ČUVARI KULTURNE BAŠTINE…

tamoiovde-logo

Narodni muzej u Leskovcu proglašen najboljim u Srbiji

Velika izložba pod nazivom „Čuvari kulturne baštine“, upriličena povodom 70 godina postojanja Narodnog muzeja u Leskovcu, te otvaranje „Dečjeg muzejona“, postavke pod motom „Srbi i Francuzi – braća po oružju“ kojom je Srbija u Parizu obeležila vek od završetka Velikog rata, te prilagođavanje dela stalne postavke slepim i slabovidim osobama su samo neki od razloga zbog kojih je pomenutoj ustanovi kulture u gradu na Veternici pripala nagrada „Mihailo Valtrović“.

Foto: muzejleskovac.rs

Proglašavajući Leskovčane za najbolje u prošloj godini, Muzejsko društvo Srbije je odalo priznanje „rezultatima koji po stručnom i naučnom značaju predstavljaju istaknuti doprinos razvoju kulture“.

Leskovački Narodni muzej je, tako, ponovio uspeh od pre četiri godine, kada se dičio delom nove stalne postavke nazvane „Vremeplov leskovačkog kraja„, te se velikom izložbom na temu „Jug Srbije u Velikom ratu“ predstavio i beogradskoj publici. Lane su, takođe, u prestonicu „doneli“ i priču o ratnom putu legendarne Moravske divizije.

– Ovogodišnja nagrada ima još veći značaj jer je u konkurenciji bio i Narodni muzej u Beogradu, a mi smo se plasirali ispred te nacionalne institucije – kaže direktor leskovačke ustanove za ponos Mira Ninošević. – Dragoceno nam je i to što smo izgradili kolektivni duh koji je neophodan da bi se realizovali ovako veliki projekti. Pritom, ne zapostavljamo ni rad u okviru druge faze obnove stalne postavke.

U gradu na Veternici se ponose i timom arheologa koji čine Smilja Jović, Vladimir Stojanović, Julijana Pešić i Vladimir Stevanović – autori izložbe pod nazivom „Tajne arheoloških depoa“.

 Inače, leskovačkoj ustanovi je pre nekoliko godina priznanje odao i Nacionalni komitet međunarodnog saveta muzeja sa sedištem u Parizu, proglasivši istoričare Miru Ninošević i Veroljuba Trajković za kustose godine, visoko ceneći dostignuća njihove postavke nazvane „Zlatno doba Leskovca“.

Izvor: turistickisvet.com/ Novosti

____________________________________________________________________________________________

Advertisements

NAŠA DECA NAJBOLJA U MOSKVI…

tamoiovde-logo

ZLATNE MEDALJE ZA SRPSKE MATEMATIČARE

U ekipnom takmičenju tim Matematičke gimnazije osvojio je prvo mesto i prvu nagradu, a u pojedinačnoj konkurenciji učenici te gimnazije osvojili su dve zlatne i dve srebrne medalje

matematicari-u-Moskvi-620x350

Foto: Matematička gimnazija

Ekipa iz beogradske Matematičke gimnazije je na tradicionalnom ekipno-individualnom turniru “Matematički višeboj”, održanom u Moskvi, osvojila prvo mesto.

U ekipnom takmičenju tim Matematičke gimnazije osvojio je prvo mesto i prvu nagradu, a u pojedinačnoj konkurenciji učenici te gimnazije osvojili su dve zlatne i dve srebrne medalje, navodi se u saopštenju Matematičke gimnazije.

Ognjen Tošić i Nikola Raičević osvojili su zlatne, a Luka Vukelić i Aleksa Milojević srebrne medalje.

U saopštenju se navodi da organizator takmičenja, održanog od 2. do 7. novembra u Moskvi, gimnazija “Kolmogorov”.

Na takmičenju su učestvovale 24 ekipe iz Rusije, Kazahstana i Srbije.
Izvor:Telegraf.rs/Tanjug

__________________________________________________________________________________________

MESEČEVOM REKOM ODLAZE KOLOSI…

tamoiovde-logo

Kada sam prvi put čuo Šumadijski bluz, ne znam da li sam bio srećniji zato što je šumadijski, ili zato što je bluz. I tu se uvek javljala, neka neprepoznatljiva nota, falset, ili tenor, nemojte mi verovati, a i znam da se ne radi o istoj kategoriji pojmova, koji bi tananim vibracijama, nehajno lakim, a virtuoznim, uz prepoznatljiv Točakov manevar elektiricitetom što žice krasi, davao pesmi, kosmopolitski zvuk. Čuo sam, deo stiha, „žuta dunja“, i znao sam, da to zaista, peva Šumadija.

borisarandjelovicI da, Boris Aranđelović, Pavaroti među rokerima, rodio se u Kragujevcu. Imao je svetski glas. Napunio je Ušće? To je mnogo za nas, nažalost, ali malo za njega. Takav mi je uspeh, delovao neverovatno, 2015. godine.

Prepuno Ušće, peva iskonski rokenrol! I to ne onaj sa oporom težinom vremena u kome je kod nas nastupio na scenu, da nikad sa nje ne siđe, već onakav, poletan, vragolast, kakav je u svojim korenima, tamo u zemljama zalazećeg sunca, ili tužan, kako samo može smakovski bluz, biti. To je bio trijumf rokerskog larpuraltizma.

Peca Popović, tvrdi, da rokenrol, kao smesa, muzike i reči, može postati umetnost, samo kada se se bine odašilju vibracije, koje publika svojom euforijom vari, i takvom kolizijom nota i reči s jedne, i huka, gotovo koloseumskog, sa druge strane, stvara se aura, nad čitavim gradovima, koja jeste jedinstvena i neponovljiva, i ostavlja samo onakav utisak kakav umetsnot može ostaviti u pojedincu. Najveći takav razgrađivač mase na pojedince, svojim glasom, verovatno je bio Boris Aranđelović. Niko nije ostao imun, na njegov glas. Svojim pevanjem, on nam je donosio, magiju jednog doba, u kome je mladost imala poslednju reč.

Zato, koncert na Ušću, jeste možda, bio najveća pesma, i ujedno labudova, Borisa Aranđelovića. On je, po poslednji put, od rokenrola stvorio umetnost, u svoje ime, ali je zato revitalizovao umetnost rokenrola, za sve nas. Šta je on, sa ostalim članovima grupe Smak, i neprevaziđenim Točkom, uradio? On je postigao da se vrati nada. Do ovog koncerta, rokenrol je u Srbiji važio za mrtvu umetnost. Govorili su da su ih ubili, neki novi ukusi, neki novi karakteri.

