FROJDOVSKI POGLED…

tamoiovde-logo

Kada se čuje ime “Frojd” svi odmah pomisle na psihijatriju, psihologiju, terapiju i, najverovatnije, onaj čuveni psihoterapijski kauč, gde jadni pacijenti leže dok im psiholog čita misli i prodire u najdublje dubine duše.

Sigmund_Freud_LIFEIako ta slika (mislimo na kauč i psihologa, ne na to da ovaj čita misli) možda donekle i liči na onu koja se mogla videti u Frojdovoj kancelariji početkom 20. veka (a ponegde je danas možemo videti), činjenica je da psihoanaliza jedna ozbiljna teorija, može se nazvati i pokret, koji je promenio psihologiju i srodne nauke, maltene iz korena.

Isto tako je i zauvek promenio i čovekovo shvatanje ljudske psihe i njegov pogled na neke stvari, u toj meri da je mnogim ljudima (pogotovo muškarcima) koji su se susreli po prvi put sa psihoanalizom, neprijatno da narednih par dana posle toga pozovu sopstvenu majku (videćemo kasnije zašto).

Ovo nije tipičan udžbenički tekst pa nećemo pisati o ovoj temi na način na koji se radi u njima, gde se, pre nego što se pređe na konkretnu diskusiju o temi, raspreda naširoko i naveliko o samom autoru teorije i njegovom životu, šta je jeo, pio i koji broj cipela je nosio. Ovakav način pisanja je posebno karakterističan za tekstove koji se bave psihoanalizom, jer je očigledno Frojd bio osoba o kojoj se ima svašta nešto reći.

Što se potreba ovog članka tiče, davaćemo samo važne informacije, to jest one koje se tiču psihoanalize kao teorije, bez ulaženja u to kada je, u minut, sat i dan, nešto palo Frojdu (ili nekom drugom autoru) na pamet.

Dakle, Frojd. Ko je on bio i šta je radio, ukratko? Prvo što će svi pretpostaviti je to da je Frojd bio psihijatar, psiholog, psihoterapeut ili nešto slično. Međutim, on nije bio ni jedno, ni drugo, ni treće. Možda je ovo treće postao kasnije, kada je već ozvaničio svoju teoriju i počeo od nje da zarađuje (tj. da prima klijente). Ali, pre prihvatanja psihoanalize u naučnim krugovima Frojd je bio običan lekar, tačnije neurolog. Poreklom je bio Austrijanac, a živeo je i radio krajem 19. i početkom 20. veka.

Ono što je dalje bitno za ovu diskusiju je to da je Frojd svoj rad nad ljudskom psihom počeo kod svog kolege i prijatelja, J. Brojera, koji je radio sa histeričnim pacijentima i pokušavao da ih “leči” metodom hipnoze. Ovaj hipnotički rad sa ljudima se pokazao kao validan i efikasan način da se osoba oslobodi od histerije.

Histerija je stari naziv za jednu vrsta psihološkog fenomena, gde dolazi do nekontrolisanog ispoljavanja emocija, a danas se uglavnom tako označavaju neuroze. U velikom broju slučajeva, kada se govorilo o histeriji mislilo se na psihosomatski poremećaj – na fizičku tegobu izazvanu nekakvim psihičkim problemom. E sada, kako su u stvari ova dvojica lekara lečila ljude od histerije, šta je tu zapravo bilo “lekovito” i zašto baš hipnoza?

Brojer je prvi i već ranije primetio da su neke somatske tegobe izazvane nekim psihičkim sadržajem. Bitna stvar ovde je uticaj jednog mehanizma, koji će zapravo ući u teoriju psihoanalize kao jedan od glavnih mehanizama funkcionisanja psihe, a to je potiskivanje. Ono što se dešava kod histeričnih (neurotičnih) osoba to je da osoba potisne neki emocionalni sadržaj – najčešće neku traumu ili neku neprihvatljivu misao.

Dalje, usled nemogućnosti svesne obrade ovog materijala (iz činjenice da je on potisnut, takoreći “gurnut pod tepih”), te i rešenja i oslobađanja tenzije, on mora negde da ode i da se ispolji. Najčešće se viđa situacija da se ovaj nepoželjan sadržaj, ta potisnuta energija, vrati kroz neku fizičku tegobu. Osoba, naravno, nije svesna da je nešto potisnula (proces potiskivanja je inače nesvestan i ne može se kontrolisati), te nema pojma da njen fizički problem ima bilo kakve veze sa nečim u dubini njenog uma. Brojerova ideja je bila da će fizička tegoba da se reši ukoliko se reši psihički problem, a on će se rešiti jedino ako ga osoba svesno obradi, ako ga se seti.

