KRIZA MORALA, KAŽEŠ ?

tamoiovde-logo

Često nam se, u trenucima zgađenosti nad vremenom i prostorom, otme jadikovka o tome kako vlada kriza morala. Sintagma ,,kriza morala“ čini se, na prvi pogled, samorazumljivom. Kriza morala, da, svakako, ona je tu i postoji kao neoborivi dokaz našeg sveopšteg propadanja.

jt4vdgrf-1351814592-1-650x400Na njen pomen setna misao odluta u neodređene daljine prošlosti, kada nije sve bilo tako poročno kao danas. Iz naslućivanja o povezanosti društvene patologije i ,,kvarenja“ morala, rađa se uverenje da bi nam bilo bolje ,,kad bi bilo više morala“, kao i imperativ da nam treba ,,više morala“.

Ipak, sintagma ,,kriza morala“ predstavlja, u dobroj meri, stereotip s kojim se barata bez velikog udubljivanja u njegovo značenje i smislenost.

Sintagma ,,kriza morala“ problematična je iz nekoliko razloga. Najpre, ona je u dobroj meri zasnovana na pretpostavci da je postojalo gotovo idealno vreme kad krize morala nije bilo i kad su ljudi bili takoreći ujedinjeni u moralnom ponašanju. Izvesnu poteškoću te mutne ideje predstavlja lociranje perioda ,,cvetanja morala”. Neko taj period vezuje za vreme od pre dvadeset i pet godina, neko ga povezuje sa Titovom vladavinom, dok neko u mislima grabi ka ,,idili“ patrijarhalno-tradicijskih društava (,,kad se znao red“).

U neku ruku, sasvim je razumljivo što se takve ideje rađaju iz prljavštine i nevolja aktuelnog stanja, iz nepodnošljive atmosfere vremena koje smo jedino i mogli osetiti na vlastitoj koži, te nam se otuda ono davno čini puno boljim i moralnijim.

Međutim, koliko god mislili da je naše vreme ekskluzivno u svojoj patologiji i nemoralnosti, ne sme se zaboraviti da su i ta ,,dobra stara vremena“, kojima se čežnjivo okrećemo zbog teškoća sadašnjosti, imala svoje kabadahije, korupciju i pljačku, da nisu oskudevala sa primitivizmom, zločinima, poltronerijom, partijskim banditizmom, potkazivanjem, golim otocima, da su se upravo ta vremena savremenicima činila nepodnošljivim i očajnim…

Da bi se dobio elementaran uvid u stanje kakvo je vladalo nekad u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni, dovoljno je zaviriti u knjige Branislava Nušića, Miroslava Krleže, Dimitrija Tucovića, Dinka Tomašića, Ive Andrića, Arčibalda Rajsa, Radoja Domanovića…

Prilike tih vremena koje opisuju navedeni autori u mnogo čemu pokazuju frapantne sličnosti sa današnjim. Kao da se ništa nije promenilo, kao da balkansko ,,večno vraćanje istog“ nepogrešivo funkcioniše. Ovde se možemo prisetiti i jedne Ničeove rečenice: ,,Ko je video sadašnjost – video je sve“.

Naravno, ovo ne znači da se želi napraviti potpuna nivelacija različitih istorijiskih perioda, jer bi to, takođe, bilo nešto jednostrano i netačno. Brojni parametri kojima se meri stanje društvenih prilika pokazuju da je naše vreme, zaista, vreme društvenog debakla. Ali, to ne treba da vodi naivnoj idealizaciji prošlosti.

Društva su uvek blenderi u kojima se odvija previranje i borba arhetipskih sila dobra i zla, posredovanih kroz konkretne ljude u konkretnom vremenu, borba onih koji nastoje da određenom društvu udahnu smisao i onih koji ga vuku ka beznađu. U ovom kontekstu, nameće se i zanimljivo pitanje, na tragu logike ,,krize morala“: Da li će generacije koje dolaze, za dvadeset, pedeset ili sto godina, osvrćući se na naše vreme, reći da upravo njihovo doba predstavlja period ,,krize morala“, dok je naše vreme ono na kome treba zavideti jer je moral bio na ,,visokom nivou“?

