UZIMA ALI I DAJE…

Najbolji poslodavac na svetu: Ovo je šef kakav se samo poželeti može!

 Prodao je svoju ketering firmu jednom nemačkom gigantu, uzeo ogromnu svotu novca, a onda rešio da podeli deo bogatstva radnicima.

Nevzat Ajdin (39), osnivač jednog od najuspešnijih brendova Turske, firme za dostavu hrane „Jemeksepeti“, razvijao je ovaj biznis 15 godina da bi ovog proleća odlučio da je vreme da je proda i to za 589 miliona dolara.

U maju je novi vlasnik ove firme postala nemačka kompanija „Deliveri hiro“, ali je Ajdin osato izvršni direktor. Tada je došao na ideju da sumu od 27 miliona dolara razdeli radnicima.

Kriterijum je bio da novac dobiju svi koji su firmi radili duže od dve godine, tako da je od ukupno 370 zaposlenih njih 114 steklo pravo na ovaj neočekivani dobitak. U proseku je svakom od tih srećnika, koji rade za sume od 1.000 do 2.000 dolara mesečno, Ajdin obezbedio bonus od po 237.000 dolara. To je otprilike po nekih 150 njihovih plata.

„Uspešna priča „Jemeksepetija“ nije nastala preko noći i mnogi ljudi su učestvovali u tome ulažući vredan rad i talenat“, rekao je Ajdin.

Precizirao je da je iznos koji je svaka osoba dobila zasnovan na vremenu provedenom na radu u kompaniji , na tome kako se pokazala, a faktor je bio i „budući potencijal u kompaniji“.

Inače, „Jemeksepeti“ na turskom znači „kolica sa hranom“ i najveći je turski sajt za onlajn poručivanje hrane. Pored svoje zemlje, posluje na Kipru, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Saudijskoj Arabiji, Libanu, Omanu, Kataru i Jordanu.

Izvor:bktvnews.com

_______________________________________________________________________________________

JEDAN DAJE, A DRUGI UZIMA…

Pola veka rasprave o smislu „Dobrog drveta”

Šta je Šel Silverstin hteo da poruči i na koga je mislio pišući o drvetu i dečaku, i da li je izdanje namenio deci ili odraslima

„Dobro drvo” (The Giving Tree) priča o drvetu koje nesebično daje i o dečaku sa neiscrpnom listom želja, koja ove godine slavi pola veka od objavljivanja, našla se u gotovo svim izborima za najbolju dečju knjigu, ali je istovremeno i nezaobilazni naslov na listama najmanje omiljene literature.

Izdanje koje je do sada štampano u 8,5 miliona primeraka širom sveta i prevedeno na brojne jezike, ne prestaje da intrigira čitaoce i izaziva sasvim suprotstavljene reakcije.

Šta je pisac Šel Silverstin (1930–1999) hteo da poruči knjigom napisanom u manje od 650 reči, koju je svojom rukom i ilustrovao, na koga je mislio pišući o odnosu dečaka i drveta i kome je zapravo namenio ovo izdanje – deci ili odraslima – pitanja su na koja daju odgovor, svako na drugačiji način, brojna tumačenja njenog sadržaja.

O višesmislenosti „Dobrog drveta” govori i reakcija izdavača kada im je Silverstin odneo rukopis. Nekoliko njih ga je odbilo pod izgovorom da je knjiga previše tužna da bi bila namenjena deci, a suviše jednostavna da bi je čitali odrasli. Zato je prvo izdanje objavljeno u samo 7.000 primeraka. U to vreme Silverstin je radio za magazin „Plejboj”, gde je objavljivao ilustracije i putopisne reportaže.

Kasnije je često bio u situaciji da brani knjigu, što mu je oduzimalo energiju, pa bi tada govorio da je to samo odnos između dvoje ljudi gde jedan daje, a drugi uzima.

Kada su ga jednom, po ko zna koji put pitali da objasni pravi smisao knjige, cinično je odgovorio da je to priča o dečaku i drvetu.

Da li je „Dobro drvo” najdvosmislenija knjiga objavljena u poslednjih 50 godina?