Junsko Ušće, kroz poslednji odjek našeg najlepšeg muškog falseta, kao Miloš svojevremno Srbe iz zbegova, izvadilo sve ljubitelje rokenrola, iz nekih pećina i mračnih podruma, i oslobdilo sve nas, koji tavorimo u senci nekih anahronih i kičastih muzika, utiska da je rokerol mrtav. O, ne, nije. I to je možda, bila životna misija Borisa Aranđelovića. Pokazao nam je put.

Ako sutra, negde iz daleka, možda odozgo, sa visina, čujete daire, a mesečevom rekom, dođu Cigani, znajte, da Boris nije umro. Smrt ljudi, kao što je on, je samo treptaj oka, i prelaz u besmrtnost, koju on, naročito među poklonicima rokenrola, a sa specifičnom težinom koju rokenrol ima u Srbiji, i među svima nama, zaslužio, a bogami nas i prezadužio.
By Tiosav Purić
Izvor:beogradskanedelja.rs/objava. 27.08.2015.

_______________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________

PREMINUO PEVAČ GRUPE SMAK BORIS ARANĐELOVIĆ

Napustila nas je velika rok legenda : Iz Holandije je danas stigla tužna vest da je u 67-toj godini iznenada preminuo pevač grupe Smak Boris Aranđelović

Boris-ArandjelovicVest o iznenadnoj smrti pevača grupe Smak Borisa Aranđelovića saopštila je danas izdavačka kuća Music Star, a kako javljaju ostali mediji on je preminuo nakon duge bolesti, posle operacije od koje se nije uspeo oporaviti.

Boris Aranđelović je rođen u Kragujevcu 13. oktobra 1948. godine, a u Smak došao 1973. godine.

Bio je jedan od najvećih rok pevača bivše Jugoslavije.

Poslednjih 25 godina živeo je u Holandiji. Poslednji put nastupio je pre samo dva meseca, na veličanstvenom koncertu na Ušću .

Vreme i mesto sahrane Borisa Aranđelovića biće naknadno objavljeni.

Izvor:muzika.co/27.08.2015.

____________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

UZIMA ALI I DAJE…

tamoiovde-logo

Najbolji poslodavac na svetu: Ovo je šef kakav se samo poželeti može!

 Prodao je svoju ketering firmu jednom nemačkom gigantu, uzeo ogromnu svotu novca, a onda rešio da podeli deo bogatstva radnicima.

04_Nevzat_Ajdin_najbolji_sefNevzat Ajdin (39), osnivač jednog od najuspešnijih brendova Turske, firme za dostavu hrane „Jemeksepeti“, razvijao je ovaj biznis 15 godina da bi ovog proleća odlučio da je vreme da je proda i to za 589 miliona dolara.

U maju je novi vlasnik ove firme postala nemačka kompanija „Deliveri hiro“, ali je Ajdin osato izvršni direktor. Tada je došao na ideju da sumu od 27 miliona dolara razdeli radnicima.

Kriterijum je bio da novac dobiju svi koji su firmi radili duže od dve godine, tako da je od ukupno 370 zaposlenih njih 114 steklo pravo na ovaj neočekivani dobitak. U proseku je svakom od tih srećnika, koji rade za sume od 1.000 do 2.000 dolara mesečno, Ajdin obezbedio bonus od po 237.000 dolara. To je otprilike po nekih 150 njihovih plata.

„Uspešna priča „Jemeksepetija“ nije nastala preko noći i mnogi ljudi su učestvovali u tome ulažući vredan rad i talenat“, rekao je Ajdin.

Precizirao je da je iznos koji je svaka osoba dobila zasnovan na vremenu provedenom na radu u kompaniji , na tome kako se pokazala, a faktor je bio i „budući potencijal u kompaniji“.

Inače, „Jemeksepeti“ na turskom znači „kolica sa hranom“ i najveći je turski sajt za onlajn poručivanje hrane. Pored svoje zemlje, posluje na Kipru, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Saudijskoj Arabiji, Libanu, Omanu, Kataru i Jordanu.

Izvor:bktvnews.com

_______________________________________________________________________________________

NAJBOLJI POSAO NA SVETU…

tamoiovde-logo

Plaćena da putuje i uživa

Većina ljudi radi i štedi novac kako bi otišla na godišnji odmor, ali za Rijanon Tejlor  to je posao. 

PutovanjaOna putuje svetom i ocenjuje najbolje hotele, krevete, bazene i usluge.

Ova 29-godišnja lepotica ima 12.000 pratilaca na Instagramu gde postavlja fotografije sa svojih putovanja, uključujući izglede soba, hotela i hrane koju jede.

Proputovala je svet i o svemu je pisala.

Dok joj mnogi hoteli plaćaju da odsedne i dâ im ocenu, većina plati i za njene profesionalne fotografije, piše Dejli mejl.

Putovanja 1Novac zarađuje i od kompanija koje prodaju artikle za putovanja, poput kofera i kupaćih kostima, koje reklamira na svom Instagramu.

„Ovim poslom se bavim sedam godina i odveo me je u sve krajeve sveta. Imala sam priliku da probam najbolju pitu u hotelu u Majamiju koju možete naručiti u sobi u ponoć, da se kupam u najboljim bazenima u Los Anđelesu i Hongkongu.

Putovanja 2Pre godinu dana počela sam da pišem i blog o svemu što sam videla i obišla“, rekla je lepa Australijanka koja živi u Melburnu.

U svojim izveštajima ona navodi sve: dizajn, kuhinju, lokaciju, atmosferu, udobnost, etički stav i cene.

Putovanja 3„Hotelima osiguram i komercijalne fotografije koje mogu da iskoriste i u sopstvene svrhe“, dodala je.

Do sada je proputovala gotovo ceo svet od Indonezije do Amerike i Meksika, a ove godine planira da poseti hotele u Australiji, Novom Zelandu, Aziji i Indiji.

Putovanja 4Izvor: rts.rs

___________________________________________________________________________________________________

SARADNICA KREATIVE NOMINOVANA ZA NAJBOLJEG NASTAVNIKA SVETA…

tamoiovde-logo
Sa zadovoljstvom vam predstavljamo našu dugogodišnju saradnicu Veselu Bogdanovic, učiteljicu iz Ivanjevaca u Makedoniji. Vesela je saradnik udruženja „Kreativa-kreativno obrazovanje“ od samog početka njegovog međunarodnog angazovanja.

10841279_10205269886376149_674809680_n
‪Možemo slobodno reći da je Vese Vesela Bogdanovic prvi ambasador nevladine organizacije iz Srbije „Kreativa-kreativno obrazovanje“ i mi smo joj nesebično zahvalni na tome. Vese i „Kreativa“ imaju zajedničko polje delovanja, a to je kreativno obrazovanje.