Jedna od mogućih konsekvenci podleganja stereotipu o tzv. krizi morala ogleda se u kapitulaciji pred stvarnošću, odnosno utapanju u poročnost vlastitog vremena.

Takva svest obično rezonuje na sledeći način: kad je već na delu kriza morala, i kada je ,,sve otišlo do vraga“, onda se moramo držati čuvenog ,,šta ja tu mogu“, biti ,,ljudi svog vremena“ i prilagoditi se. Da živimo u ta davna vremena, kad nije bilo ove ,,krize morala“, i mi bi bili moralni, ali ovako…

Na taj način, sasvim ,,lepo“ zajedno idu naizgled isključujuće stvari: s jedne strane, kuknjava i vapaji za ,,više morala“, i, sa druge strane, fatalističko mirenje sa stvarnošću protiv koje ta svest naoko protestuje. Jednom rečju, priča o krizi morala u velikoj meri promašuje bit moralnog ponašanja (i funkcionisanja društva uopšte), te samim tim vodi i u pogrešnu percepciju društvene stvarnosti. Zašto?

Moral je samo jedan segment društvenog života, on nije izolovan fenomen, niti nezavisan od drugih faktora (od sfere politike, ekonomije, prava). On, takođe, nije ni ,,bogom dano rešenje“ za sve naše probleme, posebno ako se svede na parole, a ne na dela. Kvalitet svakog uljuđenog društva čine visoki standardi moralnosti (moralne odgovornosti, poštenja, solidarnosti, pravednosti).

Međutim, na te standarde utiče celokupan društveni kontekst koji na razne načine formiraju upravo građani svojim odlukama. Primera radi, ukoliko se u političkom smislu delegiraju da vrše vlast oni koji su oličenje korupcije, laži, grabeži, poltronerije, onda se neizbežno stvara kontekst koji urušava svaku pretpostavku moralnosti i smislenog života uopšte. Otuda se ne treba čuditi kad ti i takvi vajni predstavnici ,,volje naroda“ stvore, po svojoj meri, društveni zverinjak u kom elementarno dostojanstvo i moralno-civilizacijske norme bivaju ,,gažene nogama“.

Jedino promena takvog stanja predstavlja koren rešenja, a ne vajkanje o krizi morala, kao da ona niče sama od sebe. U tom smislu, ne treba nam ,,više morala“, već vladavina prava, regularan politički sistem i odgovorne institucije.

Ostaje nam da shvatimo i prihvatimo vlastito vreme, ne naravno na pozitivistički (,,zdravo za gotovo“) način i kao nešto zauvek ,,zapečaćeno“,već upravo kao mogućnost da se borimo za makar male iskorake u pravcu dostojanstvenijeg i civilizovanijeg života. A to se neće desiti ukoliko samo morališemo i upućujemo setne poglede u prošlost. Uvek je teško vreme i uvek je kriza morala, ali je uvek i prilika da postanemo i ostanemo ljudi!

Slobodan Sadžakov

Izvor:biscani.net/ kljucnekosti

_____________________________________________________________________________

 

PRETVARANJE KRIZE U PRILIKU…

tamoiovde-logo

Određene krize dolaze u naš život, bez obzira koliko ih pokušavamo izbeći. One su problematična, neželjena iskustva ili događaji koji nas izbace iz naše zone udobnosti.

9345803Uobičajeno kriza rezultira nekom vrstom gubitka. Sama priroda krize oprečna je našim osnovnim vrednostima o bezbednosti i predvidljivosti koji tada nestaju u trenutku. Obzirom da haos počinje da preovlađuje, očajnički pokušavamo vratiti red u naš život.

No, ako naučimo preoblikovati viđenje krize, zapravo bi je mogli iskoristiti. Postoji potencijal za alhemiju kako krizu razviti u svoju korist, pod uslovom da smo ovladali strahom od neželjenih promena.
________________________________________
Kriza može biti finansijske, relacione, zdravstvene ili duhovne prirode. Krize koje su unutrašnjeg nagona imaju tendenciju biti relacijske, psihološke ili emocionalne. Obično nastojimo izbeći te stresove najbolje što možemo. No, potresi se pojave s vremena na vreme i nisu naša svesna odluka.

