TAJNA OBLIKOVANIH GLAVA…

tamoiovde-logo

 Naučnici otkrili šokantnu tajnu ispod glava na Uskršnjim ostrvima!

Arheološki tim je pažljivim iskopavanjem dve džinovske glave na Uskršnjem ostrvu, otkrio da one imaju i tela koja se protežu nekoliko metara u dubinu, prenosi “Dejli mejl”.

kipovi-uskrsnje-ostrvo-BalkansPress.com_800Na Uskršnjem ostrvu, poznatom i kao Rapa Nui, ima oko 1.000 takozvanih moai statua, za koje je javnost do sada verovala da se radi samo o oblikovanim glavama i delimičnim torzoom.

Međutim, nedavno su arheolozi koji se u okviru projekta “Easter Island Statue Project” (EISP) bave proučavanjem zagonetnog lokaliteta, iskopali celi torzo sa rukama.

easter-island-statue-bodies-21Naš tim je otkrio torzo dve statue, visine sedam metara. Stotine, možda i hiljade posetilaca ostrva je bilo zapanjeno kada su videli da ove statue imaju i telo. Međutim, ono što je još važnije, jeste to što smo otkrili važne stvari o tehnikama drevnog graditeljstva na Rapa Nuiji”, izjavila je direktorka projekta Džo-En van Tilburg.

Ono što su oni, između ostalog, otkrili jeste da su moai statue podignute baš na tim mestima i da stoje na kamenim postoljima, te da je u njihovoj obradi korišćeno više različitih kamenih alatki, kamenja i konopaca.

Takođe su otkrili i da su u temelju statua bile izbušene rupe u koje su uglavljena debla sa konopcima kojima su statue podizane u vertikalni položaj.

easter-island-statue-bodies-2Pronašli smo velike količine crvenog pigmenta koje su možda korišćene za bojenje statua. Konačno, pronašli smo i urezani znak na jednom postolju koji verovatno predstavlja kanu.

Na leđima statua se nalaze brojni petroglifi (crteži na kamenu), koji takođe predstavljaju polinezijski kanu ili vaku. Pretpostavljamo da postoji jaka veza između tih simbola i identiteta tvorca statue, ili onih kojima je ona pripadala”, rekla je Van Tilburgova.

Za Moai statue, koje su i zaštitni znak zabačenog Uskršnjeg ostrva, nije najjasnije ko ih je, kada i zašto izgradio, ali se pretpostavlja da su stare između 400 i 1000 godina.

Uskršnje ostrvo je otkriveno 1722. godine, a 1888. pridodato je Čileu kao najbližoj državi

(Izvor: :balkanspress.com/Family.rs)

_____________________________________________________________________________________

DEO DUŠE NA DELU KOŽE…

tamoiovde-logo

Tetovaža prepuna iznenađenja

Kod Džeja Fristajla, samoukog alternativnog umetnika iz Amsterdama, dolazi se po tetovažu za koju ni klijent ni Džej, čak ni kada je polovina slike gotova, ne znaju kako će izgledati na kraju!

Tetovaža-f1Najveći broj onih koji odluče da se tetoviraju u salon dolaze sa precizno osmišljenim crtežom ili tekstom. Kod Džeja Fristajla, alternativnog umetnika koji se bavi tetoviranjem dolazi se po tetovažu za koju ni klijent ni Džej ne znaju kako će izgledati na kraju!

Novinarka onlajn izdanja britanskog Dejli mejla, Deni, napisala je članak o Džeju koji je izazvao veliko interesovanje.

Ubrzo je Džej pozvao Deni u studio da bi „odnela deo njegove umetnosti“, na šta je ona pristala, piše portal tattoodo.com.

Jedinstven stil tetoviranja po kojem je ovaj mladić poznat podrazumeva da novinarka ima veoma malo uticaja na ishod.

Tetovaža-f4„Pregovori“ o izgledu tetovaže trajali su nekoliko sati, tokom kojih je Džej od Deni tražio da mu objasni šta sve ne bi moglo da dođe u obzir. Potom je usledila šestočasovna sesija tetoviranja.

Jedna od Deninih želja bila je da se na njenom telu nađu pink orhideje i to što prirodnijeg izgleda, ništa tačkasto.

Tokom sesije, u bilo kom trenutku, svaki klijent Džeja Fristajla može da reaguje ukoliko mu se ne dopada motiv.

Tako je i u ovom slučaju za Deni bilo neprihvatljivo da se tetovaža prostire od ramena do kuka.

Tetovaža-f2Iskustvo nanošenja trajne slike na telo, a da je pritom krajnji dizajn nepoznat, mlada novinarka opisuje kao „emocionalni rolekoster“ i priznaje da je bilo traumatično, ali da se ne kaje.

„Ponosna sam što imam njegovu umetnost na svojoj koži, jer je osećaj upravo takav – kao umetnost na koži i to namerno. Ne osećam se kao komad papira, imam utisak da me je Džej proučio pažljivo i savesno i posle toga stvorio nešto neverovatno“, objasnila je Deni.

Tetovaža-f3Džonatan Džej Fristajl je tatu umetnik iz Amsterdama. Rođen je u Južnoj Africi, kineskog je porekla i specijalista je za tetovaže „fjužn stila“, koji karakteriše spoj geometrijskih oblika, tačkaste tehnike (poentilizam), realizma, apstraktnog i nalik na akvarel.

Ovaj umetnik sve je sam naučio, a rezultat je nekonvencionalni stil i tehnika koji karakterišu njegov rad.