Dečak je najpre svakodnevno dolazio u posetu drvetu, jeo njegove plodove, ali kako je postajao stariji, bio je i sve zahtevniji, a drvo mu se nesebično davalo dok od njega nije ostao samo panj.

Kritičari u tome vide priču o sebičnosti, narcisoidnosti, jer u opisanom odnosu nedostaje ravnoteža: dečak ni na koji način nije pokazao zahvalnost drvetu zbog onoga što je od njega dobio.

Pojedini čitaoci u raspravama navode da nikada ovu knjigu ne bi čitali svojoj deci, jer deluje loše na njihovu nezrelu ličnost: kraj je mogao da bude srećniji samo da je drvo znalo da postavi granice.

Za one koji vide ovu knjigu kao dirljiv i sentimentalni prikaz bezuslovne ljubavi roditelja prema deci, poruka kritičara jeste da taj model roditeljstva nije dobar.
A. M.
Izvor:politika.rs

---

„Dobro drvo” možete pročitati  Ovde / tamoiovde.wordpress.com/

---

DOBRO DRVO, PRIČA O UMEĆU DAVANJA…

PRIČA ZA ČITAOCE SVIH UZRASTA …

Pre nego počnete sa čitanjem (dobro, može i nakon čitanja i razgovora sa sobom)- iskrenujte mi malo.

Dajete li, primate ili uzimate?

Koliko znate, a koliko sudite?

 Da li ste pronašli Komadić koji vam nedostaje? 

  Šta stoji na putu ka vašoj sreći?

Tragate li? 

Kotrljate se?

Ili ste možda, postali jedno Veliko O?

Bora*S

---

 DOBRO DRVO

Bilo jednom jedno drvo…Dobro drvo,

Puno ljubavi

Za jednog dečaka.

Dečačić je dolazio svakoga dana i vredno sakupljao popalo lišće.

I isplevši lisnatu krunu, zamišljao je da je šumski kralj.

Peo bi se uz stablo Dobrog drveta i njihao se na njegovim granama i jeo njegove slatke plodove, jabuke.

Dobro drvo i dečačić ponekad bi se igrali žmurke i kad bi se umorio Dečačić bi zaspao u senci drveta.

Mali dečak veoma je voleo drvo… Zaista, voleo ga je i srcem i dušom.

I Dobro drvo bilo je srećno.

Ali vreme je neumitno prolazilo…                                                                

I dečak je odrastao.

 Dobro drvo sada je često ostajalo samo.

 A onda, jednog dana, dečak ponovo dođe i Dobro drvo mu reče: ”Hajde, Dečače, popni se na mene i poljuljaj se na mojim granama, i najedi se mojih jabuka i odmori se u mojoj senci.

I budi srećan.”

“Ali suviše sam veliki da bih se peo na tebe i igrao se s tobom”, odgovori dečak Dobrom drvetu.

“Želim da kupim toliko stvari i da se zabavljam…

Ali znaš, potreban mi je novac. Možeš li da mi daš malo para?”

“Žao mi je”, odgovori Dobro drvo, “ali para nemam. Sve što imam jesu lišće i jabuke…

Ipak, Dečače, mogao bi da ubereš moje jabuke i prodaš ih u gradu…

Tako ćeš doći do para i biti srećan.”

I dečak se uzvera uz drvo i pobra njegove jabuke, i potom ih odnese sa sobom.

 I Dobro drvo opet se oseti srećnim.

 

Dugo je vremena opet prošlo i dečak se nije vraćao…

I Dobro drvo bilo je veoma tužno.

A onda, jednog dana, dečak ponovo stiže, i drvo radosno zašumori.

“ Hajde Dečače”, reče ono,

“ uspni se uz moje stablo i poljuljaj se na mojim granama…

I uživaj!”

 “ Nemam vremena za to, imam previše posla”, odgovori dečak.

Želim kuću u kojoj će mi biti toplo”, objasni on.

“ Želim da imam ženu i decu, i zato mi je potrebna kuća…

Možeš li ti da mi nabaviš jednu kuću?”

“ Ni ja nemam kuću”, odgovori drvo.

“ U stvari, čitava šuma je moja kuća…

Ali evo, možeš poseći moje grane i od njih sebi sagraditi kuću.

I tako ćeš biti srećan.”

 

I tako dečak poseče grane Dobrog drveta, odnese ih.

