ULOGA MAJKE…

tamoiovde-logo

Sada ćemo malo više pažnje posvetiti osobi koja je ključna za razvoj deteta – majci. Kako ne bi bilo zabuna odmah na početku i pitanja „a gde je tu otac“, naglasićemo da su oba roditelja, tj. celina koja se naziva porodica, podjednako važna za pravilan razvoj osobe.

mother-kissing-baby-87129433012057tKada smo govorili o Edipovom kompleksu videli smo koliko veliku ulogu može otac imati u tome kakva će sutra neko osoba biti. Međutim, majka je ona koja nosi dete, rađa ga i brine se o njemu u prvim danima njegovog života, te je razumljivo da majka kao figura zauzima mnogo veći prostor od oca, ili bilo koje druge figure, u mentalnom svetu deteta.

Ona i njen način ophođenja prema detetu, a i njeno mentalno stanje su, kao što ćemo videti, ipak mnogo čvršći stožer za formiranje ličnosti i psihološkog funkcionisanja.

Ovaj odnos, pored odnosa sa ocem te veoma važnih bioloških (naslednih) faktora i ostalih uticaja iz sredine, može odrediti da li će dete sutra biti lopov, policajac, učitelj, advokat, biznismen; da li će biti agresivan, antisocijalan ili otvoren i pozitivan; kakvog će samopouzdanja biti; da li će mu se sviđati meke i poslušne žene ili će tražiti dominantne – da li će uopšte voleti žene ili če mu sviđati muškarci? I tako dalje. Stoga smo odlučili da posebno zađemo u taj interesantan i kompeksan univerzum odnosa majka-dete, te pogledamo šta se tu u stvari dešava. I opet, kao što je slučaj sa celom ovom serijom članaka, to ćemo činiti sa psihoanalitičke strane.

Krenućemo od perioda kada je žena trudna. Normalno je, i čini se da se to ne mora naglašavati, da je celokupno psihofizičko stanje majke dok nosi dete veoma važno za psihofizički razvoj deteta. Iz psihološkog iskustva poznato je da se emocionalna stanja (osećanja) koje majka ima dok je trudna i te kako prenose na dete. Ukoliko je na primer, majka pod nekim većim stresom, dete će to osetiti. Isto tako, ukoliko je majka depresivna ili anksiozna, ili ima dosta konflikata u tom periodu, to će opet imati negativan uticaj na dete. Takva deca su skoro po pravilu i sama psihički labilna, pa se čak i dešava da se dete rodi sa manjom težinom u odnosu na prosek, ili da je fizički fragilno i bolešljivo. O konkretnom mehanizmu uticaja i prenošenja emocionalnih stanja sa majke ka detetu u njenom stomaku se i dalje malo zna, ali je činjenica da postoji velika povezanost.

Kada se dete rodi ono je, kao što smo rekli, ušlo u jedan potpuno novi svet za njega. Od tog trenutka, njegov dotadašnji život (par meseci u stomaku majke) se menja iz korena. Dete, iako ima neki mentalni materijal i kada se rodi, kao i sposobnost za neku veoma primitivnu formu „shvatanja“ i rezonovanja, jednostvano je zbunjeno svime što se desilo. Stoga, prvih par meseci ono čak nije ni svesno da je odvojeno od majke, već ima utisak da su ono i majka i dalje – jedno. Ovo stanje se zove simbiotička faza i tu dete ne pravi granicu između svog tela i tela majke. Majka ovaj osećaj podržava time što „ugađa“ detetu i zadovoljava mu sve potrebe, te je ono, logično, gleda kao neki produžetak sebe koji je uvek tu kada mu zatreba. Tada se dete oseća omnipotentno (svemoćno), kao da je „najveći car“ i kao da je sve u stvari tu zbog njega i za njega.

Naravno, ovaj osećaj je moguć jedino ukoliko je majka ona klasična i standardna, „dobra“ majka, te se maksimalno brine o svom detetu kada ga rodi. Ovaj osećaj je takođe i nužan i potreban za normalan i dalji razvoj osobe, te je zato potrebno da majka bude upravo ovakva prema njemu, tj. da podržava to njegovo stanje (naravno, ovde postoje i granice, a svaka prosečna majka zna gde su). Zašto je ovakvo podržavajuće ophođenje majke prema detetu važno? Zašto je potrebno pružiti mu tu iluziju ujedinjenosti sa majkom?

Zato što se dete tako uvodi u tzv. fazu primarnog narcizma, gde je samo sebi dovoljno (iako realno nije, ali ono misli da jeste jer ne shvata da su ono i majka različite osobe) i gde počinje da voli sebe. Ovo je, pogađate, osnova i uslov da i kasnije čovek voli sebe, da ima taj bazični osećaj samopouzdanja i samopoštovanja, a i da uspe da zavoli majku (i druge) – jer je ona stara „ko ne voli sebe ne voli ni druge“ tu potpuno na mestu. Takođe, ulaskom u ovu narcističku iluziju dete izgrađuje osećaj sigurnosti i umanjuju mu se anksioznosti i traume vezane za rođenje, tj. „stres“ zbog ovog novog sveta punim jake svetlosti, još jačih zvukova, itd.

E sada dolazimo do malo komplikovanijeg dela. Lako smo dete uveli u ovu omnipotentnu fazu, da je ono “bog” ali sada je potrebno da se pređe na drugu fazu, a to je odvajanje od majke. Ovde dete treba da shvati da su ona i ono dve različite osobe, a šta onda to znači? Pa znači to da dete mora da u isto vreme shvati i prihvati da njegove potrebe nisu automatski i tuđe potrebe, da i drugi imaju svoja osećanja i svoje probleme. Jasno vam je da, ako se ova tranzicija odradi naglo i grubo, to će biti veoma traumatski za dete. Stoga je sledeća uloga majke da ga postepeno i polako odvaja od sebe i pomogne mu da prihvati ovo novo stanje, koje je normalan proces psihičkog razvoja. Uspešno obavljena, ova tranzicija detetu pomaže da počne da gradi i očvrsne svoj Ego.

