NAJVEĆI GREH JE NAŠE ODBIJANJE DA SPOZNAMO ZLO U SEBI…

tamoiovde-logo

Dejvid Herbert Lorens, engleski pisac, umro je  2. marta 1930. godine

 “Sve što je ranjivo mora nestati pred valjanjem i izlivanjem gvožđa.“
(Dejvid Lorens) 

________________________________________________________________________

240px-dh_lawrence_1906

Lawrence u dobi od 21 god. (1906) Foto: wikipedia.org

1930 – Umro je engleski pisac Dejvid Herbert Lorens, koji je opisivanjem seksualnosti skandalizovao puritansko britansko društvo. Bio je preokupiran problemom seksualnih odnosa, zainteresovan za primitivne religije i misticizam i neprijateljski raspoložen prema industrijskom 20. veku, puritanizmu i anglosaksonskim društvenim konvencijama.

Dela: romani „Beli paun„, „Sinovi i ljubavnici„, „Ljubavnik ledi Četerli„, „Zaljubljene žene„, „Duga„, priče „Pruski oficir„, „Engleska, moja Engleska„, „Žena koja je ođahala„, eseji „Psihoanaliza i nesvesno„, „Pokreti u evropskoj istoriji„, „Studije o klasičnoj američkoj književnosti„, „Pornografija i opscenost„, „Apokalipsa„, pesme „Ljubavne i druge pesme„, „Amores„, „Kornjače„, „Ptice, zveri i cveće„.

Izvor: tvmost

_________________________________________________________________________________

  Dejvid Lorens 

(11. septembar 1885 – 2. mart 1930)

„Ono što krv oseća, veruje i govori, uvek je istina.“ 
(Dejvid Lorens) 

Dejvid Herbert Lorens pisac, pesnik, kritičar, esejista i slikar, rodio se 11. septembra 1885. godine u Istvudu, u Engleskoj. Sin siromašnog i nepismenog rudara i obrazovane majke, nekadašnje učiteljice, Dejvid je rastao u atmosferi stalnih roditeljskih svađa i borbe za golu egzistenciju. Ove svađe i otuđenost izvršile su presudan uticaj na njegov odabir budućih književnih tema. 

Njihov brak bio je putena, krvava borba. Rodio sam se mrzeći oca:
od kada znam za sebe, tresao sam se sa užasom kada bi me dotakao.“
(Dejvid Lorens)
 

Autor današnjih remek-dela, a nekada osporavanih i zabranjivanih knjiga (za života i nakon smrti u javnosti su ga često nazivali pornografom koji je protraćio svoj veliki talenat): “Duga“, “Zaljubljene žene“, “Sinovi i ljubavnici“ i “Ljubavnik lejdi Četerli“, od 1891. do 1898. godine pohađao je lokalnu osnovnu školu u Istvudu (koja se danas zove po njemu). Prvi je učenik koji je osvojio stipendiju grofovije za srednju školu u Notingemu, koju je, ipak, morao da napusti 1901. godine, jer se porodica nalazila u veoma teškoj materijalnoj situaciji, pa su ga zaposlili u frabrici hirurške opreme. Već nakon tri meseca dobio je zapaljenje pluća, pa je zauvek napustio fabriku i nakon oporavka se, na svoju sreću, vratio školovanju. 

“ Bio je veoma inteligentan čovek; i usamljen, kako to obično biva sa takvim ljudima; strastan čovek, na svoj način…“
(Dejvid Lorens) 

Od 1902. do 1906. godine radio je kao učitelj-pitomac u Britanskoj školi u Istvudu. U ovom periodu počeo je sa pisanjem prvih pesama, kratkih priča, a započeo je i rad na romanu koji će u javnosti postati poznat pod naslovom “ Beli paun“. Krajem 1907. godine njegova kratka priča pobedila je na konkursu lista “Nottingham Guardin“. 

“ Nikako me mogu da razlučim da li su moji snovi proizvod mojih misli, ili su moje misli proizvod mojih snova.“ 
(Dejvid Lorens) 

Diplomirao je 1908. godine i započeo učiteljsku karijeru u Davidson Road School, u Krojdonu. Zahvaljujući Džesi, prijateljici iz detinjstva sa kojom je živeo u ovom periodu, koja je njegove radove poslala uredniku veoma uticajnog časopisa “The Ehglish Review“, Ford Medoks Fordu, štampane su mu prve pesme i kratke priče. 

1910. godine objavio je svoj prvi roman, “Beli paun“ i doživeo relativan uspeh, ali je sve palo u vodu kada je dobio vest da mu je umrla majka. Oduvek veoma emotivno vezan za nju, Lorens je njenu smrt teško podneo i ostatak godine proveo je u očajanju. 

1911. godine počeo je sa radom na, verovatno svom jedinom romanu koji će, za njegovog života, kritika dočekti sa pohvalama, “Sinovi i ljubavnici“ (1913). Roman je odmah prihvaćen kao fantastična ilustracija teorije Sigmunda Frojda o Edipovom kompleksu, jer je Lorens veoma snažno i slikovito sopstveni život pretočio u uverljivu psihoanalitičku studiju. Iste godine je započeo rad na svom romanu “Prestupnik“, koji će izaći pre malo čas pomenutog, a za koji mu je koleginica sa posla pozajmila intimne ljubavne dnevnike, koji su mu poslužili kao odlična osnova za delo. Ubrzo je ponovo oboleo od zapaljenja pluća, pa je definitivno morao da napusti posao predavača i u potpunosti se posveti samo pisanju. Verio se sa Louie Burrows, ali je ubrzo i raskinuo veridbu. 

“Sve što je ranjivo mora nestati pred valjanjem i izlivanjem gvožđa.“
(Dejvid Lorens) 

A onda se marta 1912. godine upoznao sa Fridom Vikli. Bila je to obostrana ljubav na prvi pogled ali, da li će Frida poći sa njim u neizvesnost? Hoće li se odreći relativno udobrnog života i krenuti u nepoznato? Hoće li njena ljubav biti snažnija od razuma, jača od okolnosti? Odluka je bila samo njena, jer je ona najviše stavljala na kocku. Frida je bila udata za Lorensovog bivšeg profesora na univerzitetu, Ernesta Viklija. 

“ Bili su tako prisni, a ipak bez ikakvog dodira.“ 
(Dejvid Lorens) 

Dejvid se divio njenoj inteligenciji i lepoti, ali i strahovao od sutrašnjice, od jutra, od realnosti. Jer, ma koliko da je voleo, on se istovremeno plašio pozitivnog odgovora. Plašio se, jer kao i svaki zaljubljen čovek, želeo je za svoju ženu samo najbolje, a znao je da to nije u stanju da joj pruži. Zbog lošeg zdravstvenog stanja, on više nije mogao da radi teške fizičke poslove i bio je upućen na pisanje kao na jedino sredstvo za izdržavanje. A svi dobro znamo da se od pisanja nikada nije lagodno živelo i da su prihodi, kada ih ima, uvek skromni. 

“Ispod njegovog bledog, nepomičnog, razočaranog lica, njegova detinja duša je upućivala jecaje zahvalnosti ženi i nadala se da će joj ponovo prići; dok je istovremeno njegova izgnanička duša znala da će je u stvarnosti izbegavati.“ 
(Dejvid Lorens) 

Da bi sebi olakšao ovaj period, zamišljao je kako bi izgledao njihov budući život, ali zamišljao je najgoru opciju, najcrnju, onu po kojoj ljubav gasne, po kojoj je sve postajalo rutina, navika, a čarolija se gubila u sivilu stvarnosti, stvarnosti prozaičnih života. On je imao tipičnu umetničku dušu, delikatnu, osetljivu, ćudljivu, koja zahteva mnogo pažnje i strpljenja. Ispod hladne fasade često je besnela oluja.

A da li bi ona mogla da se izbori sa tim? I tada bi mu bilo lakše, tada, kada bi budućnost sebi naslikao samo tamnim bojama, tada, kada bi mu se činilo da je više ne voli, da je sve prošlo… Ali, nije čak morao ni da je vidi, dovoljno je bilo samo da se seti njenih blistavih očiju, očiju koje je toliko voleo da ih se potajno i plašio, pa da sve padne u vodu, da strast ponovo bukne u njegovim grudima, tim grudima izmučenim čestim zapaljenima pluća, ali tako željnim ljubavi i razumevanja. 

“ S beskrajnom nežnošću mislio je o ovoj ženi. Jadno, izgubljeno biće; divnija je nego što je sama toga svesna i ah, i previše divna za onaj okoreli svet sa kojim dolazi u dodir.“ 
(Dejvid Lorens) 

Bila je to prava i sudbinska ljubav, koja će u mnogome odrediti dalji tok njegovog života i karijere. 

