IDIOKRATIJA…

tamoiovde-logo

Kako se kroz evoluciju razvijala – glupost? Da li, nasuprot očekivanju da najpametniji lakše i češće preživljavaju, dolazi svet u kome će ljudski IQ biti sve niži i niži?

On je domišljat, otvoren, snalažljiv, vešt sa predmetima i sposoban da pronađe rešenje tamo gde drugi čak i ne vide da postoji problem – ispostavlja se da je, sažeto rečeno, inteligentan. Ako bi se kakvim vremeplovom čovek iz ranog, „mračnog“ srednjeg veka, premestio u sadašnjost, mogli bi se očekivati svakojaki scenariji (brojne smo videli u kojekakvim filmovima osrednje produkcije), no, nema nikakve sumnje da bi došljak iz prošlosti pre svega bio – iznenađen sposobnostima moderne civilizacije. Međutim, nije isključeno ni da bismo mi, sa druge strane, bili iznenađeni njegovim ličnim sposobnostima. I da bismo, gledajući ga kako se snalazi, uči i vlada alatkama, brzo uvideli upravo to – da je inteligentan.

Moglo bi se sasvim lako desiti da čovek iz prošlosti, suočen sa izazovom da preživi u novom svetu, pokaže daleko veću inteligenciju nego putnik u suprotnom smeru, odnosno savremeni čovek u za njega teško podnošljivim uslovima srednjeg veka. Da li to znači da su ljudi pre pet stotina godina bili inteligentniji od nas? A ljudi antike još inteligentniji, kao i da će za nekoliko hiljada godina zemlju nastanjivati vrsta bitno gluplja od one koja danas vlada svetom? Vrsta u kojoj bi bilo koji današnji čovek bio najpametniji čovek na svetu?

Genetičar Džerald Krabtri sa Univerziteta Stenford u Sjedinjenim Američkim Državama smatra da je upravo tako, i da inteligencija opada sa razvojem civilizacije, za šta nudi seriju sasvim inteligentnih, evolucionih argumenata. Ova takozvana idiokratska hipoteza je samo jedno od objašnjenja pojave gluposti u evoluciji. A ima i sijaset drugih.

Nešto, naime, nije u redu sa glupošću. Među onih nekoliko fenomena u prirodi, odnosno stvarnom životu, koji bi danas, 150 godina nakon objavljivanja Porekla vrstaČarlsa Darvina, mogli da dovedu u pitanje evoluciju nalazi se i glupost. Ona bi, kao pojava koja očigledno ne doprinosi uspešnosti jedne vrste, za evolucioniste morala da se povlači u iste one vilajete razvića gde su se sakrili nekadašnji ljudski rep ili noge kod plavog kita i drugih morskih sisara. No, očigledno da to nije slučaj. Svedočanstva ne treba ni navoditi.

Teorija evolucije, ili barem njena sintetička interpretacija, koja je obeležila dobar deo 20, a potom i 21. veka, najjednostavnije rečeno, počiva na tri mehanizma – mutaciji, genetičkom driftu i prirodnoj selekciji. Ova poslednja sila, polako, bez skokova, deluje na sve one osobine koje neka vrsta pokazuje, kroz borbu za opstanak, iz generacije u generaciju „ubija“ one gene koji se manifestuju u osobine nedovoljno prilagođene okruženju i  polako transformiše organizme ka uspešnijim, bolje adaptiranim i, na kraju krajeva, inteligentnijim. No, ako je tako, zašto se kroz prirodnu selekciju glupost ne smanjuje u novim generacijama? Zašto glupost već nije nestala pod selekcionim pritiskom?

PITANJE GENA

Od doba prosvećenosti pa naovamo, cena inteligencije među ljudima je porasla i od tada postaje sve viša. Glupost je, sa druge strane, postala specifičan kulturološki kult koji veseli sitne duše, a velikane poput Flobera ili Balzaka nagoni da pokušaju da je popišu i čak načine enciklopediju ljudskih gluposti. No, to ništa ne govori o tome da je danas ima više ili manje nego u prošlosti. Krajnje gledište je pomenuta Kratbrijeva hipoteza da ljudska vrsta postaje sve gluplja kako se više razvija. Nešto o tome se može videti u naučnofantastičnom filmu Majka Džuda Idiokratija iz 2006. godine, koji opisuje svet glupaka budućnosti i po kome je Kratbrijeva hipoteza dobila naziv.

Ljudska inteligencija je, naime, pojava za koju će genetičari danas reći da je uslovljena sa oko 1000 do 5000 gena iz ljudskog genoma. Dakle, to je nešto što je zapisano u DNK i što neprekidno mutira dok se prenosi iz generacije u generaciju. No, uz pretpostavku da, kao po nekom pravilu, ljudi više inteligencije imaju manje potomaka ili da se često uopšte ne reprodukuju, pametni u ukupnom rezervoaru gena predstavljaju manjinu. To znači da genetički drift, treća od pomenutih evolucionih sila, brišući manjinske gene „pametnih“, vodi ka tome da glupost sa generacijama postaje dominantna. Uz to, zahvaljujući kooperaciji među ljudima, koja je sve veća sa razvojem civilizacije, uslovi života su bolji i gluplji ljudi imaju manje šanse da zbog gluposti nastradaju, što otupljuje i oštricu prirodne selekcije. Po Kratbrijevom radu koji je objavljen u časopisu Trends in Genetics to nas sve vodi ka društvu, a možda i novoj vrsti, koja je sve gluplja i gluplja.

Da li to znači da su moderni ljudi manje inteligentni od neandertalaca, oni od erektusa, a da tamo dole, na dnu skale stoje geniji australopitekusi? Naravno da ne. Australopitekusi su, realno, pre tri miliona godina jedva hodali na dve noge, teško su se sporazumevali i mahom provodili vreme gledajući kako da bilo šta pojedu, a da ih iz visoke trave u savani ne zaskoči nešto što će njih pojesti pre toga. Teško da se to može porediti sa vrstom čije sonde napuštaju Sunčev sistem, a akceleratori pokušavaju da rekonstruišu početak stvaranja univerzuma.

No, idiokratska hipoteza to i ne tvrdi, već da glupost raste sa generacijama odnedavno, izazvana uređenošću razvijenijih ljudskih društava. Očigledno, u primitivnom okruženju, bistriji pećinski ljudi nisu mogli biti od velike koristi za svoje gluplje saplemenike – ako nekog pojedu predatori jer nije dovoljno brzo mislio, ostali ništa nisu mogli da učine. Selekcija je u tim uslovima činila svoje. A sa razvojem ljudskog društva stvari su postale malo lakše i, uopšte uzev, spoljni selekcioni pritisak je popustio. Tako je civilizacija, zapravo, omogućila gluposti da živi duže.

Ovakvo gledište, kao i svako koje ultimativno računa sa prirodnom selekcijom kao pozitivnom silom u ljudskoj zajednici, nije strano socijalnoj biologiji. Međutim, tu nešto nije u redu, u svakom slučaju. Ako dublje razmislite, ideja da se glupi sve više šlepaju na račun pametnih, a da pritom zagađuju genetski bazen je zastrašujuća – gluplje među nama može da odvede ne samo ka eugenici, nego i ka njenim praktičnim primenama, čije su zastrašujuće posledice u nacizmu dovele do koncentracionih kampova. U ukupnom rezultatu, ideja se pokazuje izrazito glupom.

DVE VRSTE PAMETI

Na sreću, više modernih istraživanja koja dolaze iz psihologije pokazuju da IQ ljudi kroz istoriju zapravo uopšte ne opada, nego da, naprotiv, raste. Mada bi se srednjovekovni čovek verovatno lakše snašao u našem okruženju i verovatno bio planetarna TV zvezda, nego savremeni koji bi u epohi surovog feudalnog uređenja preživeo tek koji sat, današnji ljudi ipak nisu gluplji od svojih prethodnika.

To u dobroj meri otklanja Kratbrijevu bojazan, uprkos takozvanom demografskom paradoksu da su razvijenija društva sve manje plodna, a možda baš zahvaljujući tome. No, inteligencija se nesumnjivo razvijala upravo zato da se izbori sa selekcijom – o tome svedoči gotovo sva nauka koja gleda u prošlost ljudske vrste. Od kromanjonaca, preko Vinčanskih ljudi, do prvih kultura Mesopotamije, a i nakon toga, ljudska stvorenja savlađuju sve napredniju i napredniju tehnologiju kako bi sebi olakšala baš to – preživljavanje.

Međutim, kako onda objasniti zašto je glupost tako neujednačeno prisutna? „Ako je pamet tako ubedljiva prednost u evoluciji, zašto onda bar nismo uniformnije inteligentni?“, pita se Sali Adi u članku u časopisu New Scientist, koji je bavi pitanjem šta pametne ljude nagoni da rade glupe stvari? Zašto glupost tako često u stvari pogađa i one koji su inteligentni? U svakom slučaju, to vodi ka jednom sasvim drugačijem gledištu – da inteligencija ne isključuje glupost. Ako se inteligencija i razvijala sa sve većim rastom mozga, stvarajući pod selekcionim pritiskom sve uspešnije vrste roda Homo, to ne mora da znači se i glupost istovremeno morala smanjivati.

Kako god, ljudsku inteligenciju, u ovom svetlu, vidimo kao sposobnost da se čovek prilagodi novim uslovima, što je uglavnom presudno za otpornost na prirodnu selekciju. No, da li je to zaista dovoljno da opiše sve one mentalne sposobnosti, sve one mogućnosti ljudske neuronske mreže koje smatramo inteligentnim ponašanjem? I sa druge strane, ako je prihvatimo u ruhu ove definicije, da li je inteligencija sama po sebi dovoljna da nam pomogne kad govorimo o prirodnoj sili kakva je prirodna selekcija? Ključni problem je, kao i uvek kad se govori o pameti, u vezi sa pomenutom definicijom samog pojma inteligencije. Jer, i bez sve one siline psiholoških škola i varijanti definicije inteligencije, svi smo, u odnosu na spoljnu pretnju, samo manje ili više glupi.

Tradicionalni IQ testovi, kao najrasprostranjeniji način da merimo inteligenciju, svakako nisu dovoljni da opišu sposobnost za suočavanje sa spoljnim izazovima. Između ostalih, kognitivni psiholozi Danijel Kaneman i Amos Tverski sa Prinstona otkrili su i opisali kako se pri obradi podataka mozak oslanja na dva različita sistema. Jedan od njih se može meriti IQ testovima i on je bliži logici. No, čovek donosi odluke i rešava probleme ne samo logičkom analizom nego i korišćenjem mnogo manje poznatim aparatom intuicije.

Mada ponekad sasvim nelogične, ove takozvane heuristike mogu biti izuzetno dragocene ako velikom brzinom birate da li će vas u mračnoj pećini pojesti medved ili ćete čekati da vas udari grom u prepotopskoj oluji. Ili svakodnevnije, ako odlučujete da li da ubrzate ili kočite u zamršenoj saobraćajnoj situaciji… Kako bi se sagledala mera tog drugog mehanizma razmišljanja, psiholozi pokušavaju da uporedo sa IQ skalom razviju i jednu novu – RQ, takozvanog koeficijenta racionalnosti, a to je parametar koji dobrim delom meri sposobnost procene rizika.

FUNKCIONALNI IDIOTIZAM

Poslednjih godina su se na ovom tragu pojavili silni radovi koji ukazuju na evolutivne prednosti raznovrsnih predrasuda. Neki od njih čak favorizuju stereotipne modele razmišljanja kao alatku kojom mozak brzo uspeva da reaguje u većini situacija, ne upuštajući se pritom u podrobnu analizu pojava. Možda vas to neprijatno iznenađuje, ali je sa evolutivne tačke gledišta povoljnije što se prirodno odmičemo od ljudi kad neobično mirišu ili se ponašaju drugačije od društvenih normi komunikacije – verovatnoća da nas zbog toga zadesi nešto neprijatno je očigledno veća. To ukazuje na dublje, evolutivno poreklo onih oblika odlučivanja koji su potekli iz stereotipnih gledišta i svega onog što obično smatramo glupim načinom razmišljanja.

Inteligencija ni sama po sebi ne isključuje glupo ponašanje. Da li se pojedinac koji zarad sopstvenog dobra, preživljavanja, veće zarade, lagodnijeg i dužeg života i veće šanse da svoj genetski materijal prenese potomstvu, ponaša glupo samo zato što sledi glupe postupke organizacija u kojima živi i radi? Zapravo ne – on se samo izuzetno dobro prilagođava samoj gluposti. Engleski i švedski naučnici Andre Spicer i Mats Alveson to nazivaju funkcionalnim idiotizmom.

Istražujući ponašanje i efikasnost izuzetno inteligentnih eksperata koje angažuju kompanije i države, Spicer i Alveson u nedavno objavljenoj studiji pokazuju da se takvi genijalci zapravo prilagođavaju rigidnim pravilima igre u kućama koje ih angažuju. To raduje poslodavce, ovim genijima život čini lakšim, ali zapravo onemogućuje da se njihova kreativnost, pamet i ideje iole iskoriste. Tako ubedljivo najpametniji svetski ekonomisti, ako su dovoljno dobro plaćeni, sa lakoćom učestvuju u potezima koji su za njih same vrlo razumni, ali su spolja posmatrano sasvim glupi za kompaniju i dovode do nečega kao što je ekonomska kriza ili pad berze.

Poslednjih godina, čitava serija radova ukazuje na još jednu okolnost – da se čovek tokom evolucije uopšte nije uvežbao da donosi logički zasnovane odluke, već one koje mu omogućuju da bude ubedljiv u komunikaciji sa drugima. A logično i ubedljivo, naravno, nije isto. Pogledajte samo bilo koju političku diskusiju od Cicerona pa sve do naših političara. Šta god mislili o njima i uopšte o porivu da se vlast uzima i neguje, sa stanovišta evolucije ljudi politike su sve, samo nisu glupi – setimo se samo toga da danas svaki četvrti muškarac u sebi nosi gene Džingis-kana, koji je svoj evolutivni zadatak očigledno obavio na najpametniji mogući način.

Tekst: Slobodan Bubnjević

Izvor: elementarium.cpn.rs

__________________________________________________________________________________________

Advertisements

REKORDER EVOLUCIJE…

tamoiovde-logo

Jakutski konj, nacionalni simbol i junak mnogih mitova i legendi, dosadašnji je rekorder u brzini evolucije među sisarima

jakutski-konjRuska republika Saha, poznatija kao Jakutija prostire se na dalekom istoku Sibira i poznata je kao oblast sa najnižim temperaturama na svetu. Ovo veliko prostranstvo, iako hladnije od Severnog pola, stalno je naseljeno. Region u kome temperatura sa letnjih 30 stepeni zimi može pasti i do minus 60 nije standardno i idealno mesto za ljudska naselja.

