KARAKTERISTIKE SAMOOSTVARENIH LJUDI…

tamoiovde-logo

HUMANISTIČKA PSIHOLOGIJA: Karakteristike samoostvarenih ljudi

 Psiholog Abraham Maslov (Abraham Maslow) smatra da je cilj obrazovanja razvoj samoostvarene osobe. Samoostvarenje je najviši nivo ljudskog razvoja u kojem su ljudski potencijali u potpunosti ostvareni. Dakle, to je ideal ljudskog postignuća.  Na osnovu istraživanja evo kako je on opisao karakteristike samoostvarenih ljudi:

Prihvatanje sebe, drugih i prirode –

Samoostvareni ljudi prihvataju sebe i sopstvenu prirodu bez mnogo jadikovanja i negodovanja, a često i ne razmišljaju mnogo o njoj. Vide ljudsku prirodu onakvom kakva jeste, a ne kakvom bi oni želeli da bude.

Prihvatanje sebe i drugih čini da ovi ljudi nemaju potrebe da se pretvaraju pred drugima. Kod njih se gotovo uopšte ne mogu uočiti izveštačenost i pokušaj da se na konvencionalan način ostavi utisak.

Spontanost, jednostavnost i prirodnost – Impulsi, misli i svest izrazito su im nekonvencionalni , spontani i prirodni. Ipak, uvidjaju da ljudi oko njih to ne mogu uvek da prihvate. Stoga se, ne želeći da povrede  ljude s kojima žive ili da se snjima sukobljavaju, ponašaju konvencionalno u svim stvarima koje im nisu bitne. No, kad je u pitanju nešto što smatraju zaista važnim u stanju su da odbace sva pravila i ponašaju se prema svom uverenju.

Usmerenost na problem – Samoostvareni ljudi imaju neki zadatak u svom životu koji zaokuplja veliki deo njihovog vremena i energije. Često su to nesebični zadaci koji nisu u vezi s njima lično , nego s čovečanstvom, nacijom ili članovima porodice. Rade vrlo mnogo i uobičajena razlika između posla i privatnog života kod njih se gubi.Za njih je rad uzbudljiv i zabavan a posvećenost nekom značajnom poslu glavni uslov napredovanja, razvoja i sreće.

Izdvojenost i potreba za samoćom – Samoostvarene osobe mogu biti same, bez osećanja nelagodnosti. Štaviše, vole samoću i povučenost više nego prosečni ljudi. Iako uživaju u društvu drugih, ne zavise od njih jer se mogu u potpunosti osloniti na svoje sopstvene kapacitete.

Autonomija – Odrednice  njihovog zadovoljstva i dobrog života naleze se u njima samima, a ne u društvu. Dovoljno su jaki da ne zavise od dobrog mišljenja drugih, niti od njihove naklonosti. Počasti, položaji, nagrade, popularnost i ljubav koju mogu dobiti od drugih njima su manje važni od sopstvenog napredovanja i razvoja.

Svežina doživljaja – Svakodnevne stvari, koje su za druge ljude odavno izgubile vrednost, samoostvarenim osabama još uvek predstavljaju izvor zadovoljstva. Zalazak sunca, muzika, čak i običan radni dan i svakodnevni životni poslovi  mogu kod njih izazvati uzbuđene, sreću i radost.

Vrhunski doživljaji – U životu postoje trenuci u kojima nam se čini da se otvaraju bezgranični vidici, osećamo se istovremeno moćniji i bespomoćniji nego ikad pre; osećamo  ekstazu, zadivljenost i strahopoštovanje, gubimo osećaj za vreme i prostor i uvereni smo da nam se dogodilo nešto izuzetno značajno i dragoceno. Samoostvareni ljudi u svom životu imaju mnogo više takvih trenutaka nego drugi.

Osećanje zajedništva – Uprkos povremenoj ljutnji i nestrpljenju, takvi ljudi osećaju prema ljudskim bićima simpatiju i naklonost. Iskreno žele da pomognu ljudskoj vrsti i doživljavaju sve ljude kao jednu veliku porodicu. Alfred Adler nazvao je takav stavstavom starijeg brata. Iako se ponekad ljute  na slabosti i gluposti prosečnih ljudi, takve osobe posmatraju ih pokroviteljski , svesne da mnogo toga mogu uraditi bolje, da mogu videti ono što drugi ne mogu , te da je istina koja je njima dostupna ostalima najčešće nejasna i skrivena.

Odnosi s drugim ljudima – Takve osobe stvaraju dublja i čvršća prijateljstva nego što je to slučaj kod prosečnih ljudi. Njihovi prijatelji su takođe stabilniji i zreliji od proseka. No, krug njihovih prijatelja uglavnom je mali. Oni iskreno vole malo ljudi, jer biti blizak sa nekim na ovakav način zahteva dosta vremena i energije. Odanost nije stvar trenutka. Ova isključivost u prijateljstvu i odanosti postoji kod njih istovremeno sa čovekoljubljem i osećanjem zajedništva za celo čovečanstvo. Skloni su tome da budu ljubazni ili bar strpljivi s gotovo svim ljuima, ali prijatelji samo sa odabranima.

