Iako svi želimo da jednom u životu posetimo znamenitosti poput Ajfelove kule ili Koloseuma, nešto magično nalazi se i u istraživanju onih mesta kroz koje nije prošlo tako mnogo ljudi. Predstavljamo vam 15 upravo takvih destinacija.
1. Les Jardins suspendus de Marqueyssac (Francuska)
Ova neponovljiva bašta je svakog četvrtka tokom letnjih meseci otvorena noću i osvetljena hiljadama sveća.
2. Imanje Quinta da Regaleira (Portugal)
Imanje koje se nalazi u blizini istorijskog centra Sintre zaštićeno je od strane UNESCO-a, i između ostalog sadrži ogroman lavirint, kao i čak 27 metara dubok bunar.
3. Most Bastei (Nemačka)
Na Lužičkoj gori, planinskom vencu koji se nalazi između Nemačke i Češke, podignut je ovaj predivan kameni most.
4. Kapadokija (Turska)
Istorijska regija u centralnoj Anadoliji najpoznatija je po pejzažu koji zaista podseća na površinu meseca.
5. Popeye naselje (Malta)
Naselje koje je prvobitno izgrađeno kao set za mjuzikl Popeye iz 1980. godine, sada je otvoreno kao muzej i zabavni park za celu porodicu.
6. Planina Ai-Petry (Ukrajina)
Spektakularan pogled koji se proteže preko grada sve do mora nalazi se u blizini Tvrđave Čembalo.
7. Le Mont Saint-Michel (Francuska)
Mesto koje je mnogim piscima služilo kao inspiracija, Mont Saint-Michel je takođe zaštićen od strane UNESCO-a.
8. Kamene grobnice u Miri (Turska)
Iako mnogi veruju da Deda Mraz ne postoji, istina je da postoji ličnost prema kojoj je mit o njemu nastao. Naime, u pitanju je Sveti Nikola koji nije došao sa Severnog pola, već je živeo pod vrelim Likijskim suncem kao Biskup iz Mire, a tamo se danas nalazi crkva koja mu je posvećena.
9. Plava laguna (Island)
Gotovo magična plava laguna mora biti jedno od najsavršenijih mesta za kupanje na svetu.
10. Oaza Huakačina (Peru)
Oaza koja izgleda kao iz bajke ima čak i mogućnost iznajmljivanja opreme za vožnju borda po pesku.
11. Pamukale (Turska)
Kompleks jedinstvenih mineralnih izvora ima neobičan oblik bazena koji se nastavljaju u obliku terasica, a najlepša stvar u vezi sa njim je što je otvoreno za kupanje.
12. Fes (Maroko)
Grad u severnom Maroku kao zaštitni znak ima plavu keramiku koja se ovde proizvodi, a u njemu se nalazi i najstarije mesto za proizvodnju kože na svetu.
13. Taormina (Italija)
Prelep grad pun rimskih ruševina nalazi se na ostvru Sicilija u Italiji, i to na samom vrhu najvišeg vulkana u Evropi.
14. Dolina Kadiša (Liban)
Jedna od najznačajnijih ranih hrišćanskih naseobina na svetu, ovo mesto je pod zaštitom UNESCO-a zbog svojih manastira, a nalazi se u severnom Libanu.
15. Kraljevska Aleksandrijska biblioteka (Egipat)
Tragično nastradala najveća biblioteka antičnog sveta sada ima velelepni muzej u svoju čast.
Pre nego što pomislite da su ove fotografije proizvod nečije dosade i igranja u fotošopu – odmah ćemo vam reći da su apsolutno sve zabeležene fotoaparatima bez bilo kakvih dodavanja „specijalnih efekata“!
Neustrašive koze koje prkose gravitaciji u stanju su da se popnu na najneverovatnija mesta – visoke brane, litice, stene, ali i drveće.
Na ovoj fotografiji, koja je zabeležena u Maroku možete videti koze na stablu drveta aragana, koje je visoko i do 10 metara.
Životinje privlače plodovi stabla koji su slični maslinama.
Za njima, kozama, na ispašu, uvek idu i farmeri, ne da bi im pružali „prvu pomoć“ ukoliko padnu sa drveta, već zato što koza ne može da svari koščicu ploda, pa je posle nekog vremena ispljune.
Farmeri skupljaju vredne semenke koje se kasnije prodaju kozmetičkim kompanijama.
Kada je fotograf Paolo Seimandi posetio nacionalni park Grand Paradiso u Italiji, zamalo se nije onesvestio kada je ugledao da se sitne tačke koje je video na brani zapravo pomeraju!
Londonski naučnici su nedavno utvrdili da koze, kao i ljudi, imaju različite akcente.
Naglasak kojim će koza meketati zavisi od više faktora, a presudan je sredina u kojoj žive. Do ovog zaključka se došlo na osnovu blizanaca koji su rano odvojeni i poslati da žive u različitim sredinama.
Takođe je utvrđeno i da se akcenat menja sa godinama, ili kada koze promene svoje „društvo“, provodeći vreme u različitim grupama.
Pored koza i ljudi, različite akcente, u zavisnosti od mesta koje nastanjuju, mogu imati i slonovi, delfini i nekoliko drugih vrsta sisara.
Jedan od povoda za objavu ovog teksta je Dan primirja u Prvom svetskom ratu, koji se od ove godine praznuje 11. novembra. U državne praznike uvršten je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji („Službeni glasnik RS“, br. 92/2011 od 7. 12. 2011).
