OBIČAJI ZA VELIKO VESELJE…

tamoiovde-logoŠumadijska svadba

Ovi običaji u Šumadiji imaju malih razlika u pojedinim delovima ali suštinski su veoma slični. Budući mladenci su zajedno sa svojim porodicama ugovarali vreme svadbenih veselja, načešće je to bivalo u jesen, u septembru i oktobru, a razlog zašto je najčešće birana jesen kao vreme svadbi je taj što u to vreme ima najviše poljoprivrednih proizvoda koji su potrebni: kupus, paradajz, paprika itd.

Drugi razlog su najverovatnije optimalni klimatski uslovi ( podsećanje da u to vreme nije bilo hladnjača).

b1905ba663a06a651aac60b6e5a0025b_XLSvadbena veselja su se najčešće odigravala pod šatorima a ređe u velikim prostorijama (salama). Počinjala su u ranim jutarnjim časovima, kada se okupljala najbliža mladoženjina rodbina i starešine.
Stašine je zajedničko ime za: kuma, starog svata, vojvodu i budućeg devera. Pre polaska po mladu obavljala se ceremonija pijenja u slavu mladoženjki, kićenje fijakera – automobila i kratak doručak. Nakon toga je stari svat pozivao sve prisutne da se krene po mladu, formirao je kolonu automobila (nekad čeza i fijakera).

Na čelu kolone je barjaktar –vojvoda ( muž rođene sestre mladoženjine ili najbliže ako nema rođene).

Za to vreme se kod mladine kuće već okupila najbliža njena rodbina i počelo je vesenje u njenoj kući. Mlada je u svojoj sobi sa frizerom najboljim drugaricama i rođakama. Ispred vrata su dva najsrodija brata koji imaju ulogu stražara.
Dolazak kolone svatova je obično bučan, propraćen muzikom i sirenama automobila.

Po pristizanju kod mladine kuće prvo se gađa jabuka koja je okačena na visokoj motki i pričvršćena na kapiju. Jabuku gađa barjaktar. Da bi mu naudili tj. da bi potrošio što više metaka umesto jabuke korste se razne gumene loptice koje se uvijaju u crveni papir a umesto kanapa za kačenje koriste žicu. Ulaska svatovima nema dok jabuka ne bude oborena. Mladoženjini momci (budući dever i još jedan od mladoženjine braće) koriste se raznoraznim trikovima kako bi ukrali mladu . Ulazak kroz prozor ili prolaz pored nespremnih čuvara, samo su neke od metoda kojima se ovi snalažljivi momci koriste.

Ukoliko nijedna metoda krađe mlade ne uspe, sledi nagodba. Mladoženja sa svojom braćom pregovara sa mladinom braćom oko cene za mladu. Ima tu raznoraznih pretnji i ucena a argument mladoženjinih je najčešće “da je druga već spremna“. Pucnji iz puške najavljuju postignuti dogovor i mladina braća izvode mladu. Predaju je deveru koji je njen pratilac svo vreme trajanja svadbenog veselja. Mlada kao znak poštovanja svom deveru daruje deverski peškir od belog platna sa vezom koji je neko iz njene familije ili ona sama izvezla . Peškir mu kači o desno rame. Na peškir se najčešće kače bele pletene rukavice. Za to vreme svatovi sede za stolom bivaju posluženi brzim ručkom (na čačkalicu) .

Formira se nova kolona u kojoj je i mladina rodbina i odlazi se na ceremoniju venčanja.

U povratku na par kilometara ispred kuće vojvoda, beži koloni i priprema sledeću spletku. U korito, koje je obavezan sastojak njegovog poklona (simbolizuje rađanje u kući ) naliva vodu i postavlja ga sa unutrašnje strane kapije, sa buklijom u ruci dočekuje kolonu. Pruža im preko kapije zdravicu koju prvo pije Starojko dok on ispija zdravicu tri puta, prisutni u glas kliču “Stari svat boga moli amn amin“ . Isto se ponavlja za kuma i devera. Mlada za to vreme prebacuje sito preko kuće ukoliko prebaci sitom kuću smatra se da će brak biti uspešan.Vovoda dozvoljava ulaz jednom po jednom od svatova a kao kaznu što su zakasnili tj. što stigli mnogo posle njega kao vođe kolone plaćaju ulaz ubacuju po neku novčanicu u korito sa vodom.

