IDIOKRATIJA…

tamoiovde-logo

Kako se kroz evoluciju razvijala – glupost? Da li, nasuprot očekivanju da najpametniji lakše i češće preživljavaju, dolazi svet u kome će ljudski IQ biti sve niži i niži?

On je domišljat, otvoren, snalažljiv, vešt sa predmetima i sposoban da pronađe rešenje tamo gde drugi čak i ne vide da postoji problem – ispostavlja se da je, sažeto rečeno, inteligentan. Ako bi se kakvim vremeplovom čovek iz ranog, „mračnog“ srednjeg veka, premestio u sadašnjost, mogli bi se očekivati svakojaki scenariji (brojne smo videli u kojekakvim filmovima osrednje produkcije), no, nema nikakve sumnje da bi došljak iz prošlosti pre svega bio – iznenađen sposobnostima moderne civilizacije. Međutim, nije isključeno ni da bismo mi, sa druge strane, bili iznenađeni njegovim ličnim sposobnostima. I da bismo, gledajući ga kako se snalazi, uči i vlada alatkama, brzo uvideli upravo to – da je inteligentan.

Moglo bi se sasvim lako desiti da čovek iz prošlosti, suočen sa izazovom da preživi u novom svetu, pokaže daleko veću inteligenciju nego putnik u suprotnom smeru, odnosno savremeni čovek u za njega teško podnošljivim uslovima srednjeg veka. Da li to znači da su ljudi pre pet stotina godina bili inteligentniji od nas? A ljudi antike još inteligentniji, kao i da će za nekoliko hiljada godina zemlju nastanjivati vrsta bitno gluplja od one koja danas vlada svetom? Vrsta u kojoj bi bilo koji današnji čovek bio najpametniji čovek na svetu?

Genetičar Džerald Krabtri sa Univerziteta Stenford u Sjedinjenim Američkim Državama smatra da je upravo tako, i da inteligencija opada sa razvojem civilizacije, za šta nudi seriju sasvim inteligentnih, evolucionih argumenata. Ova takozvana idiokratska hipoteza je samo jedno od objašnjenja pojave gluposti u evoluciji. A ima i sijaset drugih.

Nešto, naime, nije u redu sa glupošću. Među onih nekoliko fenomena u prirodi, odnosno stvarnom životu, koji bi danas, 150 godina nakon objavljivanja Porekla vrstaČarlsa Darvina, mogli da dovedu u pitanje evoluciju nalazi se i glupost. Ona bi, kao pojava koja očigledno ne doprinosi uspešnosti jedne vrste, za evolucioniste morala da se povlači u iste one vilajete razvića gde su se sakrili nekadašnji ljudski rep ili noge kod plavog kita i drugih morskih sisara. No, očigledno da to nije slučaj. Svedočanstva ne treba ni navoditi.

Teorija evolucije, ili barem njena sintetička interpretacija, koja je obeležila dobar deo 20, a potom i 21. veka, najjednostavnije rečeno, počiva na tri mehanizma – mutaciji, genetičkom driftu i prirodnoj selekciji. Ova poslednja sila, polako, bez skokova, deluje na sve one osobine koje neka vrsta pokazuje, kroz borbu za opstanak, iz generacije u generaciju „ubija“ one gene koji se manifestuju u osobine nedovoljno prilagođene okruženju i  polako transformiše organizme ka uspešnijim, bolje adaptiranim i, na kraju krajeva, inteligentnijim. No, ako je tako, zašto se kroz prirodnu selekciju glupost ne smanjuje u novim generacijama? Zašto glupost već nije nestala pod selekcionim pritiskom?

PITANJE GENA

Od doba prosvećenosti pa naovamo, cena inteligencije među ljudima je porasla i od tada postaje sve viša. Glupost je, sa druge strane, postala specifičan kulturološki kult koji veseli sitne duše, a velikane poput Flobera ili Balzaka nagoni da pokušaju da je popišu i čak načine enciklopediju ljudskih gluposti. No, to ništa ne govori o tome da je danas ima više ili manje nego u prošlosti. Krajnje gledište je pomenuta Kratbrijeva hipoteza da ljudska vrsta postaje sve gluplja kako se više razvija. Nešto o tome se može videti u naučnofantastičnom filmu Majka Džuda Idiokratija iz 2006. godine, koji opisuje svet glupaka budućnosti i po kome je Kratbrijeva hipoteza dobila naziv.

Ljudska inteligencija je, naime, pojava za koju će genetičari danas reći da je uslovljena sa oko 1000 do 5000 gena iz ljudskog genoma. Dakle, to je nešto što je zapisano u DNK i što neprekidno mutira dok se prenosi iz generacije u generaciju. No, uz pretpostavku da, kao po nekom pravilu, ljudi više inteligencije imaju manje potomaka ili da se često uopšte ne reprodukuju, pametni u ukupnom rezervoaru gena predstavljaju manjinu. To znači da genetički drift, treća od pomenutih evolucionih sila, brišući manjinske gene „pametnih“, vodi ka tome da glupost sa generacijama postaje dominantna. Uz to, zahvaljujući kooperaciji među ljudima, koja je sve veća sa razvojem civilizacije, uslovi života su bolji i gluplji ljudi imaju manje šanse da zbog gluposti nastradaju, što otupljuje i oštricu prirodne selekcije. Po Kratbrijevom radu koji je objavljen u časopisu Trends in Genetics to nas sve vodi ka društvu, a možda i novoj vrsti, koja je sve gluplja i gluplja.

Da li to znači da su moderni ljudi manje inteligentni od neandertalaca, oni od erektusa, a da tamo dole, na dnu skale stoje geniji australopitekusi? Naravno da ne. Australopitekusi su, realno, pre tri miliona godina jedva hodali na dve noge, teško su se sporazumevali i mahom provodili vreme gledajući kako da bilo šta pojedu, a da ih iz visoke trave u savani ne zaskoči nešto što će njih pojesti pre toga. Teško da se to može porediti sa vrstom čije sonde napuštaju Sunčev sistem, a akceleratori pokušavaju da rekonstruišu početak stvaranja univerzuma.

No, idiokratska hipoteza to i ne tvrdi, već da glupost raste sa generacijama odnedavno, izazvana uređenošću razvijenijih ljudskih društava. Očigledno, u primitivnom okruženju, bistriji pećinski ljudi nisu mogli biti od velike koristi za svoje gluplje saplemenike – ako nekog pojedu predatori jer nije dovoljno brzo mislio, ostali ništa nisu mogli da učine. Selekcija je u tim uslovima činila svoje. A sa razvojem ljudskog društva stvari su postale malo lakše i, uopšte uzev, spoljni selekcioni pritisak je popustio. Tako je civilizacija, zapravo, omogućila gluposti da živi duže.