Međutim, kako god ovaj prelazak iz pozicije potpune zavisnosti u poziciju razdvajanja se odvijao, on će u određenoj meri predstavljati stresan događaj. Dete, iako sada počinje da shvata ko je zapravo, u isto vreme ima osećaj kao da gubi jedan deo sebe (što proizilazi iz one primitivne iluzije da je majka deo njega). To je, može se reći, prvi osećaj nekog gubitka kod deteta, a to svakako nije prijatan osećaj. Ovde je ponašanje majke od ogromne važnosti, jer može odrediti tok daljeg razvoja, formiranja samopouzdanja i zdravog osećaja nezavisnosti i individualnosti deteta.

O čemu se zapravo tu radi? Naime, tokom ovog procesa odvajanja, kod deteta se javljaju svakojake negativne emocije. Tu je posebno prisutan strah od uništenja i dezintegracije (raspadanja) bića (što ima korene u bazičnom strahu od smrti) a koji se javlja upravo iz gorepomenute činjenice, a to je da dete ima dubok osećaj kao da gubi deo sebe. Ovi konstantni osećaji jakog straha od uništenja su preveliki da bi se mladi dečji um njima bavio, te šta sada psiha radi?

Da, sada na igru dolaze odbrambeni mehanizmi, od kojih je posebno projekcija važna. Dete sada projektuje ta loša osećanja ka spolja – upravo na prvu figuru koja mu je najbliža, a to je majka. Majka u ovom slučaju počinje da služi kao “kontejner” za detetov unutrašnji svet. “Kontejner” je engleska reč koja jednostavno označava “nešto u čemu se nešto drži”, dakle ne u smislu “kanta za đubre”. Zapravo, majka sada ima ulogu da “primi” na sebe ta detetova stanja, da se pozabavi njima i obradi ih, te mu ih “vrati” natrag u obliku koji je mnogo prijemčiviji za njega. Kako praktično ovo izgleda? Recimo da dete krene da plače “bez razloga” (ako ste shvatili psihoanalizu onako kako treba onda znate da uvek postoji neki razlog). Ono u tom trenutku možda proživljava taj strah od razdvajanja i plač je način da se ispolje i pokažu te teške emocije. Majka će u tom trenutku uzeti dete u naručje, pevati mu, pričati ili raditi šta god treba da ga smiri, te mu tako ublažiti stanje.

E sad, zamislite majku koja krene da se dere na dete ili ga stalno ignoriše kada se ovako oseća. Ili pak majku koja nije tu za dete u tim prvim danima. To detetu može samo da produbi strah i uvede ga u još gore mentalno stanje. Da ne govorimo šta se tek kasnije može sa tim svim desiti i kakve to posledice ima na formiranje čitave ličnosti čoveka. Naime, neuspeo “kontejnment”, tj. majčino primanje i obrada detetovih negativnih stanja na sebe može imati za posledicu potiskivanje, a samim tim i produbljivanje ovih užasnih strahova, te tako načiniti osnovu za kasniji neurotični sklop (depresija, anksioznost, fobije), pa i “cepanje” ličnosti – to jest, psihotičnu strukturu (šizofrenija).

Isto kao što se bavi obradom loših osećanja, majčina uloga je i formiranje i obrada detetovih pozitivnih stanja. Psiholozi se slažu u činjenici da majka, posebno njeno lice, predstavlja neku vrstu psihičkog “ogledala” za dete. Prvo, napomenimo da dete, gledajući u majčino lice, ima potrebu da imitira njene emocionalne izraze. Taj manevar ima ključnu ulogu u učenju deteta kako da i ono kasnije ispoljava svoje emocije, na taj način da majka može videti kako se ono oseća.

Što se tog “ogledala” tiče, ukoliko se dete nasmeje majci i majka se najsmeje njemu, ona tako pokazuje detetu da vidi kako se ono oseća. Tako i ono samo zna kako se oseća i sigurno je u to da li je to dobro ili nije. Ovo je možda nama kao odraslim osobama teško da zamislimo bukvalno, ali sve to upravo ima i te kako smisla za dete koje još nije u potpunosti svesno ko je ono a ko majka, te da li je to njegovo lice ili tuđe! Kasnije, emocionalna ekspresija na licu majke utiče na to da dete shvati kako se i majka, kao zasebna osoba oseća, te da i ono sada počne da obraća pažnju na njena stanja.

Čitav ovaj proces, taj konstantan “ples” osećanja, vraćanje emocija napred-nazad, procene i brige za tuđa mentalna stanja i zdravo odvajanje od majke ima za posledicu formiranje detetovog Ega. Tokom kasnijih faza dete stiče sve veću nezavisnost i sve više počinje da obraća pažnju na druge i na to ko su oni, kako se osećaju, pa i da se pita zašto se tako osećaju. Sve više postaje svesno ko je ono, šta želi, koga voli i kakva je ličnost.

Opet da navedemo primer, majka koja je suviše hladna prema detetu i slabo ispoljava emocije prema njemu će doprineti tome da joj se dete razvije u nesigurnog, povučenog, pa možda i asocijalnog čoveka. Takvog čoveka, pošto ne može da nauči i vidi šta njegova majka oseća prema njemu, ne znajući onda ni kako se drugi osećaju, neće biti baš briga ni kako se odnosi prema njima. U isto vreme, majka koja je neresponzivna, dakle ne reaguje na dečje ispoljavanje emocija, učiniće da dete ne stvori adekvatnu sliku o sebi (nema gde da se “ogleda”), te da počne misliti kako nikog nije zapravo briga za njega, da je on bezvredan i nevažan.

Važna stvar koja se treba naglasiti je to da dete, imajući u vidu ovakav razvoj događaja, nikad ne može postati potpuno zavisno od drugih majke, a kasnije ni ljudi. Obrasci odnosa sa majkom (kao i sa ocem, te ostalim članovima porodice) se kasnije prenose na druge ljude. Ta činjenica je očigledna nama odraslima, jer retko koga od nas može potpuno biti briga za tuđe emocije, ili za to kako se osećamo u odnosu sa drugima, šta oni misle o nama. Uvek nam je stalo do tuđeg mišljenja, do onoga kako na nas ljudi gledaju.

Sada vam je jasno da to, između ostalog, ima osnovu u tome kako nas je majka gledala kada smo bili sasvim mali i jer nam je to bila najvažnija stvar na svetu.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (8)

__________________________________________________________________________________

LJUBAV SE NE UČI…

tamoiovde-logo

VELIKI STEVO ŽIGON: Ljubav se ne uči, jer to onda više nije ljubav, nego veština!

