ZAPOSTAVLJENE VREDNOSTI I LEPOTA…

tamoiovde-logo

Ova mesta su danas zaboravljena, a nekada se baš tu STVARALA ISTORIJA

Koliko je napredovao današnji svet, toliko i ostavlja pustoš za sobom. Postoje brojna napuštena mesta koja su nekad bila prelepa, a sad su zapostavljena i zaboravljena tokom vremena.

164954a26f537498266eb0cbc8f58f0c

Foto: Wikipedia Ratna morska utvrđenja u Engleskoj

Ratna morska utvrđenja u Temzi su napravljeni da štite Englesku od napada iz nacističke Nemačke.

Sada su napuštena, a mogla bi da postanu luksuzni apartmani ili spa-centar.

________________________________________________________________________________

b14fa6f71751e3bcc717ba02375e0b76

Foto: HRae / Wikipedia Zatvor u Pensilvaniji

EST ili zatvor u Pensilvaniji, je dizajniran da primora kriminalce da se približe Bogu kroz torturu i mesece provedene u samici.

Zatvor je stavio ključ u bravu 1971. godine, ali je otvoren za turiste od 1994. godine.

________________________________________________________________________________

af597340c5a85f96f8a83ae2dd4afd63

Foto: serhei / Wikipedia Tunel ljubavi u Ukrajini

Jeziv, ali i lep je Tunel ljubavi u Ukrajini.

Prirodni koridor i dalje se koristi za privatni voz koji prevozi drva oko tri puta dnevno, ali je i popularno mesto za turiste.

________________________________________________________________________________

39bafffc63a9492072afb9ea077a957e

Foto: Wikipedia „Američka zvezda“ iz 1939. godine

Ostaci broda „The Ocean Liner SS Amerika“ iz 1939. godine, poznatog i kao Američka zvezda, je slupan 1993. godine na Kanarskim ostrvima tokom velike oluje i grmljavine.

_________________________________________________________________________________

62f57362af911feca83072a497c01e86

Foto: Wikipedia Svetionik „Užasni Tili“

Tilmok Rok Svetionik, u Oregonu, bio je osvetljen 1881. i ubrzo je nadimak Užasni Tili dobio zbog opasnog putovanja sa kojim su bili suočeni tragaoci za svetionicima kako bi došli do njega.

Struktura svetionika je nekoliko puta teško oštećena zbog oluja.

________________________________________________________________________________

adc0ddd28c5c1ab81cf800a459a543bb

Foto: Wikipedia Železnička stanica na Pirinejima

Najveća i najglamuroznija železnička stanica u svetu, visoko na Pirinejima stoji godinama.

Ali nakon Drugog svetskog rata polako je utonula u vrmensku kapsulu zaborava.

________________________________________________________________________________

af36452573624a405deddf6fdf264343

Foto: Wikipedia Napuštena pruga u Parizu

Chemin de fer De Petite Ceinture, pariska pruga koja je od 1852. godine bila kružna veza između glavne železničke stanice Pariza.

Napuštena je od 1934. godine, prelepih 19 milja u centru Pariza je riznica za ljubitelje prirode.

_________________________________________________________________________________

cf4b9a73204ad75516d510f642e48ebf

Foto: Wikipedia Buzludža spomenik u Bugarskoj

Buzludža spomenik sagradio je bugarski komunistički režim u 1981. Nakon pada Gvozdene zavese 1989. godine, zgrada je zapala u loše stanje, a vlada nije našla sredstva za renoviranje.

Spomenik je u okviru kupole i ima i veliki pilon ili Baklju. Nalazi se na vrhu centralnih balkanskih planina.

________________________________________________________________________________

5f478ba174b238d27948e389f419a292

Foto: Valerie Hinojosa / Flickr Napušteno ostrvo u Irskoj

Ostrvo koje se nalazi u Atlantskom okeanu u Irskoj je napušteno od 12. veka.

Ruševine su veoma poznate Star Vars fanovima, zato što se pojavljuju u filmu.

_________________________________________________________________________________

43fcecfc70463e0ec95d1fd1e62e8e5b

Foto: Tanjug/AP Varoša

Varoša na Kipru je nekada bila glamurozna plaža, gde su filmske zvezde poput Elizabet Tejlor i Bružit Bardo letovale, ali je sada napuštena.

Kada je centar bio napadnut od strane turskih trupa 1974. godine, mesto je opustošeno, a danas je ograđeno i napušteno.

_________________________________________________________________________________

4848ac3db1a0f514167f812abe4f8ef2

Foto: Tobias Scheck / Flickr Hitlerovo Olimpijsko selo

Izlet u Olimpijskom selu u Berlinu je dovoljan da izazove žmarce niz kičmu. Prostor je korišćen za Letnju olimpijadu 1936. ili kako je nazivaju nacističke olimpijske igre.

Posle Drugog svetskog rata selo je okupirano od strane sovjetske armije, koja ga je koristila za mučenja.

________________________________________________________________________________

be503e9dd84ea3cbce00031191c3271c

Foto: Ivan Lucas / Wikipedia Napušteni luna park u Japanu

Nara Dreamland je sagrađen 1961. godine, kao odgovor Japana na Diznilend, koji je otvoren u Kaliforniji 1950-ih.

Krajem svog života park se borio sa malim brojem posetilaca i na kraju je primoran na zatvaranje.

_________________________________________________________________________________

1f2fff000d370f563d6e5757c4b32003

Foto: Reuters Ribarsko napušteno selo u Kini

U ovom napuštenom ribarskom selu na Šengšan ostrvu u Kini, vinova loza penje se na zidove starih kamenih kuća, puzi kroz prozore i vrata.

Ribarsko selo je „povratila“ majka priroda na neki način, pa tako izgleda kao zelena oaza.

________________________________________________________________________________

1779e59db531398682a4e986b6128505

Foto: Wikipedia Napušteno grad-ostrvo u Japanu

Pusto ostrvo čije se zidine ruše u more. Posetioci ovog napuštenog naselja imaju osećaj da ulaze u davno zaboravljenu ratnu zonu.

Ovo Japansko ostrvo koja trune opisano je kao najviše usamljeno mesto na svetu.

_________________________________________________________________________________

Pogledajte kako izgleda napušteni luna park

T. Č.

Izvor: blic.rs/11. 01. 2016

___________________________________________________________________________________

DIVLJA DECA…

tamoiovde-logo

 Istinite priče o ljudima koji su odrasli sa vukovima, psima, pa čak i kokoškama

Fotografije nagrađivane nemačke autorke Džulije Fulerton-Baten izgledaju kao iz bajke, ali sudbine koje predstavljaju su stvarne. Ona je na dramatičan način ilustrovala odrastanje „divlje dece“ koju su, umesto roditelja, odgajale životinje u šumi ili džungli.