Demokratski karakter – Nijedan od takvih pojedinaca nije bio autoritarna ličnost. Ponašaju se prijateljski prema svakom, bez obzira na klasu, obrazovanje, političko uverenje, rasu ili naciju. Često uopšte nisu svesni tih razlika kojje su prosečnim ljudima tako očigledne i značajne. Njima je bitan elitizam karaktera, sposobnosti i talenta, a ne elitizam po rođemju, rasi, imenu, porodici, godinama, mladosti, bogatstvu, slavi ili moći.

Razlikovanje dobra i zla – Nijedan od tih ljudi ne dvoumi se kada treba razlikovati ispravno od neispravnog, dobro od zla. U njihovom svakodnevnom životu retka je zbrka, nedoslednost, ili konflikt koji su tako česti u etičkim postupcima prosečnog čoveka.

Humor – Svi samoostvareni ljudi imali su specifičan smisao za humor. Ali oni se ne smeju agresivnim šalama (u kojima se vredjaju drugi ljudi) niti šalama nadmoćnih osoba (ismevanja tuđih nedostataka). To što oni smatraju humorom bliže je filozofiji. Njihov humor je spontan, vezan za situaciju i teško ga je ponoviti.

Stvaralaštvo – Spontani su, fleksibilni, otvoreni, ali i hrabri i spremni za greške. Njihova kreativnost slična je kreativnosti dece pre nego što nauče bojati se ismejavanja drugih i još uvek gledaju na svet sa svežinom i bez predubeđenja. Reč je o osobini koju ljudi odrastanjem postepeno gube. Samoostvareni ljudi zadržavaju taj sveži i naivni pristup, ili ga kasnije u životu ponovo stiču.

Humanistički usmereni psiholozi imaju dakle, sledeće postavke:

  • ponašanje pojedinca primarno je određeno njegovim posmatranjem sveta oko sebe;
  • ljudi nisu isključivo proizvod svoje sredine;
  • ljudsko ponašanje određeno je iznutra i ljudi su motivisani da ostvare svoje najveće potencijale.

Izvor: Vizek-Vidović, V., Rijavec, M., Vlahović-Štetić, V., Miljković, D. (2014)Psihologija obrazovanja. Beograd: Klett

Izvor: nadgradnja

___________________________________________________________________________________________

 

EROS U RUHU DANAŠNJEG MENTALITETA…

tamoiovde-logo (1)LIČNI UTISAK 
priče savremene žene kao nastavak priče Anais Nin

3783558-3-mother-nature1Ovo nije priča o samoj Anais Nin, koliko priča o ženi XX veka koja se muči u ostvarenju sebe kao žene, tragajući za tajnama sopstvene seksualnosti, pokušavajući ujedno da sačuva izvorni oblik ženstvenosti i nevinosti čistog ljubavnog prepuštanja čarima seksualnog uzbuđenja i unutrašnjeg doživljaja sebe kao žene.

Ona mašta, istražuje sopstvenu seksualost, upuštajući se u tajni avanturizam, pokušavajući da se suoči i pobedi skrivenu unutrašnju krivicu, koju kao žena nosi u sebi nasledjenu generacijama unazad strogog i patrijahalnog vaspitanja i uslovnosti jednog sasvim drugačijeg viđenja i uloge žene u društvu XX veka, vekova unazad.

U tom procesu pronalaženja sopstvenh skrivenih potencijala, ona ruši tabue i pokušava da pronađe neko drugačije mesto sopstvenog života i samu sebe u tom novom životu koga u mukama gradi. Koliko god delovalo izazovno, unutrašnje borbe koje žena vodi unutar sebe zahtevaju hrabrost i podršku, koju ona najčešće nema, pa je prinuđena da skriva od očiju javnosti svoje unutrašnje promene, da skriva sopstvenu transformaciju iz devojčice u ženu.

Psihološki gledano to je još jedna borba ega i superega u pokušaju večnog zadovoljenja principa zadovoljstva, pre svega u pokušaju prevladavanja krivice nametnute unutar sopstvene strukture ličnosti. Borba za samoostvarenjem, borba za oslobađanje iz sopstvenih okova skučenosti bića pod maskom Persone.