Buduća svekrva ulazi u kuću prva i seda na stolicu. Mladoženja prenosi mladu preko praga spušta je majci u krilo. Odmah po spuštanju mlade u krilo žene iz komšiluka prosipaju bokal vode i uz gromoglasni smeh brukaju svekrvu “uneredila se“.
Najavljuje se pucanjem iz vatrenog oružja tri puta. Muzika svira doček a prethodno ustali gosti odpozdravljaju gromoglasnim aplauzom. Mladenci odlaze i sedaju na svoje mesto između kuma i starog svata.
Pije se u slavu i zdravlje mladenaca uz pesmu “Koj za slave vino pije pomogo mu Gospod Bog“. Nakon toga pristupa se lomljenju kumovske i deverske pogače i prstenovanju snaje.

Dever na prostretom ćilimu neposredno isred kuma i starog svata obuva mladi nove bele cipele i poklanja prsten uz reči “Oprosti kume i star svate da prstenuje dever snaju“ reči ponavlja tri puta okrećući prsten oko sasatavljenih ruku i ispruženih prstiju.
Dok se obavlja prstenovanje vojvoda pronosi niz sofru na probu kumosku i deversku pogaču. Slavlje se prekida još jednom kada se po završenom svadbenom ručku pristupa ceremoniji iznošenja i sečenja mladine torte.

Veselje se nastavlja do zore.

Drugi svadbeni dan počinje u znaku vojvode, koji uspavanu atmosferu koristi da napravi što veću zbrku pa obuću koju nađe ispred vrata raznosi po komšiluku a komšijsku donosi kući mladenaca. Penje se na krov odakle galamom uz par pripremljenih pomoćnika budi ukućane. Da bi sišao sa krova i razmrsio zamršeno, traži da mu mlada (šurnjaja) uz merdevine donese na dar košulju a često traži i više. A ako bi neko pokušao da krene uz merdevine sem mlade gađao bi crepom. Najčešće se udovoljava njegovim željama i mlada iznosi dar i uz poljubac predaje vojvodi.

Po obavljenom doručku vojvoda opet predvodi kolonu pešaka u kojoj su obavezno neko od muzičara mladenci, dever i komšiluk. Kreće se u pozivanje zvanica iz mesta tj. bliže okoline. Posluženje je obavezno u svakoj kući. Najčešći dar prilikom poziva za drugi dan svadbe je nešto od živine, kokoške, ćurke guske, kače se za noge o jedno drvo koje nose dva momka koje vojvoda odredi. Kao zahvalnost za dar odsvira se kolo koje u dvorištu pozvanog odigra.

Neretko se domaćin uz prozivke prisutnih lati novčanika pa okiti muziku. Kada obiđu desetak do petnaest kuća vraćaju se i vrše dalje pripreme za drugi dan svadbenog veselja. Po završenom ručku kad krenu kući svako od starešina dobija darove za svakog člana svoje porodice obavijene u bele čaršafe tzv. bokče.

Obavezno ih ispraća neko od muzike uz pesmu.
Izvor:srbijuvolimo.rs

______________________________________________________________________________________________

Advertisements

BOLJE IKAD NEGO NIKAD…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

„Njujork tajms“ dao ispravku na vest iz 1853.

Bolje ikad nego nikad, smatrali su urednici u „Njujork tajmsu“ i 161 godinu kasnije objavili u svom listu da se čuveni rob sa plantaža pamuka u Luizijani ne preziva „Northrop“, a ni „Northrup“ kako piše, već „Northup“.

TamoiOvde-Solomon-N.

Solomon Nortup

Njujork tajms je 1853. godine objavio članak o Solomonu Nortupu, crncu čija je epopeja inspirisala britanskog reditelja Stiva Mekvina da snimi Dvanaest godina ropstva, koji je pre par dana ovenčan Oskarom za najbolji film.

U tekstu se, međutim, potkrala greška, zapravo dve, i to obe u prezimenu, a renomirani list je objavio ispravku sa 161 godinom zakašnjenja.

Njujork tajms je, inače, poznat po tome što redovno donosi korekcije na članke koje objavljuje na svojim stranicama. Ovog puta je to učinio za tekst koji je napisan samo dve godine nakon njegovog osnivanja.

