BOSILJAK – BILJKA KRALJEVSKOG MIRISA…

tamoiovde-logo

Bosiljak je začinska i lekovita biljka, koja osvaja svojim mirisom. Svako bi trebao da ga gaji u svom domu, a razloga za to ima mnogo.

purpurni-i-zeleni-bosiljak-880x495

Bosiljak (lat. Ocimum basilicum) je začinska i lekovita biljka, čija upotreba datira još iz vremena drevnih civilizacija i zadržana je sve do danas. Poreklom je iz Indije, a na područje Srednje Evrope dolazi u 12. veku i najpre se gaji u manastirima, ali ubrzo nalazi širu primenu. Naziv bosiljak potiče od grčke reči basilikon, koja opisuje biljku „kraljevskog mirisa“ i odražava poštovanje prema ovoj biljci. Tokom duge istorije bosiljak je svoju ulogu pronašao i u različitim religijama i tako stekao slavu obredne, svete i biljke božanske moći. Osim tradicionalnog gajenja u baštama i okućnicama, bosiljak se danas gaji i plantažno, za potrebe prehrambene, farmaceutske i parfimerijske industrije. U fitoterapiji i kulinarstvu, koristi se nadzemni deo bosiljka (Basilici herba).

Jedan od najomiljenijih začina

Bosiljak je jedan od najrasprostranjenijih začina širom sveta. Koristi se u pripremi najrazličitijih vrsta hrane: soseva, testenina, jela od mesa, marinada i salata, deserta, likera i koktela. Da mu termička obrada ne bi uništila aromu, bosiljak se dodaje jelima pred sam kraj spremanja. Pored toga što utiče na ukus, deluje i kao konzervans jer čuva hranu od kvarenja.

bosiljak-u-kulinarstvu-se-najvise-koriste-listovi

U kulinarstvu se najviše koriste listovi bosiljka

U kuhinji se najčešće koristi list bosiljka. Od načina čuvanja zavisi koliko će dugo sveže ubrani listovi sačuvati svoja svojstva. Jedan od načina čuvanja je taj da se neposredno nakon branja listovi pomešaju sa malo vode, stave u posudu za led i tako zamrznu. Drugi je konzerviranje u maslinovom ulju, tako što se listovi bosiljka naređaju u tegle, posole i preliju maslinovim uljem, a zatim ostave na hladnom i tamnom mestu. Bosiljak se često koristi i kao suv začin. Prilikom sušenja bosiljka, listovi ili svežanj grančica ostavljaju se na provetrenom mestu, zaštićenom od sunca. Nakon sušenja, osušeni delovi se samelju i čuvaju u dobro zatvorenim posudama.

Cenjen u savremenoj fitoterapiji

Zbog povoljnog dejstva na imunološki sistem i zdravlje uopšte, u narodnoj medicini bosiljak se koristi za preventivu i tretman šireg spektra bolesti. Savremena fitoterapija priznaje njegovo baktericidno, fungicidno, antivirusno, hemopreventivno i pre svega, antioksidativno dejstvo. Jaka antioksidativna svojstva bosiljka štite organizam od oštećenja uzrokovanih slobodnim radikalima.

Za potrebe očuvanja i poboljšanja zdravlja od bosiljka se prave čajevi, ulja i tinkture. On ulazi u sastav različitih čajnih mešavina za smirivanje kašlja i bolesti grla, kod upale želuca, za poboljšanje probave i kod bolesti mokraćnih kanala. Bosiljak je prirodni repelent koji odbija komarce i druge insekte.

Svetlost i toplota glavni zahtevi nege

Bosiljak raste kao jednogodišnja grmasta biljka visine 20-80 cm. Sadi se na otvorenom kada prođe opasnost od mraza, obično u aprilu i maju. Za pravilan razvoj zahteva osunčana mesta, zaštićena od vetra i rastresito humusno zemljište koje je vlažno ali dobro drenažirano, kako se višak vode ne bi zadržavao.

Ceo nadzemni deo bosiljka je lekovit

Seme bosiljka ima smanjenu moć klijanja i potrebna je veća količina semena da bi dobili željeni broj biljaka. Sadi se plitko u zemlju. Nakon sadnje seme brzo proklija, pa mlade biljke mogu da niknu već posle desetak dana. Cveta od juna do septembra, cvetovi su beli ili ružičasti. Berba se obavlja neposredno pred cvetanje ili u toku cvetanja, kada je aromatičnost najveća.

Iako je bosiljak koji se gaji u zatvorenom prostoru zaštićen od vremenskih nepogoda, znatno je osetljiviji od onog koji raste na otvorenom. Za normalnu vegetaciju neophodno mu je obezbediti bar 6 sati direktne dnevne svetlosti, pa je za bosiljak u zatvorenom prostoru najpogodnije mesto prozorski okvir ili položaj neposredno ispred prozora.

Niže sorte su aromatičnije

U zavisnosti iz kog dela sveta potiču, razlikuju se mediteranski, indijski, afrički tip bosiljka i drugi. Među njima postoji više desetina sorti bosiljka, međusobno različitih po: veličini, obliku, boji, mirisu i ukusu. Sve sorte su lekovite, ali niže su aromatičnije.

Jedna od najpoznatijih je sorta Genovese, najčešće se koristi u kulinarstvu i od suštinskog je značaja za pripremu italijanskog pesto sosa. Sorta Clasico je nižeg rasta i veoma prodornog mirisa. Upotrebljava se u kuhinji, ali se primenjuje i u baštama za odbijanje insekata. Sorta bosiljka Purpurea je crvenolisna i dekorativnog izgleda.

Naslovna fotografija: pixabay.com/liveinlondon; foto listovi bosiljka: pixabay.com/bingo 123; foto nadzemni deo biljke: pixabay/deluna

Izvor: www.agroklub.rs

_________________________________________________________________________

Advertisements

ODLAZAK VELIKANA…

tamoiovde-logo (1)

UMRO LEONARD KOEN

Legendarni muzičar, tekstopisac i umetnik Leonard Koen preminuo je u 83. godini.

Vest o smrti kanadskog muzičara, čiji su stihovi, šarm i specifična boja glasa obeležili svetsku muzičku scenu objavljena je noćas na njegovoj zvaničnoj Fejsbuk stranici, mada neki dobro obavešteni na forumu Leonarda Koena tvrde da je preminuo u ponedeljak i da je sahranjen na privatnoj ceremoniji u Montrealu. I na njegovoj stranici na Vikipediji kao datum smrti stoji 7. novembar, a isti podatak preneo je i „Vošington post“.

ihhktkqturbxy81nta1zwi4ztnmyjm0yjy5nmm1ztyxmgflnwm5mmuxyi5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Tanjug/AP

„Izgubili smo jednog od najcenjenijih i najplodnijih vizionara muzike“, navedeno je u tekstu u kome se ne napominje uzrok smrti legendarng muzičara.

Privatna memorijalna služba biće održana kasnije tokom dana u Los Anđelesu, javile su agencije, napominjući da uzrok smrti velikog muzičara nije objavljen.

Koenov sin Adam je objavio da mu je otac umro „mirno u svom domu u Los Anđelesu“.

„Pisao je do poslednjih trenutaka sa svojim osobenim humorom“, naveo je Adam Koen.

U nedavnom intervjuu koji je dao za „Njujorker“ Leonard Koen je izjavio: „Spreman sam da umrem. Nadam se da nije previše neprijatno. To je to od mene“.

 

2mzktkqturbxy9jythmnja5mddjyjmwn2y3odbjzji1m2nhymexyjgyzi5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Reuters

„Velika je promena blizina smrti. Ja sam uredan momak i volim da dovršim stvari koje sam započeo““, rekao je tada Koen.

Koen je rođen 21. septembra 1934. godine u Montrealu. Počeo je da piše još 1951, a svoju prvu knjigu pesama „Let Us Compare Mythologies“ objavio u Montrealu 1956. godine.

Privučen poezijom i kompozicijama Boba Dilana odlučio je da postane muzičar u vreme kada je već uveliko zahvaljujući svojim knjigama poezije i proze, uživao ugled u književnim krugovima.

Neki od njegovih najvećih hitova su „Suzanne“ i „„I’m Your Man““, a prošlog meseca objavio je 14. album pod nazivom „You Want it Darker“.

Album „Popular Problems“, tada 80-godišnjeg Leonarda Koena, spada u kategoriju „probranih umetnika“ kojima poodmakle godine nisu smetale da snime odličan materijal.

Tajnu Koenove muzičke dugovečnosti verovatno najbolje objašnjava činjenica da je oduvek bio mudar tekstopisac.

rwuktkqturbxy9kzja0zgzhowu1nmjkzme1mmjhmja0ymu5njm1mzrkzs5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Reuters Opraštanje od velikana

„Bio je poštovani pesnik i pre nego što je svoje stihove preneo u pesme krajem 1960-ih, a poznato je da pesnici duže zadržavaju kreativnu vitalnost od ‘običnih’ muzičara“, navodi londonski list „Gardijan“ koji je povodom objabljivanja tog Koenovog albuma sačinio listu muzičara koji su potkraj života svetu podarili odličnu muziku.

