Obratite pažnju na oblake.
Ovako sam video 15. julsko jutro 2022. Bora*S
Oni će vas mnogočemu naučiti.
SUNCE SIJA IZNAD OBLAKA…
Tag Archives: sailing
SEMETEŠKO JEZERO -ČUDO PRIRODE U SRCU KOPAONIKA…
Semeteško jezero na Kopaoniku – jezero koje u sebi krije jedan zanimljiv prirodni fenomen – jezero po kojem ostrva plove.
Ovde možeš da uradiš ono što su samo bogovi mogli: da budeš, bar za kratko, gospodar ostrva i da ga pomeriš gde god želiš, zajedno sa sve travama na njemu, desetak ne baš malih stabala, i stazom dugom petnaestak metara, koliko je i veliko ovo malo čudo prirode.
Na Semeteškom jezeru, u srcu Kopaonika, ostalo je od većih samo ovo i još nekoliko manjih ostrva; neka su kupači već uništili.
Pomera ih vetar. Sad brže kad su grane pune lišća – objašnjava Zoran Sekulić dok staje na ostrvce i sprema se da ga motkom i mišicama odgurne od obale i prepusti vodi i vetru. Na vrhu sela Semeteš, četiri-pet kilometara od puta iz Raške za Leposavić, na jezeru, možda dugom sedamdesetak metara, plutaju zatravljena i korenjem drveća učvršćena ostrvca, zasad daleko od očiju radoznalaca. Jer, ovde malo ko dolazi. Preko brda su hoteli, skijaške staze, sjaj koji mami turiste. Ovde je tiho, sem ptica i retkog dozivanja seljaka ništa ne remeti planinski mir i teško je poverovati da je Raška tek nekoliko kilometara iza brda.
Dok oko drugih jezera kruže bajke o zmajevima i čudnim stvorenjima, spremnim da krhko ljudsko biće uvuku u dubine, Semeteškom jezeru meštani veruju, u njemu se kupaju, a ono, kažu, nikada nije uzelo žrtvu, ni čoveka, ni stoku koja u njemu utoljava žeđ. Ono je uvek isto, i kad se na planini tope snegovi i kad se spuste kiše. U njega ništa ne uvire, a izlazi mali potočić, pitom, dobar za zalivanje u vreme leta i kao da selu, dole niže, donosi neki blagoslov.
Jezero je poribljeno tek pre nekoliko godina. Doneli su šarana, babušku, ali od tog nimalo čudno jezero nije postalo lepše, ni ljudi oko njega nisu osetili korist.
Pre poribljavanja je jezero bilo bistro, kao oko. Sada ribe mute vodu. Da je Bog hteo da ovde ima ribe, bilo bi je mnogo ranije – kaže meštanin Milić Leštanin.
Uz jezero je vikendica, sada iznajmljena za kafić, vlasništvo sina Rada Petrovića, čoveka koji je godinama sanjao da ovo malo čudo prirode vidi što više ljudi. Pričao je, predlagao, pisao, radio i umro pre nego što je Semeteško jezero prigrlilo kupače i ljubitelje prirode.
Jezero je dugo mirovalo u nedrima Kopaonika i ne baš uzbudljivim pričama meštana, a kad su ljudi sa strane videli ostrva koja ‘hodaju’, u Semeteš su počeli da stižu i radoznalci, da gledaju, pitaju, snimaju, merkaju i mere.
Stigli su i ronioci iz Kraljeva. Posle njihovog oduševljenja, boravka pod vodom i svega što je nudilo ovo ‘gorsko oko’ Kopaonika, ostao je podatak da je dubina jezera do desetak metara, da su ploveća ostrva debljine do metar i po, ali i da u jezeru ima jedan otvor, ili rupa, gde ronioci nisu bili voljni da provere dubinu.
I zašto bi, možda je tako i bolje, da traže nešto ispod malog čuda prirode, plovećih ostrva koja šetaju na čudnom jezeru u nedrima Kopaonika.