Ispravka

Ispravka u kojoj se navodi kakve su greške napravljene pre 161 godinu…

U članku objavljenom 20. januara 1853, ime Solomona Nortupa, slobodnog crnca koji je nakon otmice bio primoran da 12 godina radi kao rob na plantažama pamuka u Luizijani, pogrešno je napisano prezime – „Northrop“ i „Northrup“.

Originalni-tekst

Originalni tekst iz 1853. godine

Znači, dve različite greške su načinjene, jedna u podnaslovu, a druga u tekstu, jer se zapravo piše „Northup“.

Grešku je primetio i redakciji prijavio jedan čitalac koji je konsultovao onlajn arhive Njujork tajmsa. List je odmah reagovao i objavio ispravku pod parolom „bolje ikad nego nikad“.

TamoiOvde-Znak-u-Saratogi

Znak u gradu Saratoga

Mekvinov film je u nedelju, na svečanoj dodeli Oskara u Los Anđelesu osvojio tri nagrade – za najbolji film, najbolju žensku epizodnu ulogu i najbolji adaptirani scenario.

rts.rs

___________________________________________________________________________________________

U ČAST HIMENA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

ISTORIJA VENČANICE

Većina svadbenih običaja poreklo vodi iz Starog Rima, pa je tako poznato da prsten na četvrtom prstu leve ruke simboliše veridbu.

Izvori svedoče da je mlada belu haljinu na venčanju nosila u čast Himena, boga svadbe i nevinosti.

Providan veo i venac od cveća je nosila na glavi. Na sebi je imala haljinu od bele tkanine, a oko struka “Herkulov” čvor, ne bi li oterala zle duhove od sebe i svog braka.

Srednjovekovna venčanja koja su se ugovarala među plemstvom su češće sklapana iz političkih razloga nego iz ljubavi. Mlada je bila ogledalo porodičnog statusa i standarda, izbor svile i svake druge tkanine na njoj bio je odraz imućnosti mladine porodice. One koje su pripadale nižoj klasi, nosile su haljine u zelenoj i plavoj boji. Za njih je venčanje predstavljalo bitan događaj za koji su se oblačile onako kako im je budžet dozvoljavao, ali su u svakom pogledu težile da oponašaju venčanja kakva je organizovalo plemstvo.

Početkom četrnaestog veka izrađuje se venčanica protkana na grudima ili na leđima, sa dugim uskim rukavima i dubokim prorezom spreda koji bi otkrivao haljinu koja je išla do tela. Ove venčanice su se izrađivale od svile i bile bi ukrašene zlatnim pojasom na kojem se isticalo drago kamenje. Mlada je nosila prsten kao simbol večne ljubavi, broš kao odraz nevinosti i venac od cveća na kosi.

Kraljevska venčanja

v39_om_2b

Victoria & Albert

Poznato je da je princeza Filipa (Phillipa), kćerka Henrija IV nosila tuniku i mantil od belog satena na svom venčanju 1406. godine. En (Anne), vojvotkinja Bretanje, na svom venčanju 1499. godine nosila je takođe belu haljinu.

Bohemijska kraljica Elizabeta (Elizabeth) se udala 1613. godine, a na njenom venčanju deveruše su nosile haljine u beloj i srebrnoj boji ukrašene čipkom.

Jedna od najlepših venčanica svih vremena je svakako ona koju je kraljica Viktorija (Victoria) nosila 1840. kada se udavala za princa Alberta (Albert).

U periodu od 1837.  do 1901. pored belih venčanica izrađivale su se i one u krem i ivory nijansi. Ove toalete su bile jednostavnog dizajna i odgovarale su svakoj figuri. Često je veo bio najvažniji detalj. Kao takvom, poklanjala mu se posebna pažnja i svaka mlada je želela da njen veo bude jedinstven. Kako je plava boja bila simbol čistote, mnoge žene su svoje toalete nosile u ovoj boji.

Veliki broj žena nije mogao sebi da priušti glamuroznu belu toaletu, koju nakon venčanja neće više nositi zbog ekstravagantnog dizajna koji ne predstavlja prikladnu odevnu kombinaciju za jedan običan dan. Iz ovog razloga, dame su birale haljine jednostavnog kroja u svetloplavoj ili svetlozelenoj nijansi, a bilo je slučajeva kada su mlade nosile crnu haljinu – ukoliko bi se udavale za udovca.

