„AVANTURA PARK“ KOD RESAVSKE PEĆINE…

 

tamoiovde-logo

Otvaranje Avantura parka kod Resavske pećine na leto 2017.

Resavska pećina ove godine beleži rekordan broj posetilaca – 50.000, što je za oko pet hiljada više nego lane, a na nivou rekordne posećnosti iz 2002.

ropes-144

Ilustracija, foto: Pixabay

Dogodine će gostiju sigurno biti i više, jer je završena prva faza izgradnje „avantura parka“, koji bi, kada bude otvoren krajem jula 2017, trebalo da privuče zavisnike od adrenalina. Reč je o dodatnom sadržaju za posetioce koji vole aktivan odmor, a koji će omogućiti i poboljšanje psihofizičkih sposobnosti kod dece i odraslih, kao i savladavanje straha od visine.

Naredne godine u planu je realizacija druge faze ovog projekta u okviru kojeg će biti izgrađeni sadržaji za decu od tri i više godina.

– „Avantura“ ili „adrenalin park“ izgrađen je na drvenim stubovima na kojima su postavljene prepreke. Sadržaji koji nude razvoj i rešavanje motoričkih sposobnosti u otežanim uslovima, kao i savlađivanje straha od visine, imaju uticaj na povećanje broja veza sinapsi u mozgu, odnosno intelektualnih sposobnosti dece – kaže direktorka JP „Resavska pećina“ Milica Petrović, i dodaje da će zanimljivi i raznovrsni sadržaji privući veliki broj mladih, jer će im omogućiti bavljenje novim sportskim disciplinama.

Park sadrži adrenalin poligon, veštačku stenu i mini adrenalin poligon za najmlađe. Pored toga što motiviše mlade na fizičku aktivnost i odvaja ih od kompjuterskih ekrana, izgradnja celog parka otvoriće nova radna mesta.

Izvor: turistickisvet/ Novosti (Z. G./28. decembar 2016.)

________________________________________________________________________________

LJUBAV SE NE UČI…

tamoiovde-logo

VELIKI STEVO ŽIGON: Ljubav se ne uči, jer to onda više nije ljubav, nego veština!

Kada je počeo da govori na temu edukacije u ljubavi, svi u stidiju su zanemeli. Voditeljka čak nije mogla da postavi pitanje, a neki su se i postideli.

57362aa6e4b0433321b422dc

BKTVNews Ilustracija: BKTVNews, Eugène Delacroix, Alessandro Allori

Pre tačno 11 godina u emisiji „Klopka“ autora Olivere Kovačević koja se emitovala na neprevaziđenoj BK televiziji, jedan od gostiju bio je bard srpskog pozorišta, Stevo Žigon. Tema je bila ljubav i da li je moguće naučiti voleti.

Kada je Stevo počeo da govori, ostali gosti su jednostavno zaćutali, neki su pognuli glave, a voditeljka nije ni pokušala da ga prekine u izlaganju. transkript emisije prenosimo u celosti.

Stevo Žigon o ljubavi i seksu

Edukacija u ljubavi to vam je isto kao kad biste rekli da postoji negde škola za pesnike ili romanopisce. To se ne može naučiti. Ko je naučio slona kako se prave slonovi?

57362952e4b0433321b422dbU umetnosti nešto znači i ima vrednost samo ono do čega si sam došao. Falsifikat, oponašanje ili ponavljanje nečega nije stvaralaštvo. A ljubav jeste stvaralački čin i čovek mora sam da nađe svoj put, i u tome jeste anomalija čitave stvari – da jedan akademik govori da je za ljubav potrebna edukacija.

Ne, edukacija je potrebna samo za higijenu polnog čina. Ali, to je samo jedan mali deo, ljubav je pre svega milovanje, ljubljenje. Postoji nešto što se zove žudnja, neki to zovu nagonom, životinje to imaju samo u periodima, kaže se da je kuja „u teranju“, pa je mužjak juri samo tada.

Čovek je od produžavanja vrste napravio jedno duhovno i senzualno uživanje koje je samo njegovo, stvaralački čin čovekov. Nikad nisam voleo da gledam tuđe predstave jer sam znao da će uvek nešto što vidim da upadne u moju predstavu i da će da kvari homogenost moje misli.

Ljubav je nešto što čovek mora da stvori sam. Ako je to stvorio edukacijom, onda to više nije ljubav nego veština. U mom poslu se uči samo gluma, jer je to veština. Govorimo, na primer, da seks treba unaprediti, a zaboravljamo da su prešli preko ove planete jedna civilizacija mesopotamska koja je upravo propala kad joj je seksualna opsesivnost postala Sodoma i Gomora.

Prvi znaci propadanja Rima su počeli opsednutošću seksom. Ovo što se danas dešava sa porno industrijom, čak i sa tom edukacijom je jedan od znakova da ova civilizacija ide prema svom kraju. Ova civilizacija je počela sa Francuskom revolucijom. Ako se sećate, Delacroix ima sliku Marijane sa golim grudima na barikadi juri sa zastavom i to je bio simbol socijalne pravde.

57362765e4b0433321b422daStvar nije tako jednostavna, propalo je mnogo civilizacija i mnogo je opsesija seksom propalo i bilo uzrok propasti. Ne postoji edukaciuja za ljubav, možeš negde naučiti tehniku seksa, ali to vam neće pružiti užitak, nisu to vežbe na spravi da imaš trenera.