Kada je počeo da govori na temu edukacije u ljubavi, svi u stidiju su zanemeli. Voditeljka čak nije mogla da postavi pitanje, a neki su se i postideli.

57362aa6e4b0433321b422dc

BKTVNews Ilustracija: BKTVNews, Eugène Delacroix, Alessandro Allori

Pre tačno 11 godina u emisiji „Klopka“ autora Olivere Kovačević koja se emitovala na neprevaziđenoj BK televiziji, jedan od gostiju bio je bard srpskog pozorišta, Stevo Žigon. Tema je bila ljubav i da li je moguće naučiti voleti.

Kada je Stevo počeo da govori, ostali gosti su jednostavno zaćutali, neki su pognuli glave, a voditeljka nije ni pokušala da ga prekine u izlaganju. transkript emisije prenosimo u celosti.

Stevo Žigon o ljubavi i seksu

Edukacija u ljubavi to vam je isto kao kad biste rekli da postoji negde škola za pesnike ili romanopisce. To se ne može naučiti. Ko je naučio slona kako se prave slonovi?

57362952e4b0433321b422dbU umetnosti nešto znači i ima vrednost samo ono do čega si sam došao. Falsifikat, oponašanje ili ponavljanje nečega nije stvaralaštvo. A ljubav jeste stvaralački čin i čovek mora sam da nađe svoj put, i u tome jeste anomalija čitave stvari – da jedan akademik govori da je za ljubav potrebna edukacija.

Ne, edukacija je potrebna samo za higijenu polnog čina. Ali, to je samo jedan mali deo, ljubav je pre svega milovanje, ljubljenje. Postoji nešto što se zove žudnja, neki to zovu nagonom, životinje to imaju samo u periodima, kaže se da je kuja „u teranju“, pa je mužjak juri samo tada.

Čovek je od produžavanja vrste napravio jedno duhovno i senzualno uživanje koje je samo njegovo, stvaralački čin čovekov. Nikad nisam voleo da gledam tuđe predstave jer sam znao da će uvek nešto što vidim da upadne u moju predstavu i da će da kvari homogenost moje misli.

Ljubav je nešto što čovek mora da stvori sam. Ako je to stvorio edukacijom, onda to više nije ljubav nego veština. U mom poslu se uči samo gluma, jer je to veština. Govorimo, na primer, da seks treba unaprediti, a zaboravljamo da su prešli preko ove planete jedna civilizacija mesopotamska koja je upravo propala kad joj je seksualna opsesivnost postala Sodoma i Gomora.

Prvi znaci propadanja Rima su počeli opsednutošću seksom. Ovo što se danas dešava sa porno industrijom, čak i sa tom edukacijom je jedan od znakova da ova civilizacija ide prema svom kraju. Ova civilizacija je počela sa Francuskom revolucijom. Ako se sećate, Delacroix ima sliku Marijane sa golim grudima na barikadi juri sa zastavom i to je bio simbol socijalne pravde.

57362765e4b0433321b422daStvar nije tako jednostavna, propalo je mnogo civilizacija i mnogo je opsesija seksom propalo i bilo uzrok propasti. Ne postoji edukaciuja za ljubav, možeš negde naučiti tehniku seksa, ali to vam neće pružiti užitak, nisu to vežbe na spravi da imaš trenera.

To mora svaki čovek sam da otkrije maštom i fantazijom, ne samo da učini život lepim, što je jedna od parola modernog vremena.

Život ne treba da bude lep, već sadržajan. Nekad je mnogo sadržajniji kad je bolan nego kad je prijatan. Ne mislite da se borim protiv prostitucije i pornografije, na pamet mi ne pada, upravo su prodavačice ljubavi bile poštovane žene u društvu jer su donosile ljudima ono što sami nisu uspeli da pronađu. One se zapravo bave plemenitim poslom, nadoknađuju nesposobnost muškarčevu; ali, hoću da vas upozorim da je to zamena za ono što bi trebalo, one pomažu u nevolji, one su prva pomoć.

Ako hoćete da imate sadržajan život, a jedino ljubav može da vam ga da, vi morate da prođete kroz sve moguće muke i patnje, ljubomore, zavisti, kroz sve moguće neprospavane noći, da biste došli do spoznaje koliko je čovek čoveku potreba

Izvor: bktvnews.com

_________________________________________________________________________________

 

ŠTA ZNAJU PAPAGAJI…

tamoiovde-logo

Čudesni svet ptica: Šta papagaj zna?

Koliko su inteligentni? Zašto imitiraju ljudski govor? Šta im omogućava dug život? – samo su neka od pitanja koje naučnici postavljaju kada se susretnu sa papagajima

Rainbow Lory with youngs, Australia / (Trichoglossus haematodus moluccanus), Image: 43241911, License: Royalty-free, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, imageBROKER

Foto: Profimedia

Svojom lepotom i neobičnim sposobnostima već hiljadama godina osvajaju ljude.

Zauzeli su primetno mesto na nastarijim pećinskim crtežima, prvim stihovima, legendama, basnama, a imati pernatog pratioca bila je stvar prestiža daleko pre nego što se ustalila praksa čuvanja kućnih ljubimaca.

U dvadesetom veku kada su putovanja postala dostupnija, a daleki predeli počeli da se približavaju, ove ptice postaju jedan od najčešćih izbora pri kupovini kućnog ljubimca. Ipak, tek krajem dvadesetog veka naučnici počinju da intenzivnije proučavaju papagaje, a vreme značajnih otkrića je pred nama.

Koliko su inteligentni? Zašto imitiraju ljudski govor? Šta im omogućava dug život? – samo su neka od pitanja koja zadaje ovaj red ptica.

Papagaji spadaju u one životinje čije ponašanje najviše odgovara čovekovom pojmu inteligencije, pa među naučnicima ima onih koji ih metaforično nazivaju ”pernatim primatima”.

Dok su prva istraživanja inteligencije životinja bila usmerena na primate i pojedine grupe sisara, ptice, kao životinje koje se na prvi pogled previše razlikuju od čoveka, nisu bile čest predmet ovakvih posmatranja. Međutim rezultati retkih eksperimenata su bili iznenađujući, mada često i kontroverzni, pa je sintagma ”ptičiji mozak” izgubila uvredljivo značenje a pažnja kognitivnih naučnika je počela da se usmerava upravo ka pticama.

