KAKO OSTAJEMO ZAGLAVLJENI U ISCRPLJUJUĆIM RELACIJAMA

tamoiovde-logo

ZAGLAVLJENOST – KAKO OSTAJEMO ZAGLAVLJENI U ISCRPLJUJUĆIM RELACIJAMA?

ZAGLAVLJENOST

Zaglavljenost možemo opisati kao pritisak usled stajanja u mestu. Istovremeno osećamo potrebu da nešto uradimo ali i ne preduzimamo nikakvu akciju. U stanju zaglavljenosti osećamo pritisak zato što se istovremeno i spremamo na akciju i u njoj sprečavamo. Na taj način sami sebi blokiramo energiju i ostajemo u mestu.

Photo by Street Wanderlust

ISCRPLJUJUĆE RELACIJE

Iscrpljujuće relacije su one u kojima naše potrebe za kontaktom i međusobnom razmenom nisu zadovoljene i u kojima se osećamo frustrirano. To su relacije u kojima osećamo nelagodu, neprijatnost, netrpeljivost, dosadu ili konstantni oprez u odnosu na ono šta govorimo i kako se ponašamo. To su relacije sa ljudima sa kojima ne bismo voleli da odemo na letovanje ili zimovanje, da istražujemo tvrđave i otkrivamo stare gradove i nove kontinente. U iscrpljujućim relacijama nema opuštanja i uživanja u zajedničkom vremenu. Zajedničko vreme je najčešće samo klinč vremena dvoje ljudi. Vreme života koje je nepovratno izgubljeno.

U stanju zaglavljenosti osećamo pritisak zato što se istovremeno i spremamo na akciju i u njoj sprečavamo. Na taj način sami sebi blokiramo energiju i ostajemo u mestu.

Iscrpljujuće mogu da budu sve relacije koje ljudi međusobno uspostavljaju – porodične relacije, prijateljstva, poznanstva, emotivne veze, relacije u školi, na fakultetu i na poslu. Neke relacije mogu da postanu iscrpljujuće u određenom trenutku, a neke su iscrpljujuće od samog početka.

U iscrpljujućim relacijama nema opuštanja i uživanja u zajedničkom vremenu. Zajedničko vreme je najčešće samo klinč vremena dvoje ljudi. Vreme života koje je nepovratno izgubljeno.

Sama reč iscrpljivanje upućuje na trošenje do krajnjih granica – dok ne ostane ništa. Trošenje bez obnavljanja. U praksi to znači da ulažemo svoje vreme i energiju u relaciju u kojoj za nas nema ništa hranljivo i podsticajno. To je relacija koja nema razvojnosti, koja stagnira ili od koje je ostala samo manje ili više uglancana fasada. To su relacije u kojima nema uzajamnog poštovanja i prihvatanja. Činjenica, koja bi sa aspekta mentalnog zdravlja, bila dovoljna da se jedna iscrpljujuća relacija prekine.

KATASTROFIČNA OČEKIVANJA I ČEKANJE DEDA MRAZA

Kako uspostavljamo i održavamo iscrpljujuće relacije? Kako se ponašamo u korist svoje štete? Tako što umesto da gledamo i vidimo očigledno, mi vidimo svoja očekivanja. Najčešće to činimo na dva načina – tako što zastrašujemo sebe katastrofičnim očekivanjima ili tako što čekamo Deda Mraza.

Kako uspostavljamo i održavamo iscrpljujuće relacije? Kako se ponašamo u korist svoje štete? Tako što umesto da gledamo i vidimo očigledno, mi vidimo svoja očekivanja.

Katastrofična očekivanja možemo da opišemo kao našu strepnju da će nam se dogoditi nešto strašno, nešto čega se mnogo plašimo, ukoliko izađemo iz određene iscrpljujuće relacije. Da ćemo biti odgovorni za nesreću i katastrofu koja će uslediti kao posledica našeg ponašanja. Ostajanjem i trpljenjem, odustajanjem od promene, stvaramo sebi iluziju da kontrolišemo situaciju i da preveniramo katastrofu.

Čekajući Deda Mraza rizikujemo da dugo ostanemo u ulozi dobrog deteta, čekajući da neko drugi uradi za nas ono što možemo i sami, ukoliko odlučimo da koristimo svoja čula i vidimo, čujemo i iskusimo ono što je očigledno. Zato geštalt terapija naglašava ulogu svesnosti. Svesnost je otrežnjavajuća i donosi nam slobodu izbora.

Čekanje Deda Mraza je naše naivno verovanje da će se nešto promeniti u željenom smeru za nas. Da će neko videti i ceniti naše kvalitete i adekvatno uslišiti naše potrebe. A taj neko u našoj kulturi je najčešće Deda Mraz, koji dobroj deci ispunjava želje i donosi poklone u određeno doba godine. Ovakvo verovanje je naivno, jer je bazirano na našim željama, a ne na našem iskustvu i realnoj proceni druge osobe i prirodi relacije sa njom. A želja je najčešće jedna – da druga osoba i relacija budu ono što nisu i da imaju kvalitete koje ne poseduju.

Čekajući Deda Mraza rizikujemo da dugo ostanemo u ulozi dobrog deteta, čekajući da neko drugi uradi za nas ono što možemo i sami, ukoliko odlučimo da koristimo svoja čula i vidimo, čujemo i iskusimo ono što je očigledno. Zato geštalt terapija naglašava ulogu svesnosti. Svesnost je otrežnjavajuća i donosi nam slobodu izbora.

U geštalt terapiji, odgovornost podrazumeva mogućnost, sposobnost da biramo i da napravimo izbor. Preuzimajući odgovornost za sebe, preuzimamo i odgovornost za to kako biramo ljude oko sebe i kakve relacije uspostavljamo sa njima.

PSIHOTERAPIJA I ISTRAŽIVANJE OČIGLEDNOG

Svaki veliki napredak postignut je putem istraživanja očiglednog, smatra Fritz Perls, osnivač Geštalt terapije. Psihoterapija je jedan od konteksta u kome imamo priliku da istražujemo očigledno i da postanemo svesni kako ostajemo u iscrpljujućim relacijama. Tako sebi dajemo šansu da preuzmemo odgovornost za sebe. U geštalt terapiji, odgovornost podrazumeva mogućnost, sposobnost da biramo i da napravimo izbor. Preuzimajući odgovornost za sebe, preuzimamo i odgovornost za to kako biramo ljude oko sebe i kakve relacije uspostavljamo sa njima.

Kristina Pota Radulović, magistar specijalista kliničke psihologije i geštalt terapeut

Izvor: gestalt.org.rs

_____________________________________________________________

 

Advertisements

BARDSEJ, MALO OSTRVO 20.000 SVETACA…

tamoiovde-logo

Bardsej je nekada bio centar moći i jedno od najsvetijih mesta u Velikoj Britaniji, a danas je dom svega četiri stanovnika, koja na ostrvu žive bez električne energije, automobila i toaleta.

bardsejaps_143952272

Foto: Profimedia

Populaciju ostrva čini 200 sivih foka, 300 ovaca i samo četiri čoveka koja posete ovo ostrvo u toku godine. Na ostrvu Bardsej je odnos ljudi i ovaca veći čak nego i na Novom Zelandu. 

Telefonski signal, ukoliko možete da ga uhvatite, dolazi iz Irske, koja se nalazi 88 kilometara zapadno preko Irskog mora.  

Međutim, godinama unazad ovo malo ostrvo nije bilo zabačeno i zaboravljeno mesto, već je bilo superiornije u odnosu na kopno. Ovo ostrvce, površine nešto manje od dva kvadratna kilometra je tokom istorije bilo fascinantno mesto, piše BBC.

Smešteno 3,1 kilometra na istočnoj obali Velsa, u okrugu Llŷn Peninsula, Bardsej je danas poznato kao ostrvo 20.000 svetaca, koji predstavljaju najveću populaciju ostrva koja počiva na njemu. 