To mora svaki čovek sam da otkrije maštom i fantazijom, ne samo da učini život lepim, što je jedna od parola modernog vremena.

Život ne treba da bude lep, već sadržajan. Nekad je mnogo sadržajniji kad je bolan nego kad je prijatan. Ne mislite da se borim protiv prostitucije i pornografije, na pamet mi ne pada, upravo su prodavačice ljubavi bile poštovane žene u društvu jer su donosile ljudima ono što sami nisu uspeli da pronađu. One se zapravo bave plemenitim poslom, nadoknađuju nesposobnost muškarčevu; ali, hoću da vas upozorim da je to zamena za ono što bi trebalo, one pomažu u nevolji, one su prva pomoć.

Ako hoćete da imate sadržajan život, a jedino ljubav može da vam ga da, vi morate da prođete kroz sve moguće muke i patnje, ljubomore, zavisti, kroz sve moguće neprospavane noći, da biste došli do spoznaje koliko je čovek čoveku potreba

Izvor: bktvnews.com

_________________________________________________________________________________

 

MRAČNA STRANA UMA…

tamoiovde-logo

 Govorili smo već da teorija psihoanalize govori o ljudskom umu kao o tvorevini koja se  sastoji iz mnoštva delova. Isto tako smo pomenuli da je Frojd bio jedan od prvih koji je “otkrio” to da um poseduje više strana, mnoge kojih mi generalno nismo ni svesni da postoje. Stoga, posebno je interesantno to što se, prema ovoj priči, um može skoro jasno (istina, ne baš previše jasno) podeliti na dva dela – svesni um i nesvesni. Mi ćemo sada pokušati približiti čitaocima ovu misteriju koja se naziva nesvesni um.

flashlight-924099_960_720Istini za volju, nesvesno je jedna skoro sama po sebi paradoksalna tema za diskusiju. Kako govoriti o nečemu čega niste svesni? Veoma je teško govoriti o nečemu za šta ne znate da postoji, niti kako izgleda, niti šta je to zapravo o čemu vam taj neko traži da mu govorite.

To je isto kao da neko traži od vas da mu opišete “plavokvarcnog megaslona”. Naravno, ta stvar ne postoji, a iako negde tamo u nekoj zabiti univerzuma možda možete i naleteti na ovakvo bizarno stvorenje, opet ga sada ne možete opisati jer nemate blage veze šta je. Mogu ja da dođem i kažem vam “ja sam video plavokvarcnog megaslona i on postoji” i zahtevam da se vi pozabavite tim problemom. Možete pokušati, ali ćete na kraju shvatiti da je taj zadatak jednostavno nešto nemoguće.

Slična stvar je i sa nečim za šta znate da postoji ali ga ne možete  direktno osetiti, ni videti, ni čuti. Na primer, da li mi možete reći kako vi pokrećete svoju pinealnu žlezdu da radi i da li osećate šta ona trenutno radi u vašem organizmu? Ona postoji i zapravo obavlja mnoge od važnih uloga u vašem organizmu, ali nje ni njenog rada niste svesni, niti ga možete meriti, opaziti i osetiti.

Međutim, iako ne možete osetiti sve to direktno, možete na neki način videti posledice njenog rada, te tako znate i da je imate (verujte mi, da nemate ovaj mali organičić ne biste sada bili tu gde jeste i bili u mogućnosti da čitate ovaj tekst). Ista stvar je i sa nesvesnim delom vašeg uma – vi  znate da ga imate (ili vam bar govore da ga imate), ali ne možete u njega direktno zaviriti. Ono što možete, to je da se uverite u njegov rad preko nekih posledica i manifestacija u vašem umu ili ponašanju.

To može biti preko snova ili nekih osećanja za koja vam nije jasno odakle su, ali i kada napravite neki lapsus pa nekom kažete da je glup umesto da je gluv, a kasnije se ispostavi da tu osobu nešto i ne gotivite. Sve ovo je rečeno da bi vam bilo malo jasnije o kakvom ogromnom problemu se ovde radi. Zaista, kada ovako gledamo, pravo je čudo da je neko uopšte i uspeo “provaliti” da nesvesno postoji, pa još i da ga raščivija, analizira, opiše i shvati kako ono funkcioniše. Međutim, to su uradili Frojd i njegovi sledbenici.

Ono što je konkretno Frojd postavio u ranim fazama svoje teorije, to je da postoje tri dela uma – svesno, predsvesno i nesvesno (ili podsvesno). Dakle, nije dva (sa početka) nego tri, što komplikuje stvari, ali smo mi tako napisali radi lakše komunikacije (a i da ne prepadamo čitaoce odmah na početku. Sada već možemo).