“Zaljubljen sam – i moj Bože, to je najvažnija stvar koja se čoveku može desiti. Kažem vam, pronađite devojku u koju možete da se zaljubite. Učinite to. Prepustite se ljubavi. Ako to ne učinite, propustićete život.“ 
(Dejvid Lorens) 

A šta je odgovorila Frida? Frida ne samo da je napustila svog muža, već i troje male dece i pobegla sa Lorensom u inostranstvo. On joj nikada nije tražio da ostavi decu, ali takve su bile društvene okolnosti, da bi samo u ovom slučaju mogla da se nada da će suprug pristati na razvod, što se i pored toga, desilo tek nakon dve godine. 

“ Čekao je dugo… ali je ona ipak došla.“ 
(Dejvid Lorens) 

Sada su bili zajedno, zaljubljeni i bez novca. Započeo je period lutanja, koji se nije završio sve do njegove smrti. Često su živeli u takvoj bedi da nisu imali ni za novine, pa je promena mesta boravka na svakih par meseci postala uobičajena praksa. Njihova veza bila je daleko od idilične, imali su burne svađe, ali se nikada nisu rastajali i uvek su ostajali jedno uz drugo. 

“ A ona je moja drugarica. I mi vodimo borbu protiv novca, mašina i bezosećajnog majmunskog ideala koji vlada u svetu. I tu će mi ona pružiti podršku. Hvala Bogu što sam našao pravu reč! Hvala Bogu što sam našao ženu koja je uz mene, koja je nežna i svesna mene. Hvala Bogu što nije ni rospija ni budala. Hvala Bogu što je nežna i svesna žena!“ (Dejvid Lorens) 

Kada su pobegli iz Engleske, prvo su otišli kod njenih roditelja u Nemačku, ali se tamo nisu dugo zadržali. Prvi svetski rat je već bio na vidiku, a lokalne vlasti su neprestano progonile Lorensa smatrajući ga britanskim špijunom, što je veoma zanimljivo, jer kada se nakon dve godine bude vratio u Englesku, tamošnje vlasti će ga proglasiti nemačkim špijunom i optužiti da šalje tajne signale neprijateljskim podmornicama! Oduzeti pasoš vraćen mu je tek 1919. godine. Mnogi danas ugledni i priznati ljudi u vreme dok su živeli bili su proganjani na različite načine, pa je to neke navelo da pomisle da se veliki ljudi rađaju samo iz velikih patnji. Ovo nije tačno, oni su patnjom bili samo sputani da pruže mnogo više. 

“ Bilo je deo samog njegovog bića, to što mora da prekine svaku vezu i postane slobodan, usamljen, pravi pas-samotnjak. Kod njega je to bila velika potreba, mada je uvek govorio: „Ona me je napustila!“
(Dejvid Lorens) 

Od Nemačke su krenuli u pravcu juga, preko Alpa do Italije, a ovo putovanje opisao je u jednom od svojih, inače veoma cenjenih, putopisa. Ovo je možda prilika da napomenemo da Lorens spada u retku grupu pisaca kojima danas priznaju podjednaku umešnost na različitim kreativnim poljima. Njemu ne priznaju samo da je izvrsno pisao romane, već i kratke priče, pesme, eseje, kritičke studije, putopise, ali i da je bio izvrstan ekspresionistički slikar. 

13. jula 1914. godine, Dejvid i Frida su se venčali, nakon što je njen bivši suprug konačno pristao na razvod. Nakon dve godine lutanja, ponovo je živeo u rodnoj zemlji, ali daleko od toga da je život krenuo nekim uobičajenim i mirnijim tokom. Fridino nemačko poreklo i Lorensov pacifizam učinili su ih sumnjivim kako vlastima, tako i meštanima sela u kojem su živeli. Vlasti su ih neprestano pratile i pritiskale. 

“Surovo je bio svestan svoje nedovršenosti, usamljenosti. Želeo ju je, da je dotakne, da je čvrsto drži u naručju, u jednom trenutku savršenstva i sna.“ 
(Dejvid Lorens) 

1915. godine izlazi prvi “problematičan“ roman, “Duga“, u kojem Lorens prati razvoj jedne porodice iz Istvuda kroz tri generacije, tako da sa društvenim promenama koje prikazuje on predstavlja i svojevrsnu hroniku. U njemu je pokušao da prikaže kako se ljudi postepeno razvijaju i uzdižu; od prve generacije, zasnivača porodice, koja je okrenuta zemlji i nezainteresoavana za duhovne teme, ka novim generacijama, koje teže proširivanju sopstvene svesti i duhovnosti.

Priča se vrti oko sestara, Gadrin i Ursule, od kojih ovoj poslednjoj ne uspeva brak sa vojnikom za kojeg se udala i čije dete pobacuje. Brak nije uspeo, jer je ona bila intelektualno superiornija od svog supruga. Gotovo čim je izašao, roman je uzburkao duhove zbog upotrebe prostih reči i navodne skarednosti, pa ga je sud zabranio, naređujući plenidbu tiraža i javno spaljujući hiljadu primeraka. 

Ali Lorens se ne osvrće mnogo na ovo, već piše nastavak ovog romana, pod nazivom “Zaljubljene žene“, ne odustajući od svog stila i tema koje su ga zanimale. U ovom nastavku, Lorens istražuje destruktivne osobine savremenog društva, pomoću likova koji vode debate o umetnosti, politici, ekonomiji, seksualnim iskustvima, prijateljstvu i braku. Knjiga je mračna, čovečanstvo je prikazano jetkim i ciničnim, pa je nije bilo moguće objaviti tokom rata.

Danas u ovom delu vide veliku dramsku silu i visoku intelektualnu veštinu. Glavnu reč ponovo imaju sestre Gadrin i Ursula, moderne žene, obrazovane, oslobođene stereotipa i seksualno autonomne. Iako nisu sigurne šta će sa svojim životima, nisu spremne da brak doživljavaju kao rešenje svih problema. Lorens ponovo sukobljava dva ugla posmatranja sveta, dve perspektive koje se ogledaju u gotovo svim njegovim romanima, a to ovde manifestuje izabranicima sestara. Gadrin će se zaljubiti u nemilosrdnog, prividno dominantnog industrijalaca, koji upravlja porodičnim rudnikom, a Ursula u školskog inspektora, umetniče duše.

Na ovaj način Dejvid Lorens ponovo sukobljava tešku industriju, koja melje sve pred sobom ne bi li povećala još koji procenat profita, pri tom se ne obazirući ni na šta što joj stoji na putu i utopističku viziju čovečanstva koje se vraća svojim korenima i prirodi. Ova tema će mnogo izraženije doći do izražaja u njegovim kasnijim delima. 

“Želela je neku pomoć sa strane. Ali, u celom svetu nije bilo pomoći. Društvo je bilo užasno, zato što je poludelo. Novac i takozvana ljubav su njegove dve velike magije; novac daleko na prvom mestu. Pojedinac se potvrđuje kao ličnost, u svojoj iščašenoj ludosti, na ta dva načina: kroz novac i ljubav.“ 
(Dejvid Lorens) 

Ursula i njen izabranik su puni nade i produktivni, mada je teško pronaći savršeni balans među partnerima gotovo podjednakih intelektualnih sposobnosti. Drugi par upada u odnos dominacije i zavisnosti, nasilja i na kraju, smrti. Pri tom, Lorens prikazuje i kako se borba prve generacije iz prethodnog romana sa fizičkog prenela na verbalni nivo. Birkinova (Ursulin izabranik) intelektualna sila kod Ursule proizvodi pomešana osećanja i topline i skepticizma, ali donosi i emotivnu stabilnost. Drugi par prikazuje mušku dominaciju kojom se samo prikriva unutrašnja praznina i nedostatak samosvesti, što će na kraju kod Gadrin proizvesti osećanje odvratnosti.

Dejvid Lorens neprekidno, u svim svojim delima, traga za prikladnim oblikom braka, koji će doneti i sačuvati ljubavnu i seksualnu ispunjenost, a ipak biti u skladu sa društvenim okolnostima i potrebama. Ni jedan njegov roman nema srećan kraj, a u najboljem slučaju, kraj ostaje otvoren. 

“Bolje umreti nego mehanički živeti, ponavljajući ono što je već hiljadu puta ponovljeno.“ (Dejvid Lorens) 

Nakon traumatskih ratnih godina, Lorens je započeo sa onim što je nazvao “hodočašćem u divljinu“, dobrovoljni egzil. Čim se ukalazala prilika pobegao je iz Engleske i ostatak života proveo putujući sa svojom ženom. Ovo lutanje obuhvatalo je Australiju, Italiju, Cejlon (današnja Šri Lanka), Severnu Ameriku, Meksiko i Francusku. 