Skoro 400 vrsta papagaja naseljava različite predele planete, tačnije njenu južnu poluloptu iako su u dalekoj prošlosti živeli i u drugim delovima sveta, a razlike u njihovim prirodnim karakteristikama i načinima života ogledaju se i u navikama i sposobnostima. Sa druge strane, značajne su razlike u osobinama papagaja koji žive u prirodi i kućnih ljubimaca iz odgajivačnica, a istraživači imaju daleko veći broj informacija dobijen posmatranjem onih koji žive među ljudima.

Ipak, živeći u laboratorijama i stanovima papagaji su zadržali veliki broj osobina karakterističan za njihove rođake koji slobodno lete prašumama. Imati papagaja za kućnog ljubimca u isto vreme znači imati pored sebe najdivlju i najpitomiju životinju. Čak i njihovo imitiranje čovekovog govora u stvari je preneto ponašanje iz prirodnih staništa, a čovek je za njih često isto što i član jata. 

Prijateljstvo 

Primećeno je da se papagaji kao kućni ljubimci veoma vezuju za ljude, druge ptice, a u nekim slučajevima čak i za pse i mačke. Uzrok leži u njihovoj socijalnoj prirodi. Naime, u prirodi uglavnom sve vrste papagaja žive u uređenim i složenim grupama a istraživanje sa američkog Nacionalnog instituta za matematičku i biološku sintezu iz 2014. godine potvrđuje da ove ptice pamte individue iz svog jata kao i međusobne odnose.

U istraživanju, koje je obuhvatalo posmatranje divljih monah papagaja u Argentini i zatvorenih na Floridi, utvrđeno je da među individuama postoji odnos koji bi se mogao nazvati prijateljstvom. Prema rečima, Elizabet Hobson, biologa sa Nju Meksiko Stejt Univerziteta, između dve individue se gradi snažna veza i onda kada nije motivisana reprodukcijom ili potragom za hranom.

Čitava grupa, prema njenim rečima, podseća na školsko odeljenje u kome dete iz minuta u minut menja odluku sa kim će provoditi svoje vreme u zavisnosti od toga da li želi da jede, odmara, igra se, uči, ali i u zavisnosti od prethodno izgrađenih odnosa sa drugima.

sta_papagaj_zna_720573900

Foto:Profimedia

U prilog razvijenom socijalnom životu ide i vest iz 2015. godine kada je tim istraživača sa Odeljenja za psihologiju Njujorškog univerziteta u Oneonti primetio da tigrice zevaju kada vide da to čine i druge jedinke.

Ovakvo ponašanje je tada prvi put uočeno kod životinja koje nisu sisari, a od ranije je povezivano sa empatijom.

Još uvek nije sigurno zašto se zevanje prenosi među tigricama, ni da li je to karakteristično za ostale vrste papagaja, ali je ova vest dala signal da je društveni život papagaja možda zanimljiviji i složeniji nego što se mislilo.  

Prema rečima Lea Jozefa, direktora Australijske nacionalne kolekcije divljeg sveta, potraga za hranom je papagaje učinila veoma socijalnim i inteligentnim životinjama. Voće i pre svega semenke, koji se nalaze na njihovom meniju, veoma su nesiguran izvor hrane. Ponekad je potrebno preleteti velike daljine, a nekada je teško predvideti gde se hrana nalazi pa je efikasnije u potragu za ručkom krenuti u grupi, naročito ako u njoj postoji neki sistem komunikacije.

Leo Jozef tvrdi da su se i društveni i nervni sistem papagaja tokom evolucije razvijali tako da im omoguće da dele infromacije.

AUTOR: Jovana Nikolić

za Elementarijum 16. 04. 2016.

Izvor: nationalgeographic.rs

_________________________________________________________________________

SEBIČNA TRAŽI PLEMENITOG…

tamoiovde-logo

Umesto da tragamo za savršenim partnerom, bolje je da zavirimo u sebe

Lakše je da ubedimo sebe da je problem u drugima. Izjava „Nikako da upoznam nekog normalnog“ je najčešće mehanizam odbrane

06-(1)_620x0KADA se student iz Sarajeva nedavno na Fejsbuku požalio da je sam jer nijedna devojka danas ne ceni finoću, ne želi da ide u pozorište ili bioskop, već da se opija do jutra, izazvao je lavinu reakcija.

Momci iz celog regiona, pa i naše zemlje složili su se sa sapatnikom, dok su devojke uzvratile da je i on, poput mnogih današnjih muškaraca nesposobni mamin sin, bez kvaliteta, ali zato pun sebe.

Muškarci i žene danas imaju barem jednu sličnost – i jedni i drugi misle da nikada nije bilo teže naći srodnu dušu. Za to krive svet, sistem vrednosti i najviše drugu stranu koja se „iskvarila“.

Dok jedni odustaju od potrage, drugi i dalje veruju da će pronaći to što traže. I jedni i drugi, ipak, zaboravljaju osnovno – da bismo pronašli Gospodina Pravog ili Gospođicu Savršenu, prvo moramo mi da budemo takvi.

Na ljubavnom tržištu, stvari funkcionišu kao i na bilo kom drugom. U supermarketu možda želite čokoladu u luksuznom pakovanju, ali kupićete kakao tablu jer samo za nju imate novca. Tako je i u ljubavi.

Ne možete očekivati da pored sebe šetate šarmantnu damu koja izgleda kao Skarlet Johanson ili da se budite pored muškarca koji je u sebi sjedinio izgled Breda Pita, duhovitost Mister Bina i manire Džejms Bonda, ako i sami ne posedujete ništa od navedenih kvaliteta.

ScreenshotODGOVORNOSTŽivimo u narcističkoj kulturi koja nas ne podstiče na samokritiku. Dok nalazimo sto i jednu manu kod druge osobe, nikako da se zapitamo kakvi smo mi. Jer, valjda se podrazumeva da smo savršeni. I, eto problema.

Zašto nam je teško da u ovom slučaju budemo iskreni prema sebi, otkriva sagovornica „Života plus“, psiholog Milena Vujović ističući da svest i podsvest često mogu biti u konfliktu.