U predsvesnom se nalaze sadržaji kojih čovek nije direktno svestan, ali ih može osvestiti ukoliko poželi. To su one stvari koje nam nisu trenutno bitne, pa ih mozak skloni malo u stranu kako nam ne bi zagušivale um i kako bi se mogli koncentrisati na nešto bitnije. Na primer, dobar deo sećanja se nalazi u predsvesnom delu (iako je određen deo u podsvesnom), te ih možemo prizvati u um kada god poželimo. Tako, ako nas neko pita šta smo jeli jutros mi ćemo potražiti malo po umu i prizvati sliku, miris i ukus jaja na oko, ili šta smo već jeli. Ta slika nam nije stalno u glavi ali je uvek “tu negde” ako nam zatreba. S druge strane, nesvesno, tj. naša podsvest, je ono što je ovde mnogo interesantnije. Ovde su stvari mnogo drugačije – apsolutno ništa što je u nesvesnom delu uma nam nije dostupno “kada nam se ćefne”.

Ponovićemo još jednom, tamo se ništa ne vidi. Zato smo i nazvali ovaj članak “mračna strana uma”, upravo kako bi dali slikovit opis ovog domena (nismo stavili “mračan” da bismo nagovestili nešto što je loše, strašno, itd.). To je prostorija u kojem nema svetla i gde su vrata zatvorena za sva naša direktna pitanja. O svesnom delu nećemo sada govoriti.

U nesvesnom, kako govore psihoanalitičari, nalazi se svašta. Tu su naša najranija sećanja kada smo bili bebe i pili majčino mleko direktno iz dojke. Neki tvrde i da su tu sećanja čak i iz perioda kada smo bili u utrobi, pa i prilikom našeg rađanja, ali to je u najmanju ruku diskutabilno (ne kažemo da mislimo da sigurno nije tako). Tu su naše najdublje emocije, koje smo potisnuli jer su neprihvatljive i za nas i za druge. Tu su naše želje koje su, opet, potisnute jer su neprihvatljive za nas.

Na primer, dete može u nekom trenutku da oseća ogroman bes prema roditeljima, ali pošto je to neprihvatljivo za njega, ono ga potiskuje. Nije ništa čudno i ako se zajedno sa tim javi želja da se roditelj ubije, da ne postoji, da ode ili umre, međutim, ovo je tek potpuno neprihvatljivo za dečji ego i njegovo normalno funkcionisanje. Stoga, njegov um potpuno potiskuje i emociju i želju – ali to ne odlazi nikud, već ostaje u nesvesnom.

Naravno, očigledno je da je potiskivanje u nesvesno važan i nužan mehanizam kako bi čovek normalno funkcionisao i čak možemo reći da je jedan od najvažnijih, ukoliko funkcioniše kako treba. Kada je funkcija ega poremećena (u narodu, kada čovek “nije baš normalan”), onda potiskivanje “ne radi” dobro, pa se ovakve emocije ispoljavaju, te za takvu osobu na primer kažemo da je impulsivna ili slično. Ukoliko je i funkcija super-ega poremećena, tj. osoba nema adekvatno izgrađene moral i savest – onda, u sklopu sa ovim prethodnim, imamo recept za psihopatiju.

U nesvesnom su takođe i koreni naših nagona, instinkti života i smrti o kojima smo govorili u prethodnom tekstu (deo nesvesnog u kojem se nalaze nagoni naziva se “id”). Jedna napomena, o id-u egu i super-egu ćemo detaljnije razglabati u nekom od narednih tekstova, pa nećemo ovde ulaziti u dalju raspru.

Traume i strahovi su takođe čest sadržaj na koji možemo naleteti u mračnoj sobi naše podsvesti. Ovi događaji, tj. emocije su takođe nepoželjne, ali ne u smislu kao ove prethodne već zato jer su suviše jake i bolne da bi se čovek njima svesno bavio. Prejaka trauma iz detinjstva, koja je toliko stresna da bi mogla ozbiljno narušiti čovekovo mentalno zdravlje se potiskuje i zaboravlja. Čovek se više ne seća tog događaja, a njegov ego ne mora da se nosi sa nemilim prizorima, od kojih, kada bi se njima svakodnevno bavio, može “da se poludi” (narodski rečeno). Međutim, takve stvari, kao što ćemo kasnije videti, ipak u nekoj formi isplivaju na površinu i to u različitim oblicima, najčešće uzimajući neki oblik neuroze.

Karl Jung, veliki čovek i psihoanalitičar, koji je dosta toga doprineo psihoanalizi, dodao je i neke nove poglede na nesvesno. Naime, on je tvrdio da se nesvesno sastoji ne samo od potisnutih sadržaja koje je sama osoba potisnula, već i od sadržaja koje su potisnuli naši preci (zapravo, ne samo od potisnutih, već i od mnoštva svesnih iskustava naših predaka). Dakle, po njemu, naše nesvesno se deli na dva dela, individualno i kolektivno. Interesantno je da se kolektivni deo nesvesnog sastoji od prastarih slika, vizija i univerzalnih simbola koje osoba deli sa čitavom ljudskom vrstom – izgleda da su duboko u našem umu i umovi naših dalekih predaka!

Iz svega navedenog, možemo prvo, primetiti da je nesvesno neka vrsta “kontejnera” za sve sadržaje koji nisu poželjni ili suviše teški da bi se njima svesno bavili. Rekli smo i da se ove stvari ne mogu direktno videti, ali to ne znači da nisu tu. Štaviše, nesvesno ima ogroman upliv u naše svesno funkcionisanje i mi stalno ispoljavamo sadržaje iz tog domena.