Brojne legende kažu da je Bardsej bio sveto mesto keltskih druida, kao i da je kralj Artur sahranjen upravo na ovom ostrvu. U šestom veku, kraljevi velških okruga Llŷn i St. Cadfan su započeli izgradnju manastira na ovom mestu. Potom su došli do sjajne ideje, da svako ko umre na ovom ostrvu, neće otići u pakao.

Već do srednjeg veka, Bardsej je postao jedno od najsvetijih mjesta u Britaniji, a mnogi su, jednom kad bi postali svesni da im se bliži kraj, na sve načine pokušavali da dođu do ovog ostrva. 

Zajedno sa verskom, došla je i politička važnost, jer su moćnici na ostrvu shvatili koliko je Bardsej važan hodočasnicima. Ubrzo su izgrađene i prve značajnije institucije, a kako je vreme odmicalo, počele su se graditi i obrazovne institucije.

Dokazi o naseljenosti ostrva sežu i do 7.500 godina p.n.e. Arheolozi su pronašli tragove 45 praistorijskih naselja na ostrvu, uključujući i primitivna oružja, sahrane i zemljane radove, koji su možda okruživali kuće.

Onda su došli sveštenici. Ostrvo je uskoro postalo poznato i kao britanski Rim, a tri posete Bardseju su vredela kao jedna poseta Rimu.

Nakon što je ostrvo praktično proglašeno svetim, godinama su se tela preminulih na njegovoj površini tu i ukopavala. Pretpostavlja se da na ostrvu od svega 1,79 kvadratnih kilometara površine ima više od 20.000 ukopanih ljudi.

Četiri preostala stanovnika ostrva se često šale da ne smeju da kopaju nigde na ostrvu iz straha da bi mogli da iskopaju neki skelet. Dešava se da zbog loših vremenskih prilika, kiše i jakih vetrova, stanovnici moraju da provedu na ostrvu i po nekoliko nedelja, ali priznaju da im mir, tišina i potpuno prekid komunikacije sa ostatkom sveta prija s vremena na vreme i da svoj život na ostrvu ne bi menjali.

„Bardsej je mesto jednostavnosti i daleko je od 21. veka“, kaže Ričard Farmer, predsednik Bardsey Island Trust, koje je kupilo ostrvo 1979. godine.

Ovo verovatno predstavlja izazov za sve koji žive ovde, na otuđenom strvu. Ali to ga takođe čini i spektakularnim mestom, koje morate da posetite, jer je Bardsej sveto mesto gde se mir, tišina i prirodna lepota susreću.

Pogledajte ostale fotografije

Izvor:nationalgeographic.rs

___________________________________________________________________________________

MESTO ZA RAD I RADOST…

tamoiovde-logo

Škole u Finskoj

Deca se raspoređuju po školama po mestu prebivališta kako bi se izbegle socio-ekonomske razlike. Finci imaju mogućnost doživotnog permanentnog usavršavanja jer je obrazovanje, ma na kom nivuo, uvek i za sve besplatno, pa čak i u privatnim školama koje su takođe besplatne i koje rade po istom planu i programu kao i državne škole.

Didaktički materijali su odlični,a pošto je omasovljena upotreba kompjutera, mnogi udžbenici se štampaju i u elektronskoj formi.

skola-u-finskoj-Inače, kada se u 7:30 izjutra otvore škole u Finskoj, đaci veselo utrčavaju u školske hodnike, skidaju cipele i jakne, odlažu ih u svoje plakare, peru ruke i toliki je žamor gde se svako svakom javlja, svi se poznaju, imenom dozivaju nastavnike, javljaju im se, osmeh ne silazi sa lica, muzika se čuje dok ne počne čas i to je izvrstan pozitivan efekat na radnu atmosferu koja im prehodi.

Svako dete pronalazi svoje odeljenje, koje po finskim školama, ima svoje ime…najčešće su to pojmovi vezani za prirodu, imena biljaka, životinja itd. Deca sa smetnjama u razvoju stižu taksijem, koji plaća država, i nastava može da počne.

Učionice su prostrane i svetle sa mnogim pomoćnim sredstvima koja doprinose boljoj nastavi. Materijali nameštaja su trajni, a boje zidova pastelnih veselih boja.

U školama, pored redovnih učionica postoje i teretana, biblioteka, prostorije za razonodu, soba sa muzičkim sadržajima, soba za sekciju narodnih rukotvorina, studio za glumu, prostorija za naučna istraživanja, fotelje gde se učenici odmaraju čitajući, šah stolovi i mnogo toga još.

Bitna stvar je i ta, da škole imaju i razne životinje koje učenici hrane, ribice, kornjače, zeke itd…a mnogobrojno bilje sami đaci zalivaju i time se uče odgovornosti i ljubavi prema prirodi. Pored ovoga, sakupljaju i materijale za reciklažu što im širi ekološku svest.

finsko-obrazovanjeDeci je dozvoljeno i da pomažu tetkicama ili u kuhinji ako to žele, i time se briše preterana hijerarhija. Kada je vreme za odmor, deci je dozvoljeno da idu napolje bez obzira da li je kiša ili sneg.

Atmosfera u odeljenjima je opuštena, pa, ako učeniku dosadi da sedi, može da protegne noge, mogu da šetkaju po učionici, ali je bitno da diskusija o onome o čemu se uči, nikad ne prestaje. Svi učestvuju u radu, bez izuzetka. Nije bitno da svi sede neprirodno mirno i pravo.

Posle rada dolazi bogat topao obrok, često su recimo na meniju ćufte, pire, salata, hleb, a fascinantan je običaj da svi jedu za stolom na kome je uvek čist stoljnjak ili veliki salvet, na kome je obavezno vaza sa cvetom, tokom cele godine.

Obroci se mogu prilagoditi deci sa raznim potrebama, ali se to unapred najavi, pa se sprema i vegetarijanska hrana, hrana za određene bolesti, organska hrana…itd. Sami obroci su nutritivno izbalansirani i čine trećinu preporučene kalorijske vrednosti za dati uzrast.

Statistike kažu da deca u školama najviše vole da jedu mariniranog lososa, desert od borovnica, lazanje, vegeratijanske palačinke…U školi, nastavnici jedu zajedno sa decom .Kada se vreme za ručak završi, deca sklanjaju sve za sobom i odnose pribor na mesto gde se odlažu upotrebljeni sudovi, a takvu naviku posle prenose i u svojim domovima. Inače, Finska služi đacima besplatne obroke još od 1946. godine.

“Atmosfera u odeljenjima je opuštena, pa, ako učeniku dosadi da sedi, može da protegne noge, mogu da šetkaju po učionici, ali je bitno da diskusija o onome o čemu se uči, nikad ne prestaje.”

Škola se obično završava u periodu od 12:00 – 14:00 h zavisno od uzrasta. Kako roditelji mnoge dece rade do 17:00 h. škole deci mlađeg uzrasta daju mogućnost da ostanu u školi, a škole su zbog ovog problema, napravile za decu staijeg uzrasta i mnoga velika igrališta u blizini škole, koja su bezbedna od motornog saobraćaja i tu se oni rado druže.

finski-skolski-sistemDobro je znati da ni finska deca nisu uvek anđeli, ali je bitan pristup kako se rešavaju problemi. Čim se kod deteta uoči pad zainteresovanosti ili kontinuirani pad u uspehu, odmah se kontaktiraju roditelji da se vidi uzrok tome, ili recimo, ako se uoči da je neko na putu ka porocima, škola odmah alarmira najbolje ustanove koje se bave tim problemom.

Ono što je najbitnije u Finskoj je upravo činjenica da je radna etika uvek bila na najvišem nivou i da su Finci, kako u prošlosti, tako i danas, ubeđeni da samo kontinuirani rad i učenje mogu donet blagodeti, kako na ličnom planu, tako i na planu razvitka društva, dok je u Srbiji često mišljenje da uspeh u životu zavisi od veze i kom političkom klanu pripadaš.

Dok god bude postojao takav stav, nikakve nam reforme školstva neće pomoći. Učenje jednostavno nikada ne sme da izgubi vrednost.