– Na primer, osoba može imati različite strahove od intimnosti, nedostatak samopouzdanja i slične probleme zbog kojih nije spremna da zasnuje partnerski odnos. Ali, kako je osećanje neadekvatnosti veoma neprijatno, lakše nam je da ubedimo sebe da su drugi neadekvatni – kaže psiholog.

Zato, umesto da se bavimo sobom, zavirujemo u tuđe dvorište po sistemu napad je najbolja odbrana. Pa tako, dolazimo do toga da su svi muškarci nesposobni slabići, u večnoj potrazi za drugom mamom. Sve žene su, s druge strane, sponzoruše kojima je važna samo debljina novčanika, dok obične momke neće da udostoje ni pogledom. Ali, ovim generalizacijama samo produbljujemo problem.

– Tako ćemo potisnuti sopstvene probleme u podsvest, a svest će stvoriti dobre mehanizme odbrane kao što je poznata rečenica „Nikako da upoznam nekog normalnog, a to je jedino što želim“.

Sa druge strane, osećamo bol, neretko i ljutnju, frustriranost zbog osećanja usamljenosti, te smo zbog toga nezadovoljni, što je opet lakše prebaciti na „Današnje devojke su ovakve“ ili „Momci su onakvi“. A istina je, zapravo, ako nam se ljubav ne dešava, nismo spremni za nju – jasna je Vujovićeva.

06-(2)Popularna kultura nam ne ide u prilog. U filmovima, knjigama, serija sve se vrti oko toga kako naći Gospodina pravog, kako ga prepoznati, zadržati. Uvereni da zaslužujemo najbolje, dok upoznajemo nekoga, u glavi već štikliramo šta od mnogobrojnih zacrtanih uslova ne ispunjava. Naša sagovornica upozorava na opasnosti ovakvog pristupa.

– Ono što nam govori da li je neko za nas „pravi“, barem u datom trenutku, jeste osećaj kontakta sa njim. Važnije je kako se osećamo pored te osobe, kakvi smo, od toga da li je zadovoljila nekakve uslove. Naš mozak često misli da zna šta je našem biću potrebno, ali dok to ne osetimo u kontaktu, ne možemo znati. Često su uslovi pažljivo osmišljeni tako da se nikada ne mogu zadovoljiti. To je ponovo igra naše podsvesti usled straha od intimnog kontakta – kaže psiholog.

ScreenshotSEBIČNAKada shvatimo šta nas tera da drugima tražimo mane, pravi je trenutak da se okrenemo sebi. I da postanemo pravi. Toni Gaskins, autor knjige „Gospođa prava: Vodič za žene kako postati i ostati supruga“ kaže da svaki put moramo da volimo kao da nikada ranije nismo bili povređeni.

– Ako to ne možete, niste spremni da ponovo volite. Nije fer da kažnjavate novog partnera zbog nečeg što je prethodni uradio. Učite iz svojih grešaka, u suprotnom, u svakoj novoj vezi ponavljaćete pogreške iz prethodne – upozorava Gaskins.

Umesto da tražimo pametnog, duhovitog, zabavnog, šarmantnog partnera, bolje je da to sami postanemo. Psiholozi predlažu da nađete hobi, volontirate, nastavite obrazovanje, učite jezik. Da ljubav prema sebi pokažemo ne stavom da smo najbolji, već time što ćemo se truditi da se razvijamo. Jer, svi smo mi, kako kaže Gaskins, direktori sopstvenih života.

– Muškarac želi ženu koja je šef svog života, a ne onu koja čeka nekog da je spase. Pišite blog, knjigu, radite bilo šta što je samo vaše. Hranite svoj mozak, kao i telo. Izađite iz kuće i živite. Ne plašite se da odete same negde i počastite se tortom. Ako znate ko ste i šta zaslužujete, onda će to znati i muškarac – savetuje Gaskins.

Tezu da ćemo, ako budemo radili na sebi, privući ljubav u svoj život, opovrgavaju svi oni pametni, vaspitani, kvalitetni pojedinci koji su, ipak, sami. Nedostatak garancije, ipak, ne znači da ne treba ni pokušavati.

– Rad na sebi je širok pojam. Ali, možemo reći da je pravo vreme onda kad smo spremni da pružimo ljubav uz rizik i neizvesnost, uz osećanje da ne znamo šta ćemo dobiti zauzvrat, ali smo voljni da pokušamo. Bićemo pravi ako budemo ono što jesmo i pustimo da se život dešava. I da nam ljubav dođe onda kada je naše biće spremno, a ne kada mozak ili društvo to žele. I naravno, možemo raditi na osvešćivanju svojih „mračnih strana“ koje leže u podsvesti. A svi ih imamo – upozorava naša sagovornica.

Marija Dedić | 25. februar 2016.

Izvor:novosti.rs

__________________________________________________________________________________

DEČACI POPRAVLJAJU STVARI…

tamoiovde-logoDEVOJČICAMA TREBAJU POPRAVKE

Jedna od najkontraverznijih dečijih knjiga izdatih u XX veku i danas je u centru pažnje stručnih krugova sociologa i književne kritike.

1399Neki od njih zastupaju stav da nijedno dete ne bi smelo da pogleda ovu knjigu, dok drugi stojeći aplaudiraju autoru, genijalnom satiričaru Vitniju Derou mlađem.

Objavljena 1970. godine, u jeku drugog talasa feminizma, izazvala je svojim sadržajem burne reakcije.

Koncipirana kao slikovnica, pod nazivom „Drago mi je što sam dečak! Drago mi je što sam devojčica!“ ova knjiga predstavlja rasadnik stereotipa po kojima su dečaci predodređeni za velika dela i visoke položaje, a devojčice za njihove pratilje ili korisnice blagodeti njihovih maestralnih dostignuća.