“Izbegavao je da donosi odluke u životu. Mislio je da će u šumi biti bezbedan, bar izvesno vreme… Biće sam i izdvojen od života, to je bilo sve što je želeo. Morao je da ima neku vrstu zaleđa. A ovo je bilo njegovo rodno mesto… Tu je mogao da prolazi kroz život, bitišući od danas do sutra, bez ikakvog odnosa i bez ikakve nade. 
Jer, on nije znao šta će sa sobom.“ 
(Dejvid Lorens) 

Novembra 1919. godine, Lorens je napustio Englesku i krenuo ka jugu; prvo ka centralnoj Italiji a onda ka Siciliji. 

Februara 1922. godine, napustio je Evropu nameravajući da ode u SAD, ali se prvo obreo na Cejlonu, a potom i u Australiji. Tokom boravka u Australiji napisao je roman “Kengur“, u kojem opisuje ličnu golgotu preživljenu tokom rata. 

“Najveći greh je naše odbijanje da spoznamo zlo u sebi.“ 
(Dejvid Lorens) 

Lorens je konačno došao u SAD septembra 1922. godine, gde se upoznao sa istaknutom Njujorčankom, Mabel Dodge Luha, spisateljicom i umetnicom, poznatom po svojim socijalističkim uverenjima, čiji dom su često posećivali mnogi ugledni i poznati autori.

Zajedno sa njom došao je na ideju da zasnuje utopijsku zajednicu u okrugu Taos (Novi Meksiko), koji su naseljavali Pueblo indijanci, a koji su im postali uzor zbog svog jednostavnog životnog stila. 1924. godine trampio je rukopis romana „Sinovi i ljubavnici“ za imanje. Iako je bio ubeđen da će ostatak života provesti na tlu Amerike, ubrzo je dobio malariju, a potom i tuberkulozu, te bio prinuđen da se vrati u Evropu, kako bi se lečio. 

U periodu od 1923. do 1924. godine često je obilazio mesta u Meksiku, a iz ovih iskustava nastaje roman “ Pernata zmija“ (1926). U ovom delu on iznosi stav da se ratom uništena Evropa može uzdići samo na religioznim osnovama, a ako je hrišćanstvo mrtvo, svaki region treba da se vrati svojoj prvobitnoj religioznoj tradiciji. Protagonista je prorok-heroj, meksički general, koji oživljava rituale Asteka na bazi nove teokratske države. Lorens mašta o smeni hrišćanstva i zapadne demokratije sa misticizmom i nekim oblikom političke diktature. 

“Lepo je pronaći sopstvenu religiju u srcu, a ne zavisiti od tradicije i istrošenih ideala.“ 
(Dejvid Lorens) 


tamoiovde-ledi-c48deterliLorens i Frida preselili su se u selo u blizini Firence, gde je napisao prvu verziju romana “Ljubavnik lejdi Četerli (1928 )“. Ovim romanom, koji je objavljen u privatnoj režiji i prodavao se ispod tezge, obnoviće svoju ozloglašenost, koja je privremeno utihnula.

Zbog neprestane potrebe da izjednači seksualnost sa osećanjima, rigorozno je cenzurisan. Napisao je različite članke, između ostalog i traktat “Pornografija i nepristojnost“, pokušavajući da objasni da njegovo delo nije nemoralno već iskreno, te da može da povredi osećanja samo lažnih puritanaca. Kritikovali su ga i napadali, jer nisu razumevali simboliku kojom se koristi, nisu razumevali neprestanu transformaciju njegovih likova, koja se uvek odvija na potsvesnom ili čak nesvesnom nivou, a ne na svesnom i očiglednom. Lorens je zalagao za otvorenost prema onome što je nazivao “mračnim bogovima“ prirode, osećanjima, instiktu i seksualnosti. Smatrao je da samo ponovnim uspostavljenjem veze sa ovim silama, čovek može da se uputi na put mudrosti. 

“ Ponekad je inteligentno biti budala ako hoćeš da postigneš svoj cilj.“ 
(Dejvid Lorens) 

Ni njegove izložbe nisu bolje prolazile. One su često zabranjivane, a slike konfiskovane. 

“Suštinska funkcija umetnosti je moral. Ali strastveni, bezuslovni moral, a ne poučni.“ 
(Dejvid Lorens) 

Nastavio je da piše uprkos lošem zdravlju. Zadnjih meseci napisao je brojne pesme, recenzije i eseje. Preselili su se u Francusku, gde je i umro 2. marta 1930. godine. 

Tek na suđenjima tokom 1960-tih godina u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim američkim državama, roman “Ljubavnik lejdi Četerli“ dobio je dozvolu da se objavi u potpunosti, bez cenzure. Tih godina Dejvid konačno dobija priznanja koja je zasluživao još za života, ali za koja nije bilo spremno društvo u kojem je živeo. Pojedinac koji se nalazi ispred svog vremena, nikada ne dobija za života priznanje koje zaslužuje, ali će na njegovim delima buduće generacije graditi tradiciju, kojom će gušiti nove stvaraoce, koji žele da prošire vidike i pređu nove granice. Zato je čovečanstvo, kao masa, gotovo neprekidno na istom nivou; samo se pojedinci s vremena na vreme uzdižu, skupo plaćajući svoja uverenja. 

“Vidiš, ja nisam mogao da se zavaravam. To većini ljudi polazi za rukom. Oni zauzmu neki stav i prihvate laž. Ja nikada nisam mogao da se zavaravam.“
(Dejvid Lorens) 

Dejvid Lorens će ostati upamćen kao pisac koji se prvi, potpuno otvoreno pozabavio temom muško-ženskih odnosa, istraživao seksualnost, ali i odnos ljudi prema novom, industrijskom dobu, koje melje sve pred sobom u potrazi za profitom. 

“ Nikada ne verujte umetniku. Verujte priči.“ 
(Dejvid Lorens) 

Dragan Matić

Izvor: vojvodina.cafe

________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

CVEĆE ZLA…

tamoiovde-logo

Cveće zla

Bodler je 1857. godine objavio svoju najpoznatiju zbirku Cveće zla (franc. Les Fleurs du mal). Neke od tih pesama već su se pojavile u Revue des Deux mondes, kad su objavljeni od strane Bodlerovog prijatelja koji je nasledio posao štampe u Alenconu.

220px-Charles_BaudelairePesme su stekle malobrojnu publiku, ali predmet pesama je privukao pažnju javnosti. Bodlerov uticaj na druge umetnike je, kako je izjavio Teodor de Banvil, bio „ogroman, prostran, neočekivano pomešan sa divljenjem i sa nekim neopisivim strahom i uznemirenošću“.

Flober je bio impresioniran i napisao je Bodleru: „Pronašli ste način za obnavljanje romantike … Poznato je da ste nepopustljivi kao mramor i prodorni kao engleska magla“.

Neke od glavnih tema su bile seks i smrt, što se smatralo skandaloznim. Takođe je dotaknuta i lezbijska ljubav, tuga, korupcija u gradu, izgubljena nevinost, teškoća življenja i vino. U nekim pesmama se primećuje slikovit prikaz osećaja za mirise kako bi se probudio osećaj nostalgije za prošlost i intimu.

Neki kritičari zovu neke od pesama „remek-dela strasti, umetnosti i poezije“. J. Habas je negativno prokomentarisao Bodlerovu zbirku: „Sve ono što nije skaradno, nerazumljivo je, a sve što se može razumeti, raspada se“.

Tada je Bodler odgovorio na ovaj prigovor u pismu svojoj majci: „Vi znate da sam uvek smatrao da književnost i umetnost treba stvarati nezavisno od morala. Za mene je dovoljna lepota i stilizovana koncepcija”.

Ali u ovoj knjizi, čiji naslov (Cveće zla) sve govori, kao što se vidi, sva lepota je mračna i hladna. Zbirka je nastajala uz bes i strpljenje. Knjiga izaziva bes kod ljudi.

Bodler je pričao da je nekada bio prestravljen užasom koji ga nadahnjuje. Rekao je: „Oni mi sve osporavaju, stvaralački duh, pa čak i poznavanje francuskog jezika. Ne zanimaju me reči tih imbecila, i znam da će ova knjiga, sa svojim vrlinama nedostacima, napraviti svoj put i spomen u književnosti, čak i pored najboljih pesama već dobro poznatih pesnika”.

Bodler, njegov izdavač i štampar, uspešno su procesuirani za stvaranje prekršaja protiv javnog morala. Bodlera su novčano kaznili, ali nije bio u zatvoru. Šest pesama je bilo potisnuto, ali su kasnije štampane (Brisel, 1866). Još jedno izdanje zbirke Cveće zla, bez tih pesama, ali uz značajne dodatke, pojavilo se 1861. godine. Viktor Igo mu je napisao: „Tvoje cveće zla sija i blešti poput zvezda … ja svom svojom snagom pozdravljam Vaš snažan duh“. Gotovo sto godina kasnije, šest pesama je ponovo bilo zabranjeno u Francuskoj.


Filozofija

Mnogi filozofi su smatrali Bodlera skandaloznim i provokativnim za svoje vreme. On je pisao o širokom rasponu tema.