Industrijska revolucija je svoj pečat ostavila i na istoriji mode. Uskoro su cene venčanica prilično opale, a nova cena je bila više nego pristupačna za sve klase.

Godine 1890. prihvaćeno je da venčana haljina bude bela.

Početak dvadesetog veka donosi promene u dizajnu venčanice. Izrađuju se haljine ukrašene čipkom i biserima. Veliki uticaj na modu ostavlja holivudski glamur i kreacije koje su filmske dive nosile na velikom platnu. Želeći da imaju haljinu “kao iz filma”, mnoge mlade su svoju venčanicu nakon svadbe bojile omiljenom bojom zadržavajući samo okovratnik i dugmad belim.

U dvadesetim godinama izrađuju se venčanice do kolena, koje je svojevremeno Koko Šanel (Coco Chanel) uvrstila u svoje kolekcije haljina za venčanje. Na ovakve toalete obično je išao dugačak veo, po pravilu: što je haljina kraća, to je veo bio duži. U tridesetim godinama kriza je uzela maha i žene su bile primorane da za svoje venčanje umesto venčanice obuku svoju najbolju haljinu. Bitan detalj ovog svečanog outfita je bila tijara.

1920s-great-gatsby-wedding-dressGrejs Keli

Kada govorimo o istoriji venčanice, ne možemo da ne pomenemo haljinu koju je holivudska diva Grejs Keli (Grace Kelly) nosila na svom venčanju.Venčanica je bila delo Helen Rouz (Helen Rose), poznate američke dizajnerke.

Ona je haljinu pripremala punih šest nedelja. Njena svilena venčanica pokrenula je potpuno novi trend, koji se zadržao do danas.

grace-kelly-wedding-dressgrace-kelly_wedding_brideGornji deo haljine, koji je pokrivao i vrat mlade, davao je uzvišen, kraljevski izgled. Veo je bio ukrašen sitnim vezom ručne izrade (motiv ptičice na grani) i hiljadama sitnih bisera. U ciframa, haljina se može opisati ovako: 125 metara svile, 40 metara skupocene čipke iz Valensije i hiljade malih bisera.

 Boda-Lady-Di-y-Carlos5Svoj pečat u ovoj priči ostavlja i venčanica princeze Dajane (Diana). Njena haljina, koju je nosila na svom venčanju 1982. godine je sinonim za raskoš. Inspirisana viktorijanskim stilom, izrađena od teške svile uz jedinstvene detalje – venčanica princeze ostaje jedna od najzapamćenijih u istoriji.

 Danas su mladama dostupne venčanice najrazličitijih stilova i boja, napravljene od kvalitetnih i manje kvalitetnih materijala. Suvišno je isticati popularnost poznatih dizajnera kojima je kreiranje venčanica posao i strast. Bile one izrađene “po poslednjoj modi”, ili pak vintage – venčanice zauzimaju posebno mesto u mašti svake devojčice i životu svake mlade. Zablistajte na svom venčanju u haljini koja će u potpunosti oslikavati vaš senzibilitet i stil.


Jovana Katić Dajte joj pero i hartiju i stvoriće vam modernu bajku. Ulepšaće vam dan neobičnim pričama o večnim modnim klasicima i venčanjima. Svoju kreativnost ispisuje na stranicama svog blogaJuliet’s Pen.

 Izvor:wannabemagazine.com/*Naslov: Bora*S

_________________________________________________________________________________

NAJBOLJI EVROPSKI MUZEJI…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________

GDE SE NALAZI NAJBOLJI EVROPSKI MUZEJ?

Evropski muzejski forum (EFM) proglasio je Riversajd muzej transporta i saobraćaja u Glazgovu za najbolji u Evropi 2013. godine, u konkurenciji oko 70 muzeja iz dvadesetak zemalja širom Evrope.

4478593625199d3a8978cc278935177_orig

Foto: Editor5991/Wiki/CC

 Evropska nagrada za muzej godine (EMYA) dodeljena je na Međunarodni dan muzeja, 18. maj, na ceremoniji u Tongerenu u Belgiji, prenosi portal SEEcult.org.

 Slaveći inovativne i ka publici orijentisane muzejske prakse širom Evrope, EFM je dodelio još tri priznanja, kao i četiri specijalne pohvale.