1460115_10202267869967615_1126133292_nOno što često pomenu članovi Kreative je želja da imamo jednu Veselu u Srbiji. Ono, što često javno govori Vesela, je želja da postoji jedna Kreativa u Makedoniji. U svakom slučaju, Vesela kao pojedinac i „Kreativa“ kao udruženje, čine jedan most između dva obrazovna sistema, između Srbije i Makedonije. Korisno je za globalno kreativno obrazovanje sto postoji jedna Vesela kao njegov simbol.

10150776_576492749131650_8299266481657533310_nImali smo čast i zadovoljstvo da Veselu Bogdanovic, učiteljicu iz Makedonije, angažujemo na različitim projektima i da se uverimo u njene sposobnosti.

Osim sto je spremna da prezentuje svoj rad i primere dobre prakse na našim tribinama, konferencijama i okruglim stolovima, isto tako je nebrojeno puta bila spremna da volonterski realizuje različite radionice za naše korisnike.

10606160_644938858953705_6934571456962274409_nDrago nam je da je njen rad prepoznat i od strane svetskih eksperata, naučnika, pedagoga, psihologa i novinara i da je nominovana u okviru takmičenja GLOBAL TEACHER PRIZE za NAJBOLJEG NASTAVNIKA SVETA zajedno sa još samo 50 nastavnika na svetu (jedina sa Balkana).

10305050_644789462260227_5153252710903102211_nNagrada za ovakvu laskavu titulu je krajnje podsticajna, jer će najbolji nastavnik dobiti okruglih MILION DOLARA.

Znajući kako Vesela Bogdanovic razmišlja, ne sumnjamo da bi dobar deo nagrade bio uložen u kreativno obrazovanje i iz tog razloga UG „Kreativa-kreativno obrazovanje“ želi da to bude upravo Vese, kreativna uciteljica iz Makedonije.

UG Kreativa-kreativno obrazovanje Izvor:kreativnacarolija.wordpress.com

___________________________________________________________________________________

SVE SE RAZLIVA ; SREDIŠTE POPUŠTA…

tamoiovde-logo1Drugi dolazak

Kružeć i kružeć u sve širem luku
Soko ne čuje više sokolara.

Sve se razliva; središte popušta;
Puko bezvlašće preplavljuje svet,
Kulja krvomutna plima, na sve strane
Obred nevinosti davi se u njoj;
Najbolji ni u šta ne veruju, dok se
Najgori nadimaju od žestine.

Besumnje, na pomolu je neko otkrovenje;
Besumnje, na pomolu je Drugi Dolazak.

Drugi Dolazak! Tek što reč izustih,
A grdna slika iz Spiritus Mundi
Već vid mi muti: u pesku pustinje
Lavlje obličje sa glavom čoveka,
I okom praznim, ko sunce okrutnim,
Kreće lene sapi, dok svuda okolo
Teturaju se senke gnevnih ptica.

Opet pade tama; ali ja sad znam:
Dvadeset vekova tvrdog sna
Pretvori u mòru škripa kolevke;
No kakva se to zver, svoj čas dočekav,
Vuče k Vitlejemu, da se u njemu rodi?
V. B. Jejts
(preveo Milovan Danojlić)
______________________________________________________________________________________________

ŠTA JE BILO POSLE MONTEVIDEA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Životne priče fudbalskih heroja

ŠTA JE BILO POSLE MONTEVIDEA: Pročitajte sudbine srpskih fudbalera na čelu sa Tirketom i Mošom
Kurir sport vam predstavlja sudbine junaka filma „Montevideo, Bog te video“ posle Svetskog prvenstva u Urugvaju 1930. godine

jugoslavija-1930-1399477136-492499Na prvom Svetskom prvenstvu u Urugvaju fudbalska reprezentacija Jugoslavije plasirala se u polufinale i ostvarila istorijski uspeh.

jugoslavija-1930-film-1399477000-492497

Foto: montevideoproject.com

Zahvaljujući filmu „Montevideo, Bog te video“ Dragana Bjelogrlića mlađe generacije dobile su priliku da se upoznaju sa herojima koji su ostvarili najveći uspeh u istoriji srpskog fudbala, bar kada je reč o Mundijalima.

Po povratku iz Urugvaja, najbolji srpski fudbaleri nastavili su svoje životne priče, o čemu je pisao portal dnevno.rs

 

_____________________________________________________________________________________________________

tirke-montevideo-1399474457-492465

Aleksandar Tirnanić Tirke Foto: montevideoproject.com

 Tirke je celu karijeru proveo u BSK-u. Osvojio je pet titula prvaka Jugoslavije. Bio je jedan od najpopularnijih sportista u zemlji i podržao je akciju nekih sportista da se bojkotuju Olimpijske igre 1936. u Berlinu. Poslednju utakmicu u dresu nacionalnog tima odigrao je 31. marta 1940. protiv Rumunije. Posle rata bio je i trener. Bio je selektor Jugoslavije i vodio je nacionalni tim na dva Mundijala – 1954. i 1958. godine. Umro je u Beogradu 1992. godine.

mosa-montevideo-1399474543-492467

Blagoje Marjanović Moša Foto: montevideoproject.com

Moša je posle prvenstva u Urugvaju, uz Tirketa, postao prvi profesionalni fudbaler na ovim prostorima. Poslednji meč u dresu reprezentacije odigrao je 3. aprila 1938. protiv Poljske u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo. Za vreme rata bio je u zarobljeništvu u Nemačkoj, a potom je vodio ekipu BSK-a. On je trenirao Torino i Kataniju, a potom i Pobedu iz Prilepa. Moša je 1961. preživeo težak moždani udar, ali je preminuo tek 1984. godine.

milutinac-montevideo-1399474609-492469

Milutin Ivković Milutinac Foto: montevideoproject.com

Milutinac je po povratku iz Montevidea diplomirao na medicinskom fakultetu i oženio se sa Eli. Otvorio je ordinaciju u Knez Mihailovoj 5, gde je radio kao dermatolog. Bio je jedan od organizatora bojkota Olimpijskih igara u Berlinu i glavni urednik časopisa „Mladost“. Zbog svoje povezanosti sa radničkim pokretom i Komunističkom partijom više puta je hapšen. Gestapo ga je uhapsio 24. maja 1943. godine kao komunistu. Ivković je narednog jutra streljen u Jajincima.

balerina-montevideo-1399474660-492471

Milorad Mikica Arsenijević Balerina

Balerina je poslednju utakmicu u dresu nacionalnog tima odigrao protiv Francuske 13. decembra 1936. Posle toga bio je selektor reprezentacije, od 1946. do 1954. godine. On je tu funkciju obavljao samostalno i kao član selektorske komisije. Kao selektor sa reprezentacijom osvojio srebrnu medalju na Olimpijskim igrama 1948. i 1952. godine. Pod njegovim vođstvom reprezentacija je učestvovala i na Svetskom prvenstvu 1950. u Brazilu. On je bio dugogodišnji profesor Elektromašinskog, a potom i Saobraćajnog fakulteta. Umro je u Beogradu 1987. godine.