678914_divlja-deca05-foto-julia-fullertonbatten_ff

(FOTO: Julia Fullerton-Batten) Kliknite za uvećanje (+)

Oksana Malaja (Ukrajina 1991)

Ova fotografija ilustruje slučaj ukrajinske devojčice koja je pronađena u boksu za pse, kada je imala osam godina. Pretpostavlja se da je šest godina provela gotovo bez kontakta sa ljudima.

Njeni roditelji su bili alkoholičari i jedne večeri su je ostavili napolju. Da bi se ugrejala, ona je ušla u boks i to joj je spaslo život.

Kada su je pronašli, kretala se na sve četiri, a jedine reči koje je znala bile su „da“ i „ne“. Oksana sada živi na klinici u Odesi i radi sa domaćim životinjama.

 

678910_divlja-deca01-foto-julia-fullertonbatten_ff

(FOTO: Julia Fullerton-Batten) Kliknite za uvećanje (+)

Šamdeo (Indija 1972)

Dečak je pronađen sa četiri godine kako se igra sa mladuncima vuka u šumi.

Imao je tamnu kožu, oštre zube i dugačke nokte. Kosa mu je bila zamršena, a dlanovi i kolena puni žuljeva. Hranio se pilićima koje je lovio u čoporu.

Nikada nije progovorio, ali je naučio znakovni jezik. Preminuo je 1985. godine.

 

678916_divlja-deca07-foto-julia-fullertonbatten_ff

(FOTO: Julia Fullerton-Batten) Kliknite za uvećanje (+)

Marina Čepmen (Kolumbija 1959)

Knjiga o Kolumbijki Marini Čepmen, koju su kidnaperi kao petogodišnju devojčicu ostavili u džungli, inspirisala je Džuliju Fulerton-Baten da započne fotografski projekat „Divlji“.

Marina se hranila korenjem i bananama koje su brali majmuni, a spavala u šupljinama drveća.

Danas živi u Jorkširu sa mužem i dvoje dece.

678911_divlja-deca02-foto-julia-fullertonbatten_ff

(FOTO: Julia Fullerton-Batten) Kliknite za uvećanje (+)

Džon Sebunja (Uganda 1991)

Ova fotografija ilustruje slučaj dečaka koji je pobegao od kuće kao trogodišnjak, nakon što je video kako mu otac ubija majku.

Pronađen je u džungli tri godine kasnije i odveden u sirotište.

Naučio je da govori i postao član hora.

Mnogi nisu verovali u njegovu priču, ali oni koji su imali prilike da porazgovaraju s njim, kažu da govori istinu.

 

678913_divlja-deca04-foto-julia-fullertonbatten_ff

(FOTO: Julia Fullerton-Batten) Kliknite za uvećanje (+)

Madina (Rusija 2013)

Mala Ruskinja je od rođenja živela sa čoporom pasa, sa kojima se igrala, spavala i delila hranu.

Kada su je socijalni radnici pronašli u napuštenoj kući 2013, kretala se gola na sve četiri i režala kao pas. Majka ju je napustila kao bebu, ubrzo nakon što je otac odlučio da ode iz kuće.

Uprkos teškim uslovima u kojima je odrastala, lekari su ustanovili da je fizički i psihički potpuno zdrava.

 

678912_divlja-deca03-foto-julia-fullertonbatten_ff

(FOTO: Julia Fullerton-Batten) Kliknite za uvećanje (+)

Sudžit Kumar (Fidži 1978)

Osmogodišnji dečak pronađen je nasred jednog seoskog puta, godinama nakon što je njegova majka izvršila samoubistvo.

Ponašao se kao kokoška – mahao je rukama, kokodakao i kljucao hranu. Deda koji je preuzeo brigu o njemu godinama ga je držao u kokošinjcu.

Sada Sudžit živi pod okriljem jedne humanitarne organizacije za ugroženu decu.

678915_divlja-deca06-foto-julia-fullertonbatten_ff

(FOTO: Julia Fullerton-Batten) Kliknite za uvećanje (+)

Ivan Mišukov (Rusija 1998)

Ivan je pobegao od kuće sa četiri godine i postao vođa čopora pasa lutalica. Na ulici je proveo dve godine, sve dok nije smešten u hraniteljsku porodicu. Nije poznato šta ga je nateralo da napusti svoje roditelje.

BBC/I. A.  Foto: Julia Fullerton-Batten |

Izvor:blic.rs

___________________________________________________________________________________

BESMRTNO STABLO JABUKE…

tamoiovde-logo

Stablo Lozovke odbija da se preda

U ukrajinskom gradu Kroljevec nalazi se neobičan jabukar u kome je posađeno samo jedno stablo jabuke, staro 220 godina. Njeno stanište nazivaju i „kolonija jabukovog drveta” zbog desetina zasebno ožiljenih grana koje cvetaju i rađaju, što ovu voćku čini praktično besmrtnom.

1755Čini se da je drvo razvilo neobično efikasnu strategiju preživljavanja i sposobnost da opstane i narednih nekoliko vekova. Posađeno je i raslo kao obično stablo jabuke sve do prirodne starosti kada su grane počele da se spuštaju ka tlu.

Umesto da propada, drvo je počelo da razvija pojedinačne sisteme korenja iz grana koje su dodirivale zemlju. Pre pedeset godina je imalo devet ovakvih grana, a sada ih ima preko dvadeset.

Cveta i rađa svake godine, ali je zanimljivo da pažljivo štedi svoje kapacitete, pa svake godine cveta jedna polovina, dok druga odmara. Rađa plodove srednje veličine, nakiselog i blago oporog ukusa, stare lokalne sorte poznate kao Lozovka ili Kneževka.

canvasLegenda kaže da je drvo posadio princ Petar Sergejev iz plemićke porodice Meščerski. Njegov grob i spomenik se nalaze ispod drveta, gde je sahranjen 1848. godine. Od tada je, navodno, drvo počelo da stvara svoju koloniju.

Druga legenda kaže da je drvo ukleto, pa zbog toga izgleda kao žbun, a ne kao plemenito stablo.

индексNekoliko naučnih timova je detaljno proučavalo ovaj fenomen, ali nisu mogli da ponude konačno objašnjenje mehanizma preživljavanja stabla Lozovke.

Od 1972, drvo je proglašeno spomenikom lokalnog značaja, a 1998. godine je dobilo status nacionalnog simbola.

Izvor i galerija fotografija: medias.rs

__________________________________________________________________________________________

ŽIVI LJUDI, MRTVE DUŠE…

tamoiovde-logo

Beleške na manžetnama

Nakon što sam u Teatru Majakovski u Moskvi imao priliku da pogledam Gogoljeve Mrtve duše ukazala mi se ponovo prilika da pogledam istoimenu predstavu u režiji Ljubosava Majere.