I od njih sagradi sebi kuću.

 I Dobro drvo je ponovo bilo veoma srećno.

 

Još mnogo vremena prođe, ali dečak nije navraćao.

I kada se ponovo pojavio, Dobro drvo je bilo toliko srećno da je jedva bilo u stanju da reč izusti.

“ Hajde Dečače ” pozva ga drvo šaputavim glasom, “ dođi i poigraj se”.

“ Odveć sam star i tužan da bi se igrao”, odgovori dečak.

“ Ali želeo bih jedan čamac, koji bi me odvezao daleko odavde… Možeš li mi naći neki čamac?”

“ Pa poseci moje stablo i načini sebi čamac”, odgovori Dobro drvo.

“ Tako ćeš moći da odjedriš daleko odavde…

I da budeš srećan.”

 

I tako dečak poseče stablo Dobrog drveta…

… i načini čamac i odjedri daleko, daleko.

 

I drvo je bilo srećno…

Ali ne i presrećno.

 

Mnogo je vremena minulo, i dečak se, najzad, ponovo pojavi.

“ Žao mi je, Dečače, dočeka ga drvo,

“ ali zaista nemam ništa više što bih ti mogao dati…”

“ Znaš, ne rađam više jabuke.”

“ Zubi su mi se već odavno istrošili, i više ne mogu da jedem jabuke”, odvrati dečak.

“ Nemam više ni grana”, nastavi Dobro drvo,

“ na kojima bi se mogao ljuljati…”

Odveć sam star za takve stvari… mislim, za ljuljanje na granama, primeti dečak.

“ Nemam više ni deblo”, reče Dobro drvo,

“ na kojima bi se mogao uzverati…”

“ Odveć sam umoran da bih se pentrao po drveću”, zaklima glavom dečak.

“ Žao mi je ”, uzdahnu Dobro drvo.

“ Želeo bih da mogu da ti bilo šta dam…ali ništa mi više nije ostalo.

Sad sam ti samo jedan stari panj.

Žao mi je, zaista…”

“ Pa, više mi mnogo ne treba”, uzdahnu i dečak.

“ Tek neko mirno mestašce gde mogu sesti i predahnuti. Znaš, veoma sam umoran.”

“ U redu onda” odvrati Dobro drvo, istežući se što god mu je više bilo moguće,

“stari panj baš jeste pravo mesto da se na njemu sedi i odmara.

Dođi, Dečače, i sedi.

Sedi i odmori se.”

 I dečak postupi kako mu bi rečeno.

 

I Dobro drvo se oseti beskrajno srećnim.

Shel Silverstein

---

---

Ako vam se dopalo, imate malo slobodnog vremena i nešto duše, vodim vas odmah OVDE :

KOMADIĆ KOJI NEDOSTAJE/tamoiovde/

---

LJUBAV IZ UGLA HEGELOVE FILOZOFIJE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________________

Problem ljubavi (karakter ljubavi)

Ovde ću pokušati da karakter ljubavi osvetlim iz ugla Hegelove filozofije koju on apostrofira kao fenomen koji je u pravu posebnosti subjekta na slobodu i važenje onaj specifični momenat ”modernog senzibiliteta” koji u tom savremenom liku nije poznat prošlim istorijskim razdobljima i oblicima života. Ljubav je sagledana kao izraz duha modernog vremena, a za Hegela ona figurira kao prvi, rekli bi iskonski, zbiljski medium ljudskog komuniciranja, uzajamnog činjenja i povezivanja konačnih bića, onoga Ti i Ja.
Navodim: ”Teorijske sinteze postaju sasvim objektivne, subjektu posve suprostavljene. Praktična delatnost uništava objekt i sasvim je subjektivna – samo smo jedino u ljubavi jedno sa objektom, on ne gospodari i njime se ne gospodari”
Religija je jedino s ljubavlju. Ljubljeni nam nije suprostavljen, on je jedino sa našim bićem, mi u njemu vidimo samo sebe, a tada on opet nije mi – čudo, koje nismo kadri shvatiti.
”Istinsko spajanje (sjedinjavanje), prava ljubav dešava se samo među živima (životnima), koji su sebi jednaki, pa dakle jedno naskroz živi za drugo i ni s koje strane nisu mrtvi jedno prema drugome; ljubav nije razum, odnosi kojega ono raznovrsno uvek ostavljaju raznovrsnim i kojeg i samo jedinstvo jesu suprostavljanja; ona nije um, koji svoje određenje naprosto suprostavlja onome određenom; ona nije osećaj (čuvstvo), ali ne neki pojedinačan osećaj; iz pojedinačnog osećaja, budući da je on samo delimičan, a ne čitav život, potiskuje se (istiskuje se) život razrešen ka rasipanju; ona nije osećaj (čuvstvo), ali ne neki pojedinačan u raznovrsnosti osećanja, da bi našao sebe u toj celini raznovrsnosti; u ljubavi ta celina nije sadržana kao u sumi mnošđtva posebnih, odvojenih; u njoj se nalazi sam život poput nekog udvostručenja samoga sebe i njegova spajanja