Niko ne može da bira kakav će se roditi, ali svako može da izabere kakav će čovek postati.

Ono što je najbitnije u Finskoj je upravo činjenica da je radna etika uvek bila na najvišem nivou i da su Finci, kako u prošlosti, tako i danas, ubeđeni da samo kontinuirani rad i učenje mogu donet blagodeti, kako na ličnom planu, tako i na planu razvitka društva.

Finski model obrazovanja

Obrazovanje u Finskoj fascinira sve stručnjake sveta, jer đaci ove zemlje već godinama postižu vrhunske rezultate u PISA testiranju, a neretko su i prvi u svetu. U Finskoj je obrazovanje besplatno za sve, na svim nivoima obrazovanja, imaju bespalatne obroke, socijalno i zdravstveno osiguranje, a đaci tokom osnovnog školovanja dobijaju i besplatne udžbenike.

Školama je najstrožije zabranjeno da prikupljaju bilo kakav novac od roditelja. U petom razredu škola plaća čak i kampovanja, izlete, pozorišta…Osnovna škola traje 9 godina ( 6 + 3 ), a srednja škola 3 godine, mada oni koji žele mogu srednju školu da završe i za dve godine, a đaci koji imaju problema sa učenjem ili svakodnevne treninge mogu da idu po “sporijem programu” četiri godine.

Mnoge države su jednostavno htele da prekopiraju finski sistem, ali, ne možete dobiti finski sistem tako što ćete preslikati programe i knjige. Tamo je najvažnije da imate dobre učitelje i profesore. Svi oni, da bi uopšte radili sa decom, moraju imati najmanje univerzitetsko obrazovanje. Zato je u Finskoj najteže upisati medicinu i Učiteljski fakultet.

Plate prosvetnih radnika su im nešto niže od državnog proseka, ali tu je kao nagrada, poštovanje koje to zanimanje nosi. Budući nastavnici tokom studiranja moraju imati praksu i u školama za odrasle, da rade u multikulturalnim sredinama, da se dobro služe savremenom tehnologijom, kao i da prođu trening za rad sa decom sa specijalnim potrebama.

Kako nije dobar nastavnik samo onaj ko odlično poznaje svoj predmet, dobar nastavnik mora da obavlja istraživanja i da piše naučne radove, kako bi olakšao i poboljšao metode u radu sa decom. Deca sa posebnim potrebama idu u iste škole sa ostalom decom, ali samo jedno dete sa specijalnim potrebama može biti u razredu. Oni imaju i dodatnog učitelja-asistenta, koji im pomaže pri učenju, jer im je bitno da svi, osim obrazovanja, steknu i socijalnu inteligenciju.

finska-skolaMnoge države su jednostavno htele da prekopiraju finski sistem, ali, ne možete dobiti finski sistem tako što ćete preslikati programe i knjige. Tamo je najvažnije da imate dobre učitelje i profesore.

Nastavnici se doživljavaju kao prijatelji, pa im se obraćaju po imenu, a formalnije ophođenje se odnosi samo na direktora i dosta starije predavače. Nastavnici vole da ih đaci pitaju, da razgovaraju, da iznose svoje stavove i da te stavove brane.

Nadareni đaci, ukoliko brže reše zadatak, pomažu ostalima ako je nastavnik zauzet. Nastavnici tu nadarenu decu ne forsiraju, stave im do znanja da su donekle posebna, ali ne toliko da bi time obeshrabrivali druge.

Na svakih sedam nedelja svi đaci pišu šta je bilo dobro, šta smatraju da nije, šta bi trebalo da se poboljša u nastavnom programu, što je neka vrsta samoocenjivanja školskog sistema. Jedna od stvari kojima se Finci najviše ponose kada je reč o njihovim školama je što su škole jednake za sve, što deca sa entuzijazmom stiču nova znanja, što nisu opterećena izradama domaćih zadataka, već to vreme troše na kurseve iz oblasti koje ih zanimaju, jer je prmena praktičnih znanja veoma cenjena.

Kursevi su u matičnim školama, pa tako recimo nastavnik biologije, koji je često i doktor nauka, drži kurs iz botanike itd. Od šestog razreda do kraja srednje škole, deca imaju neke obavezne predmete, ali većinu predmeta biraju sami i prave svoj raspored, odnosno, svi važni predmeti se moraju pohađati, ali sami određujete da li želite niži ili viši nivo, u zavisnosti od interesovanja.

Jedan od obaveznih predmeta je “Finska “, gde uče o vrednostima, ljudima, ekonomiji Finske, društvu, partijama itd. Imaju razne projekte, recimo časove roka, popa itd.

Jedna od stvari kojima se Finci najviše ponose kada je reč o njihovim školama je što su škole jednake za sve, što deca sa entuzijazmom stiču nova znanja, što nisu opterećena izradama domaćih zadataka, već to vreme troše na kurseve iz oblasti koje ih zanimaju, jer je primena praktičnih znanja veoma cenjena.”

Velika matura se polaže na kraju srednje škole i to iz četiri predmeta: finski, matematika, engleski i švedski (koji je obavezan jezik jer je u Finskoj jedan od dva službena jezika). Jedan ispit mora biti sa znanjem na naprednom nivou.

Radi se na tome da svi imaju laptope na nastavi, kao i pametne table. Država zaista ulaže mnogo u obrazovanje, ali im se to vraća na najlepši način. Jedna su od najrazvijenijih zemalja sveta i nema odliva mozgova. Svi stručnjaci su tu da pomognu zemlji koja je na najlepši način ulagala u njih.

Naravno, nisu ni u Finskoj pošteđeni nekih sitnijih problema. Jedan od problema je nedovoljno aktivno učenje stranih jezika, jer Finci odlično govore engleski, svi moraju znati i švedski uz finski, pa su za sve ostale vanškolske jezike totalno nezainteresovani.

Kao i svuda, i u ovoj zemlji postoje problematična i hiperaktivna deca, pa se od takve dece prave zasebna odeljenja kako ne bi ometali one koji su željni znanja, a sa njima rade posebno edukovani stručnjaci koji su u stanju da sa njima izađu na kraj.

U skladu sa državnom politikom Finske, školovanje na finskim univerzitetima je besplatno za domaće studente i državljane Evropske unije. Ipak istraživanja su veoma skupa, pa u pomoć priskaču mnoge kompanije, kao što je Nokia, pa svaka od kompanija izdvaja oko 15000 evra u te svrhe. Finska u obrazovanje jednog stanovnika godišnje uloži oko 1500 evra.

Nastavni kadar je ono suštinsko, od njih država traži najviše obrazovanje, ali im je zato data široka autonomija. Pre je model obrazovanja bio više centralizovan, zatim su nadležnosti pripale lokalnoj zajednici, da bi na kraju nastavnik odlučivao o svemu. Čak i kada je reč o finansijama.

Nastavni kadar je ono suštinsko, od njih država traži najviše obrazovanje, ali im je zato data široka autonomija. Pre je model obrazovanja bio više centralizovan, zatim su nadležnosti pripale lokalnoj zajednici, da bi na kraju nastavnik odlučivao o svemu. Čak i kada je reč o finansijama.

Reforma obrazovanja je u Finskoj počela sedamdesetih godina, posle dosta proučavanja, ali su promene išle korak po korak Nisu želeli radikalne skokove i rezove, kako bi se izbegao stres. Tako se to radi, kada se vodi računa o svakom detalju, pogotovu kada je u pitanju obrazovanje, esencija svakog društva.

Autor: Tarja Mitrovic 
*Tarja Mitrovic je prosvetni radnik i autor bloga Moja Finska.

Izvor: ozonpress.net

__________________________________________________________________________________________

OSEĆANJE PRODIRE TAMO GDE INTELIGENCIJA NE DOSEGNE…

tamoiovde-logo

Ćivita di Banoređo: Raj iz kojeg nikada ne želite da odete 

Jedinstveno iskustvo vedrine, lepote i predaha za probirljive putnike Italije.

