MEDIJANA, LUNA I ASKLEPIJE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Medijana je bila carsko imanje u predgrađu antičkog Niša – Naisusa – sa raskošnom rezidencijom i visoko organizovanom ekonomijom.

Medijana-TAMOiOVDE-Image2156

Medijana-Niš
Foto:Bora*S

  Krajem III i početkom IV veka počinje rezdoblje tetrarhije – četvorovlašća kada su neki od careva rođenih na prostorima današnje Srbije, vladali ogromnim Carstvom čije su se granice protezale od Britanskih ostrva do Male Azije, od Dunava, Rajne i Majne do Severne Afrike.

Maksimilijan Herkulije, Konstancije Hlor, Galerije, Licinije i Konstantin Veliki u nekoliko decenija svoje vladavine, učinili su svoj zavičaj središtem Imperije i sagradili u njemu gradove, palate, vile i druge građevine ravne onima u dotadašnjim centrima antičkog sveta.

Neke od ovih građevina dobro su poznate, druge se tek sada otkrivaju, a ne mali broj čeka buduće istraživače.

Konastantin Veliki (280.-337.g.n.e) rođen je u Nišu.

Car Konstantin-TAMOiOVDE-DSC09164

Car Konstantin Veliki
Foto:Bora*S

Carica Teodora-TAMOiOVDE-DSC09163

Carica Teodora
Foto: Bora*S

  Odrastao je i vaspitavan u njemu. Majka Helena bila je skromnog porekla. Njegov otac Flavius Valerijus Konstantijus Hlorus, utemeljivač dinastije, vodio je poreklo od Ilirika.

Konstantin Veliki je upravljao Rimskom carstvom od 306.-337. godine. Uspeo je da konsoliduje granice carstva i sredi unutrašnje prilike u vojsci i administraciji.

Godine, 313.  Milanskim ediktom priznao je hrišćanstvo kao državnu religiju. Preneo je prestonicu na istok u Konstantinopolj 330. godine i postavio temelje novom vizantijskom carstvu. Kao car, Konstantin se odužio svom rodnom gradu izgradivši raskošnu rezidenciju u luksuznom predgrađu antičkog Niša – Medijana.

Konstantin je često boravio u njoj i tu završavao državničke poslove. Istorijski spisi svedoče o zakonima iz 315. 319. 324. i 334. godine, potpisanim u Naisu.

Imao je dva sina Konstancija i Konstansa koji su nastavili očevu tradiciju.  

 


OGRADA SA HERMAMA (IV vek)

Tokom iskopavanja u Medijani 2000. godine, u sondi 7, severozapadno od vile sa peristilom otkrivena je ostava sa delovima bronzane ograde.

OGRADA SA HERMAMA -TAMOiOVDE-DSC09188

OGRADA SA HERMAMA-muzej Medijana Niš
Foto: Bora*S

     Radi se o delu montažne ograde od koje su sačuvane tri cele „table“, jedna fragmentovana i dve herme sa bistama Lune i Asklepija.

  Pravougaone „table“ ukrašene su krstastim i zrakastim trakama, po čijim su spojevima aplicirane lavlje i meduzine glave, šupljo livene. Iznad njih je kolonada polukružno zasvedenih niša sa stubićima.

Sa unutrašnje, grubo obrađene strane na svakoj tabli olovom su bila fiksirana po dva šiljka s polumesečastim i krstolikim ornamentom.

Glave božanstava izvedene su sumarno, shematizovano i idealistički, s naznačenim atributima polumesecom (Luna) i genitalijama (Asklepije).

U donjem delu herme prikazana su stopala u „apostolkama“.

 Tekst:ni.rs/muzej-medijana.

Priredio /foto: Bora*S


Asklepije-TAMOiOVDE-DSC09189

Asklepije
Foto: Bora*S

LUNA-TAMOiOVDE-DSC09192

Luna
Foto: Bora*S

TAMOiOVDE-DSC09185

Atributi-Genitalije
Foto: Bora*S

DSC09190

Stopala
Foto: Bora*S

NOVA GODINA: ISTORIJAT, OBIČAJI, STVARNOST…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________

CESTITKAVEČERAS VEĆI DEO ČOVEČANSTVA DOČEKUJE  NOVU GODINU.

 Prema antičkim autorima, proslavljanje Nove godine je nastalo od svetkovine rađanja Sunca, i tokom istorije, kako su se menjali religijski sistemi, menjali su se i kalendari i načini računanja vremena, pa i dan kada se dočekuje Nova godina.