Moto koji prema rečima poznavalaca savršeno opisuje njegov stil je „Dajte mi deo kože i daću vam deo svoje duše“.
Izvor: rts.rs

_________________________________________________________________________________________

SVET JE OTIŠAO DOĐAVOLA…

tamoiovde-logo

DEJVID BELAMI, NAJPOZNATIJI PRIRODNJAK

Evo zašto je sa javne scene uklonjen najpoznatiji prirodnjak Dejvid Belami

Sinonim mnogim generacijama za prirodnjaka Dejvid Belami volšebno je nestao sa malih ekrana. Pročitajte zašto.

Ja sam najsrećniji čovek na svetu. U braku sam 57 godina sa najdivnijom ženom, proputovao sam planetu, stajao sam na vrhu sveta, snimio preko 400 emisija i proživeo jedan od najčudesnijih života„, kaže Dejvid Belami u opširnom intervjuu za britanski „Daily Mail“.

dejvid_belamiIako je prošle nedelje napunio 80 godina, Belami, čovek čije su TV emisije obeležile detinjstva brojnih generacija i sa ovih prostora, deluje živahno i sveže, pun optimizma.

Danas živi povučeno sa suprugom Rouzmeri u sred nedođije u Okrugu Daram, ima petoro dece (četvoro usvojene) i devetoro unučića – „svi su različitih boja“.

Radosno priča o brojnim temama, od Boga (Važno je da imate nešto za šta ćete da se zakačite), preko ljubavi prema baletu (Da li znate da sam napisao balet koji je izvođen šest puta?) do brade (Nikada, nikada u životu se nisam obrijao) i omiljenim spido kupaćim gaćama (Moja deca ih mrze, ali ja ne mogu da nosim ništa što mi landara oko nogu).

Međutim, osmeh sa lica nestane kada se pomenu klimatske promene i sukob koji je nastao 2004. kada je, kontrirajući naučnoj konvenciji i javnom mnenju, globalno zagrevanje koje je stvorio čovek odbacio kao „besmislicu“.

„Od tog trenutka nisam bio poželjan na BBC-u. Zaledili su me jer nisam verovao u globalno zagrevanje. Moja karijera je presušila. Izbacili su me iz grupa za očuvanje prirodne sredine i pljuvali po Londonu.
A najgore od svega je što sam dobio pismo u kome je stajalo ‘Dejvid Belami je pedofil jer ne veruje u globalno zagrevanje i ubija našu decu’.

„A sve to je glupost. Poslednjih 16 godina temperature su u padu, ugljen-dioksid u porastu, usevi su postali zeleniji i brže rastu. Mnogo toga smo uradili da uništimo planetu, ali čovek nije izazivač globalnog zagrevanja”.

Na vrhuncu svoje karijere, osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, Dejvid je stizao svuda – virio je između palminih grana, krčio put kroz džungle i izgovarao divne monologe praćene gestikuliranjem nemirnih ruku.
„Nikada nisam koristio scenario. Nisam imao ekipu koja je šest meseci sedela na drveću da bi napravila snimak. Samo sam pričao bez prestanka. Bilo je divno“.

Svoj 50. rođendan proveo je u zatvoru u Tasmaniji pošto je blokirao reku Frenklin u znak protesta protiv planirane izgradnje brane.
Godine 1996. je govorio javno protiv farmi vetrenjača (jer ne funkcionišu) i kaže da je to bio početak njegovog kraja.
„Od tada više nisam bio poželjan na BBC-u.“

A sve je kulminiralo njegovim komentarima o zagrevanju 2004. Konačan udarac dobio je kada je smenjen sa mesta predsednika Kraljevskog društva za divlje životinje.

„Radio sam sa njima 52 godine, a kada su me smenili nisu imali obraza da mi to kažu u lice, nego sam saznao preko novina.“
„I dalje tvrdim da je cela ta priča oko zagrevanja koještarija. I nisam usamljen u tome.
Ali, ne žalim ni za čim. Kad sam bio na BBC-u mogao sam da kažem sve što sam hteo. Danas to više ne možete. Svet je otišao dođavola.“

Uprkos dugogodišnjoj pauzi ljudi ga i dalje prepoznaju. „Ne mogu da uđem u voz ili avion a da mi neko ne priđe i ne kaže, ‘Dejvid Belami! Nismo Vas videli dugo na TV-u – mislili smo da ste mrtvi!“

Da li ikada žali što je bio bez dlake na jeziku i što je to uticalo na njegov imidž i popularnost?

„Apsolutno ne! Koga briga što su me stavili u zapećak? I dalje mogu da pričam sa svojim cvećem koje divno napreduje i kaže mi, ‘Hvala ti, Dejvide!’“, kaže Belami.


( B92)
 Izvor:balkanspress.com

_________________________________________________________________________________

NAJBOLJI POSAO NA SVETU…

tamoiovde-logo

Plaćena da putuje i uživa

Većina ljudi radi i štedi novac kako bi otišla na godišnji odmor, ali za Rijanon Tejlor  to je posao. 

PutovanjaOna putuje svetom i ocenjuje najbolje hotele, krevete, bazene i usluge.

Ova 29-godišnja lepotica ima 12.000 pratilaca na Instagramu gde postavlja fotografije sa svojih putovanja, uključujući izglede soba, hotela i hrane koju jede.

Proputovala je svet i o svemu je pisala.

Dok joj mnogi hoteli plaćaju da odsedne i dâ im ocenu, većina plati i za njene profesionalne fotografije, piše Dejli mejl.

Putovanja 1Novac zarađuje i od kompanija koje prodaju artikle za putovanja, poput kofera i kupaćih kostima, koje reklamira na svom Instagramu.

