OKUSI HRANU, OSETI ŽIVOT…

tamoiovde-logo

Srpska krsna slava i tradicionalna hrana na EKSPO izložbi 2015

Etnografski muzej u Beogradu – ustanova kulture od nacionalnog značaja će se u okviru Svetske izložbe EKSPO 2015, koja se održava u Milanu od 1. maja do kraja oktobra 2015, predstaviti izložbom „Kultura ishrane Srbije“ autorke Dušice Živković, muzejskog savetnika.

63daee459d7ea7df020c27bdb9b1c065_LIzložba je u skladu s centralnom temom „Okusi hranu, oseti život“ i posvećena je fenomenu ishrane koji je, putem multimedijalne prezentacije, sagledan s različitih aspekata, polazeći od geografskih, istorijskih i kulturnih uticaja, preko načina pripremanja, čuvanja i konzumiranja hrane, do običaja i rituala u vezi sa ishranom.

Važan segment izložbe je predstavljanje običaja porodična slava koji je u novembru 2014. godine upisan na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva i deo je društvenih rituala i praksi u kojem je, pored religijskog, prisutan i kulturni obrazac gošćenja i gostoprimstva.
Izvor: srbijuvolimo.rs

_____________________________________________________________________________________

DAN TEK VENČANIH-MLADENCI….

tamoiovde-logo

Zašto se slave Mladenci?
Mladence slave supružnici u prvoj godini braka, oni koji su se venčali posle 22. Marta prethodne godine.

fe4bbe81600a40063594e597e00eb05b_MNa taj dan mladenci u svoj dom primaju goste, koji im donose poklone.

Toga dana mlade domaćice pokazuju svoje umeće i spretnost.
Mladenci su posvećeni uspomeni na stradanje Svetih četrdeset vojnika, koji su 320. godine, za vreme cara Likinija prešli u hrišćanstvo, uprkos izričitoj carevoj zabrani.

Ovaj praznik je u crkvenom kalendaru obeležen crnim slovom.

Mladenci su praznik sa mnogo običaja u Srpskom narodu.
Na ovaj dan žene ustaju rano i mese četrdeset kolačića, koji se nazivaju mladenčići, i simbolizuju dug, srećan i sladak život.

Mladenčići se premazuju medom, domaćice ih nude deci i svima koji dođu u kuću pre podne.
Posećivanje mladenaca i donošenje poklona, običaj je modernih dana, koji je nastao u gradu, ali ga je i selo veoma brzo prihvatilo.

Smatra se da bi na Mladence trebalo da dođu svi oni koji su bili na svadbi, ali je u praksi ipak drugačije.
Mladencima toga dana u goste dolazi samo najuža porodica i prijatelji.

Valja napomenuti i da Mladenci uvek padaju u vreme posta, tako da i gozba koja se sprema toga dana mora biti posna zbog zdravlja i napretka dece mladih supružnika.
Autor: Maja Bukumirovic
Izvor:rtk.co.rs

_______________________________________________________________________________

mladencici-6a9a96787e03b5fc173cfbdfde4127a3_header

Foto: knjazevackevesti.blogspot.com

Recept za pripremu mladenčića

500 g brašna, 25 g kvasca, kašika šećera, dve kašike maslinovog ulja, malo soli i med za premazivanje.
Od navedenih sastojaka umesiti testo (dodati i malo mlake vode), ostaviti da nadođe pola sata, a potom razvući testo i modlom vaditi 40 krofnica.
Poređati ih u pleh, takođe ostaviti pola sata da se ’odmore’, a potom ih peći na umerenoj vatri dok ne porumene. Kad se prohlade, premazati medom i mladenčići su spremni za posluženje gostima na taj dan. (organvlasti.com)

_______________________________________________________________________________

Dan tek venčanih
MLADENCI
Ako ove nedelje obeležavate Mladence, nemojte da dozvolite da vaše slavlje izgubi osobenost. Slavite svoj novi način života onako kako samo vi znate! Ne dopustite nikome da vam bira goste, meni ili stolnjake.

Thumb_RUKETo je jedna od lepota braka! Uživajte u svakoj kašičici meda koju vam brak nudi, bar dok možete! Srećni mladenci!

Mladence slave supružnici u prvoj godini braka, oni koji su se venčali posle 22. marta prethodne godine. Na taj dan mladi tek venčani u svoj dom primaju goste, koji im donose poklone i na taj način pomažu na početku njihovog braka i života.

Mlade domaćice dočekuju goste i pokazuju svoje umeće i spretnost.

U slavu hrabrih hrišćana
Mladenci su posvećeni uspomeni na stradanje Svetih četrdeset vojnika jednog puka u gradu Sevastiji, koji su 320. godine, za vreme cara Likinija, prešli u hrišćanstvo, uprkos izričitoj carevoj zabrani. Svi su bili vojnici u rimskoj vojsci i verovali su u Isusa Hrista. Zbog svoje vere, ovi hrabri hrišćani su najpre bičevani, a zatim i bačeni u tamnicu. Ubrzo su izvedeni pred vojni sud. Pogubljeni su bacanjem u jezero nadomak grada. Praznik je u crkvenom kalendaru obeležen crnim slovom u spomen na njih. Dan kada se crkva priseća četrdesetorice Svetih mučenika sevastijskih, u narodu je poznat pod nazivom Mladenci.

Na ovaj dan se proslavljaju mladenci jer su stradalnici bili mladići. Dvadeset drugi mart je posvećen njima i zbog venaca kojima su mučenici ovenčani (venčani) ljubavlju Hristovom. I na venčanjima u crkvi, na glave mladenaca se stavljaju venci, koji imaju trostruku simboliku: carski venci – svaki čovek je car u svom malom carstvu u svojoj kući, mučenički venci – jer u braku treba podnositi žrtve i venci besmrtne slave – u Hristovom carstvu.

Ovim se ukazuje na to da supružnici treba jedno drugom da budu verni, kao što su sevastijski mladenci bili verni Hristu i da tu vernost i ljubav nikakvo iskušenje ne može i ne sme da savlada.

Starinski običaji

Mladenci su praznik koji obiluje brojnim običajima. Na ovaj dan žene ustaju rano i mese četrdeset kolačića, koji se nazivaju mladenčići i koji simbolizuju dug, srećan i sladak život. Peku ih, premazuju medom, nude decu i sve koji pre podne dolaze u kuću. Kolačići mogu biti kružnog oblika, ali i u obliku noža, makaza, sablje, ovce, pileta. Stariji tvrde da pre Mladenaca nije dobro jesti ništa što je izniklo posle nove godine.

Na Mladence je dobro jesti med, kuvanu koprivu i zelje da bi se očistila krv. Posećivanje mladenaca uz obavezno nošenje poklona običaj je modernih dana koji je nastao u gradu, ali ga je selo veoma brzo prihvatilo. Uz pravilo reciprociteta – „oni su bili kod nas, moramo i mi kod njih“ – materijalni pokloni su potpuno zamenili sve druge i lepše strane običaja.

Smatra se da na Mladence moraju doći svi koji su bili na svadbenom veselju. Čak i oni koji su bili pozvani na svadbu, a nisu joj prisustvovali, obavezni su da dođu na Mladence. Međutim, u praksi je to drugačije. Bračnom paru koji slavi Mladence u goste uglavnom dolazi najuža porodica i prijatelji.

Moderni običaji

Iako se po tradiciji ovaj praznik slavi u kući mladenaca, nije neobično da mladenci ili njihovi roditelji zakupe salu u restoranu. Ranije je to bilo nezamislivo, ali mnogi novi običaji slede primer svadbenih ceremonija i održavaju se u iznajmljenim prostorima. Nov način praznovanja zahteva nova pravila, kojima se moraju prilagoditi i mladenci i gosti.

Dok je ranije defile gostiju kroz stan ili kuću mladenaca mogao trajati praktično ceo dan, i za goste, osim pristojnosti i domaćeg vaspitanja, nije bilo nikakvih vremenskih ograničenja, u restoranima vreme zakupa je uvek precizirano i ograničeno. To zahteva od gostiju da dođu u predviđeno vreme, a mladencima nameće obavezu da goste unapred obaveste o vremenu i mestu održavanja slavlja.

Nekad nije bilo potrebno obaveštavati poznanike i prijatelje o tome gde ćete biti u vreme Mladenaca, jer se to jednostavno znalo. Danas to u većini slučajeva izgleda drugačije i zato su mladenci prinuđeni da šalju pozivnice kao za svadbu, što daje sasvim novu dimenziju običaju.

Nekadašnje posluženje pretvara se u gozbu ili, još češće, u običan kafanski jelovnik (sir, kajmak, pršuta, proja, čorba, pečenje, salata).
Izvor:stil-magazin.com

_______________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

LEPOTA NAKITA SRPSKIH NEVESTI…

tamoiovde-logo

Deo tradicije kroz vekove

Običaj nošenja nakita kod Srba imao je u prošlosti dvojaku ulogu: estetsku i simboličnu. Nakit je korišćen kako da ulepša osobu koja ga nosi, tako i da ukaže na njen položaj, stalež i religioznu pripadnost. Simbolika nakita kod žena imala je naročito značenje u periodu njene pripreme za udaju, kada se značajno menjao njen društveni status.

e3d4dcf128074f7b86ba0fbc0c85f813_LSklapanje braka predstavlja jedan od najvažnijih momenata u životnom ciklusu svakog pojedinca. Bračna ceremonija kao obred prelaza iz jednog životnog perioda u drugi, za srpsku ženu u prošlosti odvijao se u tri faze i obuhvatao je tri statusa.

U prvoj fazi, kada žena ima status udavače morala je o tome da „obavesti“ zajednicu. Najrečitiji i najočigledniji način da stavi do znanja da se njen devojački život završava je putem načina ukrašavanja.

Udavača se tada oblači lepše od drugih mladih devojaka, kiti se cvećem i nosi bogatiji nakit nego ostale žene. To traje do veridbe, odnosno udaje, kada nastupa druga faza prelaznog stanja koje za srpsku nevestu u prošlosti nije bilo vremenski određeno. Trajalo je do rođenja deteta, pa i duže.

Posebnost položaja neveste naročito se izražava lepotom i bogatstvom nakita. Naime, ona nosi sav nakit koji je nosila kao devojka, ali još bogatiji i raskošniji. Količina i vrednost nakita koji se priprema za svadbu jasno govori o značaju samog čina udaje i statusa neveste, kada svaka žena možda najviše u životu blista od sreće i zadovoljstva.