Baš zato je potrebno da se taj momenat pre potiskivanja, kada je osoba i dalje bila svesna tog sadržaja, vrati u njeno sećanje – a najbolji metod za to je hipnoza. Naravno, njegova ideja je bila dobra, jer su osobe posle hipnotičke seanse i prisećanja problema (npr. nekog traumatičnog događaja koji je potisnut) uglavnom se oslobađale fizičkih smetnji.

Da bi čitaocima bilo jasno o čemu ovde govorimo, navešćemo jedan primer iz prakse. Kod njih je došla neka devojka koja nije mogla da pije vodu – kad god krene da pije vodu počne da se guši i muka joj je. Kao da je bila nekako alergična na vodu, što je skoro pa nemoguće (ovaj poremećaj zapravo postoji ali je veoma, veoma redak). Terapeuti su pretpostavljali da je ovaj problem u stvari delo neke potisnute traume ili neprijatnog događaja, a ne stvarna alergija za vodu, za šta se ispostavilo da su u pravu.

Međutim, devojka nije uspevala da navede nijedan traumatičan / neprijatan događaj koji se desio i koji bi imao veze sa tim što ona ne može da pije vodu. Kada je hipnotički vraćena kroz sopstveno sećanje, devojka je spomenula jedan prizor koji je videla – psa koji liže čašu i pije vodu iz jedne od čaša koja se nalazila u kuhinji (iz tih čaša je i ona pila). Ovaj prizor je za nju bio toliko gadan, da ona na njega nije nikako odreagovala već ga je potisnula; ali se on vratio u formi “alergije” na vodu, mučnine, gušenja i odbojnosti prema pijenju vode.

U trenutku osvešćivanja sećanja, devojka je pala u afekt i postala užasno besna, što je u stvari predstavljalo njenu zakasnelu reakciju na prizor psa koji pije vodu, da bi trenutak kasnije uspešno mogla da pije vodu koju joj je ponudio terapeut. Od tog momenta, više nije imala odbojnost prema vodi – došlo je do osvešćivanja neprijatnog sadržaja i njegove obrade kroz emocionalno pražnjenje.

Dakle, jasno vam je kojom logikom ova priča ide – psihički sadržaji se moraju adekvatno i na vreme obrađivati, a ukoliko se ne obrade, onda to mora da se uradi u nekom trenutku kako se energija ne bi zadržavala i pravila problem. Upravo ovo zapažanje je inspirisalo čuveni Frojdov “hidraulički” model uma. Naime, Frojd je, na osnovu ovakvih i sličnih slučajeva, došao do teorije uma po kojoj se ovaj ponaša kao neka vrsta hidraulične mašine, gde su misli i čitav psihički sadržaj analogni vodi.

Zna se da, ukoliko imate jedan sud sa vodom, pa pritisnete vodu na jednom kraju, ona će izaći negde na drugom. Količina vode se neće izmeniti ukoliko primenite pritisak na jedan deo suda, već će samo vizuelno delovati kao da je tu ima manje, ali će je zato negde biti više. Tako, smatra Frojd, funkcioniše i ljudski um – postoji fiksna količina psihičke energije koju ne možete uništiti i ako je potisnete sa jedne strane, izaći će negde drugde. Dakle, ona se mora negde manifestovati, bilo u nekom drugom delu uma, bilo kroz fizičku energiju kao neka zdravstvena tegoba (psihomatska bolest).

Ovo je bio veliki pomak za Frojdovoa shvatanje i uspostavio korene psihoanalitičke misli. Iako je ovo krucijalna pretpostavka i važan temelj teorije ovo je samo mali deo onoga što je Frojd “otkrio”, a o tome ćemo u sledećem tekstu.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (1)

Prethodni ćlanak: AUTIZAM

______________________________________________________________________________________

Advertisements

UMEĆE LJUBAVI…

tamoiovde-logo

 Da li je ljubav samo osećanje

Puno je toga napisano o ljubavi kao osećanju, ali malo o ljubavi kao sposobnosti. Erik From je, doduše, pisao o ljubavi kao “umeću” i pokušao da objasni iz čega se to umeće sastoji.

———————————————————————————————————————-

„„Je li ljubav umeće? Ako jeste, ona zahtijeva znanje i trud. Ili je ljubav ugodno osjećanje koje se rađa slučajno, nešto što čovjeka »obuzme« ako ima sreću?” , pita se From.