Ljudi se u tim situacijama najčešće osećaju kao žrtve okolnosti, kao da se bore za život, no podsvesno postoji razlog zašto se ona dešava.

Inače, lična promena zahteva motivaciju i nameru kako bi služila kao katalizator za snagu tranzicije. S druge strane, kriza uklanja samomotivaciju stavljanjem nas van naše poznate zone. Ona doslovno uklanja granice kojima smo se ograničili. To je kao da je došao tornado i nakon što smo otvorili oči, sve sepromenilo. Vrtlog nas pomera van granica poznatog, a mi se obično očajnički želimo vratiti u poznatu udobnost. No, kriza isključuje tu mogućnost … nema povratka, ali to je mesto gde leži prilika.

Razvoj i osnovni nivo promene javljaju se samo onda kada smo van naše zone udobnosti, gde bezbednost i predvidljivost više ne vladaju. Stoga, mogli bismo na krizu gledati kao jedan blagoslov iako je neželjen. Kriza je snimka momenta u vremenu i samo-osnaživanje zahteva pogledati van te snimke i pretpostaviti da su se vrata potencijala upravo otvorila.

Na primer osoba čiji je supružnik pokrenuo razvod ili ju ostavi zbog druge osobe, oseća se izdano i verovatno utučeno. Ipak nakon nekog vremena, oboje se možda osećaju zahvalni što su oslobođeni lošeg odnosa. To naročito važi ako se ljudi razvijaju kroz gubitak i imaju korist od novog i zdravijeg odnosa. Lično verujem da svaka kriza predstavlja priliku. Kriza i prilika samo su različiti aspekti procesa – hoćemo li odabrati usmeriti se na krizu i zamrznuti u strahu Ilićem se zapitati kakva to prilika može biti?

Sagledajmo malo dalje taj fenomen krize. Krize se imaju tendenciju predstavljati kao akutni ili hronični uslovi. Na primer, svetska ekonomija koje je vrlo nestabilno i rezultira smanjenjem bogatstva i zaposlenosti, u životima većine ljudi predstavlja spoljnu krizu – obično nije njihova sopstvena kreacija. Ipak, kroz te gubitke, mnogi ljudi počinji preispitivati svoje vrednosti i izbore te vrše životnu prilagođavanje upravo zbog krize, pa im ona zapravo u tom smislu koristi.

Jedna visoko pozicionirana osoba u svetski poznatoj korporaciji, koja je stalno imala ambicije uvek postizati više, jedva je nešto vremena provodila sa porodicom. Gubitak posla prvo ju je paralisao sa strahom. Međutim, nakon nekog vremena, osoba je bila u mogućnosti da ponovo evaluira svoje prioritete. Sada radi od kuće za malu firmu koju je osnovala i njena porodica i ta osoba su imale koristi od te situacije.

Neočekivani zdravstveni problem ili smrt voljene osobe može doneti anksioznost i / ili gubitak. Međutim bez obzira koliko stresni i bolni ti izazovi i gubici mogu biti, ono što može prevladati je prilika biti u tom trenutku i vrednovati život iz različite perspektive.

Hronične krize su više lične obzirom da se tematski manifestuju tokom života. Nečija borba s nekim odnosom ili borba sa samopoštovanjem ili depresijom imaju tendenciju ponavljati se tokom celog života.

Ti obrasci su dugoročne mini-krize koje čekaju bitnu odluku. Ono što nam treba kako bi sagledali te veće obrasce i razvili tačku preokreta je učenje. Drugim rečima, koje su ponavljajuće priče u vašem životu i što činite u vezi toga?

Isto tako, problemi u odnosima imaju se tendenciju produbljivati sve dok se ne postigne tačka preokreta. Često krizni odnos pokreće par u novo područje pri čemu se na kraju može postići razvoj. Bol koju osećamo u krizi zapravo može omogućiti dobrobit. Na primer, nevera može biti zastrašujuće iskustvo, ali nekome može otvoriti vrata za više autentično preispitivanje braka i mogućnost donošenja odluke. Iz iskustva rada s ljudima, znam nekoliko parova koji su radili na prolasku kroz određenu patnju i transformisali svoje odnose na mnogo zdraviji način.