Sama Anais Nin, je postala poznata tek objavljivanjem svojih dnevničkih zapisa u kojima opisuje svoj unutrašnji život žene između dva muškarca, jednog koji joj pruža sigurnost, razmevanje i navodnu „slobodu“ (svog muža), i drugog sa kojim doživljava oslobađanja sopstvene seksualnosti, ali uz svoju borbu da ne upadne u zamku jedne druge vrste okova, Svog ljubavnika, Henri Milera, poznatog po raspusnom i lucidnom životu. Ona, kao devojčica koja je rasla bez oca, traži ljubav, ideal ljubavi koji joj stalno izmiče, a koga duboko u sebi oseća i čezne za njim, i u potrazi za očevom ljubavi, pokušava da harmonizuje sopstveni muški princip u sebi. Svesna je da sve to ne može naći u okrilju jednog muškarca, ona se hrabro upušta u avanturu da bi utolila glad za sopstvenim ispunjenjem nesvesne čežnje za celovitošću. 

Kao žena određenog istorijskog trenutka ona predoseća da oslobađanje erosa predstavlja korak ka pokušaju ocelovljenja bića žene. Bar jedan njen deo. Samospoznaja je mnogo kompleksniji proces, koji je u širim krugovima zapadne civilizacije samo započet Frojdovom psihoanalizom, ali je proširen i višim egzistencijalnim viđenjima, pokušajem osmišljavanja sopstvenog života, i  kroz spoznaju sopstvene seksualnosti.

Seksualna revolucija je doprinela naglom širenju „sloboda“ koja su prešle u sopstvenu suprotnost, često veoma ogoljenim izražavanjima, najčešće fizičkih aspekata same seksualnosti. Anais Nin kroz sopstveno iskustvo pokušava da shvati ono što njeno senzibilno žensko biće želi, i ono što kao izazvov muškog bića pokušava da dobije. To boji njen lični život jednom neobičnom i atipičnom bojom, u kojoj ona nalazi svoj lični smisao, ili bar pokušaj, lično ubeđenje osećaja zadovoljstva ispunjenjem svojih maštanja i fantazija. Svoje avanure, pre svega sa Henri Milerom; pokušava sebi da objasni, kao i svoju izrazito prisutnu požudu tela. U njemu nalazi, kako i sama kaže i oca i dete, boreći se protiv ambivalentnosti prisutne u njoj samoj.

Koliko je u tome uspela, govore i njeni dnevnički zapisi u kojima neskriveno opisuje lične emotivne i uspone i padove, iluzije i suočavanja, i sopstveni pokušaj izbavljanja iz svakog bega u večiti princip zadovoljstva. Ona je žena jednog vremena u kome je proces buđenja erosa bio pomalo i pretenciozan, ponekad više naglašavajuće ambivalntnosti, nego samog približavanja celovitosti. Često, baš kao i danas, seks i  Eros je više pružao utičište od egzistencijalne praznine, nego istinsko ostvarenje višeg unutrašnjeg smisaonog mira i harmonije.

Svaka žena, na izvestan način, mora da prođe iskustvo ambivalencije, mora da prođe taj proces oslobađanja od očevih unutrašnjih uticaja, tek prihvatanjem figure oca u njegovom pravom i istinskom okviru. Pogotovu one žene, koje nisu dobile potvrdu svoje ženske prirode od svojih roditelja, od zajednice u kojoj opdrastaju, imaju zadatak da je ostvare i samopotvrde.

Prihvatanjem i harmonizovanjem principa majke i oca unutar sebe, žena prihvata sopstveni nasleđeni ženski i muški princip, svoju Animu i Animusa, čime stiče slobodu na sopstveni izbor života, bez sumnjivih zapreka sputane seksualnosti, ali i bez okova razuzdane seksualnosti koja ume da odvede čoveka u drugu krajnost, u skrivene moći „Lilit“ uticaja mračnih prostora podsvesti, koje deluju zavodljivo u okruženju ograničenog prostora sopstvenog bića. Izlaskom iz tog ograničenja, žena spoznaje sopstvene unutrašnje potencijale, u usmerava ih na kreativan način, pronalazeći lični smisao u svom razvoju ličnosti, i harmonizacijom  tih suprostavljenih principa, žena stiče sopstvenu slobodu, pre svega, da bude i izrazi se kao ŽENA, a potom partenrka, ćerka, majka, prijateljica. Time doseže ljubav kao večni princip tog prevladavanja suprotnosti i stiče slobodu da bude sve to u jednoj ženi u sopstvenoj ličnosti, u sopstvenom biću…

silk_tornNažalost, danas je žena razapeta još više, jer nije uspela da izađe iz tog začaranog kruga uslovnoati. Možda je uspela da ostvari slobodniji kontakt sa sopstvenim erosom, ali je usled društvenih i kulturoloških sprega, još više postala žrtva drugog aspekta  tog erosa (tanatos) , ali jednog drugačijeg njegovog sirovog oblika, kojim još uvek ne uspeva da ovlada sopstvenim suptilnim unutrašnjim bićem. Jedna neravnoteža je zamenjena drugom, jedna uloga je prešla u sopstvenu suprotnost, čime je postignuta još veća neravnoteža između polova. 

