TOKOVI ŽIVOTA I ZAKONITOSTI DRUŠTVA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Džon Grifit (John Griffith Chaney) američki  pisac poznat kao Džek London (Jack London), rodio se 12. januara 1876. godine.

TamoiOvde-Džek London-images1 Jedan je od najčitanijih pisaca u prvoj polovini 20. veka.

Rođen je kao vanbračni sin samozvanog „profesora“, pisca i astrologa V. H. Čenija, koji ga nikada nije priznao.

Napisao oko 50 pripovedaka i romana, najpoznatiji „Zov divljine“ i „Beli očnjak“ i autobiografski roman Martin Idn (1909).

Govorio je o životu radničke klase, sa izrazito socijalističkom tendencijom. Često je opisivao ljude sa dna, potlačene i ponižene i zato je nazvan „američki Gorki“.

Iz ovog i ovakvog sveta, zaivek je otputovao u svojoj četrdesetoj, 22. novembra 1916.godine.


Džek London

Biografija Džeka Londona (1876-1916) je u stvari dosad bezbroj puta ponovljena istorija čoveka koji se upornim radom izdigao sa društvenog dna u same vrhove svetske književne umetnosti.

Odrastao bez roditeljske zaštite i porodične topline, on je već u godinama rane mladosti raspolagao ne malim životnim iskustvom. Vrlo rano je počeo sam da obezbeđuje životnu egzistenciju i da pri tom promeni čitav niz zanimanja: bio je raznosač leda, prodavac novina, mornar, krijumčar, ložač u električnoj centrali, fabrički radnik, kopač zlata, novinar i ratni dopisnik sa fronta u rusko-japanskom ratu.

Boreći se od detinjstva za najelementarnije uslove opstanka, London nije imao mogućnosti da se redovno i sistematski obrazuje. Ali i kao samouk, on je brzo shvatio tokove života i zakonitosti društva kome je pripadao. Žudno je čitao Darvina, Marksa, Ničea i Spensera, i u njihovim delima tražio odgove na pitanja koja je postavljala njegova pustolovna u radoznala mladost. Bogato životno iskustvo i pročitana filozofsko-politička lektira uputili su misao mladog američkog radnika ka viziji o proleterskoj revoluciji kao putu za rešavanje društvene nejednakosti. Bio je aktivan u političkom životu, učesvovao u pohodu armije nezaposleniih na Vašington i pisao političke članke koji su mu doneli veliku popularnost.

Londonovo stvaralačko interesovanje je veoma raznovrsno. Prikazao je život američke sirotinje iz vremena strašnih ekonomskih kriza, rado pisao o skitnicama i njihovim potucanjima po nepreglednim prostranstvima Sjedinjenih Država, ali njegov najinspirativniji motiv je bio- problem „održanja najsposobnijeg“. U iskrenoj želji da izmiri Marksovo učenje o dijalektičkom i istorijskom materijalizmu i Ničeovu teoriju o „natčoveku“, London je stvarao specifične likove koji ispoljavaju neobičnu moralnu i telesnu snagu u surovoj borbi za život i sa životom. Veliku Veliku popularnost doneli su mu romani o životinjama u kojima je takođe ilustrovao svoju teoriju o „održanju najjačeg“. popularnost doneli su mu romani o životinjama u kojima je takođe ilustrovao svoju teoriju o „održanju najjačeg“.
London je bio vrlo blizak američkom proleterijatu, i to ne samo otvorenm simpatijama i literarnim interesovanjem, već i svojom političkom aktivnošću u radničkim organizacijama.

Pisao je mnogo, ali su mu najznačajnija dela:
-Kći snega (1902),
-Zov divljine (1903),
-Ljudi sa dna (1903),
-Beli očnjak (1907),
-Morski vuk (1904),
-Pre Adama (1907),
-Gvozdena peta (1907),
-Martin Idn (1909),
-Zlato (1910),
-Sin sunca (1912)
-Kralj alkohola (1913)
-Mesečeva dolina (1913)

Izvor: Dragutin Stefanović Džek London /serbianforum.org

__________________________________________________________________________________________

Ljubavni život poznatih: Džek London

 Piše: Milan Balinda

TamoiOvde-jacklondon-Džek London (12. januar 1876 – 22. novembar 1916.) – odlomci iz knjige u nastajanju)