Ipak, već vekovima ovaj prostor naseljavaju ljudi u čijem životu najvažniju ulogu ima konj. Jakutski konj je nacionalni simbol, junak mnogih mitova i legendi, u nekima od njih čak predstavljen i kao čovekov predak, a nedavno je postao i glavna tema biološkog istraživanja Univerziteta u Kopenhagenu.

Zahvaljujući ovom konju, koji svojom građom podseća na ponija, život jakutskog naroda je znatno lakši. U surovo hladnim uslovima sa velikim količinama snega, jedino on može da preveze robu i ljude, a bez ove životinje, stanovnici Jakutije bi zimi bili izolavani jedni od drugih. Osim toga, mleko i meso ovih niskih ali masivnih konja bitan su deo jakutske ishrane.

Za retke turiste ove oblasti, najupečatljivija slika su upravo konji koji trče snežnim predelima, žive napolju i uspevaju da pronađu hranu koja se nalazi i sedam metara ispod snega. Jakutski konji nisu divlji, ali ove domaće životinje ne žive slično kao njihovi srodnici u drugim krajevima sveta.

Iako su temperature ekstremno niske, vreme uglavnom provode napolju, a zbog prirodne nemogućnosti da im čovek obezbedi dovoljno hrane, često su prinuđeni da je traže kopajući zaleđenu zemlju i sneg. Kako ovi konji žive u uslovima u kojima drugi pripadnici njihove vrste ne mogu – pitanje je koje je pokrenulo međunarodni tim naučnika, predvođen doktorom Ludovik Orlandom da započne istraživanje njihovog genoma.

EVOLUCIJA NIJE MOGLA DA ČEKA

yakutian-horseU istraživanju je korišćen genom devet sadašnjih konja ove ledene oblasti, genom jednog konja starog 5.200 godina i jednog koji je ove predele naseljavao početkom 19. veka, kao i veliki broj genoma drugih domaćih i divljih konja. Geni su pokazali sličnost između savremenih jakutskih i domaćih mongolskih konja, što ide u prilog zaključku istarživačkog tima, da su ove životinje došle između 13. i 15. veka zajedno sa ljudima iz Mongolije.

Simbol Jakutije zapravo je doseljenik, jedan je od zaključaka istraživanja koje je sproveo tim doktora Orlanda. Konji koji su bili autohtona vrsta ove oblasti, izumrli su pre oko 5.000 godina, bili su savremenici mamuta, a genomi dobijeni iz njihovih ostataka ne ukazuju ni na kakvu vezu sa današnjim jakutskim konjima.

Činjenica da jakutski konji žive u arktičkim uslovima tek oko 800 godina, dovela je do zaključka koji je najviše iznenadio istraživački tim. Ova životinja je dosadašnji rekorder u brzini evolucije među sisarima. Za samo 100 generacija, uspela je da razvije osobine neophodne za preživljavanje u novim uslovima a osam vekova je za proces evolucije izuzetno mali vremenski period, pa se može reći da je ova vrsta konja evoluirala gotovo preko noći. Ovako brze promene su svakako podstaknute ekstremnim uslovima života u kojima je opstanak bio toliko ugrožen da evolucija nije mogla da čeka.

Kod današnjih konja je u odnosu na njihove pretke iz Mongolije izmenjen fenotip, a geni su promenili svoju ekspresiju razvijajući osobine neophodne za opstanak. Ove genetske promene su uticale ne razvoj dlake koja je postala duga i gusta  pa stvara debelo krzno koje zadržava toplotu.

Promene su uticale i na veličinu tela, hormonske procese i metabolizam, kao i stvaranje potkožnog sloja masti koji je dobar toplotni izolator. Metabolizam jakutskih konja karakterišu velike sezonske razlike. Tokom kratkih toploh perioda kada su pašnjaci obrasli hranom, ove životinje akumuliraju rezerve masti, a tokom zime smanjuju svoje aktivnosti.

Tim naučnika je ovim istraživanjem otkrio slučaj izuzetno brze evolucije, ali i još jednu zanimljivu činjenicu – jakutski konji imaju genetske sličnosti sa drugim arktičkim vrstama, pre svega sa današnjim ljudima koji naseljavaju ovu oblast i mamutima koji su nekada ovde živeli. Ova pojava je poznata kao evoluciona konvergencija – fenomen kada nepovezane grupe organizama izložene sličnim uslovima života razvijaju i slične osobine u cilju adaptiranja.

Tekst: Jovana Nikolić 

Izvor: elementarium.cpn.rs

__________________________________________________________________________________

DINOSVILLE…

tamoiovde-logo

Prirodnjački centar Srbije Svilajnac predstavlja spoj nauke, obrazovanja i turizma na vrlo specifičan način. Takav koncept čini ga jedinstvenim u ovom delu Evrope.

TAMOiOVDE-Prirodnjački centar Svilajnac20160506_124929Prirodnjački centar Srbije Svilajnac izgrađen je na najfrekventnijem turističkom pravcu – na samo 6 km od auto-puta, a pored regionalnog puta Markovac-Svilajnac-Despotovac u neposrednoj blizini kompleksa Sportsko-turističkog centra.

Njegova atraktivnost ogleda se u jedinstvu velikog izložbenog prostora i zabavnog dino-parka na otvorenom.

Veliki izložbeni prostor u samom objektu sadrži četiri tematske izložbe, na čijim postavkama su radili stručnjaci Prirodnjačkog muzeja Beograd i Rudarsko-geološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

„Geološki vremeplov“ jedna je od najatraktivnijih izložbi i predstavlja nastanak planete Zemlje i njen razvoj kroz epohe sve do postanka čoveka.

Posetioci doživljavaju svojevrsno putovanje u prošlost kroz prikaze geološke istorije Zemlje od Velikog praska do pojave savremenog čoveka. Sticanje znanja kroz ovu izložbu zapravo je avantura.

TAMOiOVDE-060520161285„Svet dinosaurusa“ smeštena je u centralnom delu zgrade. Paleonotološku postavku čini sedam skeleta različitih vrsta dinosaurusa koji na jedinstven način dočaravaju period mezozoika.

Sve skeletne replike rađene su po uzoru na originalne fosile. Utemeljena na naučnim činjenicama ova izložba posetioce na najbolji i najatraktivniji način upoznaje sa osnovama paleontologije.

TAMOiOVDE-DINO-060520161306„Svet minerala i stena“ predstavlja minerale i stene od koih je izgrađena naša planeta. Pored minerala i stena koji su karakteristični za Srbiju postavka sadrži i primerke veoma retkih minerala što je čini ekskluzivnom.

Jedan od najatraktivnijih eksponata je mineral Jadarit koji je za sada pronađen jedino na teritoriji naše zemlje, a koji po svom hemijskom sastavu odgovara čuvenom Kriptonitu iz Supermenovih stripova.

„Biodiverzitet Srbije“ predstavlja bogatstvo flore i faune naše zemlje. Sve vrste su originalne i napravljene specijalnim preparatorskim metodama. Smeštene su u karakteristične situacije, prikazane kroz sva četiri godišnja doba i kroz različite delove dana. Ova izložba na autentičan način prikazuje prirodna bogatstva Srbije.

Postavka – “Paleontologija” – pokazuje kako izgleda iskopavanje na terenu, uz osnovni alat paleontologa, kao i prave fosile dinosaurusa iz S.A.D, dok je izložba „Nebesko kamenje“ postavka o meteoritima, koja se sastoji od tri replike značajnijih meteorita koji su pali na teritoriju Srbije.

Od aprila 2016. godine Prirodnjački centar Srbije bogatiji je za još dve ekskluzivne izložbe:

Bioarheologija Đerdapa” na interesantan način predstavlja posetiocima jedinstvenu kulturu Lepenskog Vira, koja je otkrivena početkom šezdesetih godina na srpskoj strani Dunava u Đerdapu, a čije je istraživanje nastavljeno 2006. godine. Tokom godina istraživanja na ovom lokalitetu otkriveno je naselje čija je starost oko 10.000 godina i pripada granici mezolit-neolit, kao i niz predmeta iz svakodnevnog života, umetničke tvorevine, alati, oruđa i dobro očuvani ljudski skeleti.

Svedoci ledenog doba” na autentičan način prikazuje impozantne primerke megafaune koji su tokom poslednjeg Ledenog doba (pre oko 16 miliona godina) živeli na prostorima današnje Srbije i koji su sa tih prostora nestali pre oko 10.000 godin

Osim izložbenog prostora u objektu se nalaze i specijalizovane učionice i laboratorije namenjene naučno-istraživačkom radu.

-DINO-TAMOiOVDEDINOSVILLE – Zabavni park smešten je na otvorenom u nastavku zgrade Prirodnjačkog centra.

Dino – Najveći deo parka zauzima jedinstvena postavka dinosaurusa u njihovim živim oblicima i autentičnom okruženju. U parku se nalazi preko 20 replika različitih vrsta dinosaurusa, od kojih je najveća replika Diplodokusa visoka 11, a dugačka 20 metara.

Šetnja kroz vulkan – Kroz Park se kreće kružnom putanjom u čijem je centralnom delu model vulkana visine oko 10 m. Oko vulkana je prostrana zelena površina sa izgrađenim minijaturnim jezerom, a može se ući i u unutrašnjost vulkana.

Igra i opuštanje – Obod parka sadrži kafe-restoran za predah i opuštanje. Najmlađi posetioci imaju u parku svoj „kutak“ sa igraonicama, koje su koncipirane tako da oni budu u ulozi istraživača i naučnika i da kroz igru uđu u složeni svet nauke. Na ovaj način deci nauka postaje zabavna. U parku je smeštena i bogato opremljena suvenirnica koja prati tematiku parka.

Vizija ljudi koji čine tim Prirodnjačkog centra Svilajnac je da stvore instituciju od nacionalnog značaja, koja će postati važan centar nauke, edukacije, zabave. Tim stručnjaka radiće na stvaranju dobrih naučnih programa, na organizaciji i postavci stalnih izložbi, ali i na stalnoj inventivnosti i novim sadržajima, kako bi vremenom Prirodnjački centar Svilajnac postao naučno-zabavni brend.

Izvor teksta:prirodnjackicentar.rs

Foto: Bora*S

_________________________________________________________________________________

FotoPlus


______________________________________________________________________________

ŠTA ZNAJU PAPAGAJI…

tamoiovde-logo

Čudesni svet ptica: Šta papagaj zna?

Koliko su inteligentni? Zašto imitiraju ljudski govor? Šta im omogućava dug život? – samo su neka od pitanja koje naučnici postavljaju kada se susretnu sa papagajima

Rainbow Lory with youngs, Australia / (Trichoglossus haematodus moluccanus), Image: 43241911, License: Royalty-free, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, imageBROKER

Foto: Profimedia

Svojom lepotom i neobičnim sposobnostima već hiljadama godina osvajaju ljude.

Zauzeli su primetno mesto na nastarijim pećinskim crtežima, prvim stihovima, legendama, basnama, a imati pernatog pratioca bila je stvar prestiža daleko pre nego što se ustalila praksa čuvanja kućnih ljubimaca.

U dvadesetom veku kada su putovanja postala dostupnija, a daleki predeli počeli da se približavaju, ove ptice postaju jedan od najčešćih izbora pri kupovini kućnog ljubimca. Ipak, tek krajem dvadesetog veka naučnici počinju da intenzivnije proučavaju papagaje, a vreme značajnih otkrića je pred nama.

Koliko su inteligentni? Zašto imitiraju ljudski govor? Šta im omogućava dug život? – samo su neka od pitanja koja zadaje ovaj red ptica.

Papagaji spadaju u one životinje čije ponašanje najviše odgovara čovekovom pojmu inteligencije, pa među naučnicima ima onih koji ih metaforično nazivaju ”pernatim primatima”.

Dok su prva istraživanja inteligencije životinja bila usmerena na primate i pojedine grupe sisara, ptice, kao životinje koje se na prvi pogled previše razlikuju od čoveka, nisu bile čest predmet ovakvih posmatranja. Međutim rezultati retkih eksperimenata su bili iznenađujući, mada često i kontroverzni, pa je sintagma ”ptičiji mozak” izgubila uvredljivo značenje a pažnja kognitivnih naučnika je počela da se usmerava upravo ka pticama.

Skoro 400 vrsta papagaja naseljava različite predele planete, tačnije njenu južnu poluloptu iako su u dalekoj prošlosti živeli i u drugim delovima sveta, a razlike u njihovim prirodnim karakteristikama i načinima života ogledaju se i u navikama i sposobnostima. Sa druge strane, značajne su razlike u osobinama papagaja koji žive u prirodi i kućnih ljubimaca iz odgajivačnica, a istraživači imaju daleko veći broj informacija dobijen posmatranjem onih koji žive među ljudima.

Ipak, živeći u laboratorijama i stanovima papagaji su zadržali veliki broj osobina karakterističan za njihove rođake koji slobodno lete prašumama. Imati papagaja za kućnog ljubimca u isto vreme znači imati pored sebe najdivlju i najpitomiju životinju. Čak i njihovo imitiranje čovekovog govora u stvari je preneto ponašanje iz prirodnih staništa, a čovek je za njih često isto što i član jata. 

Prijateljstvo 

Primećeno je da se papagaji kao kućni ljubimci veoma vezuju za ljude, druge ptice, a u nekim slučajevima čak i za pse i mačke. Uzrok leži u njihovoj socijalnoj prirodi. Naime, u prirodi uglavnom sve vrste papagaja žive u uređenim i složenim grupama a istraživanje sa američkog Nacionalnog instituta za matematičku i biološku sintezu iz 2014. godine potvrđuje da ove ptice pamte individue iz svog jata kao i međusobne odnose.

U istraživanju, koje je obuhvatalo posmatranje divljih monah papagaja u Argentini i zatvorenih na Floridi, utvrđeno je da među individuama postoji odnos koji bi se mogao nazvati prijateljstvom. Prema rečima, Elizabet Hobson, biologa sa Nju Meksiko Stejt Univerziteta, između dve individue se gradi snažna veza i onda kada nije motivisana reprodukcijom ili potragom za hranom.

Čitava grupa, prema njenim rečima, podseća na školsko odeljenje u kome dete iz minuta u minut menja odluku sa kim će provoditi svoje vreme u zavisnosti od toga da li želi da jede, odmara, igra se, uči, ali i u zavisnosti od prethodno izgrađenih odnosa sa drugima.

sta_papagaj_zna_720573900

Foto:Profimedia

U prilog razvijenom socijalnom životu ide i vest iz 2015. godine kada je tim istraživača sa Odeljenja za psihologiju Njujorškog univerziteta u Oneonti primetio da tigrice zevaju kada vide da to čine i druge jedinke.

Ovakvo ponašanje je tada prvi put uočeno kod životinja koje nisu sisari, a od ranije je povezivano sa empatijom.

Još uvek nije sigurno zašto se zevanje prenosi među tigricama, ni da li je to karakteristično za ostale vrste papagaja, ali je ova vest dala signal da je društveni život papagaja možda zanimljiviji i složeniji nego što se mislilo.  