U antičkom Rimu ona je počinjala na martovske kalende 1. marta, u Vizantiji početak godine je bio 1. septembar.

Prvi januar (januarske kalende) bio je u antička vremena dan kada su u Rimu konzuli stupali na dužnost. Tada je priređivano opšte slavlje, uz međusobna čestitanja i deljenje poklona.

Hrišćani su vekovima zazirali od obeležavanja Nove godine zbog protivljenja paganskim tradicijama, tek od XII veka postepeno se prihvata 1.1. kao početak kalendarske godine.

 Razne kulture i religijski sistemi imaju različite običaje vezane za doček Nove godine, ipak Gregorijanski kalendar danas se iz praktičnih razloga koristi u gotovo celom svetu.
RTV Vojvodine

230714-vatromet Kako se slavi Nova godina u svetu

Svaka zemlja ima svoje novogodišnje običaje: Španci u ponoć jedu grožđe i to po 12 zrnaca da bi bili srećni svih 12 meseci u godini, Grci jedu kolač u kojem se nalazi novčić, a Austrijanci pečenje kao simbol blagostanja.

 U Grčkoj se tradicionalno seče novogodišnji kolač u kojem se nalazi sakriveni novčić koji, prema verovanju, donosi sreću onome ko ga pronađe. Prvo parče hleba je za malog Isusa, drugo za oca kuće, a treće za kuću, ako se novčić nadje u trećoj kriški, te godine će rano doći proleće, a porodica se može nadati sreći cele godine. Grci često pozivaju posebnog prijatelja ili člana porodice da uđe prvi u kuću za kojeg se veruje da će uneti sreću i sprečiti loše stvari da uđu.

Nemcima je nezamisliva novogodišnja noć bez vatrometa. Oni svake godine za vatromet potroše 100 miliona evra. Tradicija da se u novogodišnjoj noći napravi buka potiče još iz srednjeg veka kada su ljudi zveckajući išli ulicama kako bi rasterali zle duhove. Novogodišnja trpeza je, takođe, simbolična. Supa od sočiva ili svinjetina su simbol blagostanja. Riba znači dobru budućnost, jer uvek pliva napred. Onaj ko za Novu godinu prostire veš, sam je kriv ukoliko u novoj godini bude morao mnogo da radi.

 Austrijanci na Novu godinu pripremaju svečani ručak koji uključuje pečenje, kao simbol sreće i blagostanja. A za desert sladoled od mentola u obliku deteline sa četiri lista. To su glavni uslovi za osiguravanje sreće u novoj godini za taj narod.

Na Novu godinu, Britanci strepe ko će im prvi doći u goste, jer, prema starim verovanjima, to znači koliko ćete imati sreće u novoj godini. Ako vam u goste bane muška osoba s poklonima, pravi ste srećković. Nemojte se previše nadati ako vas prvo poseti neka ženska osoba.

Stari sicilijanski običaj kaže da će sreća u novoj godini doći onima koji na Novu godinu jedu lazanje, no nesreća sledi svima koji na taj dan jedu makarone ili bilo koju drugu testeninu osim lazanja.
Za Novu godinu, Norvežani se časte pudingom od pirinča, a unutra sakriju jedan badem. Puding se servira u velikoj posudi, u kojoj se nalazi samo jedan badem. Poslužuje se u činijice, a veruje se da će osobu koja u svom pudingu pronadje badem, pratiti sreća i bogatstvo.

U mnogim kulturama se veruje da sve u obliku prstena donosi sreću, jer to simboliše „puni krug“, odnosno kraj jednog ciklusa. Iz tog razloga, Holanđani za Novu godinu jedu krofne, jer veruju da one donose sreću u novoj godini.

Običaj poklanjanja poljupca u ponoć u Americi potiče od maskenbala koji su bili uobičajeni tokom istorije. Prema tradiciji, maske su simbolizovale zle duhove iz stare godine, a poljubac je predstavljao pročišćavanje u novoj godini.

Japanci doček Nove godine obeležavaju ceo dan. Oni počinju u jutarnjim satima kada čišćenjem kuća, procesom poznatim kao „ousouji“, simbolično „teraju prašinu“ iz prošlosti i pripremaju dom za uspešnu novu godinu.