Ljubav

„Postojao je nesavladiv ukus za prostituciju u srcu čoveka, iz koje dolazi njegovo užasavanje od samoće. To užasavanje od samoće je potreba da se izgube u spoljnom telu, da čovek plemeniti oseti potrebu za ljubavlju.”

Brak

„Nesposobna da uguši ljubav, cpkva je htela bar da je dezinfikuje i stvorila je brak.”

Umetnik

„Što se više čovek interesuje za umetnost, postaje manje grub… Umetnik nikad ne izlazi iz sebe.”

„Stil je karakter.”

Užitak

„Lično, mislim da jedinstvena i vrhovna naslada leži u zlu – i muškarci i žene poznaju od rođenja da sve zadovoljstvo leži u zlu.”

Politika

„Nemam uverenja kao što ih imaju ljudi u mom veku, jer ja nemam ambicija … Međutim, ja imam neka uverenja koja ne mogu biti shvaćena od strane ljudi iz mog vremena.”

Izvor: sr.wikipedia.org/sr/

___________________________________________________________________________________

Obožavam te

Obožavam te kao nebo noću,
O posudo tuge, tu tvoju mirnoću

Ljubim te sve više što mi bežiš dalje
Čak i kada mislim da te tama šalje

Da bi ironično razmak povećala
Što ga je do neba već priroda dala.

U divljem naletu nasrćem i skačem
I k’o crv lešinu ne bih dao jačem!

I meni je mila u očaju slepom,
Čak i ta hladnoća što te čini lepom.


Francuski književnik Šarl Bodler rođen je na današnji dan 1821. godine.

Šarl Bodler bio je francuski pesnik, preteča i utemeljitelj modernizma.

„Cveće zla“, remek delo Šarla Bodlera, prvi put objavljeno je 1857. godine, predstavljalo je prekretnicu u istoriji ne samo francuske vec i svetske poezije i izvršilo je ogroman uticaj na generacije pesnika.

O snazi i dometu tog uticaja govore reci pesnika koji sebe smatraju njegovim duhovnim potomstvom. „Bodler je najvidovitiji, on je kralj pesnika, pravi Bog„, rekao je Artur Rembo.

Duboka originalnost Šarla Bodlera je po mom mišljenju u tome što on na snažan i suštinski nacin predstavlja modernog coveka“, govorio je Pol Verlen.

Zbirka „Cveće zla“ nije samo tako visoko cenjena od strane značajnih pesnika počev od kraja XIX veka, već je imala i još uvek ima izuzetan prijem i kod čitalaca, a to je, u svetskim okvirima, najčešće prevodeno i najviše objavljivano poetsko delo.

Izvor:rts.rs/


 

Veze

Priroda je hram gde mutne reči sleću
Sa stubova živih ponekad, a dole
ko kroz šumu ide čovek kroz simbole
što ga putem prisnim pogledima sreću.

Ko odjeci dugi što daljem se svode
u jedinstvo mračno i duboko što je
ogromno ko noć i kao svetlost, boje,
mirisi i zvuci razgovore vode.

Neki su mirisi ko put dečja sveži,
zeleni ko polje, blagi ko oboje,
– drugi iskvareni, pobednički, teži,

što u beskraj šire prostiranje svoje,
kao ambra, mošus, tamjan, raskoš njuha
koji peva zanos čula nam i duha.


Biografija Šarla Bodlera

rodjen 9. april 1821 Pariz

sarl-bodlerŠarl Bodler je bio francuski pesnik, preteča i utemeljitelj modernizma, pesnik koji je otvorio put ka modernoj književnosti.

Bodler je rođen je u Parizu, otac mu je umro kada je imao samo 6 godina. Ostaje sa majkom koja se preudala, što ga je jako pogodilo i odlučuje da napusti dom. Odlazi u kraljevski internat, a zatim u gimnaziju Luj Veliki.

Već sa 18 godina, Šarl Bodler piše prve pesme i posećuje boemska mesta. I sam je počeo da živi kao boem, putovao je. Posebno su mu se dopala ostrva Mauricijus i Reunion zbog njihove egzotičnosti.

Po povratku u Pariz, Šarl Bodler se zaljubljuje u jednu mulatkinju i ona mu postaje ljubavnica. Bodler je nemilice trošio novac nasleđen od oca, zapao je u dugove, pa čak i pokušao da izvrši samoubistvo. Počeo je da piše pesme i da prevodi priče Edgara Poa da bi otplatio dugove.

Svoje najpoznatije delo, zbirku pesama Cveće zla (Les Fleurs du mal), Bodler je objavio je 1857. godine. Zbirka je šokirala javnost jer govori otvoreno o porocima, posebno onim seksualnim. Što se tiče strukture samog dela, pesme su raspoređene po podnaslovima i svaki deo govori o nekom poroku. Prvi deo se naziva Splin i Ideal jer oslikava dosadu, nezadovoljstvo, agoniju.

Drugi deo su Pariske slike, ili život u Parizu koji vode najjadniji ljudi. Treći deo se zove Vino i govori o zloupotrebi alkohola, droge i telesnih zadovoljstava. Revolt, posle svega gore navedenog. Čovek okreće leđa Bogu i poštuje satanu. Poslednji deo je Smrt.

Najpoznatije pesme iz ove zbirke su Veze i Albatros. Zbirku pesama Cveće zla, Bodler je pripremao čitavih 10 godina, da bi je konačno izdao iste godine kada i Gustav Flober roman ”Gospođa Bovari”.

Oba ova dela završila su na sudu, pod optužbom da se u njima prikazuju lascivne i nemoralne scene.

Šarl Bodler je optužen za uvredu verskog i javnog morala, kažnjen je sa 300 funti, a šest pesama iz zbirke proglašeno je zabranjenim (Leta, Nakit…).

Osim poezije i pesama u prozi Splin Pariza (Le Spleen de Paris), Bodler je bio kritičar i esejista. Prevodio je prozu Edgara Alana Poa i objavio dve knjige njegovih priča.

Godine 1859 zdravstveno stanje Bodlera biva ozbiljnije narušeno, uglavnom kao posledica lošeg stila života i kontinuiranog korišćenja opijuma. U isto vreme upada i u finansijske probleme zbog mnogobrojnih dugova, zbog čega 1864 godine odlazi u Belgiju, u nadi da će uspeti da zaradi dovoljno novca, što mu nije pošlo za rukom.

Već 1866 godine doživljava jak moždani udar, nakon čega ostaje paralizovan, te prebačen u jednu parisku bolnicu, u veoma lošem fizičkom i psihičkom stanju. Nakon jenogodišnje agonije, Šarl Bodler je preminuo 31. avgusta 1867 godine u svojoj 46-oj godini.

Mnoga njegova dela objavljena su tek nakon njegove smrti. Šarl Bodler zauzima u francuskoj poeziji mesto prvog pesnika čija je poezija izvršila snažan prodor u druge evropske književnosti i uticala na dalje tokove evropske poezije. U svoje vreme nepravedno zapostavljena, Bodlerova poezija je nekoliko decenija kasnije doživela opšte priznanje, postala je uzor i inspiracija, na njenim temeljima je postavljena poetika simbolizma, najsnažnijeg i najprodornijeg književnog pravca evropske moderne.

Lepota

Cveće zla XVII

Ko san kamena, smrtni! Ja sam puna čari,

a grudi, što svakog zanose na svetu,

stvorene su da bi nadahle poetu

ljubavlju večnijom i nemljom od tvari.

U plaveti vladam kao sfinks neshvaćen;

S labudom belinom snežno srce mi je;

Mrzim pokret koji pomera linije,

nikad se ne smejem i nikad ne plačem.

Pesnici, uz moje oblike goleme,

što ih podsećaju na kipove gorde,

u učenju strogom izgubiće vreme;

Jer imam, da sludim ljubavnike bodre,

ogledala čista gde sve lepše dajem:

Oči, krupne sa večitim sjajem!

 

Nakit

Cveće zla XXIa

Znajući moj ukus, draga beše gola:

Imala je samo nakit, čije svojstvo

činjaše da blista, presrećna i hola

ko robinja pala u Mavarsko ropstvo.

Kad se sjaj metala i kamenja spari

pospe se posprdan, živi zveket, u kom

ja uživam ludo, jer volim sve stvari

u kojima svetlost meša se sa zvukom.

Predana voljenju, sa divana, gore

smeškala se meni, prateći provalu

ljubavi, što nalik na duboko more,

dizala se, blago, uz strmu obalu.

Ko ukroćen tigar gledala me, lene

pokrete praveći, menjajući poze

a čednost i pohota, ujedinjene

činile su ljupkim sve metamorfoze.

Butine i ruke, bedra, kao beli

labudovi kada klizeći isplove,

pred mojim su mirnim očima lebdeli,

a trbuh i dojke, grozd loze vinove,

Anđeoski mazne, išle su na mene

da mi smute dušu, ponište joj spokoj,

i da je otrgnu od kristalne stene

gde je samovala u tišini krotkoj.