Žena je nesvesno preuzela ulogu muškarca u savremenom društvu, što nesvesnim buntom za sopstvena prava ispoljavanja svoje ženske prirodne seksualnosti, što novom nametnutom društvenom pozicijom, čime se sve više udaljava od sopstvenog izvora ženske seksualnosti. Time je na izvestan način ugrozila i samog muškarca, stavljajući mu na pleća novi jaram potčinjenosti njenoj novostvorenoj „jačini“, slabeći njegovu prirodnu ulogu spoljnjeg odbrambenog zaštitnika porodice i same žene koja je glavni stožer porodičnog unutrašnjeg sveta. 

Buduće generacije rastu u takvom okviru novih zamenjenih uloga, koji im pruža drugačiju identifikaciju i veliki problem da u novom svetu pronađu lični put za samoostvarenjem svojih prirodnih unutrašnjih potencijala i muške i ženske seksualnosti. I veoma je moguća ideja pojave nove revolucije Erosa, uz nove muke savladavanja i prevladavanja suprotnosti metafizikče prirode, ali u drugačijim uslovima i kontekstima.

Generalno, to je slika ovog vremena. Po meni, ne toliko crna, jer uvek postoji velika šansa da se iz većeg kontrasta uoči put ka njegovom prevazilaženju, nego iz skrivenog, društveno prihvatljivog, naizgled materijalno ušuškanog dobrog života, koji zatire trag nezadovoljstva unutrašnjeg previranja. Uostalom ova savremana civilizacija je na izmaku sopstvenih snaga da preživi u ovakvim okvirima brutalno ogoljenih,, agresivnih, jednostranih, ograničavajućih i banalizovanih principa Erosa, da se oseća velika potreba za promenom, ne samo u okvirima svakog pojedinca, već i šire. 

6911_19847Međutim, nije u tome jedini problem. Bazični problem je što se  seksualnost svela na polnost, na  njegov fizički i psiholiški aspekt, zanemarujući njegov duboko metafizički, mistički i magijski pojavni oblik, koga ne možemo „videti, osetiti, pipnuti“,  pa čak ni objasniti.

Seksualnost je izgubila tu erotičnu dimeziju, dimenziju mističkog rituala, otkrivanja tajne večne životne energije, koja nas motiviše da život doživimo kao dar, i u njegovom predvidivom i nepredvidivom obliku, kao intuitivan, mističan, magičan. Duhovna komponenta Erosa u tome dobija svoj puni smisao. 

Ljubav mora pronaći put ujedinjenja i put međusobnih poštovanja različitosti u zajedničkom cilju dosezanja sloboda izraza i samoostvarenja u tom ujedinjenom pomaku ka celovitisti sopstvenog bića.

Da li čovek doseže do svoje erotske suštine?

ili „Erotičnost gospođe Bovari u koloritu balkanskog mentaliteta“ -nastavi sa čitanjem

Izvor/preuzeto: moji-tragovi

_________________________________________________________________________________

DUNAV U SRBIJI–588 UTISAKA…

tamoiovde-logo

Nagrada TOS-u za film o Dunavu na prestižnom filmskom festivalu u Berlinu

Sajam turizma u Berlinu tradicionalno je prilika da se održi izrazito cenjeni internacionalni festival turističkog filma „Das goldene Stadttor“. Na ovogodišnjem festivalu priznanje za turistički film otišlo je u ruke Turističke organizacije Srbije.

nragrada-e1457698865436Film TOS-a pod nazivom „Dunav u Srbiji – 588 utisaka“ na ovom prestižnom filmskom takmičenju osvojio je “srebrnu zvezdu“, tačnije drugo mesto.

Priznanje je dobijeno u konkurenciji preko 1500 filmova iz 42 zemlje sveta u kategoriji „Turistički film“, po odluci međunarodnog žirija sastavljenog od poznatih stručnjaka iz oblasti filmske industrije, marketinga i turizma.

Berlinski Međunarodni filmski festival „Das goldene Stadttor“ već 15 godina jedan je od vodećih svetskih međunarodnih festivala turističkog filma i multimedije, posvećenih priznanju turističkih produkcija.

TamoiOvde-ScreenshotDUNAV

foto: Screenshot

Turistička organizacija Srbije za ovogodišnju glavnu temu promocije turizma naše zemlje izdvojila je Dunav i vodeno bogatstvo naše zemlje.

Film o Dunavu deo je ove promotivne kampanje TOS-a i prikazuje lepote ovog evropskog koridora na svom toku kroz Srbiju.