 Ljubav ukida refleksiju u posvemašnoj bezobjektivnosti, oduzima oprečnom sav karakter nečega tuđeg, sve dok život samoga sebe ne nađe bez daljnjeg nedostatka. U ljubavi je ono odvojeno još, ali ne više kao odvojeno, kao spojeno, a živo oseća živo”
”Jedna čista duša ne stidi se ljubavi, ona se međutim stidi što ljubav nije potpuna, ona sebi prebacuje što postoji još neka moć, nešto neprijateljsko, što se suprostavlja dovršenju…. Ljubav je jača od straha, ona se ne boji svog straha, ali praćena njime ona ukida svoja razdvajanja, s pribojavanjem da ne naiđe na neko jako, čvrsto, čak nepredvidivo opiranje. Ona je uzajamno uzimanje i davanje, bojažljivo, da li bi njenom uzimanju ono oprečno moglo izmaći, iskušava ona, ne obmanjuje li je njena nada, da li sama sebe posve nalazi. Ono koje uzima, ne postaje time bogatije od drugoga, ono se doduše obogaćuje, ali za isto toliko i ono drugo, isto tako što ono koje daje ne čini sebe siromašnijim, jer time što daje drugome, za toliko je povećalo svoja vlastita blaga. Julija u Romeu: što više dajem to više imam. To bogastvo života zadobiva ljubav u izmeni svih misli, svih raznovrsnosti bića, tim što traži beskonačne razlike i što se nalazi u beskonačnim sjedinjavanjima, obraća se čitavoj različitosti prirode kako bi iz svakog od njenih života pila ljubav. Ono najvlastitije spaja se u dodirivanju, opipavanju do besvesnosti, do ukidanja sveg razlikovanja; ono smrtno izgubilo je karakter svoje razdvojivosti i jedna klica besmrtnosti , klica onog što se večno iz sebe razvija i rađa, postala je nešto živo.”

 ”To je sjedinjavanje ljubavi potpuno, ali ono to može biti samo utoliko, a kao odvojeno samo je tako oprečno, da je jedno ono koje ljubi, a drugo ono ljubljeno, da je dakle svako odvojeno jedan organ nečega živog. Osim toga međutim nalaze se oni koji se ljube još u vezi sa mnogo toga mrtvog, svakome pripadaju mnoge stvari, tj. Stoji se u odnosu s oprečnima koji su takođe za samoga ovog koji se odnosi još suprostavljeni, objekti, i tako su oni podobni još za različito suprostavljanje u raznovrsnom sticanju i posedu vlasništva i prava”.
Hegel ovde analizira prelaz sa odnosa ljubavi na pravni odnos, tj. Na bračni odnos, iako ga on ovde ne imenuje tako. To je onaj problem na koji će Hegel kasnije naići, gde će mu se odnos ljubavi i braka pojaviti kao nerešeno protivrečan odnos: naime u problemu mogućnosti ljubavi u instituciji građanskog braka! Ali, sve što Hegel govori, podudara se sa njegovim analizama koje nam ukazuju na dilemu: ili ljubav ili brak, budući da mu građanski oblik braka demantuje osnovno jezgro ljubavi kako je ona opisana.

