljudi) niti šalama nadmoćnih osoba (ismevanja tuđih nedostataka). To što oni smatraju humorom bliže je filozofiji. Njihov humor je spontan, vezan za situaciju i teško ga je ponoviti.

Stvaralaštvo – Spontani su, fleksibilni, otvoreni, ali i hrabri i spremni za greške. Njihova kreativnost slična je kreativnosti dece pre nego što nauče bojati se ismejavanja drugih i još uvek gledaju na svet sa svežinom i bez predubeđenja. Reč je o osobini koju ljudi odrastanjem postepeno gube. Samoostvareni ljudi zadržavaju taj sveži i naivni pristup, ili ga kasnije u životu ponovo stiču.

Humanistički usmereni psiholozi imaju dakle, sledeće postavke:

  • ponašanje pojedinca primarno je određeno njegovim posmatranjem sveta oko sebe;
  • ljudi nisu isključivo proizvod svoje sredine;
  • ljudsko ponašanje određeno je iznutra i ljudi su motivisani da ostvare svoje najveće potencijale.

Izvor: Vizek-Vidović, V., Rijavec, M., Vlahović-Štetić, V., Miljković, D. (2014)Psihologija obrazovanja. Beograd: Klett

Izvor: nadgradnja

___________________________________________________________________________________________

 

ZAŠTO NAS PRIVLAČI BAŠ ONAJ KOJI NAS PRIVLAČI…

tamoiovde-logo

Pravila privlačnosti određena su jakim evolucionim silama, i dok je većina nas vođena onim što vidimo na prvi pogled – priznali to ili ne – sila privlačnosti među ljudima je mnogo kompleksnija nego što to izgleda. Nova otkrića o ljubavi (i onom što uz nju ide) objavljena su u magazinu Psychology Today


Foto Profimedia

Tokom svojih dvadesetih, konsultantkinja i autorka Nita Taker zabavljala se isključivo sa doktorima, onim zgodnim i visokim, naravno. Privlačio ju je njihov status i majčino insistiranje da bi doktori bili „taaako dobar ulov“.

„Ako bi neko rekao da je doktor, ja bih se napalila“, kaže Nita. „Izlazila sam sa toliko njih da bi mogli da osnuju jednu veću bolnicu.“

Tada se preselila u Sijetl, gde su Supersoniksi upravo osvojili NBA prsten, i postali glavne face u gradu. Košarkaši su joj se učinili još boljim ulovom od doktora, a plus su i dovoljno visoki.

Jedne noći u baru, Takerova je primetila nekoliko igrača iz tima, uključujući i „najpoželjnijeg neženju“ među njima, kako ga je lokalni list malo pre toga nazvao. Nasmešila se i pokušala da ostvari kontakt očima. „Ali nisam se smešila dovoljno visoko jer je momak pored njega odlučio da priđe.“ Predstavio se kao Toni i pozvao je Takerovu da im se pridruži, tako da je ostatak večeri provela flertujući sa igračima, a, tipično, ignorišući Tonija.

Toni je bio, kako se ispostavilo, potpredsednik tima, koji je i pored svega želeo da je vidi na utakmici sledećeg dana. Naravno da je pristala, jer je, kako kaže, želela da bude blizu igrača. „Bili su zabavni i slatki. Toni je bio dosadan direktor. Imao je zastarelu frizuru i duge zulufe.“

Ali izlazila je sa Tonijem skoro svako veče te nedelje, uglavnom na košarkaške događaje. „Koristila sam ga“, kaže, zbog čega je počela da oseća krivicu. „Rekla sam svojoj cimerki da ću prestati da izlazim sa njim, a ona mi je dobacila: ‘Ja ga uzimam!’ Bila je toliko oduševljena da sam pomislila: ‘Čekaj malo. Neću odmah da odustanem od njega.’ Uvek je bio ljubazan. Posle deset izlazaka, pogledala sam u njega dok smo sedeli za stolom i shvatila sam da se zaljubljujem.“ Njih dvoje su u braku preko 37 godina.

Privlačnost može da se dogodi na prvi pogled, a može i da se prikrade, neočekivano i nečujno, a opet, i da se razočaravajuće uopšte ne pojavi: mnogi bi verovatno voleli da mogu da se zaljube u odanog prijatelja ili da se zabavljaju sa nekim ko deluje kao sjajna osoba. Možda ponekad deluje kao da nemaju mnogo kontrole nad sopstvenim ukusom, ali „ljudi imaju i te kako sposobnost da utiču na sopstveni ukus i aktivno učestvuju“ u njegovom oblikovanju, kaže Glen Geher, profesor psihologije na Državnom univerzitetu Njujork, i koautor studije „Mating Intelligence Unleashed“.

Možemo da prevaziđemo početnu, neshvatljivu privlačnost, ma koliko snažna bila, i da nas privuče sjajan partner, čak i ako ne postoji žudnja na prvi pogled. Takođe možemo da preduzmemo neke korake da bismo privukli pravu osobu.

„Postoje univerzalni standardi privlačnosti, ne toliko duboko koliko fundamentalno utemeljeni u adaptivne probleme koje muškarci i žene moraju da reše u prirodnoj selekciji partnera“, kaže Dejvid Bas, profesor psihologije na Univerzitetu Teksas i autor The Evolution of Desire.

Mnoštvo studija pokazuje da muškarci budu privučeni ženskim pokazateljima mladosti i zdravlja — svetle oči, sjajna koža, pune usne, simetričnost lica, energičan hod, i uzak struk u odnosu na kukove. „Svaki proizvod je napravljen da učini da žena izgleda kao da je uvek u tom periodu plodnosti. Farba za kosu, proizvodi koji ističu oči, i ruž za mnogo sjajnije i sočnije usne“, kaže Geher.

Članak u časopisu Evolution and Human Behavior prošle godine otišao je još dalje u tezi o plodnosti, govoreći o „fizički odgovarajućim oblinama“, o lumbalnoj oblini kod žena. Njihova hipoteza je da, pošto trudnoća prebacuje fokus na prednji deo tela, muškarce će privući žene sa zakrivljenim donjim delom leđa koji će smanjiti pritisak na kičmu stvorenu da na neki način drži fetus. Zato su koristili fotošop da bi manipulisali zakrivljenošću tog dela tela na slikama žena i u dve studije, interesovanje muškaraca raslo je kako je taj deo bio bliži pretpostavljenom optimumu.

Evolucioni standardi atraktivnosti deluju u oba pravca: žene privlače fizičke karakteristike koje ukazuju na dobro zdravlje i na pravog zaštitnika, sposobnog da obezbedi sve što treba — široka ramena i uži bokovi, atletsko telo, jaka vilica i dubok glas.

Kada vas privlači neko kreativan, recimo, to je zato jer može da pomogne i vama i vašem potomstvu, i zbog činjenice da ti geni mogu da pređu na njih, kaže Geher. Privučeni smo i resursima, danas je to novac, i ljubaznosti.

Nije baš dobar osećaj kada verujete da je privlačnost vođena iskonskim biološkim potrebama. Ali čak i ako kažemo svesno da nećemo da podlegnemo tome, teško je otrgnuti im se. One su urezane u nas generacijama, kaže Geher. Uprkos tome koliko se okruženje promenilo, naš um je zasnovan na tim biološkim pravilima.

Privučenost dobrom izgledu možda je osnova bioloških zakona, ali moderno društvo je učinilo da se ovaj obrazac učvrsti. Mediji su oslikali ideal kroz nekoga ko je izuzetno fizički atraktivan, kaže profesorka psihologije Medlin Fugere sa Univerziteta u Konektikatu, koautorka knjige Socijalna psihologija privlačnosti i romantične veze. „U realnosti, morate da budete samo umereno atraktivni da biste bili privlačni većini populacije“, kaže profesorka Fugere.

Koncept povezivanja dvoje ljudi koji se privlače zasniva se na tome da poseduju slične nivoe atraktivnosti, kaže profesor Pol Istvik sa Univerziteta Kalifornija. To znači da je mnogo važnije da se poklapate sa partnerom, tj. da ste dobar match, nego da zavedete najlepšu osobu koju poznajete.

Parovi, bez obzira na to da li su heteroseksualni ili homoseksualni, skloni su da se zaljubljuju u nekoga ko je sličan njima, po obrazovanju, religioznim verovanjima, vrednostima i socioekonomskom statusu.

Izuzetak su, kaže, parovi sa veoma različitim nivoima fizičke privlačnosti — često su i odranije bili prijatelji ili poznanici, pre nego što su ušli u romantične vode, kaže Istvik.

Nove studije pokazuju da, svesno ili ne, tražimo partnere koji su nalik nama, u smislu pojave, visine ili IQ-a. Studije sa Univerziteta Kvinslend otkrile su jaku vezu u genetskim markerima kad je u pitanju visina, i to kod više od 24.000 partnera. Takođe su pronašli sličnosti kod parova za genetske markere koji su povezani sa nivoom obrazovanja.

Antropolog biologije Helen Fišer, autorka dela Anatomija ljubavi i Zašto on? Zašto ona?, kaže da postoji još jedna osnova privlačnosti — hemija koja se odvija u mozgu. Kad kažemo „među nama postoji hemija“, šta to tačno znači? Postoje četiri nervna sistema koja dominiraju našim osobinama — dopamin, serotonin, testosteron i estrogen/oksitocin sistem. Fišerova je kreirala test od 56 pitanja koji meri koji od ovih sistema dominira nama.

Više od četrnaest miliona ljudi učestvovalo je u ovom projektu, preko sajtova chemistry.com i match.com. Fišerova, koja je poznata kao naučnica koja je napravila snimke mozga zaljubljenih ljudi, koristila je FMRI skener u ovom eksperimentu. Otkrila je da ljudi kod kojih je dominantan dopamin sistem (radoznali, kreativni, avanturisti), bivaju privučeni avanturistima koji su pod uticajem dopamina.

Ličnosti kod kojih dominira serotonin sistem (tradicionalni, savesni, ljudi po pravilima) privlače ljudi koji su im slični. S druge strane, ljudi sa dominantnim testosteron sistemom (analitični, skeptični i tvrdoglavi) i tipovi sa dominantnim estrogenom (pažljivi i brižni, misleći, maštoviti) privučeni su jedni drugima, uglavnom svojim opozitima.

„Svi imamo ta četiri sistema, i svako ima drugačiji racio“, kaže Fišerova. Ali, kada znate svoje primarne osobine i sistem, i kako to funkcioniše sa drugima, od koristi je kada treba dobro izabrati partnera i uopšte poboljšati svoj ljubavni život. Zato, kada vi želite da prokrijumčarite flašicu vode u zabranjenu zonu koncerta, a ona ne želi tu „avanturu“, kažite sebi, „oh, u pitanju je razlika u serotoninu, idem zato da kupim vodu“, umesto da nekog proglasite sitničavim.

U nedavnoj studiji objavljenoj u Žurnalu ličnosti i socijalne psihologije, Istvik i profesor psihologije Eli Finkel sa Nortvesterna tražili su od učesnika da navedu listu osobina koje najviše cene kod partnera, a onda ih pozvali na takozvane brze sastanke i zatražili da ocene svakog od 12 učesnika na osnovu privlačnosti, humora i potencijala da ostvare veliki uspeh i zaradu, a onda da se izjasne koga bi voleli ponovo da vide. Na kraju, svi su želeli da izlaze sa onima koji su najbolje izgledali, bez obzira na privlačne osobine. Iako su muškarci bili iskreniji po pitanju prioriteta izgleda, oba pola su na drugi sastanak želela da izađu sa najzgodnijim partnerima, mada su i toplina i smisao za humor bili poželjni faktori.

„I muškarci i žene žele poželjne, ambiciozne ljude“, kaže Finkelova. „Ljudi daju prednost određenim osobinama, ali na kraju ne bivaju posebno privučeni potencijalnim partnerima koji ih imaju.“ U prevodu, džaba ako vas privlače visoki i atletski građeni tipovi, ali se sa njima ne slažete ni oko čega. Kao u slučaju Verika Korneta, koji je posle jedne takve veze shvatio da to na duže neće ići. Zatim je pronašao osobu koja mu odgovara fizički, ali ga nije posebno privlačila.

„Shvatio sam da za mene atraktivnost nosi elemente toga kako tretirate sebe i koliko ste samopouzdani, a ona nije bila.“ On je otkrio važnost onoga što istraživači nazivaju dinamičnom privlačnošću, što drugi nazivaju harizmom ili magnetizmom. Studije pokazuju da fizička privlačnost nije samo lice i telo u statičnoj fazi, već i to kako osoba koja se krije iza tog lica koristi ono što ima. Naši pokreti i gestovi, naše iskazivanje emocija, koliko se ozarimo kad pričamo sa nekim koga smo upravo sreli na plaži, sve su to komponente dinamične privlačnosti i pomažu da shvatimo zbog čega su neki ljudi toliko traženi. Nedavna studija Estvika, Finkelove i još tri druga istraživača, bavila se izborima ljudi na onlajn aplikacijama kao što je Tinder i otkrila da su ispitanici dva puta češće birali potencijalne partnere koji su se, žargonski rečeno, „duvali“ tj. „širili“ na fotografijama.

Za većinu, privlačnost je mnogo kompleksnija od običnog odgovora na vizuelni stimulus. „Kada nekoga sretnete, obično je jedina informacija koju imate njegov izgled“, kaže Artur Aron, profesor psihologije na Državnom fakultetu Njujork. „Ali osoba može da bude bogata, moćna ili interesantna, ili talentovani umetnik, i vama mogu ovi kvaliteti da postanu veoma privlačni.“ Možda vas privlači nečija dostupnost. Iako neuzvraćena ljubav ima neku draž, mnogi od nas u stvari više vole takozvanog prisutnog partnera, kaže Aron.