Tokom karijere objavio je 14 albuma i dobio je oko 40 nagrada, što za poeziju, što za muziku.

U Rokenrol kuću slavnih primljen je 2008, a Gremi za životno delo dobio je 2010. godine.

Zastave na pola koplja

Kanadski premijer Džastin Trudo oglasio se na Tviteru povodom Koenove smrti:“Ničija muzika nije zvučala kao Koenova. Nedostajaćeš i Kanadi i svetu“.

U Montrealu su gradske vlasti naložile da se zastava spusti na pola koplja, preneo je AFP.

Izvor: Blic , Tanjug , | 11. 11. 2016

_________________________________________________________________________________

 

 

STAROPLANINSKI HLEB „VURNJAK“…

tamoiovde-logo (1)

Pirotski kraj poznat je po proizvodima od mleka i mesa. Na Staroj planini postoji vekovna tradicija bavljenja stočarstvom, a najpoznatiji proizvodi su kačkavalj, peglana kobasica i pirotsko jagnje, a naravno sve to uz domaći hleb vurnjak, koji se ovde tradicionalno sprema. Mnogi smatraju da je najukusniji hleb – vurnjak; onaj koji se peče u vurnji, tj. furuni. Po selima kuće uglavnom imaju vurnje po dvorištima, a u selima kao što su Temska, Dojkinci i Vlasi i dan danas se mogu videti furune lepljene od slame i blata, sa metalnim poklopcem, u kojima se peče hleb.

3e07cac361df4ab31efe815f4c44558f_lU Pirotu odličan domaći hleb možete kupiti u pekari koju svi lokalci znaju kao ‘Kod Dobricu’ (Kod Dobrice). Pekara se nalazi u Tijabari, preko puta pijace, a u njoj se prodaju isključivo hleb i burek. Vruć hleb možete kupiti sve do kasnog popodneva.

Hleb se uobičajeno mesio od belog ili polubelog brašna. I količina testa bila je veća. Koristili su 2kg brašna, a nekad i više. Kad bi se pravio veći hleb bake bi izdvojile 2-3 manje jufke i od njih napravile pogače koje bi se pojele dok su još tople. Bez obzira koliko hleba hoćemo da umesimo način spremanja je isti.

Kvasac malo izdrobimo i stavimo u čašu, dodamo kroz prste šećer i nalijemo toplom vodom čašu do pola. Promešamo i ostavimo da kvasa. Napraviće se za kratko vreme pena koja će ispuniti času. U posudu sipamo brašno i malo soli (preporučujemo vam da ne stavljate mnogo soli kako hleb ne bi bio slan već neutralnog ukusa ). Na sredini napravimo malu udubinu i tu sipamo nadošli kvasac. Sa mlakom vodom zamesimo srednje tvrdo testo.

Mesimo duže, sve dok testo ne počne da se odvaja od prstiju. Ostavimo izrađeno testo da kvasa i odmara oko 2 sata ( na toplom mestu ). Nakon toga stavljamo ga u kalup. Kalup se podmaže uljem i pospe brašnom da se testo ne bi zalepilo. Kad se hleb ispeče, izvadimo ga iz kalupa, poprskamo ili blago premažemo hladnom vodom, prekrijemo lanenom krpom i ostavimo da se ohladi.

Izvor/autor: srbijuvolimo

_________________________________________________________________________________

SVETO DRVO BORA…

tamoiovde-logo
Ruski romansijer I. Turgenjev nije slučajno opisao uticaj četinarske šume na ljudsku dušu, jer srbski (“slovenski”) narod veruje da biljke imaju dušu.

U mitskoj priči o postanku prvih ljudi, devojka se rađa iz bora koji može da bude sedište vile, božanstva ili je alovit kao bor kralja Milutina iz Nerodimlja. Milutinov bor je sve dok nije oboren u oluji 1932. godine, imao obavezno mesto na začelju sofre kao mistični učesnik narodnog Sabora i obredne gozbe o Vaskrsu.

ac64b632414d652a88ca8b88b5fdbdf6-550x330Bor je sveto i senovito drvo, koje se kod Srba sadi na grobovima ili se od njega pravi kovčeg, dok ga Rusi stavljaju na mrtvački sanduk. Otuda, šinto hramovi se grade od borovine (četinara), u taoizmu posvećenici jedu iglice (četine), seme i smolu bora, dok se bor iz kineskog predanja nalazi na vratima nebeskoga grada. U Japanu je bor simvol bračne postojanosti, a Vergilije ga naziva “svadbenim” drvetom, pa Amor nosi simvol ljubavi, borovu krunu, kao i sveštenice boginje Serbone.

Kod Briga (Friga) je bio u posvećenju boginje Majke, Kevale ili Keve, kao i boga Baka (Dionisa). U etiološkoj legendi antičkih Briga, boginja Majka Keva (= Dijana Serbona) se povukla pod jedan bor, kada je izgubila svog miljenika arhigala Atisa, misleći da je u drvetu njen dragi. Tražila je od Diva, boga Neba, da ga oživi, što joj on nije ispunio ali je bor od tada večito zelen. Bog Bak je slavljen kao “martovsko stablo” (obnova prirode) u dramskom obredu Mladog leta ili Nove godine o prolećnoj ravnodnevici. Isti motiv postoji u orfičkom kultu, gde su Titani proždrali boga koji je opet vaskrsnuo.

Mesec i sunce se rađaju i najbolje sijaju iznad jele i bora, pa je drvo bora (Pinus Sylvestris) posvećeno mnogim bogovima, dok je u srbskom narodnom predanju “drvo od svetlosti” kao simvol besmrtnosti i epsko poređenje za Sunce, čije se milosnice (jutarnja i večernja) oličenja Rose:

Dve su druge verno drugovale,
u jednoj se vodi umivale.
Tu su vodu o bor zalivale,
… jednu daše Suncu na istoku,
drugu daše Suncu na zahodu!

(narodna pesma)

Božanskom određenju bora, naročito doprinosi jedna čudesna prirodna pojava, a to je udar groma u drvo bora, koji zahvaljujući smoli kao izolatoru sprovodi elektricitet u zemlju. Zaista, čudesno izgleda, kada celo drvo pri udaru groma zasvetli na kratko kao božićna jelka!

U narodu je bor drugo ime za pojam “Bog”, a njime se kune: Bora mi! Stoji u vezi sa nebom: Momak raste kao borje na visoko, a devojka kao smilje na široko. Bor semantički povezuje ime drveta i pojam boga, arijski b’aru, gospodar, kao pridevak Višnjeg ili boga Nava.

U ruskom jeziku je takođe “bor”, st. islandski borr, drvo, irski barr, šiljak, dok je u anglosaksonskom baero, šuma. Osnova “bor” je veoma česta u srbskim ličnim imenima (Borko, Borika…), a postoje i zemljopisna imena (Bor, Borovo, Svojbor…). U zaklinjanju i narodnoj pesmi, bor je opštesrbsko mitološko drvo, a narod veruje da raste na grobu pravednika.

Bor sadrži eterska ulja u kojima ima i terpentina, zbog čega se kora i šišarka upotrebljavaju za štavljenje kože, a industrijska proizvodnja daje kalafonij sa nusproizvodima, dok se suvom destilacijom drveta dobija katran.

U narodnoj medicini bor ima različitu primenu. Pupoljci se koriste kod kožnih bolesti, ekcema, srdobolje ili šuljeva. Borovi izdanci su lek od hemoroida, dizenterije i dobar diuretik. Iglice se kuvaju kao čaj i dodaju kupaćoj vodi za jačanje živaca, kod reume i škrofula, a etersko ulje se koristi za utrljavanje kod bolova izazvanih gihtom i reumeom. Od borove smole prave se melemi za svaku ranu.

Bor voli sunčana i kamenita mesta, a zlatno-žuta boja njegove kore je obeležje za sunčevu svetlost kao i smola, koja je u hrišćanskoj simvolici poređenje za paklene muke, analogno medu kao rajskoj nasladi. Iglice u paru su zamena za sunčeve zrake, a borova šišarka kao simvol besmrtnosti često je bila na vrhu Bakovog štapa ili je sa njom predstavljan antički bog medicne.

Zbog svoje velike visine za koju mora da se izbori, kao i večito zelene boje (Nava), drvo bora je obeležje besmrtnosti koja pripada bogu Meseca.