Prema rečima Lea Jozefa, direktora Australijske nacionalne kolekcije divljeg sveta, potraga za hranom je papagaje učinila veoma socijalnim i inteligentnim životinjama. Voće i pre svega semenke, koji se nalaze na njihovom meniju, veoma su nesiguran izvor hrane. Ponekad je potrebno preleteti velike daljine, a nekada je teško predvideti gde se hrana nalazi pa je efikasnije u potragu za ručkom krenuti u grupi, naročito ako u njoj postoji neki sistem komunikacije.

Leo Jozef tvrdi da su se i društveni i nervni sistem papagaja tokom evolucije razvijali tako da im omoguće da dele infromacije.

AUTOR: Jovana Nikolić

za Elementarijum 16. 04. 2016.

Izvor: nationalgeographic.rs

_________________________________________________________________________

VELIKE ISTORIJSKE PREKRETNICE…

tamoiovde-logo

14 DOGAĐAJA KOJI SU PROMENILI ISTORIJU

“National Geographic” je objavio listu 100 događaja koji su promenili svet: istorijske prekretnice, revolucionarne ideje i naučna dostignuća presudno su uticali na čovečanstvo.

“Business insider” se ograničio na 14 događaja koji su promenili vojnu istoriju: od otkrića vatre do stacioniranja najmoćnijeg oružja na svetu.

Otkrivanje vatre, pre 1,4 miliona godina

3c2507037ef4654405b29f0637118cc1

Foto: U.S. Marine Corps, Nathan McCord / Wikipedia

Prvi izum koji je odvojio savremene ljude od njihovih evolucionih predaka bilo je namerno paljenje vatre.

Dok su ranije vrste, kao što je Homo erectus, koristile prirodno izazvanu vatru, Homo sapiens je prvi svesno počeo da je pali.

Korišćenje vatre je omogućilo ljudima da pripremaju hranu, da se greju i osvetljavaju prostor.

Paljenje vatre označava početak svih tehnologija koje čovek koristi i utire put obradi metala i izradi stabilnijeg oruđa.

Korišćenje luka i strele, 15.000 godina p.n.e.

73dcad210d53c614b4650c05e1439d53

Foto: Jastrow / Wikipedia

Pretpostavlja se da su prvi lukovi i strele pravljeni od materijala koji nema dug vek trajanja, pa nije poznato kada su prvi put proizvedeni.

Najstariji otkriveni lukovi nađeni su u Holmegardu (Danska) i napravljeni su 9.000 godina p.n.e.

Ljudi su ovo oružje verovatno stvorili kako bi lakše lovili životinje, a pretpostavlja su da je nastalo posle primitivnijih projektila, kao što su izbacivač koplja i bumerang.

Vrlo brzo, luk i strela su prilagođeni za vojnu upotrebu. “National Geographic” navodi da su 5.400 godina p.n.e. strele već bile glavno oružje.

Primena točka, 3.500 godina p.n.e.

d9e48a1de045fe522c4eda9c8841ed98

Foto: Wikipedia

Točak je u širu upotrebu ušao najkasnije 3500. godine p.n.e. i bitno je uticao na različite aspekte društva, uključujući i transport, korišćenje grnčarskog točka i razvoj vodeničnog točka.

Oko 2000. godine p.n.e. točak ulazi i u vojnu upotrebu.

Hetiti su prva poznata civilizacija koja je koristili kočije sa konjskom zapregom.

Početak gvozdenog doba, 1.200 godina p.n.e.

06c3d5f60aa16606602513c855405526

Foto: NTNU Vitenskapsmuseet, Åge Hojem / Wikipedia

Hetiti su prvi masovno počeli da proizvode kovano gvožđe, oko 1400. godine p.n.e, a oko 1200. godine p.n.e. tehnologija kovanja gvožđa proširila se iz Male Azije na Evropu, Afriku i Aziju.

Izuzetno postojan materijal presudno je uticao na ljudsku ekspanziju. Oruđe od gvožđa omogućavalo je efikasnije obrađivanje zemlje, a samim tim i demografsku eksploziju.

Gvozdeno oružje i oklopi zamenili su druge metale, poput bronze, a civilizacije koje su imale ovaj metal brže su se širile od njihovih suseda.

Korišćenje betona kao građevinskog materijala, 200 godina p.n.e.

50e01ff06d74850be13c4c7d0268f007

Foto: Emanuele / Wikipedia

Do 200. godine p.n.e. Rimljani su razvili tehnologiju proizvodnje betona. Izuzetno čvrst i vodootporan, ovaj materijal je našao široku primenu: počev od izgradnje hramova i javnih trgova, pa sve do čuvenih rimskih akvadukta.

Beton je, takođe, doprineo da Rimljani zadrže vojnu i kulturnu dominaciju u delovima sveta pod svojom kontrolom. Razvili su široku mrežu kvalitetnih puteva, a beton su koristili i za izgradnju luka i pristaništa, koja su dodatno proširila uticaj Rima.

Razvoj teorije “pravednog rata”, 426. godine

27c69271dd1e56d9a4e0801ad8a8bab1

Foto: Wikipedia

Godine 426. Sveti Avgustin Hiponski objavio je svoje osnovno delo “De civitate Dei” (O Državi Božjoj), u kome razmatra načine opravdavanja rata, koji se kosio s pacifističkim vrednostima hrišćanstva.

Njegove misli su temelj Teorije pravednog rata, koju je italijanski filozof Toma Akvinski razvio sredinom 13. veka. Spisi Svetog Avgustina i Tome Akvinskog čine osnovu današnjeg shvatanja “pravednog rata”.

Pravedan rat, navodi “National Geographic”, “mora da objavi nadležna vlast… On mora da ima pravedan uzrok, a krajnji cilj mora biti uspostavljanje pravednog mira”.

Precizna navigacija, 1569. godine

aa4f830c6edf07f9669c899ffb393e24

Foto: Gerard van Schagen / Wikipedia

Sve do 1569, navigacija u velikim vodama bila je dugotrajan i težak posao. Zbog nepouzdanosti tadašnjih karata, navigatori su svaki čas morali da gledaju u kompas i prilagođavaju kurs.

Flamanski kartograf Gerhard Merkator napravio je kartu sveta koja je karakteristična po paralelnim podnevcima (meridijanima) sa jednakim međusobnim razmacima i uporednicima (paralelama) koji su takođe paralaleni, ali sa razmacima koji se povećavaju prema polovima.

Njegov kartografski metod, koji se i danas koristi, omogućio je navigatorima da lako i precizno odrede kurs i podstakao je istraživanja i evropsku ekspanziju.

Početak industrijske revolucije, 1712. godine

37ca38f49a1249cb772b0809e40436ec

Foto: Alcinoe, William Bell Scott / Wikipedia

Upotreba gvožđa i čelika, kao i otkriće novih izvora energije, podstakli su industrijsku revoluciju, koja je počela u Engleskoj, u 18. veku.

Parna mašina, koju je 1712. izumeo Tomas Njukomen, smanjila je potrebe za ljudskom energijom i, istovremeno, proširila mogućnosti transporta i proizvodnje.

Još neka značajna otkrića su parobrod, automobil, avion, telefon, radio, kao i organizacija rada (manufaktura).

Razvoj telekomunikacija, 1876. godine

7d476e31867f63a912c42227eaff1a4e

Foto: Wikipedia

Sedmog marta 1876. Američki zavod za patente dodelio je Aleksandru Grejemu Belu “jedan od najdragocenijih patenata u istoriji”.

Tri dana kasnije, Bel je svoj izum primenio da bi svom pomoćniku na drugom kraju hodnika rekao: “Gospodine Votsone, dođite ovamo. Potrebni ste mi.”

Telekomunikacija se proširila u celoj Americi, a 1927. obavljeni su i prvi međunarodni razgovori.

Broj pretplatnika mobilne telefonije širom sveta danas iznosi skoro sedam milijardi.

Letovi s posadom, 1903. godine

985c1fe15e8f410e587fd14c91c5007e

Foto: Fuller T L, Amesbury / Wikipedia

Iako je avion braće Rajt leteo samo 12 sekundi, bio je to prvi uspešan pokušaj upravljanja letelicom “težom od vazduha”. Braća Rajt usavršila su projekat i njihov avion je korišćen u izviđačkim misijama u Prvom svetskom ratu.

“National Geographic” navodi da su Britanci i Italijani dizajnirali prve bombardere 1913. godine.

Godinu dana kasnije, Francuska je montirala mitraljeze na svoje avione. Danas Sjedinjene Države raspolažu sa oko 13.000 vojnih letelica. Kina i Rusija, druge dve najveće vazduhoplovne sile, imaju po 2.000-3.000 vojnih letelica.

Projekat Menhetn i najmoćnije oružje za koje se zna, 1941. godine

289a5b0d3d87bc4de0967fe175121d27

Foto: Tanjug/AP

Mesec dana pre izbijanja Drugog svetskog rata nemački genije Albert Ajnštajn napisao je pismo, posle koga je Amerika ušla u nuklearnu trku s nacistima.

U pismu iz 1939. godine Ajnštajn je upozorio američkog predsednika Frenklina Ruzvelta da bi snažna nuklearna lančana reakcija uranijuma mogla da dovede do konstruisanja “ekstremno snažnih bombi novog tipa” – atomske bombe.

Dve godine kasnije, nastao je “Projekat Menhetn”, američki plan za projektovanje i izgradnju najrazornijeg oružja ikada proizvedenog.

Šestog avgusta 1945. u 8.15 h, svet je ušao u atomsku eru kada je upotrebljeno najrazornije oružje. Prva atomska bomba upotrebljena u ratu padala je 44,4 sekunde, pre nego što je oslobodilo oko 12.500 tona TNT iznad japanskog grada Hirošime.

Neviđena svemirska trka, 1954. godine

fca9584432a6a355a4dc97593bbc9743

Foto: Tanjug/AP

Godine 1954, Rusija je predložila da se izgradi veštački satelit i posle tri godine “Sputnjik 1” postaće prvi satelit koji kruži Zemljinom orbitom.

U saradnji s nemačkim aeronautičkim inženjerom Vernerom fon Braunom, Amerika je 1958. uspešno lansirala satelit “Eksplorer 1”.

Tri godine kasnije, ruski kosmonaut Jurij Gagarin postao je prvi čovek u svemiru, što je podstaklo Amerikance da 20. jula 1969. pošalju prvog čoveka na Mesec.

Privatne kompanije kao što su “SpaceX” Ilona Maska i “Virgin Galactic” Ričarda Bransona trenutno intenzivno rade na stvaranju platforme za svemirski turizam.

Revolucija Internet, 1991.

8dec37b3122ae1843df16e5ec4b3b295

Foto: Tanjug/AP

Kada je britanski programer Tim Berners-Li krajem 1960-tih godina izmislio Svetsku mrežu (World Wide Web), svet je ušao u eru interneta.

Li je razvio “softver koji povezuje sve srodne dokumente na njegovom računaru i ubrzo potom povezao mnoštvo računara kako bi korisnici mogli da podele dokumente bez baze podataka”, navodi “National Geographic”.

Danas više od tri milijarde ljudi koristi internet.

Regenerativna medicina, 1999. godine

47b83a56b25cd5bbe94d3a20541a43a5

Foto: Tanjug/AP

Prvi veliki korak u pravcu obnavljanja oštećenog organa ili izgubljenog uda učinjen je 1999. godine kada su lekari u Vejk Forestu uspeli da uzgoje novu jetru. Od tada naučnici usavršavaju regenerativne tehnike.

“Čak i mozak, za koji se nekada smatralo da je zabranjeno tle za regeneraciju pomoću matičnih ćelija na način na koji se to radi sa jetrom i kostima, postao je tema.

Istraživanja neuralnih matičnih ćelija (NSC), koje mogu da zamene uništene neurone žrtava moždanog udara, mogla bi da rezultiraju novim metodama lečenja oboljenja kao što su Parkinsonova i Alchajmerova bolest.”

businessinsider.com / M.A.

Izvor: blic.rs

___________________________________________________________________________________

FENOMENI TELA…

tamoiovde-logo

Zašto smo simetrični?

Kao i 99 odsto životinjskog sveta, ljudi su simetrični po jednoj vertikalnoj osi. Zašto je to tako?

Izuzimajući sitnice koje nas čine lepšim, svi imamo jednake leve i desne strane. Simetrični smo po tačno jednoj vertikalnoj osi. Takav tip simetrije se zove bilateralna simetrija, i tu osobinu delimo sa svim ostalim sisarima i većinom drugih životinja. Po prihvaćenim procenama, preko 99% životinjskih vrsta je bilateralno simetrično. Ako se pitate zašto – pa, postavljate jako dobro pitanje.

images-2015-12-zasto_su_ljudi_simetricni_aps_591600086Bilateralna simetrija je, po današnjim evolucionim saznanjima, vrlo stara osobina. Ona potiče najkasnije iz kambrijuma, perioda u istoriji Zemlje koji se završio pre više od 500 milijardi godina.

Bilateralnost se, dakle, razvija zajedno sa, ili čak i pre, „kambrijumske eksplozije“, vremena naglog razvoja kompleksnih organizama. Slagalicu njene pojave je jako teško sklopiti, ali neki bitni delovi jesu poznati.

Kimbrela

Ako pratimo poznate fosilne nalaze, najstariju jedinku sa jednakom levom i desnom stranom naći ćemo na istočnom kraku superkontinenta Gondvane, na teritoriji današnje Australije, pre 555 miliona godina. Ta životinja se zove kimberela (Kimberella).

Za nosioca laskave titule najstarije poznate bilateralne životinje, kimberela nije posebno naočita. Ovalnim telom dužine 15 centimetara nalik na mekušce kojima po današnjim saznanjima pripada, u zavisnosti od podvrste, kretala se istezanjem preko morskog tla prastare Zemlje. Hranila se tako što je „pasla“ mikroorganizme sa morskog dna.

Za razliku od nje, kimberelini savremenici većinom nisu bilateralno simetrični. Neki, poput meduze, radijalno su simetrični, što znači da se kroz njih može povući više vertikalnih ravni koje bi ih delile na dva jednaka dela. Drugi su poptuno asimetrični – recimo sunđeri. Međutim, iako i meduze i sunđeri postoje i danas, njihova telesna struktura nije dominantna među današnjim životinjama. Kimberelina jeste.

Naravno, kimberela verovatno nije baš najstarija bilateralna životinja, samo najstariji otkriveni fosil. Zato biolozi ponekad pričaju o „ur-bilateralnoj životinji“, kimberelinom (i našem) teorijskom pretku i izumitelju ove telesne konfiguracije. Ur-bilateralac je očigledno uradio nešto kako treba – ali šta?