U Vebsterovom rečniku kriza je definisana kao „presudna ili odlučujuća tačka ili situacija, prekretnica“. U skladu sa  tim, mogli bi se zapitati: a prema kuda se onda okrećemo? Odgovor na to pitanje nalazi se u nereaktivnoj kontemplaciji, jer tek tada možemo prepoznati i izabrati novu priliku. Ta prilika je neprimetna dokle god smo duboko uronjeni u gubitku i nismo spremni na nešto novo. Kada dođemo do te tačke, tačke preokreta, upravo se tamo događa transformacija.

Hoćemo li se fokusirati na potencijal promene ili na gubitak poznatog, govori nam o našem odnosu između gubitka i prilike. Na kraju pitanje je hoćemo li se zamrznuti u panici od nepoznatog ili ćemo tražiti način kako da novo područje koje se odvija za nas pretvorimo u priliku?

Dosadašnje predstavlja anksioznost i odstupanje, novo budi rast. Stoga, oslobodite se držanja za gubitak i prigrlite svoj odnos s prilikom.

Jedina konstanta u svemiru je tok energije. Ono što mi zovemo kriza jednostavno je pojava promene. Mi nismo gospodari tog toka u svemiru i ako otpustimo našu potrebu za kontrolom, moći ćemo ploviti na talasima promena i često ih pretvoriti u prilike.

Zapamtite, izlazak sunca ne traje celo jutro … promena će se dogoditi, pa pripremite se za nju!

Izvor:quantumzona.com 

_________________________________________________________________________________________

NAJVIŠE VREDNOSTI IZGUBILE ZNAČAJ…

tamoiovde-logo

Kriza filozofije

Svedenost obrazovanja na strogo fenomenološki nivo, isključuje nas iz zajednice umnih, jer filozofija i jeste čisti um u njegovoj najvišoj mogućnosti i obraća se onom najumnije u čoveku

kriza-filozofije-slika-403756U predgovoru ”Volje za moć”, Fridrih Niče je obznanio sumornu sliku dva vijeka koja slijede; Pobjeda nihilizma, najava je duha samoporicanja, besmisao će zahvatiti dolazeće epohe u samom korijenu. Ovaj proročki glas Ničeov poklapa se sa određujućim predstavama našeg vremena, krizom u kojoj se nalazimo, pa su kriza ekonomije ili kriza kulture samo podkriza opšte krize čovječanstva.

Nihilizam, ne znači da vrijednosti ne postoje, već da one više nemaju značenje za nas, tako što su najviše vrijednsti izgubile svoju važnost. To važenje vrijednosti za nas postalo je upitno, utoliko što vrijednostima više ne mjerimo smisao ljudskog postojanja.

Religija, filozofija, nauka i umjetnost i dalje naravno postoje, ali njihovo važenje za ljudski život nema više ono presudno značenje koje bi ih činilo odrednicama života, temeljnim pojavama na kojima se osniva ideja smisla. Između smisla i (bez) smisla, odvija se egzistencija, u čijem temelju više nema istine, niti potrebe za istinom. Ako su vrijednosti izgubile svoju vrijednost kako nam predočava Fink u svom ”Uvodu u filozofiju”, izgubljen je cilj i svrha postojanja, a na pitanje čemu? imamo nihilizam kao poništavanje svakog smisla pitanja o smislu.

Kriza u kojoj smo se našli danas, nije samo krah materijalističke civilizacije. U njenoj osnovi je kriza mišljenja kao kriza samog smisla. Na pitanje ”čemu”, nedostaje odgovor refleksivnog cogito, potisnutog na margini kao suvišnog i neupotrebljivog dodatka – surogata života. Nedostatak ideja, potrošenost političkih projekata koji su svoje domete pokazali u ideologijama XX vijeka, osjećanje nezadrživog kraja istorije je osjećanje kraha istorijskog razvoja i progresa.

Najava kraja preklapa se sa mnoštvom nepovezanih događaja, nekim neodređenim osjećajem da stvarima koje se događaju nedostaje logika, nedostaje smisao.
U neposrednoj vezi sa krizom je pitanje nauke i obrazovanja, ne misli se na krizu nauke u njenim teorijskim postulatima, već na krizu njenog značenja za život. I naročito na krizu filozofskog mišljenja bez čega nema nauke ali ni politike ni kulture.