Николай_Васильевич_Гоголь

Foto:sr.wikipedia.org

Dugo sam nakon odgledane Majerine predstave razmišljao o viđenom, ali ne o tome kakva je bila predstava, mada bi se i o tome moglo govoriti, već o rediteljevoj zamisli da se u predstavi spoje u jedno – živi ljudi Dostojevskog i mrtve duše Gogoljeve. Sama pomisao o spajanju u jednu celinu dijametralno suprotnih stavova o čoveku i životu, onako kako su to videli Dostojevski i Gogolj, celu priču čini veoma interesantnom.

Problem čoveka? Želja da se on razume? Šta je istinito u čoveku – večno u ljudima? Koji je smisao života? – samo su neka od pitanja do čijeg odgovora nam nauka malo šta može pomoći. Neki odgovori na postavljena pitanja se kriju na jednom drugom mestu.

Kriju se, koliko god to bilo čudno, u proznoj književnosti. Jedan od mogućih puteva koji bi nam mogao dati odgovor na sva ta i slična pitanja vodi nas od Dostojevskog do Gogolja. Bar ja tako mislim. Dostojevski, kako ga je nazvao Š.Cvajg „psiholog nad psiholozima“, uspeo je da osvetli čoveka do najsitnijih njegovih psiholoških pora, bežeći od konformizma dajući odgovore kako razumeti čovekovu prirodu. S druge strane, Gogolj je pokazao svetu ljude koji u sebi gase „božiju iskru“, ljude s mrtvom dušom.

Kada kažem da je Dostojevski težak za čitanje ništa novo nisam rekao. Do takve konstatacije će doći svako ko se lati čitanja njegovih dela. Težak je zato što njegovi junaci na svom životnom putu idu iz krajnosti u krajnost. U njegovim delima čovek juri samog sebe izlažući se psihološkim lomovima, mučenjima koja idu do granica sopstvenog uništenja. Ruku na srce niko od nas ne voli bol i strah. Niko od nas nije spreman na oduševljeni zanos mučeničkog niza – život, osećanja i strašni haos u sebi – sve u isto vreme. Naučne norme tu ne mogu pomoći.

Heroji Dostojevskog su u svojim postupcima i nelogični i razdvojeni i mučenici koji se u isto vreme bore sami sa sobom, koji ne žele živeti po jednoj ustaljenoj formuli života, koji se rukovode principom „sitosti“, koji žive život svih. Ali oni su istiniti. To je ono što se meni čini interesantnim i strašnim u isto vreme. Istina! Po toj istini nije vredno pokazivati čoveka po nekom tamo standardu, civilizacijskom ili bilo kom drugom, već razgolićenog bez maski i maskiranih kostima. Istina o nama.

Lepotu i dostojanstvo čoveka Dostojevski nije video u konkretnim životnim ispoljavanjima. Naprotiv, lepota se po Dostojevskom čuva kada se posle mnogobrojnih borbi sa nečastivim duša očisti i sačuva. Unutrašnji dijalozi, spor čoveka sa samim sobom, menjanje pozicija u tom sporu, odlaganje pronalaženja tačke preloma su upravo elementi koji vode pročišćenju duše i njenom spasenju. Protivurečnosti su sastavni delovi te borbe i one upravo usložnjavaju čitanje Dostojevskog.

Svega toga ima na pretek u svim njegovim delima. Toga ima kod svakog od braće Karamazov, ima i kod Raskoljnikova i kod Katarine Ivanovne i kod Kneza Miškina i kod Nastasije Filipovne i kod Rogozina i kod Stavrogina i kod Darje Pavlovne i kod Smerdjakova i kod Sonje…Borba različitih misli i motiva, postojanje samospoznaje su muke svih junaka Dostojevskog. Ko uspe da te muke preživi dolazi do zdravog i harmoničnog života duše svoje, do glavne ugodnosti čovekove. Dolazi do „duševnog mira“! Ima li išta lepše od te ugodnosti? Nema! Dostojevski je svetu pokazao da se do „iskre božije“ dolazi korak po korak. Da put nije nimalo lak. Da je svako rešenje, rešenje za sebe. Da je ta iskra nepresušna samo je treba u našoj duši pronaći i upaliti.

S druge strane, drugi genije Gogolj tu „božiju iskru“ u svojim delima kroz svoje junake gasi. On prikazuje ljude u kojma obitava mrtva duša. On je to tako jako i surovo prikazao da nije ni čudo što njegov roman „Mrtve duše“ cenzura nije dopustila. Evidentno je da se Gogolj kroz sam naslov romana do krajnjih granica drskosti poigrao rečima. Čak i sa stanovišta pravoslavlja sam naslov ovog Gogoljevog dela deluje provokativno.

Duše ne mogu biti mrtve. Jevanđelje kaže da je to bogohuljenje. Kontrapunkt Dostojevskom je odmah primetan. Međutim, sam Gogolj se potrudio da kroz heroje roman-poeme opravda njen naslov. I, čini se, da je uspeo u tome. Sobakevič, Pljuškin, Korobočka, Nozdrjov, Manjilov, Čičikov, a uz njih i junaci drugih Gogoljevih dela kao što su Hljestakov, Akakij Akakevič, Ivan Ivanovič, Ivan Nikiforovič, Dobčinski i Bobčinski kao i mnogi drugi predstavljaju zlosutne beživotne voštane figure koje predstavljaju oličenje ljudskog ništavila. Večni Gogoljevi mrtvaci!

Kod Gogolja nema ljudskih likova, kod njega se pojavljuju „njuške i ružna lica“. Zasigurno da je na ovakav odnos prema ljudima uticalo i njegovo užasno detinjstvo. Ponešen uspomenama iz takvog detinjstva nije ni čudo što kod njega nema pozitivnih likova. Sa takvim svojim stavom Gogolj je sam sebe doveo do samog ludila i stradanja, u isto vreme nemoćan da tu može išta promeniti.

Pokušaj da u svojoj roman – poemi „Mrtve duše“ drugi tom, kojeg je sam zapalio i uništio, kod svojih junaka unese elemanat pozitivnog i optimističnog ostao je bez uspeha Njegovo mentalno stanje nije dopuštalo tako nešto. Personaža po kojoj je Gogolj otelovljenje demona često puta se mogla čuti. Za mnoge ona i danas ima jako značenje. U takvu krajnost ja nisam spreman ići. Pre bih rekao da je postojanje jake volje ali i nemoći za promenama bila zla kob koja je ovog genija pratila do kraja njegovog života.

Ako za Dostojevskog mogu da kažem da je on kroz duboko stradanje spoznao i uvideo čovekovu ćud i njegovo aktivno delovanje ka pronalaženju duševnog mira, kod Gogolja se sve urušava osim bezdušnosti. Duše nema!
Dostojevski je bio ubeđen da u čoveku ipak postoji dobrota. Po njemu zlo je u drugom planu ali sa željom da izbije u prvi plan i da dominira u čoveku. Život stvara i budi to zlo u čoveku. Tu leži borba između dobra i zla. Borba između boga i demona.