Dok većina ljudi veruje u ovo drugo, From, u svojoj knjizi “Umeće ljubavi” objašnjava ljubav kao veoma složeno umeće. Činjenica je da ljudi ne smatraju ljubav nevažnom. Oni su gladni ljubavi: iako gledaju bezbroj filmova o sretnim i nesretnim ljubavima, iako slušaju stotine tričavih pjesama o ljubavi — ipak će jedva ko pomisliti da bi išta trebalo naučiti o ljubavi.

To se čudno stanovište zasniva na više pretpostavki koje, ili pojedinačno ili kombinirano, teže da ga podrže. Većina ljudi shvata problem ljubavi ponajpre kao problem kako biti ljubljen, a tek onda kao problem voljenja, kao problem nečije sposobnosti da voli.

Zato je za njih problem: kako biti ljubljen, kako biti vredan ljubavi. U težnji za tim ciljem oni slijede nekoliko puteva. Jednim se naročito služe muškarci, a to je put koji im obećava uspjeh, moć i bogatstvo, koliko socijalna granica nečije pozicije dopušta. Drugi su put osobito izabrale žene, one se trude da budu privlačne, njegujući telo, uređujući odjeću itd.

Ostali se načini postizavanja privlačnosti, koje usvajaju i muškarci i žene, sastoje u razvijanju ugodnih manira, zanimljive konverzacije, u skromnosti, dobronamernosti, u nastojanju da se bude od koristi.

Mnogi od načina da postanemo vrijedni ljubavi isti su kao i načini kojima postižemo uspehe: „zadobiti prijatelje i uticajne ljude“. Zapravo, ono što većina ljudi u našoj kulturi podrazumeva pod — biti vredan ljubavi — u suštini znači „-biti popularan“ i „imati seksipila“.

* Pogrešne predstave o ljubavi

>>> Važnost objekta ljubavi nasuprot sposobnosti voljenja

Pošto smo usvojili stanovište da se nema šta učiti o ljubavi, druga premisa je pretpostavka da je problem ljubavi problem objekta, a ne problem sposobnosti. Ljudi vjeruju da je voleti lako, ali je teško naći pravi objekt ljubavi, ili pravu osobu koja bi nas volela. Za to stanovište postoji više razloga čije poreklo moramo tražiti u samom razvitku modernog društva. Jedan je razlog velika promena u izboru »objekta ljubavi« koja se zbila u dvadesetom veku.

U viktorijansko doba, kao i u mnogim tradicionalnim kulturama, ljubav većinom nije bila spontano lično iskustvo koje je moglo dovesti do braka. Naprotiv, brak je bio ugovaran prema konvenciji — ili između porodica partnera, ili pomoću bračnog pregovarača, ili bez tak vih posrednika. Brak je sklapan iz socijalnih motiva, a pretpostavljalo se da će se ljubav razviti pošto je brak već sklopljen.

U posljednjih nekoliko generacija ideja romantične ljubavi je postala gotovo univerzalna na Zapadu. U Sjedinjenim Državama, mada obziri konvencionalne prirode nisu potpuno odsutni, ljudi u velikoj meri traže »romantičnu ljubav«, lični doživljaj ljubavi, koji ih zatim treba da dovede do braka. Ta nova ideja slobode u ljubavi morala je znatno uvećati važnost objekta nasuprot važnosti funkcije.

>>> Tržišna orijentacija u ljubavi

S tim je faktorom usko vezana i druga karakteristična osobina savremene kulture.Čitava se naša kultura zasniva na apetitu za kupovanjem, na ideji uzajamno korisne razmjene. Sreća savremenog čoveka sastoji se u zadovoljstvu koje mu pruža gledanje izloga i kupovanje svega onoga što on sebi može priuštiti da kupi, bilo za gotovinu, bilo na otplatu. On (ili ona) promatra ljude na sličan način.

Za muškarca je privlačna devojka, a za ženu privlačan muškarac, nagrada koju traže. »Privlačan« obično znači zgodan omot osobina koje su popularne i tražene na tržištu personalnosti. Ono Što specifično čini ličnost privlačnom zavisi o modi vremena, u fizičkom kao i duhovnom smislu. Dvadesetih godina bila je privlačna djvojka koja puši i pije, koja je neuglađena i izazovna; danas moda više zahteva privrženost domu i povučenost. Pri kraju devetnaestog i na početku ovog veka muškarac je morao biti agresivan i ambiciozan — danas mora biti društven i tolerantan, kako bi imao privlačan »omot«.