U Brazilu je običaj da se u novogodišnjoj noći nosi bela odeća za sreću i mir u godini koja sledi. Nakon slavlja u ponoć uz muziku, vatromet i večeru, Brazilci odlaze na plažu gdje preskaču „sedam talasa“, bacaju cveće u okean, dok neki pale sveće u pesku da bi im Nova godina donela sreću i bogatstvo.

Na Novu godinu u Kini sva su vrata ukrašena nečim crvenim, jer je crvena boja simbol sreće i veselja. Iako sve porodice pripremaju slavlje na novogodišnju noć, iz domova se sklanjaju svi noževi na 24 sata, da se niko ne bi povredio jer bi ta nezgoda značila da je ta osoba „prerezala“ odnosno sprečila porodičnu sreću u novoj godini.

http://www.24sata.rs

 Na stranicama „Matrix World“, u autorkom tekstu “ 2013. godina psihopata i rupa bez dna”, nakon opsežne analize, Ljubica Šaran se pita:

 JE LI RANO ZA NOVOGODIŠNJU  ČESTITKU?

„Slavljenje nove godine je kulturološki fenomen nametnut internacionalnim konsenzusom.

Nova godina nije jedini internacionalni konsenzus, njoj možemo pridodati jedan dan više u prestupnoj godini, ljetno i zimsko računanje vremena, imaginarnu datumsku granicu koja vertiklano presijeca Pacifik, vremenske zone, standarde za težine, dužine, daljine, itd.

 Nova godina se pretvorila u još jedan bučni praznik koji bi se uz božić i druge slične „potrošačke“ blagdane mogla prozvati vrhuncem konzumerizma i poremećenih ljudskih vrijednosti.

Danas se više ne želi sve najbolje za novu godinu, već se pita „gdje ćeš je slaviti?“ ili „gdje idete za novu godinu?“.

U vrijeme globalne ekonomske krize, dodatno trošenje na praznik koji eto moramo slaviti, jer ga svi drugi slave, samo stvara još stresa i problema u rastegnutom kućnom budžetu. Voljeli bismo da vam 2013., prođe u zdravlju i veselju, ali želje su jedno, a stvarnost je drugo. Najiskrenije bismo željeli da u slijedećoj godini konačno progledamo što se oko nas zbiva i da počnemo spoznavati sebe i druge, bez šminke, maski i uljepšavanja, i da na račun tih spoznaja ovaj svijet postane bolje mjesto za život i suživot.“

***

Priredio: Bora*S

SPEKTAKULARAN PRIZOR…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________

  Bugari grade branu oko antičkog grada na dnu jezera

Projekat bugarskog arhitekte Žeka Tileva podrazumeva izdradnju kružne brane oko nalazišta, rekonstrukciju Seutopolisa i pravljenje suvog turističkog lokaliteta usred jezera

 Na dnu veštačkog jezera Koprinka, u središnjoj Bugarskoj, krije se antički trački grad Seutopolis, sagrađen za vreme vlade kralja Seuta III u 4. veku pre nove ere. Grad je bio mali, sagrađen na ranijoj naseobini, i nije bio baš pravi grad, već više sedište kralja i njegovog dvora.

 Otkriven je slučajno 1948. godine, za vreme izgradnje brane Koprinka po kojoj je nastalo jezero i dobilo ime. Pre nego što će ona biti puštena u rad, detaljno su je istražili arheolozi.

Bugarski arhitekta  Žeko Tilev predložio je 2005. godine da se Seutopolis otkopa, prezerira i rekonstruiše, tako što će se oko grada podići kružna brana u nivou vode, čime će ovo mesto dospeti na UNESKO listu i napraviti od njega turističku destinaciju par ekselans.

 Turisti bi pristizali pomoću brodića, a zid prečnika 420 metara bi im omogućio da posmatraju grad sa visine od 20 metara, a imao bi i viseće vrtove, staklene liftove, restorane, kafee, radnje, ateljee i tako dalje.

Noću bi bio osvetljen, stvarajući na taj način spektakularan prizor.

M. B. /Telegraf

ŽIVI ZAKOPANI- MISTERIJE ARHEOLOGIJE…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________

Opšte je poznato da je pračovek za svoja prva staništa koristio ono što je u prirodi mogao naći: raspuknuta debla stabala, razgranate krošnje, udubljenja u stenama, pećine, i slično. Moderan čovek je sve to zamenio mnogo udobnijim načinom stanovanja; kućama i stanovima, ali nas su posebno zaintrigirali slučajevi iz prošlosti kada se čovek duboko zakopavao u zemlju. Zbog čega?

Otkrijte s nama.