Privlačnost može da raste i kroz intimnu konverzaciju. U klasičnoj studiji Arona iz 1997. godine, istraživači su od ispitanika tražili da jedni drugima postavljaju pitanja koja postepeno uvećavaju nivo prisnosti, i da postepeno postaju intimni i bliski. I posle 45 minuta, mnogi jesu osećali veću bliskost, a neki su čak osećali i veću privlačnost prema drugima, a jedan par se čak i venčao.

Istina je, međutim, da iako mnogi faktori mogu da zapale istinsku privlačnost, i dalje ne možemo da nateramo sebe da želimo nekoga. „Uobičajeno je zaljubiti se u nekoga koga poznajete, ali ne i nekoga koga znate a u koga želite da se zaljubite“, kaže Aron. „Čak i ako osoba nekoga poznaje neko vreme, obično kaže: „Na neki način sam znao, ali nisam sebi želeo to da priznam.“

Za Nitu Taker, zaljubljivanje u Tonija značilo je da promeni i njegov stil oblačenja, kao i frizuru, što je tako dobro ispalo da su i druge žene počele da mu se nabacuju (istraživanja su potvrdila staru tvrdnju da neko postaje atraktivniji kada otkrijete koliko je poželjan za druge). „Njegovo samopouzdanje je poraslo, što ga je učinilo još privlačnijim.“

Biti privlačan i lep, ima i svoje loše strane: ako uspete da prikrijete svoju zluradost, ako ste neverovatno privlačni, možda će biti potrebne godine da pronađete svoju srodnu dušu. Najmanje jedna studija pokazala je da ljudi koji su atraktivniji mogu da budu zahtevniji od nas ostalih u vezi sa potencijalnim partnerom, dramatično ograničavajući sopstvene izbore.

Biti „kul“ u tuđim očima donosi slične komplikacije. Ako neko od vas ima velika očekivanja, teško je ostvariti ih sve, posebno „kada se svetla pogase“. Nečija ideja o vama može da se sruši kada shvati da ta idilična slika ne postoji. „Biti kul je prednost kad ste mladi, ali ne i kako starite. Ljudi traže nekoga ko je stabilan, a ne sanjara koji će nestati svakog vikenda“, kaže 48-godišnji Džoni Gaudi.

Dugogodišnji parovi tvrde da privlačnost nikada nije potpuno stabilno stanje, posebno ne u odnosu na izgled ili vrcavost. „Prolazimo kroz faze da sebe ne vidimo čak ni kao ljude, a onda odjednom, udaljite se i pomislite, ‘o kako je sladak’, moram stalno sebe da podsećam da treba to da cenim.“

Posle decenija braka, Nita kaže da je uz to važno i da često govori: ‘izgledaš sjajno’. Što više cenite nešto, kaže, to više raste. „Mislim da je deo toga što ga čini atraktivnim to što ja činim da se on oseća poželjnim. Mislim da je moj posao da činim da se oseća privlačnim, i to radim veoma dobro.“

Priredila Zorica Marković

Izvor:  nedeljnik.rs/23/09/2017

______________________________________________________________

AUTIZAM…

tamoiovde-logo

Autizam je, pored šizofrenije, svakako jedan od najenigmatičnijih psihičkih stanja, u čija se istraživanja ulagalo kako finansijski tako i mentalno, ali je u isto vreme ostao i toliko nedovoljno istražen da je pitanje možemo li danas uopšte sa sigurnošću govoriti o autizmu kao posebnom i specijalnom poremećaju.

einstein1_7(1)Definicije autizma su toliko široke da sada naučnici ne govore više u autizmu već o „poremećajim autističnog spektra“. Mi ćemo, radi lakše komunikacije i uštede prostora, većinom zadržati termin „autizam“ kada budemo konkretno ušli u priču o ovom fenomenu, uz naglašavanje da zadržavamo stav da ovo nije jedinstven poremećaj o kojem se mnogo zna.

Za autizam kao poremećaj se praktično nije znalo do pre par decenija. Pored manjka faktora koji izazivaju neurorazvojne poremećaje (što znači da su proizvod neuroloških promena, uglavnom na mozgu, prilikom razvoja čoveka), u pitanju je i to da nikom nije palo na pamet da nekako obeleži ljude koji se razlikuju od ostalih. Na decu, koja su pokazivala određena „čudna“ ponašanja (koja su kasnije obeležena kao simptomi autizma), se gledalo kao na decu koja su malo sporija u razvoju.

Tek kada su ljudi počeli da uviđaju određenu pravilnost u ovim ponašanjima, i kada se broj slučajeva povećao uz javljanje težih simptoma, nastao je pokušaj utvrđivanja svega opaženog u jednu celinu koja će biti okarakterisana kao poremećaj. Iako je i danas, kao što smo rekli, veoma teško govoriti o ovom fenomenu kao o definisanom stanju, mi ćemo ovde navesti njegove karakteristike onako kako se o njima govori u naučnom svetu.

Autizam se uglavnom definiše kao neurorazvojni, neuropsihički poremećaj, kojeg karakterišu smetnje u ponašanju (kako u verbalnoj tako i u neverbalnoj komunikaciji), smetnje u mišljenju, socijalnim interakcijama i repetitivna ponašanja. Autizam se uglavnom prepoznaje prilikom ranih dana života, gde obično roditelji primete nešto čudno kod svoje dete.

Znaci i simptomi autizma mogu biti raznoliki. Neuobičajeno ponašanje se može ogledati u detetovom nereagovanju na zvuke, lice, glas roditelja, slike, i slično; može se primetiti da se dete fokusira samo na jedan predmet duže vreme, na primer, gleda samo u jednu igračku ili fiksira pogled u jednu tačku u njegovoj sredini.

Dete može biti tiho, mnogo tiše nego što se to „očekuje“ od deteta u tim godinama – na primer, vrlo malo, ili čak uopšte, ne plače. S tim u vezi, moguće je primetiti i odsustvo emocija, bilo straha i tuge, bilo radosti, sreće (na primer, dete se ne smeje i ne reaguje na osmehe roditelja – reakcija na smeh roditelja je normalna i očekivana reakcija deteta).

Svaka od ovih promena i neuobičajenih ponašanja kod deteta može proći neopaženo, pa se to da „nešto nije u redu sa detetom“ primećuje tek kasnije. Isto tako, svako od ovih ponašanja može značiti samo privremenu razvojnu krizu kod deteta, ili reakciju na neke promene u kontekstu u kojem se dete nalazi, pa ne mora da znači da se odmah radi o neuropsihološkom problemu. Međutim, ukoliko su ovakva ponašanja relativno trajna i ukoliko se jave u većem broju, onda je veoma moguće da se radi o neurorazvojnom poremećaju autističnog spektra.

Kada je reč o simptomima autizma, mora se prvo naznačiti da postoje različiti oblici autizma (zato su se naučnici odlučili da govore o „spektru“ a ne o jedinstvenom poremećaju), te da postoje blaži i teži oblici ovog stanja. Ipak, obično se govori o takozvanoj trijadi simptoma – tri grupe karakteristika koje određuju ovaj poremećaj.

To su: 1) poremećaj u socijalnoj interakciji, 2) poremećaj u verbalnoj i neverbalnoj komunikaciji i 3) repetitivno ponašanje. Što se poremećaja u sferi socijalne interakcije tiče, tu možemo primetiti manjak očnog kontakta – osoba veoma malo gleda, ili čak potpuno izbegava da gleda drugu osobu u oči. Takođe, osoba će ostvarivati malo i nimalo bilo kakve druge komunikacije sa drugima, kao da nekako živi u svom svetu. Neće reagovati na dozivanje ili pokušaje komuniciranja drugih. Maniri mogu neprikladni situaciji, osoba kao da ne zna, ili je nije briga, za bonton i slične stvari.

Osobe sa autističnim spektrom poremećaja su „poznate“ po tome što su uglavnom veoma loše u interpretiranju socijalnih situacija. Naime, ovi ljudi su generalno loši u opažanju emocija kod drugih i njihovih emocionalnih stanja. Na primer, svi mi znamo kako izgleda kada se neko raduje – opažamo ton kojim priča, izraz lica, ponašanje, itd. Isto tako, znamo i kada se neko ljuti ili je nervozan i uplašen.

Opažanje tuđih emocionalnih stanja je najvažnija stvar prilikom komunikacije sa drugim ljudskim bićem. Međutim, problem kod autističnih osoba je to što one ne mogu da vide, tj. ne znaju da opaze emocije drugih. Dakle, ton kojim im se obraćate skoro da uopšte nije bitan – bitno je samo šta kažete. A nije isto kada vam neko kaže „dođi ovamo“ i smeje se, ili isto to, a mršti se.

Sa druge strane, i oni sami imaju problem da na pravi način iskažu svoja stanja drugima, te će možda delovati kao rigidne, bezlične ili konfuzne osobe drugim ljudima – niko neće znati šta misle i kako se osećaju. Ova nemogućnost da se tuđa stanja pravilno interpretiraju, uz probleme sa iskazivanjem sopstvenih, čine socijalnu interakciju skoro nemogućom – u najmanju ruku veoma teškom. Dešava se i da su ponekad agresivni, što još više otežava odnos sa njima.

 Kada odrastu, ovi ljudi su uglavnom usamljenici koji veoma malo komuniciraju sa sredinom oko sebe. Tipično za autistične osobe je to što često deluju kao su potpuno u nekom svom svetu, kojem ne može prići niko spolja. Što se verbalne i neverbalne komunikacije tiče, osoba može veoma malo govoriti ili čak u potpunosti izgubiti moć govora. Može ponavljati određene reči ili zvukove, kao da samo njih zna.

Kada je reč o nekim blažim oblicima, deca mogu pokazivati znake blagog zaostajanja u prihvatanju i učenju novih reči. Često se dešava da govor bude monoton ili nalik na pesmu, dakle, neobičajenog tonaliteta. Neka deca imaju teškoća da održe komunikaciju, a sreću se i osobe koje drže konstantne monologe – pričaju o jednoj temi kao da drže predavanje, ne obraćajući pažnju na to šta drugi govore i da li imaju nešto da kažu.

Veliki broj ljudi sa nekim od poremećaja autističnog spektra ima dosta problema sa kontrolisanjem emocija, te se može desiti da upadnu u afekt i preterano emocionalno reaguju u neadekvatnoj situaciji (na primer, dobiju napad besa i krenu da viču na sred bibilioteke, u pozorištu ili bilo kojem drugom mestu gde je vikanje neprikladno). Ovaj gubitak kontrole se češće dešava kada se nalaze u okolini koja je za njih strana (na primer, negde gde nikad do sada nisu bili). Ponašanje i pokreti mogu biti ukrućeni ili takođe pratiti neki obrazac, gde se pokret ponavlja. Izvođenje nekih radnji bez ikakvog povoda (što se spoljnog posmatrača tiče) nije neuobičajeno za autizam.

Kao što vidimo, upravo repetitvna ponašanja deo su velikog dela „repertoara“ osobe tokom dana. Naglasimo i to da je svako dete jedinstveno u pogledu simptoma autizma, te kod nekih neki simptomi mogu biti manji a neki veći, dok se kod drugih može naći obrnuta slika.

Kako čitaoci koji nisu mnogo upoznati sa ovim psihičkim stanjem ne bi pomislili da je autizam nešto strašno i uvek nešto „poremećeno“ i nenormalno (kako se inače ovaj poremećaj do skora prikazivao u medijima), moramo ponovo naglasiti da postoje različiti oblici autističnih stanja, od kojih su neka blaža a neka teža, a neka veoma interesantna. Postavlja se pitanje da li bi trebalo govoriti o autizmu ukoliko nisu prisutni ovi simptomi u nekoj težoj varijanti. Ljudi koji imaju „blaže“ simptome autizma su uglavnom funkcionalni u društvu – zaposleni su, imaju porodice, prijatelje i slično.

Ovi ljudi su jednostavno okarakterisani kao „malo čudni“ od strane svoje socijalne okoline, najčešće u smislu toga da malo teže komuniciraju sa ljudima, da vole da budu sami, da imaju neuobičajene gestove i manire, da su socijalno inhibirani (ukočeni) i slično. Ali se oni ipak ne smatraju „poremećenima“ u laičkom smislu reči. Dakle, za ovakve ljude je normalno postaviti pitanje da li uopšte možemo i trebamo govoriti o bilo kakvom poremećaju i u stručnom smislu, ili ih nazivati nekakvim medicinskim imenom. Pitanje je da li je potrebno nazivati ljude koji su malo drugačiji od vas „autistima“ ili bilo kako drugo; i šta takva obeležavanja znače i za vas, a posebno za njih.

Na primer, neko više voli da svoje slodobno vreme provodi sam sa sobom, a neko je jednostavno nespretan sa ljudima. Da li smemo ovakve osobe okarakterisati kao ljude sa „blažom formom autizma“ je dilema ne samo za laike već i za psihijatre. Takvim merilom, skoro svako od nas se može naći u nekom psihičkom poremećaju. Ovo može biti opravdano kada je reč o težim oblicima nekih psihičkih poremećaja, gde je čovek nefunkcionalan, pa i opasan po sebe i druge; ali možda ne i kada je reč o blažim formama, gde je granica između osobina ličnosti, karaktera, vrlina, mana i „poremećaja“ veoma zamućena.