Njegov sadržaj je vidljiv u snovima (za koje Frojd kaže da su glavno sredstvo ispoljavanja nesvesnog), ali i u omaškama, šalama (gde se, na primer, potisnuti seksualni impulsi ispoljavaju kroz seksualno nabijene pošalice i provokacije), iznenadnim reagovanjem na nešto što nema veze sa stvarnom situacijom (recimo, veliki bes zbog neke sitnice), na kraju i sa skoro svim našim psihičkim stanjima, bilo da su pozitivna ili negativna. Frojd je išao dotle da je nesvesno “optuživao” za bukvalno sve naše svesne misli, emocije i radnje – nema nijednog dela nas koji nije pod uticajem naše podsvesti.

Najvažnije, psihijatri i psiholozi su primetili da sve neuroze nastaju iz okeana nesvesnog, a simptomi psihičke disfunkcije su način da nesvesno komunicira sa spoljnim svetom. Potisnuta osećanja se moraju negde i nekad ispoljiti i uvek su tu negde pri površini. Uz prisustvo pravog “okidača” kao što su stres, neka ponovna trauma, izmena konteksta i načina života, negativni događaji, fizičke bolesti – mračni sadržaji isplivavaju na površinu.

Ako je sadržaj potisnutog veliki, ako je suviše duboko gurnut i ako nema gde da se adekvatno ispolji (na primer, “konvertovanjem” potisnute energije u sport, umetnost, posao, itd.), onda se energija akumulira u neurotični simptom i tako “oslobađa”.

Upravo na tom mestu i dobrom interpretacijom simptoma, tj. “dekodiranjem” nesvesnog kod osobe, stručan psihijatar ili psiholog će naći materijal za rad i tako pomoći osobi da prevaziđe psihičke teškoće.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (3)

Prethodni članak: POKRETAČI ČOVEKA

____________________________________________________________________________________

FROJDOVSKI POGLED…

tamoiovde-logo

Kada se čuje ime “Frojd” svi odmah pomisle na psihijatriju, psihologiju, terapiju i, najverovatnije, onaj čuveni psihoterapijski kauč, gde jadni pacijenti leže dok im psiholog čita misli i prodire u najdublje dubine duše.

Sigmund_Freud_LIFEIako ta slika (mislimo na kauč i psihologa, ne na to da ovaj čita misli) možda donekle i liči na onu koja se mogla videti u Frojdovoj kancelariji početkom 20. veka (a ponegde je danas možemo videti), činjenica je da psihoanaliza jedna ozbiljna teorija, može se nazvati i pokret, koji je promenio psihologiju i srodne nauke, maltene iz korena.

Isto tako je i zauvek promenio i čovekovo shvatanje ljudske psihe i njegov pogled na neke stvari, u toj meri da je mnogim ljudima (pogotovo muškarcima) koji su se susreli po prvi put sa psihoanalizom, neprijatno da narednih par dana posle toga pozovu sopstvenu majku (videćemo kasnije zašto).

Ovo nije tipičan udžbenički tekst pa nećemo pisati o ovoj temi na način na koji se radi u njima, gde se, pre nego što se pređe na konkretnu diskusiju o temi, raspreda naširoko i naveliko o samom autoru teorije i njegovom životu, šta je jeo, pio i koji broj cipela je nosio. Ovakav način pisanja je posebno karakterističan za tekstove koji se bave psihoanalizom, jer je očigledno Frojd bio osoba o kojoj se ima svašta nešto reći.

Što se potreba ovog članka tiče, davaćemo samo važne informacije, to jest one koje se tiču psihoanalize kao teorije, bez ulaženja u to kada je, u minut, sat i dan, nešto palo Frojdu (ili nekom drugom autoru) na pamet.

Dakle, Frojd. Ko je on bio i šta je radio, ukratko? Prvo što će svi pretpostaviti je to da je Frojd bio psihijatar, psiholog, psihoterapeut ili nešto slično. Međutim, on nije bio ni jedno, ni drugo, ni treće. Možda je ovo treće postao kasnije, kada je već ozvaničio svoju teoriju i počeo od nje da zarađuje (tj. da prima klijente). Ali, pre prihvatanja psihoanalize u naučnim krugovima Frojd je bio običan lekar, tačnije neurolog. Poreklom je bio Austrijanac, a živeo je i radio krajem 19. i početkom 20. veka.

Ono što je dalje bitno za ovu diskusiju je to da je Frojd svoj rad nad ljudskom psihom počeo kod svog kolege i prijatelja, J. Brojera, koji je radio sa histeričnim pacijentima i pokušavao da ih “leči” metodom hipnoze. Ovaj hipnotički rad sa ljudima se pokazao kao validan i efikasan način da se osoba oslobodi od histerije.

Histerija je stari naziv za jednu vrsta psihološkog fenomena, gde dolazi do nekontrolisanog ispoljavanja emocija, a danas se uglavnom tako označavaju neuroze. U velikom broju slučajeva, kada se govorilo o histeriji mislilo se na psihosomatski poremećaj – na fizičku tegobu izazvanu nekakvim psihičkim problemom. E sada, kako su u stvari ova dvojica lekara lečila ljude od histerije, šta je tu zapravo bilo “lekovito” i zašto baš hipnoza?