Brižljivim ”protjerivanjem” filozofije filozofskih disciplina iz školskih programa (ne)svjesno se pogoduje duhu nihilizma. Jer ”čemu” dobro, ako se ne izučava etika, lijepo ako se ne izučava estetika, istina ako se ne proučavaju zakoni mišljenja i logika; ako se ”obrazuju” eksperti ali bez onog što bi im omogućavalo kritičko mišljenje, eksperti sa površnim uvidima bez dubljeg zalaženja u suštinu stvari. Navodna beskorisnost filozofskih znanja, pokazuje se kao istorijska zabluda tehno – informacionog svijeta globalne civilizacije, jer je individualno mišljenje osnov svake kreacije, način da se daju odgovori o smislu i poredku u kojem živimo.

Zagušenost znanjima/informacijama bez odgovarajućih duhovnih tumačenja, ili informacijama koje ne služe misaonim procesima, gubi se smisao i nauke i kulture. Filozofija, nije nijedna od pojedinačnih nauka, ali je njena uloga nezamjenjiva u postavljanju ideje cjeline naučnog saznanja i njegovog smisla.

U sferi društvenog života, filozofsko mišljenje određuje njegov smisao uspostavljanjem njegovih vrijednosnih ciljeva. Odgovori na pitanje čemu služe demokratija, država ili politika nisu empirijskog karaktera, već nužno potrebnog filozofsko – kritičnog promišljanja.
Potiskivanjem slobodnog mišljenja, čovjek se svodi na prostu mašinu, bezumnu masu spremnu da se rukovodi raznovrsnim motivima, bez reda, bez vrijednosti, razloga – riječju bez smisla. Tako kriza koja nas višestruko pogađa, sobom nosi prazninu ili poraz potrebe za mišljenjem a time i za istinom i za slobodom.
Istorija filozofije, neodvojiva je od filozofije, kao istorija kretanja uma u njegovim najvišim pojmovnim mogućnostima. U protivnom mnoštvo odgovora bez ideje totaliteta, označavale bi fragmente – vatromet ideja – lišen svake značajnije uloge.

Svedenost obrazovanja na strogo fenomenološki nivo, isključuje nas iz zajednice umnih, jer filozofija i jeste čisti um u njegovoj najvišoj mogućnosti i obraća se onom najumnijem u čovjeku. I pri tom filozofija je za razliku od doksologije/nauka slobodnog mišljenja, bez koje nema individualne sobode, zalaženjem iza promjenljivosti vidljivog u nepromjenljivost i vječnost. Dodir u vremenu sa onim što je iznad vremena; otkrivanjem duhovnog svejedinstva bića i pravih tema svake velike filozofije po riječima Finka uvijek jesu: svijet, istina i bog. Pitanja koja za zdrav razum izgledaju i nerješiva i suvišna u neposrednosti našeg konkretnog postojanja. No, još jednom smo se uvjerili onome čemu nas uči sokratika da je iskustvo mišljenja – filozofije, nezamjenjivo za smisao ljudskog bića i njegovu duhovnu ravnotežu. Ne samo kao postavljanje ideala mudraca već i idejom da nikakvo materijalno dobro ili bogatstvo ne može nadomjestiti duhom uspostavljenu harmoniju.

Novovjekovna potreba za uniformisanjem čovjeka, čemu komercijalni mediji takođe pogoduju, u osnovi je potreba za uniženjem ”bogo”- likosti našeg bića i njenog najsvetijeg svojstva mišljenja. Misliti znači ne samo postojati, kao u kartezijanskoj tradiciji, već i postojati kao slobodno biće, koje ne zavisi od spoljašnjih autoriteta. To uspostavljanje sebe kao bića slobode, za čovjeka je izuzetna mogućnost koja ga čini povlaštenim u prirodi – obdarennim jednim naročitim svojstvom, svojstvenom samo umnim bićima. I to onim umnim svojstvom ili logičnim mišljenjem kojim smo jedino sposobni da uviđamo jedinstvo prirode, društva ili ljudske istorije. Onim agensom u nama kojim se uspostavljaju naše vrijednosti orjentira prema carstvu važećih vrijednosti, bilo da su iz sfere morala, umjetnosti, običaja ili politike i nauke.