Kretanje i okretanje

Postoji konsenzus da simetričnost pomaže kretanju: ako je telo simetrično, ono omogućava lakše prevazilaženje otpora vode (sasvim je sigurno da se kretanje prvo pojavilo u moru). Međutim, ova simetričnost nije obavezno bilateralna – i meduze imaju relevantno rešenje ovog problema. Drugim rečima, za potrebe kretanja evolucija nije mnogo izbirljiva po pitanju tipa simetrije. Tu u igru ulazi jedno skorašnje istraživanje dvojice naučnika iz Budimpešte.

Oni tvrde da je bitna evolutivna prednost mogućnost brzog okretanja: ona omogućuje bolju navigaciju, lakše izbegavanje opasnosti, uspešniji lov.

Bilateralno simetrične životinje mogu brzo manipulisati ukupnim otporom vode time što okreću svoju stranu sa većom površinom u smeru kretanja. Takvim postupkom se naglo zaustavljaju i omogućuju hitro okretanje. Po ovim istraživačima, ovo predstavlja ogromnu evolutivnu prednost bilateralne i nad radijalnom simetrijom i nad asimetričnim organizmima, i može predstavljati istorijski uzrok njene današnje sveprisutnosti.

Treba imati u vidu da je ovim istraživačima relevantni ekološki okvir kambrijum. Drugim rečima, naravno da ne treba očekivati da je moguće primeniti ovaj argument na ljudsku morfologiju. Međutim, ako iole drži vodu, argument mora raditi na primeru kimberele.

Naravno, bilo kakav „dokaz“ ovakvih evolutivnih prednosti kod životinja kao što je kimberela je nemoguće ponuditi u evolucionoj biologiji. Nemamo dovoljno uvida u tadašnje ekološke okvire. Kimberela nam svojim zatezanjem i istezanjem može delovati isuviše tromo da bi joj brzo okretanje bila bitna evolutivna prednost, ali ovakve intuicije ne mogu zameniti prave evolucione argumente. Međutim, postoje takvi „pravi“ evolucioni argumenti koji dovode ovu sliku u pitanje.

Gledanje i varenje

Jedan problem sa okretanjem kao evolutivnim pokretačem bilateralne simetrije je činjenica da nije poznato da li se bilateralnost uopšte prvo pojavila kod pokretnih organizama. Skorašnja filogenetska istraživanja, u kojima se ispituju genetske strukture različitih vrsta u potrazi za zajedničkim precima, ukazuju da se bilateralnost prvi put pojavila kod organizma koji se nije kretao, već je bio „prilepljen“ za morsko dno. Danas možemo primetiti direktne naslednike ovog nepokretnog ur-bilateralca među bilateralnim žarnjacima, koji su najčešće nepokretni.

Ako je ovo istraživanje tačno, onda možda postoje bitnije prednosti bilateralne simetrije nego prilikom kretanja i okretanja. Jedna pretpostavka je da je ova simetrija omogućila razvoj digestivnog trakta, kao i prvih čulnih sistema (preteča oka). „Spoljna“ simetrija je onda samo posledica potreba unutrašnjih organa.

S obzirom na to da ne znamo skoro ništa o ur-bilateralnoj životinji, teško da se danas možemo odlučiti za jednu od ovih teorija. Međutim, prave se veliki koraci u tom pravcu. Biologija odavno ne zavisi od senzacionalnih otkrića novih fosilnih ostataka. Pažljivim istraživanjem genetskih struktura, naslednosti i odlika organizama za koje se pretpostavlja da relevantno liče na pretpostavljene bilateralne pretke može se stvoriti uverljiva slika pojave bilateralnosti. Za tako nešto biće potrebno vreme.

U međuvremenu, može nas moriti drugo pitanje: kako god da je došlo do pojave i širenja ove simetričnosti, kako je ona opstala tako dugo, i postala tako sveprisutna? Drugim rečima, čak i kada bi znali kako je do nje došlo, kako to da smo čak i mi bilateralno simetrični?

Telesni planovi i evolutivni pritisci

Evolucija se najčešće razume kao proces, ili čak sila, koja deluje na osobine jedinki i populacija. „Osobina“ ovde može značiti svašta – od telesne simetričnosti do dužine ušiju ili obima nozdrve. Neke osobine su ključne za preživljavanje jedinke, dok su druge samo posledica prirode „sklapanja“ proteina na osnovu genetskog koda. Sve one se nasleđuju i tokom nasleđivanja mutiraju. Naravno, one osobine koje su ključne za preživljavanje omogućiće (u proseku!) jedinkama koje ih poseduju da preživljavaju do perioda kada su zrele za razmnožavanje.

Razmnožavanjem dolazi do nasleđivanja i širenja te osobine, često i do tzv. fiksacije, odnosno momenta kada neka osobina postaje prisutna u svakoj jedinki određene populacije.
Pojava i razvoj osobina ograničena je na najrazličitije načine, između ostalog, drugim osobinama, kao i prisutnim evolutivnim pritiscima. Drugim rečima, razvoj osobina zavisi i od toga koje osobine je moguće razviti. Ovaj kratki prikaz evolutivnih procesa služi da ilustruje ograničavajuću prirodu osobine kao što je bilateralna simetričnost.

Bilo da je ur-bilateralac bio pokretan nalik na Kimberelu ili stacionaran nalik na neke današnje žarnjake, određeni, za sada nepoznati, evolutivni činioci favorizovali su takav tip simetrije. Međutim, jednom kada je takav tzv. telesni plan došao u stadijum fiksacije, on je prirodno počeo da diktira razvoj drugih osobina.
Čulni sistem, varenje, lokomocija, kasnije različiti nervni sistemi – svi oni zavise od simetričnosti jedinke u kojoj se razvijaju, i razvijaju se u odnosu na nju. Simetričnost nije samo osobina u fiksaciji, ona je fundamentalna.

Skorašnja istraživanja na vinskim mušicama (Drosophila), tradicionalnim laboratorijskim kunićima evolucione biologije, pokazala su da je bezmalo nemoguće uticati na njihovu simetričnost.
Ovo je važno zato što se u eksperimentalnim uslovima može uticati na svakakve osobine ovih mušica: njihov kratki životni vek i veliki broj potomaka koji ostavljaju idealni su za ispitivanje evolutivnih promena. Međutim, simetrija se pokazala neprobojnom u slučaju osobina kao što su veličina očiju, kao i način savijanja krila.

Ako se ovaj pokazatelj „prevede“ na primer kimberele, ili na hipotetičkog ur-bilateralca, to nas navodi na zaključak da se simetričnost prosto vrlo rano ustalila kao osnova telesnog plana ogromnog broja životinja. Nakon što su se desili prvi bitni evolutivni proboji u okviru bilateralne simetrije, evolucija nije imala drugde nego da deluje u okviru ovog novog strukturalnog ograničenja. Sudeći po diverzitetu životinjskog sveta na našoj planeti, ona sa time nije imala problema.

Ako se pitamo zašto smo mi, zajedno sa 99 odsto životinjskog sveta, simetrični po jednoj horizontalnoj osi, odgovor je najverovatnije zato što je bilateralna simetrija tako stara i tako fundamentalna osobina. Ako se pitamo odakle ona tu isprva, kako se razvila i proširila – na to pitanje ćemo morati da čekamo još dugo. Ako je sudeći po nedostacima u fosilnim nalazima, možda nikada nećemo biti baš sasvim sigurni.

AUTOR: Nikola Zdravković za Elementarijum
Izvor: nationalgeographic.rs/Elementarijum

_______________________________________________________________________________

KAKO I ZAŠTO NASTAJU FOBIJE…

tamoiovde-logo

Pošto smo se već upoznali sa fobijama kao jednom psihološkom fenomenu veoma širokog dijapazona, vreme je da pređemo na još dublju analizu. U ovom tekstu ćemo govoriti o jednom važnom pitanju vezanom za ovaj poremećaj, a to je: kako i zašto nastaju fobije? Isto tako, videćemo koji su to mehanizmi koji stoje u pozadini fobija, odnosno, načina kako se one manifestuju u glavi i ponašanju čoveka.

picture-for-Halloween-1444927823_12Da se podsetimo prvo šta su tačno fobije. Dakle, fobija je neki iracionalan i preteran strah od nekog predmeta, objekta, situacije ili radnje.

Ovaj strah nije zasnovan na realnom stanju stvari, tj. ono čega se osoba plaši je veoma malo verovatno da se desi, ili je jednostavno potpuno preuveličano.

Takođe, taj strah je takav da često osobu tera da unapred izbegava objekte kojih se plaši, “ograđujući” se od mnogih stvari, što će je onemogućiti da kvalitetno i funkcionalno živi.

Kada imamo ovakvu situaciju, možemo govoriti o fobiji kao psihičkom poremećaju.

Ovu definiciju smo sada ponovili kako bismo čitaoce koji nisu čitali prethodni tekst „na brzinu“ uveli u problematiku, ali, još važnije, izneli smo je upravo da bi pokušali na osnovu nje razumeti i sam fenomem fobija.

Na pitanje kako nastaju i kako funkcionišu fobije možemo delimično odgovoriti postavljanjem jednog drugog pitanja – a to je: zašto uopšte postoje fobije, tj. zašto čovek uopšte ima tendenciju da se toliko plaši nečega?

Ako se oslonimo na evoluciona objašnjenja, onda teoretisanje o ovom problemu dobija jednu posebnu crtu. Naime, po teoriji evolucije, svi smo mi ovde i ovakvi kakvi smo jer smo uspeli da se izborimo da budemo ovde. To što smo mi danas, u fizičkom i psihičkom smislu, je proizvod duge i konstantne borbe za preživljavanje.

Građa našeg tela, fizička konstitucija, naš imunitet i svi telesni mehanizmi su zapravo zaslužni za uspeh ili neuspeh određene jedinke da preživi i prenese potomstvo. Činjenica da, na primer, mi sada idemo na dve noge je proizvod toga što je ovakva građa tela u stvari bila dobra da se preživi u određenim uslovima, te je zato opstala i do danas. Da kretanje na dve noge nije dobro za čoveka, onda nijedan primerak naše vrste ne bi preživeo do danas, i mi ne bismo išli na dve noge. Imamo i ovoliki mozak upravo zato jer je on služio kao dobro sredstvo da pripomogne efikasnijem preživljavanju. Oni koji su preživeli, oni su i prenosili svoje gene, te smo tako nasledili sve što danas imamo od naših predaka – zato jer je njima pomoglo u preživljavanju.

Kada je reč o psihičkom domenu, evolucionisti tvrde da smo isto tako nasledili i određene (ako ne i sve) mehanizme, koji su adekvatni i služe svrsi što uspešnijeg preživljavanja; ili su, pak, ti isti mehanizmi nusproizvod nečeg drugog, što je bilo značajno za uspešnije produžavanje sopstvene loze. U svakom slučaju, prema ovim teorijama, mi imamo emocije koje imamo jer su nam potrebne, ili su nam nekada bila potrebne, za preživljavanje.

U set ovih bazičnih emocija koje su genetski određene i nasleđene spada i strah. Strah je zapravo jedna od najbazičnijih emocija. Ujedno, on je i od krucijalnog značaja za preživljavanje i zato se genetski prenosio od pretka do pretka – jednostavno je nemoguće preživeti bilo koji kontekst, u koži bilo kog bića, ako nema straha kao mehanizma. Kako to?

Pa, zamislite sledeću situaciju: ide tako vaš davni, davni predak, šumom. Krenuo je da traži hranu, ili je u misiji da oplodi neku ženku i započne porodicu. Najednom, čuje se šuštanje u grmlju, brundanje, rika, cika. On, uplašen, pomisli da je u grmu neka strašna životinja (koja želi njega za večeru), pobegne odakle je došao – i spasi svoju glavu. Dobro, danas nije uspeo u tome što je namerio, sutra će imati novu priliku. Ako ništa drugo, krenuće drugim putem. E sad, zamislimo da u grmu nije bilo ničega opasnog po život. Naš jadni predak se prepao bez razloga i ostao bez večere ili bez ženke, za džabe. Uplašio se, danas bi rekli “ispao je kukavica”.

Ali zamislimo i da je u grmu bila stvarno neka opaka životinja, koja ne bi časila časa da ga u slast pojede. On je, pobegavši, sigurno sebi produžio život i šansu da sledeći put oplodi ženku i prenese svoje gene na potomstvo. Tako, strah mu je pomogao da preživi, te je, gledano iz ovog ugla, strah u stvari jedna dobra stvar. Isto tako, pripadnici njegovog plemena koji nemaju strah, upadali bi u raznorazne situacije u kojima bi bivali pojedeni, ubijeni, slomljeni i tako dalje, pre nego što bi sazreli da imaju potomstvo, ili stigli da prenesu svoje gene. Znači, oni ne bi preneli tu svoju neustrašivost ni na koga. Samo ovi koji se plaše će preneti svoje gene, među kojima će biti i ovi “plašljivi” geni. Stoga, ako se ikad uplašite od nečega i pomislite da ste kukavica, znajte da su i vaši preci bili ponekad kukavice i da je to jedan od razloga zašto ste vi sada ovde.

Međutim, ono što je takođe važno je to da su se strahovi naših predaka bili vezani za stvarne pretnje, za situacije koje su ugrožavale šanse za preživljavanje i onemogućavake funkcionalan život. Strahovi su, tako, pomagali čoveku da automatski izbegne i brzo odreaguje na opasnost. Istraživanja su pokazala da postoje tačno i unapred određeni strahovi kod beba, koji su vezani za konkretne objekte. Na primer, jedan od urođenih strahova je strah od paukova, insekata (zapravo od svih oblika koji “podsećaju” na insekte). Ovaj strah je prenesen direktno genetski na potomstvo, a priroda je udesila da to bude tako jer će omogućiti i bebi, koja još i ne zna šta je pauk, da instinktivno izbegava takve “objekte” u celosti. Ovo je zato jer su insekti predstavljali stvarnu i realnu opasnost po čoveka, u vremenima kada su ljudi živeli u većinsko prirodnom okruženju.

Kao što znamo, paukovi mogu biti veoma otrovni i čak smrtonosni. Isto tako, neki insekti mogu prenositi neke bolesti. Ujed pauka takođe, nije nimalo prijatna stvar. Po ovom šablonu se može objasniti i većina fobija: miševa se često plašimo jer je poznato da mogu prenositi bolesti, u šta su se naši preci nekada davno uverili i na svojoj koži. Zmije su takođe čest predmet fobija, a to verovatno zato što postoji urođen strah od njih, jer je i ujed velikog broja zmija otrovan. Naravno, ako odmah po rođenju znate šta je loše po vas i znate da ga treba izbegavati, to će vam dati velike šanse da odrastete i uspešno prenesete svoje gene.

Ono što je za nas sada interesantno, to je da je veliki procenat od ukupnog broja fobija vezan upravo za ove iskonske i urođene strahove – od paukova, zmija, miševa, mraka, i slično. Ove situacije su nekada davno bile opažene kao veoma opasne od strane naših predaka i umanjivale su šanse za prenošenje potomstva, te su, u njihovom (a kasnije i u našem) mozgu ostale upečaćene kao nešto što je najbolje u celosti izbegavati (a strah će nam pomoći u tome). Te iste „slike“ i dan danas čine da se neki od nas pošteno prepadnu kada se sretnu sa istim.