Legenda o popu
Pričali su stari da se ovde spremio nekakav pop da vrše i uveo konje u gumno.“Nemoj, pope, danas je sveti Ćurik“, rekli su mu seljani. „Neka Sveti Ćurik ćuriče, ja moram da vršem“, rekao im je pop. Odjednom se zemlja prolomi. Ode i pop i žito i gumno. Na tom mestu se stvorilo jezero. Dole kod Rudnice su našli popovu kapu i to se sad zove Popovo polje
Autor: Srbiju volimo
__________________________________________________________________________________
ZMIJE KOJE LETE…
ČUDO: U ovoj malezijskoj džungli zmije LETE, iako nemaju krila!
Iako ne znaju koliko često i zašto lete naučnici pretpostavljaju kako tako, selidbom s drveta na drvo ove zmije beže od predatora ili love plen.
Za razliku od većine zmija koje se kreću gmizanjem po tlu, njih pet iz roda Chrysopelea koje žive u džunglama Azije mogu da se kreću i vazduhom.
Zbog toga ih nazivaju letećim zmijama. Najmanja naraste oko 61 cm, dok najveća doseže dužinu od 1,2 metra.
Većinu vremena provode skrivene u krošnjama drveća. Iako ne znaju koliko često i zašto lete naučnici pretpostavljaju kako tako, selidbom s drveta na drvo beže od predatora ili love plen.
Svih pet zmija su otrovne, ali ne za ljude, već za glodare, guštere, žabe, ptice i šišmiše kojima se hrane.
Iako ih nazivaju letećim zmijama prema načinu kretanja ispravnije bi bilo reći kako je reč o jedrenju/padanju kroz vazduh.
Naime, one ne mogu da polete sa tla, već da bi „letele“ moraju da skoče sa više na nižu tačku i tako „prelete“ dvadesetak metara. Tokom „leta“ celo njihovo telo ponaša se poput krila, što im omogućava menjanje smera.
Iako sletanje izgleda poprilično grubo, ove zmije sleću bez povreda.
Izvor: vestinet.rs
___________________________________________________________________________________
JEDRENJE PO SNOVIMA I OPČINJENOST GRACILNIM DEVOJKAMA…
Slikaru Željku Đuroviću nagrada „Momo Kapor“
Slikar Željko Đurović je ovogodišnji laureat nagrade „Momo Kapor“ za likovnu umetnost, koju dodeljuje Zadužbina „Momčilo Momo Kapor“.
Odluku je doneo žiri u sastavu: Nikola Mirkov (predsednik), Dejan Đorić i Dragan Jovanović Danilov.
zeljkodjurovic.com
Žiri je konstatovao da je u korpusu savremene srpske likovne umetnosti, Željko Đurović danas jedan od najsvestranijih naših umetnika.
„On sa podjednakim umećem vlada kistom, perom i čeličnom iglom, a na njegovim crtežima i grafičkim listovima pronalazimo nečeg od znalstva i strpljive i pobožne veštine starih majstora.
Ovaj umetnik predstavlja sam vrh naše, i ne samo naše, slikarske fantastike„, ocenio je žiri.
U obrazloženju se navodi i da „nije nimalo slučajno što je Đurovićevo slikarstvo bilo veoma zapaženo na jedinstvenoj smotri fantastične umetnosti pre nekoliko godina u Veneciji, kao i da ono uživa i lepo poštovanje Ernsta Fuksa, barda svetskog fantastičnog slikarstva.
„Kao i Kaporove knjige, slike i crteži, tako i umetničko bavljenje Željka Đurovića ima u sebi nečeg od metafizike putovanja.
Između Kapora i Đurovića postoji zajedničko duhovno i duševno disanje i ushićeno obožavanje. Sve se kod njih izliva u čistoj ljubavi i zahvalnosti svetu što postoji. I Momo Kapor i Željko Đurović su od onih slikara koji jedre po snovima, opčinjeni gracilnim devojkama“, ocenio je žiri.
Željko Đurović je rođen 12. decembra 1956. godine u Danilovgradu, gde je završio osnovno i srednje obrazovanje.