U konkurenciji za ovogodišnju nagradu bilo je 40 muzeja, koji su se prijavili na konkurs, kao i još 29 koje je nominovao žiri EMYA.

Muzeji su ocenjivani na osnovu stepena zadovoljavanja potreba i želja posetilaca, a članovi žirija su proputovali Evropu kako bi se i neposredno uverili u kvalitet kandidata – od Azerbejdžana do Portugala, od Norveške do Turske.

Riversajd muzej, kako je istaknuto u obrazloženju nagrade, brilijantno demonstrira kako jedna specijalizovana zbirka može da obnovi svoju relevantnost aktivnim angažovanjem u kontekstu širih društvenih i univerzalnih pitanja. Nagrada je dodeljena tom škotskom muzeju, koji je projektovala Zaha Hadid, jednoglasnom odlukom žirija, uz ocenu da na najvišem nivou ispunjava kriterijum “javnog kvaliteta”.

Riversajd muzej otvoren je u junu 2011. godine, a koštao je više od 80 miliona evra i zamenio je stari Muzej transporta.

10554130935199d3aa8b418301968103_orig

Foto: Bjmullan/Wiki/CC

Nagradu “Kenet Hadson”, nazvanu imenom osnivača EMF-a, dobio je Gradski muzej zajednice u Batali u Portugalu, specijalizovan za slepe i slabovide.

Nagradu Sileto dobio je MAS gradski muzej u Antverpu zbog inovativnosti i posvećenosti gradu i njegovom stanovništvu. Žiri je istakao da je impresioniran raznolikim novim načinima na koji je taj muzej uspeo da angažuje posetioce u naporima da predstavi identitet Antverpa.

Posebne pohvale dobili su Nacionalni istorijski muzej Gobustan u Azerbejdžanu, Muzej umetnosti u Rigi u Letoniji, kao jedna od najimpresivnije renoviranih nacionalnih zgrada, te Nacionalni muzej nautike u Amsterdamu i San Telmo muzej u Španiji.

EMF deluje pod okriljem Saveta Evrope, a dobitnik godišnje muzejske nagrade SE bira se između kandidata EMYA.

Prošle godine to je bio Muzej Liverpula, a nagrada je uručena na ceremoniji u sedištu SE u Strazburu u aprilu.

Izvor:b92.net/

PRIVEG -VATRA ZA UMRLE BEZ SVEĆE…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________

DSC06999 Kroz nedeljno, u najavi sunčano jutro i lepote predela južnog Kučaja, sa pozivnicom, fotoaparatom i beležnicom u torbi putujem ka Laznici, selu koje administrativno pripada opštini žagubičkoj a geografski se nalazi u samom srcu Homolja. Motive da se zaputim u ovo mesto našao sam u nazivu manifestacije PRIVEG i dva segmenta koji su navedena u njenom programu.

U napred pomenutoj pozivnici stoji:

„Pozivamo Vas da prisustvujete našoj tradicionalnoj manifestaciji „PRIVEG“, dana 10.marta 2013. godine.

DSC00602U programu manifestacije, pored ostalog:

08-13,00 sati- Prikupljanje drva;

14,15- 15,00-Tradicionalno puštanje vode

17, 00-Defile učesnika programa;

17, 30-Tradicionalno paljenje vatri uz poštovanje verskih običaja i tradicije;

19, 00-Kulturno-umetnički program domaćih i gostujućih društava.“

Pokušaji, da se pre donošenja odluke o putovanju detaljnije obavestim o ovoj manifestaciji, te posebno o tradiciji i značenju „Paljenja vatre“ i „Puštanja vode“, nisu urodili plodom. Zanimljivo je, da se na zvaničnom sajtu opštine Žagubica ili lokalne Turističke organizacije, ne nalazi niti jedan redak o ovome. Ako nisam bio dovoljno uporan ili vešt u pretrazi, to znači da nisam u pravu, te izvinjavam se pomenutim subjektima.

DSC06997 Put do Laznice, vodi me preko Crnog vrha, fascinantne, ali u ovo doba godine klimatsli ćudljive planine. Njena se, takva ćud i ovom prilikom pokazuje na delu. Iz vedrog i osunčanog jutra ulazim u maglovite i snežne predele planinske.