Čitava ova priča o strahovima kao urođenim mehanizmima preživljavanja nam je sada bitna za objašnjenje nastanka fobija. Videli smo da su strahovi nešto što je urođeno, a često i dobro po čoveka. Međutim, ono što je tu dobro je to kada su strahovi realni, tj. vezani za stvarne pretnje i javljaju se u slučaju realne opasnosti. Na primer, iskoči medved, vi se uplašite. Ili, pauk vam se popne na ruku, vi se trznete. Ono što ne valja, to je kada su ovi strahovi preterani i potpuno odsečeni od konteksta i stvarne situacije.

Na primer, ljudi koji imaju arahnofobiju (strah od paukova) se žestoko prepadnu čak i kada samo vide sliku pauka. Tu, naravno, nešto nije u redu, jer pauk na slici vam ne može ništa. Isto tako, normalno je da vam je nelagodno ako se nađete u šumi u mrklom mraku – ali ako se plašite bilo kojeg mraka, na primer čak i kada se ugasi svetlo u sobi, onda je to nerealan i iracionalan strah. Kao što smo već par puta rekli, upravo to je ono što se dešava kod fobija – prirodni strahovi bivaju iskrivljeni i usmereni na objekte i situacije koje su nepreteće, što same strahove onda čini neprirodnima.

Sada smo rasvetlili jedan dobar deo misterije o fobijama. Očigledno je da je neka vrsta prirodnih “fobija” od određenih stvari urođena i u genetskom je kodu svih nas. Sledeće glavno pitanje sada nije zašto se javljaju strahovi, već zašto se urođeni i prirodni strahovi vezuju za nerealne situacije i neprirodne objekte.

Ovde je na delu jedna druga “mašinerija” psihičkih mehanizama, o kojoj ćemo govoriti u narednom tekstu.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Fobije – drugi deo

FELJTON: Psihički poremećaji (12)

Prethodni članak: Fobije-prvi deo

__________________________________________________________________________________

OSVESTITE ZAKRŽLJALU INTUICIJU…

tamoiovde-logo

Povratite svoju moć!

Anri Bergson, čuveni filozof i nobelovac, koji je postao poznat po zasnivanju filozofskog pravca pod imenom intuicionizam, pokušao je da objasni šta je to intuicija. Na to je bio podstaknut shvatanjem da se svet oko nas i u nama ne može objasniti pukim intelektom, pozitivistički, već samo uz pomoć intuicije koja povezuje intelekt i instinkt.

tumblr_lh9mwtKkqo1qe6uhf

Foto: zivotna-skola.hr

Jednom divnom i kratkom rečenicom on je objasnio novu misao koja je u stanju približiti stvarnost, a da je pri tom ne iskrivi:

Intuicija je bljesak evidencije.

Kako drugačije, nego ovom preciznom rečenicom objasniti uvide i spoznaje koji su ljudima spašavali živote, spajali ih sa srodnim dušama, donosili im nebrojena blaga i činili da izbegnu negativne događaje. Samo neko ko je osetio trenutak u kom je unapred znao šta će se dogoditi i u skladu s tim znanjem delovao, može razumeti intuiciju. Na svu sreću, svi na ovom svetu su bar jednom to doživeli.

Sedamdeset godina posle smrti čuvenog filozofa Bergsona, koji je potvrdio nezvanične teorije da svaka prava i istinska filozofija na svom kraju odlazi u duhovnost, metafiziku i mistiku, intuicija je fenomen koji se sve više integriše u našu svakodnevicu i kom se prilazi gotovo naučno i egzaktno, u nastojanju da se on razvije, razume i praktično primeni.

Šesto čulo ne nosi tek tako ovaj naziv. Dobro nam je poznato pet osnovnih čula i bez njih naš život ne bi imao gotovo nikakvog smisla. Međutim, ono šesto, zakržljalo i neprimetno jer se većina pravi kao da i ne postoji, igra toliko bitnu i važnu ulogu u našem životu, da svako ko bi iskusio njegov puni kapacitet korišćenja više ne bi pomislio da ga se odrekne. A u pitanju je zaista, samo odricanje od moći, a samim tim i od odgovornosti.

Intuicija je naša urođena osobina, naše čulo i deo bića koji je u stanju da nas blistavom svetlošću provede kroz život i nauči sve što treba naučiti, kada bi mu samo to dozvolili.

Intuicija, u svom najnižem, nerazvijenom obliku, ispoljava se kao uvid, tj. Kratak osećaj delića Istine koji nas usmeri gde treba. Čak i to je mnogim ljudima previše, pa ostaju zapanjeni i u čudu prepričavaju svoj neverovatni doživljaj. Međutim, u svom razvijenom obliku, intuicija nudi širok arsenal sposobnosti i moći, koje život običnog čoveka pretvaraju u nešto sasvim drugačije i lepše.

Neke od tih sposobnosti su predviđanja, dakle, vrlo jasni i nesumnjivi uvidi koji nude širu sliku Istine, kao i osećaj da smo vođeni višim razumevanjem, zatim sposobnost da komuniciramo sa živim svetom oko nas, s biljkama, životinjama, kao i da empatički osetimo ljude u potpunosti.

Jezik simbola kojim Univerzum komunicira s nama postaje sve razumljiviji, poruke koje nam stižu putem najčudnijih prenosilaca lako bivaju rastumačene, a osećaj da smo vođeni samim tim postaje čvršći. Intuicija u svom najvišem obliku predstavlja Znanje, stanje opšte povezanosti sa apsolutnom istinom, Bogom i svime stvorenim gde nema mesta za strah i sumnju.

Osoba koja je svoje šesto čulo razvila postaje kreativna i sposobna da prihvati kontrolu nad svojim životom. Ona zna da je kokreator vlastite realnosti i s radošću igra ovozemaljsku igru stvaranja i učenja, oslobođenja svih strahova i barijera.

Dok smo bili deca, bili smo više takve osobe, sledili smo svoje instinkte i s radošću stvarali svaki svoj dan. Kako smo rasli, izgubili smo povezanost sa stanjem Istine i prihvatili Matricu koju nam je svet odraslih stavio preko očiju.

Ipak, mnogi su svoje oči otvorili i povratili „detinji“ pogled. Takvih ljudi je, na svu sreću, sve više na ovoj planeti.

Izvor: Atma

__________________________________________________________________________________

Anri Bergson (franc. Henri Bergson; Pariz, 18. oktobar 1859. – Pariz, 4. januar 1941.), francuski filozof.

Bergson

Anri Bergson

Anri Bergson je veliki filozof koji je ostavio traga u 20. veku. Bio je izvrstan matematičar, a zatim prelazi na humanističke nauke. Predao je dva doktorata: Esej o neposrednim datostima svesti, i jedan na latinskom o Aristotelovom shvatanju mesta. Predaje na koledžu de France, sluša ga Etijen Gilsone, T. E. Eliot, predaje i u Americi, član je francuske akademije i to kao prvi Jevrejin koji je ušao u nju.

Imao je i političku karijeru, umire u 81. godini. Naginjao je rimokatoličanstvu, a da nikada nije prešao na njega, a 1927. dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Čitava filozofija mu je spiritualistička alternativa pozitivizmu 20. veka.

Dela
Materija i pamćenje
Stvaralačka evolucija (ovo mu je najbitnije delo, a zbog te evolucije rimokatolička crkva ga nije volela)

Temeljna Bergsonova intuicija koja hrani njegovu filozofsku spekulaciju skupljena je u iskaz da vreme nije atomičko već ono što traje. Time je izjednačio vreme i trajanje (DUREÉ). Pod uticajem pozitivizma i prirodnih nauka na vreme se gledalo kao i na prostor – da je deljivo na delove međusobno različite po tome što je pre, a što posle. Bergson smatra da to nije tako pa se utiče neposrednim datostima svesti: vreme nije nešto poput tačaka već kontinuirano i protežno, sastavljeno od dimenzija: prošlost, sadašnjost i budućnost.

Ispitujući činjenice svesti vidimo da one nisu homogene, već da se svest sastoji od heterogenih međusobno prožimajućih momenata koji konstituišu jedno trajanje. Vreme je zbog toga suslednost trajne svesti pa je u svojoj biti trajanje, proces u neprestanom obogaćivanju te je nedeljivo. Trajanje osim datosti svesti karakteriše čitavu stvarnost – stvarnost nema kao najviši princip bitak već je poslednji princip svekolike stvarnosti životni zamah, ELAN VITAL. Zaista je stvaralačka evolucija sa bitnom karakteristikom trajanja, a koja je onda metoda istraživanja takve stvarnosti?

Metoda ne može biti pozitivistička – ona je pogodna za stvarnost koju redukuje na šeme, a nije pogodna za filozofiju – tu je potrebna metoda koja je u mogućnosti približiti se stvarnosti, a da je ne iskrivi. Ta metoda ne dolazi od ratia – on je kompetentan samo za atomičnu stvarnost. Zato je naša metoda intuicija koja povezuje instinkt i intelekt.

Statička religija temelji se na pripovedanju kojim se čovek brani od štetnih uticaja, a motivirana je obećanjem večne kazne ili nagrade. Dinamička religija temelji se na intuiciji apsolutnoga i na mističnom sjedinjenju sa njim tako da je praktični vid ove religije mistični život. Tu Bergson proučava grčki i istočni misticizam, jevrejske proroke i hrišćansku mistiku pa zaključuje da je mistika hrišćanstva jedina koja je uspela u posvemašnjoj meri – tu se mistika skroz iskristalizovala. Ovde Bergson stiže do Božje opstojnosti koju postavlja na temeljima skroz drugačijim od logičkih, za koje drži da ne dokazuju ništa: potrebno je ovde verovati misticima – to su eksperti koji znaju o čemu govore baš kako verujemo doktoru kad je u pitanju naše zdravlje.

Počekom 20. veka u Francuskoj se formira bergsonovska škola na koju utiče anglosaksonski pragmatizam, a koja ide dalje od Bergsona. On je pak na svojoj samrti zaželeo da mu se spale spisi pa nam od njega nije ništa ostalo osim nekih.

Izvor: sr.wikipedia.org/sr

_____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

LEPOTA NIJE MIT…

tamoiovde-logo

Mozak je automatski prepoznaje

Često se može čuti da je „lepota mit, da prava lepota dolazi iznutra“, a čak 70 odsto žena je u okviru jednog istraživanja o lepoti i sreći reklo da se „osećaju lepše kada su zadovoljne sobom“.

225456Svi oni koji veruju u „demokratsku“ ideju lepote, odnosno da svako, na svoj način, može da bude lep, biće neprijatno iznenađeni rezultatima do kojih su došli austrijski naučnici.

„Lepota nije stvar ukusa, ona objektivno postoji“, ističu istraživači, čija je studija objavljena u časopisu Nature.

„Lepota nam pruža pouzdane informacije o uzrastu, plodnosti, zdravlju, a naš mozak je navikao da je prepoznaje“, navode oni, dodajući da su „ljudska bića opsednuti lepotom“.

„A uz takvu opsesiju, jasno je da postoji nešto dublje od same kulturološke pojave“, kaže bečki antropolog Karl Gramer.

Priča o lepoti nije počela sa glumicama ni manekenkama, a današnja potreba da se govori o „imperfekcijama“ ove ili one zvezde modnih pista ne znači da se lepota može relatizovati.

Mada priznaje da sve to može da utiče, iako vrlo malo, na naše poimanje lepote, Gramer ističe da je estetski sud kompleksna mešavina genetskih, kulturoloških i objektivnih faktora kojima je potrebno puno, jako puno vremena, da bi evoluirali.

Na pitanje koja je onda prava lepota, istraživači daju primer egipatske kraljice Nefertiti, čija se bista, stara 3.300 godina, čuva u Novom muzeju u Berlinu: puna usta, visoke jagodice, bademaste oči.
Ovaj ideal lepote, koji je postojao u antičkom Egiptu, i dalje opstaje.

Novim instrumentima neuronauka identifikovane su glavne karakteristike privlačnosti nekog lica. Reč je pre svega o simetriji i seksualnom dimorfizmu (telesnoj razlici između mužjaka i ženke iste vrste).

Simetrično lice je pre svega znak zdravog telesnog razvoja, oslobođenog kako genetskih tako i infektivnih bolesti. Izrazito ženstveno lice, poput Nefertitinog, ukazuje na plodnost.

Teško je odoleti osobi koja poseduje takve crte lica jer samo njeno posmatranje stimuliše pojedine delove našeg mozga, stvarajući osećaj zadovoljstva.

„Kada vidimo lepo lice imamo osećaj kao da smo dobili premiju na lotou, dok kada vidimo ružno lice osećaj je kao da smo izgubili novac“, napominju autori studije.

Mozak reaguje brzo, automatski na lepotu koja ga asocira na ideju o dobroti, sa svim praktičnim (i nesvesnim) implikacijama koja ona podrazumeva.

Ali, da li je time stvar zapečaćena jednom zauvek?

„Dugo je lepota bila vrednost koju nije bilo moguće falsifikovati. Danas su se, međutim, stvari promenile, pa se tako Nefertitine usne, jagodice i oči, mogu kupiti“, navodi Garmer.

„Potrebno je još 10 do 20 generacija plastične hirurgije da bismo videli evolutivne posledice“, tvrdi on, upozorivši ipak da mozak nije lako prevariti.

„Jer i kada promenite simetriju lica, miris tela će vas odati“, zaključio je Gramer.
Izvor i foto: Tanjug/O.Toskić, ilustracija

__________________________________________________________________________________________

DIZANJE RUKE…

tamoiovde-logo

Šta nam je zajedničko sa žabama i slonovima?

Ruka je veza između naših misli i sveta oko nas. Mi, ljudi, koristimo ruke da ložimo vatru, šijemo jorgane, upravljamo avionom, pišemo, kopamo, uklanjamo tumore i izvlačimo zeca iz šešira. Ljudski mozak, sa svojom neograničenom kreativnošću, možda i jeste ono što našu vrstu čini posebnom. Ali, da nije ruku, nijedna velika ideja koju smislimo ne bi bila ništa drugo do pusta želja.

images-2012-06-dizanje_ruke_aps_173986203

Ilustracije: Brajan Kristi

A to što možemo da koristimo ruke za toliko mnogo radnji, treba da zahvalimo njihovoj izvanrednoj građi, odnosno anatomiji. Ispod kože ruke su izuzetno složen splet različitih tkiva.

Devet različitih mišića kontroliše samo palac. Neki od njih su pričvršćeni za kosti šake, dok drugi vijugaju do gornjeg dela ruke. Ručni zglob je pokretljivi snop kostiju i ligamenata, prožet krvnim sudovima i nervima. Nervi imaju svoje završetke u vrhovima prstiju. Ruka ima veliki raspon snage, od najfinije do ogromne.