     Umešnost preživljavanja bila je tema vodilja njegovih priča i romana, a i tokom dobrog dela svog života Džek London se borio da ne umre od gladi, od hladnoće, od alkohola, da ne bude ubijen, da se ne utopi… Na kraju je u svojoj četrdesetoj godini umro, kako se pretpostavlja, zbog preterane doze morfijuma koji je sam sebi davao ne bi li ublažio bolove bolesnih bubrega. London je u svoje vreme bio jedan od najpopularnijih američkih pisaca, a takođe je jedan od najprevođenijih. Naročito je bio popularan u Sovjetskom Savezu, a kasnije i u drugim socijalističkim zemljama, zbog svojih socijalnih tema i svog zalaganja za pravednije i naprednije društvo.

            Još pre nego što je rođen bio je u životnoj opasnosti. Naime, dnevnik San Francisko kronikl objavio je članak sedam meseci pre Džekovog ređenja u kome je stajalo da je njegova majka pokušala samoubistvo jer nije htela da abortira bebu kako je, po tom zapisu, zahtevao njen suprug.

Dakle, beba je bio Džek, buduća majka je bila Flora Velmen i ona nije bila supruga „profesora“ V. H. Čenija koji je između ostalog tvrdio da je impotentan i da dete i nije moglo da bude njegovo. Oboje su bili neka vrsta okultista, astrologa, gatara, vidovnjaka… Ipak se Džek rodio bez problema i rastao u kući, na obali Oklanda, u Kaliforniji, svoga očuha Džona Londona, čije je prezime usvojio, do svoje 14. godine. Potom su počele njegove avanture po Americi, Kanadi, Aljasci, Tihom okean… kao dopisnika iz Rusko-Japanskog rata, iz Londona gde se družio sa beskućnicima, stanje koje je još kao dečak upoznao, da bi napisao knjigu o bedi glavnog grada Engleske…

            Sve što je Džek London činio bilo je bez mere. Radio je teške fizičke poslove do iscrpljenosti, predavao se čitanju do iznemoglosti, da bi prevazišao nedostatak formalnog obrazovanja, pisao je bez prestanka, da bi obezbedio sredstva za život, napijao se do besvesti, vodio je ljubav kad god bi se za to ukazala prilika. Prijatelji su ga zvali „Pastuv“, a jedan od njegovih biografa nazvao ga je „seksualni anarhista“. Od jednog momenta počeo je da zarađuje više nego dovoljno, ali je isto toliko i trošio i bio dužan.

            Prvo znano seksualno iskustvo imao je na svom ribarskom čamcu u 15. godini. Devojka se zvala Memi i došla je skupa sa čamcem koji je kupio. Džeka su u zalivu San Franciska zvali „Princ piratskih ostriga“ a Memi je bila poznata kao „Kraljica piratskih ostriga“. Inače se njihovo ribarenje sastojalo u krađi ostriga, ali kasnije Džek postaje član patrole koja u zalivu juri pirate, svoje bivše kolege. I to je bio način kako je mladi London učio školu preživljavanja. Džekova ćerka Džoan tvrdila je da je njen otac bio latentni homoseksualac, barem kada je u pitanju njegov odnos sa najboljim drugom Džordžom Sterligom. To Džoanino mišljenje kasnije niko nije potvrdio. On je lično zauzimao stav da otpor prema telesnim strastima umanjuje snagu volje.

            Prva velika ljubav Londonovog života bila je Mejbel Ejplger i ona je prva „fina devojka“ koju je Džek upoznao u Oklandu 1890-tih godina. Nezgodno je bilo što je Mejbel imala „opasnu“ majku kojoj nije bilo dovoljno to što je Džek uporno radio da bi podigao svoj socijalni status na viši nivo. Nesuđena tašta nije mogla biti zadovoljena i nakon nekoliko godina pokušavanja Džek je ohladio svoja osećanja. London je očekivao dve stvari od buduće supruge: da mu rodi sina i da bude tolerantna sa njegovim neverstvima. Oženio se 1900. sa Bes Madern sa kojom je imao dve ćerke i od koje se razveo jer ona nije mogla da pređe preko njegovih seksualnih avantura.