Na svaki način, čovek se zaljubljuje u partnera takvih ljudskih kvaliteta kakve su dostupne njegovoj vlastitoj mogućnosti razmenjivanja. Spreman sam, dakle, za pogađanje: predmet mora biti poželjan sa stanovišta njegove socijalne vrednosti, a u isto vrijeme mora me želeti uzimajući u obzir sve moje otvorene i prikrivene osobine i mogućnosti. Tako se dve osobe zaljubljuju kad osjećaju da su našle najbolji raspoloživi predmet na tržištu, uvažavajući ograničenja vlastitih prometnih vrednosti.

Kao i pri kupovanju nekretnina, često prikrivene mogućnosti, koje se mogu razviti, igraju znatnu ulogu u tom pogađanju. Ne bi nas trebalo iznenaditi da u društvu, u kojem tržišna orijentacija prevladava i u kojem je materijalni uspjeh vrhunska vrednost, i ljudski ljubavni odnosi slede obrazac razmene koji vlada na tržištu roba i radne snage.

>>> O ljubavi se nema šta učiti

Treća greška koja vodi do pretpostavke da nema ničega što treba učiti o ljubavi leži u zbrci između početnog doživljaja »zaljubljivanja« i trajnog stanja »ljubavi« ili, bolje rečeno, »ostajanja« u ljubavi. Ako dvoje ljudi koji su bili stranci, kao što svi mi jesmo, iznenada dopuste da se zid između njih sruši, osete bliskost, sjedinjenost, taj trenutak sjedinjenja jedan je od najblaženijih, najuzbudljivijih doživljaja u životu. Taj doživljaj je još krasniji i čudesniji za osobe koje su bile osamljene, izolovane, neljubljene. To čudo iznenadne intimnosti često je olakšano ako je spojeno sa seksualnom privlačnošću i zadovoljenjem, ili njima podstaknuto. Međutim, ta vrsta ljubavi nije po samoj svojoj prirodi trajna.

Dva se bića dobro upoznaju, njihova intimnost gubi sve više svoj čudesni karakter, dok njihov antagonizam, njihovo razočaranje i uzajamna dosada ne ubiju i ono što je još preostalo od prvotnog uzbuđenja. Ipak, oni to sve ne znaju na početku: zapravo, oni uzimaju intenzitet zanesenosti, ono »ludovanje« jednoga za drugim, kao dokaz intenziteta njihove ljubavi, dok to može svedočiti samo o stupnju njihove prethodne usamljenosti.

To stanovište — da ništa nije lakše nego voleti — ostalo je i dalje pretežno shvatanje o ljubavi uprkos obilnim dokazima o suprotnom. Nema gotovo nijedne aktivnosti, ili pothvata, koji, kao ljubav, započinju s tako velikim nadama i očekivanjima, a koji se ipak tako redovno izjalovljuju. Kad bi to bio slučaj s bilo kojom drugom aktivnosti, ljudi bi bili radoznali koji su razlozi tom neuspehu i šta bi čovjek mogao uraditi da to poboljša — ili bi se naprosto odrekli svakog nastojanja. Budući da je to drugo nemoguće kad se radi o ljubavi,čini se da postoji samo jedan način da se prevlada neuspeh u ljubavi — da se istraže razlozi tom neuspehu i da se nastavi sa proučavanjem smisla ljubavi.

* Kako naučiti umeće ljubavi

Prvi korak u tom nastojanju je spoznaja da ljubav predstavlja sposobnost, umeće, baš kao što je život umeće; ako želimo saznati kako se voli, moramo i dalje nastojati u istom smislu kao što to moramo činiti kad želimo svladati bilo koje drugo umeće, recimo muziku, slikarstvo, drvodeljstvo, umeće medicine, ili inženjerstva.

>>> Koji su nužni stupnjevi u ovladavanju bilo kojim umećem?

Proces ovladavanja umećem može se prikladno podijeliti na dva dela: jedno, ovladavanje teorijom, i drugo, ovladavanje praksom. Ako želim ovladati umećem medicine, moram prvo poznavati činjenice o ljudskom telu i o različitim bolestima. Kad imam sve to teorijsko znanje, nisam nikako merodavan u ocjeni umeća medicine. Postaću majstor tog umeća tek posle velike prakse, dok se rezultati mog teorijskog znanja i moje prakse ne stope u jedno — u moju intuiciju, tu suštinu majstorstva u svakom umeću. Ali, i pored svladavanja teorije i prakse, postoji i treći faktor nužan da netko postane majstor u bilo kojem umeću — ovladavanje umećem mora biti naš najviši cilj.

Iskustva u radu sa klijentima u mojoj dugogodišnjoj praksi psihoterapeuta uverila su me da su, u krajnjoj analizi, svi psihološko emotivni problemi ljubavne prirode, da su povezani sa nekim nedostatkom sposobnosti voljenja sebe, drugih, rada, života…Frojd je govorio o tome da je silj psihoterapije da se osoba osposobni da voli i radi. Mislim da je to jedan te isti cilj. I sposobnost za rad je produkt ljubavi.