Brojer je prvi i već ranije primetio da su neke somatske tegobe izazvane nekim psihičkim sadržajem. Bitna stvar ovde je uticaj jednog mehanizma, koji će zapravo ući u teoriju psihoanalize kao jedan od glavnih mehanizama funkcionisanja psihe, a to je potiskivanje. Ono što se dešava kod histeričnih (neurotičnih) osoba to je da osoba potisne neki emocionalni sadržaj – najčešće neku traumu ili neku neprihvatljivu misao.

Dalje, usled nemogućnosti svesne obrade ovog materijala (iz činjenice da je on potisnut, takoreći “gurnut pod tepih”), te i rešenja i oslobađanja tenzije, on mora negde da ode i da se ispolji. Najčešće se viđa situacija da se ovaj nepoželjan sadržaj, ta potisnuta energija, vrati kroz neku fizičku tegobu. Osoba, naravno, nije svesna da je nešto potisnula (proces potiskivanja je inače nesvestan i ne može se kontrolisati), te nema pojma da njen fizički problem ima bilo kakve veze sa nečim u dubini njenog uma. Brojerova ideja je bila da će fizička tegoba da se reši ukoliko se reši psihički problem, a on će se rešiti jedino ako ga osoba svesno obradi, ako ga se seti.

Baš zato je potrebno da se taj momenat pre potiskivanja, kada je osoba i dalje bila svesna tog sadržaja, vrati u njeno sećanje – a najbolji metod za to je hipnoza. Naravno, njegova ideja je bila dobra, jer su osobe posle hipnotičke seanse i prisećanja problema (npr. nekog traumatičnog događaja koji je potisnut) uglavnom se oslobađale fizičkih smetnji.

Da bi čitaocima bilo jasno o čemu ovde govorimo, navešćemo jedan primer iz prakse. Kod njih je došla neka devojka koja nije mogla da pije vodu – kad god krene da pije vodu počne da se guši i muka joj je. Kao da je bila nekako alergična na vodu, što je skoro pa nemoguće (ovaj poremećaj zapravo postoji ali je veoma, veoma redak). Terapeuti su pretpostavljali da je ovaj problem u stvari delo neke potisnute traume ili neprijatnog događaja, a ne stvarna alergija za vodu, za šta se ispostavilo da su u pravu.

Međutim, devojka nije uspevala da navede nijedan traumatičan / neprijatan događaj koji se desio i koji bi imao veze sa tim što ona ne može da pije vodu. Kada je hipnotički vraćena kroz sopstveno sećanje, devojka je spomenula jedan prizor koji je videla – psa koji liže čašu i pije vodu iz jedne od čaša koja se nalazila u kuhinji (iz tih čaša je i ona pila). Ovaj prizor je za nju bio toliko gadan, da ona na njega nije nikako odreagovala već ga je potisnula; ali se on vratio u formi “alergije” na vodu, mučnine, gušenja i odbojnosti prema pijenju vode.

U trenutku osvešćivanja sećanja, devojka je pala u afekt i postala užasno besna, što je u stvari predstavljalo njenu zakasnelu reakciju na prizor psa koji pije vodu, da bi trenutak kasnije uspešno mogla da pije vodu koju joj je ponudio terapeut. Od tog momenta, više nije imala odbojnost prema vodi – došlo je do osvešćivanja neprijatnog sadržaja i njegove obrade kroz emocionalno pražnjenje.

Dakle, jasno vam je kojom logikom ova priča ide – psihički sadržaji se moraju adekvatno i na vreme obrađivati, a ukoliko se ne obrade, onda to mora da se uradi u nekom trenutku kako se energija ne bi zadržavala i pravila problem. Upravo ovo zapažanje je inspirisalo čuveni Frojdov “hidraulički” model uma. Naime, Frojd je, na osnovu ovakvih i sličnih slučajeva, došao do teorije uma po kojoj se ovaj ponaša kao neka vrsta hidraulične mašine, gde su misli i čitav psihički sadržaj analogni vodi.

Zna se da, ukoliko imate jedan sud sa vodom, pa pritisnete vodu na jednom kraju, ona će izaći negde na drugom. Količina vode se neće izmeniti ukoliko primenite pritisak na jedan deo suda, već će samo vizuelno delovati kao da je tu ima manje, ali će je zato negde biti više. Tako, smatra Frojd, funkcioniše i ljudski um – postoji fiksna količina psihičke energije koju ne možete uništiti i ako je potisnete sa jedne strane, izaći će negde drugde. Dakle, ona se mora negde manifestovati, bilo u nekom drugom delu uma, bilo kroz fizičku energiju kao neka zdravstvena tegoba (psihomatska bolest).

Ovo je bio veliki pomak za Frojdovoa shvatanje i uspostavio korene psihoanalitičke misli. Iako je ovo krucijalna pretpostavka i važan temelj teorije ovo je samo mali deo onoga što je Frojd “otkrio”, a o tome ćemo u sledećem tekstu.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (1)

Prethodni ćlanak: AUTIZAM

______________________________________________________________________________________

ŠTA ČOVEK NAJČEŠĆE SKRIVA…

tamoiovde-logo

Vladeta Jerotić: Većina ljudi nikada ne nauči da se pravilno služi rečima

Čovek je društveno biće koje se saopštava D(d)rugome, sa opravdanim pitanjem: Kako?