Bez takvog misaonog iskustva cjelina svijeta i važenja istine i vrijednosti, jer samo mišljenje uvodi u ono što je opšte i apsolutno u kvantitivnom i apsolutnom smislu, više je nego jasno ne možemo uspostaviti naš svijet vrijednosti i njihovog stvarnog važenja. Jer misaonost znači slobodu, sloboda podrazumijeva stav a stav jeste ličnost u njenom punom sjaju, a bez toga naše praktično ponašanje u društvu i istoriji izgubilo bi pravi smisao.
Sonja Tomović-Šundić

Izvor:vijesti.me/kolumne/

_______________________________________________________________

RASPRODAJA BOLA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

 Rasprodaja grčkih ostrva: Oaza u moru za milion i po dolara

Pritisnuti velikim poreskim nametom Grci su prinuđeni da prodaju privatna ostrva.

ostrvo_1366050697_670x0_1385127238_670x0Ponuda „mediteranskih rajeva“ je sve bogatija, a jedna kanadska kompanija dala je oglas za čak 17 ostrva, po ceni od milion i po do 62 miliona dolara.

Prodajom zemljišta po sniženoj ceni Grci odgovaraju na potez vlade koja pokušava da većim porezima napuni državnu blagajnu. Pre samo desetak godina niko nije sanjao da će toliko ostrva biti ponuđeno na prodaju na svetskom tržištu, ali je teška ekonomska kriza dovela mnogo Grka u bezizlaznu situaciju.

Prodaja nekretnina jedno je od najčešćih rešenja za izlazak iz krize, što je već iskoristio katarski emir Hamad bin Kalifa al Tani, koji je u martu potrošio manje od 12 miliona dolara za šest ostrva iz arhipelaga Ehinades.

Emir kupio arhipelag

403777_hamad-bin-khalifa-al-than01apfoto-ali-ali_kf Katarski emir Hamad bin Kalifa al Tani kupio je šest ostrva iz arhipelaga Ehinades u Jonskom moru za manje od 12 miliona dolara.

Emir je vladao Katarom od 1995. do juna ove godine. Ima 24 dece i planira da kupi ostrvo za svakog od njih. Njegovo bogatstvo se procenjuje na više od 11 milijardi dolara.

Porodica koja je prodala ta ostrva imala je finansijskih problema.

– Ostrva su bila u mojoj porodici više od 150 godina, ali nismo dovoljno bogati da bismo mogli zadržati tako vrednu imovinu s visokim stopama poreza – rekao je posle prodaje Denis Grivas čija je grčko-australijska porodica bila vlasnik ostrva.


403776_67_ffBroker za luksuzne nekretnine Kristofer Bosvel, koji je dosad prodao imovinu vrednu više od 300 miliona dolara širom sveta i dobro poznaje grčko tržište nekretnina, ističe da je sada pravo vreme za kupovinu ostrva u toj zemlji.

– Od početka ekonomske krize Grčka i njena ostrva postali su privlačna prilika za ulaganje brojnim međunarodnim investitorima. Glavni razlozi za to su vrlo jednostavni: zbog recesije su nekretnine, posebno ostrva koja su uglavnom bili u vlasništvu države, prodavana kako bi se prikupio kapital i podstakle investicije – objasnio je Bosvel.

Onazisovo ostrvo prodato ruskom tajkunu

403779_dmitry-rybolovlev03afpfoto-valery-hache_kf  Ruski biznismen Dmitrij Ribolovljev kupio je u aprilu ostrvo Skorpios u Jonskom moru kao poklon za svoju ćerku Jekaterinu.

Prodala ga je unuka grčkog tajkuna Aristotela Onazisa, a nagađa se da je cena iznosila oko 102 miliona dolara.

Na ovom ostrvu venčali su se Onazis i Džeki Kenedi. Dmitrij Ribolovljev je vlasnik fudbalskog kluba Monako i poseduje 9,7 odsto udela Kiparske banke. Od Donalda Trampa je kupio vilu u Floridi za 95 miliona dolara. Ukupno bogatstvo ruskog biznismena premašuje devet milijardi dolara.