Mitološki je bor princip svetlosti i poređenje za nebo, po kojima je reč “bor” postala drugo ime za pojam bog.
Slobodan M. Filipović

Izvor:vaseljenska.com

________________________________________________________________________________________

MA KOLIKO DIVLJA I HIROVITA BILA, OČARAĆE VAS…

tamoiovde-logo

Drina, moćna reka sa hiljadu lica

Kanjon, na pojedinim mestima dubok i hiljadu metara, treći je po veličini u svetu. Silina vode ukroćena je izgradnjom brana, a najpoznatija jezera su Višegradsko, Zvorničko i Perućac

drina (5)_620x0Divlja i pitoma, brza i spora, neukrotiva i poslušna, vijugava i ravna. Drina.

Ali, ma koliko nepredvidiva i hirovita bila, jedno je izvesno – očaraće vas!

Reka sa hiljadu lica ima moć da, kako je rekao književnik Isak Samokovlija, zanosi kao živo, božanstveno biće. Začarala je i Roberta De Nira kada je 1967. putujući auto-stopom prespavao jednu noć na livadi kraj Drine, da bi nekoliko godina kasnije ćerku nazvao imenom, po mnogima, najlepše reke na Balkanu.

Gde je Drina najlepša, pitanje je koje će izazvati žučnu raspravu među njenim obožavateljima. Jedni je najviše vole tamo gde je brza, snažna i neumoljiva – u planinskim predelima gde useca kanjone i prolazi kroz klisure. Drugi više vole njeno pitomije lice, pa im je draži deo niže od Ljubovije gde se pretvara u ravničarsku reku.

Nastala spajanjem crnogorskih reka Pive i Tare na Šćepan polju, teče silovito Bosnom i Hercegovinom, kroz Foču, Goražde, Višegrad, nastavlja kroz Srbiju, da bi se smirila i kapitulirala pred Savom kod Sremske Rače. Duž celog toka od 346 kilometara smenjuju se klisure, šume i pejzaži koji oduzimaju dah. Kanjon Drine, na pojedinim mestima dubok i hiljadu metara, drugi je po veličini u Evropi i treći u svetu, posle Kolorada i Tare.

U davnoj prošlosti bila je Drina granica između Zapadnog i Istočnog rimskog carstva, u nešto bližoj prostor gde su se u Prvom svetskom ratu vodile bitke između Srbije i Austrougarske, a danas je linija razdvajanja Srbije i Bosne i Hercegovine. Znala je Drina da poplavi okolna naselja, 1896. odnela je Ljuboviju i poplavila most u Višegradu.

Njena silina zato je ukroćena izgradnjom brana, a najpoznatija jezera su Višegradsko, Zvorničko i Perućac. Ali, i dalje važi ona „ko nauči da pliva u ćudljivoj Drini, bezbedan je u vodi do kraja života“.

drina (3)Kada zaplovite kanjonom od Višegrada do Bajine Bašte, smenjivaće se nestvarni predeli krečnjačkih litica i golih stena koje kao da je vajar isklesao, sa tek ponekim borom koji štrči iz kamena. Izolovani od civilizacije, ušuškani između dve obale koje su u pojedinim delovima tako blizu da ćete imati utisak da možete da dohvatite drveće, čućete tišinu. Na poslednjoj stanici sačekaće vas najčešće fotografisan prizor na Drini – kuća na steni u sred reke, ovekovečena i fotoaparatom Nacionalne geografije.

U blizini je letnja turistička atrakcija, akumulaciono jezero Perućac. Nastalo je kad je Drina pregrađena branom dugom 460 metara i visokom 90 metara. Jezero „čuva“ planina Tara koja nestvarnu zelenu boju Drine čini još čarobnijom.

Atrakcija Perućca je i Vrelo, jedna od najkraćih reka na svetu, dugačka samo 365 metara, zbog čega je meštani zovu „godina“. Manjak u dužini, Vrelo nadomešćuje u atraktivnosti, jer u Drinu utiče stropoštavajući se sa velike visine praveći moćan i efektan vodopad.

drina (1)Nastavlja dalje Drina ka Ljuboviji, Malom Zvorniku, Banji Koviljači, Loznici, da bi se kod Sremske Rače ulila u Savu. Zahvaljujući ratvoju turizma, poslednjih godina sve je veći izbor smeštaja.

Etno selo Vrhpolje, nedaleko od Ljubovije, biser je azbukovačkog kraja u kom Drinu zovu reka života. U kućicama nalik starim brvnarama doživećete Srbiju s početka 19. veka jer se duh prošlih vremena oseća na svakom koraku, od petrolejki, do tronožaca.

U kompleksu Sunčana reka u Banji Koviljači jedno naselje nosi ime po Robertu de Niru, u znak zahvalnosti što je Drinu predstavio svetu. Nije De Niro jedini filmadžija koji se ovde zaustavio. Plaža u blizini nosi naziv Šotrina jer je poznati reditelj tu snimao pojedine scene popularnih serija „Greh njene majke“ i „Nepobedivo srce“.

Ušla je Drina i u Nobelovim priznanjem ovenčanu književnost. Najpoznatiji most, a Drina ih ima mnogo, opisao je Ivo Andrić. Ćuprija u Višegradu, zadužbina Mehmed Paše Sokolovića, izgrađena je 1571. godine kao delo Mimara Sinana, jednog od najvećih arhitekata tog doba. Nisu ga srušile prirodne nepogode, izdržao je nalete ljudskog besa, pa nema razloga da ne poverujemo Andriću da će trajati večno. Kao i moćna reka koja plovi ispod njega.

SPLAVARENjE DO OKTOBRA

drina (4)Drinska regata održava se tradicionalno u julu u Bajinoj Bašti kako bi sačuvala uspomenu na splavare koji su krajem 19. i početkom 20. veka svakodnevno savladavali talase plahovite reke. Kada je u Perućcu izgrađena hidroelektrana, najveća na Drini, splavari su morali da napuste reku, ali tradicija je ostala. Ove godine, najposećenija letnja manifestacija u zapadnoj Srbiji održava se od 15. do 19. jula.

Start revijalne regate, koja se organizuje pretposlednjeg dana, je u Perućcu, a cilj je Rogačica. Osim centralnog događaja, spuštanja plovila niz Drinu, program čine i egzibicioni skokovi sa mosta u Rači, koncerti Bijelog dugmeta, Van Goga, benda Dejana Petrovića, takmičenje u pripremanju riblje čorbe, nadmetanja mladih i pionirskih trubačkih orkestara sa područja zapadne Srbije. Inače, spuštanje čamcima aktuelno je tokom cele sezone, od aprila do oktobra.

RAJ ZA RIBOLOVCE

drina (2)Drina je dom za oko 30 vrsta riba, od kojih su najpoznatije pastrmka, som, lipljan. San svakog ribolovca je mladica, koju zovu i kraljicom Drine. Najteže ju je uhvatiti, ali strpljenje i upornost se isplate jer su neki primerci teški i do 30 kilograma.

Poslednjih godina, nažalost, mogu se „upecati“ i flaše, plastične boce, limenke, pa i poneki stari šporet. Ovi primerci ljudskog nemara kvare bistrinu Drine koja se ubraja među najčistije reke u Srbiji.

KAMELEONSKA PRIRODA
Ime je dobila po Drinosu, mitološkom paganskom božanstvu kome su prinosili i ljudske žrtve. Dugo su je u narodu zvali i Zelenika, zbog nestvarne smaragdne boje. Ima, ipak, trenutaka, posebno leti, kad Drina postaje plavičasta kao more, pa i kristalno prozirna zimi. Za kameleonske promene, tvrde upućeni, zaslužni su planktoni. Ne menja Drina samo boju, već i pravac, naročito na potezu od Višegrada do Zvornika. Otuda i izreka „ne ispravljaj krive Drine“ kao upozorenje da je reč o uzaludnom poslu.
Marija Dedić

Izvor:novosti.rs

____________________________________________________________________________________

TAMOiOVDE FotoPlus


____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

IZBLEDELA SLAVA…

tamoiovde-logo

Turisti uništili čuveni izvor u Jeloustonu

585619_profimedia0155541554_ffČuveni izvor vrele vode u Nacionalnom parku Jelouston promenio je boju i od tamno plave postala je nadrealno zelena i žuta, a uzrok je to što su turisti u proteklih 50 godina bacali kovanice.

585620_profimedia0166048697_ffIzvor nazvan „Jutarnja slava“ u Gornjem bazenu gejzira u Jeloustonu dramatično se promenio od pedesetih godina prošlog veka zbog nagomilanih kovanica, smeća i drugog otpada.

Izvor sada nazivaju „Izbledela slava“ zbog promene boje.

Skoro tri miliona turista godišnje poseti Jelouston i, uz želju, bacaju kovanice u izvor.

585621_profimedia0195536415_fNagomilano smeće i kovanice uzrokovali su zagušenja u izvoru što je uticalo i na protok vode.

To je dovelo do pada temperature vode i migraciju narandžaste termofilne bakterije u centralni deo izvora.
Izvor: blic.rs

_______________________________________________________________________________

TOLIKO RAZLIČITE…

tamoiovde-logoOne su bliznakinje?!