Časovničar koristi ruke da pod mikroskopom postavlja opruge na njihovo mesto, a igrač bejzbola koristi istu anatomiju da baci loptu brzinom od 160 km na sat.

Ljudska šaka je toliko izuzetna da je 1833. godine znameniti škotski hirurg ser Čarls Bel posvetio čitavu jednu knjigu, „Šaka: njen sklop i vitalne funkcije, kao dokaz uspešne kreacije”. U to vreme već je počela da kruži teorija evolucije, ali Bel je smatrao da već i sam pogled na ljudsku šaku demantuje takve gluposti. „Ona je poslednji i najbolji dokaz principa adaptacije, dokaz promišljene Božje kreacije”, zapisao je u svojoj knjizi.

Samo je jedan problem u Belovoj tvrdnji. On nije objasnio zašto i druge vrste imaju ruke. Nema nikakve sumnje šta je pet prstiju na kraju orangutanove ruke. Ali u drugim slučajevima treba se zagledati malo pažljivije. Krila slepog miša, recimo, na prvi pogled deluju kao kožne opne. Ali, ispod toga, slepi miš ima isto pet prstiju kao orangutan i čovek, a ručni zglob mu se takođe sastoji od brojnih kostiju povezanih sa dugim kostima ostatka ruke.

U svojoj knjizi „Poreklo vrsta” Čarls Darvin je istakao ovu neobičnu podudarnost. „Ima li išta zanimljivije”, pita se on, „od toga da ljudska šaka, predviđena za hvatanje, šaka krtice za kopanje, konjska noga, delfinovo peraje i krilo slepog miša imaju u osnovi istu građu?”

Darvin je za to imao jednostavan odgovor. Mi smo u srodstvu sa slepim miševima i svim drugim životinjama koje imaju ruke, a svi smo ih nasledili od nekog zajedničkog pretka.
Da bi istražili evoluciju ruku, naučnici tokom poslednjih 150 godina tragaju za fosilima na svim kontinentima. Porede anatomiju ruku savremenih životinja. Proučavaju gene odgovorne za građu ruku. I svaki put nailaze na potvrdu Darvinove tvrdnje.

Naše ruke počele su da evoluiraju pre najmanje 380 miliona godina i to počevši od peraja. Ali ne od pljosnatih, žbicastih peraja zlatne ribice, već od mišićavih, snažnih peraja izumrlih predaka današnje ribe dvodihalice. U tim podrepnim perajama bilo je nekoliko krupnih kostiju koje odgovaraju kostima naših ruku. Vremenom su potomci ovih životinja dobili i sitnije kosti koje odgovaraju našim zglobovima i prstima. Prsti su kasnije postali odvojeni da bi životinje mogle da se hvataju za podvodnu vegetaciju dok se probijaju kroz nju.

Prvobitne ruke su bile mnogo neobičnije od savremenih. Neke vrste su imale po sedam prstiju, a druge čak osam. Ali, u vreme kad su kičmenjaci počeli da se kreću po kopnu, pre oko 340 miliona godina, broj prstiju sveden je na pet. Naučnici još uvek ne znaju zašto nikada više nije vraćen prvobitni broj prstiju.
Ipak, među savremenim vrstama postoji velika raznolikost u obliku šake, počev od delfinovih peraja i orlovih krila do ruku lenjivca koje liče na kuke.

Pažljivim proučavanjem živih vrsta, naučnici su počeli da uviđaju molekularne promene koje su dovele do dramatično različitih varijacija. Shvatili su da su, i pored spoljnih razlika, sve ruke u suštini iste. Postoji čitava mreža raznih gena koji su odgovorni za građu šake, a sve šake su nastale varijacijama tih istih gena. Neki od njih oblikuju zglob, drugi produžavaju prste. Dovoljna je i najmanja promena u tim genima pa da prsti postanu duži, da neki od njih potpuno iščeznu ili da se nokti pretvore u kandže.

Otkriće ove molekularne podloge u evoluciji ruku omogućilo je naučnicima da dublje spoznaju Darvinovu genijalnu teoriju. Ma koliko krilo lešinara i lavlja šapa spolja izgledali različito, razlika među njima je minimalna – malo više jednog proteina tamo, malo manje drugog proteina ovamo. Darvin je mogao jedino po spoljnim obeležjima da uoči da sve ruke potiču od zajedničkog pretka, a današnji naučnici otkrivaju i unutrašnja obeležja na molekularnom nivou.

 Autor: Karl Zimer
Ilustracije: Brajan Kristi

Žabe su evoluirale u hiljade vrsta sa udovima prilagođenim za razne aktivnosti. Neke vrste koje žive u vodi dobile su plovne kožice da bi mogle da plivaju. Žabe gatalinke koriste duge prste sa širokim vrhovima za penjanje. One na vrhovima prstiju čak imaju i sićušne lepljive diskove koji prianjaju uz glatke površine, kao što je list, na primer.

 Ilustracije: Brajan Kristi 
Ilustracije: Brajan Kristi

Domaća mačka: Mačkama rastu uske, krive kandže. Ligamenti koji se protežu duž mačjih šapa služe da kandže stoje uvučene. Kad hvata plen, mačka se odbacuje stražnjim nogama i pruža prednje šape. Mišići duž prednjih šapa se tada zgrče i izbace kandže poput noža skakavca. Kandže se zarivaju u plen, a mačka prebacuje sopstvenu težinu na stražnje noge dok prednjim šapama prinosi plen ustima.

Pogledajte ostale slike: nationalgeographic.rs/reportaze/galerije/

Izvor: nationalgeographic.rs

__________________________________________________________________________________________

SAV TAJ FLERT…

tamoiovde-logo Retko koji domen ljudskog ponašanja ima tako važnu funkciju kao flert.

10421278_10204048156779014_1319412463847563034_nJedan je od oblika ponašanja krucijalnih za preživljavanje, bez kog su nam povezivanje sa drugima i produžetak vrste značajno otežani. Premda se svi sisari, pa i većina drugih životinja, upuštaju u kompleksne strategije s ciljem da privuku potencijalnog partnera za seksualni čin, čini se da ljudska psihologija flerta nadilazi evolutivna objašnjenja.

Mi zasigurno manifestujemo repertoar urođenih ponašanja koja nalazimo kod drugih životinjskih vrsta. No, krajnje je izvesno da ljudi danas ne biraju objekte svoje želje prema kriterijumima koje propisuju evolucionisti. Takođe, za razliku od drugih vrsta, mi flertujemo sa svesnom namerom, pod uticajem kulturnih i istorijskih okvira kojima pripadamo.

Flert je, za nas koliko instinkt, toliko i umetnost i veština. Flertujemo s namerom da privučemo potencijalne životne partnere, flertujemo da ostvarimo neobavezujući seksualni odnos, flertujemo i kad ne tražimo ništa od ta dva.

Flertujemo jer flert predstavlja oblik igre koja nam pruža osećaje slobode i neizvesnosti. Kao što socijalni psiholog Tim Perper kaže: „Čini se da neki ljudi teže da prolongiraju flert zbog zadovoljstva i erotičnosti koji su mu svojstveni, bez obzira na to gde ih on vodi.“

Drugim rečima, flert nam omogućava ostvarivanje romantičnih i seksualnih potreba u odnosima, a svakodnevnicu čini bogatijom za čitav spektar osećanja.

Heningsen je identifikovao šest mogućih ciljeva koje možemo ostvarivati u flertu: 1) postizanje veće bliskosti u odnosu, 2) upozavanje osobe i postizanje njene zainteresovanosti, 3) uživanje u zaigranosti i zabavi flerta, 4) manipulisanje ljudima u svoju korist, 5) osnaživanje sopstvenog samopoštovanja, 6) želja za stupanjem u seksualne aktivnosti.

Najveći broj ljudi, ističe ovaj autor, motivisan je prvim navedenim ciljem, iako se većina odlučuje na flert iz kombinacije ciljeva. Flertu, tako, možemo pristupati i bez osećanja fizičke ili seksualne privlačnosti prema osobi.

No, retko koji domen ljudske socijalizacije je tokom istorije bivao tabuiziran, stigmatizovan i banalizovan, a od strane nauke zanemarivan, u onoj meri u kojoj je to bio flert. Prošao je gotovo čitav vek od kako su glasnogovornice vašingtonskog Anti Flert kluba upozoravale ženski rod na hazardnost koketiranja sa muškarcima, a promovisanje dobrobiti flerta ostavljen je medijima. O flertu nas niko eksplicitno ne podučava, a pitanja koja, tokom socijalizacije, možemo imati na ovu temu, retko kada postavljamo. Jedno od njih jeste – šta flert podrazumeva, a šta ne.

Flert ili koketiranje na najopštijem nivou podrazumeva skup društvenih, a ponekad i seksualnih ponašanja usmerenih od strane jedne osobe prema drugoj koji uključuje verbalnu komunikaciju, kao i govor tela. Uz to, vrlo je važno da flertujuće ponašanje sugeriše zainteresovanost osobe za ostvarivanje nešto većeg stepena intimnosti sa osobom kojoj je flert upućen.

U većini kultura, nije socijalno prihvatljivo izraziti eksplicitnu seksualnu zainteresovanost za drugog, već se to čini na indirektne i sugestivne načine.
No, činjenica da se velikim delom radi o zapletu koji nije eksplicitan, ne znači da se tim tihim signalima ne saopštavaju važne informacije.

Evolucioni psiholog Stiven Gangestad flert definiše kao proces pregovaranja koji se događa nakon što su dve osobe razmenile informacije o međusobnoj inicijalnoj privlačnosti. U okviru tog procesa retko kome polazi za rukom nastup poput: „Ti mene privlačiš, a ja tebe?“ Ove poruke težimo da otkrivamo u manjim dozama, te flert postaje podloga za osnaživanje privlačnosti. Kako to flertujemo?

vlcsnap-2014-01-09-12h25m26s215Katalog ponašanja koje žene i muškarci praktikuju tokom flerta je prilično veliki. Metodom posmatranja bez učešća, jednom od najučestalijih u ovoj oblasti, psiholozi su proučavali parove koji flertuju u njihovom prirodnom okruženju (barovima hotela, kafićima).

Istraživači su u tim prilikama zabeležili određeni broj signala između strana koje flertuju. Čuveni kliše iz romantičnih filmova – kratki pogled nakon kog je sledilo preusmeravanje pogleda praćeno još jednim, dužim pogledom, opravdao je status inicijalnog „zelenog svetla“ u saobraćaju flerta.

Moć pogleda registrovana je u eksperimentu u kom su ispitanici, nakon obavljenog dvominutnog, neprekidnog i uzajamnog gledanja sa drugim ispitanikom, izveštavali o pojačanim osećanjima privrženosti. Antropološkinja Helen Fišer ističe da produženi kontakt očima utiče na otpuštanje molekula feniletilamina (PEA) koji je odgovoran za pospešivanje privlačnosti.

U ritualu flerta, kod žena je registrovano da su kikotanje i umereni smeh često bili praćeni uvrtanjem i zabacivanjem kose, oblizivanjem usana, osmehivanjem u položaju spuštene brade (engl. coy smile). Muškarci su praktikovali da se isprse ili zavale u svoje stolice i postave ruke iza glave, a naročitu pažnju su posvećivali brzini vađenja upaljača, ritualu paljenja cigarete sa podiguntom bradom i uklanjanja upaljača tako da se ne poremeti telesni stav.

Ponašanje obe strane odlikovalo je dodirivanje sebe koje je postepeno bilo smenjivano dodirima upućenim drugoj strani. Ispitanici u istraživanju psihološkinje Monike Mur za nedvosmislene znake flerta odabrali su nežan dodir po licu, praćen dodirom po ramenu, struku ili nadlaktici. Najmanje glasova dobili su guranje ili lupkanje po ramenu i rukovanje. S druge strane, zagrljaj je procenjen kao da poručuje bliskost, ali ne i flert.

Socijalni psiholog Timoti Perper, sa univerziteta u Filadelfiji, ističe da mužjaci ljudske vrste, kao i mnogih drugih, signalima u flertu poručuju: „Pogledaj me, veruj mi, moćan sam, ali te neću povrediti.“ i „Ne želim puno od tebe…još uvek.“ Perper dalje ukazuje da se obrazac flerta nije mnogo promenio od čuvenih stihova „Pesme nad pesmama“. Sekvenca je prilično slična: razmeni poglede, razgovaraj, dodiruj, poljubi, pristupi činu ljubavi, odnosno: obrati pažnju, prepoznaj signale, pristupi plesu (flerta), teži sinhronizaciji.
Osim neverbalnih, verbalni manevri kojima pristupamo u flertu su od velikog značaja.

Studije pokazuju da flertujuća konverzacija može da podrazumeva podržavanje sagovornika i izražajnije rekacije prema onome što govori. Ovaj tip flerta je ponekad teško razlikovati od neflertujućeg ponašanja, a ta procena zavisi od pola osobe koja ga ispoljava i konteksta u kome to čini.

10394093_1585308455035804_4442778889607652622_nNažalost, studija o verbalnim strategijama flerta još uvek nema. Možemo reći da bi flertu trebalo da pristupamo kao da pristupamo običnom razgovoru. Drugim rečima, studije poručuju: bolje je da se pravite da ne flertujete i ostavite naučene upade (engl. pick-up lines) po strani, nego da najavljujete flert.

Dok žene preferiraju bezazlene uvertire u razgovor („Šta misliš o ovom bendu?“), muški favoriti su direktniji pristupi („Videla sam te s drugog kraja bara i pomislila kako si sladak.“) U potvrđene markere verbalnog flerta spadaju: iskazivanje komplimenata, spominjanje činjenice da osoba nije u vezi ili da je dostupna u romantičnom/seksualnom smislu, upotreba nagoveštaja seksualnih aktivnosti.

Međutim, svesti flert na praćenje određene sekvence postupaka i izgovaranje pravih reči ne bi bilo ispravno. U ovu priču upliće se još par psiholoških faktora. Jedan od njih je aspekat samopromocije. Da bismo kroz flert iskazali poželjnost nekog našeg atributa, moramo da budemo sami uvereni u to što poručujemo, ističe Gangestad. Murova, na osnovu svojih opservacija, dodaje da ljudi kojima najčešće prilaze zainteresovani drugi nisu ljudi koji najbolje izgledaju, već oni koji šalju signale o svojoj pristupačnosti i samouverenosti, kroz bazične tehnike flerta (pogledi, osmesi). Ista autorka nalazi da se ponašanje drugih tumači u skladu sa kontekstom, te ukoliko je seting formalan, flert mora biti očigledniji da bi bio primećen.