            London se u Čikagu 1905. oženio sa Kamien Kitridž, odmah nakon razvoda sa Bes, ali država Ilinois nije priznavala razvod pre nego što bi prošlo godinu dana te je brak sa Kamien postao nelegalan. Sve to je izazvalo skandale širom zemlje pa su u nekim državama njegove knjige bile zabranjene, a on je morao da odustane od turneje predavanja na kojoj se nalazio. Nakon što se 1911. Kamien rodila bolešljivu ćerku, koja nije preživela više od tri dana, London je „načisto poludeo“ divljajući jer nije mogao da ima sina. Sa svoje strane Kamien je počela da igra igru koju su kućni prijatelji zvali „prekinuti vezu“. Naime, nije dozvoljavala da se Džek nalazi sam u društvu neke žene duže od dva minuta. To nije smetalo mnogim ženama da se nadmeću u pokušajima da se domognu „ličnog božijeg pomamnog ljubavnika“, kako je Džek samog sebe nazivao. Njihov se brak pretvorio u neprijatnu koegzistenciju.

            Nekoliko godina pre smrti, već ozbiljno bolestan, London se na Havajima zaljubljuje ali nikada nije otkrio ništa o toj ženi. Kasnije je Džordž Sterling rekao Londonovoj ćerci o postojanju te veze, ali bez detalja. Tih poslednjih godina Londonovi su spavali u odvojenim sobama na dva udaljena krila njihove kuće, a Džek je ponavljao da će u krevet da primi bilo koju ženu koja može da mu rodi sina. Džek London je umro u četrdesetoj godini ali je za života postigao mnogo i to je postigao žestoko.

            Sumiranjem Londonovog seksualnog života ukazalo bi se sledeće: nezasit za ženama, seksualni skandali, opštio sa prostitutkama, talentovan ljubavnik i satir, vodio ljubav i na neprikladnim lokacijama…

Izvor:afirmator.org

___________________________________________________________________________________________

GLAS DIVLJINE – Džek London

TamoiOvde-londonTamoiOvde-devetogodišnji-ondon-sa-psomDžek London je rođen 12. januara 1876. u San Francisku kao vanbračni sin putujućeg irskog astrologa Čenija i Flore Velman.

Oca nikada nije upoznao. NJegova majka se udaje za farmera DŽona Londona iz Pensilvanije. Dekovo detinjstvo je bilo siromašno i gotovo kao da ga nije ni imao. Bavio se različitim zanimanjima:

radnik u fabrikama,

pljačkaš ostriga,

poslužitelj na brodovima po južnim morima,

ratni dopisnik,

tragač za zlatom…

TamoiOvde-potpis-londonaOno što ga  je držalo sve vreme jeste ljubav prema knjigama. Jedan od omiljenih autora mu je bio Radjard Kipling.

TamoiOvde-druga-Njegova prva knjiga je „Sin vuka” i objavljena je istog dana (7. 4. 1900.) kada se oženio prvi put. Brak mu je potrajao samo četiri godine. Već 1905. godine ženi se drugi put.

Bogato životno iskustvo mu je velika pomoć u pisanju i za nekoliko godina postaje jedan od najtraženijih i najplaćenijih pisaca u Americi. Za 40 godina objavio je 49 knjiga (20 romana, 20 zbirki pripovedaka, eseje i drama).

Zalagao se za socijalizam pa je napisao i knjige „Rat klasa” i „Revolucija”. Interesantan je njegov roman „Gvozdena peta” jer u njemu predviđa fašizam.

NJegova prva knjiga „Sin vuka” postala je odmah tražena knjiga, ali su svakako najvažnija njegova dela:

„Glas divljine” (1903)

„Beli očnjak” (1905)

Zanimljivo je da su ga optuživali da su njegova dela često plagijati. Te optužbe nisu bile samo rezultat zavisti zbog njegovog uspeha. Dovođen je zbog toga i u vezu sa Sinklerom Luisom, a nije bila tajna da je ideje uzimao iz štampe.

TamoiOvde-220px-grave_of_jack_and_charmian_londonIpak je njegov život tužan. Ni zarađeni novac mu nije mnogo bio od koristi. Pronašli su ga u besvesnom stanju 22. novembra 1916. Spasa mu nije bilo. Mnogi sumnjaju da je reč o samoubistvu, a govorilo se i da je umro od prevelike doze morfijuma. Sahranjen je u Kaliforniji, u Glen Elenu, u Državnom istorijskom parku.