Jedna ima ravnu riđu kosu, izrazito svetao ten i plave oči, dok druga ima bujne lokne, taman ten, kosu i oči.

Bliznakinje

Lusi i Marija

Ipak, iako izgleda neverovatno, one su sestre i to bliznakinje.

Devojčice su rođene potpuno različite zbog svojih roditelja. Naime, njihova majka Dona je polu-Jamajkanka, a njihov otac Vins je belac.

Bliznakinje Lusi i Marija Ajlmer rođene su u januaru 1997. godine, piše Dejli mejl.

Njihova majka je bila i više nego začuđena kada ih je prvi put ugledala, jer ništa na njenim dotadašnjim pregledima nije ukazivalo na različite boje kože devojčica.

Bliznakinje 1

Porodica Ajlmer

„Nije imala pojma da smo toliko različite i kada nas je videla u rukama babice ostala je bez teksta“, kaže Lusi, devojčica sa riđom, ravnom kosom.

Nedugo nakon Lusinog i Marijinog rođenja, njihovi roditelji su se razveli, a bliznakinje imaju još troje braća i sestara.

„Naša braća i sestre imaju boju kože koja je nešto između Marijine i moje. Mi smo na različitim krajevima spektra boja, a oni su negde između“, šali se Lusi.

Bliznakinje 2„Niko nam ne veruje da smo bliznakinje. Čak i kad se slično oblačimo i dalje nimalo ne ličimo.

Neki prijatelji su nam čak tražili i krštenicu da im dokažemo da smo sestre“, kaže Lusi i dodaje da one ne mogu ni da pomisle da kao drugi blizanci glume jedna drugu i zbunjuju ljude.

Čak su i njihova interesovanja potpuno različita: Lusi studira nauku i umetnost, dok Marija studira pravo.

Bliznakinje 3

Lusi i Marija sa majkom, braćom i sestrom

Takođe, tamnokosa tinejdžerka je slobodnija i druželjubivija, dok je Lusi veoma stidljiva.
Izvor:rts.rs

_____________________________________________________________________________________________

STANDARD ZA BAKLAVU…

tamoiovde-logoTurska uvela strogi standard za baklavu

Turska je prvi put uvela seriju kriterijuma za baklavu, tradicionalnu orijentalnu poslasticu koja potiče sa jugoistoka zemlje, a poznata je širom sveta.

3458833_baklava-tamb

Turska uvela strogi standard za baklavu

Cilj ove mere je standardizacija proizvodnje baklave, koja se često pravi od sastojaka lošijeg kvaliteta kako bi se smanjili troškovi, saopštio je Turski institut za standarde (TSE), prenosi AFP.

Baklava „mora da ima prepoznatljivu zlatnu boju, sirup ne sme da bude previše gust niti da stvara osećaj peckanja u grlu; trebalo bi da se topi u ustima, bez žvakanja“, ističe se u saopštenju TSE.

U njenoj pripremi moraju da se koriste brašno, so, voda, minimalna količina masnoće i beli šećer, kao i pistaći, a svako parče bi moralo da bude 35 milimetara debljine, navodi TSE.

Ustanovljeno je da su nesavesni proizvođači poslednjih godina varali mušterije koristeći alternativne sastojke, poput graška umesto pistaća ili fruktoznog sirupa umesto šećera, piše u saopštenju.

BaklavaOko porekla baklave godinama su se vodile žučne rasprave između Turske i Grčke, ali i polovine zemalja Bliskog istoka.

Sama reč „baklava“ takođe je bila predmet višegodišnjeg spora, ali TSE tvrdi da ona vuče poreklo od stare turske reči „baklagu“ ili „baklagi“.

Baklava, opisana kao poslastica napravljena od tankih kora, sa nadevom od griza i Antep pistaća, postala je prvi turski proizvod koji je registrovan u Evropskoj uniji i stekla je status „zaštićenog proizvoda“.
Izvor: rts.rs

___________________________________________________________

JER, ŠTO SI POSEJAO TO ĆE I NIĆI…

tamoiovde-logoO DECI: 10 istina

1. Ne očekuj da tvoje dete bude kao ti, ili onakvo kakvo bi ti želeo da bude. Pomozi mu, da postane samosvojan čovek, a ne tvoja kopija.

ucitelj-i-mudrac-250x2672. Ne traži od deteta da ti plati za sve što si za njega učinio. Dao si mu život; kako ti se može zahvaliti? On će dati život drugome, drugi trećem… to je zakon nepovratne zahvalnosti.

3. Ne sveti se detetu za uvrede koje su te snašle, da u starosti ne bi jeo gorak hleb. Jer što si posejao to će i nići.

4. Ne potcenjuj njegove probleme. Svakome je dat život u skladu sa snagom koju ima, i budi siguran da njemu nije lakše nego tebi, a može biti da mu je i teže, jer nema iskustva.

5. Ne ponižavaj ga!

6. Ne zaboravi da su najvažniji čovekovi susreti u životu – susreti sa decom. Obraćaj više pažnje na njih – mi nikada ne možemo znati koga srećemo u svom detetu.

7. Ne muči sebe ako ne možeš nešto da učiniš za svoje dete. Seti se, detetu je uvek nedovoljno ako nije učinjeno sve.

8. Dete nije tiranin koji vlada čitavim tvojim životom, i nije samo plod od krvi i mesa. Ono je ta dragocena čaša koju ti je Život dao, da je čuvaš i razvijaš u njoj stvaralački plamen. U toj oslobođenoj, rasplamsaloj ljubavi majke i oca, raste, ne „naše“, ne „moje“ dete, već duša koja nam je poverena na čuvanje.

9. Nauči da voliš tuđe dete. Nikada ne čini tuđem detetu ono što ne želiš da čine tvom.

10. Voli svoje dete uvek – i kada je netalentovano, nesrećno, odraslo. Razgovaraj sa njim – raduj se, jer dete je praznik, dokle god je sa tobom.

Izvor: zelenaucionica.com/FB Uroš Ćurković

_________________________________________________________________________________

U ČAST HIMENA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

ISTORIJA VENČANICE

Većina svadbenih običaja poreklo vodi iz Starog Rima, pa je tako poznato da prsten na četvrtom prstu leve ruke simboliše veridbu.

Izvori svedoče da je mlada belu haljinu na venčanju nosila u čast Himena, boga svadbe i nevinosti.

Providan veo i venac od cveća je nosila na glavi. Na sebi je imala haljinu od bele tkanine, a oko struka “Herkulov” čvor, ne bi li oterala zle duhove od sebe i svog braka.

Srednjovekovna venčanja koja su se ugovarala među plemstvom su češće sklapana iz političkih razloga nego iz ljubavi. Mlada je bila ogledalo porodičnog statusa i standarda, izbor svile i svake druge tkanine na njoj bio je odraz imućnosti mladine porodice. One koje su pripadale nižoj klasi, nosile su haljine u zelenoj i plavoj boji. Za njih je venčanje predstavljalo bitan događaj za koji su se oblačile onako kako im je budžet dozvoljavao, ali su u svakom pogledu težile da oponašaju venčanja kakva je organizovalo plemstvo.

Početkom četrnaestog veka izrađuje se venčanica protkana na grudima ili na leđima, sa dugim uskim rukavima i dubokim prorezom spreda koji bi otkrivao haljinu koja je išla do tela. Ove venčanice su se izrađivale od svile i bile bi ukrašene zlatnim pojasom na kojem se isticalo drago kamenje. Mlada je nosila prsten kao simbol večne ljubavi, broš kao odraz nevinosti i venac od cveća na kosi.

Kraljevska venčanja

v39_om_2b

Victoria & Albert

Poznato je da je princeza Filipa (Phillipa), kćerka Henrija IV nosila tuniku i mantil od belog satena na svom venčanju 1406. godine. En (Anne), vojvotkinja Bretanje, na svom venčanju 1499. godine nosila je takođe belu haljinu.

Bohemijska kraljica Elizabeta (Elizabeth) se udala 1613. godine, a na njenom venčanju deveruše su nosile haljine u beloj i srebrnoj boji ukrašene čipkom.

Jedna od najlepših venčanica svih vremena je svakako ona koju je kraljica Viktorija (Victoria) nosila 1840. kada se udavala za princa Alberta (Albert).

U periodu od 1837.  do 1901. pored belih venčanica izrađivale su se i one u krem i ivory nijansi. Ove toalete su bile jednostavnog dizajna i odgovarale su svakoj figuri. Često je veo bio najvažniji detalj. Kao takvom, poklanjala mu se posebna pažnja i svaka mlada je želela da njen veo bude jedinstven. Kako je plava boja bila simbol čistote, mnoge žene su svoje toalete nosile u ovoj boji.

Veliki broj žena nije mogao sebi da priušti glamuroznu belu toaletu, koju nakon venčanja neće više nositi zbog ekstravagantnog dizajna koji ne predstavlja prikladnu odevnu kombinaciju za jedan običan dan. Iz ovog razloga, dame su birale haljine jednostavnog kroja u svetloplavoj ili svetlozelenoj nijansi, a bilo je slučajeva kada su mlade nosile crnu haljinu – ukoliko bi se udavale za udovca.