Beograd, 22. februara 2014. - FOTO TANJUG/MILOS JELESIJEVIC

Vladeta Jerotić: Većina ljudi nikada ne nauči da se pravilno služi rečima (Foto: Tanjug)

Prenatalna psihologija tvrdi da u toku devetomesečne trudnoće majke ne deluje samo majka na fetus, već i da fetus deluje na majku.

Kako, nije do kraja jasno; da li deluje genetski potencijal koji dete donosi na svet pri začeću, ali ono odgovara i na kvalitet majčine (mada i očeve) brige i nege u toku trudnoće. Novorođenče, a onda i malo (i veliko) dete, nastavlja da saopštava majci i ocu (ako su oni jedini negovatelji), šta oseća, pa onda i šta misli, naravno uvek šta želi.

Ova detetova saopštenja, i kada odraste, mogu biti verbalna i neverbalna. Na početku života, pa i duže vreme dok dete odrasta, njegova saopštenja češće su neverbalna, i zbog toga iskrenija i ona prava, nego kada kasnije počne da se služi rečima. Mali je broj ljudi koji nauče (ili im je od prirode dat taj dar) da se izražavaju jasno i razgovetno.

Većina ljudi nikada ne nauči da se pravilno služi rečima, jer su reči vezane za pojmove, a ovi su kod većeg dela ljudi neodređeni i nejasni. Čime su oni najčešće zamagljeni? Emocijama, čovekovim iracionalnim delom njegove složene psihe. Nažalost često, verbalno izražavanje ljudi pretvara se u verbalizam – „prazno razmetanje rečima i rečenicama”.

Na ponovljeno pitanje šta saopštavamo jedni drugima, odgovor je obično žalostan, ali je realan. Već prema stepenu dostignute individuacije, ljudi se razlikuju međusobno, kako u vezi s potrebom za saopštenjem, tako i kvalitetom i obimom saopštenog. Introvertovani ljudi (prema Jungovoj podeli) izgleda da imaju manje potrebe za saopštenjem, jer je težište njihovog života usmereno na unutarnje doživljaje i na misleni svet, za razliku od ekstravertovanih, kojima je u prirodi jača potreba za pokazivanjem sebe, samim tim i za češćom komunikacijom s drugim ljudima.

Bitno je pitanje šta zapravo ljudi kažu jedni drugima, pri čemu nije svejedno kome se saopštavaju; možemo sada da proširimo pojam saopštavanja na pojam ispovedanja. Ovaj pojam ima više značenja, između ostalih i ovaj: „Ispovedanje je priznati nešto dotle skriveno”. Psihološka nauka odavno je znala da razlikuje „skriveno kao potisnuto u nesvesno”, od svesnog ili delimično svesnog skrivanja koje onda nije daleko od laži.

Šta čovek najčešće skriva (svesno i/ili nesvesno)? Onaj je to sadržaj, najčešće emotivan, ali i misleni (prema nekim hrišćanskim svetiteljima, mogu to da budu pomisli koje prolete kroz svest) i to sadržaj koji je neprijatan, stidan, sablažnjiv. Ovakvi sadržaji i agresivne prirode. Čovekov unutarnji (a i spoljašnji) centar – strog sudija, kritičar koji može da bude strog (ili prestrog), umeren ili nedovoljno razvijen – prikazuje sebe drugima kao Personu (među mnogim značenjima ove reči, u Jungovoj psihologiji ona označava masku kao „simulaciju individualnosti”), skrivajući od samog sebe svoju Senku (inferiornog i zlog brata u nama, prema Jungu).

Veći deo čovekovog života prođe u lažnom saopštavanju sebe drugima, u uzaludnom pokušaju da se prikaže onim što nije, a što bi želeo da bude. Čovek se retko u životu pokazuje pravim i iskrenim, čak i kada to želi, i to – zbog S(s)traha. Strah je arhetipskog porekla, nerazdvojno srastao sa samom suštinom ljudskog bića, koje je u svojim najdubljim osnovama – i prirodno i duhovno biće. Prirodan strah kod ljudi je i razumljiv i opravdan (nekad i zaštitnički) jer je čovek, ipak, slabo biće, a njegovo novorođenče najslabije u čitavoj prirodi. A šta je sa duhovnim strahom?

Da li se to prirodan strah smrtnog čovekovog bića neminovno prenosi i na njegove predstave duhovnog života, kvareći ih? Nije li strah od Boga nastavak, a i kraj svih čovekovih strahova! Zar Bog – ako je, a jeste, apsolutna ljubav – traži od čoveka da Ga se boji! „Suština iskušenja je videti Boga koji izdaje Zakone i traži slepu poslušnost pod pretnjom kazne”, kaže ruski religiozni filozof Viktor Nesmjelov (1863–1920).

Da li su Isusu Hristu, kao spasitelju sveta (po verovanju hrišćana), potrebni ljudi-robovi pa i ljudi-najamnici (koji se boje, ali ne poštuju gospodara), ili su Hristu potrebni dragi ljudi-prijatelji i saradnici (homo religiosus tako postaje homo creator)!

Videli smo šta čovek najčešće saopštava drugom čoveku: iz naslućenog straha prikazuje drugima svoga čovečuljka, agresivno lice mržnje i osvete – opet najčešće iz straha.