Snimanjem ovog filma su kroz kameru „uhvaćeni“ čarobni detalji reke koja spaja 10 zemalja i preko 100 miliona ljudi, prikazuje raznolikost predela i istorijskih lokaliteta, kao i turističke adute jedne od najvećih i nesumnjivo najlepših reka u Evropi i to na njenom 588 kilometara dugom toku kroz Srbiju.

Dunav-Screenshot-TamoiOvde

foto: Screenshot

Putovanje Dunavom je kao poseta muzeju evropske istorije, ispunjena „izložbama“ prirodnih dragocenosti i retkosti, dubokim slojevima kulturnog nasleđa, šarolikim životnim stilovima, živopisnim kulturama, događajima i turističkim sadržajima atrakcijama.

Dunav je svedok vremena, on je stalan i stalno se menja, Dunav je nit koja spaja!

Film TOS-a „Dunav u Srbiji – 588 utisaka

Izvor: srbija.travel

__________________________________________________________________________________

LEVORUKI U SVETU DEŠNJAKA…

TAMOiOVDE-logo

tamoiovde.wordpress.com/2011/03/28/ko-ti-je-kriv-kad-imas-levu-krvu-grupu/

____________________________________________________________________________

Danas je Dan levorukih osoba

Stručnjaci tvrde da se poslednjih 100 godina broj levorukih gotovo učetvorostručio i smatra se da oko 12 odsto stanovništva danas piše levom rukom

84_620x0Stručnjaci tvrde da se poslednjih 100 godina broj levorukih gotovo učetvorostručio i smatra se da oko 12 odsto stanovništva danas piše levom rukom. Na sreću skoro niko ne pokušava da ih natera da pišu desnom rukom već pokušavaju da razumeju kako to izgleda živeti u svetu „dešnjaka“, a nekada anatemisani kao smotani i nevešti, ljudi koji pišu i većinu poslova obavljaju levom rukom svoj dan obeležavaju 13. avgusta.
Naučnici se bave razlozima nastanka, ispitivanjima psiholoških karakteristika, kako funkcioniše mozak i motorika, a s druge strane čak i industrija i trgovina se uključuju – prave se makaze za levoruke i mnogi drugi instrumenti.

U zabavnim tekstovima u mnogim časopisima navode se slavne osobe koje su levoruke, pri čemu obično taj spisak počinje sa Leonardom da Vinčijem, Mikelanđelom, Betovenom, Bahom, Čarli Čaplinom, Polom Makartnijem ili vojskovođama Cezarom, Aleksandrom Makedonskim, Napoleonom, a ko voli naučnike ne zaobilazi Ajnštajna i Maksvela.
Pitajući se kako je nastala tolika razlika u korist dešnjaka, naučnici su pokušavali da nađu odgovor upoređujući istraživanja koja su se bavila životinjama, ali i različitim podacima o broju levorukih osoba, zavisno od zemlje u kojoj su se rodili i odrasli.

Interesantna su istraživanja na životinjama, naročito na papagajima od kojih oko 60 odsto njih kada jede koristi desnu nožicu, a 40 odsto levu.

Slično je otkriveno prilikom praćenja ponašanja miševa i kokošaka.

Stručnjaci su utvrdili da levoruki muškarci čine 8 odsto, a žene oko 6 odsto anglosaksonskog područja, levorukih Japanaca ima nešto više od 4 odsto i malo više od 2 odsto Japanki, a na primer samo 1,5 odsto Kineza piše i jede levom rukom.
Očigledno levorukost – desnorukokost nije stvar samo motorike šake i funcionisanja mozga, već i tradicije, verovanja, vaspitnih postupaka.
Obično se postavlja pitanje šta je uzrok levorukosti, ali naučnici nemaju jedinstven odgovor.

Stručnjaci smatraju da se levorukost – desnorukost određuje još u prenatalnom periodu, jer se zna da se u porodicama koje imaju bar jednog levorukog roditelja 10 do 12 puta češće rađaju levoruka deca.

Deca vrlo rano pokazuju svoju opredeljenost da li su dešnjaci ili levaci, ali ima i slučajeva da se uočava kod neke dece i kasnije, međutim ređe posle četvrte, odnosno pete godine.

Međutim, većina životnih aktivnosti se obavlja korišćenjem obe ruke, ali obično jedna ruka pridržava predmet, a druga preciznije i veštije obavlja određene aktivnosti .

U igri i životu, ne skrećući pažnju deteta, može se proveriti kojom rukom dete crta, drži četkicu za zube, kojom rukom se češlja, deli karte, gadka loptomm, stavlja kocke, kad pravi kulu, gura autić, oblači lutku, briše gumicom, koju ruku prvu stavlja u rukav kada se oblači…

Ako dete u devet od deset takvih situacija koristi levu ruku, može se pretpostaviti da je levoruk.

Ima dece i odraslih koji ravnomerno koriste obe ruke, pa će se njima desiti da 4, 5 aktivnosti rade jednom, a druge drugom rukom.