Spojiše se videh, prvi put tog časa

bedra Antiope* i dečačka bista,

da istaknu kosti karličnog pojasa,

da na tamnoj koži premaz joj zablista!

A kako se lampa gasila, to grumen

vatre kroz sobu je širio snop šara,

sa svakim izdahom bacajući rumen

mlaz krvi na kožu boje ćilibara.

Antiopa – amazonska kraljica

Izvor: poezijanoci.com


Priredio: Bora*S

MUŠKARCI NE VARAJU ZBOG SEKSA…

tamoiovde-logo

 Geri Njumen ima neobičnu teoriju

Od kada postoji monogamija, postoji i varanje partnera. Šta navodi ljude na upuštanje u seksualne aktivnosti van veze ili braka? Naročito muškarce?

142715879056a2505bb4d67341051855_v4_big

Foto: Thinkstock

Psihoterapeut Geri Njumen smatra da je pronašao glavni razlog zašto su muškarci neverni u vezi a, ako je verovati njegovim navodima, on uopšte nema veze sa seksom niti fizičkom privlačnošću uopšte.

Njumen je na osnovu ankete u kojoj je učestvovalo 200 nevernih muškaraca došao do nesvakidašnjeg zaključka – na osnovu sakupljenih podataka smatra da je glavni razlog prevare zapravo emotivna neispunjenost.

Psihoterapeut je na osnovu ovog saznanja zaključio da su pripadnici muškog pola osetljiviji nego što se to u današnjem društvu obično smatra.

Ukoliko ne dobijaju dovoljno emotivne pažnje u trenutnoj vezi, oni će jednostavno biti primorani na to da je potraže na nekom drugom mestu.

Prema sakupljenim podacima, 48 odsto muškaraca je svoju prevaru opravdalo emotivnim nezadovoljstvom, dok je njih 40 posto zadovoljstvo pokušalo da pronađe na radnom mestu zbog činjenice da su kolege sklonije davanju komplimenata za njihove uspehe.

Psihoterapeut ističe da fizička privlačnost igra ulogu u podsticanju na prevaru, ali ona nije onolika kolika se na prvi pogled čini.

Prema Njumenovim podacima, čak 88 odsto muškaraca varalo je partnerku sa manje atraktivnom ženom.

Još jedan faktor u odluci da se prepuste varanju jeste iskustvo prijatelja. Ukoliko je muškarac okružen ljudima koji imaju iskustvo u vanbračnim seksualnim aktivnostima, veća je verovatnoća da će se dotad veran muž upustiti u “zabranjeno druženje”.

Takođe, 68 odsto ispitanih muškaraca je nakon varanja osetilo grižu savesti.

Izvor:b92.net

_________________________________________________________________________________

SEKS I TAJNE MAPE PROMISKUITETA…

tamoiovde-logo

„Za Šerloka Holmsa ona je zauvek ostala ONA ŽENA. Retko kada sam čuo da je spominje pod bilo kojim drugim imenom. U njegovim očima zasenila je i premašila sve osobe svog pola.“

marilyn-monroe-skirt-seven-year-itchČarli Šin ili Henk Mudi iz serije Californication kao poznati švaleri, ostali bi zbunjeni pred ovom konstatacijom.

Šerlok i Šin, predstavljali bi verovatno dva kraja kontinuuma kada je u pitanju seksualna permisivnost (tj kad i koliko smo spremni daleko seksualno da idemo).

Ostale delove zamišljenog kontinuuma popunio bi ostatak populacije, koja iako je seksualno slobodnija više nego ikada do sada, sadrži razlike u sklonosti ka uključivanju u seksualne odnose sa velikim brojem ljudi izvan ljubavnih veza. Dok se jedni upuštaju u mnogobrojne seksualne avanture, tzv one night stands i nose titulu „promiskuitetnih“, drugi se čuvaju isključivo za partnere pa i za brak.

Šta određuje kojoj grupi pripadamo?

Prema nekim nalazima, po stilu afektivnog vezivanja mogli bismo da predvidimo kome više „leže“ određeni seksualni stavovi i ponašanja. O atačmentu smo već naširoko pisali, ali podsetićemo se nekih osnovnih karakteristika. Ljudi koji imaju sigurni stil afektivnog vezivanja izveštavaju o stabilnim vezama u kojima su zadovoljni, u kojima je prisutno poverenje, podrška i intimnost.

Anksiozni stil sa sobom nosi konflikte u vezi, veliki broj raskida, opsesivnu i strasnu ljubav, prevelika očekivanja od partnera, iracionalna uverenja i ljubomoru. Izbegavajući stil je povezan sa smanjenom intimnošću i poveravanjem, velikim brojem raskida, prevarama u vezi, smanjenom verovatnoćom zaljubljivanja i nedostatkom posvećenosti.

U skladu sa tim, pokazalo se da oni sa sigurnim stilom afektivnog vezivanja veruju da seks treba da se dešava isključivo u okviru ljubavne veze, sa manje partnera i bez prevara. Jednom rečju, vrednuju emocionalnu intimnost.

U slučaju muškaraca, skorije istraživanje je pokazalo da oni sa izbegavajućim stilom vezivanja koriste neobavezan seks da se drže podalje od intimnosti i apsolutno odobravaju seksualne avanture van ljubavne veze. U slučaju žena, rezultati su manje dosledni, ali generalno je stav da one sa anksioznim stilom vezivanja karakteriše veća seksualna permisivnost.

14328642605850Naime, zbog intenzivne potrebe za intimnošću, pristaju na seks i onda kada to ne žele kako bi inicirali vezu, zadržali partnera i izbegli odbacivanje. Ako ste se prepoznali, ne očajavajte.

Iako naginjemo ka određenom stilu vezivanja, tokom života je moguće da se on menja sazrevanjem ili u zavisnosti od partnera (njegovog ponašanja ili stila vezivanja). Recimo, partner nas može učiniti anksioznim i preokupiranim, ali i „izlečiti“ i učiniti sigurnim i samopouzdanim.

Za sada postoji samo jedna studija koja se bavila istraživanjem neuralnih osnova seksualne permisivnosti. Nalazi sugerišu da postoje razlike u određenim oblastima mozga koje su ključne za fiziološke aspekte seksualnosti, koje stoje u osnovi različitih ličnih seksualnih stavova i ponašanja.

Te oblasti su amigdala i hipotalamus, i obe su povezane sa seksualnim nagonima, a po svemu sudeći imaju neki uticaj i na seksualnu permisivnost. Amigdala se aktivira kada smo seksualno uzbuđeni i pokreće seksualni odgovor, reguliše emocionalni značaj koji pridajemo seksualnim signalima. Hipotalamus reguliše seksualno ponašanje, posebno erekciju i ejakulaciju. Oštećenje ovih struktura može dovesti do različitih seksualnih problema.

Kako izgleda mozak ljudi su koji lako iniciraju ili prihvataju seksualne ponude u odnosu na one koji postavljaju čvrste granice? Veća seksualna permisivnost povezana je sa manjom gustinom sive mase u delu oko desne amigdale, kao i većom gustinom bele mase oko leve amigdale i hipotalamusa. Ispitanici sa restriktivnijim stavovima imaju drugačiju neuralnu strukturu- veću gustinu sive mase oko desne amigdale, i manju gustinu oko leve amigdale i hipotalamusa.

Moguće je da ovi nalazi samo potvrđuju značaj seksualnih hormona kao što je testosteron, koji se povezuje sa većom sklonošću seksualnim aktivnostima i avanturama. Naime, upravo hipotalamus stimuliše lučenje testosterona.

Samim tim, pogrešno bi bilo svaliti povećanje promiskuiteta na moderno društvo kao krivca- zapravo, oduvek ga je i bilo i uvek će ga biti jer krivac je, bar jednim delom, naš mozak.

Piše: Sanja Dutina

Reference:
Sprecher, S. (2013). Attachment style and sexual permissiveness: The moderating role of gender. Personality and Individual Differences, 55(4).
Takeuchi, H. et al. (2015). The structure of the amygdala associates with human sexual permissiveness: evidence from voxel-based morphometry. Human Brain Mapping, 36(2).

Izvor: Psihobrlog

___________________________________________________________________________________

HEDONIZAM I „LAŽNE“ EMOCIJE…

tamoiovde-logo

Čovek konstantno teži da ima što više prijatnih osećanja, a što manje neprijatnih i oko toga se, nažalost, danas vrti većina njegove egzistencije. Njemu je konstantno potrebna stimulacija “pozitivnih” osećanja i prijatnost. Ovo je još jedan faktor koji dovodi do toga da život postane neautentičan, „original falsifikata“ i to ćemo sada objasniti.

unnamed-238x300Tokom svog boravka na planeti, čovek je (donekle) upoznao spoljašnji svet. Shvatio je šta treba da izbegava, a čemu da prilazi. Jednom je shvatio da oseća zadovoljstvo i prijatnost kada zadovolji neku fiziološku potrebu te da je to najbrži put do prijatnosti.