490880001

Foto: Thinkstock

„Osećanje prodire tamo gde inteligencija ne dostigne“, rekao je jedan od najpoznatijih stanovnika ovog grada i grad na mnogo načina predstavlja upravo to…

Predivne kuće za odmor su unikatan dragulj Italije. Razlog za dolazak u Ćivitu di Banoređo je otkrivanje mesta koje, čini se, postoji samo u snovima: italijanski grad na brdu koji verno čuva istoriju u sebi, a odiše vedrinom i ljubavlju svojih stanovnika.

civit-di-bagnoregio-etnoy-wikimedia

Foto: wikimedia

Do grada se dolazi peške tako što se prelazi pešački most, a prolazak kroz etrursku kapiju je kao vraćanje 600 godina u nazad i otkrivanje nestvarne i potpuno dugačije lepote i mira od uobičajenih.

Na prvi pogled, grad izgleda kao da se u njemu prelivaju zlato i srebro – zlato, od boje bigar kamena iz njegove okoline od kojeg su sagrađene kuće, a srebro od bazaltnog asfalta njegovih ulica.

484312295

Foto: Thinkstock

Grad su osnovali Etrurci pre 2,5 hiljde godina.

Tokom 20. veka broj stanovnika Ćivite di Banoređo sveden je na samo njih šestoro.

Ovaj grad rodno je mesto filozofa Svetog Bonaventure koji je umro 1274. godine, a njegova rodna kuća se odavno survala niz liticu.

484312297

Foto: Thinkstock

Bonaventura je jednom prilikom rekao „Osećanje prodire tamo gde inteligencija ne dostigne“ i grad na mnogo načina predstavlja upravo to, mesto stvoreno da se u njemu izgubite.

495209343

Foto: Thinkstock

„Ukoliko je lepota istina, a istina je lepota, onda smo oboje pronašli u Ćiviti i počastvovani smo da podelimo naš jedinstveni dom u magičnom mestu sa vama“, kažu u ovom gradu.

Autor: M.S.

Izvor:prva.rs

__________________________________________________________________________________

NAJSTARIJA KNJIŽARA NA SVETU…

tamoiovde-logo
Lisabonska knjižara Bertrand radi od 1732. godine. Preživela je potrese, revolucije, a i najnoviju ekonomsku krizu. U osiromašenoj Portugaliji, vlasnici se ipak nadaju profitu.

0,,18165009_303,00

Livraria Bertrand do Chiado – najstarija knjižara na svetu ,koja još uvek radi, nalazi se u Lisabonu

Najstarija knjižara na svetu koja posluje bez prekida nalazi se u mondenskoj lisabonskoj četvrti Šiado. Za samo nekoliko minuta hoda, odatle se stiže do nacionalne opere i poznatog kafića „A Brazilijera“, ispred čijih vrata stoji bronzana statua najvećeg modernog pesnika Portugala, Fernanda Pesoe.

„Knjižara je oduvek bila mesto gde se sastaju lisabonski intelektualci i književnici“, kaže Katarina de Novais, direktorka prodaje izdavačke kuće i trgovačkog lanca Bertrand. Ova moderna kompanija nastala je iz istoimene prodavnice knjiga. Katarina stoji ispred nedavno restauriranih drvenih polica na ulazu u knjižaru staru 282 godine, koji se poput duge cevi proteže duboko u stare zidine kuće koja takođe potiče iz 18. veka.

Renoviranje će biti završeno tek 2015. godine. Planira se i otvaranje novog kafića i prostorija za održavanje raznih manifestacija. „U Šiadu se oduvek žustro raspravljalo i razmenjivale su se mnoge ideje“, kaže Novais. „Naša knjižara bi trebalo da tome ponovo da svoj doprinos, i to uskoro.“

Nema bogate srednje klase

Obnova je predstavljala ozbiljnu investiciju za preduzeće Bertrand. Ta grupacija, koja se sada sastoji od 53 knjižare, osam izdavačkih kuća i jednog književnog kluba, do 2010. je pripadala nemačkom Bertelsmanu, sve dok ova kompanija nije odlučila da ih proda najvećem portugalskom izdavaču „Porta Editora“.

0,,18141007_401,00

Katarina de Novais

Trgovina knjigama u Portugaliji teško je pogođena krizom. Od 2004. godine zatvorena je skoro jedna petina svih knjižara. Prihodi od prodaje knjiga su prošle godine nastavili da opadaju, i to za 4,6 posto.

Zbog teških mera štednje, koje je Portugalija morala da primeni od početka državne krize 2011. godine, najviše je nastradao srednji sloj. „Jednostavno, knjige Portugalcima trenutno nisu potrebne“, kaže Žoao Alvim, predsednik Saveza portugalskih izdavača i knjižara (APEL).

To je i glavni problem domaćeg tržišta. „Za razliku od mnogih drugih evropskih zemalja, digitalno tržište kod nas još ne igra veliku ulogu.“

Doduše, internet-prodaja pomaže da portugalske knjige dospeju u inostranstvo. Katarina de Novais procenjuje da nekih 12 odsto mušterija koji kupuju preko Bertrandove digitalne platforme ne stanuje u Portugaliji. Većina portugalskih knjiga koje izdavači prodaju u inostranstvu odlazi u Afriku, a od toga skoro polovina u Angolu, zemlju čija privreda raste i u koju se odselilo desetine hiljada Portugalaca, u potrazi za poslom.

0,,18165008_404,00

Izlozi knjižare u Lisabonu

Jezička barijera ometa izvoz

Istovremeno, portugalski izdavači gotovo i da ne koriste tržište od preko od 230 miliiona ljudi kojima je portugalski maternji jezik. Naime, Portugalija se sa svojim bivšim kolonijama još uvek nije dogovorila o jedinstvenom književnom jeziku, koji bi mogao da se zajednički koristi u Evropi, Africi i Južnoj Americi.

Zbog toga se čak i romani portugalskih pisaca prvo „adaptiraju“ na brazilsku verziju jezika, i tek onda puštaju na tržište te južnoameričke zemlje od 200 miliona stanovnika. Predsednik APEL-a, Žoao Alvim ostaje skeptičan: „Naše probleme sigurno nećemo rešiti izvozom.“
Ipak, ima i nekih dobrih vesti što se tiče ekonomije same Portugalije. Ova zemlja je u poslednjih pet godina uspela da poboljša svoju izvoznu kvotu s 28 na 41 odsto. Pored toga, porasla je i privatna potrošnja – u trećem kvartalu 2014. taj rast je iznosio 2,7 posto.

Katarina de Novais se zbog toga nada da će Portugalci ponovno početi da kupuju knjige: „Mislim da smo pregurali ono najgore“, kaže ona.

0,,18141012_401,00Turisti koji vole knjige

Ipak, stara knjižara u Šiadu ima i druge razloge za nadu. Naime, Lisabon postaje sve omiljenija turistička destinacija. U prvih deset meseci 2014. godine, broj noćenja u prestonici je porastao za skoro 15 odsto u odnosu na isti period prošle godine, a veliki broj posetilaca odlazi baš do najstarije knjižare na svetu.

Ispred jednog od drvenih regala stoji moderno odeven stariji gospodin: Sunil iz Šri Lanke. Ovo mu je prva poseta Lisabonu. Knjižaru su njegova kćerka i unuka pronašle na internetu. Sunil razgleda dela portugalskih autora – među njima i dela dobitnika Nobelove nagrade Žozea Saramaga i pesnika Fernanda Pesoe koja su prevedena na engleski. „Izbor literature na engleskom bi mogao biti malo bogatiji“, kaže on, „ali mi ćemo sigurno nešto poneti kući kao suvenir.“
Autor Henrik Böhme
Izvor:www.dw.de

______________________________________________________________________________________

POGAČE VERE I TRADICIJE…

tamoiovde-logoMešenje obrednih hlebova kroz vekove je bio i ostao važan deo običaja našeg naroda. Pripremaju se za rođenje, krštenje, slave…

rep-hleb_620x0BADNJAČA, česnica, rođenčić, mladenčić, slavski kolač, kumovski hleb, kumova pogača, sabornik, vasilica, poskurica, samo su neki od srpskih obrednih hlebova. Pripremaju se za rođenje, krštenje, venčanje, slave, posle upokojenja.