>>> Odakle ljubav i da li je stvarno aktivnost?

Igrom evolucije i svojim stalnim razvojem, čovjek postaje prva vrsta izbačena iz svoje povezanosti sa prirodom. Od životinjskih međuodnosa, vođenih pretežno instiktom, u njemu ostaje samo trag i ono što mu se dešava kroz život, nije više određeno sigurnim sponama prirode, već njegovim vlastitim snagama i borbom.

Svest o tome da za njega ništa nije predviđeno, da njegova egzistancija nije osigurana i uljuljkana u naručje prirode, vec zavisi od njega, svest da će taj život, ionako nesiguran, neizbežno završiti, a on tu neće moći ništa, svest da je sam u svom postojanju – u čoveku izaziva strah i usamljenost, koju From naziva „izolovanošću“. Ona izaziva stid, nelagodu i anksioznost, ako je ne uspijemo savladati, ona izaziva povlačenje iz stvarnog sveta, pri čemu on nestaje, što nije ništa drugo nego ludilo. Kroz istoriju, razvili su se različiti pokušaji savladavanja izolovanosti:

a) Orgijastička stanja – ulazak u stanje transa, prilikom rituala, u grupi ljudi. Tako osećamo povezanost sa grupom, sa drugim ljudima, a i ostatak sveta nestaje, pa se nemamo iz čega osećati izolovani. Odjek ovakvih rituala u modernim, zapadnim kulturama, jeste uživanje droge i alkohola, ili seksualni odnosi, podstaknuti samo željom da se doživi orgazam. Rezultat ovih stanja je intenzivan, kratkotrajan i snažno obuhvata i psihu i telo.

b) Komformizam – utapanje u grupi ljudi, potreba da ugušimo ili sakrijemo sve što nas čini posebnim, da bi smo bili deo nečega, da ne bismo bili sami. Gubi se individualnost, prihvata nametnuto mišljenje, a potreba da budemo drugačiji zadovoljava se nevažnim, sitnim detaljima.

c) Stvaralačka aktivnost – stvaranje kreativnog ili umetničkog dela sa kojim umetnik srasta, spaja se i prestaje biti izolovan.

Kako ovi načini sjedinjavanja, očito, nisu zadovoljavajući ni trajni, ljudskom rodu ostaje samo – ljubav, sila koja drži na okupu porodicu, društvo i sprečava plimu ludila. „Bez ljubavi, ljudski rod ne bi mogao opstati ni jedan dan.“ Ljubav nije sve ono što njome smatramo. Ponekad je to simbiotička povezanost, slična vezi majke i fetusa, u kojoj su oboje potrebni jedno drugome. Psihička simbioza ima dva oblika, sadistički – aktivan i mazohistički – pasivan.

Potčinjavanje drugih pod svoju kontrolu ili stavljanje sebe pod tuđu vlast – ništa od toga nije ljubav. Ona je aktivnost u kojoj pojedinac ne gubi, već zadržava ili čak pronalazi svoje ja. Iako je aktivnost, ona nije poput radnog vremena, provedenog u mukotrpnom radu za tuđe ciljeve, neusmjerenog na vlastito zadovoljstvo, izgrađivanje i pronalaženje, ali materijalno produktivnog. Ljubav ne proizvodi ništa, ali smo usmereni na to da dajemo, u nju ulažemo aktivno ucešće.

Davanje nije odricanje od svoga, već dokaz da u nama postoji život, da imamo šta da pružimo onoj osobi koju volimo. Davanje znači i dobijanje. „U činu davanju nešto je rođeno i obe osobe koje učestvuju u tom činu zahvalne su za život koji je za njih rođen.“

* Šta nam je to potrebno za ljubav?

Davanje koje znači primanje, nemoguće je bez iskrenosti i odsustva sebičnosti. Ljubav je moguća samo za zreo karakter, jer se on, kao takav, ne plaši dati sebe. Potrebne su još neke osobine.

a) Briga – nju najbolje pokazuje briga majke za dijete. Ljubav traži da nesebično i aktivno podstaknemo razvoj i rast osobe koju volimo. „Čovjek voli ono oko čega se trudi i trudi se oko onoga što voli.“

b) Odgovornost – u ljubavi imamo dovoljno energije da odgovorimo na potrebe osobe koju volimo, otkrivši ih sami ili vodjeni njenom sugestijom.