Sajtovi o DŽeku Londonu i njegovom delu:

O Džeku Londonu i njegovom burnom životu sniman je i film 1943. godine.

TamoiOvde-glas-divljineRoman „Glas divljine” jedan je od najboljih autorovih romana. Ako je neki roman uzbudljiv, onda je to ovaj roman.

Radnja romana dešava se krajem 19. veka (1897. i 1898. godina) u Santa Klari, a najvećim delom na Aljasci. Glavni lik je pas Bak koga su oteli kako bi vukao saonice, ali njegov borbeni duh vodi ga do vođstva čopora. Srećno je živeo u Kaliforniji u kući sudije Milera. Negovali su ga i pazili tako da je postao prelepi pas snažnih mišića. Imao je pametne oči, belu njušku i bogatu gustu dlaku.

Nažalost, njegov bezbrižan život nije dugo trajao. Jedan sluga, željan para, prodaje ga nekom čoveku koji ga odvodi daleko. Posle druge prodaje, vuče saonice na Aljasci za jednog vladinog službenika. Kako ga drugi psi ne bi uništili, uspeva da bude na čelu zaprege. I ovde ne ostaje dugo. Novi gospodari su bili surovi prema psima. Posebno je bio surov Hal, mada nisu mnogo zaostajali i Čarls i Mercedes (Čarlsova žena i Halova sestra). Tukli su pse bez milosti.

TamoiOvde-300px-cabin_on_the_yukon_flatsToliko su bili surovi da im se pred svojom kolibom suprotstavio DŽon Tornton koji spasava Baka. Nedokazani mučitelji pasa utopili su se u zaleđenoj reci jer nisu verovali Torntonovom upozorenju. Sa novim gazdom Bak je bio srećan. Međutim, DŽona zahvata ‘zlatna groznica’ kao i mnoge druge i kreće u potragu za njim. I baš tamo, u toj divljini, Bak oseti glas divljine i taj zov ga odvodi od dobrog gazde. Nažalost, kada se vratio, video je da su Indijanci ubili dobričinu DŽona. Njegovu tugu nije moglo da ublaži to što je napao Indijance i osvetio gazdu.

Ostao je sam. Na sreću, nailazi na čopor vukova. Pridružio im se i posle nekog vremena postaje vođa čopora. Ali je ostala legenda među lovcima o vuku koji tuguje za svojim gospodarem.

TamoiOvde-300px-kane_the_surveyorPo ovom romanu snimljen je prvi film 1935. godine, a u glavnoj ulozi bio je Klark Gebl. Po knjizi je snimljen film i 1972. godine.

Možeš pogledati film, možeš pročitati knjigu na engleskom jeziku, na ruskom, na srpskom, ali pravo zadovoljstvo ćeš osetiti samo sa knjigom u ruci.

 

Za kraj, nekoliko izreka Džeka Londona:

  • Biti glup znači biti srećan.
  • Život laže da bi mogao živeti.
  • Za većinu ljudi život je kao ružno vreme: stanu i čekaju da prođe.
  • Ja sam ja i neću potčiniti svoj ukus jednodušnom sudu čovečanstva. Ako ne volim neku stvar, ne volim je, to je sve; ne vidim nikakav razlog da se pretvaram da volim nešto samo zato što većina to voli ili se pretvara da voli.
  • LJubav počiva na planinskim vrhovima, iznad doline razuma. Ona je uzvišeno stanje postojanja, najviši vrh življenja.
  • Može se preterati i sa onim što je dobro.
  • Ne mogu se nagoni sopstvene prirode gušiti silom, a da se ta priroda ne povuče u sebe.
  • Nije važno šta čovek treba da čini ili ne treba da čini. Važno je ono što čovek čini.
  • Plašiti se znači biti zdrav; strah od smrti vodi životu.
  • Stvar nije u tome šta govorite već kako govorite.

Izvor:silvy1105.wordpress.com

___________________________________________________________________________________________

Priredio/uvod: Bora*S

2 thoughts on “TOKOVI ŽIVOTA I ZAKONITOSTI DRUŠTVA…

  1. Nisam znala da je i ovo rekao: Za većinu ljudi život je kao ružno vreme: stanu i čekaju da prođe.
    Jack London je genijalac. Ono kako je on opisao pseću dušu još je nitko nije nadmašio.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s