Zato i ne čudi što se u narodu često kaže da život, u stvari, prođe između dva hleba, prvog, umešenog za srećno rođenje, i onog koji se mesi posle upokojenja, za prelazak duše u drugi svet.

Da u bogatstvu srpskih običaja hlebu kao „životodržatelju“ pripada vrlo važno mesto, potvrđuje Jelena Ristić, kustos Srpskog muzeja hleba „Jeremija“ u Pećincima. Hleb simbolično sjedinjuje ljudskost i božanstvenost, a i sam je simbol sjedinjenosti jer sadrži mnogo zrna, pa kada se razlomi i podeli, označava zajednički i jedinstveni život.
– Najviše obrednih hlebova priprema se tokom takozvanog zimskog ciklusa praznika, a česnica je, svakako, najpoznatiji. Naziv joj potiče od reči „čest“, „deo“, „sreća“, jer se lomi i deli svakom ukućaninu. Po narodnom verovanju, čestnica, kako je još nazivaju, predstavlja Božju povojnicu koja se mesi kao uspomena na Isusovo rođenje, kada su ga pastiri darivali. S druge strane, običaji koji su povezani sa česnicom pokazuju da ona u suštini predstavlja useve što potvrđuje i verovanje da od ovog obrednog hleba zavisi rod useva, razmnožavanje stoke, zdravlje ukućana, napredak u poslovima i blagostanje kuće.

“ZDRAVLJE I VESELJE“

 MEĐU takozvanim figuralnim hlebovima najznačajniji je „zdravlje i veselje“, koji su ukućani jeli za Badnje veče ili prvog dana Božića za ručak. Uloga i značaj ovog kolača u obliku vekne ili pogače, najbolje se vidi iz rituala njegovog pečenja. Pre nego što se stavi u peć, njegova gornja površina je zasecana nožem onoliko puta koliko je članova domaćinstva. Za svakog ukućanina, po starešinstvu, zasecan je zarez i izgovaralo se ime onoga kome je namenjen. Osim toga, kada je ispečen, ovaj hleb su morali da jedu svi ukućani da bi bili zdravi i veseli – objašnjavaju Biljana i Slobodan Jeremić (na slici), osnivači Srpskog muzeja hleba u Pećincima.

Osim česnice, po rečima naše sagovornice, nekada su domaćice za Božić mesile i veliki kolač, kao i mnogobrojne „zakone“, figuralne božićne hlepčiće. Uoči Božića, pak, za Badnje veče pripremana je badnjača, obično u obliku dvostruke ili trostruke pletenice na čijem jednom kraju je obavezno bio zaboden orah kao znak mudrosti, mira, plodnosti i dugovečnosti.

Kraj zimskih i početak prolećnih običaja, kada je o obrednim hlebovima reč, pripada mladenčićima.
– Mladenčići su, inače, simbol blagoslova i plodnosti – objašnjava Ristićeva, i podseća da plodnost simbolizuju i vaskršnji hlebovi, okruglog upletenog oblika sa jajetom u sredini. Ovi hlebovi, međutim, predstavljaju i žrtvu, s obzirom na to da se namenjuju i kultu mrtvih.
Nekada su, kaže naša sagovornica, obredne pogače sa otvorom na sredini, nalik đevreku, obavezno mešene i za Đurđevdan. Kićene su vrbovim grančicama i belim i crvenim cvećem uvezanim crvenim koncem.

– Najznačajniji i najsvečaniji trenutak proslavljanja krsnog imena je sečenje unakrst i lomljenje slavskog kolača. Njega je uoči slave mesila domaćica, od pšeničnog brašna i osvećene vodice. Slavski kolač se bogato ukrašava figurama od testa, golubom kao simbolom Svetog Duha, grožđem, klasjem, ali i poskurnikom, to jest pečatom. U sredinu slavskog kolača stavlja se i struk bosiljka povezan crvenim koncem radi zdravlja ukućana – kaže Ristićeva.

I dan-danas u nekim krajevima Srbije, podseća ona, nad glavom novorođenčeta, naročito dečaka, lomi se i jede presan hleb povojnica, kojim se novorođenče simbolično prima u porodicu i zajednicu. Sa druge strane, i mrtvima se namenjuje obredni hleb nazvan zadušnice, na kojem se obavezno utiskuje pečat, hrišćanski simbol krst sa slovima IS, HS, NI, KA, što znači „Isus Hristos pobeđuje“.

rep-hleb-MALA“SABORNICI“
– JEDNI od najukrašenijih i najlepših obrednih hlebova su svadbeni – sabornici. Uvek se pripremaju dva – jedan za mladoženju, drugi namenjen mladi. Oba se ukrašavaju cvećem, granama, jabukama i pticama na granama. Jedino se razlikuju što sa mladinih grana ptice simbolično odleću jer odlazi u novi dom, dok na mladoženjine sleću budući da u njegovu kuću stiže novi član – priča Biljana Jeremić.
Jelena Matijević
Izvor:novosti.rs

_________________________________________________________________________________________

Srodne objave:MOJE VREME U MUZEJU HLEBA JEREMIJA

IGRA PRESTOLA NA TERMITSKI NAČIN…

tamoiovde-logo

Čak ni šestonogi kraljevi i kraljice koji žive pod zemljom nisu imuni na vladarske mahinacije.

images-2013-12-600450_termitikraljica_528667211

Foto: Profimedia

Kod jedne vrste azijskih termita, kraljica isključuje svog partnera iz procesa proizvođenja naslednika – tako što klonira samu sebe!

Kako je to moguće?

One se jednostavno kloniraju, kako bi napravile nove kraljice. Da bi eliminisala kraljeve gene, kraljica pravi posebna jajašca koja nemaju ulaz za semenu tečnost.

Životi termita Rericulitermes speratus su idealni za pretapanje u filmsku trilogiju.

Priča počinje osnivanjem nove kolonije od strane jednog para termita, kralja i kraljice. Oni se pare na uobičajen način i pune koloniju radnicima, njihovom decom. Niko se ne pari osim kraljevskog para. Svi u ovom skromnom podzemnom kraljevstvu znaju svoje mesto.

Kraljica može da živi više od 11 godina, a kako stari, red stvari postaje zamršen. Nove buduće kraljice se javljaju u koloniji i počinju da proizvode svoje mlade.

Ko je otac? Kralj – ali on se ne pari sa svojim kćerima; nije toliko dramatično. Sekundarne kraljice su u suštini klonovi svoje majke, napravljene od jajašaca bez ikakve semene tečnosti.

Ovakva vrsta „bezgrešnog“ začeća naziva se partenogeneza.

Mnogobrojni insekti i ponekad određeni gušteri, ajkule i drugi kičmenjaci ga koriste. Kćeri bez oca, koje pravi kraljica termita nisu zaista njeni klonovi, zato što nemaju isti sadržaj gena. Polovina majčinih gena ide u jajašce i oni se dupliraju kako bi nadomestile nedostatak semene tečnosti.

Vremenom ove „sekundarne kraljice“ preuzimaju reprodukciju u koloniji od svoje majke. To nije sistem u kojem je kralj naročito srećan. Svojim kloniranjem, kraljica umanjuje genetsku zaostavštinu kralja.

Kako joj to prolazi nekažnjeno?
Naučnici su otkrili strukturu kraljevskog nasleđivanja kod Reticulitermes speratus 2009. godine, ali je način na koji kraljica proizvodi kćeri bez oca ostala misterija.

Telo ženskog termita čuva semenu tečnost svog partnera i ubacuje deo u svako jaje dok leže, tako da se čini da ne postoji način da se spreči oplodnja.
Izvor:nationalgeographic.rs

___________________________________________________________________________________

POLJUBAC NA JAVNOM MESTU…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Koliko košta?