Istraživač Džefri Hal ističe da se ljudi često osećaju frustrirano ili nezadovoljno svojom nesposobnošću da utiču na to da ih drugi primete, da ih dožive kao zanimljive i da drugi uoče da su zainteresovani za njih u romantičnom smislu. Saznanjem o pet različitih stilova flerta, ovaj autor smatra da možemo steći bolji uvid u to zašto naši pokušaji imaju određene ishode. Tih pet stilova flerta su: zaigrani, tradicionalni, fizički, iskreni i učtivi.

No, pored odabiranja svog stila, na pitanje „Zašto on/ona ne kače moje signale?“ odgovor možemo potražiti i u proceni mere u kojoj našim ponašanjem upravlja strah od odbacivanja. Vornauer i saradnici su demonstrirali da postoji povezanost između intenziteta ove vrste anskioznosti i precenjivanja jasnoće sopstvenih signala u flertu.

Iskazivanje zainteresovanosti za nekog i pokušaji da tu osobu zainteresujemo za sebe, izlažu nas riziku od neuspeha ili neuzvraćenih osećanja. Što snažnije osećamo anksioznost usled potencijalnog neuspeha, to ćemo se više truditi da nam pokušaji ne budu direktni i da mogu da budu shvaćeni i kao prijateljski.

vlcsnap-2014-07-20-20h32m38s172Najzad, deo odgovornosti za nesporazume ovakve vrste možemo pripistati generalnoj tendenciji ljudi da loše detektuju flert. Nedavno sprovedena studija nalazi da samo 18% ispitanica tačno prepoznaje ponašanje muškaraca kao flert. Muški ispitanici su bili nešto bolji sa uspehom u 36% slučajeva. Zanimljiv podatak je da, kada neko nema nameru da flertuje s nama, daleko smo uspešniji da to tačno prepoznamo – žene to čine u 83%, a muškarci u 84% slučajeva.

Mada nas ove greške mogu koštati romanse, pa i životnog partnera, one imaju svoju funkciju. Preterivanje u proceni tuđeg ponašanja kao flerta, moglo bi da ima negativne efekte po nas i po drugu stranu.
Psiholozi još uvek raskrinkavaju zagonetnost umeća prepoznavanja flerta. Nauka nam za sad može dati sledeće korisne savete:

-obratite pažnju na prisustvo flerta u verbalnoj i neverbalnoj komunikaciji (na osnovu pokazatelja o kojima je bilo reči u tekstu),
-razmotrite kontekst (flert se češće pojavljuje u socijalnim kontekstima, uz prisutvo alkohola, ili na okupljanjima ljudi sličnih interesovanja),
-upoznajte se sa različitim stilovima flerta kod ljudi,
-primetite postoji li konzistentnost u vašoj interakciji (da li flertujete pri svakom susretu), da li druga strana prema vama iskazuje ponašanje koje se razlikuje od ponašanja prema drugim ljudima, postoji li (prećutni) konsenzus grupe ljudi da se interakcija s tom osobom odlikuje flertom.
Srećno!
Autor: Ana Perović

Izvor: psihobrlog.wordpress.com

_______________________________________________________________________________________

ZAGONETNI KARAKTER MAČKE…

tamoiovde-logo1Upoznajte mačke i mačji svet

Otkako je prvi put odlučila koegzistirati s ljudskim bićima pre otprilike četiri hiljade godina, mačka se danju pojavljivala kao stvorenje koje voli dom i udobnost, a noću se pretvarala u divljeg lovca.

924e149af069b8ea323a809fbb1171d4_SZagonetnog karaktera, s jedne je strane postala predmet divljenja i poštovanja, a s druge žrtva sumnjičavosti i progona.
Možda je ključ paradoksa u tome što je pragmatično izabrala čoveka s kojim će deliti život, ali se nikad nije odrekla svoje divlje crte koja joj osigurava poštovanje onih koji cene njen nezavisni karakter, kao i nesklonost onih koje uznemirava njena nedokučivost.

Kao što je Ford Madox Brown primetio, svaka mačka, bez obzira je li to skroman mešanac ili razmaženi mačak s pedigreom, zrači egzotičnom tajnovitošću, a njen nas miran, nepristupačan pogled vraća unazad u vreme, do „vrelog peska“ i njenih neobičnih egipatskih predaka.

Poreklo domaće mačke, Felis catus ili Felis domesticus, može se pratiti 50 miliona godina unazad, do vrste Miacis od koje su se razvile Dinictis, Machairodus i na kraju današnja porodica mačaka, Felidae (koja obuhvata Acinonyx, geparde; Panthera, velike mačke; i Felis, malene mačke). Iako je tačno poreklo domaće mačke nepoznato, genetska analiza pokazuje da većina evropskih domaćih mačaka potiče od afričke divlje mačke, Felis sylvestris lybica.

Istorija pripitomljavanja afričke divlje mačke prikazana je u umetnosti drevnog Egipta, a najstariji prikaz mačke vidi se na slici iz egipatske grobnice, iz otprilike 2600. g. p.n.e. Iako je to verovatno portret afričke divlje mačke, slike u grobnicama otkrivenim u području Dier el Medina dokazuju da su do 1600. g. p.n.e. neki primerci porodice Felis sylvestris lybica bili pripitomljeni.

Najverovatniji razlog iz kojeg su te mačke u početku pristale da zamene svoj način života divljih mačaka za kućni život – i zašto su ih drevni Egipćani primili u svoje domove – bila je uzajamna korist; mačke su našle obilje plena u blizini egipatskih spremišta žitarica, a Egipćani su cenili njihovu učinkovitost u suzbijanju štetočina. Uspostavljen je praktičan odnos uzajamne koristi, a mačke su s vremenom postale mnogo više cenjene od veštih lovaca na miševe i zmije koje su gmizale u egipatske domove.

MAČIJI SVET

Izgled može biti varljiv: bez obzira koliko vaša mačka može izgledati nedužno i bezopasno, njen ju je genetski softver programirao da bude lovac, i to od onih koji nemaju nimalo milosti i ne uzimaju zarobljenike.

Njeni su preci možda smatrali prikladnim zameniti divljinu za relativno ležeran kućni život, ali nemojte se zavaravati: vaša će se mačka trenutno vratiti svojim korenima ako se razbude njeni lovački nagoni ili joj više ne odgovaraju kućni uslovi.

Čak i najpitomija kućna mačka u suštini ostaje divlja, sa takvim telom i mentalitetom koje je evolucija stvorila da se iznad svega mogu usresrediti na lov i hvatanje plena. Iako je pripitomljavanje donekle promenilo način na koji mačka doživljava svoj svet (u ljudsko-mačijem domaćinstvu gde su ljudi preuzeli ulogu njene majke, na primer), zagrebite po površini mačije psihe i dokazi o duboko usađenoj ostavštini njenih predaka odmah postaju vidljivi.

Kako zoolog Desmond Morris kaže u svojoj knjizi Catwatching (1992.):
Kada pređe prag (kako bi izašla), mačka se preobrazi. Isključuje se mozak mačeta koje pripada čoveku, a uključuje se mozak divlje mačke“.

Ne pokušavajte reprogramirati mozak divlje mačke vašeg kućnog ljubimca – ne samo što ćete voditi bitku koja je osuđena na poraz, nego ćete jedino uspeti da zbunite vašu mačku, što će rezultirati svakojakim problemima ponašanja, a u najgorem slučaju, čak biste mogli da je prisilite da ode od kuće kako bi potražila ugodnije okruženje za sebe.

Ako se ne možete pomiriti sa mišlju da ćete se morati rešavati malenih uginulih stvorenja koja se katkad mogu pojaviti na podu u vašoj kuhinji – prirodni završetak mačijeg lovačkog nagona – dobro razmislite pre nego nabavite mačku. Umesto da svojoj mački pogrešno pripisujete ljudske emocije i motivacije, ili je pokušavate prisiliti da se ponaša na način koji joj je stran, nastojte da razumete šta je pokreće.

GRAĐA LOVCA

Evolucija je pre mnogo hiljada godina usavršila svaki mišić i nerv mačijeg tela, a domaća mačka dvadeset prvog veka po građi i mentalitetu uveliko liči svojim precima, divljim mačkama. Kao i svaka druga vrsta – uključujući Homo sapiensa – ultimativni mačiji instinkt je stalna potraga za hranom, i njeno obezbeđivanje, misija za koju ju je priroda izvrsno opremila. Odražavajući svoj divlji pedigre, mačka je grabežljivi mesojed čija se prirodna ishrana sastoji isključivo od malenih sisara, uglavnom glodara kao što su miševi i pacovi, koji su dovoljno maleni da može na njih skočiti i ubiti ih, bez veće opasnosti po sebe.

Kombinacija uskog tela, glave koja se može okretati za više od 180 stepeni, prednjih nogu čija dužina koraka može dosta varirati, izrazito mišićavog zadnjeg dela tela, koje podseća na odskočnu dasku, i repa čiji položaj doprinosi ravnoteži zahvaljujući neverovatno razvijenom mišićnom sastavu, a sve to pokriveno labavo pričvršćenim krznom, daje izuzetnog grabljivca i majstora za beg.

Među najslavnijim atributima mačke su njena neverovatna agilnost i prirodna nadarenost za akrobacije – što je zasigurno čini predmetom zavisti svakog cirkuskog zabavljača – a oboje joj omogućuje da uđe, i izađe iz najužih i najneobičnijih mesta.

Osim što pruža znatne prednosti, mačije telo ipak ima i nedostataka, što je neizbežna posledica kompromisa na koje je priroda bila primorana kada je dizajnirala Felis catus. Budući da je divlja mačka bila – i još uvek je – oportunistički grabljivac koji se nije mogao osloniti na redovno nalaženje hrane, želudac koji su njeni potomci nasledili zauzima neproporcionalno veliki prostor, na štetu srca i pluća.

To znači da, iako je mačka usavršila jurnjavu sa skokom za napad, njeno srce i pluća nemaju kapacitet za održavanje bilo kakve dugotrajne vežbe. To takođe objašnjava zašto dobro uhranjena kućna mačka često odlazi u lov odmah nakon pranja i čišćenja koje je obavila nakon jela: možda još nije svarila svoju večeru, ali njeno joj nasleđeno programiranje kaže da stalno mora biti u potrazi za plenom kako bi se osigurala za slučaj teških vremena koja mogu u svakom trenutku nastupiti.
Međutim, hoće li pojesti svoj plen ili ne, zavisi od toga koliko je gladna.

Njena telesna nesposobnost da kroz duga vremenska razdoblja vreba na plen navela je mačku da razvije lovačku strategiju koja iziskuje manje energije, odnosno strategiju vrebanja i čekanja na plen, bilo noću ili danju, u zavisnosti od toga kada u blizini ima najviše hrane. Obično se skriva ispod grmlja – po mogućnosti takvog s kojim će se moći stopiti kako bi imala maksimalnu kamuflažu – a tada strpljivo čeka da joj se neki ukusan zalogaj nađe na putu.

Čim čuje izdajničko šuštanje ili krajičkom oka opazi nagli pokret, mačije uši i oči usredsređuju se na plen kako bi pratila njegovo kretanje i pripremila se na skok. Drhteći od potisnute napetosti, mačka u čučnju fiksira pogled na svoj potencijalni obrok dok mu se polako primiče, katkad se ukočivši usred koraka ako misli da je otkrivena.

Čim se nađe na udaljenosti primerenoj za skok, mačka prelazi u napad, a zadnji deo tela daje joj snagu dok njene prednje šape, s izbačenim oštrim kandžama, hvataju plen i drže ga na tlu pre nego se smrtonosna mačija čeljust stegne oko vrata nesretne žrtve. Ako sve prođe bez problema, mačiji očnjaci zadaju ubojiti ugriz kojim se žrtvi lomi vrat tako da se dislociraju njeni pršljenovi, no ako se pogubljenje pokaže problematičnim, mogla bi kandže zadnjih nogu zabiti u telo plena, istovremeno hvatajući i ozleđujući dok zubima pokušava zadati završni udarac.

Nakon što pobedi u bitci na život i smrt, pre nego se prepusti gozbi, mačka će telo plena odneti do zaštićenog mesta kako joj neki drugi grabljivac ne bi oteo obrok. Razlog iz kojeg mačka ne baš oduševljenom vlasniku često ponosno pokazuje svoje lovačke uspehe temelji se na nizu faktora, a jedan je i taj koliko je gladna. Ukoliko je veoma gladna, poješće svoj plen, počevši od glave. Međutim, ako je njen apetit zadovoljen, mogla bi dar žrtve dati svom vlasniku, verovatno zato jer to čini majka mačka kad njeni mačići prestanu da sisaju.

Kućna mačka time osigurava hranu i učenje svojoj ljudskoj porodici: hranu, u smislu da sveže ubijeni plen čini „pravi“ mačiji obrok kakav retko, najčešće nikad – ne dobija od svojih vlasnika; učenje, jer ako je plen još uvek živ, mačka će vlasniku demonstrirati kako će ga ubiti, baš kao što bi majka mačka naučila svoje mačiće. (Iako mnogi ljudi veruju da je mačka bezrazložno okrutna kad se „poigrava“ sa napola mrtvim mišem, nije tako: ona jednostavno vežba svoje ubilačke veštine kako bi postala uspešniji lovac). Dakle, ako primite takav neželjeni dar i ne želite povrediti osećanja svoje mačke, najpre je pohvalite za njenu velikodušnost, a zatim se diskretno rešite svog „obroka“ kad ona ne gleda.

BORAC ZUBIMA I KANDŽAMA

Kao što smo videli, u završnim fazama lova mačka koristi svoje kandže kako bi priklještila plen uz tlo, a zube za zadavanje smrtonosnog ugriza. Kad nije spremna za napad, mačije su kandže uvučene – ili pravilnije rečeno, obložene – u vrhove kostiju na prstima (članci), radi sprečavanja ozleđivanja sebe ili drugih, te radi očuvanja oštrine vrhova, jer kao što svaki uspešan lovac ili ratnik zna, ako vodiš brigu o svom oružju, ono će voditi brigu o tebi kada dođe do bitke.

Osamnaest mačijih kandži (po četiri na zadnjim šapama i po pet na prednjim šapama, pri čemu se peta nalazi malo više na šapi) sastoje se od belančevine keratin, iste svari od koje se sastoje ljudski nokti. Jednako kao naši nokti, mačije kandže neprestano rastu, a razlika je u tome da to čine ispod postojećih, pa kad starija kandža odsluži svoje, mačka će je odbaciti i razotkriti njenu zamenu, spremnu za borbu.

(Proces se donekle može uporediti sa načinom na koji zmija odbacuje svoju staru kožu.) U člancima su učvršćene elastičnim ligamentima, a kad mačiji mozak zaključi da je mudro razotkriti njeno primarno oružje, drugi ligamenti guraju članke napred, a sa njima i kandže. Proces se obavlja brzinom svetlosti, slično aktiviranju noža skakavca.