Ovakvo gledište, kao i svako koje ultimativno računa sa prirodnom selekcijom kao pozitivnom silom u ljudskoj zajednici, nije strano socijalnoj biologiji. Međutim, tu nešto nije u redu, u svakom slučaju. Ako dublje razmislite, ideja da se glupi sve više šlepaju na račun pametnih, a da pritom zagađuju genetski bazen je zastrašujuća – gluplje među nama može da odvede ne samo ka eugenici, nego i ka njenim praktičnim primenama, čije su zastrašujuće posledice u nacizmu dovele do koncentracionih kampova. U ukupnom rezultatu, ideja se pokazuje izrazito glupom.

DVE VRSTE PAMETI

Na sreću, više modernih istraživanja koja dolaze iz psihologije pokazuju da IQ ljudi kroz istoriju zapravo uopšte ne opada, nego da, naprotiv, raste. Mada bi se srednjovekovni čovek verovatno lakše snašao u našem okruženju i verovatno bio planetarna TV zvezda, nego savremeni koji bi u epohi surovog feudalnog uređenja preživeo tek koji sat, današnji ljudi ipak nisu gluplji od svojih prethodnika.

To u dobroj meri otklanja Kratbrijevu bojazan, uprkos takozvanom demografskom paradoksu da su razvijenija društva sve manje plodna, a možda baš zahvaljujući tome. No, inteligencija se nesumnjivo razvijala upravo zato da se izbori sa selekcijom – o tome svedoči gotovo sva nauka koja gleda u prošlost ljudske vrste. Od kromanjonaca, preko Vinčanskih ljudi, do prvih kultura Mesopotamije, a i nakon toga, ljudska stvorenja savlađuju sve napredniju i napredniju tehnologiju kako bi sebi olakšala baš to – preživljavanje.

Međutim, kako onda objasniti zašto je glupost tako neujednačeno prisutna? „Ako je pamet tako ubedljiva prednost u evoluciji, zašto onda bar nismo uniformnije inteligentni?“, pita se Sali Adi u članku u časopisu New Scientist, koji je bavi pitanjem šta pametne ljude nagoni da rade glupe stvari? Zašto glupost tako često u stvari pogađa i one koji su inteligentni? U svakom slučaju, to vodi ka jednom sasvim drugačijem gledištu – da inteligencija ne isključuje glupost. Ako se inteligencija i razvijala sa sve većim rastom mozga, stvarajući pod selekcionim pritiskom sve uspešnije vrste roda Homo, to ne mora da znači se i glupost istovremeno morala smanjivati.

Kako god, ljudsku inteligenciju, u ovom svetlu, vidimo kao sposobnost da se čovek prilagodi novim uslovima, što je uglavnom presudno za otpornost na prirodnu selekciju. No, da li je to zaista dovoljno da opiše sve one mentalne sposobnosti, sve one mogućnosti ljudske neuronske mreže koje smatramo inteligentnim ponašanjem? I sa druge strane, ako je prihvatimo u ruhu ove definicije, da li je inteligencija sama po sebi dovoljna da nam pomogne kad govorimo o prirodnoj sili kakva je prirodna selekcija? Ključni problem je, kao i uvek kad se govori o pameti, u vezi sa pomenutom definicijom samog pojma inteligencije. Jer, i bez sve one siline psiholoških škola i varijanti definicije inteligencije, svi smo, u odnosu na spoljnu pretnju, samo manje ili više glupi.

Tradicionalni IQ testovi, kao najrasprostranjeniji način da merimo inteligenciju, svakako nisu dovoljni da opišu sposobnost za suočavanje sa spoljnim izazovima. Između ostalih, kognitivni psiholozi Danijel Kaneman i Amos Tverski sa Prinstona otkrili su i opisali kako se pri obradi podataka mozak oslanja na dva različita sistema. Jedan od njih se može meriti IQ testovima i on je bliži logici. No, čovek donosi odluke i rešava probleme ne samo logičkom analizom nego i korišćenjem mnogo manje poznatim aparatom intuicije.

Mada ponekad sasvim nelogične, ove takozvane heuristike mogu biti izuzetno dragocene ako velikom brzinom birate da li će vas u mračnoj pećini pojesti medved ili ćete čekati da vas udari grom u prepotopskoj oluji. Ili svakodnevnije, ako odlučujete da li da ubrzate ili kočite u zamršenoj saobraćajnoj situaciji… Kako bi se sagledala mera tog drugog mehanizma razmišljanja, psiholozi pokušavaju da uporedo sa IQ skalom razviju i jednu novu – RQ, takozvanog koeficijenta racionalnosti, a to je parametar koji dobrim delom meri sposobnost procene rizika.

FUNKCIONALNI IDIOTIZAM

Poslednjih godina su se na ovom tragu pojavili silni radovi koji ukazuju na evolutivne prednosti raznovrsnih predrasuda. Neki od njih čak favorizuju stereotipne modele razmišljanja kao alatku kojom mozak brzo uspeva da reaguje u većini situacija, ne upuštajući se pritom u podrobnu analizu pojava. Možda vas to neprijatno iznenađuje, ali je sa evolutivne tačke gledišta povoljnije što se prirodno odmičemo od ljudi kad neobično mirišu ili se ponašaju drugačije od društvenih normi komunikacije – verovatnoća da nas zbog toga zadesi nešto neprijatno je očigledno veća. To ukazuje na dublje, evolutivno poreklo onih oblika odlučivanja koji su potekli iz stereotipnih gledišta i svega onog što obično smatramo glupim načinom razmišljanja.

Inteligencija ni sama po sebi ne isključuje glupo ponašanje. Da li se pojedinac koji zarad sopstvenog dobra, preživljavanja, veće zarade, lagodnijeg i dužeg života i veće šanse da svoj genetski materijal prenese potomstvu, ponaša glupo samo zato što sledi glupe postupke organizacija u kojima živi i radi? Zapravo ne – on se samo izuzetno dobro prilagođava samoj gluposti. Engleski i švedski naučnici Andre Spicer i Mats Alveson to nazivaju funkcionalnim idiotizmom.

Istražujući ponašanje i efikasnost izuzetno inteligentnih eksperata koje angažuju kompanije i države, Spicer i Alveson u nedavno objavljenoj studiji pokazuju da se takvi genijalci zapravo prilagođavaju rigidnim pravilima igre u kućama koje ih angažuju. To raduje poslodavce, ovim genijima život čini lakšim, ali zapravo onemogućuje da se njihova kreativnost, pamet i ideje iole iskoriste. Tako ubedljivo najpametniji svetski ekonomisti, ako su dovoljno dobro plaćeni, sa lakoćom učestvuju u potezima koji su za njih same vrlo razumni, ali su spolja posmatrano sasvim glupi za kompaniju i dovode do nečega kao što je ekonomska kriza ili pad berze.