Kod Gogolja su ostali samo poročni ljudi koji formalno žive. Borbe nema jer je Faustov peti čin napisan. Ostali su Gogoljevi živi mrtvaci! Ono što je posebno interesantno jeste saznanje da se Gogolj nije zadržavao na njegovom vremenu već je išao ka budućnosti. Jedna vrsta predskazanja. Zbog toga me ne čudi osećanje koje je postalo karakteristično za savremenog čoveka, osećanje po kojem smo formalno živi dok nam duša lagano umire.
Radovan Zubac
Izvorjasatomic.org

_______________________________________________________________________________

Nikolaj Vasiljevič Gogolj, ruski književnik, rođen je na današnji dan, 20. marta 1809. godine. 

_______________________________________________________________________________

Nikolaj Vasiljevič Gogolj, ruski pisac, rodom iz Ukrajine a poreklom iz Poljske, kao da je u svom genetskom kodu nosio celokupnu slovensku tradiciju na kojoj je izgradio svoj osobeni književni stil.

RD3-300x225Sa njegovom pojavom na literarnoj sceni u Rusiji prestaje period imitiranja zapadne književnosti, a započinje pravac koji će kritičari kasnije nazvati ruskim realizamom, iako se sam Gogolj nikada nije u potpunosti uklapao ni u jedan od poznatih književnih šablona.

On je na svetlost dana izvukao odbačene, obične, nesrećne, nevažne, male likove. Njegov stil je utoliko osobeniji što na njega gotovo da nije uticao niko, a on je uticao na čitavu seriju vrhunskih pisaca, među kojima su najvažniji Dostojevski, koji je najdoslednije nastavio sa promovisanjem kao glavnih junaka poniženih i uvređenih“ i Kafka, koji je svoje priče temeljio na apsurdnom, grotesknom i bizarnom.

Zato što je već vreme, najzad, da se dozvoli pozitivnoj ličnosti da predahne; zato što smo pretvorili u tegleće kljuse pozitivnog čoveka i što nema pisca koji nije jahao na njemu, terajući ga i bičem i svačim što mu padne pod ruku; zato što su izmučili pozitivnu ličnost do te mere da sada na njoj nema ni senke od vrline, nego su ostale samo kost i koža umesto tela; zato što licemerno dozivaju pozitivnu ličnost; zato što ne poštuju tu pozitivnu ličnost. Ne, vreme je najzad da se upregne i podlac. Dakle, prežemo podlaca!″ (Nikolaj Gogolj – Mrtve duše“)

Iste godine kada i Edgar Alan Po, 1. aprila 1809. godine rodio se Nikolaj Gogolj u Soročincima, kozačkom selu u Mirgorodskom srezu Poltavske gubernije u Ukrajini. Baš kao da se obijica nisu slučajno rodila u isto vreme, kao da ih je sudbina namenila da na različitim stranama sveta istovremeno obogaćuju i menjaju uspavanu, klišeiziranu literaturu, da unesu svež dah i otvore nove horizonte budućim piscima. Ono što je, možda, još zanimljivije, obojica su umrli relativno mladi i pod misterioznim okolnostima, i kod obojice dela se oslanjaju na groteskno, bizarno, mračno i magično.

Nikolajev pradeda, Jan Gogolj-Janevski, studirao je na univerzitetu u Kijevu i toliko mu se dopao život u Ukrajini da je rešio da napusti svoju rodnu zemlju, Poljsku i preseli se u region Poltave. Nikolajev deda, Afanasij, kao i otac, Vasilij, izjašnjavali su se kao Poljaci, ali je Nikolaj izbacio iz svog prezimena dodatak – Janevski, tvrdeći da je nepotreban, te da se on oseća kao pravi Ukrajinac.

Vasilij Gogolj, Nikolajev otac, bio je zanimljiva ličnost, državni činovnik i pisac-amater. Nikolaj je verovatno od njega nasledio dar za pisanje, ali je presudan uticaj na razvoj njegove ličnosti imala majka, veoma religiozna i maštovita žena. Kao dete, Nikolaj je bio povučen i sklon sanjarenju, a na njegovu psihu duboko je uticala smrt mlađeg brata.

 “Šta je naš život? Dolina gde su se jadi nastanili. Šta je svet? Gomila ljudi koji ne osećaju.” (Nikolaj Gogolj)

1828. godine Gogolj je završio osnovnu školu u kojoj se nikada nije odlikovao dobrim ocenama, ali je uspevao da zasmejava svoje vršnjake izvrsnim imitacijima predavača. Nije se mnogo družio, ali je ipak zasnovao doživotno prijateljstvo sa nekim od školskih drugova. Kažu da je vrlo brzo razvio mračnu i tajanstvenu ćud, pomešanu sa bolnom samosvešću i beskrajnom ambicioznošću. Iste ove godine preselio u Peterburg sa željom da postane glumac i pisac, pa je u tu svrhu napisao romantičnu poemu “Hans Kihelgarten”, pod pseudonimom V. Alov i izdao je o svom trošku. Umesto očekivane slave i pohvala, njegovo delo je uglavnom ostalo neprimećeno, a nekolicina kritičara koja se oglasila toliko su ga iskritikovala da je Gogolj otkupio sve dostupne kopije i spalio ih, zaklinjući se da više nikada neće pisati pesme.

Maja 1831. godine upoznao se sa čuvenim ruskim pesnikom, Aleksandrom Puškinim. Ovo poznanstvo prerašće u pravo prijateljstvo i duboko će uticati i na Gogoljev život i karijeru, jer mu je Puškin dao sižee za dva najvažnija dela koja će napisati: “Mrtve duše” i “Revizora”. Nakon Puškinove smrti, kao da je i Gogolj umro. Njegova inspiracija je presahnula, verovatno jer je po prirodi bio veoma nesiguran i bez Puškinove podrške više nije imao hrabrosti da se bavi teškim životnim pitanjima ni u literaturi ni u sopstvenom životu.

“Ne krivite ogledalo što vam je lice na njemu izobličeno.” (Nikolaj Gogolj)

Iste godine kada je upoznao Puškina, 1831. objavio je zbirku pripovetki “Večeri na salašu kraj Dikanjke” i ovoga puta dobio hvalospeve i kritike i čitalaca. Bile su to priče o đavolu, vešticama i drugim demonskim ili fantastičnim likovima iz ukrajinskog folklora, ali saopštene u maniru realizma, što im je davalo osobenu i do tada u Rusiji nepoznatu boju. Praznici određuju sižee i likove ovih pripovetki, a njihova posebna atmosfera, sama po sebi čudna mešavina religioznog ushićenja i straha od smrti, izvode život iz uobičajene kolotečine i nemoguće čine svakodnevnim. On je tražio da mu se šalju narodna predanja, običaji, skaske, legende, koje je književnom metodom preobražavao u pripovetke.

scrn_big_1-300x200 Glavni junak ove zbirke, kao i većeg dela Gogoljevih radova je đavo, ali koga on tretira na osobeni način, karakterističan za slovenske narode: đavo nije bauk, već on može biti i pobratim, sa njim se može pogađati (dam ti – daš mi), on je aktivni i ravnopravni učesnik i pokretač radnje, iako ga Gogolj, baš kao i običan narod, često psuje i grdi.