c) Poštovanje – znamo ko je zbilja objekat naše ljubavi, pružamo sve što imamo, dobro znajući sve mane voljene osobe, ne pridajući joj osobine koje bismo zeleli da je karakterišu.

d) Poznavanje – omogućava da zanemarimo svoju emotivnu reakciju i voljenu osobu vidimo kao što se ona vidi. Prodiremo u dubinu njene ličnosti i znamo kako joj pomoći. Na ovaj način pokušavamo otkriti tajnu ljudske prirode, jer ako se odreknemo kognitivnog puta, misli i destrukcije, nasilja i rastavljanja jedinke, što je samo uništava, ostaje nam samo put ljubavi. To sjedinjenje daje nam osećaj da smo postali jedno sa voljenom osobom i sa celim svijetom, da smo upoznali. No, ovom osećaju spajanja mora predhoditi kongitivno poznavanje psihičkih osobina osobe koju volimo.

* Koga mi volimo?

Ljubav je aktivnost usmerena na jednu osobu, ali tako da kroz nju učimo da volimo celi svet i sve ljude. Ljubav se ne meri objektom koji volimo, već umećem kojim ga volimo, njega i celi svet. Usmjerena je na različite objekte, i tako razlikujemo različite vrsta ljubavi:

a) Bratska ljubav – osnova svih vrsta ljubavi. Prema svakom ljudskom biću osećamo brigu, odgovornost, poštovanje i poznavanje. Ona povezuje ravnopravne ljude, vodjena je potrebom da se upozna, da se ne sudi površno, već da se prodre u dubinu tuđe tuge, straha, nemoći. Odlikuje se saosećanjem i željom da se pomogne.

b) Majčinska ljubav – javlja se u dva vida. Prvi je briga i odgovornost za telesni rast i razvoj, a drugi je ulevanje volje i ljubavi za životom. Razvija osećaj da je divno biti živ, ali je taj osećaj moguć samo ako i sama majka to oseća. Usmerena je ne samo na malo dete, već na dete koje raste, razvija se i osamostaljuje se, što je najteži trenutak za majku ako nije naučila da voli druge ljude. Nesebična je i bezuslovna, dobijamo je “besplatno”, samo zato što postojimo, i ne moramo se boriti za nju. Sa druge strane, postoji očeva ljubav, koja je uslovljena i koju moramo zaslužiti zadovoljavajući postavljene kriterijume.

c) Erotska ljubav – želja za potpunim sjedinjenjem i stapanjem sa drugim ljudskim bićem. Ova ljubav nije zaljubljenost, ni seksualno privlačenje, ni razgovor o intimnim stvarima, ni sloboda da se svađamo, ni zajednički pogled na život, ni sebičnost u dvoje. Ona je pomalo od toga svega, i odluka da ćemo živeti za tu osobu koju odlikuju osobine svojstvene samo njoj. Ljubav je i čin volje i individualna privlačnost.

d) Ljubav prema sebi – briga za sebe, kao posebnu ličnost, bez koje ne bismo imali hrabrosti otvoriti se i dati sebe. Razlikuje se od sebičnosti, jer sebičnst nije ljubav – samo prazna osoba pokušava da se utopi u samo za sebe omiljenim bogatstvima. Čovjek koji voli ljudska bića, sasvim prirodno, voli i sebe jer je i on ljudsko biće.

e) Ljubav prema Bogu – potreba za sjedinjenjem sa vrhovnom bićem, nečim što je veće od nas samih. Od stepena razvoja pojedinca zavisi da li će u predstavi Boga tražiti majku ili oca, ili ga prihvatiti kao univerzalni princip, kao način života kroz koji će težiti da postane deo pravde, samilosti i ljubavi.

Autor: Nebojša Jovanović
Izvor:danas.rs/07/07/2010 

___________________________________________________________________________________

ZASTRAŠUJUĆA LEPOTA…

tamoiovde-logo

Zavirite u najveću pećinu na svetu

U Vijetnamu se nalazi Son Dong, pećina toliko velika da bi u nju mogle da stanu čitave ulice s neboderima i automobilima…

images-2015-09-zavirite_u_najvecu_pecinu_na_svetu_aps_848817340U Nacionalnom parku „Fong Nja Ke Bang“, 450 kilometara južno od Hanoja, nalazi se pećina koju je 1991. godine otkrio Ho Hang, stanovnik jednog od obližnjih sela.

Već 2003. godine, ona je upisana u Uneskovu listu Svetske baštine.

Lokalno stanovništvo dugo se plašilo da uđe u nju zbog strašnih zvukova koji su odjekivali iz njenih dubina, a naučnici su kročili u nju tek 2009. godine, kada je utvrđeno da je najveća na svetu.