Čovek nije dovoljno ili nije uopšte svestan koliko je tragično biće jer ne prepoznaje Boga u sebi. Zašto bar ne ostane celog života čovek-putnik (homo viator), jer kao takav ima nade da zakuca jednog dana na prava vrata, da otkrije svoju entelehiju („neprikladna delatnost duha, stvarnost”) koju su najpotpunije shvatili i ispunjavali tokom života i Gete i Dostojevski, donekle i Niče.

Upravo sam na ovakvu božansku stvarnost mislio kada sam u prvoj rečenici članka stavio najpre veliko slovo za drugog. Saopštavajući sebe celog života drugome – mužu i ženi, prijatelju, ispovedniku, psihoterapeutu, u stepenu koliko smo dostigli iskrenost; do toga stepena dolazimo samo preko delfijskog, ali i hrišćanskog zahteva čoveku „Upoznaj sebe!

Tada smo tek na dobrom putu da saopštimo sebe Drugom. Bog „čeka” da na svoju ljubav prema čoveku, čovek odgovori svojom ljubavlju. Samo tako se i zemaljski i kosmički krug ne zatvara, već uvek na nov način otvara.

Autor: Vladeta Jerotić

Izvor: politika.rs/20.12.2015.

_____________________________________________________________________________________

OPSESIVNO-KOMPULSIVNI POREMEĆAJ…

tamoiovde-logo

Opsesivno-kompulsivni poremećaj još jedna veoma interesantna tema u psihopatologiji. Ovaj poremećaj se karakteriše uznemirjućim mislima koje se stalno ponavljaju – tj. opsesivnim mislima.

Ove misli se ovako nazivaju s pravom, jer bukvalno “opsedaju” osobu bez njene volje i često su neprijatne i nelagone, te izazivaju anksioznost i tenziju kod osobe.

OCD_handwash-1S druge strane, upečatljivo je i prisustvo tzv. kompulzija, tj. ritualističkih ponašanja koja su proizvod ovih misli; osoba oseća kao da je primorana da izvšrava neke radnje za koje je uverena da će dovesti do uklanjanja ovih misli, tj. anksioznosti izazvane njima.

Situacija je, svakako, nimalo zavidna, a osobe koje se žale na ove tegobe govore o totalnoj nemoći i očaju, jer ne mogu da kontrolišu kako svoju unutrašnjost, tako i spoljašnost.

Opsesivne misli mogu biti raznoraznog sadržaja. Počevši od neprijatnih slika i intruzivnih vizualizacija, pa do vulgarnih, perverznih i agresivnih sadržaja, koji izazivaju veliku nelagodnost kod osobe. Uobičajene “opsesije” su zabrinutost o zarazi ili nekakvoj bakterijskoj ili virusnoj kontaminaciji.

Na primer, osoba ne želi da pipne šipku u autobusu jer zamišlja kako je prljava i puna bakterija (ko zna ko je sve to pipao, a verovatno je pipao i neki sa nekom zarazom) i javlja se zabrinutost da se osoba ne “zarazi” tom prljavštinom; ili, neće da sedi na klupi u parku jer je tu verovatno sedeo neko ko je prljav, zaražen i slično, te će ona sad sve to pokupiti; ili, izbegava rukovanje sa osobama jer se preko znoja prenose bakterije i razni bacilli, pa je bolje ne rizikovati i sve to izbeći.

Dalje, česte su “opsesije” bezbednošću, tj. opasnošću od neke štete, gde osoba ima strah da ne ošteti neki predmet ili, mnogo češće, da ne izazove neku katastrofu (npr. požar ili poplavu). Što se ovog drugog tiče, uobičajen je strah da pegla ili rerna ne izazovu požar; na primer, nešto se peklo u rerni i isključena je, a osoba sada mora da izađe napolje. Iako je osoba uverena da je rerna isključena, opet se javlja zabrinutost oko svega toga: da li je stvarno isključena, da li je možda prekidač pokvaren, da li će se možda sama uključiti, i slično.

Ovakve opsesivne misli mogu sprečavati osobu da napusti kuću na duže vreme, usled proveravanja i brige o celokupnom stanju rerne. Karakteristične su i agresivne opsesivne misli koje su, naravno, neželjene. Osobi se javlaju misli o nanošenju štete i povređivanju drugog – kada su ove misli usmerene na bližnje osobe, one izazivaju ogromnu tenziju i napetost, jer su, naravno, potpuno neprikladne te stoga i nepoželjne.

Dalje, uobičajeno je javljanje neprihvatljivih seksualnih ili religijskih misli (na primer, devijantnih i perverznih slika u kojima mogu učestvovati i bliske osobe, ili misli u kojima se skrnavi predstava o Bogu).

Takođe, ono što karakteriše opsesivno-kompulzivni poremećaj je i opsednutost simetričnošću i redom – stvari moraju raspoređene biti pod pravim uglom (predmeti na stolu, slova i reči, objekti u kući, i tako dalje) ili se mora postići zadovoljiti zakone matematičke proporcije.

Upravo ovakve misli, tj. “opsesije” su ono što izaziva ta kompulzivna ponašanja, tj. osećaj da se nešto sada mora uraditi povodom toga. Na primer, ako osoba ima strah od kontaminacije bacilima, a prinuđena je da dodirne neki predmet (za koji misli da je prljav i kontaminiran) to će je terati da posle toga intenzivno pere ruke, ili se cela okupa. I to ne jednom, nego par puta (nije retko da je u pitanju neki “magičan” broj – tri puta, sedam puta, devet puta, i slično), dok se ne stekne osećaj da su bacilli skinuti.