Sva ta natprirodna bića, kao što su veštice, đavoli, vile, rusalke toliko su srođeni sa seljacima, da ponekad izgleda kao da su im oni stari poznanici. Dakle, Gogoljev stil se gradi upravo na temelju narodnih pripovetki, koje su gotovo po pravilu fantastičnog karaktera, ali granica na kojoj prestaje predanje i nastaje Gogoljeva priča jeste oblik koji im on daje. On nije prost prepisivač, nije ni sakupljač narodnih umotvorina. Svestan da postoji rudnik koji do tada nije eksploatisan, Gogolj koristi narodna predanja da bi ih obojio novom bojom i prilagodio vremenu u kojem je živeo. Ona su podloga, a ne cilj sam sebi. Ona su put do zaključka, do onoga što sam pisac želi da kaže.

“Ja sam obično bio pre melanholičan, sklon meditiranju. Kasnije su se tome pridružile bolest i depresija. I upravo ta bolest i depresija behu razlog onog vedrog raspoloženja koje se pojavilo u mojim prvim delima: da bih razonodio samog sebe ja sam bez daljeg cilja i plana izmišljao junake, stavljao ih u smešne situacije – to je poreklo mojih pripovesti.” (Nikolaj Gogolj)

1-300x226Druga osobenost Gogoljevih radova jeste humor – jedna posebna vrsta ironije, toliko posebna i drugačija da su joj kritičari čak i darivali ime njenog autora – “gogoljevska ironija”. Njen koren je u satiri, ali je Gogolj pojačava svojom omiljenom metodom – kontrastom: u jednom delu rečenice nešto ili neko se i previše hvali, kako bi se u drugom delu saopštila zapravo prava istina, koja će tako postati još uočljivija i snažnija. Recimo:
“Onde je samo jedan jedini valjan čovek – javni tužilac, pa i on je, ako ćemo istinu govoriti, svinja.”
Ili: “Dobar kozak. Voli ponekad da ukrade i slaže bez ikakve nužde, ali je kozak bez mane.”
Ili: “Filozof je pripadao onoj vrsti ljudi u kojih se, kad ih dobro nahranite, budi snažna ljubav prema bližnjima.”

1834. godine Gogolj je uzalud pokušavao da se zaposlio na Kijevskom univerzitetu kao predavač istorije. Odbijen je kao nestručan, uprkos urgiranju Puškina i ruskog ministra obrazovanja, Sergeja Uvarova.
1835. godine ruska flota uništila je otomansku u Sinopskoj bici, u Americi se rodio Mark Tven, a Gogolj izdao zbirku pod naslovom “Arabeske”, koja se sastojala od eseja, kritike umetnosti, delova romana i tri kratke, maestralne priče: “Portret”, “Nevski prospekt” i “Zabeleške jednog ludaka”. Oštri realizam romantika koji niti može da se prilagodi svetu u kojem živi niti da iz njega pobegne izbija iz svake pore ovih radova. Same arabeske su nastale na Istoku, gde Koran zabranjuje predstave životinja i ljudi. S obzirom na to, naslov knjige je sasvim prikladno izabran: u njoj nailazimo uglavnom na figure bez lica.

U “Zabeleškama jednog ludaka” heroj je krajnje frustrirani činovnik koji postaje ospednut bolesnom idejom o sopstvenoj veličini. Koristeći se vizijama ludaka, Gogolj pokazuje besmislenost nastojanja i prazninu sveta, slikovito pokazujući da, doduše, i običan čovek može da ostvari svoj san i postane, recimo, kralj, ali u ludnici.

U “Nevskom prospektu” pokušava da naslika kontrast između ideala i uobičajnih pogleda, pomoću dva mladića koji su u potrazi za ljubavlju; jedan je nepopravljivi romantik, a drugi u devojci vidi samo objekt svoje telesne požude. Iako je ovde suprostavio već uobičajeni par (romantični sanjar protiv vulgarnog avanturiste) Gogoljeva osobenost se vidi u kraju same priče: obe ljubavne priče završavaju se banalno, na Nevskom prospektu, na trgu svetske taštine. Kako god okreneš, sva nastojanja su apsurdna i besmislena, jer ma koji pristup imao kraj je isti. Razlikuje se samo njegov doživljaj.

“Istinski efekat se nalazi u oštroj suprotnosti, lepota nije nikada tako upadljiva i reljefna kao u kontrastu.” (Nikolaj Gogolj)

U “Portretu” on pokušava da napiše svoju verziju “Fausta”. U ovoj priči umetnik prodaje dušu đavolu za novac, jer Gogolj postaje sve zabrinutiji moralnim načelima spisateljske veštine, što će postati njegova prava opsesija pred kraj života, kada će želeti da piše samo dela kojima će prosvećivati ljude. Zaključak ove priče je sumoran, ali verovatno tačan – zlo je neiskorenjivo iz ovog sveta.

“Nikad ništa nisam stvarao u mašti i nisam imao tu osobinu. Dobro mi je polazilo za rukom samo ono što sam uzimao iz stvarnosti, iz podataka kojima sam raspolagao… moja mašta me dosad nije obdarila nijednim izuzetnim karakterom i nije stvorila ni jedne stvari koju moj pogled nije negde uočio u prirodi.” (Nikolaj Gogolj)

Nakon velikog uspeha i ove zbirke, Gogolj konačno uspeva da ostvari svoju želju i postane predavač istorije, ali na univerzitetu u Peterburgu. Ipak, ova avantura nije potrajala ni godinu dana; niti je on voleo svoj posao, niti su ga voleli učenici.