Industrijska revolucija je svoj pečat ostavila i na istoriji mode. Uskoro su cene venčanica prilično opale, a nova cena je bila više nego pristupačna za sve klase.

Godine 1890. prihvaćeno je da venčana haljina bude bela.

Početak dvadesetog veka donosi promene u dizajnu venčanice. Izrađuju se haljine ukrašene čipkom i biserima. Veliki uticaj na modu ostavlja holivudski glamur i kreacije koje su filmske dive nosile na velikom platnu. Želeći da imaju haljinu “kao iz filma”, mnoge mlade su svoju venčanicu nakon svadbe bojile omiljenom bojom zadržavajući samo okovratnik i dugmad belim.

U dvadesetim godinama izrađuju se venčanice do kolena, koje je svojevremeno Koko Šanel (Coco Chanel) uvrstila u svoje kolekcije haljina za venčanje. Na ovakve toalete obično je išao dugačak veo, po pravilu: što je haljina kraća, to je veo bio duži. U tridesetim godinama kriza je uzela maha i žene su bile primorane da za svoje venčanje umesto venčanice obuku svoju najbolju haljinu. Bitan detalj ovog svečanog outfita je bila tijara.

1920s-great-gatsby-wedding-dressGrejs Keli

Kada govorimo o istoriji venčanice, ne možemo da ne pomenemo haljinu koju je holivudska diva Grejs Keli (Grace Kelly) nosila na svom venčanju.Venčanica je bila delo Helen Rouz (Helen Rose), poznate američke dizajnerke.

Ona je haljinu pripremala punih šest nedelja. Njena svilena venčanica pokrenula je potpuno novi trend, koji se zadržao do danas.

grace-kelly-wedding-dressgrace-kelly_wedding_brideGornji deo haljine, koji je pokrivao i vrat mlade, davao je uzvišen, kraljevski izgled. Veo je bio ukrašen sitnim vezom ručne izrade (motiv ptičice na grani) i hiljadama sitnih bisera. U ciframa, haljina se može opisati ovako: 125 metara svile, 40 metara skupocene čipke iz Valensije i hiljade malih bisera.

 Boda-Lady-Di-y-Carlos5Svoj pečat u ovoj priči ostavlja i venčanica princeze Dajane (Diana). Njena haljina, koju je nosila na svom venčanju 1982. godine je sinonim za raskoš. Inspirisana viktorijanskim stilom, izrađena od teške svile uz jedinstvene detalje – venčanica princeze ostaje jedna od najzapamćenijih u istoriji.

 Danas su mladama dostupne venčanice najrazličitijih stilova i boja, napravljene od kvalitetnih i manje kvalitetnih materijala. Suvišno je isticati popularnost poznatih dizajnera kojima je kreiranje venčanica posao i strast. Bile one izrađene “po poslednjoj modi”, ili pak vintage – venčanice zauzimaju posebno mesto u mašti svake devojčice i životu svake mlade. Zablistajte na svom venčanju u haljini koja će u potpunosti oslikavati vaš senzibilitet i stil.


Jovana Katić Dajte joj pero i hartiju i stvoriće vam modernu bajku. Ulepšaće vam dan neobičnim pričama o večnim modnim klasicima i venčanjima. Svoju kreativnost ispisuje na stranicama svog blogaJuliet’s Pen.

 Izvor:wannabemagazine.com/*Naslov: Bora*S

_________________________________________________________________________________

ČUDESNO DRVO…

 TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Nekada davno u Kini rođenje ćerke je pratila sadnja drveta.

220px-Kobundo_JapanSudbina tog drveta je pratila sudbinu devojčice: onog dana kada je pognute glave morala da, bez prava na prigovor, krene na formalno upoznavanje sa čovekom uz čiju će narav morati da provede čitav život, oštrila se sekira. Od drveta, zvanog kiri, pravio se nameštaj, klompe, muzički instrumenti koji su bili poklon od porodice za odlazeću ćerku.

 

 Osim Azije, gde je bilo na ceni, caričino drvo (kako su ga još nazivali) je stiglo u Ameriku u XIX veku. Neuobičajeno za poslovnost Amerikanaca, ali širenje istočnom obalom nije bio planski potez lukavih trgovaca već slučajnost.

Ako u prirodi postoje slučajnosti.

Izvozni tovar iz Kine je u sebi nosio i neželjene goste – plodove caričinog drveta koji su imali ulogu današnjih kuglica od stiropora, dakle da zaštite vredan tovar od neugodnog puta. Semenke tog ploda su se rasule po američkoj zemlji i tu dokazale još jedno svoje ime – od «brzorastućeg drveta» su začas nastale šume.

 Iz Kine su stizali proizvodi od kiri drveta u Evropu gde su brzo postali veoma cenjeni. Toliko da legenda kaže da je svoj zvaničan, latinski naziv, drvo dobilo u čast princeze Ane Pavlovne, ćerke ruskog cara Pavla. Od tada je poznato kao paulovnija. Paulovnija je u tadašnje doba, ne baš bolje ali definitivno drugačije jer se još uvek cenila lepota, imala pre svega estetsku vrednost. Svetle boje, mekano i pogodno za obradu dok je sveže a opet nepodložno deformaciji kad odstoji, predstavljalo je idealan materijal za nameštaj i ukrasne predmete. Paljenjem su se dobijale ugljene olovke, prah se koristio za vatromet, od kore se pravila boja a lišće se koristilo za spravljanje sredstva protiv crva. Ostale kvalitete, a ima ih mnogo, paulovnija je otkrivala postepeno, sloj po sloj.

 

 paulownia-catalpifolia1Uzmimo kao primer bilo koju zemlju u razvoju. Naravno da je takvoj državi potrebno mnogo drveta. Ali i sve više plodnog zemljišta. Tako pluća gube bitku sa stomakom. Šume se seku, a zemlja postaje gola sve dok neko ne shvati da će biti problema i sa stomakom. Erozija ugrožava njive a građe je sve manje. Tada bi ta država trebalo da donese mudru odluku da pošumi opet zemlju i svuda zasadi paulovniju. Napravi stablima zaklone od vetra za useve i smanji njegove nalete za 30% i poveća vlažnost za desetak odsto. Pa čak i da pomeša paulovniju sa žitaricama i povrćem. Ako se stabla postave na odgovarajućoj udaljenosti unutar njive sa posejanom pšenicom, prinos se povećava za 7-12%. A da ne pričamo o tome da je u pitanju drvo koje brzo raste i kome je potrebna minimalna nega i ulaganje. U prvoj godini već dostiže visinu od 3-4,5 metra, a zrelu visinu od desetak metara ima u trećoj godini. Njegovo ogromno lišće je sjajna stočna hrana i đubrivo. Ako se na njivi od jednog hektara posadi 50 stabala za 10 godina se dobije 20-30 kubika kvalitetnih drva. Ukoliko se od posečene paulovnije naprave briketi dobije se ogrev sa energetskom vrednošću uglja a bez štetnih sastojaka u dimu.

Pluća ponovo dišu.

 Paulownia-forestbigProjekat pošumljavanja Kine paulovnijom je rezultovao povećanjem proizvodnje hrane za 30% u ravnicama i zaustavljanjem erozijem na oko 3 miliona hektara zemlje. Takođe, paulovnija je drvo izbora za pošumljavanje Australije, Nemačke, Amerike i Paname. Ali ne i za Srbiju. Šume se seku i slabo obnavljaju, jer ovde drvo još uvek spada u jeftin ogrev, pa je tražnja povećana u ova teška vremena. U Vojvodini je situacija posebno kritična. Kako kažu iz JP «Vojvodinašume», ukoliko se na vreme ne podignu zasadi, odnosno ne poveća šumovitost Pokrajine sa sadašnjih šest na 14 procenata, Vojvodini preti da od ekološke postane prava pustinja. A paulovniju retko ko pominje. Još 1997.godine profesorka Šumarskog fakulteta Dragica Vilotić i inženjer Slobodan Vukovojac su započeli priču o paulovniji, ali očigledno nisu naišli na razumevanje. Danas postoji zasađena ogledna plantaža na samom severu Vojvodine u peskovitom tlu da bi se dokazao uspešan rast paulovnije i na takvom, vrlo lošem tlu. I zaista, ovo čudesno drvo i tu uspeva. Bez obzira na to, projekat «Čudesno drvo» će u Srbiji morati da sačeka neka mudrija vremena.

Izvor:ekologija.rs/ Željko Stanković

MARK ŠAGAL, PRIPOVEDAČ S KIČICOM…

tamoiovde-logo

U životu postoji samo jedna boja, samo jedna na umetničkoj paleti koja daje smisao i životu i umetnosti. To je boja ljubavi, govorio je umetnik.