Na kraju, verovatno ste čuli za izraz „idiot savant“, ružan termin koji je sada zamenjen terminom „autist savant“. To su ljudi koji imaju sve ili većinu gorenavedenih simptoma autizma, ali uz jednu sitnicu: imaju jednu ili više mnogostruko „pojačanu“ psihičku funkciju.

Na primer, postoje slučajevi ljudi sa autizmom koji imaju skoro nadljudsku matematičku sposobnost, te mogu da u sekudni izvode aritmetičke operacije sa brojevima od nekoliko desetina cifara, da izvode kompleksne jednačine za par minuta, za koje bi normalnom čoveku trebalo školovanje od pet razreda i pored toga opet više sati (ili dana) da ih postavi i reši. Mogu biti i izuzetno nadareni u nečemu, na primer u muzici, gde imaju sposobnost da savršeno tačno odsviraju melodiju koju prvi put čuju, da prepoznaju svaki zvuk i notu i slično.

Takođe, postoje ljudi koji mogu perfektno jasno da zamisle nešto u glavi i onda ga konstruišu, da kristalno zapamte i onda vizualizuju svaki objekat i svaku scenu u mislima. Interesantno je to što, nakon utvrđivanja autizma kao poremećaja, uz ove slučajeve autista savanta, neki tvrde i da su mnoge istorijske ličnosti u stvari bile autistične.

Na primer, Mocart, koji nije baš bio neki govornik ali je mogao da u najmanju notu pogodi i odsvira melodiju koju samo jedanput čuje. Ili, Ajnštajn, koji je mogao da u glavi izvodi kompleksne matematičke operacije u četiri ili pet matematičkih dimenzija, ali je bio povučen i „čudan“ u privatnom životu. Takođe, Nikola Tesla je bio poznat po svom usamljeničkom životu i manjku interakcije sa ljudima, po „čudnim“ izjavama i teorijama, ali isto tako i po svom neprevaziđenom geniju, koji je uveliko bio posledica njegove izvanredne sposobnosti vizualizacije objekata u mislima (poznato je da on govorio kako ništa nije crtao i modelirao u fizičkom svetu, već je svaki izum potpuno „konstruisao“ samo u svojim mislima).

Ovakvi slučajevi govore u prilog tome da je reč „autizam“, posebno u svom blažem obliku, više nekakav način da se okarakterišu određeni tipovi ljudi sa specifičnom moždanom strukturom, nego što je jedinstven psihički poremećaj. Ipak, ovom temom se treba još dosta baviti i još dosta je izučavati kako bi se došlo do neke čvršće spoznaje i boljeg uvida.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (16)

Prethodni članak: AMNEZIJA

_______________________________________________________________________________________

FENOMENI TELA…

tamoiovde-logo

Zašto smo simetrični?

Kao i 99 odsto životinjskog sveta, ljudi su simetrični po jednoj vertikalnoj osi. Zašto je to tako?

Izuzimajući sitnice koje nas čine lepšim, svi imamo jednake leve i desne strane. Simetrični smo po tačno jednoj vertikalnoj osi. Takav tip simetrije se zove bilateralna simetrija, i tu osobinu delimo sa svim ostalim sisarima i većinom drugih životinja. Po prihvaćenim procenama, preko 99% životinjskih vrsta je bilateralno simetrično. Ako se pitate zašto – pa, postavljate jako dobro pitanje.

images-2015-12-zasto_su_ljudi_simetricni_aps_591600086Bilateralna simetrija je, po današnjim evolucionim saznanjima, vrlo stara osobina. Ona potiče najkasnije iz kambrijuma, perioda u istoriji Zemlje koji se završio pre više od 500 milijardi godina.

Bilateralnost se, dakle, razvija zajedno sa, ili čak i pre, „kambrijumske eksplozije“, vremena naglog razvoja kompleksnih organizama. Slagalicu njene pojave je jako teško sklopiti, ali neki bitni delovi jesu poznati.

Kimbrela

Ako pratimo poznate fosilne nalaze, najstariju jedinku sa jednakom levom i desnom stranom naći ćemo na istočnom kraku superkontinenta Gondvane, na teritoriji današnje Australije, pre 555 miliona godina. Ta životinja se zove kimberela (Kimberella).

Za nosioca laskave titule najstarije poznate bilateralne životinje, kimberela nije posebno naočita. Ovalnim telom dužine 15 centimetara nalik na mekušce kojima po današnjim saznanjima pripada, u zavisnosti od podvrste, kretala se istezanjem preko morskog tla prastare Zemlje. Hranila se tako što je „pasla“ mikroorganizme sa morskog dna.

Za razliku od nje, kimberelini savremenici većinom nisu bilateralno simetrični. Neki, poput meduze, radijalno su simetrični, što znači da se kroz njih može povući više vertikalnih ravni koje bi ih delile na dva jednaka dela. Drugi su poptuno asimetrični – recimo sunđeri. Međutim, iako i meduze i sunđeri postoje i danas, njihova telesna struktura nije dominantna među današnjim životinjama. Kimberelina jeste.

Naravno, kimberela verovatno nije baš najstarija bilateralna životinja, samo najstariji otkriveni fosil. Zato biolozi ponekad pričaju o „ur-bilateralnoj životinji“, kimberelinom (i našem) teorijskom pretku i izumitelju ove telesne konfiguracije. Ur-bilateralac je očigledno uradio nešto kako treba – ali šta?

Kretanje i okretanje

Postoji konsenzus da simetričnost pomaže kretanju: ako je telo simetrično, ono omogućava lakše prevazilaženje otpora vode (sasvim je sigurno da se kretanje prvo pojavilo u moru). Međutim, ova simetričnost nije obavezno bilateralna – i meduze imaju relevantno rešenje ovog problema. Drugim rečima, za potrebe kretanja evolucija nije mnogo izbirljiva po pitanju tipa simetrije. Tu u igru ulazi jedno skorašnje istraživanje dvojice naučnika iz Budimpešte.

Oni tvrde da je bitna evolutivna prednost mogućnost brzog okretanja: ona omogućuje bolju navigaciju, lakše izbegavanje opasnosti, uspešniji lov.

Bilateralno simetrične životinje mogu brzo manipulisati ukupnim otporom vode time što okreću svoju stranu sa većom površinom u smeru kretanja. Takvim postupkom se naglo zaustavljaju i omogućuju hitro okretanje. Po ovim istraživačima, ovo predstavlja ogromnu evolutivnu prednost bilateralne i nad radijalnom simetrijom i nad asimetričnim organizmima, i može predstavljati istorijski uzrok njene današnje sveprisutnosti.

Treba imati u vidu da je ovim istraživačima relevantni ekološki okvir kambrijum. Drugim rečima, naravno da ne treba očekivati da je moguće primeniti ovaj argument na ljudsku morfologiju. Međutim, ako iole drži vodu, argument mora raditi na primeru kimberele.

Naravno, bilo kakav „dokaz“ ovakvih evolutivnih prednosti kod životinja kao što je kimberela je nemoguće ponuditi u evolucionoj biologiji. Nemamo dovoljno uvida u tadašnje ekološke okvire. Kimberela nam svojim zatezanjem i istezanjem može delovati isuviše tromo da bi joj brzo okretanje bila bitna evolutivna prednost, ali ovakve intuicije ne mogu zameniti prave evolucione argumente. Međutim, postoje takvi „pravi“ evolucioni argumenti koji dovode ovu sliku u pitanje.

Gledanje i varenje

Jedan problem sa okretanjem kao evolutivnim pokretačem bilateralne simetrije je činjenica da nije poznato da li se bilateralnost uopšte prvo pojavila kod pokretnih organizama. Skorašnja filogenetska istraživanja, u kojima se ispituju genetske strukture različitih vrsta u potrazi za zajedničkim precima, ukazuju da se bilateralnost prvi put pojavila kod organizma koji se nije kretao, već je bio „prilepljen“ za morsko dno. Danas možemo primetiti direktne naslednike ovog nepokretnog ur-bilateralca među bilateralnim žarnjacima, koji su najčešće nepokretni.

Ako je ovo istraživanje tačno, onda možda postoje bitnije prednosti bilateralne simetrije nego prilikom kretanja i okretanja. Jedna pretpostavka je da je ova simetrija omogućila razvoj digestivnog trakta, kao i prvih čulnih sistema (preteča oka). „Spoljna“ simetrija je onda samo posledica potreba unutrašnjih organa.

S obzirom na to da ne znamo skoro ništa o ur-bilateralnoj životinji, teško da se danas možemo odlučiti za jednu od ovih teorija. Međutim, prave se veliki koraci u tom pravcu. Biologija odavno ne zavisi od senzacionalnih otkrića novih fosilnih ostataka. Pažljivim istraživanjem genetskih struktura, naslednosti i odlika organizama za koje se pretpostavlja da relevantno liče na pretpostavljene bilateralne pretke može se stvoriti uverljiva slika pojave bilateralnosti. Za tako nešto biće potrebno vreme.

U međuvremenu, može nas moriti drugo pitanje: kako god da je došlo do pojave i širenja ove simetričnosti, kako je ona opstala tako dugo, i postala tako sveprisutna? Drugim rečima, čak i kada bi znali kako je do nje došlo, kako to da smo čak i mi bilateralno simetrični?

Telesni planovi i evolutivni pritisci

Evolucija se najčešće razume kao proces, ili čak sila, koja deluje na osobine jedinki i populacija. „Osobina“ ovde može značiti svašta – od telesne simetričnosti do dužine ušiju ili obima nozdrve. Neke osobine su ključne za preživljavanje jedinke, dok su druge samo posledica prirode „sklapanja“ proteina na osnovu genetskog koda. Sve one se nasleđuju i tokom nasleđivanja mutiraju. Naravno, one osobine koje su ključne za preživljavanje omogućiće (u proseku!) jedinkama koje ih poseduju da preživljavaju do perioda kada su zrele za razmnožavanje.

Razmnožavanjem dolazi do nasleđivanja i širenja te osobine, često i do tzv. fiksacije, odnosno momenta kada neka osobina postaje prisutna u svakoj jedinki određene populacije.
Pojava i razvoj osobina ograničena je na najrazličitije načine, između ostalog, drugim osobinama, kao i prisutnim evolutivnim pritiscima. Drugim rečima, razvoj osobina zavisi i od toga koje osobine je moguće razviti. Ovaj kratki prikaz evolutivnih procesa služi da ilustruje ograničavajuću prirodu osobine kao što je bilateralna simetričnost.

Bilo da je ur-bilateralac bio pokretan nalik na Kimberelu ili stacionaran nalik na neke današnje žarnjake, određeni, za sada nepoznati, evolutivni činioci favorizovali su takav tip simetrije. Međutim, jednom kada je takav tzv. telesni plan došao u stadijum fiksacije, on je prirodno počeo da diktira razvoj drugih osobina.
Čulni sistem, varenje, lokomocija, kasnije različiti nervni sistemi – svi oni zavise od simetričnosti jedinke u kojoj se razvijaju, i razvijaju se u odnosu na nju. Simetričnost nije samo osobina u fiksaciji, ona je fundamentalna.

Skorašnja istraživanja na vinskim mušicama (Drosophila), tradicionalnim laboratorijskim kunićima evolucione biologije, pokazala su da je bezmalo nemoguće uticati na njihovu simetričnost.
Ovo je važno zato što se u eksperimentalnim uslovima može uticati na svakakve osobine ovih mušica: njihov kratki životni vek i veliki broj potomaka koji ostavljaju idealni su za ispitivanje evolutivnih promena. Međutim, simetrija se pokazala neprobojnom u slučaju osobina kao što su veličina očiju, kao i način savijanja krila.

Ako se ovaj pokazatelj „prevede“ na primer kimberele, ili na hipotetičkog ur-bilateralca, to nas navodi na zaključak da se simetričnost prosto vrlo rano ustalila kao osnova telesnog plana ogromnog broja životinja. Nakon što su se desili prvi bitni evolutivni proboji u okviru bilateralne simetrije, evolucija nije imala drugde nego da deluje u okviru ovog novog strukturalnog ograničenja. Sudeći po diverzitetu životinjskog sveta na našoj planeti, ona sa time nije imala problema.

Ako se pitamo zašto smo mi, zajedno sa 99 odsto životinjskog sveta, simetrični po jednoj horizontalnoj osi, odgovor je najverovatnije zato što je bilateralna simetrija tako stara i tako fundamentalna osobina. Ako se pitamo odakle ona tu isprva, kako se razvila i proširila – na to pitanje ćemo morati da čekamo još dugo. Ako je sudeći po nedostacima u fosilnim nalazima, možda nikada nećemo biti baš sasvim sigurni.

AUTOR: Nikola Zdravković za Elementarijum
Izvor: nationalgeographic.rs/Elementarijum

_______________________________________________________________________________

GRANIČNI POREMEĆAJ LIČNOSTI…

tamoiovde-logo

U ovom tekstu ćemo govoriti o još jednom interesantnom i posebnom poremećaju koji se naziva granični poremećaj ličnosti. Naziv ovog poremećaja ima veze sa njegovom definicijom, ali govori i o shvatanju samog fenomena od strane psihologa, koji je, može se reći, na “granici” razumevanja.

face-1013519_960_720Naime, zbog svojih veoma specifičnih i maglovito definisanih karakterstika, često su se ljudi koji se danas klasifikuju kao pripadnici ove kategorije “trpali” u druge poremećaje – do onog trenutka kada se neko od psihologa / psihijatara setio da te ljude klasifikuje u potpuno novu kategoriju, napravljenu posebno za njih.