Ukoliko je potrebno, pravo testiranje može obaviti specijalista, jer je poznato da mozak čoveka ima dve polovine koje nisu indentične.

Ako je razvijenija leva polovina mozga, osoba je dešnjak, a ako je razvijenija desna strana mozga, on je levoruk.

Naše polovine mozga odgovorne su ne samo za suprotne strane tela, već i za karakter naših aktivnosti.

Leva polovina mozga obrađuje informacije, sistematično i postepeno, a zahvaljujući toj polovini mozga mi razumemo smisao reči, apstraktne pojmove, sposobni smo da svet koji nas okružuje klasifikujemo, planiramo svoje aktivnosti uključujući logičko zaključivanje i činjenice.

Zato nam se često čini da dešnjaci zaključuju crno-belo, logično i racionalno, organizovani su, završavaju jednu obavezu i prelaze na sledeće, prvo planiraju, pa onda su u akciji, teško im je da promene odluke.

Desna polovina mozga obrađuje informacije intuitivno, trenutno, sa puno emocija, kreativno.

„Običan“ čovek nema problema kad treba da odredi koja mu je desna ruka, dok za levorukog to nije baš jednostavno.

Teškoće u prostornoj orijentaciji u životu i na papiru česta su odlika levorukih.

Verovatnoća da se pojavi pisanje kao u ogledalu je preko 80 odsto kod levoruke dece uzrasta od 5 do 7 godina, pri čemu je poznato da je Leonardo da Vinči pisao kao u ogledalu i s leva na desno.

Stručnjaci savetuju odrasle da ne treba da pokazuju odnos prema levorukosti, jer to ozbiljno može da ugrozi dečje zdravlje, obično se u takvim situacijama najbrže primeti početak mucanja takvog deteta.

Vodeća ruka se odredi prirodno do četvrte, odnosno pete godine i pri tom je potrebno pažljivo praćenje levorukog deteta – uočavanje promena raspoloženja, prepoznavati uzroke detetove radosti ili tuge, razumeti njegove probleme i pomoći mu da ih prevaziđe.

Levoruki su temperamentni, nestrpljivi i često rade, a da ne promisle i imaju potrebu za smenjivanjem aktivnosti, jer teško izdržavaju prisilu.

Levoruki ljudi u stanju su da razmišljaju brže kada, na primer, igraju kompjuterske igre ili se bave nekim sportom, a uspostavljanje veza između leve i desne moždane hemisfere brže je kod levorukih, utvrdili su australijski naučnici.

Nasuprot tome, testovi sprovedeni na 80 dešnjaka pokazali su da postoji snažna korelacija između brzine prenosa informacija sa leve na desnu moždanu hemisferu i obrnuto i brzine prepoznavanja odgovarajućih slova.

Međutim, kada je u test uključeno 20 levorukih dobrovoljaca ustanovljeno je da su oni bili brži u procesuiranju informacija u obema moždanim hemisferama.

Osobe koje su u svemu koristile isključivo levu ruku bile su za 43 milisekunde brže u prepoznavanju slova u levom i desnom vidnom polju od dešnjaka.

Naučnici su konstatovali da ljudi koriste obe moždane hemisfere za vrlo brze ili vrlo teške zadatke koji zahtevaju interpretaciju brojnih istovremenih informacija, poput naprimer kompjuterskih igara, vožnje automobila kada je saobraćaj izuzetno gust ili tokom igranja nekog sporta.

Tanjug | 13. avgust 2014.

 Izvor:novosti.rs/

___________________________________________________________________________________________

Kreativniji, senzibilniji, stidljiviji…

 Po čemu su posebni levoruki, koji čine nešto manje od deset odsto svetske populacije: Za levoruke osobe se kaže da su bolji matematičari, muzičari, da brže misle, da su bolji u kompjuterskim igrama, spretniji u nekim sportovima, snalažljiviji vozači u saobraćajnim gužvama

 prica-plus-levoruki.jpg_310x186Šta, osim slave, povezuje Sila i Gretu Garbo? Čarlija Čaplina i Paganinija? Cezara i Teslu? Toma Kruza i Betovena? Silvestera Stalonea i Kafku? Ajnštajna i Madonu? Leonarda da Vinčija i Anđelinu Džoli? Kraljicu Elizabetu i Pelea? Aleksandra Makedonskog i Mariju Kiri? Majka Tajsona i Aristotela? Uzdali su se u svoju levicu. Drugačije i ne umeju, jer su samim rođenjem predodređeni da pišu i više se služe levom rukom.
Iako tek nešto manje od deset odsto svetske populacije čine levoruki ljudi, ova činjenica dobija na težini kada se kaže da je reč o nekoliko stotina miliona osoba koje bi, da su nekim slučajem živele u srednjem veku, bile kažnjene smrću samo zbog toga što levom rukom drže olovku ili alat. U stvari, sve do pre stotinak godina takve osobe su bile diskriminisane, premda pamtimo da su i u vreme naših školskih dana učiteljice nastojale da ih preobrate u dešnjake.