Od svih potreba, na prvom mestu je seksualna potreba, jer orgazam dovodi do lučenja koktela hormona koji izazivaju intenzivan, veoma prijatan osećaj. Međutim, ako malo bolje pogledamo, prijatnost se tu odnosi na smanjenje tenzije, tenzije koja se gradi, ako se potreba ne ispuni.

Dakle, čovek je pod tenzijom da ispuni fiziološku potrebu, i kada je ispuni dolazi do smanjenja tenzije – što mozak interpretira kao prijatnost. Ovo je, naravno, malo cirkularno, jer ispada da je potreba sama sebi i uzrok i cilj.

Što se ovog fenomena tiče, on je toliko u fokusu ljudske egzistencije da su neki psiholozi sa pravom tvrdili kako je seks glavni cilj i svrha čovekovog života i da motivacija za sve što čovek radi može svesti na motivaciju za seksualnim zadovoljstvom.

Kada govorimo o seksu kao motivatoru, ne treba nam mnogo da bismo uvideli koliko je takvo zapažanje blizu istine. U osnovi skoro sve ego-aktivnosti stoji želja za prijatnošću. Neko može da kaže da ljudi teže i za moći, te da je to posebna priča koja nema veze sa hedonizmom. Ali šta će im moć? Prvenstveno im treba kako bi iskontrolisali svet oko sebe i tako ga lakše predvideli, tj. osigurali svoju egzistenciju.

S druge strane, moć im dozvoljava lakši i brži pristup zadovoljavanju potreba tj.izazivanju prijatnosti (seks, alkohol, luksuz, itd.). Na primer, čovek želi da bude na vrhu uspešne kompanije ne zato što je to cilj sam po sebi, već zato što mu to omogućava veći pristup skupim stvarima, može letovati i zimovati, može kupiti bolja kola. A šta će mu bolja kola osim da deluje kao ovakav ili onakav u očima drugih, što će mu doneti neku nagradu. Kao što vidimo, iako ovakvi ljudi deluju kao slobodni, jer “imaju para, rade šta hoće” itd. oni su u stvari još veći robovi ega. Nažalost, ovakvi ljudi predstavljaju ideal većini koja ih drži za uzore.

Ali, ovde ne govorimo o tome da čovek treba da se oseća “loše” i da ne teži “dobrim” osećanjima. Ovde govorimo o tome da čovek danas ima ekstremizovane potrebe za nečim, oko kojih se vrti čitava njegova egzistencija i što ga udaljava od bavljenja sobom i od spoznaje sebe. Potreba za užitkom je normalna, ali ako nam se ceo život vrti oko toga da imamo užitak, onda ćemo teško živeti pravim životom. Stav, da je svrha života imati konstantne užitke, bi onda opravdao i ljude koji koriste drogu, jer im ona pruža užitak kada je koriste. Ali, poznato je kakvi su životi ljudi kojima se život vrti oko droge.

Mi se rađamo sa čitavim spektrom emocija i jednosmernost osećanja dovodi do gubljenja osećaja autentičnog postojanja, gubitka intuicije, gubitka sposobnosti pravilnog prepoznavanja sopstvenog stanja (ono kada nismo svesni da smo u stvari besni na prijatelja koji nas iskorišćava, samo zato što se trudimo da „gledamo pozitivno na svet“), iskrivljenog pogleda na realnost, nesposobnost suočavanja sa realnošću onakvom kakva jeste. Određena osećanja vezuju se za određena stanja, koja šalju određene poruke našoj svesti i mi tako znamo šta nam je činiti. To se naziva emocionalna inteligencija i ona je isto tako bitna kao i ostale vrste inteligencije.

Što se “negativnih” osećanja tiče, ona su tu kao glasnici da nešto nije u redu, bilo u unutrašnjosti, bilo u spoljašnjosti. Veliki broj psihologa i filozofa govore o tome kako je određen osećaj anksioznosti u stvari nužan za adekvatan razvoj osobe, kao i za ostvarivanje sopstvene slobode, jer navodi čoveka na preduzimanje akcija kako bi učinio svoj život autentičnim. Ovde se ne misli na površinsku anksioznost koja prati život modernog čoveka, strah vezan za gubitak komfora, objekata, odbacivanja od društva, itd.

Anksioznost o kojoj ovi autori govore, naziva se „egzistencijalna anksioznost“ i ona je proizvod svesti i razmišljanja o konačnosti svog života, a uspešna obrada rezultira odbacivanju neautentičnog i statičnog načina života i prihvatanjem života onakvog kakav jeste – spontan, nepredvidiv i konačan. Ona je jedan od glasnika realnosti, alarm da je trenutan način života i trenutna okolina neprihvatljiva i destruktivna po unutrašnje biće. Izbegavajući ovakvu vrstu anksioznosti, kao i svih osećanja vezanih za svest o lažnom životu, čovek odbacuje sopstveno biće, potiskuje svoj pravi duh i ostaje vezan lancima ega.

Egzistencijalna anksioznost daje hrabrost i podstrek ljudima da načine nešto važno od svog života, izlazeći iz svoje zone komfora, odrambene ljuske koju rigidni ego gradi oko bića. Ali, kao što smo videli, čovek tera sebe da potiskuje ovakva osećanja jer ne želi da izađe iz zone komfora i oseti pravu odgovornost za sebe, oseti realnost i živost univerzuma.

Jedan uspešan mehanizam ega za izlaženje na kraj sa egzistencijalnom anksioznošću je potiskivanje i negiranje (gde se ljudi okupiraju besmislenim stvarima, o čemu smo govorili ranije) i forsiranje drugih “pozitivnih” osećanja na mesto osećanja neadekvatnosti života, kako bi se biću odvukla pažnja i ponovo došlo do samoobmanjivanja. Sada nam je jasno zašto se čitava ova priča o forsiranju “pozitivnih emocija” (“budi srećan”, “osmehuj se”),u poslednje vreme masovno provlači kroz literaturu, medije i nauku.

Kada govorimo o „negativnim“ osećanjima, ta osećanja su „glasnici“ da je vaš ego u grču.

Ona vam govore da ste u konfliktu sa samim sobom i sredinom. Vidimo da negativna osećanja postaju nužan pratilac ega. Nemoguće je nemati ova osećanja dok je god ego glavni nosilac psihofizičke strukture i glavni agens između čoveka i okoline. Stoga, mi identifikujemo ova osećanja kao nužna i kao ona na koja se treba obratiti pažnja, koja treba analizirati, jer su glasnici konflikta i (besmislene) borbe sa svetom. Prihvatanje, obrađivanje i autentična reakcija na ova osećanja su nužni procesi kako bi se identifikovale manipulacije i mahinacije ega i počeo put uklanjanja njegove cenzure i kontrole, tj. oslobađanja od autotiranije.

Slično je i sa tzv “pozitivnim” osećanjima, tj osećaju prijatnosti. Ova osećanja su, naravno, opet reakcija na nešto spolja. Mi ovde, kao što je rečeno, ne govorimo o tome da čovek ne treba da teži da se oseća “u miru” sa sobom i univerzumom, što je u stvari i poenta težnje ka prijatnošću. Zadovoljovanjem potrebe za seksom, “umirili” ste jedan deo sebe.

Međutim, rekli smo da je potpuno umirivanje nemoguće dok god je ego aktivan nosilac procesa, jer onda samo služe za samoobmanjivanje („sve je u redu jer sam ja upravo imao/la seks“ ili „popio/la pivo“ ili štagod) i lažno umirivanje, davanje lažne slike da je sve u redu, a nije. Život “u miru” sa univerzumom moguć je samo ukoliko nema ekstremizovanih potreba za bilo čime u spoljašnjosti, i kada nema konflikta sa prirodom. Dakle, pozitivn i negativna osećanja trebaju biti u balansu.

Tako ego tera čitavo biće da funkcioniše na određen način, da mu glavna aktivnost bude samoobmanjivanje. Dolazi do preterivanja i do disbalansa. Tu u pomoć dolazi i sredina, koja nameće i podržava taj hedonistički ideal. Fraze kao što su“budi srećan”, “misli pozitivno” konstantno cirkulišu i predstavljaju neki ideal stanja koje treba dostići, koje treba nametnuti biću. Ego vrši pritisak na sebe i na čitavo biće da se oseća ovako ili onako. Kako smo videli, ovo je odraz konflikta, a disbalans u ovom smeru može voditi u disfunkciju čitavog bića.