Najvažniji deo srpskog nevestinskog nakita tokom 19. i prve polovine 20. veka je oglavlje ili ukras za glavu, koji mlada prvi put stavlja na dan venčanja, a zatim ga nosi u svečanim prilikama za sve vreme trajanja statusa neveste. Rođenjem prvog deteta nevesta skida sa oglavlja jedan deo nakita i tim činom stavlja do znanja da se zauvek odvaja od svoje dotadašnje uloge. Time započinje treća faza, kada nevesta stiče položaj udate žene, koji se u okviru zajednice najviše ceni.

U 19. veku na širem području Balkana, gde žive Srbi, oglavlja se odlikuju velikom raznovrsnošću oblika i načina ukrašavanja.
Najpoznatija vrsta nevestinskog ukrasa za glavu je „smiljevac“. Ovaj ukras, koji ima oblik kape bio je obavezan deo nošnje neveste u Šumadiji, Beogradskoj Posavini, Levču, Resavi, Temniču, Timoku, Pomoravlju, okolini Jagodine, zatim u užičkom, čačanskom, rudničkom i valjevskom kraju. Zajedničko svim smiljevcima je da se prave od cveća i novca, a razlikovali su se samo po obliku i veličini.

Glavni ukras smiljevca bio je napravljen od raznovrsnog cveća. Za ukrašavanje je korišćen bosiljak, kičica, majčina dušica, nana, rudača i najviše smilje, po kome je ova svojevsna kapa dobila ime. Sveže nabrano cveće prišivano je na osnovu kape, a zatim je ta „cvetna bašta“ ukrašavana perjem iz krila i repova petlova i ćurana, a kod bogatijih devojaka i perjem pauna. Paunovo perje bilo je posebno cenjeno, jer se verovalo da okca na njemu odvraćaju zle poglede i štite nevestu od uroka.

Odmah po venčanju neveste su menjale oglavlje, pa su tako prve godine o blagdanima nosile velike vence, načinjene od kupovnog cveća iskićene raznim perjem. Druge godine, ili po rođenju prvog deteta, neveste su nosile tzv. podsmiljke, koji imaju izgled manjeg venca na kome nema više smilja, već drugog cveća, a posle tog perioda mlada udata žena počinje da nosi manje dekorativno oglavlje pod nazivom „konđa“.
Običaj je bio da se sa smiljevca poskida novac koji su žene čuvale kao dragocenost, ili su njime ukrašavale oglavlja koje su nosile kao udate žene.

U istočnoj Srbiji su neveste osim smiljevca često nosile oglavlje pod nazivom „trvelji sa prevezom“. Trvelji su bile dve jako debele pletenice upletene od prave ženske kose sa dodatkom vune, ili tuđe kose. Te pletenice su se vezivale tako što se najpre spuste između uha i obraza, a zatim se vrate ispod uha i vežu na potiljku.

Trvelje su neveste ukrašavele cvećem, perlama, šljokicama, ukrasnim iglama i nizovima novca. Preko trvelja stavljen je prevez u vidu pravougaonog komada tkanine, koji je zahvatao polovinu temena i spuštao se do polovine leđa. Prevez je kićen niskama novca, bojenim perjem, paunovim perom, praporcima i lančićima sa privescima. Svi ti ukrasi osim dekorativne imali su i apotropejsku ulogu, da zaštite nevestu od zlih uticaja.

Krajem 19. i početkom 20. veka, pod uticajem građanske nošnje, venčana kapa postaje fes, ves ili vesić. Fes je bio sašiven od crvene čoje, a oko njega su se obavijale vitice i preveza, odnosno uvrnuta tanka marama sa prstenom u sredini. Preko fesa se nosila tanka prozirna crvena marama, duvak, koja je pokrivala lice, glavu i leđa. Za pričvršćivanje fesa korišćene su igle sa različitim ukrasima, a imućnije mlade stavljale su iglu od srebra, ili pozlaćenu u obliku hrastovog lista pod nazivom „čelenka“.

Veoma dekorativnu vrstu oglavlja nosile su neveste u Mačvi, u vidu teške kape zvane „naniz“, sa svih strana iskićene srebrnim novcem. Ova kapa produžavala se niz pleća i preko grudi i bila iskićena smiljem i ponekad ružom. Dan posle venčanja mlade u Mačvi su nosile oglavlja pod nazivom „konđa“ i „obradač“, bogato dekorisana kompletom nakita poznatim kao ukovi i kuke. Ukov se sastojao od tri ili pet ukovica, ili okruglih filigranskih pločica spojenih lančićem u vidu girlandi, a kuka od tri spojene pločice sa alkama na krajevima kroz koje su se provlačile dve igle.

U Vojvodini su neveste nosile visoke okrugle kape „kofire“ pravljene od kartona i obložene veštačkim cvećem i trešnjama. Na vrhu ove kape stajalo je zakačeno paunovo perje sa ogledalcem u sredini. Omiljeno oglavlje, posebno imućnih vojvođanskih nevesta, bila je i kapa zlatara ili zlaćanka. Ove kape imale su izdužen oblik sa dva para traka. Izrađivane su od svile, atlasa, satena ili brokata obično bele, žute ili plave boje. Cela površina kape ukrašena je zlatovezom sa motivima srca, lale i ljiljana. Zlatara se ukrašavala i staklenim kamenjem, šljokicama i staklastim perlicama.

U nevestinski nakit za glavu spadale su i naušnice, ili minđuše koje su bile različitih oblika i dekoracije. Minđuše su rađene u tehnici filigrana i ukrašene raznim vrstama poludragog kamenja. Minđuše, kao obavezan deo nakita nevesti, osim ukrasnog karaktera imale su i magijska svojstva, naime verovalo se da mogu da zaštite onoga ko ih nosi.

Neveste u Srbiji nekada su obavezno kitile vrat i grudi ogrlicama poznatim pod imenom gerdani, đerdani ili nanizi. Posebno omiljeni bili su đerdani ili dukati sa nanizanim austrijskim, turskim i srpskim srebrnim ili zlatnim novcem, nanizani na vuneni gajtan, tekstilnu i kožnu traku, pa i srebrni lanac. Ovakve oglice od novca imale su ponekad i okvir u sredini za veću paru, koja je predstavljala lepo ukrašeni privezak.
Svrha nakita za vrat i grudi bila je prikazivanje materijanog stanja devojke, što je bio jedan od osnovnih kriterijuma u izboru bračnog partnera.

Veoma značajan i dekorativan deo ženskog nevestinskog nakita bile su različite vrste pojaseva sa kopčama, paftama, koje su u 19. veku bile takođe obavezan deo narodne nošnje. Veoma popularne su badem kopče, koje, kako sam naziv kaže, imaju oblik badema. Ove i kopče drugih oblika, izrađene su u tehnici filigrana i granulacije, a među njima su poznate pirotske kopče u obliku ploče od srebra ukrašene biljnim motivom i pticama. Lep detalj nevestinske odeće činili su i kožni pojasevi ukrašeni metalnim pločicama, ili okovanim poludragim kamenjem, najčešće ahatom. Ovaj pojas u narodu se zvao „okovanik“.

Srpske neveste nosile su narukvice i prstenje, koji su imali značenje amuleta. Naročitu magijsku snagu imao je prsten, koji je po narodnom verovanju štitio od zlih duhova. Kroz prsten je nevesta trebalo da pogleda svog mladoženju kada je sa svatovima dolazio po nju, kako bi joj bio veran u braku. U ceremoniji venčanja mlada i njen supružnik stavljaju burmu jedan drugom na ruku, koju potom nose celog života, kao simbol trajne, neraskidive veze.
Izvor: srbijuvolimo.rs

_______________________________________________________________________________________

TAJNE U CREPULJI…

tamoiovde-logoZABELEŽENO NA STAROJ PLANINI

Odvajkada su u pirotskom kraju pravljene plitke posude za pečenje hleba na otvorenom ognjištu, znalo se kako su, kada i koje žene mogle da ih prave, o čemu govori primer iz Gostuše

zagrevanje

Foto Aca Đorđević

Oduvek su mešenje hleba i kuvanje bili posao žena, a do sredine prošlog veka u nekim krajevima one su same pravile i posuđe, što bi se u narodu reklo gazile crepulju – plitku posudu u kojoj se peče hleb na otvorenom ognjištu.

Doduše, u pojedinim oblastima centralne Srbije izrađuju ih i danas, ali muškarci. Osnovna razlika je u tome što su ženske deo domaće radinosti, uobičajenih kućnih poslova, a muške se proizvode poluprofesionalno.

Ženske crepulje mogu da imaju rupu (u zapadnoj Srbiji na primer), kao što se i muške izrađuju i bez mehaničke sprave, i uz upotrebu ručnog vitla, objasnila nam je mr Biljana Đorđević, viši kustos u Narodnom muzeju u Beogradu.

Crepulja se na balkanskim prostorima, gotovo neizmenjenog oblika, izrađuje od praistorije do danas. Na žalost žene ih više ne gaze mada na Staroj planini ima još onih koje su ih pravile ili se sećaju kako su to njihove majke radile poput Ljubine Nikolić i Vere Manić iz sela Gostuša. One su su to sa zadovoljstvom i demonstrirale.

– Njihovo znanje je dragoceno nematerijalno kulturno nasleđe koje treba sačuvati baš kao i objekte i predmete koji su zahvaljujući tom znanju i umeću nastali. Ono je i sredstvo bez koga se zaštita ne može uspešno sprovoditi – pojašnjava etno-arheolog mr Biljana Đorđević pozivajući se na Konvenciju o očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa koju je Unesko usvojio 2003, a Srbija ratifikovala 2010. godine.

– U nastojanju da što dublje proniknemo u tajne nastanka keramičkih posuda iz različitih epoha, s kojima sam se kao arheolog susretala, u okviru programa Narodnog muzeja u Beogradu, pokrenut je projekat „Nematerijalno nasleđe: etnoarheološka istraživanja tradicionalnih tehnologija keramike”.

Ciljevi ovog projekta su, pre svega, dokumentovanje i proučavanje savremenih, tradicionalnih načina keramičke proizvodnje koji su istovremeno doprinos zaštiti ovih tehnologija koje se i danas, u svoj svojoj raznolikosti, uporno održavaju, uprkos napretku civilizacije i globalizaciji koja nezadrživo uzima svoj danak menjajući naše kulturno okruženje, brišući lokalne, regionalne i nacionalne specifičnosti, a savremeni svet čineći sve jednoličnijim i bezličnijim – kaže naša sagovornica.