 PORTRET KOSMOPOLITSKOG SLIKARA

thumb-502-228Mark Šagal (Vitebsk, 07. 07. 1887 – Sen Pol d Vene, 29. 03. 1985), kosmopolitski umetnik kojim se jednako diče Rusija, Belorusija i Francuska, stvorio je čudesni likovni svet sazdan od sećanja na detinjstvo i snova, motiva iz ruskog i jevrejskog folklora, mitova i legendi, ali i utisaka iz urbane svakodnevice. 

Bio je izuzetno plodan umetnik koji je za sobom ostavio mnoštvo monumentalnih likovnih dela, izvedenih u raznovrsnim tehnikama. Njegove slike, crteži, grafike i ilustracije nezaobilazni su u kolekcijama moderne umetnosti u svim prestižnim svetskim muzejima, a njegovi vitraži, mozaici, tapiserije i murali krase crkve, opere i druga zdanja širom sveta, od Pariza, preko Jerusalima, do Njujorka. Svoju veliku ljubav prema teatru iskazao je kao pozorišni scenograf, a bavio se i pisanjem poezije.

Fantastični univerzum

Tokom više od osam decenija umetničkog rada oprobao se u raznim avangardnim pravcima koji su obeležili 20. vek, istražujući mogućnosti i ograničenja svakog od njih. U Parizu, u godinama pred početak Prvog svetskog rata, otkrio je raskošni i živahni kolorit fovista i zainteresovao se za kubističke eksperimente s oblicima i perspektivom, i za futurizam. Tokom sovjetske revolucije bio je narodni komesar za umetnost u rodnom Vitebsku, u kojem je osnovao umetničku akademiju. Ipak privilegije koje mu je nudila sovjetska vlast nisu ga dugo zadržale u domovini, tako da je već početkom dvadesetih ponovo otišao u umetničku prestonicu – Pariz.

Mark Šagal Revolucija 1937

Mark Šagal – Revolucija 1937

Za mladog umetnika sklonog da na slikarskom platnu oživljava svoje snove i sećanja, da se poigrava s likovima iz narodnih priča i događajima opisanim u religioznim predanjima, veoma inspirativan bio je i nadrealizam. Tridesetih i četrdesetih godina rasni progoni naveli su Šagala da se posveti dramatičnim temama i odvukli su ga u ekspresionizam.

Na njegov dugi životni vek, koji je trajao čak 98 godina, verovatno je uticalo i to što je i u poznom dobu bio veoma produktivan stvaralac. Starost ga nije sprečavala da prihvata grandiozne projekte, kao što su, recimo, vitraži na prozorima sinagoge u sklopu Hebrejskog univerzitetskog centra u Jerusalimu ili na zgradi Ujedinjenih nacija u Njujorku. Kao vremešni slikar oslikao je i svod Opere u Parizu, i izradio mural za Metropoliten operu u Njujorku.

Nadživeo je gotovo sve svoje savremenike, avangardne slikare koji su obeležili modernu umetnost u prvim decenijama dvadesetog veka poput Henrija Matisa, Žorža Braka i takođe vrlo dugovečnog Pabla Pikasa, ali i stvaraoce koji su doprineli razvoju umetnosti u drugoj polovini prošlog stoleća, poput vodećih predstavnika apstraktnog ekspresionizma Marka Rotkoa, Berneta Njumena i Adolfa Gotliba.

U Šagalovom živopisnom svetu pomešane su narodne legende i sećanja iz detinjstva provedenog na selu, utisci iz modernog gradskog života i jevrejske religiozne predstave i predanja. Fantastični univerzum tog slikara upotpunjuju scene iz cirkusa, lakrdijaši i akrobate, ubogi violinisti, sveznajući rabini, domaće životinje pitomog pogleda, devojke koje podsećaju na anđele i vile.

Njegove slike obiluku simbolikom i mističnim prizorima. Mnoge od njih nalikuju na snove deteta, često su obasjane mesečinom koja se razliva po tamnoplavoj noći ili su, pak, vatrenocrvene, preplavljene sunčevom vrelinom. Radovi tog slikara prepoznatljivi su i po izuzetno bogatom koloritu i naglašenom kontrastu između svetlih i tamnih površina. Šagalove kompozicije prepune detalja iskrivljene su kao u sfernom ogledalu, krovovi kuća su nahereni, a junaci njegovih oslikanih bajki lete nad gradskim ili seoskim pejzažima ili plešu lebdeći u prostoru.

Pariz – grad snova 

Mark Šagal (1887–1985) kao dečak nije bio u prilici da se susreće s umetnošću, s obzirom na to da je rođen u provinciji, u jednom seocetu nedaleko od Vitebska, na području današnje Belorusije. Odrastao je u siromašnoj jevrejskoj porodici, kao najstarije od devetoro dece Zahara Šagala, trgovca ribom. Vaspitavan je u skladu s religioznim načelima, a prvo obrazovanje stekao je u jevrejskoj školi. Za umetnost se zainteresovao kao tinejdžer, kada mu je prijatelj pokazao kako da crta na osnovu ilustracija u časopisu. Kao dvadesetogodišnjak, uprkos očevom protivljenju, upisao je slikarsku školu Judela Pena u Vitebsku, a potom je prešao u Sankt Peterburg, gde je nastavio svoje slikarsko usavršavanje. Tokom školovanja izdržavao se retuširajući fotografije u fotoateljeu i slikajući firme za radnje. Firmopisačka tehnika veoma je uticala na njegov kasniji likovni stil.

Mark Šagal Rusko selo 1929

Mark Šagal – Rusko selo 1929

 Za mladog slikara veoma je podsticajna bila novčana stipendija koju mu je ponudio član Državne dume M. Vinaver, oduševljen njegovim radovima predstavljenim na jednoj studentskoj izložbi. Šagal je 1912. godine prešao u Pariz i iznajmio atelje u umetničkom kvartu. Vrlo brzo ušao je u krug pariske književne i umetničke avangarde. Među njegovim bliskim prijateljima bili su Amedeo Modiljani i Gijom Apoliner, koji mu je pomogao da organizuje svoju prvu samostalnu izložbu u berlinskoj galeriji „Der Šturm“.

Početak Prvog svetskog rata Šagala je zatekao u Vitebsku, u kojem je ostao mnogo duže nego što je prvobitno nameravao. U tom periodu upoznao je i svoju muzu, a ubrzo i suprugu, Belu Rozenfeld, kćerku poznatog vitebskog juvelira. Ona ga je inspirisala da naslika seriju ljubavnih slika. Ubrzo posle svadbe Šagal je bio mobilisan i upućen u Sankt Peterburg. Uspeo je da izbegne odlazak na front i da se skrasi na poslu u kancelariji. Bavio se slikanjem i družio se s umetnicima i pesnicima koji su živeli u Sankt Peterburgu.

Oktobarsku revoluciju dočekao je u Vitebsku. Kao i mnogi njegovi savremenici, istaknuti umetnici, Šagal je revolucionarne promene prihvatio s oduševljenjem. Uz ogroman entuzijazam uključio se u organizaciju kulturnog života u novoj državi, postavši ubrzo i komesar umetnosti Vitebske gubernije. Kao predvodnik kulturnog života u svojoj provinciji dao je sebi nekoliko zadataka, među kojima je bio i projekat prazničnog ulepšavanja ulica i trgova Vitebska povodom godišnjice revolucije. Šagal je u Vitebsku 1919. godine osnovao i umetničku školu, u kojoj je kao predavače angažovao mnoge istaknute umetnike. Jedan od njih bio je i Kazimir Maljevič. Ipak, dvojica talentovanih stvaralaca imali su različite stavove o ulozi i zadacima umetnosti, kao i o metodama predavanja. Njihove prvobitne nesuglasice ubrzo su prerasle u otvoreni sukob, zbog čega je Šagal 1920. napustio školu i otišao u Moskvu, gde je radio kao pozorišni dizajner za Jevrejsko državno pozorište.

 

Mark Šagal Haos

Mark Šagal – Haos

Šagal je 1922. odlučio da napusti Rusiju. „Mislim da bi revolucija bila prava stvar da je zadržala poštovanje prema onome što je tuđe i drugačije“, naveo je umetnik u svojim autobiografskim zapisima.

Ponovo se doselio u Pariz, grad čija ga je atmosfera činila opuštenim i slobodnim. Družio se s mnogim poznatim avangardnim pesnicima i umetnicima: Polom Elijarom, Andreom Malroom, Maksom Ernstom. Među njegovim prijateljima bio je i Ambroaz Volar, trgovac umetninama, kolekcionar i izdavač, koji mu je naručio ilustracije za Bibliju. Ta porudžbina Šagalu je bila povod za putovanje u Izrael i Egipat. Tokom putešestvija po Bliskom istoku umetnik je načinio mnoštvo skica za biblijske pejzaže. Tokom dvadesetih godina često je putovao i po Evropi priređujući samostalne izložbe, a njegovi radovi predstavljeni su i publici u Njujorku.