Iste godine kada je izdao “Arabeske” izdao je još jednu fantastičnu zbirku pripovetki “Mirgorod”. “Mirgorod” se sastojao od četiri priče i bile su slične onim pričama iz “Večeri na salašu kraj Dikanjke”, ali su otkrile snažan jaz između Gogoljevog romantičarskog eskepizma i njegovog inače pesimističnog pogleda na život. Najpoznatija priča iz ove zbirke svakako je “Taras Buljba”, ljubavna priča koja se zbiva u vreme Ukrajinsko-Poljskih ratova u XVI i XVII veku, i koja je protkana fantastičnim opisom kozačkog sveta. Gogolj se, generalno, u svojim delima služi različitim sredstvima pomoću kojih dočarava cilj svog kazivanja. On koristi hiperbole (kad junak zahrče na livadi trava se povija), kontrast, igra se dvosmislenošću reči, a sve to boji svojom tipičnom ironijom. Iz Gogolja izvire satira sama od sebe, čak i kada on to ne želi. Atmosfera u njegovim pričama je groteskna, bizarna, apsurdna, često na ivici horora i fantastike.

dva-ivana-225x300“Priča o svađi dva Ivana” prepuna je gorčine prema niskosti i vulgarnosti postojanja. On se koristi prvenstveno jezičkim efektima, igra se rečima, daje neobičane opise kojima, zapravo, za mnoge neprimetno, najtačnije predstavlja osobine svojih likova: “Glava Ivana Ivanoviča liči na rotkvu okrenutu nadole; glava Ivana Nikiforoviča na rotkvu okrenutu gore”, čime slikovito ukazuje da su oba lika kao lice i naličje jedne iste stvari.

Čak i idilični motiv iz priče “Starovremske spahije” u kojem opisuje život starog bračnog para na selu, podriven je satirom, jer se svrha njihovih života svodi na prežderavanje.

Ova, 1835. godina ispostaviće se kao najuspešnija u njegovoj karijeri, jer je osim dve zbirke pripovedaka, objavio i svoje dramsko remek-delo “Revizor”. Delo se bavi varalicom koga su pobrkali sa pravim revizorom i koga državni činovnici obasipaju pažnjom i pokornošću kako bi prikrili korpuciju i nepoštenje. Cenzor je prvo odbio dramu, ali nakon apela samog cara dao dozvolu da se stavi na pozorišni repertoar. Uspeh dela je bio je momentalan i neverovatan.

“Počeo sam razmišljati o tome kako da se iščupam iz gomile, da stanem na takvo mesto odakle bih mogao da sagledam celu masu, a ne samo ljude koji su pored mene – kako da sadašnjost, odvojivši se od nje, na neki način za sebe pretvorim u prošlost.” (Nikolaj Gogolj)

revizor-195x300 1836. godine Španija je priznala nezavisnost Meksika, koji su španski konkvistadori osvojili 1526. godine razorivši državu Asteka, a Nikolaj Gogolj je objavio grotesknu priču “Nos”, koja se bavi bežanjem nosa sa jednog uvaženog lica i insistira na nezavisnom postojanju.

Priča je groteskna i bizarna, ali je prenesena na veoma detaljan i realističan način. Možda se u njoj najbolje primećuje Gogoljev osobeni metod po kojem u jednoj rečenici, u jednom opisu spaja uzvišeno i banalno, želeći da ukaže kako na besmislenost ljudskog postojanja tako i svih nastojanja generalno, ali sve to putem humora, pomoću gorke ironije.

Ipak, uspeh “Revizora” toliko je prodrmao birokratiju u Rusiji da su putem novina vršili na njega svakodnevni, strašan pritisak, pa se Gogolj preselio u Rim, gde je i ostao, uz manje prekide, sve do 1842. godine.

Prijala mu je atmosfera u Italiji, ukusna i donekle patrijahalna, religiozna. Ovde se upoznao i družio sa ruskom emigracijom, pesnicima, slikarima i krugom ljudi oko princeze Volkonski, koja se nalazila u egzilu.
1842. godine na planini Sent Helen u američkoj državi Vašington izbila je prva vulkanska erupcija u Sjedinjenim američkim državama čiji je datum izbijanja evidentiran, a 21. maja iste godine Gogolj je objavio svoj najvažniji roman, “Mrtve duše”, kojim je uzvratio udarac učmaloj i korumpiranoj ruskoj birokratiji.

Nekada je pisana reč, očigledno, imala mnogo veću moć nego danas. A ko zna, možda je ima i danas, samo je mi ne primećujemo, jer više nema nezavisnih, istinskih mislilaca, već jedino sistemskih. Danas velika većina radi u korist sistema, čak i kada navodno piše protiv njega. To vam je kao kada osnujete hevi-metal bend i u pesmama pljujete pop kulturu, a zapravo vam je cilj isti – da postanete slavni i bogati; samo ste se rešili za malo drugačiji put – da kritikujete ono čemu težite. Zato su danas sve promene samo kozmetičke.

“Ali nije takva sudbina i drugačija je sreća pisca koji se usudio da iznese na videlo sve ono što je svaki čas pred očima, a što nemarne oči ne vide, svu strašnu, potresnu kaljugu od sitnica što sputavaju naš život… On neće požnjeti slavu da mu svet pljeska, on neće videti suze zahvalnosti, ni jednodušnog ushićenja ljudi koje je uzbudio; njemu neće potrčati u susret šesnaestogodišnja devojčica, zanesene glave i s herojskim poletom… on, najzad, neće uteći od savremene kritike, od pretvorne, pakosne kritike, koja će nazvati ništavnim i sramnim njegova dela koja je on s velikom ljubavlju stvarao; odrediće mu prezrenja dostojan kut među piscima što vređaju čovečanstvo; prišiće mu osobine junaka koje je opisao; oduzeće mu i dušu i srce i božanstveni plamen talenta…” (Nikolaj Gogolj – “Mrtve duše”)

0035-048-Pavel-Ivanovich-CHichikov-199x300Čitaoci su uživali u ovom duhovitiom romanu, ne sluteći da ga sam autor smatra samo prvim delom trilogije, koju je zamislio nalik na Danteovu “Božanstvenu komediju”. Po toj zamisli, trilogija se sastojala iza tri različita dela, sfere kojima putuje ljudska duša: pakao, čistilište i raj. U ovom prvom delu (ostala dva su ostala samo u fazi zamisli) on reflektuje feudalnu Rusiju, sa kmetstvom, birokratskim nepravdama, banalnostima, glupostima i iskvarenošću.

Heroj romana je Čičikov, doterani prevarant koji želi na brzinu da se obogati. On dolazi na ideju da od različitih zemljoposednika kupi duše nedavno preminulih kmetova, čija smrt još uvek nije regristrovana kod zvaničnika. Čičikov namerava da iskoristi ove “duše” kao jemce za zajam od države, da bi se nakon toga preselio u neku udaljenu guberniju kao poštovani zemljoposednik. Sami zemljoposednici su zadovoljni njegovom ponudom, jer im nudi mogućnost da se otarase obaveze plaćanja poreza na ljude koji im više ne privređuju.

Gogolj izvanredno prikazuje tužno stanje ruske države u kojoj se ljudi kupuju i prodaju kao stoka, a prevaranti slave kao vešti ljudi.
“Dosad su sve gospođe nekako malo govorile o Čičikovu; istina, priznale su da ima lepo držanje čoveka iz otmenog sveta; ali otkad su se proneli glasovi o njegovom milionerstvu, pronašle su se i druge lepe osobine.” (Nikolaj Gogolj – “Mrtve duše”)

Iste godine objavio je i svoja sabrana dela, sa dodatkom drame: “Ženidba” i pripovetke “Šinjel”.