Kameno selo
Tim stručnjaka Narodnog muzeja koji su činili Biljana Đorđević, Aca Đorđević i Dragoljub Zlatković, zaputio se 2009. godine u staroplaninsko selo Gostuša, jedno od najzabačenijih u pirotskoj opštini, da bi se na licu mesta upoznali sa izradom crepulja. Pored podataka vezanih za glineno posuđe ekipa je imala nesvakidašnju priliku da uživa u čarima sela sazidanog od kamena, u kome su kuće pokrivene kamenim pločama.

Činjenica da „Kameno selo” verno oslikava život stanovništva u prošlom veku bio je jedan od povoda da se ovaj kraj zaštiti kao jedinstvena ambijentalna celina i kulturno dobro. Što bi trebalo da znači da će naselje sačuvati osobenosti u svakom pogledu i da će se zaustaviti njegovo dalje propadanje.

Gostuša je zbog svoje arhitekture i blizine Zavojskog jezera, izuzetan turistički potencijal. Zato su lokalne vlast u Pirotu, gotovo, završile asfaltni put do sela u kome trenutno živi stotinak mahom ostarelih duša.
Sačuvane stare kuće i ognjišta prava su dragocenost, jer se u njima i danas može založiti vatra i ispeći u crepulji pogača, slađa od svakog kolača.

– Imali smo priliku da probamo pogače, od istog testa, pečene u crepulji, tepsiji i u peći. Bile su potpuno različitog ukusa, one iz crepulje nenadmašne – kaže naša sagovornica.
Put do pogače je započinjao u majdanu. Znalo se, pre nego što zamese testo i založe vatru da bi ispekle hleb, žene su u stara vremena morale prvo da naprave posuđe. A to je podrazumevalo da one kopaju zemlju, pripremaju je, modeluju proizvode svojim rukama, same ih i suše i peku – zapisali su svojevremeno istraživači.

Keramička proizvodnja u Srbiji, saznajemo od sagovornice, ima viševekovnu tradiciju. Elementi ognjišnog ansambla koji uz crepulju podrazumevaju vršnik (poklopac) i topke (na koje se stavlja crepulja da se odigne od podnice ognjišta) i danas se mogu videti po planinskim selima jugoistočne Evrope, ali i pri arheološkim iskopavanjima od neolita do srednjeg veka.

Crepulje su, osim u Srbiji, predstavljale obavezan kuhinjski inventar i u Rumuniji, Bugarskoj, Makedoniji, Grčkoj, Albaniji i Crnoj Gori.

Ženske crepulje oblikuju se rukama, bez upotrebe bilo kakvog alata. Činjenica da je reč o kućnoj radinosti, koja se prilagođava karakteristikama obrađivane gline, objašnjava brojne lokalne raznolikosti u izradi, kako u tehnološkom postupku, tako i u običajima i ritualima koji povremeno prate njihovu izradu. To je ženama obavezan posao, kao što im je obavezno da znaju plesti čarape, tkati, prati, mesiti i kuvati jelo, pamte stari.
Svako selo vezuje izradu za određeni praznik ili nedelju, recimo Vidovdan, Sveti Jovan biljober, kada se moć svetaca ugrađuje u crepulju. Znači kada je crveno slovo u kalendaru i neradni dan. Po zemlju se išlo rano ujutru kako bi se u crepulju ugradilasnaga početka dana.

Svaka kuća drugačije
Gaženje crepulja obavljalo se uglavnom u toplim mesecima, ističe mr Đorđević, u proleće ili ranu jesen, kada nema velikih poljskih radova, što je obezbeđivalo dovoljno vremena da se crepulje dobro osuše pre prve upotrebe. Celokupan proces mogao je da traje i do nedelju dana.

Pronalazak odgovarajućeg majdana gline prvi je korak u izradi posuda… Glina se vadila kopanjem i do kuće donosila najčešće u torbama i džakovima na leđima. Pre modelovanja morala je da se pripremi. Očišćena glina rasprostirana je ili skupljana na gomilu na ravnoj površini na kojoj će se gaziti.

Tokom gaženja žene su se kretale ukrug dodajući glini različite primese: kozju ili konjsku dlaku, kučinu, slamu, plevu, pa čak i so. Što je zavisilo od kvaliteta gline i razlikovalo se od kuće do kuće.

Pripremljena glinena masa deljena je među ženama koje su je gazile. Svaka od njih prenosila je svoj deo na mesto na kojem će modelovati crepulje, gde su one i ostajale sve dok se ne osuše, od nekoliko dana do nekoliko meseci. Gotova crepulja je glačana vlažnim rukama, čistom vodom ili retkom glinom, ali i razređenom balegom, da bi se sprečilo pucanje.

„Ženske crepulje se nisu pekle pre prve upotrebe. Njihovo prvo korišćenje je, zapravo, početak njihovog pečenja. Pre pečenja hleba, crepulje su postavljane na topke otvorom prema ognjištu i zagrevane dok ne pobele. U tako zagrejan sud spuštano je testo, a crepulja vraćana na ognjište i poklapana prethodno zagrejanim vršnikom (glinenim ili metalnim) koji je prekrivan žarom. Ženske crepulje se nisu izrađivale isključivo zbog nemogućnosti da se nabavi savremenije posuđe, o čemu svedoči i podatak da su čak i žene grnčara gazile crepulje”, zabeležila je mr Đorđević u svojoj knjizi „Tradicionalna keramička proizvodnja u Srbiji”.

Dobra crepulja u stalnoj upotrebi može da traje i više od deset godina. U slučaju da se polomi, njeni delovi se ugrađuju u ogradu oko kuće ili tamo gde je neće gaziti ljudi i stoka.

– Izrada muških crepulja bez grnčarskog vitla svakako je aktivnost novijeg datuma, proistekla iz potražnje za posudama ove vrste, prvenstveno u oblastima u kojima se žene nisu bavile tom delatnošću. Izrađuju ih majstori – crepuljari. Ove crepulje, uvek sa rupom u sredini, pravilnog su oblika i ujednačene debljine zidova, lakše su i čvršće budući da su pre upotrebe pečene.

Danas se izrađuju samo u Rujištu kod Ražnja. Pored pomenutih, u muške crepulje spadaju i takozvane užičke crepulje, koje se i danas grade na ručnom lončarskom vitlu u Zlakusi. Crepulje se nikada nisu izrađivale na nožnom vitlu – objašnjava etno-arheolog i dodaje:
– Ručno vitlo karakteristično je za zapadnu Srbiju. Sve do sredine 20. veka izdvajala su se četiri centra ručnog vitla u Srbiji: korenitski, užički, pazarski i đakovički. Danas je selo Zlakusa poslednja lokacija na kojoj se još izrađuje lončarija na ručnom vitlu.

Crepulja kao jedna od stvari u pokućstvu nekadašnjih staroplaninskih sela možda i ne zavređuje posebnu pažnju. Ali, ako je sagledamo kroz prizmu znanja i veština ona je autentična kreacija i značajan primer kulturnog nasleđa, prevashodno u nematerijalnom smislu. I tu dolazimo do turizma. Postupak izrade crepulja i spremanje tradicionalnih jela u njima, mogu se direktno utkati u turistički doživljaj. Posetilac bi se mogao uključiti u proces od kopanja gline, preko gaženja, do pečenja, a takođe i u pripremu hleba i tradicionalnih jela, kao što je to bio slučaj sa ekipom arheologa iz Španije koji su posle svega najavili da dolaze sa svojim prijateljima, ponovo.
Slavica Berić
—————————————–
Tri puta
U etnografskoj literaturi zabeleženi su mnogi magijski i obredni aspekti u izradi crepulja: određeno vreme za kopanje gline (verski praznik), određeni dani za pravljenje crepulja (uvek isti dan u nedelji: sreda, nedelja, ili dan kada je pun mesec), ograničenja u vezi s kultom mrtvih (zabrana pravljenja crepulja u kući u kojoj je neko umro od 40 dana do tri godine); ritualno pevanje uz kopanje gline.

Posebno su bila poštovana pravila vezana za ženu, pre svega njenu polnost i reproduktivnu funkciju (učešće samo devojaka, devojaka i žena koje su gazile kao devojke, samo žena, ritualna čistota, zabrana gaženja za trudne žene itd.), svečana odeća…

Pravilo neparnog broja (okupljanje neparnog broja žena; neparan broj odlazaka po gline – najčešće tri puta; donošenje gline s tri mesta; gaženje gline tri puta po tri kruga, ukupno devet puta; neparni broj crepulja itd.).

Izvor:politika.rs (objavljeno: 22.12.2014)

___________________________________________________________________________________

POSLEDICE IZBORA…

tamoiovde-logoStari srpski običaji: povoljni dani i meseci za venčanje

Ako se udate u januaru, on će biti zaljubljen i iskren, mesec junskih ruža garantuje obilazak sveta, dok tmurni novembar stavlja sreću na čekanje…

mlada

Foto: Freedigital

Različiti narodi imaju različita verovanja koja se prenose sa kolena na koleno, pa su tako i u Srbiji ostala neka davna verovanja kada je reč o izboru datuma venčanja.

Svaki mesec imao je svoje značenje, te se po tome određivala povoljnost.

Na primer, ako se venčate u julu, vaš bračni drug i vi svakodnevno ćete raditi.

Septembar, koji je od davnina poznat kao najpovoljniji mesec za venčanja, mladencima donosi bogat i dobar život…

Pročitajte narodna verovanja za svaki mesec u godini, kao i to šta on mladencima donosi.
Udaj se kada je godina nova, on će biti zaljubljen, dobar i iskren.
Kada se februarske ptice spajaju, nemoj se venčavati već se plaši svoje sudbine.
Ako se udaš kada martovski vetar duva, užitak i suze, imaćeš oba.
Udaj se u aprilu kada možeš, užitak za nju, užitak za njega.
Udaj se u mesecu maju i sigurno ćeš upropastiti dan.
Udaj se kada junske ruže rastu, kopna i mora ćeš obići.
Ono dvoje što se u julu venčaju, moraće da rade za dnevni hleb.
Ko se u avgustu venča, proći će kroz velike promene u životu.
Udaj se septembra u crkvi i život će ti biti bogat i dobar.
Ako se venčaš u oktobru, ljubav će rasti ali će bogatstvo pasti.
Ako se udaš u tamnom novembru, uživanje će doći, zapamti.
Kada decembarski sneg padne brzo, udaj se i iskrena ljubav će trajati.