Zašto? Pa zato što su se ti ljudi odlikovali nečim što ih je sistematski razlikovalo od svih drugih poremećaja i u isto vreme imali karakteristike različitih poremećaja. To se desilo relativno skoro i od tada govorimo o graničnom poremećaju. Isto tako, od tada je broj ljudi koji su obeleženi kao “granični” naglo počeo da raste, a poremećaj bivao sve zanimljiviji i provokativniji za istraživače.

Šta je u stvari granični poremećaj ličnosti? Kao i uvek, moramo navesti zvaničnu psihološku definiciju za početak, jer druga ne postoji, a stvar je odviše delikatna da bi koristili sopstvene fraze i konstrukcije.

Dakle, prema literaturi, ovaj poremećaj se karakteriše sveprožimajućim obrascem nestabilnosti u odnosima sa ljudima, slici o sebi i afektima. Za njega je takođe specifična i izražena impulsivnost.

Međutim, sve su ovo simptomi koji se mogu javiti i u drugim poremećajima, te je to deo odgovora na sledeće pitanje: zašto se u nazivu koristi “granični”? Zato što, kažu stručnjaci, ovaj poremećaj ličnosti leži na granici između neurotičnog i psihotičnog, tj. upravo zato jer sadrži u sebi veći broj simptoma vezanih i za neke druge poremećaje.

Naime, ljudi koji su granične ličnosti imaju i karakterstike neuroza (kao što su anksioznost i depresija) ali i psihoza (kao što su sumanute ideje, depersonalizacija, podeljenost ličnosti, emocionalna praznina, i slično). Sada shvatate da je zapravo veoma teško nekog obeležiti kao “graničnog”, te su zato stručnjaci razbijali mozgove o ovakve slučajeve.

Gde da svrstate i kako da lečite čoveka koji ima simptome desetak različitih bolesti? Da li ima sve te bolesti istovremeno, ili je pak to neka sasvim nova bolest, koja samo liči na sve te ostale? Iako čitalac koji prvi put čuje za ovaj termin i dalje možda ne razume najbolje o čemu je reč, verujemo da će se bolje razumevanje steći kada nastavimo sa opisivanjem simptoma i opšte slike ovog poremećaja.

Prema DSM-u (dijagnostičko-statistički priručnik, “biblija” psihijatrijskih poremećaja), granični poremećaj ličnosti se odlikuje određenim brojem osobina. Napomenimo da, kao i kod svakog poremećaja, da bi se nekom „prilepila etiketa“ poremećaja, mora da ima nekoliko simptoma u isto vreme. Nije dovoljan jedan ili dva, pa da posumnjamo da se radi o poremećaju. Isto tako, nije dovoljno da su simptomi blagi i jedva primetni, tj. da se ponekad javljaju – potrebno je da su izraženi, da su sistematski prisutni te da sprečavaju osobu da adekvatno funkcioniše.

Dakle, prva i, može se reći, najuočljivija karakteristika je mahnit, očajan napor da se izbegne stvarno ili umišljeno napuštanje od strane neke osobe. Ovo se najčešće odnosi na partnera, nekog sa kojim je osoba trenutno u emocionalnoj vezi. Osoba ima konstantan strah da će je partner napustiti, strah koji nije racionalan i ne može se objasniti realnim stanjem stvari. Može sve ići “kao po loju” ali strah je i dalje prisutan. I to ne bilo kakav strah, i ne neka povremena sumnja – to je konstantna tenzija koja čak može nekad prerasti i u pravi napad panike. Ovakva situacija je, naravno, veoma teška za osobu i tera je da radi nešto što će umanjiti tu užasnu napetost.

Upravo to je pokretač lanca misli i ponašanja, koje za svrhu imaju samo jedno – učiniti sve što je u njenoj moći, samo da je osoba ne napusti. Kao što smo rekli, ovaj strah može biti zasnovan na manje ili više realnim premisama, a može biti i potpuno nerealan, gde se pretvara u neku vrstu “halucinacije” da je osoba stvarno napušta, ili da se veza raspada.

Neke male i nebitne stvari onda postaju strašne i sigurni znaci da će se desiti ono čega se ona najviše plaši, pa će ona na njih reagovati. Sve to će, za “naivnu” drugu osobu (partnera) izgledati veoma čudno i zbunjujuće, te će verovatno doprineti tome da ova osoba stvarno počne da razmišlja da napusti odnos. To je paradoks graničnog poremećaja i stalna muka: pokušajima izbegavanja nečega upravo se to “nešto” i izaziva.

Tako će ove osobe sistematski biti zatvorene u ovom krugu patnje, što će doprineti značajnoj degradaciji kvaliteta njihovog života i izazvati neke od ostalih “simptoma”. Najčešći je destruktivno ponašanje – agresija prema drugima, upadanje u nevolje (tuče), psihička tortura drugih, ali i samodestruktivno ponašanje – preterano opijanje, namerna promiskuitetnost (bez stvarne želje za odnosom sa drugom osobom, i uz namerno nekorišćenje zaštite prilikom odnosa), zloupotreba narkotika; često je i nanošenje sitnih povreda sebi (sečenje žiletom) i na kraju, pokušaji samoubistva.

Kada je reč o odnosima sa drugim osobama (uglavnom mislimo na bliske osobe i partnere) oni se u ovom slučaju odlikuju velikom intenzivnošću. Prisutne su jake emocije, bilo pozitivne bilo negativne, češće ove druge, upravo iz onih razloga koje smo malopre naveli. Ove osobe imaju tendenciju da na stvari gledaju crno-belo i idu u ekstreme. Za njih je nešto ili skroz dobro i savršeno, ili totalno loše i ne valja.

Ovakav obrazac se prenosi u dosta situacija, navešćemo neke primere: osoba može misliti da je neka muzička grupa ili neki muzički pravac nešto najbolje što postoji, dok je sve ostalo “totalno đubre”; ljudi treba da budu ili sa njom i da je obožavaju, ili su joj neprijatelji i protiv nje su, i tako dalje. Međutim, još jedan problem je i što je obrazac “crno-belo” može biti primenjen i na istu stvar, te će u jednom trenutku osoba misliti sve najbolje o nekom, da bi se u drugom potpuno razočarala u istu tu osobu i čak počela da je mrzi.

Kada je reč o partnerskim odnosima, osoba može u jednom trenutku potpuno idealizovati svog partnera i gledati ga kao “boga”, “najboljeg frajera”, “najromantičnijeg čoveka” i njenu “najveću ljubav ikada” da bi, posle nekog događaja (što je najčešće neka sitnica i važna samo u glavi te osobe) ili čak iz nekog sopstvenog “shvatanja”, obezvredila i gledala kao na najgoreg “klošara”, na pokvarenu osobu, nalazila mu razne mane – sad je ružan, nije interesantan, kreten je, i slično.

Takođe, za ove osobe specifično je generalno osećanje praznine, koje ovi ljudi opisuju kao situaciju “ogromne crne rupe u vašem biću”.

Ova “rupa” i praznina nije ni emocionalna, nije ni psihička, već i jedno i drugo a i nešt treće, neobjašnjivo. Kao da jedan deo unutrašnjeg bića fali, kao da fali svrha života; svaki odnos je zato nepotpun, jer ništa ne može popuniti tu ogromnu prazninu i unutrašnji ambis.

Ovo je veoma teška situacija, a osećaj praznine toliko opterećujući da je to još jedan razlog što ove osobe često pribegavaju destruktivnim i samo-destruktivnim ponašanjima, najčešće samopovređivanju (sečenje i slične stvari).

Kada ih pitate zašto se samopovređuju, tipičan odgovor je “da bih se osetio/la živim”. Takve radnje sadrže i druge momenta, kao što je nezadovoljstvo samim sobom i mržnja koja je usmerena prema sebi, te na neki način služe i kao sredstvo samokažnjavanja zato što je osoba takva kakva jeste.

Uzrok ovakvog stanja je i dalje pod znakom pitanja, a psiholozi su dali odgovore na neke mehanizme koji stoje iza poremećaja. Na primer, intenzivna nestabilnost u međuljudskim odnosima se najčešće vezuje za rano iskustvo osobe, gde je kao dete imala vrlo neodređenu i, često, haotičnu situaciju u porodici – sami odnosi sa roditeljima su bili neodređeni i nesigurni. Ove osobe nikada nisu bile sigurne u to da li ih roditelj stvarno voli – to je zato što su se roditelji ponašali prema detetu po principu toplo-hladno, tj. “čas te volim, čas te ne volim”.

Ovakvo stanje je takođe odgovorno i za taj intenzivan i stalno prisutan strah od napuštanja koji se kasnije očitava u vezi sa partnerom, a takođe i za ogroman potisnut bes. Mi smo ova i druga (destruktivna po dečji razvoj) ponašanja i interakcije roditelj-dete opisivali u prošlim tesktovima, te ćemo sada ukazati čitaocu da može da se na njih vrati ukoliko je zainteresovan za problematiku. Tu smo napomenuli i da se rani načini vezivanja za roditelje i obrasci koji se tada stvaraju, uglavnom prenose na sve kasnije odnose sa ljudima, što objašnjava dosta toga.

Takođe, mržnja koja je usmerena prema sebi, a koja je odgovorna za tu nestabilnu sliku o sebi i svetu oko sebe tipičnu za granične ličnosti, takođe može dolaziti iz ranih porodičnih odnosa, gde su roditelji bili isuviše strogi i kažnjavali dete za svaku sitnicu – nabijajući mu taj osećaj krivice i da je loše, te mu tako snižavajući samopouzdanje, veru u sebe, i veru u svet oko sebe.

S obzirom na kompleksnost i opasnost koju po sebe i druge nosi ovaj poremećaj, nužno je ponovo naglasiti važnu stvar, a to je da porodica i rana iskustva imaju veliki uticaj u izgradnji buduće ličnosti.

Stoga, razvijmo razumevanje o ljudima i edukujmo se psihološki kako bismo pomogli u stvaranju boljih osoba, a samim tim i boljeg sveta za sve nas.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (8)

Prethodni članak: PSIHOPATIJA

______________________________________________________________________________________

PSIHOPATIJA…

tamoiovde-logo

Prvi, a verujemo i najpoznatiji poremećaj ličnosti koji ćemo opisati je jedan za kojeg smo svi čuli još iz filmova ili iz neke priče koju nam je pričao neko iz kraja. To je antisocijalni poremećaj ličnosti iliti, poznatiji kao psihopatija.

anger-794699_1280Svima nama poznat je taj termin, međutim, mnogi ne znaju šta je zapravo psihopatija i šta znači kada se za nekog kaže da je “psihopata” tj. psihopatska ličnost.

Ovaj termin je, kao i mnogi, ušao u svakodnevnicu, te će neki s lakoćom da prilepe ovakav ozbiljan pridev drugoj osobi. Često dolazi i do mešanja termina “psihoza” i “psihopatija”, a ova dva termina se umnogome razlikuju.

Kada čuju ovu reč, većini ljudi iskaču raznorazne asocijacije – na primer, psihopate su kao neka mračna i opskurna kategorija ljudi iz horor filmova, neko ko je nemilosrdni ubica ili okoreli kriminalac, ili pak neko ko je jednostavno zloban, “lud” i “otkačen”.

Određenoj manjini koja ih poznaje lično, mogu biti poznati kao nezgodni i nedokučivi ljudi, a najmanjoj manjini kao jedna naučno interesantna psihijatrijska kategorija.

Ipak, iako se za ljude okarakterisane ovim terminom u narodu misli sve najgore i najcrnje, nije baš tako a nikako nije ni jednostavno. Priča o psihopatiji je mnogo kompleksnija i komplikovanija, a sam poremećaj mnogo širi i rasprostranjeniji nego što se misli.

Antisocijalni poremećaj ličnosti nikako ne predstavlja kategoriju u koju spadaju isključivo ubice, kriminalci i razbojnici. To nije njegova definicija – ali ne poričemo da sadrži i ljude sa takvim opisima. Međutim, oni su ekstremi u toj kategoriji i ima ih zapravo relativno malo. Da bismo ovo razumeli, moramo malo detaljnije ući u ovaj fenomen i opisati njegove karakteristike.

Psihopatija je, kao što smo rekli, poremećaj ličnosti, što znači da nije neka “bolest” i akutno “ludilo”, već skup osobina koje se sistematski javljaju i koje su duboko u strukturi osobe, delujući više ili manje na život čoveka. Glavna odlika ovog poremećaja je najpre impulsivno (nepromišljeno) reagovanje; ovi ljudi mogu burno i vrlo agresivno reagovati čak i na najmanju sitnicu.

Te reakcije, dakle, nisu proizvod intelektualne “obrade” i analize i tu nikako nema “Hamletovske” dileme već dolaze iz emocionalnog naboja. Ovakvo ponašanje može delovati kao vrlo opasno ljudima oko njih, i čini ljude koji se ovako ponašaju vrlo nepredvidivim. To će, naravno, uticati na to da ih se ljudi plaše – jer niko ne voli nepredivive ljude. Isto tako, ovi ljudi mogu biti i iritabilni (dakle, lako ih je izitirati) i ponekad agresivni. Ovo ne znači da su “kreteni” i da su nervozni, već da, u skladu sa svojom impulsivnošću, mogu naglo i na sitnicu odreagovati sa izričitom agresijom.

Dalje, to je nedostatak empatije, tj. saosećanja sa drugim osobama. Ove osobe se često ne obaziru na tuđa psihička i emotivna stanja, te stoga mogu raditi neke stvari koje će ići na štetu drugima. Takva situacija se sada karakteriše i određenom lakoćom sa kojom se može povrediti drugi čovek (ne samo fizički nego i psihički).