nosonja-montevideo-1399474714-492473

Đorđe Vujadinović Nosonja Foto: montevideoproject.com

 Vujadinović je za prvi tim BSK-a odigrao oko 400 utakmica i osvojio pet titula. Poslednju utakmicu u dresu reprezentacije odigrao je 3. novembra 1940. u prijateljskoj utakmici protiv Nemačke. Pre rata je radio u Narodnoj banci, a rat je proveo u nemačkom zarobljeništvu. Po povratku kući on se posvetio radu s mlađim selekcijama i bio je dugogodišnji selektor omladinske reprezentacije Jugoslavije. Umro je 1990. godine u Beogradu.

milovan-jaksic-montevideo-1399474769-492475

Milovan JakšićFoto: montevideoproject.com

Golman reprezentacije Jugoslavije Milovan Jakšić nastavio je da brani za SK Soko, klub koji je 1931. godine promenio ime u BASK. Poslednji put je bio na golu reprezentacije 1934. godine na prijateljskoj utakmici protiv Čehoslovačke. Jakšić je bio dugogodišnji predsednik Saveza fudbalskih trenera Jugoslavije, a bio je i jedan od osnivača fudbalskog kluba Crvena zvezda. On je preminuo od iznenadnog srčanog udara u Egiptu 1953. godine, na gostovanju crveno-belih u Aleksandriji.

vampir-montevideo-1399474830-492477

Dragoslav Mihajlović Vampir Foto: montevideoproject.com

Polufinale Svetskog prvenstva protiv selekcije Urugvaja bio je poslednji meč koji je Dragoslav Mihajlović odigrao za nacionalni tim. Mihajlović je prinuđen da se oprosti od fudbala posle teškog preloma noge 23. novembra 1930. na utakmici protiv Slavije u Pragu. On je radio kao policijski službenik i na toj dužnosti ostao sve do 1944. godine kada je emigrirao je u Australiju. Umro je 1978. godine.

momcilo-dokic-gusar-montevideo-1399474888-492479

Momčilo Đokić Gusar Foto: montevideoproject.com

Momčilo Đokić poslednjiput je anstupio za Jugoslaviju 13. decembra 1936. u Parizu. Igračku karijeru završio je 1940. godine. Posle fudbala posvetio se državnoj službi. Radio je u Beogradu, Boru, Zaječaru, Negotinu, Nišu i Vršcu, gde je radio i kao trener. Umro je 1983. godine u Beloj Crkvi.

ivan-ivica-bek-montevideo-1399474942-492481

Ivan Ivica Bek Foto: montevideoproject.com

Ivica Bek bio je jedan od prvih internacionalaca sa ovih prostora. Dok je igrao za francuski Set bio je najplaćeniji fudbaler u toj državi. Na poslednjoj utakmici za reprezentaciju Jugoslavije, protiv Poljske 1931. godine Bek je postigao dva pogotka. Posle toga, uzeo je francusko državljanstvo i odigrao pet utakmica za trikolore. Tokom Drugog svetskog rata bio je komandant jednog odreda francuskog pokreta otpora. Posle rata je trenirao nekoliko fudbalskih klubova, ali nije imao mnogo uspeha. Kraj života nije dočekao u luksuzu. Bio je vlasnik male kafane, a potom je radio i kao doker. Svakodnevno je na biciklu raznosio ribu od brodova do prodavnica. Preminuo je od posledica srčanog udara 2. juna 1963. godine.

ljubisa-stefanovic-leo-montevideo-1399474979-492483

Ljubiša Stefanović Leo Foto: montevideoproject.com

Ljubiša Stefanović odigrao je poslednji meč u dresu reprezentacije neposredno posle Svetskog prvenstva, 3. avgusta 1930. protiv Argentine u Buenos Ajresu. Jedno vreme igrao je zajedno sa Bekom za francuski Set, ali je morao da završi karijeru zbog teške povrede kolena. Tokom rata borio se u sastavu francuske vojske, da bi posle toga trenirao juniore. Od 1975. živeo je kao penzioner sa malim prihodima u Nici, a radio je i kao čuvar parkinga za automobile. Umro je 1978. godine u potpunoj nemaštini.

branislav-bane-sekulic-montevideo-1399475033-492485

Branislav Bane Sekulić Foto: montevideoproject.com

Branislav Sekulić je igrao sa velikim uspehom u Francuskoj i Švajcarskoj. Poslednji meč za reprezentaciju Jugoslavije upisao je 13. decembra 1936. protiv Francuske u Parizu. Bane se po završetku karijere vratio u Jugoslaviju. Tokom Drugog svetskog rata bio je u zarobljeništvu, a posle rata je radio kao trener. U periodu od 1958. do 1960. godine vodio je reprezentaciju Švajcarske. Umro je u Bernu 1968. godine, posle duge bolesti.

teofilo-spasojevic-montevideo-1399475080-492487

Teofilo Spasojević Foto: montevideoproject.com

Teofilo Spasojević nijednom nije zaigrao na Svetskom prvenstvu u Montevideu. Nastupio je na prijateljskom meču sa Agrentinom u Buenos Ajresu. To je bio ujedno bio i njegov poslednji nastup za reprezentaciju. Spasojević je postao pravnik.
Autor: Dnevno.rs,Kurir sport/kurir-info.rs/montevideo

 

UVELA RUŽA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Ljubavi srpskih pisaca: Bora Stanković

Velikan srpske književnosti, Bora Stanković, spada u one pisce koji su svoj život, sa svim tamnim i svetlim stranama, prenosili na papir. Njegovi romani i pripovetke imaju i te kako autobiografskog u sebi.

U pripovetkama, od kojih je najlepša “Uvela ruža”, opisivao je svoju prvu ljubav, komšinicu Pasu. Kako je sama lepotica godinama kasnije pričala, Bora ju je čuvao, pazio, cvećem ukrašavao kosu… nikome nije dao da joj priđe, njenoj majci je govorio da je čuva, dok on završi školu. Međutim, prva ljubav slavnog pisca završila se kako se obično i završavaju te prve ljubavi – nesrećno. Pasina majka nije htela za zeta činovnika, jer oni lutaju iz grada u grad. Nekadašnja lepotica pod naletom starosti pretvorila se, baš kao i u pripoveci, u uvelu ružu. Ostali su prijatelji, pa je Bora sa svojom suprugom često znao da joj dođe u goste. Jednom prilikom mu je prebacila što ju je “metnuo u knjige”. A on joj je na to odgovorio: “Ej, mori, samo na dobru ovcu se tura zvono!”

foto110

„Opet sam te snevao! Kako žalim što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati negoli zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života… Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti…“

U vreme Borinih gimnazijskih dana, čuvena Koštana je zaludela celo Vranje. Ni stari ni mladi nisu joj odoleli. A najviše je uz njenu pesmu lumpovao i novcem je darivao gazda Mitke Stajić. Mladi Bora je sve posmatrao razrogačenih očiju i upijao svaku reč i svaki zvuk, da bi nekoliko godina kasnije sve to verno preneo na papir i stvorio svoje najpoznatije delo “Koštana”. Po završetku studija, Skerlićeve pozitivne kritike ovog dela, kao i zbirke pripovedaka, obezbedili su mu mesto u književnoj eliti. Dane je provodio sa Jankom Veselinovićem, Radojem Domanovićem, Stevanom Sremcom… sve samim velikim imenima domaće književnosti, ali i beogradske boemije.