Da je neko levoruk ustanovi se u najranijem detinjstvu, već do četvrte godine. Dovoljno je posmatrati kojom rukom crta, drži četkicu za zube, češlja se, deli karte, gura autić, oblači lutku, koju ruku prvo stavlja u rukav kada se oblači, da li slova i brojeve piše naopako, kao u ogledalu (to čini čak 80 odsto levoruke dece predškolskog uzrasta)…
Zašto je kod nekih ljudi levica ta koja obavlja preciznije poslove? Za to je „kriv“ mozak. Ako je razvijenija njegova desna polovina, osoba više koristi levu ruku. I obrnuto. Leva polovina mozga obrađuje informacije sistematično i postepeno, a desna intuitivno, emotivno.

Smatra se da levoruki imaju snažan umetnički senzibilitet, ali i danas postoje predrasude koje im ne idu u prilog. Navodno ih ne drži pažnja, nisu u stanju da planiraju, žive u kreativnom haosu…
Rezultati jednog istraživanja, obavljenog prošle godine, pokazuju i da su stidljiviji, nervozniji, i da zbog osude i kritika više strahuju od sopstvenih grešaka nego desnoruki. Ipak, za levoruke osobe se kaže i to da su bolji matematičari, muzičari, da brže misle, da su bolji u kompjuterskim igrama, spretniji u nekim sportovima (mačevanju, boksu, tenisu), snalažljiviji vozači u saobraćajnim gužvama…
Kao takvi, imaju i svoj dan. Od 1992. godine obeležavaju ga 13. avgusta. Izborili su se i za proizvode prilagođene za korišćenje levom rukom, koji se danas prodaju posredstvom Interneta, ali i u specijalizovanim radnjama. Prva takva otvorena je u Londonu, 1968. godine, a u Slovačkoj postoji prodavnica u kojoj se, pod geslom „Levoruk sam ali nisam tamo neki levi“, prodaju predmeti prilagođeni levorukima. To su, pre svega, makaze, gitare, školski pribor, otvarač za konzerve, razne alatke, ručni časovnici, bumerang, rezač za olovke…
Razni proizvođači nastoje da diskriminaciju i „teror“ desnoruke većine, kojima je sve podređeno (menjač u automobilu, otvarači za konzerve, fotoaparati, kanap na vodokotliću…) svedu na najmanju moguću meru, pa svake godine izbacuju po neki novi proizvod namenjen levorukima. Ove godine im je iz giganta „Soni Erikson“ serviran model mobilnog telefona čija je tastatura pogodnija za levu ruku. Za levoruke muškarce proizveden je specijalan donji veš…

KO SEKSUALNO BRŽE SAZREVA
A KO DUŽE ŽIVI?
* Levoruke osobe su brojnije među decom čiji je IQ veći od 131
* Levoruki imaju tri puta veće šanse da postanu alkoholičari, jer koriste desnu stranu mozga, manje tolerantnu na alkohol
* Dvaput je više levorukih muškaraca nego žena
* Studija je pokazala da su levoruki muškarci 15 odsto bogatiji od dešnjaka koji su završili koledž, a 26 odsto od onih koji su završili fakultet
* Ako su oba roditelja levoruka, šanse da i njihovo dete to bude su 50 odsto. Istovremeno, oba roditelja koja pišu desnom rukom imaju samo 2 odsto šansi da dobiju levoruko dete
* Više od 2.500 levorukih umire svake godine zbog korišćenja predmeta prilagođenih dešnjacima
* Dostižu seksualnu zrelost 4-5 meseci kasnije od dešnjaka
* Levoruke osobe koje su se šlogirale brže se oporavljaju
* U Pensilvaniji postoji koledž, jedini takav na svetu, gde mogu da se školuju levoruki
* Desna ruka simbolizuje mušku energiju, a leva žensku
* Dešnjaci žive oko 9 godina duže od levorukih
* Četiri od pet dizajnera Mekintoš kompjutera bili su levoruki

VEROVANJA I SUJEVERJA
Zašto je bilo ne samo sramota, nego i opasno po život biti levoruk?
Leva ruka je u Mesopotamiji bila simbol nesreće. U italijanskom jeziku reč levoruk vodi poreklo od latinske oznake za nesavršenost. Na primer, francuska reč – gauche, istovremeno znači i levo i nespretan, dok engleska reč za desno – right, znači i ispravno. U Japanu je muž mogao da se razvede od žene kada bi saznao da je ona levoruka, a tokom 18. i 19. veka, zbog predrasuda o njihovim navodnim nedostacima i nespretnosti, levoruke osobe često su bile žigosane u društvu i bilo im je zabranjeno da se venčaju i imaju potomke.
Ipak, postoje sujeverja koja levorukima idu i u prilog. Eskimi su, na primer, verovali da je svaka levoruka osoba čarobnjak. Pripadnici drevnog indijanskog plemena Zuni smatrali su da je levorukost znak sreće.