Studije slikarstva, kao i postdiplomske studije završio je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu.
Član je ULUS-a i Ex-libris društva iz Beograda, kao i internacionalne grupe umetnika „Libellule“ iz Francuske.
Izlagao je na skoro svim kontinentima, a njegove slike se nalaze u mnogim privatnim kolekcijama i muzejima širom sveta. Živi i radi u Beogradu.
Zadužbina „Momčilo Momo Kapor“ tradicionalno obeležava dan rođenja Mome Kapora – 8. april, dodelom nagrade u Skupštini grada Beograda, kada će Đuroviću biti uručeno priznanje za celokupno umetničko stvaralaštvo.
Đurović je treći dobitnik tog priznanja. Pre njega, nagradu su dobili Vladimir Dunjić i Mirjana Maoduš.
Izvor: rtv.rs
FotoPlus– GALERIJA/zeljkodjurovic.com
GDE JE PRAVI IZVOR ZADOVOLJSTVA…
Pronađi svoju suštinu
Da li ste se nekad zapitali, šta bi se desilo kada ne bi bilo noći – kada bi večni dan stalno vladao, kada sunce ne bi zalazilo? Kako bi život izgledao i da li bi uopšte bi moguć?
Zemlja bi verovatno morala stajati u jednom fiksiranom, statičnom položaju, ne mrdajući se ni za centimetar. Sve bi stajalo u mestu. Pored toga što život možda ne bi uopšte bio moguć jer bi večna izloženost sunčevoj svetlosti zagrejala planetu do usijanja, sve bi uvek bilo isto, da ne kažemo dosadno.
Život bi postao jedna dosadna, učmala, statična stvar. Isto tako, čak i kada bi život bio moguć, kako bismo znali šta je dan, tj. kako bismo znali da je dan “dan” ako nema noći? Očigledno je da bez noći ne samo što ne bismo znali šta je dan, već bi egzistencija bila nemoguća. Nužno je da noć postoji da bi se održala ravnoteža, a održavanje te ravnoteže je nužna kako bi se i sam život održao.
Kako god gledali na stvari, koliko god nam se više sviđao dan (ili noć), oboje imaju svoje “kvalitete” i karakteristike koje ih čine korisnim za održanje života. Dakle, jasno nam je da nema dana bez noći i nema noći bez dana, kako god mi na to gledali i kakav god mi stav zauzeli.
Uzmimo još jedan primer. Zamislite da postoji samo jedna boja, npr. bela. Zamislimo da je sve obojeno jednom bojom – belom. Zemlja je bela, nebo je belo, svi predmeti su beli, sva bića su bela. Tako nešto je naravno, skoro nemoguće, ali zamislimo situaciju na trenutak, ako se uopšte može zamisliti. Svet koji bi ovako izgledao bio bi nemoguć za život. Ne možemo ni početi sa nabrajanjem teškoća koje bi zadesile ovaj nesrećni svet.
Prva i najvažnija stvar koja bi uticala na disfunkcionalnost je to što se ništa ne bi videlo, jer se ništa ne bi razlikovalo jedno od drugog. Tako, niko ništa smisleno ne bi mogao da uradi. Međutim, dodajmo još jednu boju u ovaj svet i voila – već ćemo u velikoj meri poboljšati funkcionalnost. Dodajmo još par boja i rešićemo problem skoro u potpunosti. Funkcionalnost ćemo maksimizirati kada imamo čitav spektar boja, u koji je uključena i crna. Opet da napomenemo kako bi, ako bi ikakva funkcionalnost bila moguća, taj svet bio ultra-dosadan jer bi sve bilo isto i jednolično. I opet, ako nemamo crnu ili ostale boje, nećemo ni znati šta je belo.
Dakle, vidimo da je jednobojnost i jednoličnost ustvari nešto što nije dobro i što ne doprinosi optimalnom životu. Vidimo da je belo bez crnog u stvari praznina i ništa i da je život obojen jednom bojom nemoguć.