Osim za mesec, određivao se i povoljan dan u nedelji za stupanje u bračnu zajednicu.

Postojala je čak i pesma po kojoj se planirao dan venčanja:

Ponedeljak za bogatstvo,
Utorak za zdravlje,
Sreda najbolja od svih,
Četvrtak za gubitke,
Petak za krstove,
Subota najgora od svih.

Izvor:prva.rs ( lisa)

___________________________________________________________________________________

MOJE VREME NA KADIBOGAZU…

tamoiovde-logo

NA KORAK DO GRANIČNOG PRELAZA KADIBOGAZ

TAMOiOVDE-DIGITAL CAMERANa graničnoj liniji Republike Srbije i Republike Bugarske, između sela Novo Korito (Knjaževac) sa srpske i Salaša (Belogradčik) sa bugarske strane, tokom tri dana, 18, 19, i 20. jula, održan je 14. Međunarodni “Sabor na Kadibogazu”, jedna od najstarijih i najposećenijih manifestacija ovog tipa na Balkanu.

Kažu organizatori i  redovni posetioci, da se ovde tim povodom okupi više od 25.000 građana Srbije i Bugarske, koji u vreme trajanja Sabora, državnu granicu mogu da pređu sa ličnom kartom, dakle, bez pasoša.

DIGITAL CAMERAPrvi Sabor je održan  1925. godine i sa prekidima organizovan bezmalo tri decenije, sve do 1954. Potom su razne prilike i neprilike imale  za posledicu dugogodišnji prekid ovog događaja. No, uprkos svemu, opštine Knjaževac i Belogradčik su 1968. godine otpočele plansku i sistematsku saradnju koja je doduše bila ograničena na sportsku i kulturnu, ali je razmena, pre svega, kulturnih programa predstavljala osnovu za zvaničnu obnovu Sabora.

Sabor je obnovljen 2001. godine, na inicijativu opština Knjaževac i Belogradčik, sa ciljem širenja i negovanja dobrosusedskih odnosa između stanovnika dveju država i od tada do danas organizuje se u kontinuitetu.

100_4114Pored programa koji se realizuju u vreme manifestacije, prekogranična saradnja dveju bratskih opština doživljava pravi procvat i ona se  odvija bez ikakvih ograničenja u svim oblastima, tamo gde postoji zajednički interes. Uspostavljanje kontakata i saradnja se odvija na obostrano zadovoljstvo  između raznih institucija, organizacija, muzeja, zajednica, udruženja, sportskih klubova…

Kao poseban, izdvojio se interes za saradnjom  u oblasti turističke privrede, s obzirom da obe opštine strateški planiraju da postanu razvijene i prepoznatljive turističke destinacije.

sokobanja3Knjaževac je izgradnjom i razvojem turističkog kompleksa na Staroj planini (Jabučko ravnište i Babin zub) minule godine privukao više od 50.000 turista, od kojih skoro polovinu čine upravo turisti iz Bugarske.

Turističke lokalitete u opštini Belogradčik, pre svega, čuvene Belogradčiške stene godišnje poseti više od 150 hiljada turista.

Samo ovih par činjenica upravo govore o neophodnosti realizacije, sada već davnašnje inicijative (pre 24 godina), o izgradnji i otvaranju graničnog prelaza ovde, na Kadibogazu.

Završetak realizacije tog projekta predstavlja šansu za  ekonomski i biološki opstanak stanovništva na ovim, inače nerazvijenim i depopulacijom pogođenim pograničnim područjima.

DIGITAL CAMERAUpravo je centralni i najznačajniji događaj na ovogodišnjem Saboru bio “postavljanje kamena temeljca” ili bolje rečeno, svečano otvaranje početka radova na izgradnji, od strane stanovništva dugo očekivanog, a od strane zvaničnika često najavljivanog graničnog prelaza Kadibogaz.

Tim su povodom u subotu, 19. jula ovde boravili Aleksandar Antić, ministar energetike u vladi Srbije, Mihail Mikov, predsednik skupštine Bugarske, Desislava Terzieva, ministarka regionalnog razvoja Bugarske i mnogi drugi zvaničnici obeju država.

DIGITAL CAMERAMinistar Antić je iskazao  prijatno iznenađenje susretom građana dve susedne države i rekao da je to najbolji dokaz za svaku buduću saradnju. Izgradnja puta sa obe strane i otvaranje graničnog prelaza je velika razvojna šansa koja će preporoditi ove siromašne oblasti.

„Zahvalan sam našim bugarskim partnerima što su napravili prvi korak, što su sa svoje strane počeli radove. Ja mislim da će i vlada Republike  Srbije u skladu sa sporazumima koji su potpisani u vremenu pred nama uraditi svoj deo posla sa naše strane“.

100_4110Mihail Mikov, predsednik skupštine Bugarske kazao  je da je predviđeni rok za izgradnju pristupnih puteva sa bugarske strane kratak, četiri meseca, a nakon toga će dve države otpočeti zajedničke radove na uspostavljanju granično kontrolnih punktova u skladu sa međudržavnim sporazumom.

Ove, kao i prethodnih godina, Sabor je ponudio pregršt različitih događaja, poput tradicionalnog vašara, kulturno-umetničkih programa u kojima su učestvovala kulturno- umetnička društva, vokalni i insrumentalni solisti iz obe države, sportskih nadmetanja, izložbi, susreta proizvođača meda, šumkih uprava, moto i biciklističkih klubova…

DIGITAL CAMERAO iću, piću i narodnom veselju nije potrebno ni govoriti (u najvećoj od šatri gostima je pesmom dušu galio i Halid Muslimović, folk zvezda nekadašnje Jugoslavije)…

Autor: Bora*S



 

Foto/video: Bora*S

___________________________________________________________________________________________________

EGZOTIČNA TAJNA MAKEDONIJE…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Proces otvaranja se odvija dvosmerno – svet je krenuo prema Jurucima i oni su krenuli prema svetu. Da li će Juruci uspeti da zadrže autentičnost i ne izgube tako dugo čuvano nasleđe?

images-2012-06-egzoticna_tanja_makedonije_aps_247573731

Foto: Robert Jankuloski

Soba je mala kao kutija, sa bleštavo belim zidovima, a belinu još više naglašava sunce koje ulazi kroz uzani četvrtast prozor postavljen visoko pri plafonu. Kroz taj prozorčić se vidi da je zid kuće debeo skoro pola metra. Zidovi nisu omalterisani, već samo okrečeni. U sobici nema niti jednog komada nameštaja. Jedino šarene prostirke na podu, kao vrišteći odgovor belini i praznini prostora.

Osećam se kao Alisa u zemlji čuda, glavom skoro dodirujem plafon, uprkos mojoj neimpozantnoj visini. Dva muškarca koja su sa mnom u sobi moraju da sagnu glavu. Svi smo bosi, cipele smo skinuli još pre drvenih stepenica koje vode u ovu belu sobu.
Naposletku svi sedamo na pod, a vrata se otvaraju i propuštaju ženu koja ne govori, već se stidljivo osmehuje i, pokorno klimajući glavom, odgovara muškarcu koji joj se obraća na turskom jeziku. Ona je mlada, odevena u jarkoplavu filcanu haljinu posutu narandžastim i roze ružama, ispod koje nosi, čini se, još dosta odeće. Izviruju debele pantalone i šarene pletene čarape. Njene ruke su crvene i grube, i njima mi pažljivo daje, jedan za drugim, čudesne predmete. U maloj beloj prostoriji dešava se eksplozija boja. Žena nam pokazuje delove odeće predivno izvezene svilenim koncem i srmom, tkane vunene kecelje, marame od šarene svile sa resama, nakit ispleten od raznobojnih perlica…

Pijemo jaku crnu kafu, uz slatku alvu. Pitam je kako provodi dane, a ona kaže da sprema hranu – mađun, kuskus, tatlije. Ili gleda televiziju. Muškarac koji prevodi naš razgovor kaže da oni svi gledaju turske kanale, jer ne razumeju makedonski jezik. Pitam zašto ga nije naučila, a ona samo sleže ramenima. Odgovara stidljivo i spuštene glave, a povremeno me ispod bele marame zablesne pogled njenih plavih očiju i njen osmeh. Osećam, da nije muškaraca u sobi, ona bi mi se otvorila kao sestri i sprorazumele bismo se, makar i jezikom pantomime…

Nikad neću zaboraviti prvi susret sa ženama Juruka u selu Alikoč kod Radoviša, u istočnoj Makedoniji. Tu njihovu prijateljsku radoznalost ispod skrivenih pogleda i bleštavu lepotu stvorenu njihovim veštim rukama, u toj i sličnim malim belim sobicama. Zelene, ružičaste, narandžaste, crvene, tirkiznoplave, egzotične, pažljivo izrađene vezove i tkanice, koji kao da u sebi nose vetrove nekih drugih prostora.

Većina žena u juručkim selima govori samo turski, ne pojavljuje se pred strancima i ne razgovara sa njima. Posebno ne sa muškarcima. Sećam se da mi je pri jednoj poseti drugom selu u okolini Radoviša – Kođaliji, prišla jedna od njih, koja je to sebi verovatno mogla da dozvoli zbog svoje starosti. Sa osmehom me je uhvatila za ruke, nešto rekla na svom jeziku i napravila neke čudne pokrete na mom licu. „Blagoslovila te je”, objasnio mi je Ali, naš vodič kroz juručka sela.