Međutim, kada ovakve ljude ispitate o tome da li su svesni kakve posledice njihova dela imaju na druge, uglavnom vidite da oni nisu ni svesni svega toga. Dakle, može se desiti i da kada povređuju druge, psihopate nisu svesne da ih povređuju. Naravno, u određenom broju slučajeva, čak ni svesnost o patnji drugih ih ne sprečava da nastave sa svojim destruktivnim ponašanjem.

S druge strane, ponašanje kojim se drugi dovode u opasnost ili kojim se ugrožavaju njihova osećanja i njihov život, najčešće nije cilj sam po sebi. Naime, kod većine ljudi sa ovim poremećajem očigledno je da oni rade to što rade isključivo zbog sebe, tj. da bi njima bilo bolje. To što je drugom možda zbog toga gore, to nije važno. Znači, njima cilj nije povrediti druge, već prvenstveno ostvariti svoje ciljeve. Nažalost, ovi ciljevi često dovode do toga da tuđi ciljevi budu ugroženi, tako da je vrlo teško razumeti i raščivijati čitavu situaciju.

Sa svim time u vezi je i čest nedostatak, ili pak uveliko smanjena sposobnost osećanja krivice za nešto što je učinjeno – o kajanju da ne govorimo. Ako čovek i shvati da je nekog povredio, ili ga namerno povredi, ta “griža savesti” koju ostali ljudi imaju najčešće izostaje kod osoba okarakterisanih kao psihopate. A kada nema griže savesti, onda to što se desilo nema veliki značaj i ne utiče na razvoj takvih osoba. Čak i kada učinjeno ima direktno negativne posledice na psihopatu, to uglavnom neće dovesti do kajanja. U sve to je uglavnom uključeno i neobaziranje i nepoštovanje socijalnih i zakonskih normi, te često i namerno kršenje istih.

Često se kod njih primećuje i manjak straha, patološka “hrabrost” i izražen takmičarski duh i samopouzdanje. Ove osobe mogu upadati u različite rizične situacije, jer jednostvano “ne znaju za strah”. Uz to, često su neodgovorne a nekad ih nije briga čak ni za sopstveni život. Takvo stanje, u sklopu sa onim “briga me za posledice” može učiniti da vrlo brzo dovedu sebe u neprijatne i veoma opasne situacije.

Takođe, kao što smo već spomenuli, kod ovih osoba izražena je i osobina manipulativnosti, tj. makijavelizma i sebičnosti – ovi ljudi će raditi sve samo da bi stigli do svog cilja (pa čak i poštovati socijalne norme, ako će ih to dovesti do cilja).

Uglavnom sve što rade, rade iz sopstvene koristi, iako će često pružiti iluziju da je to u korist drugog. U ovom slučaju, podilaženje i ulizivanje mogu iza sebe kriti krajnje sebične ciljeve, koje se mogu protezati duboko u budućnost i kojih je samo osoba svesna. Međutim, ovi ciljevi su u isto vreme relativno “plitki” i površni, tj. ne odnose se ni na šta ambiciozno i veliko, već uglavnom na dostizanje nekog užitka ili materijalnog dobra.

Jedna stvar koja je isto tako karakteristična za psihopatiju kao i ostale navedene, a u isto vreme i veoma interesantna, je to što su ove osobe najčešće veoma simpatične, privlačne, šarmanrne, socijalne i okupljaju veliki broj ljudi oko sebe. Tipična je moć psihopata da šarmiraju i najveće i najplašljivije strance, da ih “začaraju” svojom harizmom, uviđavnošću, manirima, britkim intelektom.

Ovo je dobro dokumentovano u raznim studijama o ovom poremećaju, i od tada postaje kamen spoticanja kada je reč o detektovanju i izučavanju psihopata. Kako ćete za nekog ko je tako fin i šarmantan, pametan i pozitivan reći da je – psihopata? Nekako ne ide. To je bio problem čak i za psihologe i psihijatre, a kamoli za laike.

U velikom broju slučajeva psihopata koji su na nekom “tretmanu” kod stručnjaka, ta strana ličnosti psihopata ima toliki uticaj da i sami psiholozi posumnjaju u dijagnozu koju su im na početku postavili. Stoga je ovaj poremećaj vrlo teško uočiti. Ipak, moguće je probiti i kroz tu barijeru, i na sreću, kod mnogih su ovakva ponašanja očigledno providna i pokažu se kao površna.

Istina kad-tad izbije na videlo. Kako je čest pratilac ovoga stanja i narcizam, neke stvari se lako daju primetiti, ako čovek dovoljno pažljivo gleda. Međutim, u malom broju slučajeva, nema skoro teoretske šanse “provaliti” šta se u stvari krije iza te šarmantne ličnosti – i to je onaj najmanji broj koji se nekad nađe u krimi romanima i španskim serijama, kao negativac čije namere otkriju tek kada on sam odluči da ih pokaže.

Videli smo, dakle, da ovaj poremećaj nikako ne predstavlja jednostavnu problematiku, a njegova određenja se ne poklapaju sa opštenarodnim mišljenjem u velikoj meri. Videli smo da psihopate nisu samo serijske ubice, kriminalci i neka čudovišta iz horor filmova, već da su to većinom relativno funkcionalni ljudi, koji žive i rade u društvu isto kao i svi ostali.

To mogu biti šefovi, komšije, prodavci na pijaci, ali i ugledni biznismeni. Istina, skup nekih osobina ovakve ljude često može dovesti u problematične situacije – probleme sa zakonom, ugrožavanje tuđeg ali i sopstvenog života. Ali je isto tako činjenica da neki od njih imaju visoku inteligenciju, uglavnom se ponašaju pristojno i rade naporno da postignu svoje ciljeve, koji mogu biti u skladu ili neskladu sa tuđima.

Šta je dovoljno da neko uradi pa da ga optužimo da ima ovaj poremećaj i da budemo sigurni? To je i dalje diskutabilno – na nama je da sudimo po sopstvenim iskustvima, učeći iz svake interakcije sa ljudima. Opreznost nikad nije na odmet, a svako znanje i svaka informacija (kao neke od ovih koje smo u ovom tekstu izložili) koje možemo iskoristiti u te svrhe će nam svakako dobro doći.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
FELJTON: Psihički poremećaji (7)

Prethodni članak: POREMEĆAJI LIČNOSTI

____________________________________________________________________________________

BIOLOŠKI KOMPAS…

tamoiovde-logo

Srpski golub visokoletač, poznatiji pod stranim nazivima „tekir“, „arap“ ili „kaplan“, najprecizniji je radionavigator Evrope bez međunarodnog priznanja kao i Srpsko društvo visokoletača osnovano još daleke 1910. godine. Njegove osobine su jedinstvene, jer koristi vertikalne magnetne talase za razliku od pismonoše i ostalih golubova koji koriste horizontalne.

sdc10813-620x330Planeta zemlja plovi kroz kosmički okean u kome postoje kako mirno vreme, meteorologije, a jedan od najznačajnijih parametara je sunčev vetar čija snažna tako i bure. Bezbednost leta golubova zavisi od heliocentrične elektromagnetne geofrekventna pozicija nije povoljna za visokoletača.

Ona nosi elektro magnetne čestice (elektroni, joni, protoni) , čija je struja ponekad tako snažna da može da ošamuti goluba. To je nepoznati meteorološki faktor koji je do sada odnosio golube po meteorološki lepom vremenu. Izlaganje goluba jonizovanom zračenju menja njegov genotip, a može da dovede do steriliteta.

Dejstvo sunčevog vetra je nepovoljno i kod ljudi. Izaziva glavobolju ili naprimer pojavu katarakte, kako je objavila NASA u svojim istraživanjima.

Postoje tri nematerijalne energije u odbrani od sunčevog vetra: magnetno polje Sunca, magnetno polje zemlje ili svakog živog bića. Sva živa bića imaju svoje električno polje specifične frekvencije.

Srpski visokoletač je ptica sa najpreciznijom elektromagnetnom koordinacijom. Kružni let mu je definisan matematički sa polukrugom prečnika u čijem centru se nalazi linija vertikalnog magnetnog polja zemlje, koju koriste i grabljivice.

Jedna od sposobnosti srpskog visokoletača je upravo da pronađe uzlazno vertikalno strujanje. Jastreb mišar ne mora da vidi miša, ali ga „skenira“ pomoću njegovog elektro polja, kao što soko „vidi“ plen tako što detektuje promenu elektromagnetnog polja.

Pčela mahanjem krila stvara elektromagnetno polje modulisano određenim informacijama, o kodu pašnjaka, njegovom smeru, pravcu ili udaljenosti.

Čovek takođe, u telekokomunikaciji govor pretvara u elektromagnetno polje kao što to rade životinje.
Ovo prostiranje na daljinu, omogućava nematerijalni parametar celokupnog sunčevog sistema, a navedene numeričke vrednosti kod životinja su pogrešne u slučajevima pojačane geomagnetne aktivnosti.

Sve ptice imaju elektromagnetni kod od svog rođenja, a pomoću svojih elektromagnetnih sposobnosti osećaju telurske struje i zato se selice nepogrešivo okupljaju u tačno određen dan za seobu pred početak zime. One mogu da predvide i zemljotrese. Kao što pčele napuštaju košnicu, golubovi i ostale ptice, uzleću po Merkaliju na pet do trideset minuta pre zemljotresa.

U nematerijalnom svetu ne važe Ajnštajnovi zakoni brzine prostiranja, ali, zato heliocentrična metrologija omogućava dugoročnu prognozu vremenskih prilika, koje su posledica ponašanje magnetnog polja Sunca.

Priredio S. Filipović, iz knjige M. Stevančevića “Srpski visokoletač”
Izvor: vaseljenska.com

_______________________________________________________________________________________

SVET PUN DISTORZIJA I ILUZIJA…

tamoiovde-logo

Šizofrenija

U prethodnom članku smo započeli priču o šizofreniji, jednom misterioznom i kompleksnom psihičkom poremećaju za kojeg, u konvencionalnom smislu, i dalje nema leka.
Govorili smo o nekim simptomima i karakteristikama ove tegobe, a na ovom mestu ćemo pomenuti još neke specifičnosti, kao što su faktori koji utiču na javljanje i neke od teorija šizofrenije kao psihološkog poremećaja.

Adolf_Wölfli_General_view_of_the_island_Neveranger,_1911-1Priču ovoga puta počinjemo od faktora koji mogu biti odgovorni i koji su ključni prilikom razmatranja nastanka šizofrenije.

Pošto je ovo jedan od težih i ozbiljnijih poremećaja, nužno je pozabaviti se pitanjem: kako i zašto se šizofrenija javlja kod nekog čoveka (osobe) i zašto baš kod njega?

Odgovor na ovo pitanje nije nimalo jednostavan, no možemo dati makar neke smernice.

U tom smislu, postoje tri vrste uticaja na ovaj poremećaj: to su biološki faktori, socijalni faktori i lično iskustvo, tj. psihološki faktori.

Biološki faktori prvenstveno obuhvataju genetiku iliti nasledne faktore. Naime, šizofrenija može biti nasledna, jer je u istraživanjima pokazanao da veće šanse da oboli od šizofrenije ima neko ko u porodici već ima nekog ko ima neke teže psihološke tegobe, a još veće ako ima nekog ko ima upravo šizofreniju. Ova šansa je relativno mala, ali nikako nije zanemarljiva. Postoje i biohemijski / neuroanatomski faktori kao što je način funkcionisanja (preterano ili premalo lučenje nekog hormona) i struktura mozga (uvećani ili umanjeni delovi mozga).

Dalje, tu su faktori koji se tiču same psihofizičke građe čoveka – ljudi koji spadaju pod tzv. „astenični tip“ ljudi (introverti, emotivno hladni i odvojeni od okoline) čine čak 70% šizofreničara. Takođe, kod ovih ljudi se često primećuju i ekstremna sklonost ka izolaciji, fantaziranju i dubokoj introspekciji. Među šizofreničarima se sreću i ekstremno sugestibilne ili ekstremno agresivne, kao i paranoidne ličnosti. Napomenimo da ove crte nikako nisu ono što čini nekog šizofreničarem, niti su, da tako kažemo, nekakav uzrok ovom poremećaju, već je samo uočeno da su one njeni česti pratioci.

Postoje različite teorija nastanka šizofrenije. Ovde ćemo se baviti prvenstveno psihološkim teorijama, jer ove druge ne spadaju pod domen ovih tekstova. Napomenimo samo da su neuro- i biohemijske teorije nastanka ovog poremećaja zapravo dominantnije u naučnoj zajednici, te da psihološki faktori igraju sporednu ulogu. Ipak, uvreženo je mišljenje da su psihosocijalni faktori ključni za „okidanje“ tih skrivenih bioloških mehanizama, koji onda rade u smeru pogoršanja čitavog stanja osobe, što je ogroman razlog da se njima pozabavimo.

Možda ne možemo da utičemo na biologiju i genetiku čoveka, ali možemo na psihologiju – a ako uspemo da utičemo na „okidače“ onda ćemo napraviti ogroman korak na polju rešavanja ovog kompleksnog problema.

Jedna psihološka teorija šizofrenije govori o tome da je majka u stvari jedna od glavnih i odgovornih za nastanak ovog poremećaja. Naravno, ne svaka majka, već samo tzv. „shizofrena majka“.