Možda prilično uvredljivo za ponos mačije zajednice, zubi koji se stežu radi ubijanja nazivaju se očnjacima, zubima deračima koji se mogu videti sa obe strane minijaturnih sekutića. Budući da su osetljivi na pritisak, i izrazito su oštri, omogućuju mački da tačno proceni gde ih treba zabiti kako bi dislocirala pršljenove i izazvala trenutnu smrt.

Nakon što ubije plen primenom te brze i učinkovite metode, isti se zubi koriste za trganje u cilju razotkrivanja toplog mesa ispod krzna ili perja, a delikatnije struganje i deranje obavljaju sekutići. Kutnjaci, posebno pretkutnjaci koji seku u stranu, u zadnjem delu mačijih usta sada dolaze na svoje tako što meso dele na komade za jedan zalogaj.

Za razliku od naših spljoštenih kutnjaka, zadnji zubi mačke imaju oštre vrhove koji ubrzavaju proces pripremanja hrane (još jedna ostavština od divljih mačaka, jer su mačke programirane da jedu što je moguće brže, za slučaj da im obrok otme drugi grabljivac kojeg je privukao miris ubijene životinje). Takođe suprotno ljudskim obrascima hranjenja, mačka ne žvaće svoju hranu temeljno pre nego je proguta, nego veći deo probavnog procesa prepušta želučanim sokovima.

AKROBATSKE VEŠTINE

Mačka se penje poput majmuna, hoda gracioznošću balerine, a ravnotežu uspostavlja sa lakoćom, bez ikakvog napora, poput šampiona u hodanju po konopcu. Kao što smo videli, kad mačka lovi, njene snažne zadnje noge osiguravaju joj zamah za skok, a prednje se noge ispruže kako bi zgrabila plen. Taj se obrazac ponavlja kad se mačka penje po vertikalnom predmetu kao što je stablo ili ograda, te je zadnji deo tela odbacuje prema gore – katkad do pet puta dalje od visine mačke – a zakrivljene kandže prednjih šapa zabijaju se u površinu i deluju kao višekrake kuke, omogućujući mački da se uhvati dovoljno čvrsto i vuče prema gore.

Fina elegancija mačijeg hoda rezultat je konfiguracije kostiju njenih nogu i šapa, koja se razlikuje od građe ljudskih nogu i stopala. Za razliku od nas, mačka hoda na vrhovima svojih članaka, koji su mnogo duži od kostiju ljudskih nožnih prstiju, a kosti u nogama mačke mnogo su kraće. Takav raspored kosti dopušta duži korak, ali takođe omogućava brže trčanje.

Balansirajući na vrhovima svojih prstiju, mačka hoda u dijagonali tako što najpre pomiče napred levu zadnju nogu, zatim desnu prednju nogu, pa desnu zadnju nogu i na kraju levu prednju nogu, pre nego ponovo zakorači levom zadnjom nogom, stavljajući svaku prednju ili zadnju šapu tačno ispred prethodne na istoj strani, pa kad biste proučavali njene tragove u snegu, činili bi dve ravne crte.

Ovde takođe snažan zadnji deo tela pruža zamah, a prednje noge podupiru težinu glave. Taj način hoda može varirati, pa omogućuje mački da pređe u kas ili galop, a procenjeno je da mačka može postići maksimalnu brzinu od otprilike 48 kilometara na sat.

Precizno, ekonomično mačije kretanje od velike je pomoći kad je reč o izvođenju komplikovanog balansiranja na zidu ili ogradi, a rep je važan za ispravljanja eventualne neravnoteže, ali to je samo deo priče. Nakon što se popne na zid, kad se ponovo kreće vodoravno, mačijim mozgom upravlja vestibularni organ, koji prenosi informacije o položaju, omogućujući mački da prilagodi svoje pokrete, ako je potrebno, u cilju sprečavanja pada.

Obzirom da se mačiji vestibularni organ nalazi u unutrašnjem uhu, kao i kod ljudi, njegove su sposobnosti daleko veće od istog organa kod čoveka, i to ne samo po pitanju ravnoteže: za razliku od mnogih ljudi, mačke na primer nikad ne pate od bolesti vožnje. Vestibularni se organ sastoji od tri dlačicama obložena, tečnošću ispunjena, polukružna kanala koji su smešteni pod pravim uglom u odnosu jedan na drugoga. Kad mačka pomeri svoju glavu, tečnost u jednom kanalu reaguje na pokrete gore-dole, u drugom na pokrete levo-desno, a u trećem na kose položaje.

Pomeranje tečnosti detektuju dlačice i o tome izveštavaju mozak. Prozirni vrećasti i opnasti slušni organi predstavljaju dalje usavršavanje vestibularnog organa, te registruju gravitaciju s jedne strane i brzinu kretanja s druge. Svaka od komponenti vestibularnog sastava deluje trenutno, te zajedno šalju niz refleksnih signala u mačiji mozak, kao i do mišića koji su važni za održavanje ravnoteže, zatim izveštavaju o položaju mačije glave u odnosu na tlo i time joj omogućavaju ispravljanje svakog nepoželjnog pokreta.

Međutim, ako mačka ipak padne, delovanje tog sastava omogućava joj da se snađe još u vazduhu, popravi položaj glave i pripremi se za siguran doskok okretanjem tela tako da će noge prve dotaknuti tlo i ublažiti pad, a takođe će izviti leđa kako bi smanjila šok udara, te ispružiti rep radi uspostavljanja ravno¬teže. Mačija sposobnost da se tako ispravi sama je po sebi ne¬verovatna, ali možda je još neverovatnija činjenica da se taj kompleksan niz manevara izvodi za manje od treptaja oka.
Izvor:zivotinje.rs/enciklopedija

______________________________________________________________________________________________

SIMBOLIKA POLJUPCA KROZ ISTORIJU…

tamoiovde-logoDa li je ljubljenje urođeno ili pak naučeno ponašanje? Istorijski dokazi će vas svakako iznenaditi.

images-2013-profimedia_0205281753_427145189

Foto: Profimedia

Ljubljenje nije univerzalna pojava među ljudima, i čak i danas postoje kulture u kojima ono ne postoji.

Prema tome, ljubljenje nije urođeno i intuitivno kao što nam se često čini, već izgleda da je ljubljenje naučeno ponašanje koje je evoluiralo od oblika hranjenja „usta-na-usta”.

Međutim, postoje neke moderne kulture urođenika koje praktikuju hranjenje „usta-na-usta”, ali ne i poljupce. Ljubljenje bi moglo da bude i kulturalno određeni oblik negovanja, ili u slučajevima strastvenog i erotičnog ljubljenja, zamena i neka vrsta nadoknade za seksualne odnose.

Koji god razlog bio, ljubljenje nije svojstveno samo ljudima. Primati, poput bonobo majmuna, često se međusobno ljube; psi i mačke se međusobno ližu i njuškaju, čak se i puževi i insekti upuštaju u igru „pipanja“. Moguće je da kod životinja nije reč o ljubljenu već o međusobnoj nezi, njuškanju i komuniciranju, ali to ponašanje utiče i osnažuje poverenje i povezanost između životinja.

Čini se da drevni vedski tekstovi (period u istoriji Indije kada su sastavljeni sveti vedski sanskrtski tekstovi kao Vede) iz stare Indije takođe govore o ljubljenju, a Kama sutra, koja je napisana otprilike oko drugog veka ove ere, posvećuje celo poglavlje načinima ljubljenja, a interesantno je da savremeni indijski filmovi ne prikazuju ljubljenje. Neki antropolozi sugerišu da su Grci erotično ljubljenje naučili od Indijaca kad je Aleksandar Veliki napao Indiju 326. pre Hrista.

Međutim, potreba za ljubljenjem možda nije nastala u Indiji, ali je verovatno nastala pre oralnih korena vedskih tekstova. U Homerovoj Ilijadi, koja je nastala otprilike u 9. veku pre Hrista, trojanski kralj Prijam značajno ljubi Ahilovu ruku kako bi vratio telo svog sina (Prijam je poljubio ruku ubice svog sina i podsetio ga da i sam ima oca).

U svojoj Istoriji Herodot piše o ljubljenju među Persijancima, koji su osobu jednakog položaja pozdravljali poljupcem u usta, a one koji imaju malo niži položaj, poljupcem u obraz. Takođe, Persijanci su odbijali da ljube Grke u usta, zato što je u drevnom Egiptu krava bila sveta životinja, a Grci su jeli govedinu.

Ljubljenje se pojavljuje i u Starom zavetu. Izdajući se za Ezava, Jakov poljupcem zavarava slepog Izaka i tako krade očev blagoslov. U Pesmi nad pesmama takođe se govori o „poljupcima ustiju slađim od vina”. Za vreme Rimljana, ljubljenje postaje opšteprihvaćeno. Rimljani su ljubili partnere i ljubavnike, porodicu i prijatelje, ali i vladare. Raspoznavali su i nekoliko vrsta poljubaca: osculum – poljubac u ruku ili obraz, bastum – poljubac u usne, te savolium – strastveni poljubac. Rimski pesnici su u svojoj poeziji slavili ljubljenje (između ostalih i Ovidije i Katul).

Za vreme Rimljana poljupci su prerasli političku ili socijalnu i dobili seksualnu ulogu. Jer u vremenima velike nepismenosti poljupcem su se potvrđivali razni ugovori, odakle i potiče fraza „zapečatiti poljupcem, navodi se na sajtu psychologytoday.com.

Društveni status rimskog građanina određivao je deo tela rimskog imperatora koji je ovaj smeo da poljubi, od obraza do stopala. Parovi su se venčavali poljupcem kojem svedoči okupljena porodica i gosti, običaj koji se održao sve do danas.

Običaj se menja padom Rima i probojem Hršćanstva. Rani Hršćani često su se pozdravljali „svetim poljupcem”, za koji se verovalo da prenosi duh jednog čoveka drugome. Latinski anima znači i „dašak vetra” i „duša” i kao što animus (um) potiče od indoevropskog korena ane – (disati, duvati). Iako je sv. Petar govorio o „poljupcu milosrđa”, a sv. Pavle o „svetom poljupcu”, rane su crkvene zajednice izostavljale ljubljenje na Veliki Četvrtak, dan kada je Juda poljupcem izdao Isusa. Izvan Crkve, ljubljenje se koristilo kao dokazivanje položaja i društvenog poretka, npr. podanici i vazali su ljubili plašt ili prsten vladara, dok su vernici ljubili papuče Svetog Oca pape.

Nakon pada Rima, romantični je poljubac naizgled nestao, da bi se pojavio pojavom tzv. udvaranja. Poljubac Romea i Julije svojevrsni je amblem ovog pokreta, koji je želeo da odvoji udvaranje i mešanje porodice i društva, i da predstavi romantičnu ljubav kao oslobađajuću, samodefinišuću i potencijalno subverzivnu silu.

Sudbina nesretnih ljubavnika podseća nas da takva bezbrižna sloboda ne dolazi bez rizika.

Izvor:nationalgeographic.rs

______________________________________________________________________________________________

SVAKO LJUDSKO LICE JEDINSTVENO…

tamoiovde-logoKao što ne postoje dva ista otiska prsta, tako ne postoje ni dva identična lica, tvrde američki stručnjaci. Glavni „krivac“ što smo svi različiti – evolucija!

Lice,-foto-2Kada bi svi izgledali isto, svet bi bio prilično dosadan. Na sreću, svako ljudsko lice ima svoje jedinstvene crte, a za to možemo da zahvalimo evoluciji, prenosi Tanjug.

Prema rezultatima nove američke studije, evolucija je podarila čoveku posebne crte lice, jer je za ljude važno da mogu da prepoznaju druge i da budu prepoznati.

„Da svi izgledaju više-manje isto nastao bi opšti haos“, istakao je koautor studije dr Majkl Šihen sa Univerziteta Kalifornije.

„Bilo bi zaista teško razlikovati članove porodice, kolege s posla, prijatelje i komšije od potpunih stranaca. Naravno, bili bismo u stanju da shvatimo ko je ko nakon kraćeg razgovora, ali kako bi to bilo naporno!“, objasnio je dr Šihen.
Tokom istraživanja, Šihen i njegove kolege su proučili podatke telesnih pregleda belih i crnih muškaraca i žena u vojsci iz 1988. godine.

Naučnici su se posebno pozabavili razlikama u crtama lica, poput razmaka zenica i širine nosa, i zaključili da oni variraju daleko više od razlika zapaženih na drugim delovima tela, kao što je, na primer, dužina ruku.

Najviše varijacija zabeleženo je u tzv. „trouglu“ koji čine oči, nos i usta.

Ustanovljeno je, takođe, da se svaka crta lica razlikuje nezavisno od drugih. Naime, ne postoji nikakva veza između razmaka očiju, na primer, i širine nosa.

Lica,-foto-1
Rezultati studije sugerišu da su varijacije u izgledu lica proizvod prirodne selekcije.
Istraživači su analizarali i varijacije u genomima više od 1.000 ljudi širom sveta. Posebno su proučili genetske oblasti u vezi sa oblikom lica i otkrili da postoji više varijacija unutar tih oblasti u poređenju sa genima koji određuju druge karakteristike, poput visine.

Različitosti važne i u životinjskom svetu

Nisu samo ljudi razvili distinktivna obeležja, koje naučnici nazivaju identitetskim signalima, kako bi se razlikovali u masi. I druge životinje se, poput osa, međusobno razlikuju po licu, dok se druge pri raspoznavanju oslanjaju na specifični zov, miris, šare, itd.
Identitetski signali pomažu životinjama da odbrane svoju teritoriju i ispolje dominaciju, objašnjavaju istraživači.
Takođe, kao i ljudima, oni pomažu životinjama da shvate kome treba da poklone pažnju, da pomognu, koga da nagrade, a koga da kazne.

„Prirodna selekcija ima tendenciju da briše genetske varijacije osobina od kojih zavisi opstanak“, naveo je drugi autor studije dr Majkl Nahman, genetičar i profesor integrativne biologije sa Univerziteta Kalifornije.
„A ovde se dešava upravo suprotno – selekcija održava raznolikost. Sve se to poklapa sa idejom da je prirodna selekcija podstakla različitost radi lakšeg prepoznavanja“, objasnio Nahman.

Zašto su ljudi skloniji da koriste lica umesto druge delove tela u međusobnom prepoznavanju? Pre svega, zato što su evoluirali od primata koji su više koristili vid, a manje miris od ostalih sisara.

Naučnici polaze od hipoteze da zagledanje u lice umesto u drugi deo tela kako bi se odredio identitet omogućava primatima da vide gde druga životinja usmerava progled i prate pokrete čeljusti kako bi znali da li će pokušati da ih ugrize.
„Naravno da ljude prepoznajemo i po drugim osobinama – njihovoj visini, stasu. Međutim, smatramo da je lice dominantan način da se ljudi identifikuju“, zaključio je dr Šihen, čija je studija objavljena u časopisu Nature Communication.
Izvor:rts.rs

_______________________________________________________________________________________________