Bilo je to čudesno otkriće planinskih sela kroz čije male, prašnjave ulice proleću jata dece u šarenoj odeći. Kao da nisam u svojoj zemlji, već u nekoj drugoj, za mene egzotičnoj, Nepalu ili na Andima, ako je uopšte takvo poređenje moguće. Čak i u samoj Makedoniji se o Jurucima malo zna. Mnogi nisu nikada ni čuli za njih i ne znaju da oni čine deo etničke raznovrsnosti zemlje. Ipak, ovaj deo makedonskog kulturnog mozaika polako stiče popularnost, i na domaćem i na međunarodnom planu. Možda najveća zasluga za to pripada etnologu u Muzeju Makedonije, magistru Elizabeti Koneskoj, koja više godina istražuje ovu tursku etničku grupu. A verovatno će tome pridoneti i jedan novi film, koji je izazvao veliku pažnju na poslednjem Berlinskom filmskom festivalu – „Žena koja je obrisala svoje suze”, u kome glumica Labina Mitevska (pre snimanja je živela nekoliko nedelja u ovim selima) igra mladu ženu iz plemena Juruka.
Svakako, najplastičnije su prenele život Juruka fotografije Roberta Jankuloskog, koje su pre nekoliko godina izazvale pravu senzaciju na nekoliko izložbi u Makedoniji i inostranstvu, kao i dokumentarni film „Adak” mr Koneske, koji je izazvao ogromnu pažnju na više filmskih festivala i etnoloških skupova u Evropi – bio je više puta prikazivan u Beogradu, Bukureštu, Izmiru, Istanbulu, Ljubljani, Parizu, Trstu, Zagrebu… Film prikazuje običaj nazvan adak, što u prevodu znači „zavet pred Svevišnjim”, koji se daje pri rađanju deteta, kao zahvalnost za sina, za zdravlje deteta i slično. U stvari, film prikazuje svadbu sasvim male devojčice koja je davanjem zaveta obećana kao nevesta.

Elizabeta Koneska je provela mnogo vremena među Jurucima, istražujući njihovu kulturu, običaje, način življenja. „Moje znanje turskog jezika je bilo veoma značajno u uspostavljanju komunikacije, posebno sa ženama u juručkim selima. To, kao i činjenica što sam i sama žena, pomoglo je da steknem njihovo poverenje. Imala sam retku priliku da kao neko ko je za njih tuđinac, zajedno sa fotografom Robertom Jankuloskim, prisustvujem njihovim običajima i da zavirim u njihov skriveni svet, koji je očaravajuć za svakoga, a posebno za jednog etnologa”, kaže Koneska.
AUTOR: Marijana Ivanova
Izvor:nationalgeographic.rs

_____________________________________________________________________________________________________

DA LI JE MOGUĆ OPSTANAK…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

ČUDESNE LIVADE TRANSILVANIJE

Zemljoradnici su u Transilvaniji stvorili čitav krajolik od cvetnih livada. Da li takvi prizori mogu da opstanu?

images-2013-07-cudesna_polja_transilvanije_aps_948431623

Snimila: Rina Efendi

Ne možete a da se ne smešite dok početkom leta šetate kroz travnate transilvanijske doline.

One odišu nekom vrstom mirisnog blagostanja, mahom stoga jer ove doline u sklopu Karpata, u samom srcu Rumunije, poseduju jedno od izuzetnih blaga kultivisane prirode: neke od najizdašnijih i botanički najraznovrsnijih livada u Evropi.

Na samo jednom kvadratnom metru može se naći i do 50 različitih vrsta bilja i cveća, a na nešto malo većoj površini i znatno više od toga. Ovaj cvetni raj obdelava priroda uz pomoć ljudskih ruku. Obilje opstaje na livadama jer se one kose svakog leta.

Ukoliko bi se zapustile, za tri do pet godina zarasle bi u šiprag. A sada, ovakva kakva jeste, Transilvanija је divotni svet simbioze čoveka i prirode. Miris livada postepeno jača tokom čitavog dana, a kad sunce zađe, sa brežuljaka dopre medni miris noćnih frajli koje oprašuju noćni leptiri.

Dok šetate, cveće vam se upliće oko nogu. Obronci su ljubičasti od žalfije i ružičasti od slatke deteline, i to bez hemijskih sredstava i veštačkog đubriva, koje ovi siromašni seljaci ne mogu da priušte, a uzgred i nemaju u njih poverenja. Žutilovke, jedna vrsta krupnijeg ljutića, niču na vlažnom tlu poput minijaturnih japanskih svetiljki. Mali jarkonarandžasti cvetovi runjike rastu izmešani sa kiselicom i orhidejama, zvončićima i žutim petlovim krestama. Pred vama iskrsavaju i beže zečevi. Na nekim mestima trava je grubo zgnječena i razmaknuta – tu su prošli medvedi u potrazi za mravinjacima i pečurkama.

Ukoliko idete u društvu Atile Šariga – snažnog i rečitog tridesetogodišnjeg seljaka iz Đimeša u Transilvaniji, to iskustvo se produbljuje. Šarig povremeno promrmlja: „Aha”, i zastane da bi iz trave uzbrao lekovitu biljku: kiselicu, zevalicu, gorčicu, majoran, majčinu dušicu, livadsku žalfiju, a koje će sve sušiti u svojoj kući ili ambaru, da bi od njih tokom zime pravio čajeve. „Jasno mi je da svojim radom oblikujem ovaj krajolik”, kaže.

Etnoekolozi Žolt Molnar i Danijel Babaji otkrili su da svi žitelji Đimeša stariji od 20 godina mogu da prepoznaju i imenuju u proseku preko 120 vrsti bilja. Čak i mala deca prepoznaju 45 do 50 odsto vrsta. „To je zbog toga jer još uvek zavise od biomase”, kaže Molnar.

Ljudi neguju ovaj svet uglavnom bez učešća mehanizacije jer su obronci suviše strmi, tako da su vremenom naučili gde šta uspeva. Molnar naglašava da nigde drugde ljudi ne poseduju tako veliki broj odrednica za staništa u svom lokalnom govoru: senovito, vlažno, šumovito, mahovinasto itd. „Svugde na svetu prosečno postoji od 25 do 40 ovakvih odrednica”, kaže.  Na jednom mestu je otkriveno maksimalnih 100.

Ovde u Đimešu ima ih najmanje 148.”

Autor: Adam Nikolson/nationalgeographic.rs

___________________________________________________________________________________________

PROZOR ZA POGLED U PROŠLOST…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

KIBIC- FENSTER

Nekadašnji „uređaji“ za kibicovanje, danas su zamenjeni dodernim sistemima video nadzora. Možda jeste praktičnije, ali … nema te čari.

TamoiOvde-vojvodjanski_prozori_891541916Ovo je priča o nekim već skoro sasvim zaboravljenim vremenima

Glavni statusni simbol bolje stojećih kuća u XVIII i XIX bili su oni sada već skoro sasvim zaboravljeni i oronuli prozori koji izlaze iz ravni uličnog dela fasade. Istoričari tvrde da se njihov nastanak vezuje za period pada cene stakla na tržištu.

U prilog tome svedoče i podaci da se u Austrougarskoj porez na imovinu određivao između ostalog i po tome koliko je na uličnom delu fasade kuća imala prozora. U to vreme samo su oni nešto bogatiji mogli sebi da priušte velike prozore i svetle sobe.

Ovaj svojevrsni „samohval“, što bi rekao Sterija, usvojili su i paori koji su želeli da se predstave kao bogati domaćini. Dakle, uz veliku kapiju, kroz koju su prolazila velika zaprežna kola, kibic-fenster je postao nezaiobilazni deo kućnog inventara svakog domaćina koji je držao do sebe.

Sama reč, kibic-fenster je složenica nemačkog porekla. Nastala je od reči kiebitz (izgovara se kibic), što bi u prevodu značilo pogledom pratiti ili izvirivati, i od reči fenster, što znači prozor. Suvišno je reći da ova vrsta prozora postala veoma omiljena među pripadnicama lepšeg pola, posebno za bake, tetke, nadžak babe i klepetuše.

Istina, i mlade frajlice su se dobro snalazile. Kinic-fenster je bio idealan za bezazleni „unterhaltung“ i pokoji stidljivi smešak, obavezno sakriven iza kakvog lepog cveća, najčešće muškatli. Domaćicama je služio za povremeno izvirivanje u želji da na vreme spaze svog dragog kako se predveče vraća s njive.

Zahvaljući kibic-fensteru mogle su, kao svaka prava supruga i majka da na vreme istrče i širom otvore kapiju. Lošim se smatralo već i to da domaćin stane ispred zatvorene kapije primoran da vikne „Kapiju!!!!“, a to da sam siđe s kola i otvori kapiju, to je bilo nezamislivo.

Kao i svaka lepa, ali ne i neophodna stvar, i kibic-fensteri su se razlikovali po svom bogatstvu. Bilo je tu i onih običnih, belih i jednostavnih, ali, bilo je i onih ukrašenih duborezom ili čak onih čija su se i bočna stakla otvarala. Pažljivom posmatraču, dok obilazi stare vojvođanske kuće i danas neće promaći oni primerci kojim se vrščani toliko ponose, ili onaj subotički na čuvenoj Reichl palati, sa kojeg je gradonačelnik Mamuzić, početkom prošloga veka gledao kako Subotica sve više postaje veliki grad.

O jednom starom, oronulom pančevačkom kibic-fensteru koji je nedavno zamenjen i jednim modernijim, od PVC materijala da i ne govorimo.

Štirkanih firangi više nema, sve je manje i muškatli u prozorima, zamenili su ih zatamljena stakla, roletne i video nadzor.

Možda zaista te nove stvari i imaju više efekta i bolje „rade posao“, ali scena u kojoj bakica ušuškana u toplini svoje kuće kibicuje kroz ’vaki pendžer,  da joj slučajno ne bi šta promaklo od dešavanja na sokaku, mačak koji se lenjo proteže na suncu, ili za staklo zalepljeni nosići sitne dece u pokušaju da izvire što više, ostaće zauvek deo onog sad već polako zaboravljenog vremena.

Autor: mr Mirjana Maksimović /visitserbia.org

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Kibic-fensterka…

vrsac kibic,by bobankibic f na muharu,zemun,teca sa dunavaOni pričaju svoju priču za koju malo ko danas ima vremena- 
zato što mora da zastane , da je čuje..

Pričaju o nekim divnim vojvođanskim vremenima , o kibicerima i gospođicama čije su ljubavi i životi prohujali sa košavom,
o tome kako je Lazu volela Anika,
i kako je Julijanu ljubio Lacika,
u jastučićima sa amorima,
pričama  iz života pod  Marijom Terezijom..
o divnim vojvođanskim nedeljama i balovima,
o  mašnicama i šalovima,
o komšijskim čarkama i političkim zamkama..
o nekoj Vojvodini koje više nema,
sem u negde nekoj setnoj priči neke bakice ,
na nekom platnu ili  goblenu,
izbledelim slikama u starom staklenom ormanu sa porcelanom ,
u sećanjima nekih nekad musavih dečaka koji su nekada jurcali tuda
a  otišli predaleko nekuda..

i u ponekom srcu ..

tinamaxima.blogspot.com

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

PRETPRAZNIČNO PULSIRANJE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________

Na samom kraju kalendarske godine, obično se sumiraju rezultati planiranog i ostvarenog na svim poljima. Moguće je bilo da i OVDE načinim   neku vrstu analize na tu temu, no učinilo mi se svrsishodnijim, da  učinim drugačiji korak.