Ovo je termin kojim se ne želi reći da takva majka ima šizofreniju, već da se ponaša na način koji može ličiti na nekog ko je šizofreničan ili da kod svog deteta može izazvati reakcije i posledice koje će dovesti do nastanka ovog poremećaja. „Shizofrena“ majka se karakteriše specifičnim ponašanjem prema detetu. Ovakva majka je vrlo dominantna, detetu sve određuje (ili naređuje) i oštro ga kažnjava ukoliko ne ispunjava njene želje i zahteve. Takva osoba je u isto vreme emocionalno hladna prema detetu, retko ili skoro nikad ne izražava pozitivne emocije, a najčešće ne izražava bilo kakve emocije.

Poznato je da je detetu, pogotovo u mlađim danima, od krucijalne važnosti emocionalna bliskost i povezanost sa ljudima oko njega (pogotovo sa majkom), te da je izostajanje ove veze vrlo traumatično i bolno za dete.

Kao što smo pominjali u jednom od prethodnih tekstova, rani emocionalni odnosi sa roditeljima i bližom okolinom su model za kasnije odnose sa drugim ljudima i daljom okolinom. „Shizofrena“ majka je takođe često prezaštićujuća i ne dozvoljava detetu da slobodno i spontano iskusi svet oko sebe, braneći mu da ima interakciju sa okolinom i „skrivajući“ ga od „raznih opasnosti“.

Ovakav stav majke je odraz njene paranoičnosti i preterane anksioznosti, što se, naravno, prenosi i lepi na dete kao puter za hleb. Sve to može dovesti do toga da dete vrlo retko izlazi iz kuće, ima malo (ili nimalo) prijatelja, te da uopšte ima vrlo malo interakcije i iskustva sa okolinom. Za mnoge psihologe ovakva situacija sasvim je dovoljna da čak i čovek koji nema nikakve nasledne i biološke rizike razvije svakakve psihološke tegobe, a kamoli neko ko je već genetski „predodređen“ za neki poremećaj.

Većina psiholoških teorija je usmerena na porodicu, čitav porodični kontekst i njenu funkcionalnost, tj. disfunkcionalnost, kao jednog od glavnih uticaja za nastanak ogromnog broja psihičkih tegoba, a posebno težih poremećaja kao što je šizofrenija. Porodice koje su opšte disfunkcionalne, u kojima ima dosta konflikta, agresije i besa; tzv. „rascepljene“ porodice, gde porodica nije jedna celina već su prisutne razne podele i „klanovi“ koji se međusobno bore; izvitoperene porodice, gde su uloge i odnosi totalno haotični i negativni – sve su to savršeni tereni za uzgoj budućeg čoveka sa šizofrenijom.

Govori se i o obrnutim roditeljskim ulogama – gde otac igra ulogu majke a majka očevu ulogu, kao faktoru razvoja šizofrenije.

Jedna dobro poznata teorija nastanka šizofrenije je komuniciranje sa detetom uz često korišćenje tzv. „dvostrukih poruka“. Naime, ukoliko nekom kažete jedno a mislili ste na drugo, ili ukoliko kažete jedno a onda kažete nešto što je suprotno tome što ste upravo rekli, poslali ste dvostruku poruku. Možda je, za nas odrasle, ovakvo komuniciranje uobičajeno (nažalost) ali u dečijem svetu ono pravi totalni haos.

Dete koje još nema potpuno razvijene sisteme mišljenja i shvatanja sveta oko sebe uopšte neće razumeti dvostruke poruke – što se njega tiče, ako mu kažete jedno onda ste i mislili na to, jer ono što pričate to valjda i mislite. Ukoliko mu kažete „možeš da se igraš“ a onda ga kaznite za to što se igralo, totalno ga zbunjujete.

Ako mu kažete „volim te“ a kada priđe da vas zagrli vi ga oterate, neće mu biti jasno šta se dešava. Emocionalna bliskost sa vama mu je jedna od najvažnijih stvari u životu, te će ono imati prirodnu volju da vam ugodi i radi kako vi kažete. Stoga, ako se nešto ovako desi, ono će se osećati loše jer vas nije zadovoljilo i smatraće da ga manje volite (jer ste ga kaznili).

Međutim, ono što je sada problem je što mu nikako neće (i ne može) biti jasno zašto ste ga kaznili i šta je uradilo pogrešno, jer ste mu rekli da uradi nešto a onda ga kaznite za to; ili ste mu rekli da ga volite a onda ga odbijete od sebe. Možda vam se u međuvremenu promenilo raspoloženje, ali ono vaše promene raspoloženja shvata vrlo ozbiljno jer ste vi centar njegovog sveta.

Istina, takva situacija nije problem ako se desi ponekad, ali ako se često dešava, dete će biti potpuno zbunjeno – neće imati predstavu šta i kako treba da radi, da li išta radi dobro ili loše, a što je najvažnije, neće biti sigurno da li ga stvarno volite ili ne. Njegova interakcija sa vama tako postaje jedna igra nerealnih situacija i nesigurnih odnosa, što je vrlo brz put ka poremećenom opažanju čitave realnosti, tj. šizofreničnom funkcionisanju.

Psihoanalitički pogledi nastanka šizofrenije govore da je ono što se dešava prilikom nastanka ovog poremećaja to da se mentalna energija povlači sa spoljnih objekata (prestane se mentalno „ulagati“ u spoljni svet), te tako svet postaje nezanimljiv i prazan, bez ikakvog smisla. Pošto psihička energija ne može da se uništi, znači mora negde da ode, ona se okreće ka unutra te osoba u sebi razvija sopstveni svet koji je pun distorzija i iluzija.

Usled toga, kažu ovi teoretičari, nastaju halucinacije – to su delovi našeg unutrašnjeg sveta koji su suviše „probuđeni“ ovom energijom. Oni su sada čoveku jedina realnost, a on stoga i deluje okolini kao da „živi u svom svetu, jer je i bukvalno tako.

Kada se razmatra o konačnom odgovoru na pitanje šta je tačno šizofrenija, da li je to uopšte „bolest“ i poremećaj i šta je konkretno uzrokuje, odgovor ostaje daleko.

Nijedna od ovih pretpostavki i teorija sama za sebe nije dovoljna – nužno je sagledavati široku sliku i uzimati ih kao jednu celinu. Iako ovaj poremećaj i dalje izmiče ljudskom naporu da ga potpuno shvati, stiče se utisak da smo ipak bliže nego ranije.

U budućnosti ćemo verovatno prići još bliže, a mi smo u ova dva teksta pokušali da damo jedan skroman i površinski pregled trenutnog stanja stvari – a možda i da podstaknemo nekog od čitaoca da pokuša i sam da istražuje ovu mračnu stranu ljudske psihe.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
FELJTON: Psihički poremećaji (4)

Prethodni članak: ŠIZOFRENIJA

____________________________________________________________________________________________

LEKOVITO KRVAVO DRVO…

tamoiovde-logo
Posebnu vrstu tikovog drveta koje raste na jugu Afrike, poznatu po lokalnim nazivima kiat, mukva ili muniga, ostatak sveta zbog karakterističnog soka koji teče unutar stabla naziva – krvavo drvo.

U nauci je poznato kao Pterocarpus angolensis.

1759Kada se stablo ili grana odseče, iz drveta obilno poteče gust tamnocrveni sok, čija je funkcija da oporavi drvo i zaceli ranu.

Crveni sok krvavog drveta se tradicionano koristi kao farba, ali i kao lekovito sredstvo.

Lokalno stanovništvo ga meša sa čistom mašću životinja i koristi kao kozmetičko sredstvo, a sam sok kao tradicionalni lek za mnoge bolesti krvi, očne bolesti, ubode, stomačne probleme, malariju i groznicu.

Veruje se da sok ovog drveta mladim majkama obezbeđuje obilje mleka.

drvo_01Drvo mukve je veoma kvalitetno i cenjeno zbog svoje strukture, kao i svo drveće iz porodice tikovine.

Koristi se za izradu luksuznog nameštaja, lako se oblikuje i prima boje. Pošto se zbog niskog procenta vode veoma malo skuplja prilikom sušenja, naročito je pogodno za izradu brodova, kanua i podova u prostorijama sa visokim procentom vlage, poput bazena ili kupatila.

Raste od 12 do 18 metara u visinu i krase ga krošnja nalik kišobranu i veoma lepi žuti cvetovi.

Zbog visoke vrednosti na tržištu, stanovništvo centralne i južne Afrike danas nekontrolisano eksploatiše krvavo drvo, zbog čega je broj stabala u stalnom padu.

Izvor/Autor: ΜΕΔΙΑΣ

___________________________________________________________________________________________

ŠIZOFRENIJA…

tamoiovde-logo

U narodima širom sveta postoji jedan termin kojim se označavaju psihički poremećaji, a koji je čak i ušao u svakodnevnu upotrebu – to je reč „ludilo“. Često se za nekog, ko se ne ponaša po pravilima i očekivanjima okoline kaže da je „ludak“ tj. da je „lud“.

Štaviše, ova reč je u tolikoj meri postala uobičajena da se njome više i ne označava mentalni poremećaj, nego se koristi čak i kao pozitivan pridev – na primer, za nešto vanserijski dobro („žurka je bila totalno ludilo“), za nekog ko je neuobičajeno interesantan („ovaj lik je baš lud“ u smislu „pozitivno lud“), itd.

Artistic_view_of_how_the_world_feels_like_with_schizophrenia_-_journal.pmed.0020146.g001

„Umetnički prikaz šizofrenije – kako šizofreničar vidi samog sebe. Autor slike: Craig Finn. Izvor slike: Wikimedia Commons“

Ipak, prva asocijacija na reč „ludilo“ i „lud“ u narodu se odnosi na neki mentalni haos. Zamišljamo čoveka koji priča sam sa sobom, ima sumanute ideje, priviđaju mu se svakakve slike i zvuci, umišlja da ima direktnu komunikaciju sa Bogom ili nekim drugim natprirodnim bićima, priča nerazgovetno i slično.

Iako se mnošto psihičkih tegoba u narodu označavaju ovim terminom, možda se upravo simptomi psihotičnih poremećaja, tj. šizofrenije, najbolje poklapaju sa simptomima koji nam se javljaju kada zamislimo nekog ko je „lud“.

Šizofrenija je jedan od najviše proučavanih, ali i dalje jedan od najmisterioznijih psihičkih poremećaja. Postoje mnoge teorije i špekulacije šta je zapravo šizofrenija (dakle, šta je tačno karakteriše i kako znamo da osoba ima baš šizofreniju), kako se razvija i nastaje i kako se leči – ali za sad nema ni jednog konačnog i preciznog odgovora.

Da stvar bude gora, njeni simptomi spadaju u jedne od najtežih mentalnih tegoba koje mogu zadesiti čoveka, a na koje se vrlo teško utiče. Mnogi psiholozi i psihijatri tvrde da šizofrenija nije bolest (kao što se mislilo) , već jedno opšte stanje uma i tela, koje se dosta razlikuje od uobičajenog. Stoga, ona ne može da se leči, već se samo može kontrolisati a simptomi ublažiti.

Pored svih ovih mišljenja i hipoteza, ipak se neke osnovne tačke i karakteristike mogu izdvojiti, te se na osnovu njih može dati neka okvirna definicija i opis ovog poremećaja.

Jedna od osnovnih odlika šizofrenije je fundamentalna distorzija (poremećaj) u mišljenju i sagledavanju sebe i sveta oko sebe, kao i poremećenog ispoljavanja emocija.

Uobičajeno je da osobe koje se karakterišu ovom tegobom ne uspevaju da naprave adekvatnu razliku između stvarnih i nestvarnih iskustava. Ta „nestvarna“ tj. iluzorna iskustva izazvana su zvučnim, vidnim i osetilnim halucinacijama: na primer, čovek čuje glasove u glavi, vidi senke po zidovima, oseća žmarce i da mu nešto gmiže po koži, itd. Može i da nema čistih halucinacija, ali da se desi da dođe do nekih iskrivljenja u opažajima (bljeskovi, priviđanje kontura tamo gde ih nema, čuje jednu reč umesto druge, itd).

Ovo su simptomi koji su često prikazivani u horor filmovima i ljudi koji su ih iskusili govore o stvarnom užasu koji ih prati. Takođe, osoba često ima poremećenu predstavu sebe (psihološki rečeno pomućene su razlike između ega i okoline). Osoba nema ujedinjenu predstavu sebe, već je to fragmentirana i nedefisana slika.

Često se mogu čuti opisi kako osoba ima osećaj da je sastavljena od različitih delova, kao krpena lutka; kako oseća da joj se ego „razliva“ po okolini, u smislu da ne oseća kako je njena ličnost unutar njene glave, već po okolnim predmetima ili ljudima; ili se javlja osećaj da će se svakog trenutka dezintegrisati i raspasti.

Takva stanja je vrlo teško opisati, jer su osobi koja normalno funkcioniše (i koja ne konzumira psihodelične narkotike) ona potpuno strana i skoro nezamisliva.

Što se halucinacija tiče, najprisutnije su auditivne (zvučne) halucinacije, tj. prisustvo glasova. Prema izjavama osoba koje pate od šizofrenije, ovi glasovi su najčešće veoma kritički raspoloženi prema osobi – vređaju je, omalovažaju i ismevaju, provociraju je na neku reakciju. Vrlo često, glasovi su i naređivački i autoritarni, neko govori osobi šta da radi, kako nešto da uradi, tera je na silu da radi nešto što joj se ne radi, itd.

Iako najveći broj osoba u neku ruku zna da su svi ti glasovi nestvarni, da su produkt njenog uma, oni su skoro potpuno izvan njene kontrole. Samo ovi glasovi imaju veliki uticaj na osobu i ogromna su smetnja normalnom funkcionisanju.