Pripovetka “Šinjel” je takvo remek-delo da je Fjodor Dostojevski izjavio da je celokupni ruski realizam proizašao “ispod Gogoljevog šinjela”. Na prvi pogled tema ove priče je prozaična. Običan niži činovnik, bez ikakvih odlika kojima bi se isticao, čije vrhunsko zadovoljstvo je prepisivanje izvesnih akata, (“Malo je reći da je služio revnosno – ne, on je služio s ljubavlju. Tu, u tom prepisivanju, njemu se je priviđao neki njegov svet, šarolik i ugodan. Na licu mu je zračio užitak. Neka slova voleo je više od drugih, i kad bi ona došla na red topio bi se od radosti: i smeškao se i namigivao i micao usnama tako da se činilo da mu na licu možeš pročitati svako slovo koje ispisuje.”), sanja o kupovini novog šinjela. Kada napokon ostvari svoj san i kupi šinjel, ukradu mu ga dok se vraćao kući nekom mračnom ulicom. Od silne tuge činovnik umire. Naizgled jednostavan siže, jednostavna želja, u sebi krije mnoštvo značenja i tumačenja.

akaki-300x202Činovniku, Akakiju Akakijeviču Bašmačkinu, šnajder otkriva da je nemoguće dalje krpljenje njegovog starog šinjela i da mora kupiti novi.

On je u početku užansut tom idejom, jer: “Kako ga kupiti? – mislio je Akakije Akakijevič, mislio, i zaključio da će morati smanjiti svoje uobičajne troškove, barem na godinu dana: odreći se čaja uvečer, ne paliti sveću, a kad baš bude morao nešto raditi, otići će gazdarici u sobu i raditi uz njenu sveću; kad bude hodao ulicama, mora će gaziti što lakše i opreznije po kaldrmi i kamenim pločama, tako reći na prstima da ne bi prerano iznosio potplate; mora će što ređe davati pralji rublje na pranje, a da se ne bi pohabalo, mora će svaki put, kad se vrati kući svući i obući samo polu pamučni haljetak, vrlo star koji čak i samo vreme štedi.”

Proces odevanja kroz koji prolazi Akakije – šivanje i navlačenje šinjela, u stvari je postepeno razgolićavanje njegovog duha i uvlačenje u novu odoru. Kad je konačno obukao novi šinjel našao se u najsvečanijem raspoloženju, njemu se čini kao da se ponovo rodio. Na poslu, gde su ga uvek posmatrali sa omalovažavanjem, sada su mu ukazivali poštovanje i čak je jedan činovnik rešio da napravi zabavu u čast njegovog novog šinjela. Ali, po povratku sa zabave, Akakija napade lopov i krade mu tu novu, neprocenjivu odoru.

Uzalud se Akakije žalio policiji, tražio pomoć od visoke ličnosti… Sve je bilo uzalud i on umirući od tuge, pada u trans u kojem ima razna priviđenja. Ali, ono što ovu priču izdvaja iz žanra realizma i oblači je u novo ruho, čineći je novom i drugačijom, jeste njen kraj. Po Petrogradu se proširio glas da se kod Kalinskog mosta javlja mrtvac u liku činovnika i krade šinjele. Taj duh je živeo sve dok jedne večeri nije skinuo šinjel sa visoke ličnosti i tako zadovoljio pravdu.

„Ali, pametan je onaj koji se ne gadi ni od kakvog karaktera, već, upravo u njega uprvši ispitivački pogled, promatra ga i traži samo prvobitne uzroke što je takav. Sve se u čoveku brzo menja; još se nije čestito ni osvrnuo, a već je unutra narastao strašan crv koji samovlasno prigrabi sve životne sokove.” (Nikolaj Gogolj)

Tokom 1840-tih Gogolj je postajao sve ubeđeniji da treba da pročisti svoju dušu i sve više je padao pod uticaj crkve. Proleća 1848. godine išao je na hodočašće u Jerusalim, ali uzalud. Nigde nije pronalazio duhovnu egzaltaciju, smisao i nažalost, u ovom periodu pao je pod uticaj sveštenika Matveja Konstantinovskog. Izgleda da je ovaj sveštenik u Gogolju ojačao strah od pakla, koji je ovaj nosio u sebi od malih nogu, insistiranjem na grešnosti u njegovim delima.

Želeći da se iskupi, Gogolj počinje da piše propovedničke radove i objavljuje “Odabrane pasuse iz korespodencije sa prijateljima”, u kojima savetuje svoje prijatelje kako da idu stazom pravednika. Njegova transformacija je bila tolika da ga je i jedan od njegovih najvećih poštovalaca, ugledni književni kritičar Bjelinski, oštro kritikovao i nazvao propovednikom biča i zaštitnikom mračnjaštva i represije.

Nepoznatom tugom već je planula zemlja, a život je postao još okrutniji. Sve se izopačava i snižava, pred svima raste samo divovski lik dosade, dostižući svakim danom nepreglednu visinu. Sve je gluvo, svuda je groblje, Bože, prazno i strašno postaje na Tvom svetu.” (Nikolaj Gogolj)

Čini se da je sveštenik Konstantinovski nad Gogoljem praktikovao neku vrstu duhovnog sadizma. Po njegovom naređenju, Gogolj je spalio kompletan rukopis drugog dela “Mrtvih duša” 24. februara 1852. godine. Nekoliko dana kasnije Nikolaj Gogolj umire, izgladneo od preterano strogog posta i mučen osećanjem grešnosti.

“Poletite, konji, i nosite me sa ovoga sveta. Dalje, dalje, da ne vidim ništa, ništa. Eno se nebo kovitla preda mnom… Da li se to moja kuća plavi u daljini? Da li to moja majka sedi kraj prozora? Majčice, spasi svog jadnog sina! Pusti suzu na njegovu bolesnu glavu! Pogledaj kako ga muče! Privij na svoje grudi jadnog sirotana! Za njega nema mesta na svetu! Proganjaju ga! Majčice! Sažali se na svoje bolesno dete.” (Nikolaj Gogolj)
AUTOR: Dragan Matić  (vojvodinakafe.rs)
Izvor:ruskidom.rs

_______________________________________________________________________________

Mrtve duše

Mrtve duše (rus. Мёртвые души) je roman Nikolaja Vasiljeviča Gogolja objavljen 1842. godine. Ubraja se u jedno od najpoznatijih dela ruske književnosti 19. veka.

200px-Dead_Souls_(novel)_Nikolai_Gogol_1842_title_page

Prvo izdanje iz 1842.

Sam Gogolj je zamislio delo kao epsku poemu u prozi i kao prvi deo trilogije koju nikada nije završio. Drugi deo koji je navodno bio napisao, uništio je neposredno pred smrt. Iako se roman završava u sred rečenice (poput Sternovog Sentimentalnog putovanja), smatra se da je delo kompletno u svojoj postojećoj formi.