Silaskom u Žagubičku kotlinu u kojoj je Laznica smeštena, ulazim za ovih par sati u treću klimatsku zonu.

Ovde lije kiša ranog proleća. Sa kraćim, varljivim pauzama.

Da. Ćudljive li baba Marte!

Panoramic_view_of_Laznica-LaznicaStižem u Laznicu, kažu selo, no meni već pri prvom susretu, izgleda potpuno varošanski.

Nalazi se na putu između Žagubice, Majdanpeka i Petrovca, u severnom delu Homolja.

U naselju ima 614 domaćinstava, u kojima živi 1715 punoletnih stanovnika, prosečne starosti 46,6 godina (44,5 kod muškaraca i 48,7 kod žena).

Stanovništvo je većinsko vlaško, a  poslednja tri  popisa, pokazuju osetan i permanentan pad  broja stanovnika.

Pre dvadestak godina Laznica je bila najrazvijenije selo u  opštini Žagubica. Okosnicu lazničke privrede činile su pilana i zadruga. Danas, posle dve decenije obećavanog boljeg života, privreda sela je uništena. Osim sitnih zanatlija ona u bilo kom obliku više ne postoji.

No, ipak ima nade. Ljudi su ovde vredni, zemlja blagorodna, priroda je darežljiva, očuvana i još uvek čista. O njenoj lepoti ne treba trošiti reči. Imajući u vidu da je ovo tradicionalno stočarsko i poljoprivredni kraj, postoje sasvim realne   mogućnosti za razvoj stočarstva, poljoprivrede i turizma. 

Postojeće arheološke iskopine i ostaci rimske tvrđave, dokazuju da je selo i okolina kontinuirano naseljeno više od 2000 godina. Prema pisanim izvorima, ime Laznica je staro, srednjovekovno. U današnjem ataru sela je postojalo pet zaseoka; spominju se prvi put u 14. veku, u Braničevskom tefteru.

„Prema istraživanjima Cvijića, Tihomira Đorđevića i Antonija Lazića, selo je u prvoj polovini XVIII veka naseljeno Vlasima iz Banata, Almaša, Erdelja, Vlaške nizije i Moldavije. Sudeći prema tradicionalnoj nošnji i govoru, u ovoj metanastaziji prevladala je banatska struja.“(P. Es Durlić)

DSC06992Nakon srdačnog susreta sa domaćinima, koristim prestanak padanja kiše i naglo razvedravanje, da upoznam selo i deo njegove prelepe okoline. Odlučujem se za rečnu klisuru kroz koju prolazi put ka Majdapeku. Dilemu za donošenje odluke: auto ili pešačenje, razrešava pogled u nebo. Plavetnilo, sve ređi ploveći beli oblaci i mirisi ranog proleća posle kiše, favorizuju pešačenje. 

Nakon pola sata, taman kad sam  odškrinuo vrata za moje i uživanje objektiva fotoaparata, nebo se iznenada namrgodilo i prosulo novu, obilnu kišu.

Jednoj prirodnoj kamenoj potkapnici u klisuri, dugujem zahvalnost za zaklon i delimičnu suvoću donjih slojeva odeće.

No, sprečilo me to, da prisustvujem, jednom od dvaju najzanimljivijih dešavanja u ovom danu- „PUŠTANJE VODE“.

Šteta.

DSC06987Po povratku u centar Laznice, neophodno  je sušenje odeće kraj peći i zagrevanje toplom, ne baš naročitom kafom u prepunoj seoskoj kafani. Tmurno od zgusnutih oblaka nebo je velikodušno zalivalo homoljske oranice, livade i šume. A možda i plakalo.

DSC00519A onda je počeo PRIVEG.

Najpre se čula muzika koja je svirala neku tužnu melodiju.

DSC00529Potom je buknula vatra.

Plamen i varnice poletele su ka nebu.  U susret kiši. 

Narod se tiskao okolo vatri , žene u crnoj odeći  sa vatre Privega palile su sveće i ruku uzdignutih  prema plamenu namenjivale vatru, svetlost i toplotu svojim pokojnicima, prema kojima imaju obrednu obavezu, prizivajući ih da dođu na svetkovinu i da se uključe u nju.

DSC00493Priznajem, bio sam zatečen prizorima.

Istovremeni talasi tihe jeze i  uzbuđenja, smenjivali su se. Bio sam mokar, promrzao, zbunjen…

I, nedovoljno obavešten.