Šta želimo ovim primerima da kažemo? Ako to već nije potpuno očigledno, onda da razjasnimo: ako pokušavamo naš život da učinimo statičnim i jednoličnim, ako se trudimo da se uvek osećamo isto i ako pokušavamo da druge ljude “ubedimo” da i oni treba tako da se osećaju, upašćemo u dubok paradoks i učinićemo naše živote još gorim.
Ako se nerviramo zato što ljudi nemaju isto mišljenje kao mi, ako se ne slažu sa nama u ovome ili onome, bićemo nesrećni. Ako nas pogađa to što smo različiti od drugih, ako nam smeta to što su neki različiti od nas, bićemo nesrećni. Ako smo nesrećni zato što smo nesrećni, bićemo još nesrećniji.
Život je jedna konstantna promena i fluidnost, život je raznovrsnost, a ne jednoličnost. Pokušavajući da ga zaustavimo i usmerimo u nekom pravcu koji uključuje neki komfor, statičnost i “dosadu”, najčešće ćemo još više propatiti u procesu. Trudeći se da se na silu osećamo dobro i da budemo “pozitivni” samo ćemo se još više udaljiti od čitave priče i upasti u još veću depresiju jer ćemo morati da se foliramo. Foliranje je za većinu ljudi naporno, te im troši i psihičku i fizičku energiju.
“Loše” emocije su, kao što smo već jednom rekli, nužan pratilac i prirodno je da ih imamo. Bez njih, ne bismo znali šta su “dobre” emocije i ne bismo ih cenili. Ne treba se, naravno, neko ko je stalno u pozitivnom afektu sada truditi na silu da se oseća loše kako bi cenio svoje emocije. Sve što je na silu je loše za biće – samo treba pustiti prirodu da radi svoje. Ukoliko se trudimo da na silu promenimo neke ljude oko nas, proces najverovatnije neće uspeti kako treba, a doći će do patnje i sa naše, a i sa strane osobe koju pokušavamo da promenimo.
Prestanimo sa pokušajima da pretvorimo svet u nešto što nama odgovara i obojimo ga jednom bojom, bila to bela ili crna (ili roze, kako neki kažu “gledaj svet kroz roze naočare). To je potpuno neprirodna situacija i neće nas dovesti nigde. Ako nekako i uspemo, pretvorićemo svet u jedno dosadno i mrtvo mesto, bez daha života u sebi i bez ikakve radosti u njemu.
Takođe, na svet i na sebe se ne može gledati sa površine. Površnost je jedna od najgorih stvari koja pogađa današnji svet. Zamislimo da pokušavamo saznati šta živi u dubinama okeana tako što ćemo se truditi da sa površine vode, iz nekog čamca, pogledamo i zagledamo se u dubinu od 3.000 m. Ne možemo ni znati da nešto živi u okeanu ako ne znamo šta je okean, a ne možemo znati šta je okean ako ga ne vidimo i ne zaplivamo u njemu (ili nam neko ko je to uradio ne kaže). Tako, ne možemo živeti život i znati šta je život ako sve gledamo sa površine. Ne možemo znati kako živeti život i kako u stvari dostići neke prave dubine, ako plutamo po površini.
Bavljenje sitnicama i sitničarenjem u životu, bavljenje ogovaranjem i tračarenjem, šta je ko rekao i ko šta nosi, ko je gde bio i šta radio, neće nam pomoći da živimo kvalitetnije. Čak štaviše, odvratiće nas od pravog života, pravih vrednosti i izgubićemo kompas.
Površnost u ličnom domenu će nas baciti i ostaviti na ostrvu samoće i nesreće, jer ćemo propustiti “okeanske lepote” koje se nalaze u dubini.