Poslednjih godina, čitava serija radova ukazuje na još jednu okolnost – da se čovek tokom evolucije uopšte nije uvežbao da donosi logički zasnovane odluke, već one koje mu omogućuju da bude ubedljiv u komunikaciji sa drugima. A logično i ubedljivo, naravno, nije isto. Pogledajte samo bilo koju političku diskusiju od Cicerona pa sve do naših političara. Šta god mislili o njima i uopšte o porivu da se vlast uzima i neguje, sa stanovišta evolucije ljudi politike su sve, samo nisu glupi – setimo se samo toga da danas svaki četvrti muškarac u sebi nosi gene Džingis-kana, koji je svoj evolutivni zadatak očigledno obavio na najpametniji mogući način.

Tekst: Slobodan Bubnjević

Izvor: elementarium.cpn.rs

__________________________________________________________________________________________

REKORDER EVOLUCIJE…

tamoiovde-logo

Jakutski konj, nacionalni simbol i junak mnogih mitova i legendi, dosadašnji je rekorder u brzini evolucije među sisarima

jakutski-konjRuska republika Saha, poznatija kao Jakutija prostire se na dalekom istoku Sibira i poznata je kao oblast sa najnižim temperaturama na svetu. Ovo veliko prostranstvo, iako hladnije od Severnog pola, stalno je naseljeno. Region u kome temperatura sa letnjih 30 stepeni zimi može pasti i do minus 60 nije standardno i idealno mesto za ljudska naselja.

Ipak, već vekovima ovaj prostor naseljavaju ljudi u čijem životu najvažniju ulogu ima konj. Jakutski konj je nacionalni simbol, junak mnogih mitova i legendi, u nekima od njih čak predstavljen i kao čovekov predak, a nedavno je postao i glavna tema biološkog istraživanja Univerziteta u Kopenhagenu.

Zahvaljujući ovom konju, koji svojom građom podseća na ponija, život jakutskog naroda je znatno lakši. U surovo hladnim uslovima sa velikim količinama snega, jedino on može da preveze robu i ljude, a bez ove životinje, stanovnici Jakutije bi zimi bili izolavani jedni od drugih. Osim toga, mleko i meso ovih niskih ali masivnih konja bitan su deo jakutske ishrane.

Za retke turiste ove oblasti, najupečatljivija slika su upravo konji koji trče snežnim predelima, žive napolju i uspevaju da pronađu hranu koja se nalazi i sedam metara ispod snega. Jakutski konji nisu divlji, ali ove domaće životinje ne žive slično kao njihovi srodnici u drugim krajevima sveta.

Iako su temperature ekstremno niske, vreme uglavnom provode napolju, a zbog prirodne nemogućnosti da im čovek obezbedi dovoljno hrane, često su prinuđeni da je traže kopajući zaleđenu zemlju i sneg. Kako ovi konji žive u uslovima u kojima drugi pripadnici njihove vrste ne mogu – pitanje je koje je pokrenulo međunarodni tim naučnika, predvođen doktorom Ludovik Orlandom da započne istraživanje njihovog genoma.

EVOLUCIJA NIJE MOGLA DA ČEKA

yakutian-horseU istraživanju je korišćen genom devet sadašnjih konja ove ledene oblasti, genom jednog konja starog 5.200 godina i jednog koji je ove predele naseljavao početkom 19. veka, kao i veliki broj genoma drugih domaćih i divljih konja. Geni su pokazali sličnost između savremenih jakutskih i domaćih mongolskih konja, što ide u prilog zaključku istarživačkog tima, da su ove životinje došle između 13. i 15. veka zajedno sa ljudima iz Mongolije.

Simbol Jakutije zapravo je doseljenik, jedan je od zaključaka istraživanja koje je sproveo tim doktora Orlanda. Konji koji su bili autohtona vrsta ove oblasti, izumrli su pre oko 5.000 godina, bili su savremenici mamuta, a genomi dobijeni iz njihovih ostataka ne ukazuju ni na kakvu vezu sa današnjim jakutskim konjima.

Činjenica da jakutski konji žive u arktičkim uslovima tek oko 800 godina, dovela je do zaključka koji je najviše iznenadio istraživački tim. Ova životinja je dosadašnji rekorder u brzini evolucije među sisarima. Za samo 100 generacija, uspela je da razvije osobine neophodne za preživljavanje u novim uslovima a osam vekova je za proces evolucije izuzetno mali vremenski period, pa se može reći da je ova vrsta konja evoluirala gotovo preko noći. Ovako brze promene su svakako podstaknute ekstremnim uslovima života u kojima je opstanak bio toliko ugrožen da evolucija nije mogla da čeka.

Kod današnjih konja je u odnosu na njihove pretke iz Mongolije izmenjen fenotip, a geni su promenili svoju ekspresiju razvijajući osobine neophodne za opstanak. Ove genetske promene su uticale ne razvoj dlake koja je postala duga i gusta  pa stvara debelo krzno koje zadržava toplotu.

Promene su uticale i na veličinu tela, hormonske procese i metabolizam, kao i stvaranje potkožnog sloja masti koji je dobar toplotni izolator. Metabolizam jakutskih konja karakterišu velike sezonske razlike. Tokom kratkih toploh perioda kada su pašnjaci obrasli hranom, ove životinje akumuliraju rezerve masti, a tokom zime smanjuju svoje aktivnosti.

Tim naučnika je ovim istraživanjem otkrio slučaj izuzetno brze evolucije, ali i još jednu zanimljivu činjenicu – jakutski konji imaju genetske sličnosti sa drugim arktičkim vrstama, pre svega sa današnjim ljudima koji naseljavaju ovu oblast i mamutima koji su nekada ovde živeli. Ova pojava je poznata kao evoluciona konvergencija – fenomen kada nepovezane grupe organizama izložene sličnim uslovima života razvijaju i slične osobine u cilju adaptiranja.

Tekst: Jovana Nikolić 

Izvor: elementarium.cpn.rs

__________________________________________________________________________________

DINOSVILLE…

tamoiovde-logo

Prirodnjački centar Srbije Svilajnac predstavlja spoj nauke, obrazovanja i turizma na vrlo specifičan način. Takav koncept čini ga jedinstvenim u ovom delu Evrope.