Pokušao sam da od  učesnika doznam nešto više o simbolici i suštini onoga što sam video.  Bilo mi je jasnije.

Ali, priznajem, ne sasvim.

DSC00568Po završetku  ovih obrednih ceremonija pokraj upaljenih vatri, narod se povukao i tiskao u obližnjoj povelikoj sali, gde je sledila igranka i nastupi Kulturno-umetničkih društava, vokalnih i instrumentalnih solista.

Trajalo je ovo do u duboku noć.

Po povratku, sutradan, „morao“ sam naći osobu kompetentnu da mi razjasni suštinu i značaj PRIVEGA.

DSC00587Ne poznavajući ga lično, no znajući za njegovu stručnost, obratio sam se mejlom  gospodinu Paunu Es Durliću, sa molbom da mi kaže nešto više o ovome ili dozvoli pruzimanje njegovih, već postojećih tekstova. Gospodin Durlić se odmah javio, izražavajući zahvalnost za moje zanimanje i naravno, dozvolio da koristim njegove tekstove. 

Zahvaljujem mu i Ovde  na ljubaznosti i gestu dobre volje.

 Bora*S

***
PORODIČNI PRIVEG U LAZNICI

slika1mPriveg je jedan od najarhaičnijih i najkompleksnijih običaja iz kulta mrtvih koji se može danas naći na tlu Evrope.

On je u svoj punoći i svežini sačuvan u obrednoj praksi Vlaha Ungurjana severoistočne Srbije. Za Vlahe je priveg („privjegju“)  „vatra za one koji su umrli bez sveće“, dok je kod Rumuna priveghiu „noćno bdenje uz odar pokojnika“. Reč je starinom latinskog porekla, direktno od oblika pervigilium („pobožno bdenje“) a od osnove vigil, vigilis koja je imala značenje „stražariti budan“.

U obrednoj praksi Vlaha priveg se praktikuje u porodičnoj i seoskoj varijanti. Porodični se priređuje na godišnjicu smrti pojedinca, a seoski na Mesne i Bele poklade, kada se pali jedna velika vatra za sve pokojnike sela. Ovaj drugi, karakterističan inače za sela zbijenog tipa, napušten je gotovo svuda početkom šezdesetih godina ovoga veka. Zadržao se jedino u Rakovoj Bari kod Kučeva, a 1990, nakon tri decenije pauze, obnovljen je u Debelom Lugu kod Majdanpeka.

U ceremonijalnom smislu, porodični priveg kod Ungurjana nije svuda isti. Suštinska razlika je u prisustvu ili odsustvu elementa veselja, odnosno igranke otvorenog tipa koja traje do duboko u noć i kojoj mogu da prisustvuju svi koji to žele. Tamo gde se priveg završava svetkovinom, kao u slivu Porečke reke na primer, upravo se po broju prisutnih ljudi, bučnosti muzike i razuzdanosti igre ceni uspešnost same manifestacije. Daju se prilične svote novca ne zbog toga što mrtvi „vole muziku i igru“, kako se ponekad tumači, već se ulaže u obnovu društvenog statusa porodice koja je u periodu žaljenja bila izolovana od određenih oblika društvenog života sela. Integritet i stabilnost su imanentne potrebe ovakvih ljudskih aglomeracija, i ka njihovom održanju usmerene su mnogobrojne individualne i kolektivne običajne aktivnosti njihovih članova.

Odsutvo veselja nije uzrokovano obrednim propisima, već materijalnim stanjem porodice koja priređuje običaj, kao što je bilo u ovom slučaju koji je snimljen u Laznici. Reintegracija tih porodica u društveni život sela, preko tzv. „kola za mrtve“, obavlja se tada na nekom drugom mestu: na nečijoj svadbi, igranci, na vašarskom veselju i slično. Izdaci su u tom slučaju mali jer se svode na plaćanje svirača za jedno kolo i nabavku darova kojima se kite igrači u njemu.