 ”U tom slučaju zazire siromašniji da uzme od bogatijega i da se stavi u jednaki posed sa njim, jer ovaj je sam učinio jednu radnju suprostavljanja, postavio se izvan kruga ljubavi i dokazao svoju samostalnost, ali taj strah što ga je probudilo vlasništvo, onaj koji poseduje nastoji preduhrititi time što on svoje pravo vlasništva, koje mu pripada spram svakoga, sam ukida prema ljubljenom, njemu ga poklanja. Pokloni su pak, otuđenja neke stvari, koja time nipošto ne može izgubiti karakter nekog objekta; samo je osećaj ljubavi, užitak zajednički; što je sredstvo užitka, ono mrtvo, samo je vlasništvo, a kako ljubav ništa ne čini jednostrano, to ona ne može ništa uzeti što i u dokopavanju, u spajanju gospodarstva još uvek ostaje sredstvo, vlasništvo. Neka stvar, što je izvan osećaja ljubavi, ne može biti zajednička, upravo zato što je stvar; tako ona ne pripada ili nijednome od onih koji se ljube, ili svakome pripada jedan poseban deo. Zajednica dobara zove se pravo svakoga na stvar, ili na jednaki ili neodređeni udeo. Ona uvek pretpostavlja neku podelu, i to nužnost podele, nešto posebno, vlasništvo, doduše nemirujućih sredstava neiskorišćenoig, mrtvog, ali jednu nužnu podelu istoga u upotrebi. Onim neizdvajanjem vlasnišđtva, tako dugo dok se ne upotrebljava, zavarava zajednica dobara svojim prividom potpunog ukidanja prava, u osnovi je pridržano i pravo na deo vlasništva koji se neposredno ne upotrebljava, nego tek koristi, samo što se o tome ćuti. U zajednici dobara stvari nisu vlasništvo, ali je u njoj pravo, vlasništvo na jedan njen deo, prikriveno. Prema tome uobičajen način među onima koji se ljube da svoja prava na stvari – lično pravo isključuje se već svojim imenom iz ljubavi kao jedna njoj odvratna usluga – uzajamno ukinu i da to smatraju i ocenjuju kao dokaz ljubavi.

 Tekst Hegel završava ovako: Ono mrtvo što se nalazi pod vlašću jednog suprostavljeno je obema, i samo se čini da nad tim može da se desi spajanje (sjedinjenje), tako da dođe pod vladavinu oboje. Ono koje ljubi, a koje onoga drugoga sagledava u posedu nekog vlasništva, mora osetiti tu posebnost drugoga, što je je on hteo. Čak ni ne može ukinuti isključivu vladavinu drugoga, jer bi to bilo opet suprostavljanje vlasti drugoga, budući da se ni ne može naći drugi odnos spram objekta do ovladavanje njime; ono bi ovladavaje suprostavilo vladavini drugoga, njegovo isključivanje svih, a ako posed i vlasništvo sačinjavaju jedan tako važan deo čoveka, njegovih briga i misli, to se oni koji ljube ne mogu suzdržati da reflektuju i tu stranu svojih odnosa. Pa, ako je već upotreba zajednička, to bi time pravo na posed ostalo neodlučeno (nerešeno), misao prava ne bi se doduše zaboravila, jer sve u posedu čega ljudi jesu, ima pravnu formu vlasništva; postavi li onaj, koji poseduje, ono drugo takođe u jednako pravo poseda, to je ipak zajednica dobara samo pravo svakoga od obeju strana.”

 U ljubavi je čovek ponovo našao samoga sebe u drugome; budući da je ona sjedinjenje života, ona je pretpostavljala njegovo razdvajanje, razvitak, oblikovanu mnogostranost. I što je više likova života živo, u toliko više tačaka može se on sjediniti i osećati, toliko unutrašnjija može biti ljubav. Što su prošireniji na raznovrsnost odnosi i osećaji onih koji se ljube, to se unutrašnje usredsređuje ljubav, toliko je ujedno ravnodušnija za druge forme života.

Na osnovu dosada rečenog, dolazim ovde do bitne teze koja bi glasila: Ljubav nije moguća između ljudi koji nisu slobodni. Ljubav je moguća samo među slobodnim ljudima!!!
*Korišćen prevod M. Kangrge

B. Milić

izvor:filozofskitekstovi.files.wordpress