„Ovim poslom se bavim sedam godina i odveo me je u sve krajeve sveta. Imala sam priliku da probam najbolju pitu u hotelu u Majamiju koju možete naručiti u sobi u ponoć, da se kupam u najboljim bazenima u Los Anđelesu i Hongkongu.

Putovanja 2Pre godinu dana počela sam da pišem i blog o svemu što sam videla i obišla“, rekla je lepa Australijanka koja živi u Melburnu.

U svojim izveštajima ona navodi sve: dizajn, kuhinju, lokaciju, atmosferu, udobnost, etički stav i cene.

Putovanja 3„Hotelima osiguram i komercijalne fotografije koje mogu da iskoriste i u sopstvene svrhe“, dodala je.

Do sada je proputovala gotovo ceo svet od Indonezije do Amerike i Meksika, a ove godine planira da poseti hotele u Australiji, Novom Zelandu, Aziji i Indiji.

Putovanja 4Izvor: rts.rs

___________________________________________________________________________________________________

TOLIKO RAZLIČITE…

tamoiovde-logoOne su bliznakinje?!

Jedna ima ravnu riđu kosu, izrazito svetao ten i plave oči, dok druga ima bujne lokne, taman ten, kosu i oči.

Bliznakinje

Lusi i Marija

Ipak, iako izgleda neverovatno, one su sestre i to bliznakinje.

Devojčice su rođene potpuno različite zbog svojih roditelja. Naime, njihova majka Dona je polu-Jamajkanka, a njihov otac Vins je belac.

Bliznakinje Lusi i Marija Ajlmer rođene su u januaru 1997. godine, piše Dejli mejl.

Njihova majka je bila i više nego začuđena kada ih je prvi put ugledala, jer ništa na njenim dotadašnjim pregledima nije ukazivalo na različite boje kože devojčica.

Bliznakinje 1

Porodica Ajlmer

„Nije imala pojma da smo toliko različite i kada nas je videla u rukama babice ostala je bez teksta“, kaže Lusi, devojčica sa riđom, ravnom kosom.

Nedugo nakon Lusinog i Marijinog rođenja, njihovi roditelji su se razveli, a bliznakinje imaju još troje braća i sestara.

„Naša braća i sestre imaju boju kože koja je nešto između Marijine i moje. Mi smo na različitim krajevima spektra boja, a oni su negde između“, šali se Lusi.

Bliznakinje 2„Niko nam ne veruje da smo bliznakinje. Čak i kad se slično oblačimo i dalje nimalo ne ličimo.

Neki prijatelji su nam čak tražili i krštenicu da im dokažemo da smo sestre“, kaže Lusi i dodaje da one ne mogu ni da pomisle da kao drugi blizanci glume jedna drugu i zbunjuju ljude.

Čak su i njihova interesovanja potpuno različita: Lusi studira nauku i umetnost, dok Marija studira pravo.

Bliznakinje 3

Lusi i Marija sa majkom, braćom i sestrom

Takođe, tamnokosa tinejdžerka je slobodnija i druželjubivija, dok je Lusi veoma stidljiva.
Izvor:rts.rs

_____________________________________________________________________________________________

I SLONOVI TO ZNAJU…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

tamoiovde-logo

Razmišljanja jednog slona

Imam četiri noge, surlu i veliki mozak. On je često nepoznanica i za mene samog, a kamoli za ljude.

254477-lola

Foto: 24 sata

Ljudi misle da mi, slonovi, nemamo svest.

Nisam siguran za ostale vrste ali ako, osim što vidim, čujem, takođe i osećam bol, ljubav, tugu, zadovoljstvo – onda mora biti da sam sličan čoveku.Kada krdo afričkih slonova naiđe na groblje pripadnika svoje vrste, svi – od najvećeg, do najmanjeg – kleknu i plaču. Da li si to znao, čoveče? Za razliku od njega, koji veruje u Boga izvan sebe i u sebi, ja obožavam Majku Prirodu.

Majka Priroda poklonila je nama, slonovima, široke savane i bujne prašume, po kojima smo  lutali celog života. Nismo imali neprijatelja sve dok se nije pojavio čovek. Prvo je poubijao naše pretke, mamute. Oprostili smo mu, i nastavili život kao da rata nije ni bilo. Ali, mali čovek se osilio: počeo je da krči šume i gradi naselja na našoj teritoriji. Nekad su se ta prostranstva činila beskrajnim. Iz generacije u generaciju, naš životni prostor se sve više sužavao.

I opet smo mu oprostili.

Čoveku ni to nije bilo dovoljno. Sit i dokon, iz zabave je počeo da ubija naše afričke rođake, samo da bi se slikao pored njihovih leševa i izvadio im kljove od kojih je kasnije pravio ukrasne predmete.

Kada krdo afričkih slonova naiđe na groblje pripadnika svoje vrste, svi – od najvećeg, do najmanjeg – kleknu i plaču.

 Da li si to znao, čoveče?

 

Kada lavovi, leopardi ili hijene zgrabe naše mladunče, borimo se za njegov život.

Dok slon umire od starosti ili bolesti, stojimo pored njega, pazeći da smrt protekne dostojanstveno. Svojim telima ga branimo od gladnih napasnika. Kada mu se duša spoji sa Majkom Prirodom, svako od nas ga dodirne u znak poslednjeg pozdrava.

Ako ljudi otmu naše mladunce, izgazimo im useve i porušimo kuće. Ne činimo to iz obesti niti iz mržnje, samo tražimo da nam se vrati ono što je naše.