Danas je istovremeno zabavno i iritirajuće čitati komentare o kultnoj knjizi Vitnija Deroua (1909-1999) u kojima zaštitnici prava žena sa fanatičnim žarom kritikuju „ono vreme“ kada je objavljivanje štiva koje „potencira podređeni položaj žena bilo dozvoljeno i društveno prihvatljivo“. Kao i obično, đavo je u detaljima, a u ovom slučaju leži u stvaralačkoj biografiji pisca.

lxri4z64444Vitni Derou je više od pedeset godina objavljivao radove pune suptilne satire za The New Yorker koji broje preko 1500 crteža stvorenih između 1933. i 1982. godine. Smatran je za izuzetnog crtača, ali je za razliku od većine ilustratora, sam pisao i tekstove na svojim radovima. Li Lorenc, umetnički direktor The New Yorker-a o njemu je rekao:

„Bio je izuzetan stvaralac komičnih ideja i uspevao je da izbegne sve klišee crteža. Čak i van svoje table za crtanje, bio je poznat po svom smislu za oštroumno posmatranje kontradikcija ljudskog ponašanja. Duh mu je bio jednako oštar kao i njegova olovka.“

Rođen je u Prinstonu, gde je njegov otac bio među osnivačima danas jedne od najuglednijih izdavačkih kuca, Princeton University Press-a. Diplomirao je na Prinstonu 1931. godine, ali je vrlo brzo shvatio da mu je za umetnički izraz potrebno više od slova. Svoj život je posvetio satiri u crtežu i reči.

Široko formalno obrazovanje dobijeno na jednom od najprestižnijih univerziteta na svetu išlo je uz stil života porodice iz koje nije mogla da potekne seksistički nastrojena ličnost uskih vidika i nazadnih shvatanja. Derou se nikada nije oglasio povodom negativnih kritika knjige, niti je pokušao da odbrani svoje delo koje svakako nije objavljeno sa namerom da produbi rodnu neravnopravnost i ponizi žene.

Jedini logičan zaključak je da nije video potrebu za dodatnim objašnjenjima svog rada. Onaj ko je znao u šta gleda, a što je nesumnjivo bio satiričan osvrt na sterotipe koji su se na celoj planeti održali od postanka sveta do danas, shvatio je poruku. Stavljeni na jedno mesto, bez ulepšavanja i nepotrebnih objašnjenja, svi rodni stereotipi su u knjizi prikazani ogoljeni i jasni, sami po sebi smešni i tužni u isto vreme.

whitneydarrowDobro zašećeren ironičan zaključak „Drago mi je što si devojčica! Drago mi je što si dečak! Trebamo jedno drugom!“ je poslednji pečat genijalnosti sjajnog Vitnija Deroua koju nosi ovo delo.

Njegovu kontroverznu knjigu je danas moguće naći samo u odabranim antikvarnicama, po prilično visokoj ceni. Namenjena je onima koji su lik i delo sjajnog satiričara poznavali van njenih korica, i kojima su kontekst i poruka autora o besmislu stereotipa nedvosmisleno jasni.
Autor: Mirjana
Izvor:medias.rs

___________________________________________________________________________________

imagesimages1

___________________________________________________________________________________

imagesnimagesvvb
___________________________________________________________________________________

SUKNJA I PUŠKA…

TAMOiOVDE-logo

DVE MLADE LOVKINJE IZ VELIKOG GRADIŠTA RUŠE STEREOTIP DA JE LOV NAMENJEN MUŠKARCIMA

20dMogu suknja i – puška!

Vremena se menjaju, ali predrasude teško. Pojam lova kod nas je odavno utemeljen kao stereotip namenjen jačem polu, pa je odvajkada na ovim prostorima lovac predstavljao sinonim muškosti. Ako je jedna od najstarijih ljudskih delatnosti definisana kroz snagu, hrabrost, izdržljivost, fizičke predispozicije… nameće se logično „balkansko“ pitanje – šta tu traže žene?

Kad upoznate Mariju Spasić (23) i Minu Đurđević (32), svaka dilema da žene treba da se bave lovom – pada u vodu. Njihova hrabrost, izdržljivost i upornost stavljaju ih rame uz rame sa kolegama lovcima, a mladost, obrazovanje i stav neretko daju i prednost. Uz lepotu, šarm i ponašanje kompletno su „naoružane“ da „odstrele“ svaku predrasudu kako „suknja i puška“ ne idu zajedno.

Slede tradiciju

Marija je student četvrte godine beogradskog Biološkog fakulteta, a Mina diplomirani ekonomista. Obe su iz Velikog Gradišta i članice su Lovačkog udruženja „Golub“ iz ovog grada. Ljubav prema lovstvu i prirodi za njih je poštovanje porodične tradicije, nasleđene od očeva i dedova.
– Već pet godina aktivno se bavim lovom – kaže Marija.

– Obožavam prirodu, a tu ljubav kanalisala sam i studijama na Biološkom fakultetu. Ranije sam smatrala da je život u velikom gradu lep, jer je sve nadohvat ruke, a otkad sam u Beogradu nedostaje mi priroda, pa u svakom slobodnom trenutku žurim nazad da „napunim baterije“.
Mina ima petnaestogodišnji lovački staž. I njoj je poriv ka lovu porodična tradicija, a uz oca i braću uglavnom lovi sitnu divljač.

S obzirom na to da sam odrasla u maloj sredini, želja da postanem lovac nailazila je na otpor – priča Mina. – U početku su u porodici smišljali razne izgovore da me ne vode u lov, ali je, na kraju, moja upornost pobedila. Sada je sve drugačije, ponosni su na mene.

Obavezni psi

Našim sagovornicama lov i odlazak u prirodu nezamislivi su bez pasa. Marija ima 12 lovačkih pasa. Uz dva poentera, tu su i labrador, nemački lovni terijeri i oštrodlaki ptičari, a kućni ljubimac je i bernardinac, dok Mina odgaja i u lov vodi nemačke kratkodlake ptičare.

– Pravo uživanje je kad u lovu imamo kompletnu realizaciju – ističe Mina. – To podrazumeva pretragu terena, preko markiranja, odstrela do aporta divljači. Pse često vodimo i na kinološke izložbe.

Marija i Mina poznaju se od malena, a sada su nerazdvojne, pogotovo tokom lovne sezone. Svaki vikend je njihov. Iako su, kažu, različite u mnogim stavovima i pogledima na život, kod lova je to isključeno. Edukacija je, po njima, najvažniji preduslov da neko postane kompletan lovac. Razum, svest i odnos prema prirodi najjače su oružje u njenom očuvanju.

Druženja

Marija voli da lovi sitnu divljač, a uživa da joj po najvećem snegu na nišanu budu divlje patke. Mina je nedavno odstrelila, prvi put u lovačkoj karijeri, divlju svinju, ali obe uglas ističu da najveći uspesi nisu priznanja i trofeji, već vreme provedeno u prirodi, druženju sa drugim lovcima i naravno – psima.
Posvećene su i lovačkim aktivnostima. Redovne su učesnice mnogobrojnih akcija u lovištu LU „Golub“, iako su po statutu tih obaveza oslobođene. Ne propuštaju ni lovačke manifestacije, a odlaze i u gostinske lovove.