Najveća odaja Son Donga je dugačka više od pet kilometara, visoka 200 metara i široka 150 metara.

U njoj se mogu naći pećinske formacije poput stalagmita dugačkih 70 metara i litice visoke 250 metara, kao i životinjske vrste poput lisica.

Pogledajte ostale fotografije
Izvor:nationalgeographic.rs

__________________________________________________________________________________________

I ONE SU MEĐU NAMA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

ČUDO IZ DUBINA

Svetski okeani prepuni su čudnih stvorenja.

Cudo iz dubine, foto 1To je bio slučaj i kada je Stjuart Frejzer blizu Novog Zelanda izvukao potpuno providnu životinju nalik velikoj škampi. Naučnici navode da je reč o malo poznatom stvorenju „Salpa maxima„.

Ribar sa Novog Zelanda ostao je zbunjen kada je u vodi ugledao životinju nalik providnoj škampi.

„Dvoumio sam se da li da je izvučem iz vode. Ipak, radoznalost je prevladala pa sam životinju izvukao na čamac“, kaže Stjuart Frejzer.

Prema njegovim rečima, osećaj dok je držao bio je neverovatan.

Stjuart Frejzer na camcu„Prilično je čvrsta, pomalo kao stvrdnuti žele. Unutra je cela providna sem jednog narandžastog loptastog dela“, objašnjava Stjuart.

Prirodno, odmah je i fotografisao čudnog stvora, a svi lokalni ribari i prijatelji ostali su zbunjeni kada im je pokazao.

„Nemamo nikakvu ideju koja je ovo životinja, pošto nikada nismo videli ništa slično“, dodaje Novozelanđanin.

Cudo iz dubine, foto 2Međutim, Debora Kraknel, vođa istraživačkog odeljenja Nacionalnog morskog akvarijuma u Plimutu, kaže da ona veruje da je to stvorenje poznato kao Salpa maxima, o kojoj se vrlo malo zna.

Obično naseljava hladnija mora, ali se ponekad veće koncentracije ovih životinja mogu naći i u toplijim delovima okeana.

rts.rs (21. jan 2014)

_________________________________________________________________________________________

NOVA VRSTA BUBE S NARANDŽASTIM TUFNAMA I SREBRNOM KOSOM

TAMOiOVDE-Buba sa srebrnom kosomNova i pomalo čudna vrsta insekta pronađena je nedavno u prašumama Južne Amerike. Inače ona je samo jedan insekt od 60 novootkrivenih vrsta iz prašuma  južnoistočnog Surinama….

Južni Surinam je poznat naučnicima kao jedno od poslednjih mesta na planeti gde postoje velika prostranstva netaknute tropskih šuma.

Za šestonogu bubu sa srebrnom „kosom“ naučnici smatraju da je ovo insekt poznat kao „nimfa“. Novootkrivena neobična buba je dugačka sedam milimetara, dok sa svojom srebrnom kosom podseća na popularnu lutku trol iz devedesetih godina.

Neobična buba je karakteristična je po tome što na zlatnom oklopu ima narandžaste pruge i tačkice, i srebrnu „kosu“.

Naučnici (biolozi) smatraju da  se ovaj čudni insekt  „uklapa“ tj pripada porodici nimfa: Dictyopharidae, Nogodinidae, Lophopidae, i Tropiduchidae.

Zanimljivostidana.com.

_________________________________________________________________________________________

NOVA VRSTA PTICE OTKRIVENA U PRESTONICI  KAMBODŽE

TamoiOvde-kambodza-nova-ptica-kambodzanska-krojacica-2apTamoiOvde-_kambodza-nova-ptica-kambodzanska-krojacica-Nova vrsta ptice otkrivena je juče u Kambodži – i to ne u udaljenoj prašumi, već u glavnom gradu te zemlje.

Prema izveštaju Društva za očuvanje sredine sa sedištem u Njujorku, „kambodžanska krojačica“, kako su nazvali vrstu, veličine je vrapca i naseljava nisko, vlažno šipražje Pnom Pena i drugih lokacija van grada.

Ptica je siva sa braonkastocrvenom kapicom i crnim vratom.

U saopštenju se navodi da je još samo jedna vrsta jedinstvena za Kambodžu, kambodžanski drozd, endemski za planinski masiv Kardamom.

Beta | Foto: AP | blic.rs/27. 06. 2013.

___________________________________________________________________________________________

OTKRIVENA NOVA VRSTA SISARA 

 TamoiOvde-olingito-Tim istraživača sa Smitsonijan instituta u Vašingtonu objavio je danas da je otkrio novu vrstu sisara nazvanu olingito.