Pamtim svoje detinjstvo, kada sam se surlom držao za majčin rep. Roditelji su skoro dve godine čekali da dođem na ovaj svet. Zatim su me odveli na još gore mesto – u zoološki vrt. Strpali su me u samicu, u kojoj sam imao tek toliko mesta da mogu da se okrenem. Zime sam provodio zatvoren u tom skučenom prostoru, udarajući glavom o zid i željno iščekujući proleće kada bi me puštali napolje.Kao najmlađi u krdu, uživao sam sve privilegije. Na lestivici hijerarhije bio sam beznačajan, ali sam, po slonovskim zakonima, bio predodređen da jednog dana postanem vođa.

I bilo bi tako, da me nisu oteli ljudi. Ubili su moju majku, koja je sa mnom mirno brstila lišće. Mene su odveli u cirkus, u kome sam proveo narednih dvadeset godina. Dali su mi ime «Ganeš», po ljudskom božanstvu, i morao sam da naučim kako da stojim na jednoj nozi, trčim u krug, trpim da se ljuljaju na mojoj surli… Sve zarad ljudske zabave. Ako ne bih slušao, dobijao sam batine. Nisu bolele. Moja koža je debela i otporna na udarce, ali mi je srce ranjivo. Ponekad su me krotili električnom palicom. Shvatio sam da, ukoliko hoću da preživim, moram da pretrpim i sačekam svoj trenutak.

Nisam imao nijednog prijatelja. Pokušavao sam da navedem svog krotitelja da mi se barem osmehne ili kaže neku toplu reč. On je bio sićušan čovek a prema meni se ponašao kao Kralj slonova. Nisam to više mogao da podnesem i, jednog dana, zatrčao sam se na njega, oborio ga na zemlju i pritisnuo svojom nogom. Nisam imao nameru da ga ubijem; to, jednostavno, nije u slonovskoj prirodi, ali… potpuno sam izgubio kontrolu nad svojim postupcima.

Zatim su me odveli na još gore mesto – u zoološki vrt. Strpali su me u samicu, u kojoj sam imao tek toliko mesta da mogu da se okrenem.

Zime sam provodio zatvoren u tom skučenom prostoru, udarajući glavom o zid i željno iščekujući proleće kada bi me puštali napolje.

 

Zime, proleća, leta, jeseni… pa opet zime… Već petnaest ih je prošlo, a moj život tapka u mestu, ograničenom zidovima i barijerama koje ne mogu ukloniti. Jedna noga mi otečena, izranavljena i bolna, jer, u toku hladnih dana, provedenih u samici, stojim u sopstvenom urinu. Niko nije došao da mi ublaži svrab i bol. Kupaju me retko, a ja tada pozavidim mojim afričkim i azijskim rođacima na valjanju u blatu i tuširanju mlazevima rečne vode. U proleće, kada izađem na parče slobode, vezan lancem za otečenu nogu, posetioci me maze po surli i nude mi svakojaku hranu. Uzimam. Ne zato što sam gladan, već zato što sam željan društva. Prepoznajem lica koja sam viđao i ranije, sećam se svakog, ko mi se osmehnuo. Pamtim. Beležim u svojoj glavi. Primećujem da ni svi ljudi, kao i slonovi, nisu isti. Neki me vole, neki me se plaše… Ali, niko me ne razume.Većina njih misli da se prijateljstvo slona kupuje šakom kikirikija. Mnogima se moje ljuljanje levo-desno i napred-nazad čini kao izraz raspoloženja. Ja, zapravo, na taj način ublažavam stres i bolove u nozi.

Sad sam na polovini svog slonovskog veka. No, slutim da neću izdržati toliko dugo. Živim u centru grada, punom buke i izduvnih gasova. Tuku i ovde, lome mi želju za životom. Jednog dana, noge će me izdati i ležaću, sasvim sam, do poslednjeg izdisaja.

Dok slon umire od starosti ili bolesti, celo krdo stoji pored njega, pazeći da smrt protekne dostojanstveno. Da li si to znao, čoveče?

Kada mi se duša bude spojila sa Majkom Prirodom, ko će me dodirnuti u znak poslednjeg pozdrava?

Milka Knežević Ivašković /feniks.org.rs/ ___________________________________________________________________________________________

Krdo tužnih slonova okupilo se oko beživotnog tela mladunčeta koje je uginulo zbog srčane mane, u zoo vrtu Helabrun u Minhenu…

___________________________________________________________________________________________

Susret slonice sa pripadnikom svoje vrste nakon 37 godina milaSlonica Mila, stara 41 godinu, prvi put je srela drugog pripadnika svoje vrste nakon punih 37 godina, pošto je tri decenije živela u cirkusu kao jedini slon, a nakon toga samovala u Zoološkom vrtu grada Frenklina, na Novom Zelandu, prenosi „Dejli mejl“.

Susret je bio dirljiv: nežan zagrljaj surlama preko metalne ograde.

Kako stručnjaci za slonove kažu, trljanje i preplitanje surli predstavlja uobičajen način komunikacije među afričkim slonovima, pri čemu važnu ulogu igra i njihovo vrlo razvijeno čulo mirisa.

Pored neveselog boravka u cirkusu, Milin život je obeležio i tragični incident. Slonica je, naime, 2012. nesrećnim slučajem zgnječila čuvarku kojoj je bila veoma privržena i koja se zalagala da se velika životinja vrati među pripadnike sopstvene vrste.

Ova tragedije je, međutim, zoološki vrt Frenklina navela da pokrene akciju prikupljanja novca za Milino premeštanje u drugi zoo vrt, u kom bi bila okružena slonovima, a ne samo ljudima.