TAMOiOVDE-Prirodnjački centar Svilajnac20160506_124929Prirodnjački centar Srbije Svilajnac izgrađen je na najfrekventnijem turističkom pravcu – na samo 6 km od auto-puta, a pored regionalnog puta Markovac-Svilajnac-Despotovac u neposrednoj blizini kompleksa Sportsko-turističkog centra.

Njegova atraktivnost ogleda se u jedinstvu velikog izložbenog prostora i zabavnog dino-parka na otvorenom.

Veliki izložbeni prostor u samom objektu sadrži četiri tematske izložbe, na čijim postavkama su radili stručnjaci Prirodnjačkog muzeja Beograd i Rudarsko-geološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

„Geološki vremeplov“ jedna je od najatraktivnijih izložbi i predstavlja nastanak planete Zemlje i njen razvoj kroz epohe sve do postanka čoveka.

Posetioci doživljavaju svojevrsno putovanje u prošlost kroz prikaze geološke istorije Zemlje od Velikog praska do pojave savremenog čoveka. Sticanje znanja kroz ovu izložbu zapravo je avantura.

TAMOiOVDE-060520161285„Svet dinosaurusa“ smeštena je u centralnom delu zgrade. Paleonotološku postavku čini sedam skeleta različitih vrsta dinosaurusa koji na jedinstven način dočaravaju period mezozoika.

Sve skeletne replike rađene su po uzoru na originalne fosile. Utemeljena na naučnim činjenicama ova izložba posetioce na najbolji i najatraktivniji način upoznaje sa osnovama paleontologije.

TAMOiOVDE-DINO-060520161306„Svet minerala i stena“ predstavlja minerale i stene od koih je izgrađena naša planeta. Pored minerala i stena koji su karakteristični za Srbiju postavka sadrži i primerke veoma retkih minerala što je čini ekskluzivnom.

Jedan od najatraktivnijih eksponata je mineral Jadarit koji je za sada pronađen jedino na teritoriji naše zemlje, a koji po svom hemijskom sastavu odgovara čuvenom Kriptonitu iz Supermenovih stripova.

„Biodiverzitet Srbije“ predstavlja bogatstvo flore i faune naše zemlje. Sve vrste su originalne i napravljene specijalnim preparatorskim metodama. Smeštene su u karakteristične situacije, prikazane kroz sva četiri godišnja doba i kroz različite delove dana. Ova izložba na autentičan način prikazuje prirodna bogatstva Srbije.

Postavka – “Paleontologija” – pokazuje kako izgleda iskopavanje na terenu, uz osnovni alat paleontologa, kao i prave fosile dinosaurusa iz S.A.D, dok je izložba „Nebesko kamenje“ postavka o meteoritima, koja se sastoji od tri replike značajnijih meteorita koji su pali na teritoriju Srbije.

Od aprila 2016. godine Prirodnjački centar Srbije bogatiji je za još dve ekskluzivne izložbe:

Bioarheologija Đerdapa” na interesantan način predstavlja posetiocima jedinstvenu kulturu Lepenskog Vira, koja je otkrivena početkom šezdesetih godina na srpskoj strani Dunava u Đerdapu, a čije je istraživanje nastavljeno 2006. godine. Tokom godina istraživanja na ovom lokalitetu otkriveno je naselje čija je starost oko 10.000 godina i pripada granici mezolit-neolit, kao i niz predmeta iz svakodnevnog života, umetničke tvorevine, alati, oruđa i dobro očuvani ljudski skeleti.

Svedoci ledenog doba” na autentičan način prikazuje impozantne primerke megafaune koji su tokom poslednjeg Ledenog doba (pre oko 16 miliona godina) živeli na prostorima današnje Srbije i koji su sa tih prostora nestali pre oko 10.000 godin

Osim izložbenog prostora u objektu se nalaze i specijalizovane učionice i laboratorije namenjene naučno-istraživačkom radu.

-DINO-TAMOiOVDEDINOSVILLE – Zabavni park smešten je na otvorenom u nastavku zgrade Prirodnjačkog centra.

Dino – Najveći deo parka zauzima jedinstvena postavka dinosaurusa u njihovim živim oblicima i autentičnom okruženju. U parku se nalazi preko 20 replika različitih vrsta dinosaurusa, od kojih je najveća replika Diplodokusa visoka 11, a dugačka 20 metara.

Šetnja kroz vulkan – Kroz Park se kreće kružnom putanjom u čijem je centralnom delu model vulkana visine oko 10 m. Oko vulkana je prostrana zelena površina sa izgrađenim minijaturnim jezerom, a može se ući i u unutrašnjost vulkana.

Igra i opuštanje – Obod parka sadrži kafe-restoran za predah i opuštanje. Najmlađi posetioci imaju u parku svoj „kutak“ sa igraonicama, koje su koncipirane tako da oni budu u ulozi istraživača i naučnika i da kroz igru uđu u složeni svet nauke. Na ovaj način deci nauka postaje zabavna. U parku je smeštena i bogato opremljena suvenirnica koja prati tematiku parka.

Vizija ljudi koji čine tim Prirodnjačkog centra Svilajnac je da stvore instituciju od nacionalnog značaja, koja će postati važan centar nauke, edukacije, zabave. Tim stručnjaka radiće na stvaranju dobrih naučnih programa, na organizaciji i postavci stalnih izložbi, ali i na stalnoj inventivnosti i novim sadržajima, kako bi vremenom Prirodnjački centar Svilajnac postao naučno-zabavni brend.

Izvor teksta:prirodnjackicentar.rs

Foto: Bora*S

_________________________________________________________________________________

FotoPlus


______________________________________________________________________________

ŠTA ZNAJU PAPAGAJI…

tamoiovde-logo

Čudesni svet ptica: Šta papagaj zna?

Koliko su inteligentni? Zašto imitiraju ljudski govor? Šta im omogućava dug život? – samo su neka od pitanja koje naučnici postavljaju kada se susretnu sa papagajima

Rainbow Lory with youngs, Australia / (Trichoglossus haematodus moluccanus), Image: 43241911, License: Royalty-free, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, imageBROKER

Foto: Profimedia

Svojom lepotom i neobičnim sposobnostima već hiljadama godina osvajaju ljude.

Zauzeli su primetno mesto na nastarijim pećinskim crtežima, prvim stihovima, legendama, basnama, a imati pernatog pratioca bila je stvar prestiža daleko pre nego što se ustalila praksa čuvanja kućnih ljubimaca.