1

„Ptice LM“-foto Bora*S

 Novogodišnji i Božićni praznici su posebna prilika za putovanja.

Novogodišnja noć je sinonim za  provod, uživanje i ispunjenje mnogih želja.

Dani, koji su ovim povodom za većinu „androida“ globalnog nam sela, oslobođeni poslovnih i drugih obaveza, prilika su za provod, ali i predah i odmor.

Za periodični remont ili tek, osveženje boja duša i tela.

Neki  pokazatelji govore da će najveći broj srpskih vlasnika novčanica, kartica, stila i ukusa, hoću reći turista, koji putuju za praznike, godinu 2013.  dočekati u nekoj od evropskih metropola.

No, zašto ne priuštiti sebi upoznavanje i nekih novih, OVDE predela, ljudi, gastronomskih specijaliteta, običaja….

U istočnoj Srbiji, na primer.

Neka to bude neki od zaista lepih prirodnih ambijenata i sasvim pristojnih objekata na Staroj planini, Borskom jezeru, Rtnju, Brestovačkoj ili Gamzigradskoj banji, na Dunavu, pokraj Vrela Mlave… Ili u nekom od gradskih hotela, restorana, klubova Zaječara, Majdanpeka, Bora, Knjaževca, Negotina, Pirota, Žagubice, Kladova…

25092012677DMILANOVAC

Donji Milanovac-foto Bora*S

Hotel”Lepenski vir” u Donjem Milanovcu je pripremio višednevne zanimljive aranžmane, koji pored svečane novogodišnje večere, uključuju i niz dodatnih sadržaja i aktivnosti.Turisti će, ako se odluče za ovaj hotel na obali Dunava, izdvojiti 140 eura po osobi u ½ sobi za dvodnevni, 155 eura za trodnevni, dok će ih četvorodnevni aranžman stajati 170 eura.

IMG_3643

Stara planina-foto Bora*S 

 Etno-Centar „Balašević“ u prelepom ambijentu podno planine Rtanj, pripremio je ponudu za svačiji džep i raspoloživo vreme. Sam doček, sa svečanom večerom goste će  stajati 4.000 dinara, a u ponudi su dvodnevni i trodnevni aranžmani.

Ljubitelji planina i zimskih sportova imaju mogućnost da novogodišnje praznike provedu na Staroj planini u hotelu „Falkensteiner-Stara planina“, koji je svoju ponudu koncipirao na ponudi četvoro i sedmodnevnih aranžmana, dok je u hotelu „ Babin Zub“ na istoj planini moguće, pored višednevnih aranžmana, odabrati samo veče za doček po ceni od 4.000 dinara.

U banjama istočne Srbije, uvažavajući tradiciju ispraćanja godine- Starice i svečanog dočeka Nove, pažljivo su pripremljeni novogodišnji aranžamani.

BRESTOVACKA BANJA- SRPSKA KRUNA

Brestovačka banja-foto Bora*S

U Brestovačkoj banji kod Bora goste spremno očekuju „RTB Klub“, koji inače pruža usluge visokog kvaliteta a za ovu priliku potencijalni gosti se mogu opredeliti između  samo novogodišnjeg dočeka, za koji će izdvojiti 3.800 dinara ili jednodnevnog i dvodnevnog aranžmana   i „Srpska kruna“ u kojoj će provod u novogodišnjoj noći gosti platiti 3.500dinara.

Po istoj ceni prvi susret sa godinom Novom  možete doživeti i u hotelu „Kastrum“ u Gamzigradskoj banji.

IMG_3219jeyero

Hotel na Borskom jezeru-foto Bora*S

 Nedavno renoviran i za turiste otvoren hotel „Jezero“ na Borskom jezeru nudi dva  puna pansiona, plus dve svečane večere (doček i repriza) za 130 eura u ½ sobi po osobi.

 U Restoranu “ Vrelo Mlave” u Žagubici  pripremili  su za ovu priliku bogat meni sa redovnom (tako kažu) Homoljskom kuhinjom, tri  pića i kafa, naravno, muzika uživo, pride-lutrija, po ceni od 3.500 dinara. Ako odlučite da posle provoda, sa Novom ovde prenoćite a potom i doručkujete, može. Sve zajedno staje 4.500 dinara po osobi.

Odazovete li se pak na  „Zov Homolja” restorana u Milanovcu ( blizu Krupajskog vrela) koji može da ugosti  80 osoba, za 25 eura, vam garantuju dobar provod i bogat meni: aperitiv, predjelo, mešana salata, rolovani batak, ražnjić, punjena bela vešalica, desert. U ponoć, litar šampanjca, a u 1. satu 2013. – pečenje-prasetina, kačamak i kiseli kupus.

 Oni koji “preferiraju” urbane varijante mogu “najluđu noć” dočekati nekom od gradskih hotela:

 “Golden inn hotel“ u Majdanpeku organizuje dvodnevni aranžman u koji su pored  svečanog novogodišnjeg dočeka uključeni, repriza dočeka, te obilasci kukturno-istorijskih znamenitosti grada, po ceni od 7.840 dinara.

 Hotel “Albo” u Boru organizuje doček 2013. po ceni od 3.900 dinara. “Srbija-TIS”, hotel u Zaječaru, pripremio je doček u svojoj “Etno kafani” koji staje 3.200  a u Velikoj sali hotela- 3.400 dinara.

Ovaj tekst je napisan sa namerom da skrene pažnju  na deo turističke, posebno ovo-novogodišnje ponude istočne Srbije, koja je zaista primamljiva i raznovrsna.

0045

Vrelo Mlave-foto TO Žagubica

Ako je  zavredeo vašu pažnju ili će čak pomoći pri  donošenju odluke, da tokom ovih novogodišnjih praznika, ili već nekom drugom prilikom posetite i upoznate ovaj deo naše zemlje, obavezno proverite tačnost ovde iznetih podataka, direktno kod svakog davaoca turističkih usluga ili preko lokalnih Turističkih organizacija.

Radulovic

Gastronomija-foto TO Žagubica

 Na samom kraju ovog teksta, valja reći sledeće. Nije dovoljan za uspeh  trud i kreativnost,  usko gledano, samo tekturističkih poslenika u smeštajno ugostiteljskim objektima. Da bi uspeh u realizaciji bio potpun, pružaoci i korisnici usluga zadovoljni, svoj deo posla valjano i na visoko profesionalnom nivou moraju raditi i sva nadležna preduzeća, komunalne i inspekcijske službe, kao i drugi nadležni subjekti zaduženi, pre svega za čišćenje i održavanje saobraćajnica, snabdevanje vodom, električnom i toplotnom energijom. Jer, najlakše je gosta dovesti prvi put. Mnogo je teže učiniti ga redovnim.

U svakom slučaju, ma gde bili, dobro i sa dobrima bili.

Bora*S

„IZVOR“ NA STAROJ PLANINI….

tamoiovde-logo

Na Staroj planini se događaju lepe stvari. Novi hotel, skijaške staze , žičare, gondola…

Udruženje za negovanje tradicije „IZVOR“ iz Knajževca, krajem minule sedmice (četvrtak, 22. marta) svečano je otvorilo Etno prodavnicu i  suvenirnicu u prostoru  nedavno podignutog i pred Novu godinu otvorenog hotelu „Stara planina“ na Jabučkom ravništu .

Tako je ovaj hotel, pored postojećih dobio  još jedan zanimljiv prateći sadržaj.

Udruženje „Izvor“ je registrovano 2005. godine sa ciljem očuvanja, prepoznavanja i negovanja našeg raznovrsnog etno nasleđa i očuvanja elemenata folklora ( kao narodne umetnosti ).

Reč je naravno, o svojevsrsnoj brizi za duhovne vrednosti koje karkterišu naš etnos, kao specifičnosti koje kao narod posedujemo i možemo ih međusobno prenositi jedni na druge.

Uspostavljanje veze prošlosti i budućnosti „od kolena do kolena“ jeste želja i krajnji cilj članova Izvora.

Udruženje poseduje, pored ove, novootvorene  i suvenirnicu u Knjaževcu, radionicu tkanja, krojenja i šivenja, Etno zbirku u selu Ćuštica ( Stara Planina ) i stalnu postavku „Izložbeni salon s početka 20.veka“.
Inače, Udruženje „Izvor“ je tvorac Susreta etno-udruženja i asocijacija Srbije – „Tradicijom u Evropu“.

O turističkom i skijališnom kompleksu na Staroj planini, mediji nas uredno obaveštavaju i skoro da je suvišno govoriti o tome.

No, ipak…

Novo i moderno hotelsko zdanje “ Stara planina Hotel & Spa 4″ spolaže sa 380 kreveta “raspoređenih” u 146 soba, opremljenih u skladu sa internacionalnim hotelskim standardima (pored ostalog-radni sto, mini-bar, telefon, LCD TV, bežični internet (Wi-fi), elektronski sef, fen…) kao i nizom  pratećih sadržaja, poput  bazena, spa i velnes centara, konferencijskih dvorana, teniskih igrališta, klizališta, dečje igraonice, podzemne garaže…

Trenutno su na snazi  promotivne cene.  Svega 25 evra za polupansion.

Na Jabučkom ravništu, u neposrednoj blizini hotela, podignuta je i prva srpska gondola, koja  skijaše i turiste prevozi do vrhova Jabuškog ravništa i skijaških staza.

Dužina gondole je 1.100 metara, kapacitet 1.500 putnika na sat  a brzina  kretanja kabina je 6 metara u sekundi.

Naglo povećanje temperature nemilice topi snežni pokrivač, no na radost i hotelijera i gostiju, snežna podloga na skijaškim stazama  je još uvek dovoljna za nesmetano i bezbedno skijanje.

O Staroj planini ovom prilikom neću trošiti reči. Ona je po mnogo čemu jedinstvena i neponovljiva. U svako doba godine.

Ono što je, delimično pokvarilo celokupni utisak je saobraćajna dostupnost ovog prirodnog i turističkog dragulja. Put od Knjaževca do Jabučkog ravništa i Babinog zuba. 