Prikupljen je 1,5 milion dolara, dovoljno da slonica bude premještena u Zoološki vrt San Dijega u SAD, koji ima šest afričkih i indijskih slonova, starih od 33 do 49 godina.

Drugim rečima, pravi drugari za Milu, a pošto je Meri vođa ovog malog krda, čuvari su procenili da će upoznavanje sa njom predstavljati najbolji prvi korak za uvođenje Mile u društvo.

 (blic.rs)

__________________________________________________________________________________________________________

I slonovi teše jedni druge

Slonovi ne samo da prepoznaju kada su članovi njihove grupe pod stresom, već teše jedni druge i to dodirima i cvrkutavim zvucima.

360600_slonovi1-rojters_f

Svi za jednog, jedan za sve. I slonovi to znaju.

Empatija i uteha su retke među životinjama.

Samo psi, šimpanze i ljudi imaju ove osobine. Ali, istraživači sa Tajlanda, koji su izučavali azijske slonove, uočili su da i slonovi mogu da se pridruže ovoj grupi.

Kada jedan slon pokaže znake stresa, drugi se skupe oko njega kako bi mu dali svoju podršku. Ostali slonovi stavljaju delove tela u usta slona kome je teško, ispuštaju određene zvuke, dodiruju genitalije napaćenog (ali ne na taj način)…

 „Dodirivanjem genitalija, slonovi se identifikuju, a na taj način slonovi uoče probleme u ponašanju drugog slona“, rekao je jedan od koautora studije.

  Ova saznanja, kažu naučnici, mogu pomoći u očuvanju slonova, kao i približavanju prirodnog staništa čoveka i slona.

___________________________________________________________________________________________

 

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

MISTERIOZNO USISAVANJE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Ogromna rupa koja se prošlog leta otvorila u zemlji u gradu Asamšn Periš (Assumption Parish) u Luizijani doslovno guta drveće i izbacuje toksične gasove šireći se močvarom na jugozapadu ove američke savezne države, piše Daily Mail.

TamoiOvde-0614007.74Rupa dubine 120 metara, je navodno, nastala probijanjem prirodnog gasa na površinu, a od prvog dana predstavlja veliki problem za stanovnike okolnog područja.

Robert Man, profesor s Univerziteta u Luizijani uputio je guverneru ove države pismo u kojem ga pozva da se institucije aktiviraju i pomognu lokalnom stanovništvu koje se svako jutro budi u sve zagađenijem prirodnom okruženju. (trojka.rs)

***

Zvaničnici Asampšen Periša u Luizijani objavili su snimak na kojem se vidi kako je rupa u močvarnoj oblasti, veličine 10 hektara, progutala drveće za nekoliko sekundi.

slikacitava.phplujzijanaViše od godinu dana nadležni su pratili kako se vrtača širi i guta zemlju, močvaru, preti kućama. Rupa, otkrivena 3. avgusta 2012, narasla je za godinu dana na 10 hektara, a za 350 stanovnika male parohije evakuacija je sve izvjesnija, jer se vrtača širi i dalje.

Američki mediji prenose tvrdnje lokalnih vlasti da je rupa nastala nakon urušavanja podzemne pećine, oko 65 kilometara južno od Baton Ruža, pretvarajući zemljište u tečno blato.

Džon Bodro, direktor za vanredne situacije parohije, primetio je mehuriće na površini i počeo da snima, da bi uskoro uhvatio trenutak kada je drveće povučeno u vodu.

Država Luizijana je početkom meseca najavila tužbu protiv „Teksas Brin LLC“ zbog zagađenja i velike rupe za koju zvaničnici Asampšen Periša kažu da je uzrokovana kolapsom slane pećine, koju je eksploatisala ta kompanija.(glassrpske.com)

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

FENOMEN(ALNO) U PUSTINJI…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________

SLUČAJNO NAPRAVLJENO ČUDO U PUSTINJI

Možda vas ova slika podseća na prizor s druge planete ili naučnofantastičnog filma.

cudo u pustinji_1373913756_670x0

Foto: Flickr

 Međutim, reč je o sasvim slučajno nastalom fenomenu usred pustinje Nevada.

 Gejzir Flaj, malo poznata atrakcija Nevade, nalazi se u Gerlahu i slučajno je nastao tokom bušenja tla 1916. Geotermalni mlaz vode našao je “tanko” mesto i izbio na površinu šezdesetih godina prošlog veka.


Tokom godina, rastvoreni minerali stvorili su neku vrstu fontane iz koje voda izbija i do pet metara u vazduh.

Gejzir ima nekoliko terasa koje se razlivaju u 30 do 40 bazena na oko 30 hektara. Oni formiraju specifičan ekosistem sa malim ribama i pticama poput labudova koji uživaju u blagodtetima gejzira.

Boje duge potiču od raznih minerala iz vode koji reaguju s kiseonikom iz vazduha. Prekriven je i termofilnim algama, mikroorganizmima tolerantnim na visoke temperature.

Gejzir Flaj nalazi se na privatnom zemljištu i ograđen velikom bodljikavom žicom sa visokom kapijom. Retko se otvara za javnost, ali se može videti s puta.

U ovoj oblasti postoje još dva gejzira, nastala na sličan način kao Flaj.

Prvi je visok oko jednog metra i izgledom podseća na mali vulkan. Drugi je u obliku kupe i slične veličine kao Flaj.

Svi oni neprekidno rastu.