Nije li ovde stara kineska izreka “previše svetlosti zaslepljuje oči, previše zvuka zagluvljuje uši, previše ukusa šteti jeziku“ potpuno na mestu? Sve što je preterano ne može biti dobro. Univerzum je balans, savršen spoj sila, zato i opstaje. Ukoliko bi neka sila prevagnula, univerzum bi prestao da postoji ovakav kakav jeste.

Dakle, vidimo da živeti život, čija je svrha imati što više, zadovoljiti sve svoje ekstremizovane potrebe nema smisla, a pored toga deluje destruktivno kako na samo biće, tako i na njegovu okolinu.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Neautentičan život (12)

____________________________________________________________________________________

prethodni članak

MOĆ PREKO KREVETA…

tamoiovde-logo

Iako je zauvek napustila kraljevu postelju, madam Pompadur je ostala njegov najbliži savetnik i do pred kraj života vodila državnu politiku

madam-pompadur-3

Foto: Wikimedia.org

RENET je svoj život posvetila kralju, nedostatak seksualne odvažnosti nadoknađujući starostavnim čarima. Oduševljeno je prihvatala njegova interesovanja. Pridružila bi mu se u kartanju, iako je karte zapravo mrzela. Išla je u lov, premda joj je taj sport isisavao i ono malo snage što je imala. Uređivala je sočne, bezobrazne izveštaje koji su jednom nedeljno stizali od Lujeve špijunske mreže. Svakog dana je davala uputstva državnim ministrima. Savetovala je kralja i postala je njegov najdraži prijatelj, a ne samo ljubavnica.

Renet se takođe ubacila i u državne poslove, a to je bilo upravo ono na šta je Luj 14. upozoravao u svom memoaru. Ulagala je kraljevska sredstva kao pokroviteljka književnosti i umetnosti, o kojima je mnogo znala i za koje je imala razvijen osećaj. Bila je saosnivač vojne škole za obuku oficira, i danas čuvene fabrike porcelana u Sevru.

Posle mnogo premišljanja, Renet se 1751. odrekla seksualnih odnosa s kraljem, i to je obznanila. To odricanje je za Renet imalo dvostruku korist: umirilo je njenu religioznu savest i oslobodilo je zadatka koji naprosto nije moga dobro da obavlja.

DA bi zadržala uticaj nad Lujem, Renet je nastojala – ili se barem tako govorilo – da mu nađe bezopasne mlade žene. Savremenici su je optuživali za svodništvo i za organizovanje javne kuće u kraju Lovište u blizini palate. Tu su sasvim mlade devojke regrutovane iz siromašnih pariskih porodica, smeštane i pripremane za Lujevo erotsko zadovoljenje, često u grupama od po dve ili tri. Promet je bio veliki, verovatno i zato što su devojke koje bi se povukle primale penziju i često se udavale za imućne ljude koji su žudeli da se okoriste njihovom obukom.

Devojkama koje su rađale Lujeve potomke govoreno je da su im bebe umrle. Onda su ta deca dobijala godišnju rentu i davana na usvajanje odgovarajućim roditeljima.

madam-pompadur-2

Foto: Wikimedia.org

Dve godine pošto je osnovana Lujeva javna kuća u Lovištu, Renetina desetogodišnja ćerka Aleksandrin je umrla. Renet je skupila krhotine svog uništenog života. U narednoj deceniji zaokupila se državnim poslovima i unutrašnjom politikom dvora, uzdajući se da će njeni saveznici biti dovoljno jaki da poraze sve veći broj njenih neprijatelja, uključujući i zaštitnike drugih lepih žena za koje su se nadali da će je zameniti. Uticala je na Luja da otpušta ministre koji je nisu voleli. Preživela je krvavi rat na dvoru, a zbog novostečene čednosti osećala se tako vrlom da je podržavala crkvu u raznim vidovima borbe protiv parlamenta.

BLISKO je sarađivala sa svojim štićenikom, vojvodom od Šoazela, čiji su diplomatski poduhvati konačno doveli do sedmogodišnjeg rata u kojem su Francuska, Austrija, Rusija, Saksonija i Španija sklopile savez protiv Pruske. Rat se pokazao kao propast koja je Francusku zamalo dovela do finansijskog kraha. Sredstva iz blagajne osiromašene nacije neumereno je trošila na umetnička dela i arhitektonska zdanja. Stil koji je nametnula Francuskoj bio je genijalan da je po njoj prozvana čitava estetička epoha. Povlađivala je lenjom kralju, dok su izvan palate gnevne mase skoro umirale od gladi.

Ubrzo pošto se rat okončao Pariskim mirovnim sporazumom iz 1763. Renet je podlegla bolesti. Njen prijatelj Volter žalio je što je „preminula“ iskrena žena koja je kralja volela radi njega samog. Međutim, popularna pesmica kojom su je lukavo oblatili izražavala je viđenje većine savremenika: „Ovde počiva ona što bi dvadeset godina devica / osam godina kurva, / i deset godina svodnica.“
Piše: Elizabet Abot

Izvor:novosti.rs

Foto ilustracija: Bora*S

_______________________________________________________________________________________

U Versaju je na današnji dan, 15. aprila 1764. umrla Žan Antoanet Pompadur, markiza, ljubavnica kralja Luja XV i mecena francuskih umetnika i filozofa.

Rođena je u Parizu, 29. decembra 1721. godine.

_______________________________________________________________________________________

Najveće ljubavi: Luj XV i madam De Pompadur

Lepa i prefinjena, plenila je šarmom i harizmom, bila interesantna žena izuzetnog intelekta, a kada je postala kraljeva ljubavnica, sa njom su se savetovali čak i ministri

26_620x0
Luj XV, praunuk Luja XIV i sin Luja od Burgundije, četvrti kralj Francuske iz dinastije Burbon, presto je nasledio kao dete. I otac i majka umrli su mu 1712. godine kada je bio dvogodišnjak, a braća kao deca. Ostao je sasvim sam, a tron je nasledio od pradede i vladao uz pomoć rođaka Filipa, vojvode od Orleana, sve dok nije napunio 16 godina.

Kada je njegova vladavina počela bio je omiljen, pa ga je narod prozvao „ljubimac“. Međutim, njegove neuspešne reforme, opadanje privrede i raspad državnog uređenja, kao i rasipnički život sa ljubavnicama, oduzeli su mu naklonost naroda. Istoričari smatraju da je veliku ulogu u neslavnoj vladavini imao njegov učitelj, kardinal Fleri, koji je negovao izuzetno kontroverzan stil vaspitanja koji je Luja pretvorio u neodlučnu, plašljivu i pasivnu osobu. Fleri je bio njegova „desna ruka“, sebi je obezbedio učešće u vlasti kao glavni ministar i kraljev savetnik.

Kralj je imao vrlo neobične sklonosti za to vreme, nije poštovao ceremonije, bio je daleko više okrenut privatnim zadovoljstvima nego državničkim poslovima. Godine 1725. oženio se osam godina starijom Marijom Leščinskom, kćerkom bivšeg kralja Poljske, Stanislava Leščinskog, a sa brakom je došlo i pravo da priključi Lorenu Francuskoj. Luj i Marija imali su jedanaestoro dece, ali su sva umrla u detinjstvu ili u ranoj mladosti.

Loš brak, karakter, velika moć, mnogo novca i luksuz koji ga je svakodnevno okruživao Luja su izgradili u velikog egoistu, koji je utehu pronalazio u društvu kurtizana. U početku je ta reč (od francuske reči „court“ koja znači dvor) označavala dvorsku damu, pripadnicu kraljevske svite, koja je pravila društvo kraljici ili pripadnici aristokratije, ali je kasnije postala sinonim za visoko pozicioniranu prostitutku, čija je glavna uloga bila da bude ljubavnica vladara ili visokog feudalca.

Kurtizane su bile lepe, obrazovane, pametne, harizmatične, žene koje plene, sa manirima, zavodljive i vešte. Takva je bila i madam De Pompadur, najpoznatija Lujeva ljubavnica. Stručnjaci smatraju da je kraljeva sklonost prema ljubavnicama posledica njegove nesigurnosti siročeta i podsvesne želje da ga neko voli kao majka i da mu da toliko potrebnu nežnost. A madam De Pompadur je to umela. Na kralja je izuzetno uticala, imala veliku ulogu u njegovoj politici i odlukama.