I baš u to vreme vrtoglavog uspeha, desila mu se ljubav, najveća od svih. Dok je šetao Ulicom kralja Milana, zastao je kraj fotografske radnje i u moru izloženih fotografija zagledao se u jednu koja je prikazivala devojku obučenu u mornarsko odelo. Toliko je bio opčinjen da je još nekoliko puta prošao pored radnje, ne bi li se nagledao. A kako to obično biva kada su dvoje suđeni jedno drugom, iste večeri na maskenbalu slučajno su se sreli. Malo je reći da se zbunio, nije mogao da poveruje svojim očima! A i ko bi? Sreća te se pribrao, prišao devojci i sve joj objasnio. Ni ona nije ostala ravnodušna. Ta lepa misteriozna devojka, sada je dobila i ime – Angelina Milutinović.

I sami su shvatili da je sudbina na njihovoj strani, pa nisu mnogo čekali. Venčali su se 9. juna 1902. godine i ubrzo dobili tri kćerke: Desanku, Stanku i Ružicu.

Uporedo sa uspehom na književnom polju, u službenoj karijeri nije imao sreće. Od carinika, preko poreznika do kontrolora, dok konačno, pred kraj karijere, nije dogurao do činovnika Ministarstva prosvete. I sa tako skromnom platom, morao je da se kući, jer mu je dosadilo seljakanje. U Vršačkoj ulici u Beogradu kupio je staru kuću i prepravio je “po vranjanski”. U podrumu burad sa vinom, u kući sobica za rad. U njoj je pisao do iznemoglosti, palio cigaretu na cigaretu, pio samo kafu, a posle završenog posla izlazio umoran, ali sa smeškom na licu. Tu je nastala i konačna verzija romana “Nečista krv”. Kako je Borina kćerka Stana kasnije pričala, Angelina mu je pomagala, najmanje dva ili tri puta je prepisivala ovo veliko delo.

Posle Prvog svetskog rata, često je posećivao zavičajne krajeve. O tome njegova kćerka kaže: “Leta smo provodili u Vranjskoj Banji. Koštana je još bila živa, ali nije pevala. Pevale su druge. Tata je opisivao pesmu, dert, ali je bio povučen, ćutljiv. U društvu je najmanje govorio.”

Tada, tih posleratnih godina, Bora je odlučio da se vrati u svoj rodni grad – Vranje. Od opštine je dobio plac na najlepšem mestu. Započeo je gradnju kuće, ali je nikada nije završio. Smrt je bila brža. Imao je 51 godinu. Ostala je Angelina da sanja zajednički nedosanjan san i da čuva uspomenu na četvrt veka koje su Bora i ona proživeli zajedno.


Lola Radosavljević – bavi se jezikom, književnost nosi u srcu, a osmeh na licu. Hrabro ide kroz život, čuva večito dete u sebi, ruku pod ruku sa Mikom i njegovom parolom “Dok drugi objašnjavaju život, ti mahni rukom i odživi ga!”

/wannabemagazine.com

___________________________________________________________________________________________

Borisav Stanković, jedan od začetnika moderne srpske proze. Prikazujući život rodnog Vranja s kraja 19. veka, dao je i psihološku analizu ličnosti, unoseći prvi put u srpsku literaturu erotiku i senzualnost (Nečista krv, Koštana, Iz starog jevanđelja, Stari dani…).

___________________________________________________________________________________________

UVELA RUŽA

(iz dnevnika) 

image0075rouzOpet sam te snevao! Kao žališ što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati nego li zbilju gledati i fušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života… Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti; san stare, pocrnele i čađu ispunjene kuće sa velikom baštom ograđenom tarabama i punom cveća, starih šimširova, ispucanih stabala od krušaka i kajsija, s gustim, gustim džbunovima i grmljem; san potoka što pored kuće teče sa visokim topolama, mladim vrbama, brestovima i mekom, uvek vlažnom travom. Pa san toplih noći kad vetar duše i lišće kreće, kad mesec sija a iz obasjane daljine dopire zvon od kleptuša i tiha, monotona pesma pastira u „duduk”; san tamnih večeri, razvalina od zidova, turskih konaka, džamija, opalih streja sa slepim miševima, vešticama, vampirima i „sajbijama” … san mladosti i sreće!

Hajdemo da snevamo:

Nastavite sa čitanjem

BOLJE IKAD NEGO NIKAD…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

„Njujork tajms“ dao ispravku na vest iz 1853.

Bolje ikad nego nikad, smatrali su urednici u „Njujork tajmsu“ i 161 godinu kasnije objavili u svom listu da se čuveni rob sa plantaža pamuka u Luizijani ne preziva „Northrop“, a ni „Northrup“ kako piše, već „Northup“.

TamoiOvde-Solomon-N.

Solomon Nortup

Njujork tajms je 1853. godine objavio članak o Solomonu Nortupu, crncu čija je epopeja inspirisala britanskog reditelja Stiva Mekvina da snimi Dvanaest godina ropstva, koji je pre par dana ovenčan Oskarom za najbolji film.

U tekstu se, međutim, potkrala greška, zapravo dve, i to obe u prezimenu, a renomirani list je objavio ispravku sa 161 godinom zakašnjenja.

Njujork tajms je, inače, poznat po tome što redovno donosi korekcije na članke koje objavljuje na svojim stranicama. Ovog puta je to učinio za tekst koji je napisan samo dve godine nakon njegovog osnivanja.

Ispravka

Ispravka u kojoj se navodi kakve su greške napravljene pre 161 godinu…

U članku objavljenom 20. januara 1853, ime Solomona Nortupa, slobodnog crnca koji je nakon otmice bio primoran da 12 godina radi kao rob na plantažama pamuka u Luizijani, pogrešno je napisano prezime – „Northrop“ i „Northrup“.

Originalni-tekst

Originalni tekst iz 1853. godine

Znači, dve različite greške su načinjene, jedna u podnaslovu, a druga u tekstu, jer se zapravo piše „Northup“.