Izvor:nadlanu.com, B92, Daily Mail

NAROD KOJI KOMUNICIRA ZVIŽDANJEM…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Ako vam nisu išli od ruke jezici u osnovnoj i srednjoj školi, onda razmislite o učenju jezika stanovnika španskog ostrva La Gomera.

176786434351d5d2d86c251959670131_orig

Foto: YouTube

 Uprkos protestima, svaka  osnovna škola na Kanarskim ostrvima ima predmet Silbo jezik, koji je zapravo arhaični način komunikacije zviždanjem.


Njim su se služile čitave zajednice u 16. i 17. veku.

  Jezik se sastoji od samo dva do četiri samoglasnika i četiri suglasnika, a sve “reči” su zvižduci.

  Pedesetih godina prošlog veka počeo je pad upotrebe ovog jezika i do kraja 20. veka, gotovo je izumro.

Međutim, Silbo je pod zvaničnom zaštitom države kao primer “jedinstvenog kulturnog nasleđa”.

Potiče iz starije verzije jezika koji se zvao Silbo Gomero (“Gomersko zviždanje”) .

Jezik koji je koristio starosedelački narod Gvanče bio je u upotrebi mnogo pre nego što će ostrva oko Pirinejskog poluostrva naseliti Španci.

Naučnici veruju da Gvanči potiču sa Severa Afrike, ali je danas Silbo španski u žvizducima.

Zanimljivo je da Silbo nije jedini jezik zviždanja. Sličnim jezikom služe se i stanovnici grčkog ostrva Evia, građani Kuskoja na istoku Turske i u jednom gradu na Francuskim Pirinejima.

Apel za očuvanje ovog neobičnog jezika dočekan je s pomešanim emocijama. Mnogi ljudi smatraju da od njega nema nikakve koristi, ali ga deca ipak uče u školama.

Sada je ponovo ugrožen, jer ekonomska kriza u Španiji može dovesti do smanjivanja broja predmeta u školama.

 Izvor:b92.net| Daily Mail

____________________________________________________________________________________________

TRI SAZNANJA O PČELAMA…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________________

PĆELE I CVEĆE KOMUNICIRAJU PUTEM ELEKTRICITETA 

01-pcela_620x0Pčele i cveće komuniciraju zahvaljujući elektricitetu, trvde britanski naučnici u studiji koju je objavio časopis „Science Express“.

 Naime, cveće emituje slabo električno polje koje insektima zaprašivačima signalizira prisustvo nektara.

„Kada se pčela približi cvetu, vidljiva su zrnca polena koja skaču na nju pre nego što se spusti na biljku. To je začuđujuće“, kaže vođa istraživanja Danijel Robert sa univerziteta u Bristolu.

On objašnjava da je taj fenomen rezultat razlike u električnom naboju biljke i insekta.

Pčela ima pozitivni naboj, dok cvet emituje slabo električno polje negativnog naboja koje deluje kao signal koji šalje pčeli.

Kada cvetu pčela dođe u posetu, on automatski gubi dobar deo svog električnog naboja. Ukoliko je cvet naelektrisan, to znači da sadrži nektar. U suprotnom, pčela dobija informaciju da je dragocena slatka tečnost potrošena i da treba da potraži drugi cvet.

„Cvet ne može da slaže insekte. U njegovom je interesu da ih ne laže. To je naša hipoteza“, navode britanski istraživači, dodajući da se još uvek ne zna kako insekt prima signal i da će to pitanje biti tema njihovog narednog istraživanja.

Da bi došli do ovog zaključka, istraživači Škole biologije Univerziteta u Bristolu posmatrali su više od 200 pčela tokom sakupljanja polena iz petunija.     Tanjug | 24. februar 2013.

KOFEIN POBOLJŠAVA MEMORIJU PČELA

pcel_620x0Kofein deluje podsticajno i na pčele, unapređujući njihovo pamćenje i čineći da bolje oprašuju biljke, pokazalo je britansko istraživanje obavljeno na Univerzitetu Njukasl.

 Pčele hranjene nektarom koji sadrži kofein, a prirodno se može naći u cvetovima kafe i nekih citrusa (grejpfruta i limuna), su tri puta bolje pamtile miris određenog cveta od onih koje su se hranile šećernim rastvorom, izveštava AFP.

Kofein je odbrambena biljna hemikalija i ima gorak ukus, pa ga britanski tim nije ni očekivao u nektaru, ali ispostavilo se da je njegova koncentracija u nektaru rečenih biljaka mala i da ne odbija pčele, već čak deluje podsticajno.

Vođa istraživanja Džerealdina Rajt napominje da je dejstvo nektara sa kofeinom na memoriju pčela zapanjujuće – tri puta više njih je pamtilo miris određenog cveta i posle 24 časa, a dva puta više posle tri dana, u odnosu na pčele hranjene šećernim rastvorom.

„Ono što smo uočili kod pčela može da objasni kako kofein deluje i na ljudski mozak i zašto mnogi vole da piju kafu kada uče“, ističe koautor studije Fil Stivenson.                                                           Tanjug | 08. mart 2013.

PČELE MOGU DA NAMIRIŠU MINE UDALJENE PET KILOMETARA

suncokret-pcela-(2)_620x0Hrvatski naučnici odgajili su posebnu vrstu pčela koja na daljini od pet kilometara može da ‘namiriše’ mine zakopane u zemlji, povezujući miris hrane s mirisom eksploziva.

Pčele su hranjene šećerom pomešanim s aromom eksploziva, a stručnjaci su proveli nekoliko godina trenirajući ih i usavršavajući tehniku pronalaženja eksploziva, piše „Jutarnji list“.