Ipak ni ovaj internacionalni stvaralac nije ostao miran pred nacističkom najezdom. Godine 1933. u Majnhajmu je, po nalogu Gebelsa, priređeno javno spaljivanje Šagalovih radova, a u periodu između 1937. i 1939. njegove slike izlagane su kao deo zloglasne egzibicije „Degenerička umetnost“. Zajedno s delima Otoa Diksa, Oskara Kokoške, Vasilija Kandinskog, Pola Klea, Georga Grosa i drugih, po mišljenju nacista izopačenih umetnika, slike Marka Šagala predstavljene su publici u Minhenu, Berlinu, Hamburgu i drugim gradovima Nemačke.

Iako je 1937. dobio francusko državljanstvo, početkom Drugog svetskog rata sa suprugom Belom i njihovom kćeri Idom otputovao je u SAD. U Njujorku, Čikagu, Los Anđelesu i drugim američkim gradovima održao je niz samostalnih i retrospektivnih izložbi. U tom periodu doživeo je i veliku ličnu tragediju. Naime, 1944. godine njegova voljena žena Bela umrla je od viroze. To je u velikoj meri uticalo i na njegov umetnički izraz, koji je u tom periodu odisao melanholijom i mračnim tonovima. Utehu mu je nekoliko godina kasnije donela Engleskinja Virdžinija Hagard, s kojom je bio do 1952.

 U poznijim godinama oženio se Valentinom Brodski, s kojom je ostao do kraja života.

Iako je u SAD-u postigao zadovoljavajući umetnički uspeh, stekavši poseban ugled kao kostimograf i scenograf u Baletskom teatru Njujorka, nekoliko godina po završetku rata vratio se u Pariz, grad koji je ipak najviše odgovarao njegovom umetničkom senzibilitetu.

Od pedesetih godina radio je pretežno kao grafičar, a zainteresovao se i za keramiku, načinivši u tom periodu svoje prve skulpture. Počele su takođe da ga zanimaju i razne tehnike primenjene umetnosti, poput vitraža, mozaika, tapiserije. Šagal se krajem pedesetih i početkom šezdesetih bavio izradom vitraža za katedrale u Majncu, Remsu i Cirihu, kao i za sinagogu Medicinskog centra Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu.

Godine 1964. Andre Malro ga je, kao tadašnji francuski ministar kulture, pozvao da oslika svod Opere u Parizu. Angažovanje Šagala izazvalo je brojne kontroverze u francuskoj javnosti. Mnogi su smatrali da je neprimereno da ruski Jevrejin oslikava francuski nacionalni spomenik, a bilo je i onih koji su se protivili ideji da avangardni umetnik ukrašava klasičnu građevinu. Ipak Šagal je istrajao u svom radu, a iste godine postavljen je i njegov vitraž u zdanju Ujedinjenih nacija u Njujorku, pod nazivom „Mir“.

Šagalovo slikarstvo tokom sedamdesetih i osamdesetih godina odisalo je povratkom umetnika u prošlost, u topli ambijent ruskog sela, ispunjen ljubavlju bližnjih. Iako su rađeni u ulju, ti pozni radovi zbog svojih razmrljanih kontura podsećaju na pastel.

Mark Šagal je jedan od retkih umetnika koji je doživeo da mu dela budu izložena u pariskom Luvru. To se desilo 1977. godine, povodom umetnikovog 90. rođendana. Starost je proveo na francuskoj rivijeri u Sen Pol de Vansu, uz suprugu Valentinu Brodsku.

Bajkoviti svet

Šagalove slike prepoznatljive su po vatrometu boja koje bukvalno mame pogled, kao i po živopisnim likovima koji podsećaju na junake narodnih skaski. Njegov umetnički izraz formirao se pod uticajem vrlo raznolikih faktora, kao što su narodna umetnost, ikonopisanje i jevrejski folklor, kao i razni avangardni pokreti evropske umetnosti 20. veka.

Mark Šagal Mojsije

Mark Šagal – Mojsije

 Likovi poput violinista na krovu, raznobojne teladi i koza, razigranih petlova, nevesta i ljubavnika koji lete po nebu, svakako su bili plod umetnikove mašte, ali mnogi od njih bili su inspirisani bajkama i pričama na jidišu koje je Šagal slušao u detinjstvu. U mladosti su njegovim radovima dominirali prizori rodnog Vitebska, uličice i trgovi oivičeni kućama, nalik na kulise ispred kojih se odigravaju folklorne predstave. Prvi boravak u Parizu uticao je na to da Šagalove slike poprime odlike tada dominantnih umetničkih pravaca, pre svih kubizma i futurizma, a na mnogima od njih prepoznaju se motivi umetnikovog omiljenog grada. Intenzivne nijanse žute, crvene, plave, zelene i ljubičaste, suprotstavljene crnoj, postale su osnova slikarevog kolorita.

U godinama pred početak Drugog svetskog rata Šagal se kompozicijom i koloritom svojih radova približio ruskoj ikoni, nagoveštavajući predstojeću globalnu katastrofu i stradanje Jevreja, a u posleratnom periodu umetnik se posvetio religioznoj tematici. Tokom pedesetih i šezdesetih godina stvorio je 17 velikih slika u ciklusu „Biblijski likovi“. To je bio period monumentalnih radova i istraživanja izražajnih mogućnosti vitraža, mozaika, tapiserije. Prelamanje svetlosti na vitražima, svetlucanje mozaika i boje koje se utapaju u mekanu strukturu tapiserije predstavljali su dodatni umetnički podsticaj za Šagala.

akter.co.rs Valentina Bulatović

 Stihovi – ključ za shvatanje slikarstva
Tokom celog života Šagal je pisao stihove, u početku na jidišu i na ruskom, a zatim i na francuskom. Njegova lirika prožeta je jevrejskim motivima, ali i odjecima tragičnih događaja iz jevrejske istorije. Mnogi njegovi stihovi su svojevrsni ključ za shvatanje njegovog slikarstva.

 

____________________________________________________________________________________________________________

 

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

„Čitav naš unutrašnji svet je realnost, možda  čak i više nego sâm pojavni svet. Mark Šagal

Priredio: Bora*S

_____________________________________________________________________________________________________

NA JEZIKU DELFINA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________

DELFINI SE MEĐUSOBNO OSLOVLJAVAJU POIMENCE

Plavi delfini zovu svoje voljene posebnim imenima kada se razdvoje, pokazala je najnovija studija.

bioteh_delfiniPored ljudi, delfini su jedine životinje koje umeju ovo da rade, a razlika je samo u tome što se komunikacija među delfinima obavlja zvužducima, a ne rečima.

Ranija istraživanja pokazala su da plavi delfini biraju sebi imena tako što imaju svoj “zvideći potpis” koji sadrži i druge informacije. To bi bilo nešto slično situaciji u kojoj bi čovek viknuo: “Hej tamo! Ja sam zdrav odrasli muškarac, ime mi je Džordž i ne želim vam ništa loše!”

Novo otkriće pokazuje i da, pored toga, plavi delfini takođe “izgovraju” imena tačno određenih drugih delfina.

“Životinje puštaju kopirane zvuke kada su razdvojene od druge bliske jedinke i to potkrepljuje tezu da delfini kopiraju zvučni potpis određene jedinke kada žele da se s njom ponovo nađu”, rekla je za “Diskaveri njuz” vodeća autorka studije Stefani King iz Tima za istraživanje morskih sisara sa Univerziteta Sent Endrju.

King je sa kolegama sakupljala akustične podatke od divljih plavih delfina oko zaliva Sarasota na Floridi od 1984. do 2009. godine. Istraživači su takođe intenzivno proučavali četiri uhvaćena odrasla mužjaka koja su smeštena u morskom akvarijumu, takođe na Floridi.

Ti mužjaci plavih delfina nazvani su Kelvin, Hajber, Malabar i Rejner.

Delfini su, međutim, baš kao i oni na slobodi, razvili svoje sopstvene zvižduke kao potpise koje su upotrebljavali kao imena prilikom predstavljanja drugim delfinima.

“Delfin emituije svoj zvučni potpis da bi predstavio svoj identitet i objavio svoje prisustvo. To omoguačva životinjama da se međusobno identifikuju iako su međusobno veoma udaljene, kao i da se pridruže jedni drugima”, objašnjava King.

“Delfinov zvižduk se može detektovati i na 20 kilometara razdaljine, u zavisnosti od dubine vode i frekvencije zvižduka”.

Istraživači tvrde da delfini kopiraju zvučni potpis voljene jedinke, kao što je majka ili bliski drugar, kada su međusobno razdvojeni. Ta “imena” nikada nisu emitovana u agresivnim ili antagonističkim situacijama i upućuju se samo voljenima.