Grešku je primetio i redakciji prijavio jedan čitalac koji je konsultovao onlajn arhive Njujork tajmsa. List je odmah reagovao i objavio ispravku pod parolom „bolje ikad nego nikad“.

TamoiOvde-Znak-u-Saratogi

Znak u gradu Saratoga

Mekvinov film je u nedelju, na svečanoj dodeli Oskara u Los Anđelesu osvojio tri nagrade – za najbolji film, najbolju žensku epizodnu ulogu i najbolji adaptirani scenario.

rts.rs

___________________________________________________________________________________________

NAJBOLJI SUVENIR SRBIJE JE IZ BORA…

TAMOiOVDE__________________________

Po odluci stručnog žirija, na Šestoj izložbi  suvenira i turističkih publikacija „Leskovac 2013“, prvo mesto u kategoriji  “suveniri “,  pripalo je Turističkoj organizaciji “Bor”, za set figurica “Dobrodošli u Bor”, autora Lenke Matić, koje simbolizuju bogatu tradiciju, multikulturalnost i gostoljubivost ovog jedinstvenog i specifičnog područja Srbije.

TamoiOvde-Suveniri-Bor-Leskovac Šesta izložba  suvenira i turističkih publikacija „Leskovac 2013“ priređena je  14. i 15. novembra u Narodnom muzeju u Leskovcu, s ciljem da se i ove, kao i prethodnih  godina, prikažu nova dostignuća u toj oblasti turističke ponude.

Na ovoj promotivno-takmičarskoj izložbi  46 izlagača iz Srbije , Bugarske i Makedonije, pokazalo je svoju ovogodišnju produkciju od više stotina suvenira, štampanih publikacija, vodiča, plakata, fotografija, upotrebnih predmeta i domaćih rukotvorina.

Pored kategorije “suveniri”,  žiri  organizotora izložbe, ocenjivao je i nagradio najbolje eksponate u  još nekoliko kategorija, imajući u vidu njihovu  autentičnost, originalnost, inovativnost, likovnost, kvalitet izrade i opšti utisak.

TamoiOvde-suveniri-ohrid-leskovac-biseriTako je titulu najbolje jednolisne turističke publikacije na ovogodišnjoj izložbi zasluženo ponela publikacija TO Loznice  “Omaž velikanima Lozinice – Miodragu Mići Popoviću i Vuku Stefanoviću Karadžiću”, a “ Nušićijada 2012”  u izdanju TOO iz Ivanjice je osvajač prve nagrade u kategoriji publikacija do 50 stranica. TOO Pirot je postala vlasnik prve nagrade za publikaciju sa više od 50 stranica, dok je za najbolji  turistički plakat proglašen “Smederevska jesen”  u izdanju Turističke Organizacije grada Smedereva.

Najbolja turistička reportažu je “Župa Aleksandrovačka” TO iz Aleksandrovca, a TOO iz Trsrenika snimila je najupečatljiviji turistički promotivni film pod nazivom „Festival ekstremnih sportova“.

 Prvo mesto u kategoriji  “upotrebni predmeti”, pripalo je TO Lebane  za komplet ručno tkanih i vezenih torbica, peškira i maramica. 

TamoiOvde-suveniri-LeskovacNajoriginalnije eksponate izložila je TO Kraljevo  – “Eko muzej Ibarske doline”,  dok je Turistička organizacija grada Kragujevca osvojila prvo mesto za setove fotografija – “Otvorena dvorišta Šumadije” i “Dečji karneval Kragujevca”.

Posebne nagrade su dodeljene OTIS Aleksinac za set stonih razglednica i TO iz Sokobanje za set reprinta sa starih razglednica.

Podsećanja radi, pored ove, na prethodnih pet izložbi u Leskovcu, Turistička organizacija “Bor” je osvojila još tri nagrade: dve za prvo i drugo mesto u kategoriji “suvenir” i nagradu za prvo mesto u kategoriji “turistički promotivni film”.

Organizator  ove dvodnevne  izložbeno- takmičarske manifestacije  bila je Turistička organizacija grada Leskovca.

Tekst&foto: Bora*S

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________


_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

//

NAJBOLJI CRNO-BELI FILMOVI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________

Lista deset najboljih crno-belih filmova

Dvostuka opasnost

„Dvostruka opasnost“

  Kritičar londonskog „Telegrafa“ Tim Robi sastavio je listu deset najboljih crno-belih filmova na kojoj su se, očekivano, našli „Dvostruka opasnost“, „Laura“ i „Velik san“.

 Crno-beli filmovi i sada nakon toliko godina plene nekim šarmom i mističnošću, a podsećaju i na zlatne dane Holivuda.

Filmski kritičar britanskog Telegrafa Tim Robi napravio je selekciju deset najboljih crno-belih ostvarenja.

Lista, po hronološkom redu, počinje sa Dvostrukom opasnosti Bilija Vajldera sa Džejmsom M. Kejnom i Barbarom Stenvik.

Laura 1

„Laura“

Slede Laura Otoa Premingera i Žena u prozoru Frica Langa.

 

Na četvrom mestu nalazi se detektivski triler Veliki san Hauarda Hoksa u kojem su glavne uloge poverene Hemfriju Bogartu i Loren Bakal. Ostvarenje je rađeno prema romanu Rejmonda Čengelda.

 

 

Veliki San

„Veliki san“

  Na listi su i ostvarenja Out of the Past – priča o privatnom detektivu (Robert Mičam) koji pokušava da pobegne od prošlosti, ali ne može da pobegne od bivših saradnika, a naročito Kejti (Džejn Grir), ultimativne fatalne ženske.

  Mesta na listi su zauzeli i Gun Crazy iz 1949. godine, Stranci u vozu Alfreda Hičkoka i Pickup on South Street, koji se bavi špijunskim aferama i korumpiranošću komunističkih i FBI agenata.

 

Stranci u vozu

„Stranci u vozu“

Pretposlednje mesto pripalo je ostvarenju Kiss Me Deadly, a na kraju Noć lovca opet sa Mičamom kao propovednikom-psihopatom.

www.rts.rs

NAJBOLJI EVROPSKI MUZEJI…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________

GDE SE NALAZI NAJBOLJI EVROPSKI MUZEJ?

Evropski muzejski forum (EFM) proglasio je Riversajd muzej transporta i saobraćaja u Glazgovu za najbolji u Evropi 2013. godine, u konkurenciji oko 70 muzeja iz dvadesetak zemalja širom Evrope.

4478593625199d3a8978cc278935177_orig

Foto: Editor5991/Wiki/CC

 Evropska nagrada za muzej godine (EMYA) dodeljena je na Međunarodni dan muzeja, 18. maj, na ceremoniji u Tongerenu u Belgiji, prenosi portal SEEcult.org.

 Slaveći inovativne i ka publici orijentisane muzejske prakse širom Evrope, EFM je dodelio još tri priznanja, kao i četiri specijalne pohvale.