Naziv dela
U Rusiji je pre reforme o emancipaciji kmetstva iz 1861. godine vlastelinima bilo dozvoljeno da poseduju seljake (kmetove) koji će im obrađivati zemlju. Oni su smatrani vlasništvom vlastelina koji su ih mogli kupovati, prodavati, zalagati kao bilo koji komad lične svojine.

Kao merna jedinica za seljake korišćena je reč „duša“, na primer, “ šest seljačkih duša“.

Radnja romana zasnovana je na „mrtvim dušama“ (tj. mrtvim seljacima) koje se u državnim spisima i dalje vode kao žive. Na drugom planu, naziv dela se odnosi i na mrtve duše Gogoljevih junaka.

Izvor:sr.wikipedia.org

__________________________________________________________________________________

 Priredio: Bora*S

NEVEROVATNA TATJANA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Kako je ovo uradila?!

Tatjana, foto 1Proslavila se kada je pre nekoliko godina nastupila u ukrajinskom šou-programu za talente, a akrobatske veštine Tatjane Kundik na užetu su, na gostovanju u Francuskoj, prisutne ostavile bez daha kada je Ukrajinka izvadila stolicu i sela na nju dok je balansirala na užetu.

Tatjana je pre devet godina završila studije za cirkuske umetnosti u Kijevu, a svoj raskošni talenat ne traći ni sekunda.

Kako vreme prolazi, sve više unapređuje svoju tačku, ali niko nije mogao da poveruje u ono što je uradila u Francuskoj.

Tatjana, foto 2Atraktivna akrobatkinja se pre mesec dana odazvala pozivu i nasupila u čuvenom francuskom šouu „Le plus grand cabaret du monde“.
Iskolačene oči i razjapljena usta na licima prisutnih najbolji su pokazatelj raskošnog talenta 29-godišnje Ukrajinke.

Neverovatna Tatjana Kundik


Izvor:rts.rs

_____________________________________________________________________________________________________

 

MAGIČNA MESTA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Iako svi želimo da jednom u životu posetimo znamenitosti poput Ajfelove kule ili Koloseuma, nešto magično nalazi se i u istraživanju onih mesta kroz koje nije prošlo tako mnogo ljudi. Predstavljamo vam 15 upravo takvih destinacija.

1. Les Jardins suspendus de Marqueyssac (Francuska)

Ova neponovljiva bašta je svakog četvrtka tokom letnjih meseci otvorena noću i osvetljena hiljadama sveća.

Les-Jardins-suspendus-de-Marqueyssac-660x329

2. Imanje Quinta da Regaleira (Portugal)

Imanje koje se nalazi u blizini istorijskog centra Sintre zaštićeno je od strane UNESCO-a, i između ostalog sadrži ogroman lavirint, kao i čak 27 metara dubok bunar.

Quinta-da-Regaleira-660x440

Quinta-da-Regaleira1-660x438

3. Most Bastei (Nemačka)

Na Lužičkoj gori, planinskom vencu koji se nalazi između Nemačke i Češke, podignut je ovaj predivan kameni most.

Bastei-660x495

4. Kapadokija (Turska)

Istorijska regija u centralnoj Anadoliji najpoznatija je po pejzažu koji zaista podseća na površinu meseca.

Kapadokija-660x425

5. Popeye naselje (Malta)

Naselje koje je prvobitno izgrađeno kao set za mjuzikl Popeye iz 1980. godine, sada je otvoreno kao muzej i zabavni park za celu porodicu.

Popeye--660x440

6. Planina Ai-Petry (Ukrajina)

Spektakularan pogled koji se proteže preko grada sve do mora nalazi se u blizini Tvrđave Čembalo.

Ai-Petry-660x439

7. Le Mont Saint-Michel (Francuska)

Mesto koje je mnogim piscima služilo kao inspiracija, Mont Saint-Michel je takođe zaštićen od strane UNESCO-a.

Le-Mont-Saint-Michel-660x438

8. Kamene grobnice u Miri (Turska)

Iako mnogi veruju da Deda Mraz ne postoji, istina je da postoji ličnost prema kojoj je mit o njemu nastao. Naime, u pitanju je Sveti Nikola koji nije došao sa Severnog pola, već je živeo pod vrelim Likijskim suncem kao Biskup iz Mire, a tamo se danas nalazi crkva koja mu je posvećena.

Kamene-grobnice-u-Miri-660x439

9. Plava laguna (Island)

Gotovo magična plava laguna mora biti jedno od najsavršenijih mesta za kupanje na svetu.

Plava-laguna-660x412

10. Oaza Huakačina (Peru)

Oaza koja izgleda kao iz bajke ima čak i mogućnost iznajmljivanja opreme za vožnju borda po pesku.

Oaza-Huakačina-660x493

11. Pamukale (Turska)

Kompleks jedinstvenih mineralnih izvora ima neobičan oblik bazena koji se nastavljaju u obliku terasica, a najlepša stvar u vezi sa njim je što je otvoreno za kupanje.

Pamukale-660x437

12. Fes (Maroko)

Grad u severnom Maroku kao zaštitni znak ima plavu keramiku koja se ovde proizvodi, a u njemu se nalazi i najstarije mesto za proizvodnju kože na svetu.

Fes-660x440

13. Taormina (Italija)

Prelep grad pun rimskih ruševina nalazi se na ostvru Sicilija u Italiji, i to na samom vrhu najvišeg vulkana u Evropi.

Taormina-660x495

14. Dolina Kadiša (Liban)

Jedna od najznačajnijih ranih hrišćanskih naseobina na svetu, ovo mesto je pod zaštitom UNESCO-a zbog svojih manastira, a nalazi se u severnom Libanu.

Dolina-Kadiša-660x381

15. Kraljevska Aleksandrijska biblioteka (Egipat)

Tragično nastradala najveća biblioteka antičnog sveta sada ima velelepni muzej u svoju čast.

Aleksandrijska-biblioteka-660x451

Izvor: citymagazine.rs

_____________________________________________________________________________________________________

TUNEL LJUBAVI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________

Evo još jedne destinacije za zaljubljene  parove!

tunel4 tunel3 “Tunel ljubavi”, koji se nalazi u Ukrajini, postao je jedan od najromantičnijih mesta na planeti Zemlji.

Ovaj tunel je, ustvari, deo privatne železnice kojom se do jedne fabrike dostavljaju drva.

Ali kada drveće koje je iznad šina olista u proleće, formira se pravi tunel koji oduzima dah, te ga je lokalno stanovništvo prozvalo “Tunelom ljubavi”.

________________________________________________________________________________________________________________________________________

tunel1tunel2tunel5tunel6


________________________________________________________________________________________________________________________________________

Izvor:lepotaizdravlje.rs