26bRođena je kao Žana Antoaneta Puason, 1721. godine u Parizu u imućnoj porodici, kao ćerka Fransoaza Puasona i njegove žene Madeleine de La Mote. Međutim, neki teoretičari smatraju da je njen biološki otac bio ljubavnik njene majke, bogati trgovac Le Norman de Turnehem. Detinjstvo je provela u samostanu, što joj je omogućilo sjajno obrazovanje i lepe manire, a majka je puno uložila u njeno dalje školovanje angažujući tutore koji su je učili književnosti, muzici, umetnosti, slikanju, plesu…

Sjajno je pevala i plesala, čak je i nastupala u jednom pariskom klubu, a sve je finansirao ljubavnik njene majke koji se i brinuo o njoj kada je njen otac morao da napusti Francusku zbog dugova. Sa 20 godina udala se za rođaka svog, kako mnogi smatraju, biološkog oca i sa njim dobila dvoje dece, sina, koji je umro kao dete, i ćerku.Bila je inteligentna, lepa i prefinjena, plenila je šarmom i harizmom. Interesantan sagovornik i žena od koje je moglo mnogo toga da se čuje. Kasnije, kada je postala kraljeva ljubavnica, sa njom su se savetovali čak i ministri i važni ljudi iz sveta politike. Kada se udala, dobila je i imanje koje je bilo smešteno nedaleko od kraljevog terena za lov u šumi Senart.

Ovalnog lica, malih usana, elegantnog držanja i izuzetne inteligencije, smatrana je lepoticom i lako je našla put do visokog društva i francuske elite toga vremena. Posećivali su je mnogi filozofi, uključujući i Voltera, koji je bio njen veliki prijatelj. Postala je poznata i priznata u Parizu, pa je tako i kralj čuo za nju. Izuzetno širokih shvatanja, slobodoumna i neukrotiva, madam De Pompadur podsticala je mislioce i umetnike, važila za nekog ko postavlja standarde i „trendove“. Pomagala je Volteru i enciklopedistima, želela je da saznaje, njena radoznalost bila je bezgranična. Bila je izuzetno sposobna žena, od slikara najviše je volela Bušera, koji je bio i jedan od njenih štićenika.

Brzo je prerasla muža i njegove intelektualne i ljubavničke kapacitete, a 1745. godine zajednički prijatelji organizovali su njen susret sa kraljem, koji je u to vreme patio zbog smrti jedne od svojih ljubavnica. U želji da oraspolože vladara predstavili su mu lepu i pametnu ženu na jednom maskenbalu upriličenom u Versaju. Potpuno je opčinila nesigurnog kralja, koji je brzo zaboravio na smrt ljubavnice i posvetio se novoj ženi.

Savremenici pišu da su iste noći otpočeli avanturu, a ona je ubrzo ostavila muža i preselila se u palatu. Kralj ju je imenovao za markizu i sredio da se „ekspresno“ razvede, kada je pored titule dobila i nadimak pod kojim je poznata u istoriji. Zaljubljeni kralj čak je sagradio poseban stan za nju, sa tajnim stepenicama koje su vodile direktno u njegove odaje. Za lepom Parižankom potpuno je „izgubio glavu“, a ona je svakim danom bila sve svesnija uticaja koji je imala na svog ljubavnika.

26aDvorani i kler nisu je prihvatali i morala je da bude veoma lukava i sposobna kako bi održala svoj položaj. Istoričari tvrde da je uspevala sve da kontroliše i da je, iako nije imala direktan uticaj na politiku, svaka odluka zapravo bila njena, jer je odlično radila „iza kulisa“ i toliko bila moćna u odnosu na vladara da jednostavno nije mogao da joj odoli.

Kralj je trpeo osude jer se zaljubio u ženu bez aristokratskog porekla, ali nije mu bilo važno. Jedino je ona bila bitna, njena ljubav i blizina. Savremenici tvrde da je imala izuzetno dobar odnos sa kraljevom ženom Marijom. Iako je za to vreme bilo sasvim normalno i prihvatljivo da kralj ima ljubavnice, nijedna nije bila u dobrim odnosima sa kraljicom. Ali, madam De Pompadur je smatrala da će na taj način smanjiti grižu savesti koju Luj eventualno oseća i tako ga još više približiti sebi.

Koliko je bila uticajna govori i činjenica da se 1755. godine austrijski diplomata Venzel Anton Kaunic njoj obratio da interveniše u pregovorima koji su doveli do Versajskog ugovora. Tako su se Austrija i Francuska ponovo ujedinile kao saveznici, što je uticalo i na Sedmogodišnji rat, u kojem su se Austrija, Francuska i Rusija borile protiv Prusije i Engleske. Francuska je iz rata izašla teritorijalno smanjena, gotovo potpuno finansijski uništena i potisnuta kao kolonijalna sila, za šta su savremenici najviše krivili upravo madam De Pompadur.

Istoričari tvrde da je umela da unese radost u inače melanholičan i tužan kraljev život. Pratila ga je u lovu, pokazivala da je važan, igrala sa njim karte, udovoljavala mu na najrazličitije načine. Kada god bi izubio bitku, ona je organizovala lov u kojem bi trijumfovao, kako se ne bi loše osećao. Potpirivala je njegovu strast za gastronomijom, pokazala mu kako hrana utiče na libido i seksualnost.

Stalno mu je organizovala male, intimne zabave, za uski krug odabranih zvanica, na kojima su se gostili, orgijali, pili dobro vino i jeli najbolju hranu tog vremena. Umela je da izbalansira sve, da ga umiri kada je besan, da ga oraspoloži kada je tužan. U svojim memoarima jedan od Lujevih vojvoda zapisao je da je umela na njega i da podvikne, a on bi kao dete poslušao, i samo promrmljao: „Dobro, pođimo onda u postelju.“

Narod je nije voleo, na njenom grobu spevan je epitaf da tu leži „žena koja je 15 godina bila devica, 20 razvratnica i 7 svodnica“.
Ali, njoj to nije bilo posebno važno. Uživala je u hrani, seksu, ljubavi, ali i u umetničkim delima i modi. Zapošljavala je trgovce koji su pravili kineske vaze od srebra sa rokoko ornamentima, bila je pokroviteljka vajarima, slikarima, volela je luksuz i trenutna zadovoljstva. Izvori navode da je stalno pila šampanjac i govorila da je to „jedino vino posle kojeg žena ostaje lepa“. Ima onih koji smatraju da je čaša za šampanjac prvobitno bila oblikovana prema njenoj dojci.

Ostavila je trag gde god se pojavila, a neki izvori navode da je na nju kralj potrošio novca koji bi se danas brojao milijardama, što je, između ostalog, doprinelo i opštoj krizi francuske monarhije. Zanimljivo je da je bila kraljeva ljubavnica samo pet godina. Francuski biskup nije mogao da je podnese, želeo je da se madam spali na lomači, ali kraljeva ljubav bila je jača. Imala je dva spontana pobačaja, nije uspela Luju da rodi dete.

Izvori navode da je između 1746. i 1749. godine sama tražila da kralju dovedu mlađe ljubavnice koje bi je zamenile. Posle Luja imala je druge muškarce, između ostalog i čuvenog zavodnika Kazanovu. Iako su lepa markiza i kralj bili ljubavnici samo do 1750. godine, ostali su doživotni prijatelji, ona je bila njegova poverenica i savetnica, i živela je na dvoru punih 20 godina, sve do smrti 1764. godine.
Umrla je mlada, u 42. godini, od tuberkuloze. Dok je ispraćao iz Versaja kovčeg svoje ljubavnice, padala je kiša i kralj je plakao. Jedino što je uspeo da kaže bilo je da žali što „markiza neće imati dobro vreme za poslednje putovanje“.

Posle smrti madam De Pompadur Luj je imao ideje kako da finansijski oporavi državu, predlagao je i razne reforme, ali je pao u duboku depresiju i napustio sve planove. Umro je deset godina posle svoje ljubavnice, 1774. godine, od velikih boginja. Od njegove dece sa zakonitom ženom nijedno nije doživelo da preuzme presto, pa ga je nasledio unuk, Luj XVI.

PORCELAN I ROKOKO…

26cBila je dama od ukusa, tvrde savremenici, volela je svetle boje i malo i sitno pokućstvo ukrašeno u cvetnom rokoko stilu, koji se danas često naziva i „Pompadur stil“. Podsticala je dekorativne umetnosti, pa tako i fabriku porcelana koja je u to vreme bila čuvena po svojim proizvodima.

Veliki dokaz kraljeve ljubavi je i specijalno napravljena šoljica, koja je imala tacnu sa produbljenim dnom i bila je oslikana slikama njenog najdražeg slikara, Bušera.

Naime, pred kraj života madam je imala jake simptome bolesti, među kojima su bile i drhtave ruke i više nije mogla da ide na zabave i prijeme, nije želela da je neko vidi takvu.

Zbog toga je kralj naredio da se za nju napravi posebna šoljica, kako bi mogla da uživa kao da je na dvorskom prijemu. Želeo je da joj olakša poslednje dane, da se oseća voljena i važna.

Posle smrti madam De Pompadur, njen veliki prijatelj Volter je napisao: „Vrlo sam tužan zbog smrti madam De Pompadur. Ja sam joj bio zahvalan i tugujem. Čini mi se potpuno apsurdno da starica iz doba ’antike’, koja jedva hoda, i dalje živi, dok prekrasna žena mora umreti tako mlada.“
J. Jovanović

Izvor:novosti.rs

_______________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S