Kako prenosi AP, reč je o prvoj novoj vrsti mesoždera otkrivenoj na Američkom kontinentu u poslednjih 35 godina.

Veličine rakuna, sa njuškom medveda, olingito živi u planinskim šumama Ekvadora i Kolumbije.

Ovaj mali sisar, težak u proseku oko jedan kilogram, aktivan je noću kada skače po krošnjama drveća u potrazi za hranom.

blic.rs/Tanjug 15. 08. 2013 /Foto: AP

_________________________________________________________________________________________

BIOLOZI OTKRILI NOVE VRSTE RIBA NA NOVOM ZELANDU

Grupa biologa došla je do fascinantnog otkrića tokom istraživanja mora oko obala Novog Zelanda kada su pronašli do sada nepoznate vrste riba.

314764_nove-vrste-riba_f

Naučnici sa univerziteta Aberdin sa svojim „otkrićima“

Pomorski biolozi sa univerziteta u Aberdinu koji su vršili istraživanja na severu Novog Zelanda u blizini ostrva Kermadek otkrili su nekoliko novih vrsta riba.

 Tokom sedam dana koliko je trajala njihova ekspedicija, načinili su oko 6.500 fotografija i uhvatili oko stotinu riba. Najveći broj novih vrsta koje su otkrili pripada rodu jegulja. Među otkrivenim vrstama je i takozvana „riba pacovka“ koja je poslednji put uhvaćena pre 100 godina i za koju se smatralo da je izumrla.

 Neke vrste jegulja živele su na takvim dubinama da su gotovo sasvim prozirne usled nedostatka sunčeve svetlosti, dok su kod drugih oči zakržljale, takođe zbog života u mračnim morskim dubinama.

M.M. | blic.rs/18. 02. 2013. 

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

MORE, ĆU SE KAČIM…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________

VELIČANSTVENE STENE BELOGRADČIKA

Subota, 28. jul 2012. godine. 

Dvadeset članova Društva „SOKO“, kreće u pohod ka galeriji prirodnih fenomena u susednu Bugarsku.

Prvo odredišno mesto-grad Belogradčik.

Tvrđava i  stene Belogradčika.

Nije mi ovo prvi „susret“ sa veličanstvenim stenama.

No, svaki novi susret i doživljavanje ovog nestvarnog, prirodnog fenomena ostavi me bez  daha.

 Dok povratim dah, delovi doživljavanja i preživljavanja bajke, zabeleženi okom kamere u rukama Jordanovim.

Bora*S

video: by Jordan D

MOJE VREME U „JAMA CAFFE“-u NA DUBINI OD 400 METARA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________
HALO, HAVE A DRINK IN BAR AT 400 METERS BELOW GROUND!

BORSKI “ JAMA CAFFE“

Nedavno sam Ovde objavio vest o izgradnji i opremanju ove nesvakidašnje atrakcije.

Bila je to ekskluzivna vest u februaru mesecu, ove,2012. godine i bilo mi posebno drago što sam istu obznanio među prvima.

Ovih dana, tačnije 26. aprila, zahvaljujući predusretljivosti, razumevanju i ljubaznosti menadžmenta RTB Bor Grupe i rukovodstva Jame, sa neskrivenim oduševljenjem imadoh priliku, da opet, među prvima „konzumiram doživljaj“ spuštanja i boravka u ovom jedinstvenom i apsolutno ekskluzivnom prostoru na dubini od 400 metara u utrobi zemlje.

I nema tu šta da se puno priča. Doživeti treba!

Prosto-Fascinantno!

***  The Bor underground pit „Jama“ is one of the safest in Serbia an that is why RTB Bor wanted to allow visitors to this part of the copper company. Descending in a unique mining elevator into „the center of the Earth“ and sightseeing the  underground pit area and sipping drinks there, is certainly an experience to remember.

The bar as a unique attraction in Serbia, is located 400 meters below ground, on the 11th horizont of the Bor underground pit „Jama“. It is decorated and furnished in such a way to present visitors  the real working atmosphere and conditions where generations of miners have worked here at depths of up to 700 meters, where they have been eaming and still eam their bread.

 


DVE SREĆE NIGDA NEMA ZA ČOVEKA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________

Za nevine si odveć ti mila.
Ljubazna odveć,  ljubavi da se latiš!
Za pola sveta ti bi sreća bila,
Al’ sama nikad sreću nećeš znati;

Dve sreće nigda nema za čoveka –
Jesi li videla brzu, moćnu reku?

Obale cvatu, ali celim tokom
Dno joj je uvek hladno i duboko!
M.J. Ljermontov