Kada govorimo u terminima kojima smo govorili u prošlim člancima, bavljenje egom i život po principima površnog ega (fokusiranje na sopstveni ego i odbrana od drugih ega) nam može doneti samo nevolje. Ako smo stalno na oprezu da nam neko ne “povredi” ego i ako se trudimo da drugima povredimo ego, da im “vratimo” to će nas iscrpeti, a nećemo postići apsolutno ništa. Nećemo biti jači kao ličnosti, jer će ego koji je učauren u takvom zatvoru od mehanizama odbrane, propasti i biti još slabiji. Sigurno je i da nećemo imati nikakve koristi od svega toga, jer će i drugi ljudi nastaviti da brane svoje ego-e čak i više nego pre nego što su im povređeni. To će dovesti do krajnjeg nepoverenja, paranoje i opterećenosti kod ljudi (što je posebno očigledno u današnje vreme), te će učiniti situaciju u međuljudskim odnosima još gorom. Videli smo da je ego jedna iluzorna, krhka i odbrambena struktura, koja služi da nas odvrati od naše suštine.
Zašto bismo trošili vreme, energiju i resurse pokušavajući da održimo takvu strukturu u životu? Zašto je ne bismo ignorisali i prestali se baviti njome, a u najboljem slučaju, oslobodili se njenih okova? To je težak zadatak jer smo mi naviknuti na naš ego kao na kuću u kojoj živimo u kojoj se osećamo sigurno, bez obzira koliko duva promaja kroz polupane prozore i koliko krov prokišnjava. Ali taj zadatak je ono što bismo trebali prvo da krenemo da obavljamo ukoliko želimo kvaliteniji život.
Odbacivanje površinske strukture je nekad nemoguće u potpunosti, jer nam je ona potrebna za bazično funkcionisanje. Međutim, ukoliko samo shvatimo kakva je to struktura i ako je koristimo samo kao alat koji je nekad nužan, ne odvajajući preveliku količinu resursa za nju, onda ćemo biti na dobrom putu. Ukoliko samo shvatimo da postoji jedna veličanstvena dubina, koja krije mnoga blaga i lepote, u svima nama, da postoji ta kreativna i kosmička iskra koja čeka da se zapali i ukoliko krenemo u aktivno traganje za onime što stvarno jesmo, onda će se već put sam ukazati. Onda će nestati svi problemi i brige koje nas opsedaju. Nestaće jer se mi njima više ne bavimo i ne pridajemo im značaj.
Jedan stari monah je rekao: „Problem je problem samo ako ga ja tako nazovem“.
Dakle, sve je u načinu konstruisanja i definisanja sveta oko sebe i u načinu života.
Konstantno stimulisanje iz spoljašnjosti nas neće dovesti do osećanja potpunog zadovoljstva životom. Teško nama ako cenimo kvalitet života po tome koliko novca imamo, gde smo putovali, sa kim smo bili u vezi i koliko smo partnera promenili, koliko možemo da popijemo i pojedemo, koliko stanova imamo i koliko imamo lajkova i prijatelja na fejsbuku.
U ljudskoj je prirodi da traži prijatnost i zadovoljstvo, ali ako nam se zadovoljstvo u životu svede na ove stvari kao primarne izvore prijatnosti, onda smo u veoma teškoj situaciji. Površinsko zadovoljstvo kao što su neka od ovih je kratko, slabog intenziteta i mora se stalno obnavljati, a “doza” povećavati kako bi se održao isti nivo prijatnosti.
Tipičan primer za ovo su zadovoljstva koja može da proizvede novac. Imajući određenu sumu mi osećamo zadovoljstvo, ali se vremenom naviknemo na tu sumu i postane nam “normalna” stvar. Onda nam treba veća suma i tako dalje. Kada kupimo nova kola ona su nam interesantna i dobra jedno vreme, da bi kasnije “potrošili” to zadovoljstvo i morali kupiti nova, bolja, “besnija” kola. Nije nam dovoljno da dobijemo pohvalu za odelo od jednog prijatelja, nego se moramo “pokazati” gomili ljudi i svi nas moraju pohvaliti kako smo se lepo obukli. Ovo je, kao što i sami primećujete, svojevrstan oblik narkomanije i ne vodi nigde osim u propast.
