TAMOiOVDE_
Opšte je poznato da je pračovek za svoja prva staništa koristio ono što je u prirodi mogao naći: raspuknuta debla stabala, razgranate krošnje, udubljenja u stenama, pećine, i slično.
Moderan čovek je sve to zamenio mnogo udobnijim načinom stanovanja; kućama i stanovima, ali nas su posebno zaintrigirali slučajevi iz prošlosti kada se čovek duboko zakopavao u zemlju. Zbog čega?
Otkrijte s nama.
Jedno od najčudnovatijih mesta na kojima su se ljudi duboko zakopavali u Zemlju se nalazi u Kapadokiji u centralnom delu današnje Turske.
Po Herodotovim zapisima iz 5. stoleća pre nove ere, narod Kapadokije naseljavao je celo područje oko prastarih kaldera planina Erciyes i Hassana koje su celo područje prekrile dubokim slojem vulkanskog pepela.
Taj vulkanski pepeo se stvrdnuo, s vremenom je erozija vetra i kiše u ovom delu sveta napravila neverovatne oblike koji se danas popularno nazivaju „dimnjaci.“
Stvrdnuti pepeo je imao jednu neverovatnu odliku, mogao se lako kopati i izolacijska svojstva su mu gotovo ravna kakvom modernom materijalu, tlo u okolnim dolinama je vulkanskog porekla i vrlo plodno, brojne reke presecaju ovaj kraj, antičkim ljudima nije trebalo mnogo da shvate da su našli fenomenalni mesto za život pod zemljom.
Najpoznatiji podzemni gradovi na svetu se nalaze baš u Kapadokiji, njihovi naziv su: Derinkuyu, Kaymakli i Tatlarin i još mnogi drugi, sve zajedno za sada malo manje od četrdesetak međusobno povezanih podzemnih urbanih antičkih zdanja.
Stanovnici ovog prostora su shvatili da ne trebaju da grade utvrđene gradove i bedeme, i da im zemlja pruža mnogo sigurnije utočište na prastarim trgovačkim rutama između istoka i zapada.
Iako se istorijski smatra da su gradovi tek stariji nešto više od 2500. godina, jer tako tvrde prvi zapisi o istima, razmatra se mogućnost da je Derinkuyu u stvari mnogo stariji jer nema obeležja ni jednog naroda koji su, istorijski zabeleženi na tim prostorima, osim naravno Grčkih, Rimskih, Vizantijskih i Otomanskih tragova koji su naknadno dodati podzemnom kompleksu.
Većina arheologa koji se bave ovom tematikom smatra da se Frigijancima može zahvaliti na gradnji ovih podzemnih kompleksa u 8. stoleću pre nove ere, to mišljene ima i Tursko Ministarstvo za Starine.
Ljudi Kapadokije još uvek vole da stanuju u kućama ukopanim u vulkanskim stenama i mnoge se od njih izdaju turistima, u nekima su napravljeni i hoteli.
Pa šta je toliko interesantno u ovim podzemnim prebivalištima antičkih ljudi?
Podzemni gradovi Kapadokije su tehnički savršeni i prema najnovijim standardima, ventilacijski sistemi s uspravnim šahtama i precizno napravljenim spratovima koji idu do 85 metara u dubinu podjednako su snabdeveni čistim vazduhom.
Kako su antički ljudi znali tačno da konstruišu prirodnu klimu dubine 55 metara bez ijednog ventilatora nije poznato, a još teže je reći kako su znali da naprave ukapne bunare i sistem kanalizacije i odvodnjavanja, te sanitarne čvorove, zar je nešto tako postojalo pre 2500. godina.
Gradovi su se zatvarali masovnim okruglim vratima težine nekoliko tona koja podsećaju na kamene mlinskim žrvnjevima, kada bi se vrata otkotrljala u poziciju zatvaranja, upadala bi u duboke utore tako da neprijatelj i ako je hteo nije moga provaliti u gradove niti ih provaliti borbenom mašinerijom jer su ulazi bili uski dovoljno za prolaz jedne osobe.
Vrata su se mogla zatvoriti samo iznutra i za to je, uprkos velikoj težini samih kamenih vrata, trebala samo jedna osoba da se pokrene mehanizam za zatvaranje.
Postoji predanje da je jedan Rimski napad završio u jednoj od dvorana gde su stanovnici podzemnog grada zatvorili dvoranu i napadače su ugušili dimom i vatrom.
Derinkuyu i Kaymakli posebni su po tome što su unutar svojeg kompleksa imali pekare, hramove, kasnije pretvorene u crkve, mlinove za žito, vinariju i ogromne suve ostave.
Derinkuyu ima 11 spratova i 650 metara kvadratnih površine po spratu, svaki sprat se može posebno zatvoriti i nezavisno se može provetravati.
Ovaj podzemni grad povezan je s drugim podzemnim gradovima kroz kilometre dugačke tunele.