 Poljubac na javnom mestu, u mnogim zemljama, može skupo da košta. Ma koliko ovo neverovatno zvučalo u 21. veku, bizarni propisi, neretko su na snazi i u omiljenim letovalištima, pa se turisti u nemalom broju država izlažu riziku da dođu i u sukob sa zakonom.
309535_1Ako je i logično da se u islamskim zemljama valja ogrtati, voditi računa o dužini suknje i razrezu na bluzi, teško je shvatljivo da u zapadnoj Evropi još vladaju puritanski propisi „od pre Prvog svetskog rata“.

Tako, u Francuskoj, na primer, dalje važi zakon iz 1910. godine, kojim se zabranjuje ljubljenje na peronima železničkih stanica. Cilj je, svojevremeno, bio da se onemogući kašnjenje vozova. Ali, zakon niko nije ukinut ni u vreme superbrzih vozova. Za kršenje ovog propisa nije predviđena drakonska kazna, ali važi naredbe da istog časa napustite stanicu.
Kazna za ljubljenje može da se „zaradi“ čak i u Italiji. U Eboliju, u Kampaniji, važi zakon koji zabranjuje ljubljenje u automobilu. Razlog je bezbednost u saobraćaju, a kazna za prekršaj je 500 evra. Na slavnom britanskom univerzitetu Oksford, zabranjeno je ljubiti se u kampusu, pa je za zaljubljene određena „zona za ljubljenje“ – u lokalnoj menzi.

Islamske zemlje ne tolerišu mnoge, za nas tek, sitnice. Tako je u Istanbulu u restoranu od bračnog para na turističkom putovanju zatraženo da za stolom sede jedno nasuprot drugom, a ne jedno pored drugog. U unutrašnjosti Turske, javno ljubljenje može da donese i ozbiljnije probleme.

Zakonski obračun sa nežnostima pred očima javnosti, još je stroži u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Poljubac pred drugima, apsolutno je isključen i u veoma posećenim letovalištima, čak i među supružnicima. Godine 2010. se, tako, u Dubaiju britanski bračni par poljubio u restoranu i zbog toga dobio – mesec dana zatvora!

U Dubaiju se za neprikladno ponašanje smatra ne samo ljubljenje, nego i grljenje, plesanje, ili puštanje glasne muzike na javnom mestu. Vanbračni parovi ne smeju da se drže za ruke. I, pažnja, oznaka muškarca i žene na istim vratima toaleta ne znači da tamo mogu da budu zajedno. Zbog toga je jedan češki bračni par na aerodromu saslušavala policija. Novčana, ili čak zatvorska, kazna preti onome ko je pod dejstvom alkohola uhvaćen mimo mesta gde je dozvoljena njegova prodaja.

Egipat je, takođe, ljubljenje pred svedocima stavio na crnu listu. Građani Tajlanda ne smeju javno ni da se drže za ruke, ali se turistima, „blagonaklono“, gleda kroz prste. Stroga zabrana ljubljenja važi u malezijskom metrou.

Ljubljenje na javnom mestu zabranjeno je i u Japanu. Tamošnji zakonodavac ovu zabranu argumentuje činjenicom da se poljupci smatraju uvodom u seksualni čin, a logično je, stoga, da je predigra na javnom mestu nedopustiva.

Ista praksa postoji i u Indiji, gde se izlivi osećanja tretiraju kao krajnje intimna stvar i rezervisani su za prostor iza zatvorenih vrata. Iskazivanje ljubavi na javnom mestu dozvoljeno je samo u filmovima i to – najvećim zvezdama.
Izvor: rtvbn.com

_____________________________________________________________________________________________________

 

MESTO IZ BAJKE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

ČEŠKI KRUMLOV

U južnom delu Češke Republike, u gornjem toku reke Vltave, smestio se gradić Češki Krumlov.

92435_party0----grad_af

Češki Krumlov jedan je od najočuvanijih starih gradova
foto: Party0/flickr.com

Čim zakoračite na teritoriju ovog bajkovitog gradića, preplaviće vas osećaj opijenosti, i na trenutak zaboravićete gde se nalazite. Mućnite glavom i zapitajte se da niste možda postali junak neke simpatične bajke sa, naravno, srećnim krajem.

Češki Krumlov jedan je od najočuvanijih starih gradova Češke, zbog čega se nalazi na UNESCO-vom spisku svetske baštine. Iako na prvi pogled sve kuće izgledaju kao da su tek sagrađene, ne verujte prvom utisku: one su obnovljene, ali većina je sagrađena u 16. i 17. veku. Oko 14.000 stanovnika ovaj preslatki gradić naziva svojim domom, koji se prostire na površini od 22 km2.  

92436_mlouis-----grad1_af

Stari deo grada nalazi se na UNESCO-vom spisku svetske baštine foto: m-louis/flickr.com

 Područje grada bilo je naseljeno još u praistoriji, ali se pod imenom koji je i nama danas poznat, pojavljuje 1230. godine. Kako legenda kaže, ime grada potiče od nemačkog izraza „Krumme Aue“, što se može prevesti kao „krivudava poljana“. Ime grada dolazi od prirodne topografije mesta, naročito od krivudavog meandra uz reku Vltav.

92434_yage-----grad3_af

Bajkovit gradić Češki Krumlov foto: yage/flickr.com

Češki Krumlov jedno je od najpopularnijih mesta, koje privlači svojom prelepom arhitekturom i mnogobrojnim umetničkim delima smeštenim u starom delu grada i Krumlovskom dvorcu. Poznat je i kao kulturni centar, jer je tokom godine domaćin nekoliko manifestacija i festivala. Najpoznatiji je „Festival petolisne ruže“.

92437_chrisyunker----zamak_af

Krumlovski dvorac foto: ChrisYunker/flickr.com

Ono što u gradu dominira je Krumlovski dvorac, koji je sagrađen u gotskom stilu od strane feudalnih gospodara nešto pre 1250. godine. Ovo je drugi po veličini dvorac u Češkoj (prvi je praški dvorac Hradčani), a u odnosu na grad neobičajeno je veliki. Zbog svoje arhitekture, kulturne tradicije i veličine, Krumlovski dvorac spada u vodeće najznačajnije znamenitosti centralne Evrope. Njegova izgradnja trajala je od 14. do 19. veka, a vrlo dobro je očuvan originalni izgled. 1963. godine dvorac je postao nacionalni spomenik, a 1992. je upisan na UNESCO-vu listu Svetske kulturne baštine. U sastavu dvorca nalazi se barokni teatar sa binom, koji se koristi samo tri puta godišnje, zbog svoje starosti.

92438_marcus-povey---crkva_hl

Crkva Svetog Vida foto: Marcus Povey/flickr.com

Gradska zdanja i spomenike većinom karakterišu stilovi gotike, renesanse i baroka. U Češkom Krumlovu nalazi se muzej Egon Šile, austrijskog slikara koji je živeo u ovom gradu, i gotička crkva Sv. Vida. Gradnja crkve započeta je 1407. godine, a radovi na njoj trajali su nekoliko vekova. Crkva Vida oslikana je izuzetno vrednim freskama.

  Neverovatna lepota Češkog Krumlova privukla je i brojne režisere, pa su na njegovim ulicama snimani mnogi filmovi (Hostel, Illusionist, Traumstadt). U gradu se nalazi i čuvena pivara Eggenberg.

I.Zdravković superodmor.rs

____________________________________________________________________________________________

ROMANTIČNO MESTO ZA DVOJE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Restoran „Solo per due“, koji se nalazi u gradiću Vakoneu, u centralnom delu Italije, prepoznatljiv je jer je najmanji restoran na svetu i predstavlja jedinstvenu turističku atrakciju.

solo-per-due-01  U njemu ima mesta samo za dvoje, nalazi se samo jedan sto i dve stolice, a jedina mana jeste što godišnje može da ugosti samo 1.500 ljudi, prenosi portal Telegraf.

 Restoran „Solo per due“ je romantično mesto za ljubitelje italijanskih kulinarskih specijaliteta, posebno namenjen ljubavnim parovima.