Jedno od najčudnovatijih mesta na kojima su se ljudi duboko zakopavali u Zemlju se nalazi u Kapadokiji u centralnom delu današnje Turske.

Po Herodotovim zapisima iz 5. stoleća pre nove ere, narod Kapadokije naseljavao je celo područje oko prastarih kaldera planina Erciyes i Hassana koje su celo područje prekrile dubokim slojem vulkanskog pepela.

Taj vulkanski pepeo se stvrdnuo, s vremenom je erozija vetra i kiše u ovom delu sveta napravila neverovatne oblike koji se danas popularno nazivaju „dimnjaci.“

Stvrdnuti pepeo je imao jednu neverovatnu odliku, mogao se lako kopati i izolacijska svojstva su mu gotovo ravna kakvom modernom materijalu, tlo u okolnim dolinama je vulkanskog porekla i vrlo plodno, brojne reke presecaju ovaj kraj, antičkim ljudima nije trebalo mnogo da shvate da su našli fenomenalni mesto za život pod zemljom.

Najpoznatiji podzemni gradovi na svetu se nalaze baš u Kapadokiji, njihovi naziv su: Derinkuyu,  Kaymakli i Tatlarin i još mnogi drugi, sve zajedno za sada malo manje od četrdesetak međusobno povezanih podzemnih urbanih antičkih zdanja.

Stanovnici ovog prostora su shvatili da ne trebaju da grade  utvrđene gradove i bedeme, i da im zemlja pruža mnogo sigurnije utočište na prastarim trgovačkim rutama između istoka i zapada.

Iako se istorijski smatra da su gradovi tek stariji nešto više od 2500. godina, jer tako tvrde prvi zapisi o istima, razmatra se mogućnost da je Derinkuyu u stvari mnogo stariji jer nema obeležja ni jednog naroda koji su, istorijski zabeleženi na tim prostorima, osim naravno Grčkih, Rimskih, Vizantijskih i Otomanskih tragova koji su naknadno dodati podzemnom kompleksu.

Većina arheologa koji se bave ovom tematikom smatra da se Frigijancima može zahvaliti na gradnji ovih podzemnih kompleksa u 8. stoleću pre nove ere, to mišljene ima i Tursko Ministarstvo za Starine.

Ljudi Kapadokije još uvek vole da stanuju u kućama ukopanim u vulkanskim stenama i mnoge se od njih izdaju turistima, u nekima su napravljeni i hoteli.

Pa šta je toliko interesantno u ovim podzemnim prebivalištima antičkih ljudi?

Podzemni gradovi Kapadokije su tehnički savršeni i prema najnovijim standardima, ventilacijski sistemi s uspravnim šahtama i precizno napravljenim spratovima koji idu do 85 metara u dubinu podjednako su snabdeveni čistim vazduhom.

Kako su antički ljudi znali tačno da konstruišu  prirodnu klimu dubine 55 metara bez ijednog ventilatora nije poznato, a još teže je reći kako su znali da naprave ukapne bunare i sistem kanalizacije i odvodnjavanja, te sanitarne čvorove, zar je nešto tako postojalo pre 2500. godina.

Gradovi su se zatvarali masovnim okruglim vratima težine nekoliko tona koja podsećaju na kamene mlinskim žrvnjevima, kada bi se vrata otkotrljala u poziciju zatvaranja, upadala bi u duboke utore tako da neprijatelj i ako je hteo nije moga provaliti u gradove niti ih provaliti borbenom mašinerijom jer su ulazi bili uski dovoljno za prolaz jedne osobe.

Vrata su se mogla zatvoriti samo iznutra i za to je, uprkos velikoj težini samih kamenih vrata, trebala samo jedna osoba da se pokrene mehanizam za zatvaranje.

Postoji predanje da je jedan Rimski napad završio u jednoj od dvorana gde su stanovnici podzemnog grada zatvorili dvoranu i napadače su ugušili dimom i vatrom.

Derinkuyu i Kaymakli posebni su po tome što su unutar svojeg kompleksa imali pekare, hramove, kasnije pretvorene u crkve, mlinove za žito, vinariju i ogromne suve ostave.

Derinkuyu ima 11 spratova i 650 metara kvadratnih površine po spratu, svaki sprat se može posebno zatvoriti i nezavisno se može provetravati.

Ovaj podzemni grad povezan je s drugim podzemnim gradovima kroz kilometre dugačke tunele.