Zamislite da ste u situaciji da vam se stvarna osoba prikači za vrat i omalovažava vas po ceo dan, šta god da radite. Čak i to bi bilo veoma, veoma iscrpljujuće i naporno. Ali i takva situacija je u neku ruku lakša jer je rešiva – od stvarne osobe možete da pobegnete ili da joj se nekako suprotstavite; u krajnjem slučaju čak i fizičkim obračunom.

A sada, zamislite da je takva jedna osoba u vašoj glavi, znači ne postoji način da joj ikako pobegnete i otprilike znate kako se oseća i koliko pati osoba koja ima ovakve simptome. Međutim, bilo bi i dobro kada bi ovo bio jedini problem kod ovog poremećaja.

Još jedan problematičan i ustaljen simptom šizofrenije je tzv. „ubacivanje“ misli. Naime, čovek ima osećaj kao da njegove misli nisu njegove, kao da nisu proizvod njegovog uma, već da su nekako ubačene u njegovu glavu.

Ovo je takođe jedno čudno stanje za opisivanje, ali je veoma karakteristično za šizofreniju. Štaviše, osoba nema samo puki osećaj da njene misli nisu njene, već je potpuno ubeđena i sigurna u to da su joj misli ubačene u mozak od strane nekoga ili nečega spolja. Čak postoje i slučajevi gde osoba tačno opisuje ko, kako i odakle joj ubacuje te misli u glavu, što čini ove simptome još misterioznijim i interesantnijim, ujedno i još čudnijim. O detaljima ovih stanja pisaćemo u narednom tekstu.

Za šizofreniju su takođe vezane i „deluzije“ – to su čvrsta uverenja u koje je osoba sigurna, a koja nisu uvtrđena u realnosti (za njih ne postoje nikakvi dokazi, možda čak postoje i suprotni). Ona su uglavnom nerazumna i strana drugim ljudima, drugi ne razumeju odakle čoveku takva verovanja. Što se ovog poremećaja tiče, to su uglavnom neka bizarna uverenja i verovanja – na primer, čovek je siguran da je lično otputovao na Mesec ili da može da leti bez krila ili da je on u stvari neka životinja, itd. Može se desiti da osoba misli da je Isus ili mesija, ili da može da komunicira direktno sa Bogom.

Poznat je slučaj šizofreničara koji, kada su ga pitali zašto stalno nosi kapu od aluminijusmke folije, govorio kako može komunicirati sa Marsovcima, te da su mu oni rekli kako će napasti elektromagnetskim talasima (a aluminijum će zaštiti njegov mozak od ovih talasa). Isto tako, uobičajene su i paranoidne deluzije, kada je čovek ubeđen da mu je neka tajna organizacija ozvučila ceo stan i kako je stalno pod njihovom prismotrom; ili kako je program na televiziji napravljen tako da njemu šalje skrivene preteće poruke (od strane nekog tajnog društva ili vanzemaljaca, ili nekog drugog).

Čovek može biti ubeđen da ga neko juri da ga ubije, ili da ga svi ogovaraju iza leđa. Paranoja je često zastupljena i kod normalne populacije, ali je kod osoba sa šizofrenijom ovaj osećaj mnogostruko intenziviran i često praćen audiovizuelnim halucinacijama (nekad i mi umislimo da nas neko prati ili da nas ogovara iza leđa, ali osoba sa šizofrenijom može to i da vidi ili čuje). Ipak, sa ovim simptomima treba biti oprezan, jer nije svaki osećaj uvek umišljanje. Može se desiti i da neku osobu stvarno neko želi da ubije.

Kada je reč o mislima i emocijama, šizofrenija se karakteriše neorganizovanošću misli i neadekvatnim emocionalnim reagovanjem. Misao je fragmentirana i nekoherentna, osoba ne može uspostaviti nekakav red u glavi već se svakakve misli javljaju naizgled nasumično, slučajno i potpuno nepovezano. Stoga se može desiti i da osoba priča nerazgovetno i nerazumljivo (psiholozi ovaj simptom nazivaju „salata od reči“), te da se generalno ponaša neorganizovano. Emocije su često zatupljene (nekad čak u potpunosti, što je odlika tzv. katatonične šizofrenije) ili su neproporcionalne (osoba reaguje mnogo jače ili mnogo slabije nego što bi trebalo) ili ne priliče situaciji i kontekstu (na primer, plače kada je neko srećan ili se glasno smeje na sahrani).

Priču o simptomima i ovom poremećaju uopšte ćemo nastaviti u sledećem broju, a ovaj tekst ćemo završiti napomenom da šizofrenija nije stanje koje se lako dijagnostikuje, bez obzira na prisustvo simptoma i na stručnost psihologa ili psihijatra.

Pristustvo samo jednog ili par simptoma ne mora ukazivati na šizofreniju, jer su simptomi šizofrenije u velikoj meri isprepletani sa drugim psihičkim stanjima. Svi ili bar velika većina simptoma mora biti prisutna da bi se uopšte moglo govoriti o ovom poremećaju.

Ovaj tekst je služio samo kao veoma površinski uvod u ovu tematiku o kojoj se mogu napisati, a i napisanu su, čitavi tomovi knjiga.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (3)

Prethodni članak: DEPRESIJA

___________________________________________________________________________________________

RAZVIJANJE EMOCIJA KOD DECE…

tamoiovde-logo1
Kako se razvijaju emocije kod dece

Šta je to emotivna inteligencija, može li ona da se neguje i kako roditelji mogu uticati na njen razvoj, govori dečji psihoterapeut Danijela Živančević.

kako_se_razvijaju_emocije_kod_dece_401382111

Foto: Shutterstock

Zahtevi i pritisci okoline prate nas od ranog detinjstva. I dok se jedni lako nose s izazovima, drugi često upadaju u probleme. A za sve to odgovorna je inteligencija. Šta ona podrazumeva i može li da se neguje?

O tome smo razgovarali sa dečjim psihoterapeutom Danijelom Živančević.

Šta znači pojam emotivna inteligencija?

– Emocija je reakcija na događaj koji procenjujemo kao važan i uključuje psihološki, iskustveni i kognitivni aspekt. Emocije se javljaju u kontekstu odnosa i kako se menja odnos neke osobe prema drugoj osobi ili objektu, tako se menjaju i emocije prema toj osobi ili objektu, bilo da su ti odnosi stvarni ili deo sećanja.

Emocionalna inteligencija se odnosi na sposobnost prepoznavanja prijatnih i neprijatnih emocija i njihovu upotrebu u adaptivne svrhe. Onaj ko poseduje takve sposobnosti smatra se dobro prilagođenim i emocionalno veštim, dok onaj ko ih ne poseduje u dovoljnoj meri može imati raznih problema u emocionalnom i socijalnom funkcionisanju.

Jedna od škola u psihologiji zastupa stav da su emocije i logičko razmišljanje suprotni jedno drugome, da emocije ometaju, pogrešno usmeravaju i generalno negativno utiču na racionalno funkcionisanje. No, drugi autori smatraju da su emocije deo logičnog mišljenja i da doprinose inteligenciji i kvalitetu funkcionisanja u mnogim aspektima života, te da emocionalna inteligencija ne predstavlja „pobedu glave nad srcem“ već je jedinstveni spoj jednog i drugog.

Da li i sa kakvim se emocijama dete rađa?
– Pri samom rođenju postoji jedna emocija, a to je potpuno neizdiferencirano uzbuđenje. Sve ostale emocije razvijaju se iz nje. Taj razvoj se odvija postepeno, a uslovljavaju ga i roditelji, i sredina.

Imaju li bebe i mala deca pravo da se naljute i zbog čega se to dešava?
– Ljutnja se javlja između trećeg i šestog meseca bebinog života, dakle veoma rano, što govori o značaju i univerzalnosti emocija. Bebe i deca imaju pravo da se ljute, baš kao i odrasli, a obično su to situacije u kojima je blokiran neki cilj.

Ljutnja je veoma značajna emocija, jer nas pokreće da se zauzmemo za sebe i branimo svoje granice, tako da je sa ljutnjom povezano osećanje lične vrednosti i važnosti. Roditelji imaju zadatak da dete nauče kako da ne bude agresivno kada se ljuti, već da se na socijalizovan način zauzme za sebe. To učenje se intenzivira oko druge godine života, a u trećoj je važno da dete bude deo grupe vršnjaka gde će se intenzivnije raditi na njegovoj socijalizaciji.

Na koji način se odvija razvoj emocija po uzrastu?
– Istraživanja pokazuju da se krajem prvog meseca po rođenju javlja uznemirenost kao neprijatna reakcija, a krajem drugog zadovoljstvo kao prijatna reakcija. Ove emocije smenjuje se brzo i često. Od trećeg do šestog meseca iz stabla uznemirenosti granaju su ljutnja, gađenje i strah. Od devetog meseca do godinu dana iz stabla zadovoljstva granaju se oduševljenje i naklonost.

Oko 13. meseca naklonost se diferencira na naklonost prema odraslima i deci. Oko 15. meseca dolazi do ljubomore, a oko druge godine deca počinju da ispoljavaju radost. Zatim od druge do pete godine života nastaju stid, strepnja, zavist, razočaranje i nada. Ovi uzrasti su dati kao orijentacija koja pokazuje tendencije u razvoju emocija.

Koliko je za pravilan razvoj deteta važno da roditelj prepozna i uvažava njegove emocije?
– Roditelji su modeli svojoj deci, u svakom kontaktu i interakciji s detetom pruža nam se mogućnost da ih naučimo emocionalnoj veštini. Izuzetno je važno da mališani rano nauče kako da na najbolji način izraze emocije. U tom smislu veoma je bitno da roditelj dozvoli detetu da izrazi svaku svoju emociju, jer nijedna emocija nije loša.

Ono što mi odrasli definišemo kao loše jeste ponašanje, odnosno ono što dete radi kada oseća neku emociju. A upravo je dužnost roditelja da vaspitava i usmerava ponašanje svog deteta koje je motivisano nekom emocijom. To se najbolje radi ličnim primerom. Ako mama i tata otvoreno pokazuju prijatne i neprijatne emocije, kontrolišući pritom način na koji ih iskazuju, postupaće tako i dete. Od deteta se, inače, ne može zahtevati da se ponaša drugačije nego što se mi odrasli ponašamo.

Deca više uče gledajući šta radimo nego iz onog šta im pričamo. Ne treba se plašiti ni svojih grešaka ako iz njih i sami učimo. I to je vredna poruka deci da niko nije imun na neuspeh i greške. Ona od roditelja uče kako da se s greškom nose i kako da krenu iz početka. Deca s pravilno usmerenim iskazivanjem emocija i razvijenom emocionalnom inteligencijom postižu bolji uspeh u školi, uspešnija su i kasnije, na poslu i u životu.
Tekst: Mirjana Ajbl
Izvor:yumama.com

______________________________________________________________________________________________

Bebe reaguju na emocije već u 3. mesecu

Bebe reaguju na emocije u ljudskom glasu sa samo tri meseca. To je mnogo ranije nego što se mislilo.

bebe_reaguju_na_emocije_vec_u_3._mesecu_610698015

Foto: Shutterstock

Istraživači su skenirali 21 bebu dok su spavale, a rezultati su pokazali da su njihovi mozgovi reagovali na spoljnje zvukove. Do sada je bilo nejasno kada ljudski mozak počinje da razvija sposobnost da procesuira glasove i emocije.

Koristili su funkcionalnu magnetnu rezonancu kako bi snimili kako bebe reaguju na „emocionalne zvukove“, kao što su smeh i plač, kao i pozadinsku buku, zvuk vode ili igračke.

Kada su puštani ljudski glasovi, mozak bebe bi se aktivirao u istom delu kao i kod odraslih.

Profesor Declan Murphy iz Kraljevskog koledža u Londonu kazao je da će ovo otkriće unaprediti razumevanje dečijeg razvoja.

– Ovo je redak dokaz da postoje specijalizovana područja u mozgu koja se vrlo rano razvijaju – rekla je Evelyne Mercure, doktorka na londonskom University College.

Istraživači se nadaju da će ova saznanja pomoći da otkriju na koji se način razvija autistični u odnosu na neautistični mozak.
Izvor:yumama.com

_______________________________________________________________________________________________

Napadi besa – kako ih sprečiti?
Kada, koliko često i koliko burno će se inaćenje, bes, negativizam, pojavljivati kod vašeg deteta, uveliko zavisi od njegovog karaktera ali i od vašeg stava.

napadi_besa_710405397

Foto: Shutterstock

Agresivnost je deo ljudske prirode i, u većoj ili manjoj meri, posedujemo je svi.

Tako je i za svako dete karakteristično (bilo ono sklono napadima besa ili ne), da oseća određenu agresiju.
Već u uzrastu od dvanaest meseci se mogu uočiti prvi znaci agresije, da bi se sa četiri godine ovakvo ponašanje već stabilizovalo kao crta ličnosti.

Kada, koliko često i koliko burno će se inaćenje, bes, negativizam, pojavljivati kod vašeg deteta, uveliko zavisi od njegovog karaktera ali i od vašeg stava.