Čitalac se sada pita: pa dobro, šta onda da radim? Gde je pravi izvor zadovoljstva? Odgovor je jednostavan i očigledan: pravo i istinsko zadovoljstvo je u dubini našeg bića. Potražimo unutar sebe, potražimo svoju suštinu i ono što jesmo. Odbacimo površinske okove i oslobodimo se plitkih struktura uma. Pogledajmo u daljinu: gde je lepota planina, tamnih šuma, zalazak sunca…
Sve je to tu, sva ta lepota. Sve je to univerzum, isto kao što je i čovek deo univerzuma. On nije odvojen od svega toga, nije neki pasivni posmatrač koji je tu slučajno upao iz neke druge dimenzije. Postoji mnogo više stvari na ovom svetu koje možemo raditi umesto što pričamo i bavimo se tuđim životima. Postoji mnogo više stvari koje su lepše od nečega što možemo kupiti za novac.
Da li ste nekad pogledali kamen na plaži ili neku stenu? Šta će nam više od oblaka i sunca? Živite život jureći za tuđim pohvalama i materijalnim stvarima, pokušavajte iskontrolisati i predvideti svaki aspekt svojih i tuđih života, terajte sebe da volite ili ne volite to i to samo zato što neko drugi to voli ili ne voli i bićete zarobljeni unutar svojih patnji, a i drugi će patiti pored vas.
Živite život spontano i van granica tuđeg mišljenja i sopstvenih zabluda, ne jureći za stvarima koje vam ne trebaju, živite kreativno i cenite kreativnost oko sebe, bavite se sopstvenom spoznajom – i bićete slobodni.
Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
Feljton: Neautentičan život
_________________________________________________________________________________________
NAJIZOLOVANIJE NASELJE NA ZEMLJI…
TAMOiOVDE______________________________________________
Ostrvo Tristan de Kunja (Tristan da Cunha) , u bespućima Atlantskog okeana, od najbližeg kopna je udaljeno oko 2.800 kilometara, što ga čini jednom od najizolovanijih ljudskih naseobina na svetu.
Deo je istoimenog arhipelaga koji sadrži još šest manjih ostrva.
Prema popisu stanovnika iz 2010. godine, na ostrvu žive 264 osobe, a gustina naseljenosti je 1,3 po kvadratnom kilometru.
Tristan de Kunja se nalazi u južnom delu Atlantskog okeana. Više od 3.700 km udaljeno je od obale Antarktika, oko 2.800 km od južnog dela Afrike i više od 3.000 kilometara od istočne obale Južne Afrike.
Čini deo britanskog prekomorskog područja Sent Helena, Asension i Tristan da Kunja. Priobalni deo 13 kilometara širokog ostrva sastoji se uglavnom od strmih litica, dok se plaže nalaze na južnoj i severozapadnoj strani.
Površina ostrva iznosi 98 kvadratnih kilometara, a ukupna površina arhipelaga 207. Ostrvo je poznato po populacijama ptica koje ovde dolaze da produže vrstu, a među njima su morske ptice iz reda bubnjavki i kalonektrisa, albatrosi, pingvini…
Arhipelag je u 16. veku otkrio portugalski istraživač Tristao da Kunja, koji je najvećem ostrvu dao svoje ime, a koje je kasnije izmenjeno u Tristan da Kunja. On se, međutim, nikada nije tu iskrcao zbog loših vremenskih uslova, pa je tek u 17. veku zabeleženo prvo iskrcavanje Evropljana na ovo ostrvo.
Amerikanac Džonatan Lambert je bio prvi žitelj, a preselio se 1810. godine iz Masačusetsa.