M. Dražilović – M. Ostojić

Izvor:zov.rs/broj 782/

______________________________________________________________________________________________

ČEŽNJE NAŠIH SNOVA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

VEZE

Sve na svetu, druže, ostavlja svoj trag
nevidljiv i nežan, rasut kao prah,
a osetan ipak, tužan ili drag;
K’o miris starine, kao cveća dah.

Duše sviju stvari žive, dragi moj,
Lutaju i žive . . . i ko im zna put!
I jave se katkad živima kroz sloj
vazduha, ko miris prijatan ili ljut.

Šta takvih mirisa snese vihor lud,
Il’ jesenji studen vetar, ili tek
proleća uzdah razdražljiv i mek,
 i svih dana čudna i nemirna ćud!

Život prošlih stvari, prošlih ruža vek,
davnih snova radost, starih jada dah
Vetrovi mi dragi nose kao lek
 s mirisima tela što postaju prah.

Vetrovi su dobre veze, dragi druže,
sa svetom što više ne postoji sad;
A mirisi duše što oko nas kruže

Za trenutnu radost, za naš stalni jad.

_______________________________________________________________________________________________________

SIMA PANDUROVIĆ
Sima_Pandurovic_(1883—1960)Krugu bliskih Disovih prijatelja i pesničkih istomišljenika pripadao je i Sima Pandurović. Iz te grupe naših „modernista“ s početka XX veka, pored Disa, Sima Pandurović se brzo uspinje u red darovitih i originalnih pesnika. Njegovo pesničko stvaranje, započeto još u prvoj deceniji našeg veka zbirkom Posmrtne počasti, nastavljalo se veoma živo i aktivno sve do drugog svetskog rata, otkada njegova društvena i književna delatnost gotovo sasvim zamire. U naše dane ostalo je samo sećanje na tog darovitog i posrnulog srpskog pesnika, koji je sa Disom utro nove puteve u razvitku srpske poezije s početka našeg veka.

Može se odmah reći da je Pandurovićeva poezija, od trenutka u kome se javila pa sve dok je stvarno živela i delovala, bila poezija punog i doživljenog pesimizma. I nazivi pojedinih ciklusa njegovih pesama to očito potvrđuju — U nemirnim senkama, Iluzije sećanja i nada, Dani i noći, Posmrtne počasti, Tamne ispovesti, Iskušenja i drugi.

Nasuprot Disu, koji je sve do svoje tragične smrti ostao izvan širih književnih i kulturnih vidika, Pandurović je radio, čitao i upoznavao se sa savremenim književnim pojavama svoga vremena. Francuski simbolisti i modernisti naročito su bili bliski njegovim urođenim negatorskIm i nihilističkim raspoloženjima. Njihovu poeziju očaja, neverovanja i umiranja Pandurović je dobro poznavao, pa je u našu tadašnju liriku uneo mnoge slične motive i mračne, zagrobne tonove.

U Čestim trenucima on opeva jedno izrazito rezignirano, bezvoljno ljudsko raspoloženje. Život protiče bez cilja i smisla, najčešće u noćima po kafanama, i to bez lepota i draži koje u njima nalaze „ćifte i filistri“:

Jedina draž tih dugih, praznih bdenja
Bila je misô, lelujava seta
Na proživljenu mladost, razorenja
Podviga silnih fantastičkog leta.
— — — — — — — — — — —

Ja ću kô često, po, poznatom putu,
Dok na trg budu išli ljudi, žene,
S negodovanjem, u starom kaputu,
I s iznurenjem noći probdevene,

K’o noćna priviđenja u zamkove svoje,
Ići, umoran, u svoj prazan stan. . .

Pesnikova misao se često spuštala do beznađa. U takvim trenucima, kao u pesmi Svetkovina, on je negirao smisao čovekovog svesnog bitisanja i kao jedinu utehu, kao jedinu sreću, proslavljao poremećenost i ludilo:

Sišli smo s uma u sjajan dan,
Providan, dubok — nama, draga, znan,
I svetkovasmo otcepljenje to
Od muka, sumnje, vremena i sto
Râna, što krvave ih vređao je svet —
Ljubavi naše plav i nežan cvet.

Pesme Mizerere i Istina isto tako pevaju o čovekovom otuđenju od života, pevaju o smrti i očajnoj radosti koju ona donosi čoveku oelobođenom svesti o tom životu.

Ali u Pandurovićevoj poeziji živi i jedna istinska misaonost. Ta misaonost nije bila nikakav sređen i jasan filozofski stav ili sistem. To je bila više jedna agonija čoveka koji u svom životu, kao ni u životu oko sebe, nije mogao da nađe nijedan svetao i radostan trenutak. Zato je Pandurovićeva poezija iskrena i doživljena. Ona je na nov, prodoran način sišla u najtamnije kutove čovekovog unutrašnjeg bića i na svetlost dana iznela, bolne, pogrebne istine o jednom očaju i izgubljenosti.

U skladu s takvim slikama, motivima i raspoloženjima, Pandurovićeva poezija je danela i jedan nov, smeo i surov pesnički izraz. Njene slike smrti, propadanja i raspadanja nužno su morale da budu izgrađene jezikom koji ih je uobličavao u svetlosti njihove mračne doživljenosti:

I kraj već tu je! Noć ne diže krilo,
I neće više dići ga nad nama!
Srebrnast pokrov prostorom se vlači
Čudan i moćan. Jedna crna jama. . .
Tu će nam ući želja i strast svaka!
Setno se nebo oblacima mrači.
Ludost, veselje! Raka! Raka! Raka!