Ma koliko subjektivno knjaževčanima naklonjen bio, objektivno, ova saobraćajnica i njeno održavanje jedva da mogu dobiti prelaznu ocenu. Za potencijalne turiste i izletnike, uopšte nije važno u čijoj je ona nadležnosti.

Na pojedinim mestima izlokana, ili  prekrivena kamenim i zemljanim odronima, kolovozna površina, bez minimalnih znakova i tabli sa upozorenjima,  ne samo da ne može odgovoriti zadatku, nego prosto nije dovoljno bezbedna.

Na nekoliko mesta u ovakvim uslovima mimoilaženje dva vozila je otežano ili skoro nemoguće, bez rizične vožnje jednog unatrag, do nekog koliko-toliko dovoljnog  proširenja.

Posebno se to odnosi na deonicu od raskrsnice kod mesta Kalna do turističkog centra.

No, svakako će sa stabilizacijom vremenskih prilika uslediti popravka kolovoza i redovnije održavanje istog, a dotle – obavezno otidite do Stare planine uz naravno, opreznu vožnju.

Autor: Bora*S

____________________________________________________

VIVA LA VIDA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

ŽIVOT JE BAJKA – FRIDA KALO

 Meksička slikarka koja je u osamnaestoj godini doživela saobraćajnu nesreću kad joj je kičma zauvek uništena i zbog čega će trideset dva puta biti operisana, bila je osuđena na doživotni bol i život u metalnom korsetu. Ipak, jednu svoju sliku nazvala je „Živeo život”

Viva la vida”, 1954, Muzej Fride Kalo u Meksiku
    Sa šest godina Frida Kalo razbolela se od dečije paralize i devet meseci ležala u krevetu previjajući se od bolova. Da bi izdržala, utonula je u svet mašte, gde bi je uvek čekala nasmejana izmišljena prijateljica.


usomotshalj.

„Autoportret u somotskoj haljini”, posvećen Alehandru, 1926, privatna zbirka

      Kad se oporavila, jedna noga joj je bila tanja i kraća. Deca su joj se podsmevala. Shvatila je da je ostala obeležena. Postojala su dva načina da se s tim nosi: da se preda, prihvati hromost kao stanje koga treba da se stidi, sakrije u kuću ili da se izbori, prkosi, nametne time što će nedostatak preokrenuti u prednost. Odlučila se za ovo drugo, ali dok je shvatila kako se to postiže, prošle su godine.

    Dečija izrugivanja izazivala su u njoj bes, ali ne i gubitak samopouzdanja. Suočila se sa sažaljenjem i zlobom, ali ni tako mala nije prihvatala poraz. Prezirala je pokazivanje bilo kakve slabosti i nikad nije plakala. Kad je već bila drugačija, pokušala je da bude bolja. Naučila je da vozi bicikl, penjala se na drveće i plivala brže od drugih devojčica. Nije mogla da preskače konopac, ali je učila rvanje i boks, što nije bilo uobičajeno za devojčice tog vremena, a nije ni danas.
    Majka ju je potajno sažaljevala, ali je od oca imala podršku i divljenje. Govorio joj je da je bolja od drugih jer je hrabrija i pametnija. Bila mu je ljubimica, od njegovih šest kćeri jedino se ona školovala.
    Otac, koji se u Meksiko doselio iz Nemačke, bio je uvaženi umetnički fotograf, blage naravi, zatvoren i povučen, svirao je klavir i čitao nemačke filozofe. Majka je bila nepismena, odlučna, praktična, tvrdoglava, nezadovoljna i, uglavnom, neraspoložena.
Ogledalo nad krevetom

trup

„Slomljeni trup”, 1944, Muzej Dolores Olmedo Patinjo, Sijudad Meksiko

Frida je odrastala kao energična, nemirna devojka koja se šišala na kratko i nosila pantalone. Čitala je, izlazila s muškim društvom. U srednjoj školi, u koju se upisala falsifikujući godine, bila je član mladih komunista i još jedne grupe intelektualno-političkih istomišljenika u kojoj je bila jedina devojka. Bila je to buntovnička grupa koja je pravila nevolje u školi, posebno nastavnicima. Vođa grupe, Alehandro, bio je Fridin momak tri godine.

    Na jednoj porodičnoj fotografiji, koju je snimio njen otac, nosi muško odelo s prslukom i kravatom, dok njene sestre i majka imaju na sebi skladne haljine. Otac je ponosan na njen stav tokom poziranja, dok je majka užasnuta.
    Želela je da završi studije i postane lekarka. A onda je došao taj dan. Šetala je po trgu s Alehandrom, ušli su u drveni autobus, krenuli, a onda se čuo zvuk kočenja, mukli udarac, lomljava drveta i stakla. U sudaru, držač iz autobusa, dugačka metalna šipka, probila je Fridin stomak izašavši na drugu stranu.
    Lekari su sumnjali da će preživeti, još manje da će ikad hodati. Desna, kraća noga, bila je slomljena na jedanaest mesta, stopalo smrvljeno, kičma presečena na tri dela, karlica zdrobljena, rebra i ključna kost polomljeni.
    Nakon operacije dobro joj je došlo što je još kao dete naučila da miruje. Mesecima je ležala nepomična, na leđima, u gipsu od glave do pete, u neizrecivim bolovima.

    Kad su bolovi u kičmi i nozi postali podnošljiviji, počela je da je muči dosada. Majka je pomislila da bi joj slikanje možda pomoglo, pa je donela boje, četkice i mali štafelaj koji je mogao da se smesti na krevet. Otac je smislio kako da iznad kreveta učvrsti ogledalo da bi mogla da vidi svoje lice.
    I tako je počela da slika najbliži objekat – sebe. Od sto četrdeset tri Fridine slike, pedeset pet su autoportreti. Slikala je svakodnevno, proučavala istoriju evropske umetnosti i vežbala ruku.  Brzo je napredovala.

                    „Autobus”, 1929, Muzej Dolores Olmedo Patinjo, Sijudad Meksiko

Dugotrajna nepomičnost izoštrila joj je sposobnost opažanja, zapažala je detalje i slikala ih . Naslikala je „Autobus”, podsećanje na udes, a svoj „Portret u somotskoj haljini” poslala je Alehandru koji je posle nesreće počeo da se udaljava. Htela je da ga vrati. I uspela je.     Pošto je dobio sliku, još neko vreme su bili zajedno. Tada je postala svesna onoga što će kasnije postati glavno obeležje njenog slikarstva – da njene slike imaju moć govora. Na tom prvom autoportretu Frida ima mek, nežan izraz koji u kasnijim slikama nestaje. Umesto poziva „u pomoć”, pojaviće se okrutna maska koja govori „ne može mi niko ništa”, izraz koji će Frida zadržati i slikati do kraja. To možemo da vidimo upoređujući prve i kasnije Fridine autoportrete.

Kaktus koji uspeva svuda   

 
Autoportret” koji je uradila s petnaest godina, 1922

Fridin oporavak bio je čudo. Ponovo je stala na noge. Imala je devetnaest godina. Za njeno školovanje više nije bilo novca. Morala je da nađe posao. Jedino što je naučila bilo je slikanje. Na jednoj zabavi upoznala je Dijega Riveru, najvećeg meksičkog slikara. Pokazala mu je svoje slike. Šta li će Rivera, u to vreme već div i legenda, dvadeset godina stariji od nje, reći za slike mlade, nepoznate, samouke hrome devojke koja mu je pri tom drsko rekla da želi slikanjem da zarađuje za život jer joj je to najmanje dosadno? Gledao je u nju požudno, a njene slike dugo i pažljivo i na kraju ozbiljno rekao: „Tvoje su slike posebne, tako ’meksičke’. Darovita si, imaš stila. Moraš da nastaviš da slikaš, ali nemoj nikoga da oponašaš. Budi svoja, dovoljno si dobra i drugačija.”

    Kao da je čula svog oca, a te reči dolazile su od čoveka kome se divila kad je bila veoma mlada, dok je on u njenoj školi radio mural u amfiteatru.
    Od tog trenutka Frida neumorno slika, a s Dijegom počinje burnu ljubavnu vezu koja će trajati do kraja njenog života. U tom životu za njega su slikarstvo i politika bili najvažniji, dok je za nju to bio samo on, Dijego.
    Ubrzo nakon venčanja saznala je da Riverina ljubav prema njoj ne isključuje i njegove veze s drugim ženama. Čeznuo je za slobodom da ima bilo koju ženu, čežnju koju ima većina muškaraca, a koja se najlakše osvaja pomoću slave i moći. A Dijego ih je imao. Fizički je bio neprivlačan, ali žene su se bacale na njega. Želele su da mu poziraju i budu ovekovečene na njegovim muralima. Veza s njim bila je, verovale su, prečica do večnosti.
    Izazivao je u njima divljenje i sažaljenje u isto vreme: potrebu žene da bude s moćnim muškarcem i majčinsko osećanje brige za dete. Bio je veliki meda koji zna da mazi, sluša i čuje, a ne zna da brine o sebi, dok je, s druge strane, imao ugled i poznanstva u celom svetu. Ko može da odoli takvoj kombinaciji? U Meksiku je bio bog; kao slikar, predstavnik meksičke renesanse, i kao ideolog radničke klase.
    Rivera je radio velike murale u Meksiku i Americi. Udvarala mu se njujorška elita, u Meksiku su se kleli u njega. Bio je vatreni komunista koji je prihvatao porudžbine od kapitalista. „Bio je kaktus koji uspeva svuda, na pesku i kamenju. A kad cveta, njegovi su cvetovi predivno crveni ili žuti kao sunce”, pisala je Frida prijateljici.
    Bio je sposoban da druge podređuje svojim potrebama, a da toga nije bio ni svestan. Znao je da isključi druge čak i kad su bili prisutni i usredsredi se na samog sebe. Da li je to bila ravnodušnost, samoživost ili umetnička samosvojnost?