Vulkan na ostrvu Tristan de Kunja (foto: NASA).Fotografiju je snimio astronaut 6. februara iz Međunarodne svemirske stanice
Jedino naselje: Edinburg Na Sedam Mora
|
Naselje je nazvano po Princu Alfredu (Sakse-Koburg-Gota), vojvodi od Edinburga, drugom sinu Kraljice Viktorije, kada je ovaj posetio ostrvo 1867. dok je obilazio svet komandujući brodom HMS Galatea*. Lokalno stanovništvo ga uvek zove jednostavno Naselje (engl. The Settlement). Naselje je na Tristanu da Kunji 1815. osnovao narednik Glas iz Šetlandskih granica (Škotska), nakon što je UK anektiralo Tristan da Kunju. Na ostrvu je održavan vojni garnizon kao predostrožnost protiv mogućih francuskih pokušaja da spasu Napoleona, koji je bio utamničen na Svetoj Jeleni. Vojni garnizon je ostao do kraja Drugog svetskog rata. Edinburg je jedino veće naselje na ostrvu. Ima malenu luku, rezidenciju administratora, i poštu. Oštetila ga je 1961. vulkanska erupcija, koja je naterala praktično čitavo stanovništvo da napusti Naselje i preseli se u UK. Nekolicina stanovnika koji su ostali u Edinburgu Sedam Mora su osmislili sistem u kojem su postavili creva koja bi automatski prskala vodu po lavi, kako bi se lava u prednjem talasu hladila a ona iza nje menjala smer ili zaustavljala. Erupcija je uništila edinburšku fabriku rakova, a pirati su opljačkali napuštene kuće. Naselje je obnovljeno nakon povratka većine stanovnika ostrva 1963. Edinburg Sedam Mora se smatra najzabačenijim stalnim naseljem na svetu. Nalazi se na preko 2400 kilometara od najbližeg ljudskog naselja, na Svetoj Jeleni. Ima oko 270 stanovnika.
*Courtney, Nicholas (2004). The Queen’s Stamps. ISBN 0-413-77228-4, strana 28. Tristan da Kunja je 1967. izdao četiri poštanske marke u čast sto godina ove posete. (Izvor:sr.wikipedia.org)
|
Godine 1815. Ujedinjeno Kraljevstvo je anektiralo ova ostrva i njima vladalo iz Kejpa u Južnoj Africi. Od 1938. godine ostrva su pridružena teritoriji Sveta Jelena, a od 2009. godine deo je prekomorske teritorije Sveta Jelena, Asension i Tristan da Kunja.
Tristan da Kunja je zapravo vulkan, koji spada u bazaltne platoe. Na sredini ostrva vidi se vulkanska kupa. Krater Vrh kraljice Marije visok je 2.060 metara.
Poslednja velika erupcija Tristana da Kunje dogodila se 1961. godine, zbog čega je jedino naselje na ostrvu, Edinburg Na Sedam Mora, moralo biti preseljeno na severni deo ostrva.
Smatra se da je ovaj gradić najdalja stalna naseobina na Zemlji.
(Izvor:Blic)
https://www.youtube.com/watch?v=kgKYV5hplvM&feature=player_embedded
Priredio: Bora*S
NAJBOLJI EVROPSKI MUZEJI…
TAMOiOVDE______________________________________________________
GDE SE NALAZI NAJBOLJI EVROPSKI MUZEJ?
Evropski muzejski forum (EFM) proglasio je Riversajd muzej transporta i saobraćaja u Glazgovu za najbolji u Evropi 2013. godine, u konkurenciji oko 70 muzeja iz dvadesetak zemalja širom Evrope.
Foto: Editor5991/Wiki/CC
Evropska nagrada za muzej godine (EMYA) dodeljena je na Međunarodni dan muzeja, 18. maj, na ceremoniji u Tongerenu u Belgiji, prenosi portal SEEcult.org.
Slaveći inovativne i ka publici orijentisane muzejske prakse širom Evrope, EFM je dodelio još tri priznanja, kao i četiri specijalne pohvale.
U konkurenciji za ovogodišnju nagradu bilo je 40 muzeja, koji su se prijavili na konkurs, kao i još 29 koje je nominovao žiri EMYA.
Muzeji su ocenjivani na osnovu stepena zadovoljavanja potreba i želja posetilaca, a članovi žirija su proputovali Evropu kako bi se i neposredno uverili u kvalitet kandidata – od Azerbejdžana do Portugala, od Norveške do Turske.