„Ideja je bila da pčele počnu da povezuju miris hrane s mirisom eksploziva. Sigurnije je, a one su brže od bilo kog psa. Druga prednost jeste da kada ne rade, proizvode vrlo ukusan med“, kazala je trener pčela, profesorka Mateja Janeš.

Projekat je započet 2007. godine na fakultetu Agronomije, a tada su pčele trenirali u velikom šatoru razapetom na livadi kraj fakulteta.

Ovu vest preneo je i britanski Daily Mail, koji navodi da je Hrvatska još uvek u procesu razminiranja jer je 680 kvadratnih kilometara teritorije prekriveno sa, kako se procenjuje, oko 90 hiljada mina zaostalih još od rata 90-ih.            Izvor:novosti.rs

Priredio: Bora*S

SVET JEDNE ŽENE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

 NI NAUČNICI SA HARVARDA NIKADA NISU VIDELI SLUČAJ KAO NJEN

Ona piše s desna na levo, naopakim slovima, tako i čita, kuca SMS poruke na telefonu, a pre nego što je prohodala, puzala je unazadTo je za njunormalno„.

news_109504

Ona je fenomen u prostornoj orijentaciji

 „Svet jedne žene doslovno je    okrenut naglavačke zbog retkog medicinskog fenomena zbog kojeg sve vidi naopako“, piše britanski „Dejli mejl“ o Užičanki Bojani Danilović (28).

  Ova radnica gradske uprave sve vidi naopako zbog izuzetno retke greške u načinu na koji njen mozak obrađuje slike, zbog čega je postala zanimljiva i svetskim medijima.

  List opisuje neobičnu svakodnevicu devojke iz Užica koja kod kuće ima poseban televizor okrenut naopako, dok ostali ukućani imaju drugi aparat.

Ona je fenomen u prostornoj orijentaciji. Piše s desna na levo, naopakim slovima, tako i čita, kuca SMS poruke na telefonu. Pre nego je prohodala, tek u trećoj godini, puzala je unazad. Do petog razreda osnovne škole nije mogla sama da ode i vrati se iz škole, zbog problema s orijentacijom.

– Meni je levo-desno, gore-dole. To nekome može da deluje čudno, ali za mene je to potpuno normalno – kaže Bojana.

Naučnici sa Instituta za tehnologiju Masačusetsa i sa Harvarda u SAD njeno stanje su opisali kao „fenomen prostorne orijentacije“.

– Rekli su mi da su videli slučajeve ljudi koji pišu onako kako ja vidim stvari, ali da nikad nisu videli slučaj poput mog – kaže Bojana Danilović.

Izvor:www.smedia.rs/foto: printscrn Daily mail

____________________________________________________________________________________________

I NEMOGUĆE, IPAK, MOGUĆE…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________________

RASTE, IAKO JE ZAPEČAĆENA VEĆ 40 GODINA !

Thriving since in a bottleJedan Britanac ući će u anale zahvaljujući neobičnom eksperimentu, kojim je pokazao da biljka može da opstane bez svežeg vazduha i vode u zapečaćenoj boci čak 40 godina.

Dejvid Latimer iz provincije Sari u Velikoj Britaniji zasadio je biljku vrste „Tradescantia“ u ogromnoj staklenoj boci 1960. godine i zapečatio je 12 godina kasnije.

Na veliko iznenađenje, ova neverovatna biljka nakon 40 godina i dalje cveta bez svežeg vazduha i vode u zapečaćenoj boci, piše Dejli mejl.

Penzionisani inženjer elektrotehnike Dejvid Latimer, ceo život se iz hobija bavi botanikom i u svojoj kolekciji ima preko 5.000 biljnih vrsta, a biljka u boci je deo eksperimenta kojim je hteo da sazna koliko dugo ova vrsta može da opstane u potpuno izolovanoj sredini.

Neobični eksperiment započeo je1960. godine kada je u četiri identične boce na isti način zasadio vrstu „Tradescantia“ i 12 godina kasnije je zapečatio.

Biljke u tri boce su nakon nekoliko meseci potpuno uvenule, a na veliko iznenađenje, jedna je preživela do danas i, što je najneverovatnije, buja i cveta kao da ima svu potrebnu negu.

Prema Latimerovim rečima biljka sama obezbeđuje vlagu, hranljive materije i kiseonik uz pomoć sunčeve svetlosti koju apsorbuje kroz staklo.

„To je sjajan primer koliko biljka može da se prilagodi i šta može da postigne u potpuno izolovanoj sredini“, rekao je Dejvid.

Flaširani primerak opstao jei napredovao usled procesa fotosinteze, uprkos tome što je odsečen od spoljašnjeg sveta.Ova biljka, prema Latimarovom objašnjenju, apsorbuje solarnu energiju danju, a vodu stvara iz listova, koji kapima proizvode i kiseonik u ciklusu, kao i ugljen-dioksid i hranljive materije.

Boca u vidu bašte stvara prostor, koji je nalik eko-sistemu u kojem biljke mogu da prežive pomoću fotosinteze i da recikliraju hranljive materije.

izvor:bijeljina.org

NAJHLADNIJE NASELJE NA SVETU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Prosečna temperatura u selu Ojmajkon u Rusiji iznosi minus 50 stepeni Celzijusa.

Ojmajkon je nahladnije mesto na svetu, pošto je u tom selu najniža izmerena temperatura iznosila čak minus 71,2 stepena.

rusija-sibir-jakutija-dete-hladno-smrzavanje-rojters-1357822363-251377

Foto: Reuters

Selo broji 500 stanovnika a naziv Ojmajkon u prevodu glasi „voda koja se ne zamrzava“, što je prilično ironično imajući u vidu ekstremno niske temperature u tom mestu tokom zime.  