U dvadesetom veku kada su putovanja postala dostupnija, a daleki predeli počeli da se približavaju, ove ptice postaju jedan od najčešćih izbora pri kupovini kućnog ljubimca. Ipak, tek krajem dvadesetog veka naučnici počinju da intenzivnije proučavaju papagaje, a vreme značajnih otkrića je pred nama.

Koliko su inteligentni? Zašto imitiraju ljudski govor? Šta im omogućava dug život? – samo su neka od pitanja koja zadaje ovaj red ptica.

Papagaji spadaju u one životinje čije ponašanje najviše odgovara čovekovom pojmu inteligencije, pa među naučnicima ima onih koji ih metaforično nazivaju ”pernatim primatima”.

Dok su prva istraživanja inteligencije životinja bila usmerena na primate i pojedine grupe sisara, ptice, kao životinje koje se na prvi pogled previše razlikuju od čoveka, nisu bile čest predmet ovakvih posmatranja. Međutim rezultati retkih eksperimenata su bili iznenađujući, mada često i kontroverzni, pa je sintagma ”ptičiji mozak” izgubila uvredljivo značenje a pažnja kognitivnih naučnika je počela da se usmerava upravo ka pticama.

Skoro 400 vrsta papagaja naseljava različite predele planete, tačnije njenu južnu poluloptu iako su u dalekoj prošlosti živeli i u drugim delovima sveta, a razlike u njihovim prirodnim karakteristikama i načinima života ogledaju se i u navikama i sposobnostima. Sa druge strane, značajne su razlike u osobinama papagaja koji žive u prirodi i kućnih ljubimaca iz odgajivačnica, a istraživači imaju daleko veći broj informacija dobijen posmatranjem onih koji žive među ljudima.

Ipak, živeći u laboratorijama i stanovima papagaji su zadržali veliki broj osobina karakterističan za njihove rođake koji slobodno lete prašumama. Imati papagaja za kućnog ljubimca u isto vreme znači imati pored sebe najdivlju i najpitomiju životinju. Čak i njihovo imitiranje čovekovog govora u stvari je preneto ponašanje iz prirodnih staništa, a čovek je za njih često isto što i član jata. 

Prijateljstvo 

Primećeno je da se papagaji kao kućni ljubimci veoma vezuju za ljude, druge ptice, a u nekim slučajevima čak i za pse i mačke. Uzrok leži u njihovoj socijalnoj prirodi. Naime, u prirodi uglavnom sve vrste papagaja žive u uređenim i složenim grupama a istraživanje sa američkog Nacionalnog instituta za matematičku i biološku sintezu iz 2014. godine potvrđuje da ove ptice pamte individue iz svog jata kao i međusobne odnose.

U istraživanju, koje je obuhvatalo posmatranje divljih monah papagaja u Argentini i zatvorenih na Floridi, utvrđeno je da među individuama postoji odnos koji bi se mogao nazvati prijateljstvom. Prema rečima, Elizabet Hobson, biologa sa Nju Meksiko Stejt Univerziteta, između dve individue se gradi snažna veza i onda kada nije motivisana reprodukcijom ili potragom za hranom.

Čitava grupa, prema njenim rečima, podseća na školsko odeljenje u kome dete iz minuta u minut menja odluku sa kim će provoditi svoje vreme u zavisnosti od toga da li želi da jede, odmara, igra se, uči, ali i u zavisnosti od prethodno izgrađenih odnosa sa drugima.

sta_papagaj_zna_720573900

Foto:Profimedia

U prilog razvijenom socijalnom životu ide i vest iz 2015. godine kada je tim istraživača sa Odeljenja za psihologiju Njujorškog univerziteta u Oneonti primetio da tigrice zevaju kada vide da to čine i druge jedinke.

Ovakvo ponašanje je tada prvi put uočeno kod životinja koje nisu sisari, a od ranije je povezivano sa empatijom.

Još uvek nije sigurno zašto se zevanje prenosi među tigricama, ni da li je to karakteristično za ostale vrste papagaja, ali je ova vest dala signal da je društveni život papagaja možda zanimljiviji i složeniji nego što se mislilo.  

Prema rečima Lea Jozefa, direktora Australijske nacionalne kolekcije divljeg sveta, potraga za hranom je papagaje učinila veoma socijalnim i inteligentnim životinjama. Voće i pre svega semenke, koji se nalaze na njihovom meniju, veoma su nesiguran izvor hrane. Ponekad je potrebno preleteti velike daljine, a nekada je teško predvideti gde se hrana nalazi pa je efikasnije u potragu za ručkom krenuti u grupi, naročito ako u njoj postoji neki sistem komunikacije.

Leo Jozef tvrdi da su se i društveni i nervni sistem papagaja tokom evolucije razvijali tako da im omoguće da dele infromacije.

AUTOR: Jovana Nikolić

za Elementarijum 16. 04. 2016.

Izvor: nationalgeographic.rs

_________________________________________________________________________

VELIKE ISTORIJSKE PREKRETNICE…

tamoiovde-logo

14 DOGAĐAJA KOJI SU PROMENILI ISTORIJU

“National Geographic” je objavio listu 100 događaja koji su promenili svet: istorijske prekretnice, revolucionarne ideje i naučna dostignuća presudno su uticali na čovečanstvo.

“Business insider” se ograničio na 14 događaja koji su promenili vojnu istoriju: od otkrića vatre do stacioniranja najmoćnijeg oružja na svetu.

Otkrivanje vatre, pre 1,4 miliona godina

3c2507037ef4654405b29f0637118cc1

Foto: U.S. Marine Corps, Nathan McCord / Wikipedia

Prvi izum koji je odvojio savremene ljude od njihovih evolucionih predaka bilo je namerno paljenje vatre.

Dok su ranije vrste, kao što je Homo erectus, koristile prirodno izazvanu vatru, Homo sapiens je prvi svesno počeo da je pali.

Korišćenje vatre je omogućilo ljudima da pripremaju hranu, da se greju i osvetljavaju prostor.

Paljenje vatre označava početak svih tehnologija koje čovek koristi i utire put obradi metala i izradi stabilnijeg oruđa.

Korišćenje luka i strele, 15.000 godina p.n.e.

73dcad210d53c614b4650c05e1439d53

Foto: Jastrow / Wikipedia

Pretpostavlja se da su prvi lukovi i strele pravljeni od materijala koji nema dug vek trajanja, pa nije poznato kada su prvi put proizvedeni.

Najstariji otkriveni lukovi nađeni su u Holmegardu (Danska) i napravljeni su 9.000 godina p.n.e.

Ljudi su ovo oružje verovatno stvorili kako bi lakše lovili životinje, a pretpostavlja su da je nastalo posle primitivnijih projektila, kao što su izbacivač koplja i bumerang.