U konkurenciji za ovogodišnju nagradu bilo je 40 muzeja, koji su se prijavili na konkurs, kao i još 29 koje je nominovao žiri EMYA.

Muzeji su ocenjivani na osnovu stepena zadovoljavanja potreba i želja posetilaca, a članovi žirija su proputovali Evropu kako bi se i neposredno uverili u kvalitet kandidata – od Azerbejdžana do Portugala, od Norveške do Turske.

Riversajd muzej, kako je istaknuto u obrazloženju nagrade, brilijantno demonstrira kako jedna specijalizovana zbirka može da obnovi svoju relevantnost aktivnim angažovanjem u kontekstu širih društvenih i univerzalnih pitanja. Nagrada je dodeljena tom škotskom muzeju, koji je projektovala Zaha Hadid, jednoglasnom odlukom žirija, uz ocenu da na najvišem nivou ispunjava kriterijum “javnog kvaliteta”.

Riversajd muzej otvoren je u junu 2011. godine, a koštao je više od 80 miliona evra i zamenio je stari Muzej transporta.

10554130935199d3aa8b418301968103_orig

Foto: Bjmullan/Wiki/CC

Nagradu “Kenet Hadson”, nazvanu imenom osnivača EMF-a, dobio je Gradski muzej zajednice u Batali u Portugalu, specijalizovan za slepe i slabovide.

Nagradu Sileto dobio je MAS gradski muzej u Antverpu zbog inovativnosti i posvećenosti gradu i njegovom stanovništvu. Žiri je istakao da je impresioniran raznolikim novim načinima na koji je taj muzej uspeo da angažuje posetioce u naporima da predstavi identitet Antverpa.

Posebne pohvale dobili su Nacionalni istorijski muzej Gobustan u Azerbejdžanu, Muzej umetnosti u Rigi u Letoniji, kao jedna od najimpresivnije renoviranih nacionalnih zgrada, te Nacionalni muzej nautike u Amsterdamu i San Telmo muzej u Španiji.

EMF deluje pod okriljem Saveta Evrope, a dobitnik godišnje muzejske nagrade SE bira se između kandidata EMYA.

Prošle godine to je bio Muzej Liverpula, a nagrada je uručena na ceremoniji u sedištu SE u Strazburu u aprilu.

Izvor:b92.net/

SEĆANJE NA LJUDSKU VELIČINU I ČUDESNU VEŠTINU…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________

Na današnji dan, 14. januara 1965. godine, Radivoj Korać je u utakmici protiv švedskog  Alvika postigao za OKK Beograd 99 poena, čime je postao, a i do danas ostao, rekorder po broju koševa na utakmici Kupa evropskih šampiona.

RADIVOJ KORAĆ – ŽUĆKO

imagesplakatRadivoj Korać rođen je 5. novembra 1938. godine u Somboru. Košarkom je pošeo da se bavi u podmlatku BSK-a, kako se tada zvao OKK Beograd. Na juniorskom turniru održanom 1956. godine na jednoj utakmici postigao je 33 poena, koliko je ukupno dala njegova ekipa, i već tada nagovestio neslućeni potencijal sakriven iza stidljivog, prijatnog i druželjubivog karaktera riđokosog mladića. 

Žućko je košarku igrao sa čudesnom veštinom na način, koji se stilom i efikasnošću, razlikovao od svega što je do tada i posle njega viđeno.

Bio je krilni centar. Nije imao naročit skok, koševe je uglavnom davao iz reketa, zahvaljujući driblingu i brzom, neuhvatljivom izbačaju lopte. Imao je nezadrživ ulaz pod koš, pri čemu se u duel igri sjajno koristio telom, što su nemoćni rivali, naročito Francuzi, često kod sudija pokušavali da prikažu kao faul. Francuzi su čak išli do te mere da su filmovali Koraćeve partije, želeći da dokažu da Korać neumoljivo efikasan iz razloga što se služi faulovima. Taj film su pokazali ljudima iz FIBA, a eminentne sudije iz više zemalja utvrdili su da je sve čisto.

Korac1Bilo je nečeg paradoksalnog u toj savršenoj preciznosti ovog košarkaškog majstora. Imao je i nedostataka, ali ono što je znao i umeo bilo je dovedeno do perfekcije i savršenstva koji su ostali upamćeni. O Koraćevim, kako košarkaškim tako i ljudskim kvalitetima, najpozvaniji je da govori profesor Aca Nikolić, dugogodišnji trener i selektor jugoslovenske košarkaške reprezentacije: „Žućko je bio nešto između starog i novog načina igre centra“ – objašnjava profesor.

„Imao je blistavu tehniku i ogromno znanje. Bio je brz i u svakom trenutku pretnja po koš protivnika. Nije voleo da vraća loptu saigračima. Bio je jak, imao je izuzetan osećaj da proceni trenutak za ulazak pod koš protivnika, a kad bi se tamo našao, bio je nepogrešiv.“ Popularni profesor ne deli mišljenje mnogih košarkaških stručnjaka koji su u Žućkovoj igri u odbrani videli njegovu Ahilovu petu. „Bilo je to u Atini. Igrali smo protiv reprezentacije Grčke.“ – priseća se profesor. „Za njih je igrao neki sjajni Amerikanos. Ništa mu nismo mogli, superiorno nam je punio koš. U poluvremenu, onako diskretno, sa pola glasa, Žućko mi se obratio: „Profesore, dajte da ja probam da ga držim.„. Pristao sam. Dogodilo se čudo. Za mene i za sve prisutne, ne znam da li i za Koraća. On je tako dobro čuvao tog momka da nam ovaj u nastavku nije dao ni jedan koš! Ni jedan jedini! Žućko ga je ukrotio na način koji je bio fascinantan, bez ličnih grešaka i grubosti, samo znanje, inteligencija i tehnika.“

korac5Radivoj Korać debitovao je u reprezentaciji 1958. godine i u njoj igrao punu deceniju, sve do 1968. godine. Punim sjajem blistao je na Evropskom šampionatu u Beogradu 1961. „Plavi“ su tada u finalu, osvojivši svoju prvu medalju, izgubili protiv selekcije SSSR-a. Tada je svima bilo jasno da je naš kontinent dobio novu, veoma jaku reprezentaciju i novu zvezdu – Radivoj Koraća.