Pandurović je u godinama rata napisao i nekoliko pesama u kojima se pridružio opštem nacionalnom zanosu u borbama za oslobođenje domovine. Ali njih je malo i one, iako sa motivima rodoljublja i vere, nose u sebi tragove pesnikove rezignacije i umora. Sva njegova poezija, u stvari, kreće se stazama umiranja i sumnji, utapa se u beznadne misli o čovekovom umiranju koje se naziva životom. Tom poezijom, sa nemirnim slikama svesti i podsvesti, sa izrazom koji je isto tako bizaran, Sima Pandurović je osvojio ne malo i ne neznačajno mesto u srpskoj poeziji XX veka. I pored svoje suprotstavljenosti svakodnevnom životu, on je o tom životu progovorio na jedan osoben i moderan način. Pesimistički misaona i bolno doživljena, poezija Sime Pandurovića, zajedno sa Disovom, otvorila je, ili bar nagovestila, nove mogućnosti i nove puteve pesničkog oblikovanja života.

Dragutin A. Stefanović & Vukašin Stanisavljević

Izvor:riznicasrpska.net/

_______________________________________________________________________________________________________

Pesnik, estetičar, esejista, kritičar i prevodilac Sima Pandurović rođen je na današnji dan 1883. godine.

Gimnaziju i studije filozofije završio je u Beogradu. Počeo je da službuje kao profesor valjevske i beogradske gimnazije. Posle Prvog svetskog rata, bio je sekretar Ministarstva prosvete i pomoćnik upravnika Narodne biblioteke. Još kao student, sa grupom književnih istomišljenika, osnovao je časopis Polet, a zatim sa Vladislavom Petkovićem Disom uređivao Književnu nedelju, pa osnovao časopis Misao. Pandurevićevo književno delo je obimno i raznovrsno. Poznate su njegove knjige Posmrtne počasti i Dani i noći, kao i drama Na zgarištu. Prevodio je dela Molijera i Šekspira. Njegova poslednja zbirka pesama Pesme, sadrži 109 pesama koje je on sam izabrao, uz izjavu da sve ostalo što je napisao u stihu odbacuje kao da nije napisano. Pesnik, estetičar, esejista, kritičar i prevodilac Sima Pandurović rođen je na današnji dan 1883. godine. Gimnaziju i studije filozofije završio je u Beogradu. Počeo je da službuje kao profesor valjevske i beogradske gimnazije. Posle Prvog svetskog rata, bio je sekretar Ministarstva prosvete i pomoćnik upravnika Narodne biblioteke. Još kao student, sa grupom književnih istomišljenika, osnovao je časopis Polet, a zatim sa Vladislavom Petkovićem Disom uređivao Književnu nedelju, pa osnovao časopis Misao. Pandurevićevo književno delo je obimno i raznovrsno. Poznate su njegove knjige Posmrtne počasti i Dani i noći, kao i drama Na zgarištu. Prevodio je dela Molijera i Šekspira. Njegova poslednja zbirka pesama Pesme, sadrži 109 pesama koje je on sam izabrao, uz izjavu da sve ostalo što je napisao u stihu odbacuje kao da nije napisano. Izvor:rts.rs/

_______________________________________________________________________________________________________

BISERNE OČI

Kao duh jeseni u šum lišća svela,
K’o tuga u život naših želja tajnih,
U moju se dušu nečujno uplela,
Na plimi uzdaha nemih i beskrajnih,
Sugestija tiha sa visina lednih,
Dubinom strasti svih srdaca vernih
I tamne noći — sugestija jednih
Očiju bisernih.

Njihov sjaj je bio plav, mutan i čedan,
Sjaj morem skrivene, skupocene školjke;
On je dav’o dubok neznan izraz jedan
Čežnje naših snova i minule boljke;
On je skriv’o blago uspomena čednih,
Nežnost žutih ruža i krinova smernih.
Nada mnom i sada sija tuga jednih
Očiju bisernih.

I onda, kad zvezda moje sudbe zađe
Za malu humku trošnih zemnih želja,
Poslednji, opšti udes kad nas snađe
I nestane naših patnja i veselja,
Nada mnom će, kao čar usana mednih,
K’o lelujav, meki sjaj visina sfernih,
Lebdeti i tada setan osmeh jednih
Očiju bisernih.

Svetkovina

Sišli smo s uma u sjajan dan,
providan, dubok, – nama, draga, znan;
I svetkovasmo ocepljenje to
od muka, sumnje, vremena i sto
rana što krvave ih vređao je svet:
Ljubavi naše plav i nežan cvet.

I opet sila zgrnulo se sveta
 u bolnički nam mirisavi vrt;
Posmatra gde se dvoje dragih šeta,
srećno, i hvale onaj život krt
što ostavismo. Daleko od njih
sad smo, a oni žale mir naš tih.

Oni baš ništa nisu znali šta
dovede tu nas. – U cveću smo išli,
slaveći strasno osećanja ta,
Zbog kojih lepo sa uma smo sišli.
U novom svetu dobro nam je sad,
A svet o njemu dobro i ne sluti;

Sumnja u ljubav – najteži nam jad –
Mino i čase blažene ne muti.
Iz prošlih dana ljubav i znak njem
– Spojenost srca – ostala nam još;
Naš život ovde svetao je tren,
srdačan, krotak. Onaj život loš

u kome znanci , rodbina ostaju,
Nevinost našeg ne poznaje sveta;
Životno vino, srž nedostaju
njima, a glava njihova im smeta.
A naših srca jedan isti zvuk
beleži draži i vremena huk.

Jer mi smo davno, verna draga, – je li? –
Iskidali konce što nas vežu
Za prostor, vreme, tonove i boje,
– Lance života što zveče i stežu;
Jer mi smo, možda, sami tako hteli
Rad ljubavi nam i rad sreće svoje.

I gledaju nas zato što idemo
U košuljama belim parkom ovim,
Gde bolnički se miris širi jak;
Ne znaju draži za životom novim,
Ljubavi naše neumrle znak.
… Gle! očima im trepti rosa nemo…

_______________________________________________________________________________________________________

Priredio  Bora*S

DILEMA…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

VANDALIZAM NAD KNJIGAMA ILI ART ?

3 (7)  Neverovatne skulpture na knjigama koje je napravio kanadski umetnik Gaj Larame obišle su ceo svet i izazvale različite reakcije – od kritike da je to čist vandalizam nad knjigama do neizostavnog pripisivanja umetničke vrednosti.

  Larameu je potrebno više sati kako bi od stranica starih knjiga napravio čitave predele, pećine i planine.

  S obzirom da su ga kritikovali da uništava knjige, ističe da su u pitanju stare knjige koje se više ne koriste.

  Zato ih sada on koristi.

bizlife.rs

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________