Izrezano srce  

 
„Frida i Dijego”, 1931, Muzej moderne umetnosti, San Francisko

 Fridu su bolele njegove prevare. Pravdala ga je da je posedovanje lepih žena plod njegove umetničke prirode, težnje za posedovanjem lepote, da mu je potrebna takva vrsta zanosa, da je umetnik željan doživljaja, u večnoj potrazi za nadahnućem, da ulazi u veze s prelepim ženama zbog svoje umetnički uzvišene čežnje za savršenstvom. Naivno je verovala da će ga njena neizmerna ljubav promeniti i pripitomiti.
    Tokom jedne godine imala je sedam operacija na kičmi, u bolnici je provela devet meseci i smatrala da zaslužuje vernost. Ali, on je i dalje trošio žene kao omiljene poslastice. Bio je muškarac koji svoj ego hrani ženama da bi bio bolji u poslu.
    Pravdala ga je mišlju da tako veliki i značajan čovek pripada svima i da, shodno tome, ne može emotivno da pripada samo jednoj osobi. Nije htela da prihvati istinu da on nije sposoban da voli nikoga sem sebe.
    „Možda ljudima koji osećaju neizmernu strast prema svojoj umetnosti ne preostaje više strasti za ljude”, pitala se.
    Odlučila je da se za sebe izbori na svoj način. Da bude drugačija time što će biti nemilosrdno ženski iskrena i ogoljena, onako kako niko nije spreman da bude. Okrutno je slikala svoju slomljenu kičmu, rane na nozi, izrezano srce, sebe mrtvu, krv koja ističe iz prerezane vene, strelicama izbodeno telo, sebe uraslu u zemlju, krvave mrlje na belim čaršavima, pobačene fetuse. Slikarka Džordžija O’Kif rekla je Fridi, kad je na njenoj izložbi u Njujorku videla sliku „Rađanje”, da se pre nje niko nije usudio da naslika taj čin, jer niko ne želi da vidi moć žene dok daje život.
    Slikala je sopstveno lice, svesno preterujući u grubosti autoportreta, naglašavajući svoje nedostatke: slikala je suvišne dlačice na licu, brčiće i spojene obrve koje je mogla i da nema da je htela da bude kao drugi.
    Počela je da se oblači kao seljanka iz Tehuana: u dugačke suknje i šalove živih boja, da ukrašava kosu cvećem i trakama, stavlja drečav nakit, nanosi jarkocrveni ruž. Svakog jutra oblačila se kao da izlazi na pozorišnu scenu. Češljala se i oblačila satima. Do juče gradska devojka, moderna mlada žena koja je obično nosila pantalone, kožne jakne i muške čizme, svesno se preobrazila u eksponat iz etnologije. Ljudi su se za njom u čudu okretali. Ali, stvorila je „stil Kalo”.

Pikasove minđuše 

 
„Između zavesa”, poklon za Lava Trockog, 1937, Nacionalni muzej za žene u umetnosti, Vašington

 Morala je da slika jer je bol zbog Dijegovih neverstava i njene bolesti bio preveliki da bi ostao samo u njoj. Na jednoj fotografiji vidimo Fridu kako leži u bolnici i pomoću ogledala islikava korset. Ima namazane nokte, prstenje, frizuru… Opet prkosi. Tokom tri godine isprobala je dvadeset osam korseta od gipsa, plastike, gvožđa i kože.  Našarati taj oklop i kavez bez koga bi se njeno telo raspalo ne može svako.
    Imala je potrebu da radi sve ono što ne može. Išla je na ples, upuštala u veze s muškarcima i ženama želeći da njeno telo oseti nešto drugo osim bola. Sklapala je prijateljstva s Dijegovim devojkama da bi obezvredila njihov značaj i svoj položaj učinila podnošljivijim. Marširala je, protestovala, pevala Internacionalu, mrzela nepravdu i verovala da će komunizam spasti svet od bede.

    Na površini je bila vesela, zavodljiva, zabavna osoba neponovljivog izgleda, sa smislom za humor, koju su svi obožavali. Kad su joj zbog gangrene odsekli nogu, rekla je: „Šta će mi noge, ja imam krila.” Na otvaranje svoje izložbe u Meksiku, 1950. godine, došla je bolničkim kolima, u pratnji motociklista. Uneli su je na nosilima i smestili u krevet nasred galerije. Čitave večeri zabavljala je društvo, veselila se, slavila.
    Njen život postao je pozorište u kome je sama kreirala kostime, crtala scenografiju, izmišljala sadržaj, režirala i glumila. A zatim je sve to slikala. Slika „Na pozornici”, koju je namenila Trockom, kazuje upravo to.

    Kad je u proleće 1938. godine Andre Breton posetio Trockog koji se u Meksiku skrivao u Fridinoj kući, video je njene slike i, oduševljen, nazvao ih nadrealističkim. Ona se nasmejala i rekla: „Ne, one su samo autobiografske, ja slikam svoj život.”

    Nije razumeo da je sam njen život čisti nadrealizam, dok su njene slike sadržavale meksičku narodnu umetnost, mitologiju, religiju, savremenu uličnu umetnost ali i prekolumbovsku primitivu – nikada ranije viđen spoj.
    Na izložbi u Parizu njenim slikama divili su se Hoan Miro, Kandinski, Dišan. Kritičari su bili puni hvale, ističući neponovljivost i iskrenost. Oduševljeni Pikaso poklonio joj je minđuše od kornjačevine u obliku dve male ruke koje su joj odmah postale najdraži nakit.
    Nije verovala da je slavna ni kad je muzej Luvr 1939. godine otkupio jedan od njenih autoportreta. Kao slikarka, nije bila sujetna. Kao svakom teškom bolesniku, činjenica da preživljava bila je dovoljna nagrada.
    Deset dana pre smrti, 1954. godine, četiri sata je po pljusku, uprkos zabrani lekara, zajedno s Riverom učestvovala u uličnom maršu solidarnosti s vladom Gvatemale čijeg je levičarskog predsednika CIA zbacila s vlasti. Sedela je u invalidskim kolicima. To je njena poslednja fotografija. Htela je da bude deo života do samog kraja.   Odlučila se za nemoguće poduhvate, nepotrebne rizike, ludu tvrdoglavost i naprezanje tela do krajnjih granica. Opstala je zahvaljujući volji i savladavanju. Tako je postala mit. Imala je četrdeset sedam godina.

   „Svako je dužan da napravi najbolje što može od onoga što ga je zapalo, jer je smisao života održanje života samog. Treba postojati uprkos svemu: osećati, disati, gledati, učestvovati. Nije nam data druga šansa, drugi život”, napisala je Slavenka Drakulić u knjizi „Frida ili o bolu”, uz čiju je pomoć ovaj tekst i nastao.

SEĆANJE I POŠTOVANJE
Posle Fridine smrti njena umetnička slava je rasla. Kuća u kojoj je rođena, Plava kuća, Kasa Azul, otvorena je 1958. godine kao muzej, na predlog Dijega Rivere. Feministički pokret sedamdesetih godina prošlog veka povećao je zanimanje za njen život i rad i ona postaje ikona ženskog otpora. Godine 1980. u Meksiku kreće neomeksikanizam, pravac koji se oslanja na Fridinu umetnost. U Londonu je 1982. godine otvorena prva retrospektiva Kalove van Meksika, odakle se seli u Švedsku, Nemačku, Njujork.
“Ja i moji papagaji“, 1941, privatna zbirka

Hajden Herera 1983. godine izdaje Fridinu biografiju koja postaje bestseler. Njena slika „Dijego u mojim mislima” koristi se 1990. godine kao poster za izložbu meksičkog slikarstva u muzeju Metropoliten. Opera „Frida” kompozitora Roberta Havijera Rodrigeza izvodi se 1991. godine u Filadelfiji. Američki džez flautista i kompozitor Džejms Njutn 1994. godine objavljuje album nadahnut Fridinom slikom „Odelo za Fridu Kalo”. Pevačica Madona kupuje Fridin „Autoportret s majmunima” proglasivši se reinkarnacijom meksičke slikarke. U Sjedinjenim Američkim Državama puštena je u opticaj poštanska marka s Fridinim likom. Glumica Selma Hajek 2002. godine igra Fridu u filmu rađenom po Hererinoj knjizi koji postaje hit osvojivši dva Oskara. Godine 2006. Fridina slika „Koreni” prodata je na aukciji za 5,5 miliona dolara.

    Na stogodišnjicu rođenja Fride Kalo u Palati lepih umetnosti u Sijudad Meksiku, najvažnijem kulturnom centru Meksika, otvorena je retrospektivna izložba njenih slika koju obilazi rekordan broj posetilaca. Sledeće godine ova izložba odlazi u više gradova SAD, a 2010. godine u Berlin i Beč.
    Meksička banka 2010. godine pušta u opticaj novčanicu od 500 pezeta na kojoj se nalaze likovi Fride Kalo i Dijega Rivere.
U Beogradu se prikazuje pozorišna predstava o životu ove umetnice po tekstu Sanje Domazet.
    Slavenka Drakulić objavljuje knjigu o Fridi koja se istovremeno pojavljuje u Švedskoj, Nemačkoj, Hrvatskoj i Srbiji i prisutna je na svim izložbama Fride Kalo koje obuhvataju ta govorna područja.
Autor: Slobodanka Lazarević

Izvor: Politikin Zabavnik


 

MOJE VREME U „TORLACI“

tamoiovde-logo

Nekako mi se „omilio“ Knjaževac poslednjih meseci. Često bivam TAMO.  S razlogom. Pored ostalih, evo  još jednog  -„TORLACI “

Po tmurnom, no prijatnom danu,  putem iz  Zaječara ka Knjaževcu, posle mesta Minićevo, skrećem levo, ka selu Jakovac.

Na nekoliko stotina metara od puta, u šumovitoj kotlini Grbulovačkog potoka, stručno i arhitektonski lepo za čula, “ušuškano“ niz objekata, koji čine turističku celinu pod nazivom ETNO KUĆA „TORLACI“.

Konaci, kujna, restoran, sala za stručne skupove, kafe-klub, bunar, pečenjara, “jezerce sa ostrvcetom“, natkrivena ugostiteljska bašta, uređeni travnjaci i smisleno unaokolo raspoređeni starinski predmeti i oruđa…

Iz kujne po želji gosta: razna pečenja, gulaš, jela od divljači, kavurma, čvarci, gibanica…

Taman posla da  ljubitelji dobre kapljice ostanu uskraćeni za doživljaj. Nadaleko su poznata knjaževačka vina i rakije.

Kada se dobro okrepite, odmorite, možete u rekreativnu šetnju, lov, ribolov, na planinarenje, a ako pak volite da obilazite atraktivna mesta, u neposrednoj blizini su Babin zub, Suvodol, Etno muzej Ravna, Gamzigrad, Sokobanja, Rtanj…

Ne, nije ovo marketing – ovo je moja impresija koju delim OVDE.

Autor: Bora Stanković

___________________________________________________________________