Često se može videti i da osoba posle svake interakcija sa bilo čim pere ruke i ovo upravo pada pod definiciju ritualnog ponašanja. Dalje, ako se jave misli o požaru i poplavi, onda će osoba morati da po sto puta proverava da li je pegla stvarno isključena, da li je slavina stvarno zavrnuta; može se desiti da brava ipak nije dobro zaključana, pa će lopovi ući i pokrasti ceo stan, te se mora proveriti po par puta da li je tako.

Kao što smo rekli, javlja se intenzivan osećaj anksioznosti i tenzije, kao i potreba da osoba učini to i to kako bi sprečila da se nešto desi, a sve to da bi smanjila tu ogromnu napetost koja se u tom trenutku javlja. Ritualna ponašanja koja se odnose na konstantno uspostavljanje nekakvog “reda” (što znači da osoba konstantno opaža “nered” svuda oko sebe) su logičan proizvod one težnje za simetrijom i pravilnošću koju smo pominjali.

Poznata kompulzija je i brojanje – predmeta, situacija, stvari, događaja, bilo čega. Osoba ima potrebu da broji bandere kada prolazi kroz ulicu, ili šarke na prozorima, šahte na ulici, broj slova u rečenici.

Takođe, često se može primetiti i da neke osobe opsesivno prikupljaju razne predmete i objekte, ili ne mogu da bace ni jednu stvar koju poseduju. Ovo može dovesti do intenzivne zagušenosti prostora gde osoba živi, što ostali mogu primetiti. Opet, ovakva ponašanja služe nekoj svrsi, koju samo ta osoba poznaje.

Na kraju, pomenimo i to da veliki broj kompulzija mogu biti “izvršene” i u mentalnoj sferi, dakle ponašanje ne mora biti vidljivo već osoba izvršava određene mentalne radnje, ritual (npr. recitovanje neke pesme ili ponavljanje nekih reči u glavi) koji imaju istu ulogu kao i gorenavedena ponašanja – da se ukloni nelagodna i neprijatna slika.

Ono što je zanimljivo i što u stvari još više zbunjuje, to je da su osobe koje imaju ovakve misli i ponašanja, uglavnom potpuno svesne svog stanja, tj. da su je sve to besmisleno i da nepotrebno troše svoje vreme i energiju na sve to. Međutim, u isto vreme, osećaju se nemoćno da išta promene i da učine bilo šta drugo, jer ovakve misli izazivaju ogromnu anksioznost, za koju se ne može naći rešenje.

Težnja je toliko moćna da joj osoba ne može odoleti, te se na kraju upušta u kompulzivne radnje. Iza toga stoji ogroman strah da se ne desi nešto loše – ako se ne izvrši neka radnja, desiće se katastrofa. Pošto su ove težnje toliko jake, većina osoba se i prestane odupirati jer im je lakše da se prepuste nego da se odupire. Jedino “rešenje” je da se situacije koje izazivaju ove misli i ponašanja potpuno izbegavaju. Međutim, ovo je često nemoguće, jer je veliki broj ovih situacija sastavni deo svakodnevnog života.

Kada je reč o uzrocima i razlozima zbog kojih se ovakvo stanje javlje, ima ih u isto vreme mnogo, ali su i teorije poprilično “klimave”. Objašnjenja se razlikuju od vrste opsesivnih i kompulzivnih misli-radnji. Što se psiholoških objašnjena tiče, jedno od najbližih i najrasprostranjenijih je to da je ovo stanje izazvano intenzivnim potiskivanjem nekih emocija, u sklopu sa jakim super-egom. Najčešće su to emocije besa, tj. prikrivene agresije prema nekom, koje su potisnute usled jakog delovanja super-ega.

Kao što smo pominjali u nekom od prošlih tekstova, super-ego je deo ličnosti koji obuhvata najpre savest, onda moralnost i zadužen je za kontrolisanje tzv. “nižih” pobuda bića. Dakle, sprega ova dva – javljanje jakih emocija i njihovo potiskivanje, koje čini te emocije neprikladnim i nepoželjnim, čini da funkcionisanje “ode u pogrešnom smeru”, te da se ove emocije na kraju jave u nekom drugom, pomerenom kontekstu. Izraziti strah od uništenja i smrti, koji može biti izazvan raznoraznim događajima i iskustvima, takođe je često umešan u čitav ovaj proces, te doprinositi povećanom strahu i pojačavanju određenih misli (npr. zamišljanje bacila i infekcije).

Dobra vest je da se ova tegoba može staviti pod kontrolu, tj. da je moguće uticati na smer i razvoj ovih misli i ponašanja, kako kroz biologiju, tako i kroz psihologiju čoveka. Ono što je bitno je da se ljudi upoznaju sa ovakvim stvarima i ako ima onih koji se možda prepoznaju o ovom tekstu, da shvate da nisu sami i da se ne trebaju plašiti da istraže, upoznaju sebe i na kraju promene svoje stanje i svoj život na bolje.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (5)

Prethodni članak: SVET PUN DISTORZIJA I ILUZIJA

__________________________________________________________________________________________