 U restoranu nema čekanja na uslugu, a naravno, nema ni gužve, a osoblje je posvećeno jedino i samo vama. Rezervacija mjesta je prava lutrija, a posebno tokom praznika kao što je Dan zaljubljenih.

solo-per-due-03Nalazi se u zgradi koja datira iz 19. veka, u blizini ostataka vile iz antičkog doba gde je nekad živeo slavni pesnik Horacio.

Restoran je dekorisan u tradicionalnom italijanskom stilu.

Sedi se u udobnim kožnim foteljama, a u restorančiću vas greje kamin, dok su na stolu postavljeni romantični svećnjaci i niz drugih detalja.

solo-per-due-02Meni restorana je baziran na lokalnim specijalitetima spravljenim na maslinovom ulju. U ponudi su i lokalni ovčiji sir, sveže testenine, slatkiši i peciva.

Na kraju magičnog ručka ili večere, gosti se upisuju u knjigu utisaka gde ostavljaju svoje impresije.

Cena aranžmana u ovom ekskluzivnom restoranu iznosi 250 eura po osobi.

pobjeda.me/ Nt. K.

_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

NISU SVE KRVOPIJE ISTE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Pogledajte kako ubod komarca izgleda iznutra

Zapanjujuće je koliko njegova „igla“ može biti fleksibilna

0494007.73 Verovatno ste nekada, iz čiste radoznalosti, pustili komarca da vam sleti na kožu i posluži se vašom krvlju nesmetano, dok ste opčinjeno posmatrali šta on to radi, u nadi da ćete videti nešto interesantno.

Ovog puta, naučnici vam pružaju mogućnost da čitav proces ispratite i sa „druge strane“.

Naime, oni su uspeli da, kroz mikroskop, snime kompletan proces, tokom koga komarac ubada miša u potrazi za krvlju, kojom se hrani.

Snimak je objavila „Nacionalna Geografija“, dajući nam šansu da i sami vidimo koliko komarčeva „igla“ može biti fleksibilna.

– Iz daljine, komarčeva „bodlja“ izgleda kao jednostavna cevčica, ali u stvari, ona je vrlo kompleksan set alata, koji je spakovan u „futrolu“, koja se zove labijum – kažu stručnjaci Nacionalne Geografije i dodaju – Labijum uopšte ne može da se vidi na ovom snimku, on se povuče kada insekt „ubode“ i tako omoguaćava da se šest drugih delova čeljusti zarije u kožu miša –

trojka.rs

____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Zašto su neki ljudi magnet za komarce?

Nekoliko saveta kako se možete spasiti ove pošasti

0965007.73Ukoliko osećate da svaki komarac u prečniku od kilometar ima baš vas na piku, dok vaši prijatelji jedva da imaju jedan ujed, moguće je da ste u pravu.

Čak 20 procenata nas je visoko privlačno komarcima, a naučnici su otkrili neke iznenađujuće razloge za to.

– Oba, vaš metabolizam i jedinstven hemijski sastav organizma – karakterističan kao otisak prsta – igraju važnu ulogu u određivanju toga da li ste magnet za komarce ili ne. – kaže dr Fil Keler, profesor entomologije na univerzitetu u Floridi. Ističe i da postoje dokazi da stepen privlačnosti za komarce, koji posedujete, može biti promenjen vremenom.

Evo nekih interesantnih otkrića o tome, zašto su neki od nas posebno ukusne mete malenim vampirima:

Komarci preferiraju krvnu grupu O

Tokom svoje portage za obrokom, skoro su dvostruko veće šanse da će se komarci zaustaviti kod osoba nulte krvne grupe, nego kod osoba krvne grupe A, ističu Japanski naučnici. Mnogi ljudi luče supstance, koje omogućavaju komarcima da identifikuju krvnu grupu, pre nego što ubodu.

Pivopije, pazite se

Ispijanjem samo jedne flašice piva možete značajno povećati šanse da budete ujedeni, ako je sudeći po istraživanju objavljenom u američkom žurnalu Asocijacije za kontrolu komaraca. Naime, istraživači su primetili da više komaraca sleće na ispitanike nakon što su popili pivo, u poređenju sa onima koji ovo piće nisu konzumirali.

Budite na oprezu tokom noći punog meseca

Američka Asocijacija za kontrolu komaraca prijavljuje da su ove krvopije 500 puta aktivnije kada je mesec pun. Svakako, najrizičnije doba za ujed komarca su zora i sumrak, kada ženke nekih vrsta ovog insekta putuju i do 40 kilometara u potrazi za obrokom. Imajte u vidu da mužjaci ne ujedaju.

Nosite čarape

Oporan miris prljavih stopala je očito neodoljiv komarcima, otkriva Bart Nols. Ovaj hrabri naučnik je sedeo u svojoj laboratoriji samo u donjem vešu, pokušavajući da vidi koji deo tela će ove štetočine najviše ujedati. Otkrio je da se 75% njih opredelilo za njegova stopala, ali kada ih je oprao mirisnim sapunom, ujedi su bivali nasumično raspoređeni. Njegov tim je prijavio da smrdljivi sirevi, kao što je Limburger, koji ima istu mirisnu komponentu kao i stopala, takođe privlači komarce.

Komarci znaju da li ste trudni

U studiji sprovedenoj u Gambiji, trudne žene češće bivaju ujedene od onih koje to nisu, time povećavajući rizik od dobijanja nekih bolesti, koje ovi insekti mogu prenositi. Istraživači su pretpostavili da su, pošto žene u odmakloj trudnoći izdišu veću zapreminu vazduha, komarci privučeni vlagom i ugljen dioksidom u njihovom dahu. Takođe su otkrili da su stomaci trudnica približno jedan stepen topliji, što dovodi do intenzivnijeg isparavanja supstanci iz njihove kože, koje su privlačnije komarcima.

Trčanje vam neće pomoći

Ugljen dioksid, kao i supstance prisutne u znoju – mlečna kiselina – pomažu komarcima da vas pronađu. Tako da, kako ističe dr Keler, ukoliko se bavite aktivnostima koje podstiču znojenje i ubrzano disanje, samo ćete povećati svoje šanse da budete ujedeni.

Kao i vampiri, više vole tamniju odeću

U studiji, koja je istraživala privlačnost različitih boja komarcima, rezultati su pokazali da je najprivlačnija crna, potom crvena i najmanje, različite nijanse žute. Kao neutralne, pokazale su se sive i plave nijanse.

trojka.rs

____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Mitovi o komarcima i problemima koje stvaraju

Nisu sve krvopije iste

1122007.73U svetu ima više od 3000 vrsta komaraca, ali ne prenose svi bolesti, a koliko su im pojedinci privlačni zavisi od kombinacije znoja, ugljen-dioksida i mlečne kiseline.

Da su svi komarci isti samo je mit. Tako različite vrste komaraca žive u različitim delovima sveta i vole drugačiju hranu. U zavisnosti od toga, prenose i različite bolesti, rekla je dr Dženet Mekalister, etimološkinja iz američkog Centra za kontrolu i prevenciju bolesti.

Mit: Svi komarci prenose bolesti


U svetu ima više od 3000 vrsta komaraca, ali s medicinske strane važno je samo nekoliko njih zato što većina vrsta ni ne grize ljude već životinje kao što su vodozemci i gmizavci. Najopasniji su komarci vrste Culex koji prenose virus Zapadnog Nila i encefalitis Sent Luis. Međutim, to ne znači da druge vrste ne mogu da prenose viruse, dodaje dr Mekalister.

Mit: Suva zima znači manje opasnih komaraca leti

Sušno razdoblje idealno je za širenje bolesti. Vode ima malo, ali je koncentrisanija, prljavija i bogata organskim spojevima koji privlače komarce koje prenose bolesti. Takođe, manjak vode znači da su komarci i ptice koje prenose brojne bolesti od komaraca, prisiljeni zajedno da dele izvore hrane, što povećava rizik od širenja virusa.