Vrlo brzo, luk i strela su prilagođeni za vojnu upotrebu. “National Geographic” navodi da su 5.400 godina p.n.e. strele već bile glavno oružje.

Primena točka, 3.500 godina p.n.e.

d9e48a1de045fe522c4eda9c8841ed98

Foto: Wikipedia

Točak je u širu upotrebu ušao najkasnije 3500. godine p.n.e. i bitno je uticao na različite aspekte društva, uključujući i transport, korišćenje grnčarskog točka i razvoj vodeničnog točka.

Oko 2000. godine p.n.e. točak ulazi i u vojnu upotrebu.

Hetiti su prva poznata civilizacija koja je koristili kočije sa konjskom zapregom.

Početak gvozdenog doba, 1.200 godina p.n.e.

06c3d5f60aa16606602513c855405526

Foto: NTNU Vitenskapsmuseet, Åge Hojem / Wikipedia

Hetiti su prvi masovno počeli da proizvode kovano gvožđe, oko 1400. godine p.n.e, a oko 1200. godine p.n.e. tehnologija kovanja gvožđa proširila se iz Male Azije na Evropu, Afriku i Aziju.

Izuzetno postojan materijal presudno je uticao na ljudsku ekspanziju. Oruđe od gvožđa omogućavalo je efikasnije obrađivanje zemlje, a samim tim i demografsku eksploziju.

Gvozdeno oružje i oklopi zamenili su druge metale, poput bronze, a civilizacije koje su imale ovaj metal brže su se širile od njihovih suseda.

Korišćenje betona kao građevinskog materijala, 200 godina p.n.e.

50e01ff06d74850be13c4c7d0268f007

Foto: Emanuele / Wikipedia

Do 200. godine p.n.e. Rimljani su razvili tehnologiju proizvodnje betona. Izuzetno čvrst i vodootporan, ovaj materijal je našao široku primenu: počev od izgradnje hramova i javnih trgova, pa sve do čuvenih rimskih akvadukta.

Beton je, takođe, doprineo da Rimljani zadrže vojnu i kulturnu dominaciju u delovima sveta pod svojom kontrolom. Razvili su široku mrežu kvalitetnih puteva, a beton su koristili i za izgradnju luka i pristaništa, koja su dodatno proširila uticaj Rima.

Razvoj teorije “pravednog rata”, 426. godine

27c69271dd1e56d9a4e0801ad8a8bab1

Foto: Wikipedia

Godine 426. Sveti Avgustin Hiponski objavio je svoje osnovno delo “De civitate Dei” (O Državi Božjoj), u kome razmatra načine opravdavanja rata, koji se kosio s pacifističkim vrednostima hrišćanstva.

Njegove misli su temelj Teorije pravednog rata, koju je italijanski filozof Toma Akvinski razvio sredinom 13. veka. Spisi Svetog Avgustina i Tome Akvinskog čine osnovu današnjeg shvatanja “pravednog rata”.

Pravedan rat, navodi “National Geographic”, “mora da objavi nadležna vlast… On mora da ima pravedan uzrok, a krajnji cilj mora biti uspostavljanje pravednog mira”.

Precizna navigacija, 1569. godine

aa4f830c6edf07f9669c899ffb393e24

Foto: Gerard van Schagen / Wikipedia

Sve do 1569, navigacija u velikim vodama bila je dugotrajan i težak posao. Zbog nepouzdanosti tadašnjih karata, navigatori su svaki čas morali da gledaju u kompas i prilagođavaju kurs.

Flamanski kartograf Gerhard Merkator napravio je kartu sveta koja je karakteristična po paralelnim podnevcima (meridijanima) sa jednakim međusobnim razmacima i uporednicima (paralelama) koji su takođe paralaleni, ali sa razmacima koji se povećavaju prema polovima.

Njegov kartografski metod, koji se i danas koristi, omogućio je navigatorima da lako i precizno odrede kurs i podstakao je istraživanja i evropsku ekspanziju.

Početak industrijske revolucije, 1712. godine

37ca38f49a1249cb772b0809e40436ec

Foto: Alcinoe, William Bell Scott / Wikipedia

Upotreba gvožđa i čelika, kao i otkriće novih izvora energije, podstakli su industrijsku revoluciju, koja je počela u Engleskoj, u 18. veku.

Parna mašina, koju je 1712. izumeo Tomas Njukomen, smanjila je potrebe za ljudskom energijom i, istovremeno, proširila mogućnosti transporta i proizvodnje.

Još neka značajna otkrića su parobrod, automobil, avion, telefon, radio, kao i organizacija rada (manufaktura).

Razvoj telekomunikacija, 1876. godine

7d476e31867f63a912c42227eaff1a4e

Foto: Wikipedia

Sedmog marta 1876. Američki zavod za patente dodelio je Aleksandru Grejemu Belu “jedan od najdragocenijih patenata u istoriji”.

Tri dana kasnije, Bel je svoj izum primenio da bi svom pomoćniku na drugom kraju hodnika rekao: “Gospodine Votsone, dođite ovamo. Potrebni ste mi.”

Telekomunikacija se proširila u celoj Americi, a 1927. obavljeni su i prvi međunarodni razgovori.

Broj pretplatnika mobilne telefonije širom sveta danas iznosi skoro sedam milijardi.

Letovi s posadom, 1903. godine

985c1fe15e8f410e587fd14c91c5007e

Foto: Fuller T L, Amesbury / Wikipedia

Iako je avion braće Rajt leteo samo 12 sekundi, bio je to prvi uspešan pokušaj upravljanja letelicom “težom od vazduha”. Braća Rajt usavršila su projekat i njihov avion je korišćen u izviđačkim misijama u Prvom svetskom ratu.

“National Geographic” navodi da su Britanci i Italijani dizajnirali prve bombardere 1913. godine.

Godinu dana kasnije, Francuska je montirala mitraljeze na svoje avione. Danas Sjedinjene Države raspolažu sa oko 13.000 vojnih letelica. Kina i Rusija, druge dve najveće vazduhoplovne sile, imaju po 2.000-3.000 vojnih letelica.

Projekat Menhetn i najmoćnije oružje za koje se zna, 1941. godine

289a5b0d3d87bc4de0967fe175121d27

Foto: Tanjug/AP

Mesec dana pre izbijanja Drugog svetskog rata nemački genije Albert Ajnštajn napisao je pismo, posle koga je Amerika ušla u nuklearnu trku s nacistima.

U pismu iz 1939. godine Ajnštajn je upozorio američkog predsednika Frenklina Ruzvelta da bi snažna nuklearna lančana reakcija uranijuma mogla da dovede do konstruisanja “ekstremno snažnih bombi novog tipa” – atomske bombe.