Treba naglasiti da se porodični priveg ne priređuje svakom pokojniku, već samo onom koji je umro bez sveće. Umiranje „u mraku“ smatra se najvećom tragedijom koja može čoveka da zadesi, i porodica umrlog ima u takvom slučaju veliku obavezu da učini sve kako bi mu pomogla „da izađe na svetlo“. Svet mrtvih je kod Vlaha danas, u kulturnom smislu, sinkretistički višeslojan, ali se može lako uočiti da je u njegovoj osnovi veoma dobro očuvan koncept tamnog vilajeta. Na to nas, na primer, upućuje običaj čuvanja umirućeg kako se ne bi desilo da izdahne bez sveće u ruci, jer mu je ona potrebna ne samo kao osvetljenje na putu do carstva mrtvih, već i da bi mogli ostali pokojnici da ga vide kad tamo stigne. On isto tako može da vidi samo one koji imaju sveću u ruci. Carani u Negotinskoj krajini i Vlasi u Porečkoj reci za umrle „u mraku“ izrađuju naročitu sveću („lumanarja rajuluj“) i to po mogućstvu još za dan sahrane, ili najkasnije za četrdesetnicu.

U Zviždu, Homolju i Gornjem Peku, gde je ova sveća manje poznata, za izvođenje pokojnika „na svetlost“ žrtvuju belog petla. Uz žrtveni kolač „preskuru“ na kojoj se nalaze 44 upaljene sveće, petao se nameni i preko prozora preda nekom licu izvan familije (Zvižd), ili odmah tu pod prozorom zakolje (Gornji Pek). U osnovnoj svojoj nameni, dakle, priveg ima luminalni karakter, ali istovremeno on greje pokojnika, jer pored toga što je mračan, svet mrtvih je po shvatanju Vlaha i veoma hladan.

Sem paljenja i namenjivanja vatre, i opšteg veselja uz muziku, ovaj običaj je, inače, u ostalim elementima potpuno istovetan sa daćom („pomanom“) koja se daje pokojnicima umrlim sa svećom u ruci. To znači da sadrži, kao osnovne elemente, izlazak na groblje radi buđenja i prizivanja pokojnika, namenjivanje odeće i stvari za ličnu upotrebu, zatim „puštanje“ vode i na kraju samu „pomanu“, odnosno obrednu trpezu sa kultnim jelima. I sami Vlasi kažu: „dăm pomană ku privjegj“, („dajemo pomanu sa privegom“). U suštini, ovakve složene obredne obaveze živih prema mrtvima, koje podrazumevaju zadovoljenje njihovih ne samo duhovnih i emocionalnih potreba već i telesnih, počiva na prastarom, preanimističkom verovanju da se posle smrti duša i telo ne razdvajaju već da čovek ostaje celovit; šta više, sada čak sa rafiniranijim psihofiziološkim prohtevima! U etnološkoj teoriji, ovakav tip verovanja naziva se animatizam.

„PUŠTANJE“ VODE

slika4mPored toga što je mračan i hladan, svet mrtvih je i bezvodan. Vlahu Ungurjanu, koji je ceo život proveo sa stokom po planinama i pio vodu sa bistrih izvora i potoka, teško pada novo bezvodno podneblje u koje je morao da se preseli. U pogrebnim pesmama raj se slika kao cvetna livada sa velikim, večno zelenim drvetom u sredini ispod koga izvire voda.

Pastoralna slika je, kao što priliči, samo uteha putniku u trenutku kad polazi na put u nepoznato. Zato živima ostaje obaveza da mu redovno šalju vodu da bi utolio žeđ. Za godišnji pomen Petru i Dragutinu Pankalujiću „puštena“ je voda na česmi u Valja mare, u neposrednoj blizini sela. Preko potočića koji otiče od česme, stavljena su dva „brvna“ (za svakog pokojnika po jedno), okićena cvećem na krajevima. Voda se izliva na belo platno prebačeno preko „brvna“. Broj izlivenih kofa kontrolišu žene vezivanjem čvorova na belom vunenom koncu. Na kraju, taj konac se odreši, iseče na komade i stavi u kutiju od šibice. Za dance se zalepe četiri male sveće a kutijica dopuni pramenima bele vune. Sveće se upale i „čamčić“ se pusti niz vodu, praćen zebnjom, jer koliki put on pređe – toliko će pokojnik imati vode na onom svetu!

Autor teksta: Paun Es Durlić

Uvod i foto: Bora*S

FotoPlus

____________________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________________
Video:http://www.youtube.com/watch?v=ejBwB_ENnIM&feature=player_embedded#!

______________________________________________________________________________________________