O onome što ga je krasilo, o njegovoj efikasnosti i stilu igre, Bora Stanković, trener šampionske ekipe OKK Beograda, govori sledeće: „Korać je bio izuzetno pristojan momak, dosta povučen, teško se sa njim uspostavljao prisniji kontakt. S druge strane, voleo je društvo i predstavljao jedan od zaštitnih simbola Knez Mihajlove ulice tih 60-tih godina. Imao je izvanredne reflekse, osećaj za loptu i brzinu pokreta. Nije bio raznovrstan igrač ali je predstavljao mašinu za davanje koševa. Na terenu je delovao prilično nezainteresovano, međutim kada bi dobio loptu, sve je radio munjevito. Neobičan igrač, neuporediv sa bilo kim. Sa Daneuom, koji je bio sasvim drugi tip igrača, sarađivao je izvrsno u reprezentaciji.“

koraćO Koraćevoj efikasnosti najbolje svedoči podatak da je sedam puta bio najbolji strelac prve lige, što je najviše u istoriji jugoslovenske košarke (Radmilo Mišović 5, Dražen Petrović 4), i to sa izvanrednim prosekom poena po utakmici, čak 32.7! Bio je nadaleko poznat po svom karakterističnom izvođenju slobodnih bacanja, sa specifičnim načinom izvođenja, sa dve ruke odozdo, držeći loptu pre šuta neposredno iznad terena. Međutim, u ovoj disciplini bio je izuzetno precizan.

O tome svedoči jedna anegdota vezana za deo Koraćeve karijere provedene u Belgiji. Naime, Korać je zbog svoje izuzetne 1956. godine na jednoj utakmici postigao je 33 poena, koliko je ukupno dala njegova ekipa, i već tada nagovestio popularnosti bio gost u vrlo gledanom televizijskom šou programu. Na pitanje voditeljke: „G-dine Korać, koliko slobodnih bacanja možete pogoditi od 100 pokušaja?“.

Korać je odgovorio da može pogoditi 70 do 80. U tom trenutku se pomerila zavesa u studiju, iza koje je na zaprepašćenje svih prisutnih bio koš! Voditeljka je zamolila Koraća da gledaocima potvrdi svoju tvrdnju na licu mesta. Žućko je to prihvatio, i onako hladne glave, maltene nezainteresovano, pogodio je idealnih 100 od 100 pokušaja!

Kad su u pitanju kurioziteti vezani za Koraćevu karijeru, jednom se desilo nešto što je ostalo zabeleženo u analima FIBA.

imageskorNa utakmici Kupa evropskih šampiona u hali 3 Beogradskog sajma, protiv švedskog Alvika, Radivoj Korać postigao je 99 poena! Pored Koraća, samo Vilt Čemberlen je došao do cifre od 100 neverovatnih poena na jednoj zvaničnoj utakmici. Sa Čemberlenovim rekordom, rame uz rame, i Žućkov rekord će odolevati sasvim sigurno i u sledećem veku.

Bio je izuzetno svestrana ličnost. Voleo je muziku, knjige, pozorište. U operi je bio redovan gost. Jednom se javio klubu iz Londona i pritom rekao: „Ljudi, ovde sviraju neki Bitlsi. Mnogo su dobri! Zapaliće svet!“. Od naših pisaca obožavao je Crnjanskog i Lalića. Divio se slikama Ivana Tabakovića, Lubarde, o Petru Konjoviću je sve znao. Bio je čest gost u bifeu Narodnog pozorišta, a od drugih kafana samo „Vidin kapije“.

Naročita stvar koja je krasila Žućka bila je izuzetna skromnost. Materijalno mu nikada nije naročito značilo. O tome svedoči i podatak da mu je Aleksandar Saša Gec, tadšnji direktor Crvene Zvezde, ponudio dvosoban stan i „tristaća“ (FIAT 1300) za prelazak u Zvezdu. Mislio je da će Korać, kao što bi to učinila velika većina igrača, ponudu oberučke prihvatiti. Međutim, na Gecovo zaprepašćenje, Korać se okrenuo i sa osmehom rekao: „Hvala ti Saša, ali mene to stvarno ne interesuje…“. Voleo je klub, a košarku je igrao iz čiste ljubavi. To je još jedna njegova osobina koja svedoči o njegovoj karakterističnosti i neponovljivosti.

Takav je bio Radivoj Korać.

korac6Košarkaška istorija Jugoslavije crnim slovima je zapisala 2. juni 1969. godine. U blizini Sarajeva posle teške saobraćajne nesreće prestalo je da kuca veliko srce Radvoja Koraća – Žućka.

Ta vest se munjevito pronela, i potresla celu, ne samo sportsku, Jugoslaviju. Košarkaški savez doneo je odluku da se na taj dan nikada ne odigra ni jedna utakmica. „Nikada nisam video toliko ljudi, od najmlađih do najstarijih, da je izašlo na ulice da isprati jednog čoveka.“ – seća se Mirko Trgovčević – Šema, tadašnji predsednik kluba, koji je sa Koraćevim ocem otišao da preveze Žućkovo telo iz Sarajeva. „Bilo ih je na hiljade. Kilometrima po izlasku iz Sarajeva ljudi su stajali pokraj puta, želeći da odaju poštu jednom od najvećih igrača jugoslovenske košarke.“

Radivoj Korać, mladić koji je ponikao na beogradskim ulicama i sa 16 stigao u OKK Beograd. Niko tada nije mogao da pretpostavi da je stigao sportski genije. Od juniora do seniora samo jedna godna. Uspon je bio munjevit. Iskusni trener Borislav Stanković je osetio neizmerno bogatstvo tog talenta, te generacije. Ubrzo se to pretočilo u šampionski tim iz ulice Zdravka Čelara, tim koji je bio, po rečima Mirka Trgovčevića – Šeme, tako moralno čvrst i tako duhom zdrav, kao nijedan tim pre i posle ovog, a koji je na najlepši način reprezentovao Radivoj Korać.

Tako se završila priča o levorukom Žućku, mladiću koji je osvajao skromnošću, stidljivošću, istinoljubivošću, duhom i drugarstvom. Beograd mu se odužio najdostojansvenijim mogućim ispraćajem. Prvi je od sportista koji je sahranjen u Aleji velikana (prisustvovala italijanska delgacija iz Padove, kluba čije boje je Korać poslednje branio), a jedna beogradska ulica dobila je ime po njemu. I dan danas u prostorijama OKK Beograda u Čelarevoj ulici stoje njegove patike i dres.
imagestrofejimageskupMeđunarodna košarkaška federacija je na predlog generalnog seketara, engleza Vilijema Džonsa, donela odluku da se osnuje Kup Radivoja Koraća, kao veliko međunarodno takmičenje koje će godinama zadržati prestižni nivo.

Pobednički pehar ovog takmičenja je zlatna „levica“, otisak u zlatu poznate Žućkove „levice“, na uspomenu i dugo sećanje na ljudsku i sportsku veličinu, mladića koji je ljubavlju prema košarci zapalio domaće i svetsko košarkaško nebo, i pisao zlatnim slovima istoriju jugoslovenske i evropske košarke.

izvori: tekst http://www.okkbeograd.org./foto: google

Priredio: Bora*S