Ovaj grad je mogao smestiti između 20-50.000 stanovnika. Samo je 10% ovog podzemnog grada dostupno turistima dok ostale delove još uvek istražuju arheolozi.

Verovatno jedan od najintrigantnijih  podataka je da sam kompleks ima više od 600 skrivenih ulaza po različitim okolnim brdima i „dimnjacima“ stvrdnutog vulkanskog pepela.

Za vreme Otomanske vladavine u jednom od podzemnih kompleksa postojala je čak i barutana u kojoj su se uzgajali golubovi čiji je izmet korišten kao jedna od smesa za spravljanje baruta.

U Kapadokiji trenutačno ima 40 otkrivenih podzemnih gradova ali ih je samo nekoliko otvoreno za javnost, s obzirom da su se u prošlosti podzemni kompleksi pronalazili čak i sasvim slučajno prilikom kopanja temelja za kuće i pravljenja bunara, sasvim je razumno pomisliti da postoji još podzemnih kompleksa ovakve vrste u Kapadokiji.

Kaymakli je izgrađen ispod brda citadele s istim nazivom, i smatra se da su okolne pećine koristili još i Hetiti još pre 4000. godina, ali su se s vremenom širile i u dubini i širinu. Za javnost je otvoren tek 1964.

U Kaymakliju su imali i podzemne staje i karavan saraj za vreme otomanskog carstva, ovaj podzemni kompleks imao je 8 podzemnih spratova, ali je samo 4 otvoreno za javnost

Najzanimljivija je zajednička velika kuhinja u kojoj su imali peći i kontrolisano ognjište, još jedna zagonetka dobro organizovanog urbanog prostora iz davne prošlosti.

Najpoznatiji deo ovog podzemnog kompleksa je crkva i groblje na drugom spratu ispod zemlje

Hrišćani su se za vreme Rimskog progona skrivali u ovim gradovima i to uspešno.

Tatlarin je otkriven tek 1975. jer je originalni ulaz bio zatrpan, ovaj podzemni kompleks otvoren je za javnost tek 1991.

Sanitarni čvor u ovom kompleksu je napravljen na potpuno normalan način s još uvek sasvim upotrebljivim sistemom zatvorene kanalizacije i ispiranja uz pomoć tekuće vode, uključujući i splet kupatila sa tekućom vodom .

Smatra se da je ovaj  kompleks star 3000 godina, što predstavlja još jedno arheološko čudo.

Do Taltarina se dolazi uzanim prolazom od 15 metara dužine, nakon ulaza sledi relativno velika dvorana sa okruglim tipičnim teškim kamenim vratima.

U prvom ulazu prema donjim spratovima pronađena su tri ljudska skeleta iz Rimskog perioda.

Ovaj podzemni kompleks je imao nekoliko neprobojnih kamenih barijera, svaki sprat se mogao odvojeno napajati vodom i vazduhom, sadržavao je staje, kuhinju, mnoge ostave i žitnice i zajedničke prostorije te hram i podzemno groblje.

Čini se da su ljudi u njemu mogli izdržati zatvoreni godinama bez da imaju ikakvog dodira sa spoljašnjim svetom.

Ozkonak je jedan od podzemnih gradova koji takođe zapanjuju svojom konstrukcijom, grad je napravljen duž vulkanskog granita, ima 10 privatnih odvojenih soba, zajedničke prostorije, četiriri velike dvorane, jedan dugački uski prolaz, osam bunara za vodu, četiri grobnice, zasebne ventilacijske sisteme, vinariju, te mnoge stražarnice  stupice duž ulaznog koridora i popratnih prolaza.

Najviše zapanjuje još uvijek upotrebljivi sistem komunikacije s ceevima 5 centimetara u dijametru tako da se bez problema moglo komunicirati iz jedne u drugu sobu.

Predvorje i ulaz imaju na plafonu rupe, u koje se ulevalo vrelo ulje koje bi sprečavalo neprijatelje da uđu dublje u podzemni kompleks.

Ozkonak je otkriven tek 1972. godine, ali je za sada tek otkopano 10 spratova koji nisu u potpunosti istraženi, četiri su otvorena za javnost.

Nadamo se da će se u skoroj budućnosti o ovim prastarim urbanim podzemnim kompleksima znati i saznati još i više, do tada uživajte u fotografijama čudesnih pejzaža i iskopina iz Kapadokije.

  Autor: Ljubica Šaran/izvor:Matrix World

Za objavu na TAMOiOVDE prilagodio: Bora*S