Kopirani zvižduci takođe uvek imaju jedinstvenu varijaciju, tako da delfini ne oponašaju samo prosto jedni druge – oni dodaju svoj sopstvenu “boju glasa” kroz jedinstveni zvižduk.

Dok istraživači često oklevaju da upotrebe reč “jezik” za neljudske komunikacije, plavi delfini i verovatno druge vrste delfina jasno imaju vrlo kompleksan i sofisticiran sistem komuniciranja.

“Zanimljivo, uhvaćeni delfini mogu da nauče nove signale i pripišu ih predmetima i može biti da delfini mogu da koriste kopije zvučnih potpisa kada se obraćaju drugoj jedinki, što je bitna sposobnost ljudskih jezika”, rekla je King.   www.zika.rs

TRAG SEVERNE SVETLOSTI…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________

Kakve su zaista posledice Sunčevog vetra? Zašto, kako i u kojim bojama na nebu nastaju polarne aurore, jedinstveni tragovi Sunčevog dodira?

Aurora-Borealis-NWT-canada-55873_599_393 Kao i mnogo puta pre toga, početkom 2012. zabeležena je velika magnetna aktivnost na Suncu, a do planete Zemlje su ponovo stigli udari Sunčevog vetra. O solarnoj oluji izvestile su gotovo sve domaće i strane novine, radijske i televizijske stanice.

Pisalo se i govorilo o mogućim smetnjama u komunikacijama do kojih ponekad dolazi zbog toga što Sunčev vetar zapravo čine brze naelektrisane čestice. No, kao i obično, bilo je i izvesnih preterivanja.

Kakve su stvarne posledice Sunčevog vetra? Ima li, osim smetnji, i nekog drugog fizičkog traga Sunčeve aktivnosti na Zemlji? Naravno, taj trag je jasno vidljiv na nebu, ali, nažalost, jedini koji ga uživo mogu videti su srećnici koji se zateknu na najnegostoljubivijem od svih mesta na svetu – na krajnjem severu ili jugu planete.

Ovde se, naime, na nebu „događaju“ aurore, odnosno polarne svetlosti, koje postaju vrlo snažne u periodima pojačane aktivnosti na Sunčevoj površini. No, šta su aurore? Zašto, kako i u kojim bojama nastaju?

aurora-300x201KOMADI SUNCA

Polarna svetlost nije nikakva neobjašnjena misterija. Ova zadivljujuća meteorološka pojava je upravo fenomen direktno podstaknut procesima na Suncu. Izazivaju ga čestice koje „nisu odavde“, već su u bujici Sunčevog vetra stigle sa zvezde.

Sa Sunčeve površine se, naime, povremeno otkida „komad“ vrele plazme koja se ogromnom brzinom kreće kroz svemir i koji će izazvati auroru. Najbrže čestice do Zemlje stižu nakon 18 sati leta, ali će veći deo ove plazme pristizati tokom perioda od naredna dva dana, koliko aurore intenzivno svetle.

Magnetno polje Zemlje na taj oblak brzih jona, odnosno naelektrisanih čestica, deluje kao štit, ali deo ovog materijala sa zvezde ipak dodirne planetu, krećući se duž linija polja. Budući da je blizu polova magnetno polje planete zakrivljeno, ono sve ove čestice vodi ka polovima gde se sudaraju sa atomima u vazduhu.

Na ovaj način čestice sa Sunca, uhvaćene u Zemljino magnetno polje i spuštene na severno nebo, stvaraju prizor kakav je teško videti bilo gde drugde. Jedinstveni prizor zelenih i crvenih tragova Sunčevog dodira.

DSC1534-600x398SVETLA NA NEBU

Kako, međutim, naelektrisane čestice sa Sunca izazivaju svetla na nebu? Sama svetlost potiče od zračenja atoma kiseonika i azota koji se nalaze na oko 80 km visine u Zemljinoj atmosferi.

Do tog zračenja dolazi zbog sudara sa brzim elektronima na energijama do 15 keV, kakvi su stigli sa Sunca. Zbog sudara sa njima, atomi kiseonika na nižim nadmorskim visinama emituju zelenu boju (557,7 nm), a oni na višim, braonkastocrvenu (630 nm). Atomi azota emituju pak plavu i crvenu.

Ovakvu polarnu svetlost u suštini možete i sami napraviti – dovoljno je da razređeni kiseonik iz kakvog elektronskog topa gađate elektronima koje ste ubrzali naponom od 15.000 volti i pojaviće se zelenkasta severna svetlost. Naravno, ne preporučujemo da ovo zaista pokušate ili bar ne u kućnim uslovima.

Da bi se ova pojava zaista razumela, nije loše da se podsetimo šta se inače dešava u slučajevima kad su bilo kakvi atomi pogođeni tako brzim elektronima.

Southern_Lights_from_ISS-300x199ATOMSKA POSLA

 Sudari sa česticima iz Sunčevog vetra, naime, predaju izvesnu energiju atomu tako da se elektroni koji su zatečeni u elektronskom omotaču elektrona „penju“ na više elektronske nivoe. Oni se potom prirodno vraćaju u osnovno stanje, a atom „oslobađa“ energiju zračenjem fotona, odnosno svetlosti.

Pogođeni, odnosno pobuđeni atomi, emituju svetlost. Naravno, ne emituju bilo kakvu svetlost, već svetlost tačno određene talasne dužine i, što je najvažnije, to ne čine odmah. Atom kiseonika je, na primer, vrlo trom – da bi elektroni „sišli“ u osnovno stanje i emitovali zelenu boju, treba mu skoro sekund, a da bi „ispustili“ malo manje energije sa crvenkastom svetlošću, čekaće i do dve minute.

To je prilično dugo u svetu atoma, tako da se kod običnih gasova ova energija najčešće izgubi u gužvi i uzajamnim sudarima atoma. No, ako je gas atoma kiseonika redak kao što jeste na 80 kilometara od tla, onda je sudara malo i ima vremena da pobuđeni kiseonik „ispusti“ svoje zeleno zračenje. Na većoj visini gas je još ređi, pa se zato ovde češće emituje crvena boja.

aurora-borealis-photo_7289-300x200POLARNA ZAVESA

 Prekrasna zelena zavesa na severnom nebu satkana je od ogromnog broja takvih atoma koje pobuđuju brze čestice pristigle sa Sunca. Sama ova pojava poznata je od davnina, posebno severnim narodima.

Današnji naziv severna svetlost, odnosno aurora borealis dao joj je 1621. godine francuski naučnik Pjer Gasendi (1592–1655), po rimskoj boginji zore Aurori i grčkom nazivu za severni vetar Boreas.

Za razliku od severne, južna aurora, odnosno južna svetlost, naziva se aurora australis. U današnje vreme, postalo je ustaljeno da se, budući da je reč o meteorološkoj pojavi, ovi nazivi pišu malim slovima.

Naučnici ponekad obe ove pojave često nazivaju aurora polaris, odnosno polarna svetlost. Ona je izučavana u brojnim kosmičkim i sasvim običnim, zemaljskim, meteorološkim istraživanjima.

Ako se nađete dovoljno severno ili južno, pa imate priliku da je posmatrate, uživajte u nežnom tragu „fizičkog“ dodira Sunca sa Zemljom, znajući da je ovaj fenomen ipak nešto drukčiji, za razliku od ostalih sasvim „ovozemaljskih“, kao što je, na primer, sneg.

 JEDNA LAŽNA „TEORIJA“ 

Kad se u medijima govori o Sunčevoj aktivnosti, mnogo češće se pominju razni   nedokazani efekti, nego polarne aurore. Ove godine se u nekim domaćim medijima otišlo dotle da su sa Sunčevim vetrom povezane lokalne vremenske neprilike, pre svega velika snežna nepogoda koja je pogodila Balkan. Tako je zagovornik famozne solarne meteorologije, izvesni Milan Stevančević, dospeo na naslovne strane domaćih novina tvrdeći da je zapravo Sunce direktno poslalo tolike snegove ove zime. Medijsku pažnju je pritom iskoristio da promoviše svoju „teoriju“ o tome da sneg i kiša kao atmosferski fenomeni ne potiču od vodene pare, nego da su nastali ni manje ni više – od čestica koje stižu sa Sunca. Reč je, naravno, o pseudonaučnoj prevari. Čak i ako ste poverovali da se uopšte može govoriti o nekakvoj „teoriji“ te vrste, brzo ćete shvatiti da ove izmišljotine mogu izdržati kritiku onoliko dugo koliko sneg izdržava na visokoj temperaturi, pošto se nakon otapanja, gle čuda, pretvara u vodu, a ne u komadiće sunca.

 

Video „AURORA BOREALIS“

Pogledajte izuzetno zanimljiv kratki film o efektima Sunčevog vetra iz produkcije skandinavskog naučnopopularnog portala forskning.no i Univerziteta u Oslu.

Slobodan Bubnjević/elementarium.cpn.rs

______________________________________________________________________________________________________________________________