On smatra da su cene još relativno niske, anekretnine koje su bile u porodičnom vlasništvu i prenosile se niz generacija, sada su prvi put u posljednjih nekoliko desetina godina na tržištu spremne za prodaju.

Brojne agencije i agenti za nekretnine, koji posluju na globalnom nivou, trenutno po Grčkoj traže luksuznu imovinu za prodaju.

Prilika ima puno jer Grčka ima više od 15.000 kilometara obale, 190.000 plaža te 6.000 ostrva.

Dozvole za izgradnju nekretnina na privatnim ostrvima inače se ne dobijaju tako lako, zbog njihovog istorijskog značaja.

Za bilo kakav rad neophodna je dozvola od nadležnih arheoloških institucija.

Ipak, kako napominju stručnjaci, trud se svakako isplati jer je ovo izuzetno pogodan period za kupovinu ostrva.

 Irena Hadžiomerović | 22. 11. 2013.  blic.rs

___________________________________________________________________________________________

ZLATNI DODIR KOŽE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Kako izgleda haljina od čistog zlata

index2Zlatne haljine napravljene od 78.000 komada zlata , teške tri kilograma , uprkos ceni od 300.000 turskih lira ili više od 150.000 evra , kupilo je osam osoba , javlja agencija Anadolu ( AA ) .

Haljine je izradio zlatar u turskom gradu Kahramanmaras .

Vlasnik kompanije koja je dizajnirala i prodala haljine Ahmet Atakan za AA je kazao da su napravili dizajn za koji niko nije imao hrabrosti da pre napravi, te da se prodaju posebno na području Egejske regije .

On je dodao da im je prioritet proizvodnja zlatnog nakita , ali da su pre šest meseci počeli sa proizvodnjom zlatnih haljina te da se konačan proizvod sastoji od 22 – karatnog zlata . Na izradi zlatne haljine je 15 dana radilo sedam radnika.

“ Trenutna cena haljine je oko 300.000 turskih lira “ , pojasnio je Atakan .

Prema njegovim rečima , oni su mislili da prodaja ovih haljina neće ići dobro , ali da “ u stvari ide prilično dobro “ .
index“ Do sada smo prodali  osam haljina . Imamo još narudžbina tako da ih nastavljamo praviti  “ , kazao je Atakan .
On je dodao da ima onih koji čekaju u redu da kupe zlatnu haljinu te da ekonomska kriza , promena kursa dolara , ali i zlata ne utiču na prodaju ovog skupocenog odevnog predmeta .

Kako kaže Atakan , cena haljine se menja zavisno od dužine , ali i proporcija klijentkinje koja će je nositi tako da rade na haljini koja će koštati oko 800.000 lira .
Atakan dodaje da su pripadnice lepšeg pola oduševljene haljinama .

“ Ovo nisu haljine u kojima možete šetati ulicom . Ima osoba koje ih možda neće ni obući , ali žele da ih imaju . Prodali smo ih i za venčanje , ali i veridbu “ , kazao je on .
Atakan je takođe kazao da  od februara spremaju da haljine proda iu arapskim zemljama te da imaju dve porudžbine .

Izvor:dubrovnikpress.hr

___________________________________________________________________________________________

ZA LISICE NEMA ZIME…

tamoiovde-logo

 Kako lisica zaranja u sneg

lisica_1386762689_670x0Dok mećave i zavejavanja izazivaju paniku među ljudima, za lisicu „nema zime“.

One umeju da „rone“ u potrazi za hranom i ispod snežnog pokrivača visokog više metara.

Lisici ni sneg ne smeta da nanjuši plen.

Ova slatka životinja načulji uši i nabere nos, i tako može da oseti i najmanji pokret ispod debelog sloja snega.

Kada čuje recimo miša kako se kreće ispod snega, lisica se baca u sneg, i zaranja u snežni pokrivač.

Na ovom snimku, koji je napravio Discovery kanal, vidi se kako lisica lovi.

Procenat uspešnosti: neverovatnih 75 posto!

Izvor: Blic

_______________________________________________________________________