Većina meštana se greje na ugalj i drva. Mnoge kuće nemaju kupatila, već poljski WC.

Biljnih kultura nema, tako da ljudi uglavnom jedu meso irvasa i konja. Jedna prodavnica u selu opskrubljuje žitelje Ojmajkona potrebnim namirnicima, prenosi Daily Mail.

Meštani se bave uzgojem irvasa, lovom i ribolovom. Lekari smatraju da je razlog zbog kojeg meštani ne pate od neuhranjenosti taj što mleko životinja koje piju sadrži mnogo mikroelemenata veoma dobrih za zdravlje.

Škole rade čak i kad su temperature ekstremno niske. Deca, zapravo, ne idu u školu samo ako se temperatura spusti ispod  -52 stepena.

Uprkos ledenoj zimi, leta u Ojmajkonu su topla. Temperature iznad 30 stepeni nisu retkost u junu, julu i avgustu.

Električna centrala zavisi od uglja, a kada se poremeti njegova dostava selu, meštani se oslanjaju na drva. U slučaju da struje nema pet sati, cevi u zgradama se smrzavaju i pucaju.

ojmiakon

Foto:.meteorete.

Niske temperature u Ojmajkonu suočavaju njegove žitelje sa nizom problema. Mastilo penkala se zamrzava pa ne mogu da pišu, naočare im se lede i lepe za lice, baterije se prazne… 

Neki od meštana tvrde da imaju običaj da kola ostavljaju upaljena ceo dan, samo da bi mogli da ih upale kad malo otopli.

Čak i da postoji mobilna telefonija u tom mestu, ona ne bi mogla da funkcioniše po tako hladnom vremenu.

Još jedan veliki problem sa kojim se meštani suočavaju su sahrane. Zbog leda koji pokrije zemlju, potrebno je i po tri dana da se iskopa rupa i sahrani pokojnik. 

Uprkos svemu tome, mnogobrojne agencije su uvrstile Ojmajkon u turističke destinacije a aranžmane nude upravo tokom zime, računajući da ima avanturista koji žele da iskuse život na minus 50 stepeni.

srb.time.mk /autor: Mirjana Pantić izvor: Novi magazin


NAJHLADNIJE DESTINACIJE NA SVETU

Zamislite samo kako je ljudima koji žive na najhladnijim mestima na svetu, gde je temperatura po nekoliko desetina stepeni ispod nule.

Vostok, AntartikVOSTOK, ANTARKTIK

Ruska istraživačka stanica nalazi se u neposrednoj blizini Južnog pola, i to na visini od oko 3.500 metara nadmorske visine.

Vostok se ubraja u jedno od najhladnijih naseljenih mesta na svetu gde je 1983. godine izmereno čak 89,2 stepeni Celzijusa ispod nule. Kako piše „Telegraf“ tu se nalazi i jezero, oko četiri kilometra ispod debelog leda.

Eureka, KanadaEUREKA, KANADA

I na severu Islanda se nalazi istraživačka stanica koja je 1947. godine osnovana kao meteorološka. Prosečna godišnja temperatura ovde iznosi oko minus 20 stepeni, a tokom zime pada i na minus 40.

Ovo mesto je vrlo primamljivo turistima, ali je putovanje veoma skupo, pa je za ovu avanturu potrebno više od dvadeset hiljada evra.

Denali, AmerikaDENALI, AMERIKA

Ovo je najviši vrh u Severnoj Americi i vrlo dugo je smatran najhladnijim mestom na celom svetu, obzirom da temperature zimi dostižu i do minus 40 stepeni.

Ipak, ovaj vrh nije naseljen i do njega je teško doći, pa u čarima pogleda sa najvišeg mesta Severne Amerike mogu da uživaju samo profesionalni planinari. Ukoliko to ipak niste, možete da uživate malo niže, u toplijem Denali nacionalnom parku.

Ulan Bator, MongolijaULAN BATOR, MONGOLIJA

Ulan Bator se nalazi u mongolskoj stepi na oko 1.300 metara visine, a turisti ga opisuju kao najhladniju prestonicu na svetu jer se temperatura tokom januara retko diže iznad minus 16 stepeni.

Svi koji se zateknu u njemu spas od hladnog vremena nalaze u Muzeju kamila i Muzeju političkog progona, kao i mongolskim manastirima.

Omjakon, RusijaOJMJAKON, RUSIJA

Oko 350 kilometara južno od arktičkog kruga smešteno je maleno selo Ojmjakon. Njegovi stanovnici se tokom zime suočavaju sa vrlo niskim temperaturama, a 1926. godine izmerena temperatura bila je 71 stepen Celzijusa ispod nule.

Od prvog susednog mesta Jakutska ovo selo je udaljeno oko 800 kilometara.

             Izvor: Z. N./superodmor.rs


priredio: Bora*S

NEVEROVATNO JE GLEDATI IH…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________

Fotografija koju gledate je obišla i oduševila svet.

U moskovskom Zoološkom vrtu, ogromni orangutan poljubio je dečaka koji je prvi namestio usne kao da ga ljubi.
Majmun je oponašajući njegovu pozu prišao staklu i poljubio ga.

Hrabri dečak je potpuno smireno “podneo” emotivni susret kroz staklo sa ovom džinovskom životinjom.

– Bilo je neverovatno gledati ih – rekla je ruska fotografkinja Olga Dmitrieva, koja je ovekovečila ovu scenu.

Priču je objavio britanski Daily Mail.

Priredio: Bora*S