Mit: Komarci više vole ljude sa slađom krvi

Iako komarci neke ljude radije grizu nego druge, to nema nikakve veze s nivoom šećera u krvi, cvetnim mirisima ili nekim drugim elementima. Sve komarce privlače ugljen-dioksid, mlečna kiselina i određene vrste bakterija koje su kod nekih ljudi zastupljene u većim koncentracijama. Ipak, različite vrste komaraca privlače različite koncentracije tih stvari.

Tako su im neki pojedinci privlačniji od drugih, neki izdišu više ugljen-dioksida, neki se više znoje. Svako može da bude magnet za komarce, posebno nakon napornog vežbanja. Kombinacija znoja, ugljen-dioksida i mlečne kiseline komarcima će tada biti neodoljiva, prenosi Huffington post.

Mit: Beli luk tera komarce

Beli luk je jedan od najpoznatijih narodnih lekova u borbi protiv komaraca, pa ga neki ljudi jedu ili uzimaju u obliku pilule. Međutim, nema naučnih dokaza da komarcima smeta miris belog luka.

trojka.rs

Priredio: Bora*S

MESTO GDE SE ČOVEK KLANJA PRED PRIRODOM…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________

   IGUASU VODOPADI

Kako li to izgleda kad se Bog razbesni jer mu smrtna žena nije uzvratila ljubav?

v1Jednostavno – rascepi reku napola i stvori vodopade kakve svet nije video! Tako su, barem, verovali Guarani Indijanci. Prelepa Indijanka Naipi, i pored božanskih ponuda, odlučila je da krene za svojim dragim Tarobom u kanuu.

Ipak, Božji gnev ubrzo ih je sustigao, a kazna je bila večan pad niz „veliku vodu“, što je u prevodu s njihovog jezika značenje imena grandioznih vodopada Iguasu.

Prvi Evropljanin koji je otkrio vodopade bio je španski konkistador Alvar Nunjez Kabesa de Vaka 1541. godine, samo godinu dana posle njegovog postavljenja za guvernera tadašnje države Rio de Plate, koju su činili današnji Paragvaj, Argentina i daleko manji deo Brazila (u njegovu čast jedan od vodopada na argentinskoj strani je nazvan po njemu). Posle toga se o vodopadima ništa nije ni čulo ni znalo do kraja 19. veka, kada ih je ponovo otkrio izvesni Boseli, po kojem je, takođe, nazvan jedan od vodopada.

v2Iako je na samo nekoliko kilometara jedna od najmoćnijih južnoameričkih reka Parana, vodopadi se nalaze na mnogo manjoj, njenoj pritoci Iguasu, koja deli Brazil i Argentinu i uliva se u Paranu na tromeđi s Paragvajem.

Kao bela lepeza u prašumi, u polukrugu od 2.700 metara vodena masa Rio Iguasu obrušava se u dubinu u velikom luku preko više od 270 pojedinačnih vodopada. To je prosečno 1.700 kubika vode u minuti, a u špicevima i do 7.000! Neki od vodopada dostižu visinu od 82 metra, ali većina je visoka oko 65 metara.

Najveći i najpoznatiji je čuveni vodopad Đavolje grlo (Garganta del Diablo), ogromna litica u obliku latiničnog slova „U“, širine 150 i dužine 700 metara, s koje se neverovatna količina vode obrušava velikom brzinom praveći pritom zaglušujuću buku.

Hučeći spektakl

v3Do vodopada je relativno lako stići. U blizini se nalaze gradovi Foz do Iguasu (brazilski deo) i u Puerto de Iguazu (argentinska strana), do kojih se može doći avionom iz Buenos Ajresa za sat i po. Prilaz vodopadima je danas veoma olakšan jer su izgrađene brojne stazice koje vode duž celog vodenog spleta.

Najpristupačnije su gornja i donja staza. Gornja je dosta kraća i duga je oko 800 metara, a okružuje je spektakularno Đavolje grlo. Posetioci mogu da priđu vodopadima relativno blizu ako su spremni da se dobro pokvase.

Donja staza je dosta duža i vodi do drugih vodopada, od kojih su najpoznatiji Dos Hermanas, Boseli, Ramirez, Čiko i San Martin. Svi su visoki između 40 i 60 metara i pogled na njih pruža neponovljiv doživljaj. Dos Hermanas, iako je samo osam metara visok, veoma je zanimljiv jer se njegovim obrušavanjem stvara čaroban prirodni bazen. Čiko i Boseli se razbijaju na dva dela i stvaraju neverovatnu sliku, a kapljice vode koja prska služe kao prirodni rashlađivač na tropskih 30°C.

v5Nešto dalje su vodopad Mibigua, Adam i Eva, a na kraju dolazi San Martin, zaglušujući i hučeći spektakl koji zadivljuje svojom snagom vode koja se razbija o stene. U nastavku formira se drugi vodopad kojim se završava šou koji je počeo 70 metara više, i sve to uz večnu izmaglicu i poneku dugu. Malo više u odnosu na ove vodopade nalaze se El Eskondido, Dos Moskueteros, Rivadavia, Penjon i Mitre. Cela ova serija se završava živopisnim vodopadom Union, čije se vode u bujicama slivaju ka ogromnom Đavoljem grlu.

Polovina ovog vodopada pripada Brazilu, sa čije strane se pruža spektakularniji pogled na vodeno čudo, ali je argentinska strana daleko interesantnija za obilazak. Za one malo smelije, koji bi hteli bliže da priđu prokuljaloj peni koja se stvara od obrušavanja vode, postoje ture gumenim čamcima koje vode gotovo u sam centar zbivanja. Postoje i ture helikopterima iz kojih može bolje da se vidi ovaj prirodni spektakl, ali je cena visoka.

Život koji buja

v6Da bi se ovaj prirodni fenomen zaštitio od negativnog uticaja čoveka, ali i ceo tropski ekosistem koji ga okružuje, Argentina je 1934. godine osnovala Nacionalni park „Iguasu“, koji se prostire na površini od 67.630 hektara.

To je samo deo parka, pošto su i Brazilci svoj deo vodopada i okruženja proglasili nacionalnim parkom.

Ali ono što ovo čudo prirode čini posebnim jeste život koji naprosto buja na svakom koraku. Neprestana buka papagaja, šarenilo boja kakve se mogu videti samo u ovom delu sveta i večno zelena boja prašume u kojoj raste više od 2.000 različitih endemskih vrsta biljaka, potpuno razoružavaju posetioce.

Tu je svoj dom pronašlo i više od 450 vrsta ptica koje mogu da se posmatraju rano izjutra i u sumrak. Tada se često mogu fotografisati tukani i are, koji krešteći prave nesnosnu buku.

v7Posebno su interesantni tukani (naslovna strana) jer znaju nepomično da stoje na grani, kao da su preparirani, i onda da naglo naprave pokret i zakrešte najstrašnijim „kra“.

Što bi rekao jedan prolaznik: „Ni lepše ni čudnije ptice, niti ružnijeg glasa!“

O nebrojenim vrstama insekata ne treba ni govoriti, a posebno su interesantni leptiri najrazličitijih boja i šara.

Veoma značajna je zaštita mnogih ugroženih vrsta koje žive u prašumi, poput jaguara i ocelota, koji uspevaju da opstanu samo zahvaljujući zaštiti u nacionalnom parku.

Na kraju…

v8Stotine hiljada godina bilo je potrebno vodi, blatu i kamenju da izvajaju i vodopadima daju današnji oblik. Međutim, promene se i dalje događaju. Neki naučnici čak predviđaju da će sadašnja panorama za sto godina nestati. Umesto brojnih vodopada tu će ostati samo veliko Đavolje ždrelo. Šteta!

Vodopadi Iguasu možda nisu poznati kao Viktorijini ili Nijagarini, ali su najveći po površini koju zauzimaju i daleko, daleko grandiozniji.

Nije slučajno Eleonora Ruzvelt napisala u knjigu utisaka posle posete vodopadima: „Jadna, jadna Nijagara!“

ekopedia.rs