Agresija i napadi besa i inaćenja kod dece mogu se javiti iz više razloga:
1. Nagomilane emocije
2. Pridobijanje pažnje
3. Nepostojanje granica

Ukoliko detetu pomognete da svoju agresiju usmeri na odgovarajući način, podržite ga da je ne potiskuje, već ispoljava, budete mu podrška i sagovornik, a pri tome postavite jasne granice ponašanja – do eksplozivnog ispoljavanja besa ne mora ni doći.
Jelena Holcer, pedagog
Izvor:yumama.com

_____________________________________________________________________________________

 Priredio:Bora*S

U KUTKU DIVLJINE…

tamoiovde-logo1Klisura Đetinje pod zaštitom

U kutku divljine nadomak grada obitava 110 vrsta leptira, divljač, retke ptice

Kanjon-reke-Djetinje-foto-S-Jovicic.png

Atraktivni kanjon Djetinje (Foto TO Užice)

Gradsko veće Užica dalo je ovih dana saglasnost na zaključenje sporazuma između ovog grada i zlatiborske opštine Čajetina kojim bi se pod zaštitu stavila klisura Đetinje kao predeo izuzetnih odlika.

Tako su se nadležni konačno setili ovog atraktivnog rečnog kanjona, usečenog u kamena brda iznad Užica na nekadašnjoj trasi „ćirine“ uske pruge. Tu je, nadomak gradskog područja, od naleta civilizacije pravim čudom sačuvano mnoštvo retkih biljnih i životinjskih vrsta, lepih odmorišta, vodopada, virova.

U ovoj rečnoj klisuri prirodnjaci uživaju: ovde su, na primer, mnogobrojne kolonije leptira, ima čak 110, od ukupno 192 vrste koliko ih je nastanjeno u Srbiji. Brzom Đetinjom tu plivaju razne ribe (klen, krkuša, mrena, skobalj), s njima i vidra koja bira samo čiste vode.

Nebom ovde lete sivi soko, jastreb, kobac, orao zmijar, mnoge ptice pevačice. U zabitima kanjona pojave se ponekad i divlje svinje, srne, lisice, a sa liste međunarodno značajnih biljaka ovde rastu 24 vrste, od kojih su šest prirodne retkosti.

Ovaj prostor, mada na svega nekoliko kilometara od grada, imao je nesvakidašnju sreću da ga ljudski nemar ne ugrozi. Unaokolo kuća gotovo da i nema, ovdašnja Staparska banja na tom delu reke nije naročito posećena. Kroz nekadašnje „ćirine“ tunele krstare samo zaljubljenici u nenarušenu prirodu, ribolovci, šetači, tokom leta i hrabriji kupači.

Pre nekoliko godina užičke vlasti, u saradnji sa Nacionalnom službom zapošljavanja koja je angažovala 24 radnika, ulagale su u delimično uređenje ovih zapuštenih terena. S namerom da ih pripreme za korišćenje, promovišu eko-turizam u kanjonu, a da se vrednosti sačuvaju. Ponešto je, isticali su, moguće uraditi i posetioce privući, ali ovaj prirodni sklad nipošto ne treba narušiti, već pronaći ravnotežu između ekonomski isplativog i ekološki prihvatljivog rešenja.

No, ispostavilo se, bila je to akcija kratkoročnog dejstva, nedovoljna da udahne novi život ovako zanimljivom mestu. Korov i drvni otpad opet prekrivaju deo klisure, makadamski put (trasa bivše pruge) kroz kanjon je prepun rupa, a novi posetioci, koji bi u ovim lepotama uživali i prirodu čuvali, ovde još ne navraćaju.

Ostaje da se vidi da li će pomaka i više brige biti ako ovaj kanjon bude proglašen predelom izuzetnih odlika. Podsećamo na raniju ideju da se uredi put kroz kanjon, od brane u Turici sve do vodoakumulacije Vrutci, te da se jedinstvene lepote klisure turistima predstavljaju sa još dve znamenitosti na Đetinji u Užicu: hidrocentralom starom 114 godina i srednjovekovnom tvrđavom.

Svemu bi dodatno pogodovalo ako se obnova uske pruge iz pravca Kremana nastavi ka Bioski i dalje do Vrutaka, a onda bi Mokra Gora, koju svake godine pohodi na desetine hiljada stranih turista, sa Đetinjom i Užicem bila povezana turističkom prugom i putem kroz kanjon.

No nadležni su tu ideju, koja ne zahteva prevelika sredstva, izgleda sasvim zanemarili.
B. Pejović
Izvor:politika.rs

______________________________________________________________________________________________

uzice-s-plaze

Foto:westinfo.rs

______________________________________________________________________________________________

ĐETINJA

Reka Đetinja nastaje na obroncima planine Tare, u Pustom polju kod Kremana, gde se na jednom mestu spajaju reka Bratešina, Konjska reka, Užički potok i Tomića potok. Nakon 75 kilometara toka uliva se u reku Moravicu sa kojom čini reku Zapadnu Moravu. Voda u gornjem toku (iznad Užica) spada u I i II klasu kvaliteta.

djetinja-panorama-500x375

Panorama klisure reke Đetinje

Sve do Užica, reka Đetinja teče jedinstvenom klisurom koja u nekim delovima ima i odlike kanjona.

djetinja-kotlovi-500x375

Najuži deo Đetinje – Kotlovi / Skakavci

 Naizmenično ima miran tok i besomučno skače preko stena praveći slapove, provlačeći se kroz klisuru natkrivena stenovitim liticama.

Na najužem delu, klisura je široka samo 28 metara, a sama reka na mestu koje se zove Kotlovi (neko ga zove i Skakavac) ima svega tri, četiri metra širine.

Područje klisure je pokriveno mnogobrojnim pećinama, vrtačama, škrapama i dugim morfološkim oblicima. Najveća pećina u klisuri je Megara, još uvek aktivna, pristupačna je i interesantna za posetioce.

djetinja-topla-banja-150x150

Topla banja

djetinja-oaza-mira-150x150

Oaza mira

Nizvodno od Užica, kod sela Potpeći, nalazi se poznata Potpećka pećina, sa najvećimulaznim svodom na Balkanu. Pored potoka i izvora pijaće vode u klisuri se nalazi i nekoliko toplih banja – izvora tople vode.

Klisura je značajna i po živom svetu. Veliki je broj retkih i endemskih biljnih vrsta koje su ovde sačuvane. Klisura je poznata kao jedan od prostora najbogatijih dnevnim leptirima, a nije retkost naići na srne, lisice, vidre i druge šumske životinje.

djetinja-brana-vrutci-150x150

Brana na jezeru Vrutci

djetinja-leptir-150x150

Đetinjski leptir

Jezero u Vrutcima, na Đetinji, nastalo je izgradnjom brane 1987. godine. Lučni zid brane napravljen na tesnacu klisure reke Đetinje visok je 77 metara a dug 241 metar. On zadržava oko 54 miliona kubnih metara vode, čineći jezero koje je dugo oko 4 kilometra i dopire do samog mesta Bioska. Ono se koristi za snabdevanje Užica pijaćom vodom, ali i kao zaštita od poplavnih talasa sa okolnih planina. Užičani ga koriste i za ribolov i kupanje leti.

Izgradnjom brane, potopljeno je naselje Vrutci a sa njim i ostaci srednj0vekovnog manastira Rujno posvećenog svetom Đorđu. U ovom manastiru je sredinom XVI. veka, monah Teodosije štampao Rujansko četvorojevanđelje – prvu knjigu štampanu u Srbiji.

Saznavši za to, Turci su manastir i štampariju porušili, a monasi su prebegli u manastir Rača kod Bajine Bašte. Iznad jezera je 2006. godine izgrađen novi manastir Rujno.

djetinja-tunel-150x150

Tunel

Jezero je potopilo i deo trase stare pruge uskog koloseka. Ova pruga je izgrađena 1925. godine spajajući Užice i Vardište. Pruga je uveliko već bila uklonjena pre izgradnje jezera, 1974. godine, ali je umesto nje ostao put, isti onaj koji se danas koristi za obilazak klisure Đetinje i rekreaciju.
Nije slučajno da je pruga prošla baš ovuda. Kroz klisuru Đetinje od davnina se protezao put, koji je spajao jadransku obalu sa istokom.I danas se na mnogim mestima mogu primetiti ostaci tog trgovačkog puta.

djetinja-osvezenje-150x150

Slapovi Đetinje

djetinja-stari-grad-150x150

Tvrđava iznad Užica

djetinja-hidrocentrala-150x150

Hidrocentrala

Na obodu klisure na mestu zvanom Gradina, nalaze se ostaci naselja koje je postojalo u više istorijskih perioda, počev od neolita. Istaživanje ovog lokaliteta je tek u planu.
Na prostoru današnjeg Užica postojalo je rimsko utvrđenje nazvano Kapedunum, mada nije utvrđeno gde se tačno nalazilo.
Tvrđava na brdu iznad grada sazidana je u ranom srednjem veku, nad samim izlazom iz klisure, kao zaštita trgovačkom putu koji je ovuda prolazio. Kasnije je u više navrata dograđivana i ostala sačuvana sve do 1863. godine kada je minirana i porušena.

djetinja-mala-brana-150x150

Mala brana

djetinja-velika-brana-150x150

Velika brana

Prva hidrocentrala u Srbiji, a druga na svetu izgrađena po Teslinim principima, sagrađena je upravo na Đetinji u Užicu 1900. godine, pet godina posle istorijske hidroelektrane podignute na Nijagara vodopadima. Nakon nje, napravljene su još dve. Jedna hidrocentrala je i danas u radnom stanju.

Na Đetinji pored Vrutaka, postoje još tri jezera. Velika i mala brana su napravljene u Turici za potrebe snabdevanja hidroelektrana vodom.
U samom gradu nalazi se jezero sa plažom i šetalištem, koji imaju samo sportsko-rekreativnu svrhu.
Danas je klisura reke Đetinje pod posebnom zaštitom kao prirodno dobro i koristi se za ribolov i rekreaciju.

Izvor:pedja.supurovic.net

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

SVAKO LJUDSKO LICE JEDINSTVENO…

tamoiovde-logoKao što ne postoje dva ista otiska prsta, tako ne postoje ni dva identična lica, tvrde američki stručnjaci. Glavni „krivac“ što smo svi različiti – evolucija!

Lice,-foto-2Kada bi svi izgledali isto, svet bi bio prilično dosadan. Na sreću, svako ljudsko lice ima svoje jedinstvene crte, a za to možemo da zahvalimo evoluciji, prenosi Tanjug.

Prema rezultatima nove američke studije, evolucija je podarila čoveku posebne crte lice, jer je za ljude važno da mogu da prepoznaju druge i da budu prepoznati.

„Da svi izgledaju više-manje isto nastao bi opšti haos“, istakao je koautor studije dr Majkl Šihen sa Univerziteta Kalifornije.

„Bilo bi zaista teško razlikovati članove porodice, kolege s posla, prijatelje i komšije od potpunih stranaca. Naravno, bili bismo u stanju da shvatimo ko je ko nakon kraćeg razgovora, ali kako bi to bilo naporno!“, objasnio je dr Šihen.
Tokom istraživanja, Šihen i njegove kolege su proučili podatke telesnih pregleda belih i crnih muškaraca i žena u vojsci iz 1988. godine.

Naučnici su se posebno pozabavili razlikama u crtama lica, poput razmaka zenica i širine nosa, i zaključili da oni variraju daleko više od razlika zapaženih na drugim delovima tela, kao što je, na primer, dužina ruku.

Najviše varijacija zabeleženo je u tzv. „trouglu“ koji čine oči, nos i usta.

Ustanovljeno je, takođe, da se svaka crta lica razlikuje nezavisno od drugih. Naime, ne postoji nikakva veza između razmaka očiju, na primer, i širine nosa.

Lica,-foto-1
Rezultati studije sugerišu da su varijacije u izgledu lica proizvod prirodne selekcije.
Istraživači su analizarali i varijacije u genomima više od 1.000 ljudi širom sveta. Posebno su proučili genetske oblasti u vezi sa oblikom lica i otkrili da postoji više varijacija unutar tih oblasti u poređenju sa genima koji određuju druge karakteristike, poput visine.

Različitosti važne i u životinjskom svetu

Nisu samo ljudi razvili distinktivna obeležja, koje naučnici nazivaju identitetskim signalima, kako bi se razlikovali u masi. I druge životinje se, poput osa, međusobno razlikuju po licu, dok se druge pri raspoznavanju oslanjaju na specifični zov, miris, šare, itd.
Identitetski signali pomažu životinjama da odbrane svoju teritoriju i ispolje dominaciju, objašnjavaju istraživači.
Takođe, kao i ljudima, oni pomažu životinjama da shvate kome treba da poklone pažnju, da pomognu, koga da nagrade, a koga da kazne.

„Prirodna selekcija ima tendenciju da briše genetske varijacije osobina od kojih zavisi opstanak“, naveo je drugi autor studije dr Majkl Nahman, genetičar i profesor integrativne biologije sa Univerziteta Kalifornije.
„A ovde se dešava upravo suprotno – selekcija održava raznolikost. Sve se to poklapa sa idejom da je prirodna selekcija podstakla različitost radi lakšeg prepoznavanja“, objasnio Nahman.

Zašto su ljudi skloniji da koriste lica umesto druge delove tela u međusobnom prepoznavanju? Pre svega, zato što su evoluirali od primata koji su više koristili vid, a manje miris od ostalih sisara.

Naučnici polaze od hipoteze da zagledanje u lice umesto u drugi deo tela kako bi se odredio identitet omogućava primatima da vide gde druga životinja usmerava progled i prate pokrete čeljusti kako bi znali da li će pokušati da ih ugrize.
„Naravno da ljude prepoznajemo i po drugim osobinama – njihovoj visini, stasu. Međutim, smatramo da je lice dominantan način da se ljudi identifikuju“, zaključio je dr Šihen, čija je studija objavljena u časopisu Nature Communication.
Izvor:rts.rs

_______________________________________________________________________________________________