Dve godine kasnije, nastao je “Projekat Menhetn”, američki plan za projektovanje i izgradnju najrazornijeg oružja ikada proizvedenog.

Šestog avgusta 1945. u 8.15 h, svet je ušao u atomsku eru kada je upotrebljeno najrazornije oružje. Prva atomska bomba upotrebljena u ratu padala je 44,4 sekunde, pre nego što je oslobodilo oko 12.500 tona TNT iznad japanskog grada Hirošime.

Neviđena svemirska trka, 1954. godine

fca9584432a6a355a4dc97593bbc9743

Foto: Tanjug/AP

Godine 1954, Rusija je predložila da se izgradi veštački satelit i posle tri godine “Sputnjik 1” postaće prvi satelit koji kruži Zemljinom orbitom.

U saradnji s nemačkim aeronautičkim inženjerom Vernerom fon Braunom, Amerika je 1958. uspešno lansirala satelit “Eksplorer 1”.

Tri godine kasnije, ruski kosmonaut Jurij Gagarin postao je prvi čovek u svemiru, što je podstaklo Amerikance da 20. jula 1969. pošalju prvog čoveka na Mesec.

Privatne kompanije kao što su “SpaceX” Ilona Maska i “Virgin Galactic” Ričarda Bransona trenutno intenzivno rade na stvaranju platforme za svemirski turizam.

Revolucija Internet, 1991.

8dec37b3122ae1843df16e5ec4b3b295

Foto: Tanjug/AP

Kada je britanski programer Tim Berners-Li krajem 1960-tih godina izmislio Svetsku mrežu (World Wide Web), svet je ušao u eru interneta.

Li je razvio “softver koji povezuje sve srodne dokumente na njegovom računaru i ubrzo potom povezao mnoštvo računara kako bi korisnici mogli da podele dokumente bez baze podataka”, navodi “National Geographic”.

Danas više od tri milijarde ljudi koristi internet.

Regenerativna medicina, 1999. godine

47b83a56b25cd5bbe94d3a20541a43a5

Foto: Tanjug/AP

Prvi veliki korak u pravcu obnavljanja oštećenog organa ili izgubljenog uda učinjen je 1999. godine kada su lekari u Vejk Forestu uspeli da uzgoje novu jetru. Od tada naučnici usavršavaju regenerativne tehnike.

“Čak i mozak, za koji se nekada smatralo da je zabranjeno tle za regeneraciju pomoću matičnih ćelija na način na koji se to radi sa jetrom i kostima, postao je tema.

Istraživanja neuralnih matičnih ćelija (NSC), koje mogu da zamene uništene neurone žrtava moždanog udara, mogla bi da rezultiraju novim metodama lečenja oboljenja kao što su Parkinsonova i Alchajmerova bolest.”

businessinsider.com / M.A.

Izvor: blic.rs

___________________________________________________________________________________

FENOMENI TELA…

tamoiovde-logo

Zašto smo simetrični?

Kao i 99 odsto životinjskog sveta, ljudi su simetrični po jednoj vertikalnoj osi. Zašto je to tako?

Izuzimajući sitnice koje nas čine lepšim, svi imamo jednake leve i desne strane. Simetrični smo po tačno jednoj vertikalnoj osi. Takav tip simetrije se zove bilateralna simetrija, i tu osobinu delimo sa svim ostalim sisarima i većinom drugih životinja. Po prihvaćenim procenama, preko 99% životinjskih vrsta je bilateralno simetrično. Ako se pitate zašto – pa, postavljate jako dobro pitanje.

images-2015-12-zasto_su_ljudi_simetricni_aps_591600086Bilateralna simetrija je, po današnjim evolucionim saznanjima, vrlo stara osobina. Ona potiče najkasnije iz kambrijuma, perioda u istoriji Zemlje koji se završio pre više od 500 milijardi godina.

Bilateralnost se, dakle, razvija zajedno sa, ili čak i pre, „kambrijumske eksplozije“, vremena naglog razvoja kompleksnih organizama. Slagalicu njene pojave je jako teško sklopiti, ali neki bitni delovi jesu poznati.

Kimbrela

Ako pratimo poznate fosilne nalaze, najstariju jedinku sa jednakom levom i desnom stranom naći ćemo na istočnom kraku superkontinenta Gondvane, na teritoriji današnje Australije, pre 555 miliona godina. Ta životinja se zove kimberela (Kimberella).

Za nosioca laskave titule najstarije poznate bilateralne životinje, kimberela nije posebno naočita. Ovalnim telom dužine 15 centimetara nalik na mekušce kojima po današnjim saznanjima pripada, u zavisnosti od podvrste, kretala se istezanjem preko morskog tla prastare Zemlje. Hranila se tako što je „pasla“ mikroorganizme sa morskog dna.

Za razliku od nje, kimberelini savremenici većinom nisu bilateralno simetrični. Neki, poput meduze, radijalno su simetrični, što znači da se kroz njih može povući više vertikalnih ravni koje bi ih delile na dva jednaka dela. Drugi su poptuno asimetrični – recimo sunđeri. Međutim, iako i meduze i sunđeri postoje i danas, njihova telesna struktura nije dominantna među današnjim životinjama. Kimberelina jeste.

Naravno, kimberela verovatno nije baš najstarija bilateralna životinja, samo najstariji otkriveni fosil. Zato biolozi ponekad pričaju o „ur-bilateralnoj životinji“, kimberelinom (i našem) teorijskom pretku i izumitelju ove telesne konfiguracije. Ur-bilateralac je očigledno uradio nešto kako treba – ali šta?

Kretanje i okretanje

Postoji konsenzus da simetričnost pomaže kretanju: ako je telo simetrično, ono omogućava lakše prevazilaženje otpora vode (sasvim je sigurno da se kretanje prvo pojavilo u moru). Međutim, ova simetričnost nije obavezno bilateralna – i meduze imaju relevantno rešenje ovog problema. Drugim rečima, za potrebe kretanja evolucija nije mnogo izbirljiva po pitanju tipa simetrije. Tu u igru ulazi jedno skorašnje istraživanje dvojice naučnika iz Budimpešte.

Oni tvrde da je bitna evolutivna prednost mogućnost brzog okretanja: ona omogućuje bolju navigaciju, lakše izbegavanje opasnosti, uspešniji lov.