Riversajd muzej, kako je istaknuto u obrazloženju nagrade, brilijantno demonstrira kako jedna specijalizovana zbirka može da obnovi svoju relevantnost aktivnim angažovanjem u kontekstu širih društvenih i univerzalnih pitanja. Nagrada je dodeljena tom škotskom muzeju, koji je projektovala Zaha Hadid, jednoglasnom odlukom žirija, uz ocenu da na najvišem nivou ispunjava kriterijum “javnog kvaliteta”.
Riversajd muzej otvoren je u junu 2011. godine, a koštao je više od 80 miliona evra i zamenio je stari Muzej transporta.
Foto: Bjmullan/Wiki/CC
Nagradu “Kenet Hadson”, nazvanu imenom osnivača EMF-a, dobio je Gradski muzej zajednice u Batali u Portugalu, specijalizovan za slepe i slabovide.
Nagradu Sileto dobio je MAS gradski muzej u Antverpu zbog inovativnosti i posvećenosti gradu i njegovom stanovništvu. Žiri je istakao da je impresioniran raznolikim novim načinima na koji je taj muzej uspeo da angažuje posetioce u naporima da predstavi identitet Antverpa.
Posebne pohvale dobili su Nacionalni istorijski muzej Gobustan u Azerbejdžanu, Muzej umetnosti u Rigi u Letoniji, kao jedna od najimpresivnije renoviranih nacionalnih zgrada, te Nacionalni muzej nautike u Amsterdamu i San Telmo muzej u Španiji.
EMF deluje pod okriljem Saveta Evrope, a dobitnik godišnje muzejske nagrade SE bira se između kandidata EMYA.
Prošle godine to je bio Muzej Liverpula, a nagrada je uručena na ceremoniji u sedištu SE u Strazburu u aprilu.
VODI ME NA VODU…
TAMOiOVDE________________________________________________
MOST PREKO KOGA PLOVE BRODOVI
Ovaj fascinantni inženjerski poduhvat se zove Magdeburški vodeni most, i plovni je akvadukt u Nemačkoj koji povezuje kanal Elba-Havel sa Mitelandskim kanalom, i omogućava brodovima da pređu preko reke Elbe.
Veličanstveni inženjerski poduhvati verovatno su najsnažniji pečat epohe u kojoj živimo.
Ne prestajući da nas zadivljuju, oni su (ne)živo svedočanstvo inovativnosti i nepreglednog moći ljudskog uma, i našeg milenijumima taloženog znanja koje briljantni pojedinci među nama primenjuju na uvek različite načine.
Danas vam predstavljamo jedan takav poduhvat, jedan takav infrastrukturni projekat najmoćnije evropske ekonomije čija samo jedna pokrajina (Baden-Virtemberg) ima veći izvoz od čitavog Španskog kraljevstva.
Magdeburški vodeni most je plovni akvadukt u Nemačkoj koji povezuje kanal Elba-Havel sa Mitelandskim kanalom, i omogućava brodovima da pređu preko reke Elbe.
Visok 918 metara, ovo je najveći plovni akvadukt na svetu.
Kanali Elba-Havel i Miteland prethodno su se sastajali blizu Magdeburga, ali na suprotnim stranama reke Elbe. Brodovi koji su se kretali među njima morali da naprave 12-kilometarsko skretanje, spuštajući se iz Mitelandskog kanala kroz brodski lift u Rotenziju pa onda u Elbu, posle čega su plovili nizvodno pre ulaska u kanal Elba-Havel kroz Nigrip.
Niski vodostaj Elbe često je sprečavao barže da naprave ovaj prelaz, što je zahtevalo istovar robe i prevoz kopnenim putem: drugim rečima, muke Tantalove!
Izgradnja ovog vodenog mosta je počela još početkom 1930-ih godina, ali je zbog Drugog svetskog rata morala biti stopirana. Nakon toga, došla je i podela Nemačke na istočnu i zapadnu, zbog čega je nastavak izgradnje postao nemoguć.
Ona je obnovljena tek 1997. godine, a most je pušten u saobraćaj 2003.
M. B. (Telegraf.rs)
NA PUČINI ŽIVOTA…
TAMOiOVDE
PLOVIDBA- Ulje na keramici Autor: Bora*S
TAMOiOVDE 