Ovaj grad je mogao smestiti između 20-50.000 stanovnika. Samo je 10% ovog podzemnog grada dostupno turistima dok ostale delove još uvek istražuju arheolozi.
Verovatno jedan od najintrigantnijih podataka je da sam kompleks ima više od 600 skrivenih ulaza po različitim okolnim brdima i „dimnjacima“ stvrdnutog vulkanskog pepela.
Za vreme Otomanske vladavine u jednom od podzemnih kompleksa postojala je čak i barutana u kojoj su se uzgajali golubovi čiji je izmet korišten kao jedna od smesa za spravljanje baruta.
U Kapadokiji trenutačno ima 40 otkrivenih podzemnih gradova ali ih je samo nekoliko otvoreno za javnost, s obzirom da su se u prošlosti podzemni kompleksi pronalazili čak i sasvim slučajno prilikom kopanja temelja za kuće i pravljenja bunara, sasvim je razumno pomisliti da postoji još podzemnih kompleksa ovakve vrste u Kapadokiji.
Kaymakli je izgrađen ispod brda citadele s istim nazivom, i smatra se da su okolne pećine koristili još i Hetiti još pre 4000. godina, ali su se s vremenom širile i u dubini i širinu. Za javnost je otvoren tek 1964.
U Kaymakliju su imali i podzemne staje i karavan saraj za vreme otomanskog carstva, ovaj podzemni kompleks imao je 8 podzemnih spratova, ali je samo 4 otvoreno za javnost
Najzanimljivija je zajednička velika kuhinja u kojoj su imali peći i kontrolisano ognjište, još jedna zagonetka dobro organizovanog urbanog prostora iz davne prošlosti.
Najpoznatiji deo ovog podzemnog kompleksa je crkva i groblje na drugom spratu ispod zemlje
Hrišćani su se za vreme Rimskog progona skrivali u ovim gradovima i to uspešno.
Tatlarin je otkriven tek 1975. jer je originalni ulaz bio zatrpan, ovaj podzemni kompleks otvoren je za javnost tek 1991.
Sanitarni čvor u ovom kompleksu je napravljen na potpuno normalan način s još uvek sasvim upotrebljivim sistemom zatvorene kanalizacije i ispiranja uz pomoć tekuće vode, uključujući i splet kupatila sa tekućom vodom .
Smatra se da je ovaj kompleks star 3000 godina, što predstavlja još jedno arheološko čudo.
Do Taltarina se dolazi uzanim prolazom od 15 metara dužine, nakon ulaza sledi relativno velika dvorana sa okruglim tipičnim teškim kamenim vratima.
U prvom ulazu prema donjim spratovima pronađena su tri ljudska skeleta iz Rimskog perioda.
Ovaj podzemni kompleks je imao nekoliko neprobojnih kamenih barijera, svaki sprat se mogao odvojeno napajati vodom i vazduhom, sadržavao je staje, kuhinju, mnoge ostave i žitnice i zajedničke prostorije te hram i podzemno groblje.
Čini se da su ljudi u njemu mogli izdržati zatvoreni godinama bez da imaju ikakvog dodira sa spoljašnjim svetom.
Ozkonak je jedan od podzemnih gradova koji takođe zapanjuju svojom konstrukcijom, grad je napravljen duž vulkanskog granita, ima 10 privatnih odvojenih soba, zajedničke prostorije, četiriri velike dvorane, jedan dugački uski prolaz, osam bunara za vodu, četiri grobnice, zasebne ventilacijske sisteme, vinariju, te mnoge stražarnice stupice duž ulaznog koridora i popratnih prolaza.
Najviše zapanjuje još uvijek upotrebljivi sistem komunikacije s ceevima 5 centimetara u dijametru tako da se bez problema moglo komunicirati iz jedne u drugu sobu.
Predvorje i ulaz imaju na plafonu rupe, u koje se ulevalo vrelo ulje koje bi sprečavalo neprijatelje da uđu dublje u podzemni kompleks.
Ozkonak je otkriven tek 1972. godine, ali je za sada tek otkopano 10 spratova koji nisu u potpunosti istraženi, četiri su otvorena za javnost.
Nadamo se da će se u skoroj budućnosti o ovim prastarim urbanim podzemnim kompleksima znati i saznati još i više, do tada uživajte u fotografijama čudesnih pejzaža i iskopina iz Kapadokije.
Autor: Ljubica Šaran/izvor:Matrix World
Za objavu na TAMOiOVDE prilagodio: Bora*S
44.078333
22.095278
Sviđa mi se Učitavanje...
Nevzat Ajdin (39), osnivač jednog od najuspešnijih brendova Turske, firme za dostavu hrane „Jemeksepeti“, razvijao je ovaj biznis 15 godina da bi ovog proleća odlučio da je vreme da je proda i to za 589 miliona dolara.
TAMOiOVDE 