Bilateralno simetrične životinje mogu brzo manipulisati ukupnim otporom vode time što okreću svoju stranu sa većom površinom u smeru kretanja. Takvim postupkom se naglo zaustavljaju i omogućuju hitro okretanje. Po ovim istraživačima, ovo predstavlja ogromnu evolutivnu prednost bilateralne i nad radijalnom simetrijom i nad asimetričnim organizmima, i može predstavljati istorijski uzrok njene današnje sveprisutnosti.

Treba imati u vidu da je ovim istraživačima relevantni ekološki okvir kambrijum. Drugim rečima, naravno da ne treba očekivati da je moguće primeniti ovaj argument na ljudsku morfologiju. Međutim, ako iole drži vodu, argument mora raditi na primeru kimberele.

Naravno, bilo kakav „dokaz“ ovakvih evolutivnih prednosti kod životinja kao što je kimberela je nemoguće ponuditi u evolucionoj biologiji. Nemamo dovoljno uvida u tadašnje ekološke okvire. Kimberela nam svojim zatezanjem i istezanjem može delovati isuviše tromo da bi joj brzo okretanje bila bitna evolutivna prednost, ali ovakve intuicije ne mogu zameniti prave evolucione argumente. Međutim, postoje takvi „pravi“ evolucioni argumenti koji dovode ovu sliku u pitanje.

Gledanje i varenje

Jedan problem sa okretanjem kao evolutivnim pokretačem bilateralne simetrije je činjenica da nije poznato da li se bilateralnost uopšte prvo pojavila kod pokretnih organizama. Skorašnja filogenetska istraživanja, u kojima se ispituju genetske strukture različitih vrsta u potrazi za zajedničkim precima, ukazuju da se bilateralnost prvi put pojavila kod organizma koji se nije kretao, već je bio „prilepljen“ za morsko dno. Danas možemo primetiti direktne naslednike ovog nepokretnog ur-bilateralca među bilateralnim žarnjacima, koji su najčešće nepokretni.

Ako je ovo istraživanje tačno, onda možda postoje bitnije prednosti bilateralne simetrije nego prilikom kretanja i okretanja. Jedna pretpostavka je da je ova simetrija omogućila razvoj digestivnog trakta, kao i prvih čulnih sistema (preteča oka). „Spoljna“ simetrija je onda samo posledica potreba unutrašnjih organa.

S obzirom na to da ne znamo skoro ništa o ur-bilateralnoj životinji, teško da se danas možemo odlučiti za jednu od ovih teorija. Međutim, prave se veliki koraci u tom pravcu. Biologija odavno ne zavisi od senzacionalnih otkrića novih fosilnih ostataka. Pažljivim istraživanjem genetskih struktura, naslednosti i odlika organizama za koje se pretpostavlja da relevantno liče na pretpostavljene bilateralne pretke može se stvoriti uverljiva slika pojave bilateralnosti. Za tako nešto biće potrebno vreme.

U međuvremenu, može nas moriti drugo pitanje: kako god da je došlo do pojave i širenja ove simetričnosti, kako je ona opstala tako dugo, i postala tako sveprisutna? Drugim rečima, čak i kada bi znali kako je do nje došlo, kako to da smo čak i mi bilateralno simetrični?

Telesni planovi i evolutivni pritisci

Evolucija se najčešće razume kao proces, ili čak sila, koja deluje na osobine jedinki i populacija. „Osobina“ ovde može značiti svašta – od telesne simetričnosti do dužine ušiju ili obima nozdrve. Neke osobine su ključne za preživljavanje jedinke, dok su druge samo posledica prirode „sklapanja“ proteina na osnovu genetskog koda. Sve one se nasleđuju i tokom nasleđivanja mutiraju. Naravno, one osobine koje su ključne za preživljavanje omogućiće (u proseku!) jedinkama koje ih poseduju da preživljavaju do perioda kada su zrele za razmnožavanje.

Razmnožavanjem dolazi do nasleđivanja i širenja te osobine, često i do tzv. fiksacije, odnosno momenta kada neka osobina postaje prisutna u svakoj jedinki određene populacije.
Pojava i razvoj osobina ograničena je na najrazličitije načine, između ostalog, drugim osobinama, kao i prisutnim evolutivnim pritiscima. Drugim rečima, razvoj osobina zavisi i od toga koje osobine je moguće razviti. Ovaj kratki prikaz evolutivnih procesa služi da ilustruje ograničavajuću prirodu osobine kao što je bilateralna simetričnost.

Bilo da je ur-bilateralac bio pokretan nalik na Kimberelu ili stacionaran nalik na neke današnje žarnjake, određeni, za sada nepoznati, evolutivni činioci favorizovali su takav tip simetrije. Međutim, jednom kada je takav tzv. telesni plan došao u stadijum fiksacije, on je prirodno počeo da diktira razvoj drugih osobina.
Čulni sistem, varenje, lokomocija, kasnije različiti nervni sistemi – svi oni zavise od simetričnosti jedinke u kojoj se razvijaju, i razvijaju se u odnosu na nju. Simetričnost nije samo osobina u fiksaciji, ona je fundamentalna.

Skorašnja istraživanja na vinskim mušicama (Drosophila), tradicionalnim laboratorijskim kunićima evolucione biologije, pokazala su da je bezmalo nemoguće uticati na njihovu simetričnost.
Ovo je važno zato što se u eksperimentalnim uslovima može uticati na svakakve osobine ovih mušica: njihov kratki životni vek i veliki broj potomaka koji ostavljaju idealni su za ispitivanje evolutivnih promena. Međutim, simetrija se pokazala neprobojnom u slučaju osobina kao što su veličina očiju, kao i način savijanja krila.

Ako se ovaj pokazatelj „prevede“ na primer kimberele, ili na hipotetičkog ur-bilateralca, to nas navodi na zaključak da se simetričnost prosto vrlo rano ustalila kao osnova telesnog plana ogromnog broja životinja. Nakon što su se desili prvi bitni evolutivni proboji u okviru bilateralne simetrije, evolucija nije imala drugde nego da deluje u okviru ovog novog strukturalnog ograničenja. Sudeći po diverzitetu životinjskog sveta na našoj planeti, ona sa time nije imala problema.

Ako se pitamo zašto smo mi, zajedno sa 99 odsto životinjskog sveta, simetrični po jednoj horizontalnoj osi, odgovor je najverovatnije zato što je bilateralna simetrija tako stara i tako fundamentalna osobina. Ako se pitamo odakle ona tu isprva, kako se razvila i proširila – na to pitanje ćemo morati da čekamo još dugo. Ako je sudeći po nedostacima u fosilnim nalazima, možda nikada nećemo biti baš sasvim sigurni.

AUTOR: Nikola Zdravković za Elementarijum
Izvor: nationalgeographic.rs/Elementarijum

_______________________________________________________________________________