Suzana Bijelić | 30. novembar 2009.

Izvor:novosti.rs

___________________________________________________________________________________________

 Levoruka deca: Njihov svet je naopačke

Živimo u svetu dešnjaka. Njima je sve prilagođeno, jer su levoruki ljudi u manjini. Ista priča je i sa mališanima. Ukoliko se pitate zbog čega neko dete češće koristi levu ruku, stručnjaci tvrde da nasleđe igra veliku ulogu, ali je bitan i uticaj okoline, kao i eventualni nervni i motorički poremećaji.

levoruki_310x186Živimo u svetu dešnjaka. Njima je sve prilagođeno, jer su levoruki ljudi u manjini. Ista priča je i sa mališanima. Ukoliko se pitate zbog čega neko dete češće koristi levu ruku, stručnjaci tvrde da nasleđe igra veliku ulogu, ali je bitan i uticaj okoline, kao i eventualni nervni i motorički poremećaji.

Naučnici trvde da se levorukost ne može odmah uočiti, jer se razvija postupno. Zbog toga roditelji ne mogu odmah da znaju kojom će rukom dete da piše, jer mala deca često podjednako koristite obe ruke. Tek kada mališan napuni tri godine može se sa sigurnošću tvrditi da učestalo koristi jednu ruku.

Stručnjaci tvrde da roditelji moraju da budu oprezni ukoliko dete od godinu dana koristi samo jednu ruku, bilo da je to leva ili desna. Takvo ponašanje najčešće je uzrokovano lošim radom motoričkog centra u mozgu i to na suprotnoj strani od ruke koju manje koristi. To znači da će dete, ukoliko je oštećen motorički centar na levoj strani mozga, koristiti isključivo desnu ruku. Ako oštećenje nije veliko, mozak će ga prevladati sam, bez terapije.

Da li postoje razlike između levoruke i desnoruke dece kada su pojedine veštine i osobine u pitanju?
Jedna renomirana američka naučnica testirala je inteligenciju levorukih i desnorukih đaka i došla do zaključka da su rezultati govornog dela testa bili jednaki za obe grupe, dok su u rešavanju vizuelnih, prostornih zadataka (na primer, slaganje pazl-kockica) dešnjaci postigli neznatno bolje rezultate. Međutim, kada je u pitanju kreativnost, levoruki su bili znatno bolji. Razlog je u tome što levoruki češće koriste centre za govor na obe moždane strane, što podstiče kreativnost. Mišljenja po ovom pitanju su podeljena, ali je činjenica da je među umetnicima čak 20 odsto više levorukih.
Još jedno interesantno istraživanje dovelo je do zaključka da su levoruka deca sklonija povredama. Figurativno, tvrde naučnici, njima je sve naopako u odnosu na dešnjake. Ali, to nikako ne znači da su levoruka deca trapavija. Njima je samo ponekad potrebno malo više vremena da uvežbaju određene veštine. Ukoliko imate levoruko dete možete mu pomoći razgovorom, objašnjenjima i praktičnim primerima što će pomoći da pravilno razvije motoriku i broj povreda svede na minimum.

DECA I STRAH OD VODE
Prvi kontakt deteta sa vodom treba da bude u pratnji roditelja, kako se mališan ne bi uplašio. Važno je da ga naučite da pravilno diše i da mu objasnite da u vodi ostaje bez vazduha. Nikada nemojte dete na silu gurati pod vodu, već se strpite da samo to poželi. Mnogo je bolje da dete naučite da drži otvorene oči dok je pod vodom, jer u suprotnom gubi orijentaciju u prostoru. Male nezgode dovoljne su da se dete jako uplaši vode i zbog toga budite pažljivi. Pokažite mu kako se pluta i opušta u vodi pre nego što počnete sa časovima plivanja. Tek kada dete nauči da se održava na vodi treba da ga učite plivačkim pokretima. Budite uz dete, nemojte da ga bacate u vodu na silu i objasnite mu da ste se vi kao mali mnogo puta napili vode, ali da to nije ništa strašno. Ipak, važno je i da dete shvati da je voda opasna i da mora da bude pažljivo. Interesantno je da deca koja još nisu prohodala imaju manji strah od vode, jer nemaju razvijenu svest o tome da je tlo najbolji oslonac, a i voda im je poznato okruženje iz embrionalne faze razvoja.

J. S. J. | 03. avgust 2009.

Izvor:novosti.rs

____________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S