Kao još jedno- SVEDOČANSTVO O PROŠLOSTI.
Bora*S
JOŠ JEDAN NAŠ GRAD, TAMO DALEKO
Nastao je u doba Feničana, hiljadu godina pre nove ere, na samom severu Tunisa, danas je mirna luka, a početkom prošlog veka bio je „svetionik“ srpskoj vojsci
Bizerta je najseverniji i najstariji grad u Tunisu. Nastala u doba Feničana ova afrička luka je u davna vremena bila poznata i kao stecište gusara. Prolazile su kroz nju mnogi narodi i vojske: Pimljani, Arapi, Španci, Turci, Francuzi…
Početkom prošlog veka, u ovom gradu svaki četvrti stanovnik bio je Srbin. Bilo je to vreme kada se na ulicama čuo arapski, francuski i srpski jezik, čitala štampa na ćirilici, a u pozorištu gledala „Bitka na Kosovu“.
Okružena je šumama i plantažama voća, pa otuda i lokalni naziv Bizerta-zeleno u plavom, izveden iz preplitanja zelene boje okoliša s plavetnilom mora. Tunišani vole da istaknu da je najevropskija, što i nije čudo budući budući da je najduže bila pod uticajem Francuza, sve do 1963. godine, mada je Tunis proglasio nezavisnost 1956.
Za Srbe Bizerta je simbol spasa, bez nje ne bi bilo Solunskog fronta, niti onog furioznog proboja koji je doneo slobodu i kraj rata. Ipak, sve više bledi sećanje na boravak naših vojnika na severu Afrike. Retki su Srbi koji se upute na ovu stranu, mnogi radije uživaju u čarima hotelskih bazena ili kupovini suvenira.
Hleb kao nafora
Pored savremene arhitekture, širokih bulevara i gradske plaže, okružene drvoredima raskošnih palmi, jedno od obeležja Bizerte, ali i „usko grlo“ je i pokretni most koji se svakodnevno diže na dva sata da propusti velike lađe kroz kanal koji spaja Bizertsko jezero sa morem. Međutim, nije uvek sve kako izgleda na prvi pogled. Kanal sa barkama uz samu Medinu neodoljivo podseća na Veneciju.
Susret Orijenta i Evrope ovde je dirljiv. Staro jezgro grada, sa prozorima i vratima plave boje na tradicionalno belim zidovima podseća da smo ipak u tipično tuniskom gradu. Za razliku od ostalih Medina u Tunisu, koje su pretvorene u bučne pijace, u ovoj je sačuvan mir i spokoj porodičnog života. Dok šetamo lavirintom uskih ulica, opijeni mirisom začina koji se širi iz šerpi vrednih domaćica, razmišljamo kako li je izgledao grad 9. januara 1916. godine.
Tog dana francuski admiral Emil Geprat postrojavao je svoje vojnike kako bi odali čast pristiglim srpskim mučenicima koje je, zapravo, spasao ultimatum Francuskoj i Engleskoj ruskog cara Nikolaja Drugog Romanova da će Rusija, ukoliko se srpska vojska ne izbavi iz Albanije, sklopiti separatni mir sa Nemačkom.
Luka Nikolić, autor nedavno objavljene knjige „Srbijo, majko i maćeho“podsetio nas je da se u jutarnjim satima, drugog dana Božića, 10. puk iskrcao na afričko tle. Dočekani su ovacijama -„Živela Srbija!“, svirala se srpska i francuska himna. Duž puta od pristaništa do kasarne tiskao se svet koji je došao da pozdravi ratnike. A onda je počelo iskrcavanje. Bedno su izgledali heroji sa Balkana. U znak poštovanja, prema dobrodošlici koja im je priređena, oni koji su mogli da se kreću, uparađeni su koliko-toliko. Žitelji Bizerte izneli su pred umorne ratnike voće, kolače, cveće, vino, francuski konjak…
Srbi su hleb prihvatili kao naforu, tvrdi potpukovnik u penziji. Iskreno savezništvo dve vojske tih dana bilo je oličeno u komandantu francuskih snaga za severnu Afriku admiralu Gepratu. Njemu pripada zasluga srpskog vojnika jer je, protivno stavovima Vrhovne komande Francuske vojske, odlučio da srpske vojnike, ne smesti duboko u pustinjski pesak Sahare, već u varoši Bizertu, Sidi Abdalu, Tunis. Njemu pripada večno poštovanje jer je sa iznemoglim srpskim vojnicima postupao kao sa vitezovima. (Zato su, prililom prvog dolaska u Beograd 1930. godine admirala Geprata Srbi na rukama nosili od železničke stanice do Slavije, a ulica kojom su ga proneli dobila je njegovo ime.
U centru grada nalazila se škola katoličkih sestara, Sion, u kojoj su milosrdne sestre s puno ljubavi i nežnosti lečile bolesne, iznemogle i ranjene. Sve su odlikovane. Samarićanskom brigom, pažnjom i negom tu u Bizerti Francuzi su nas podigli iz mrtvih. Oni su se postarali ne samo da nas fizički podignu nego da nam od Bizerte učine kutak Otadžbine. Pored srpske kasarne i 10 bolnica namenjenih našim vojnicima, u gradu su radile dve štamparije na ćirilici. Objavljeno je 780 brojeva lista „Napred“. Pozorišna scena na otvorenom, koju su naši vojnici izgradili, svojim rukama, od kamena, imala je 3.000 mesta. Za tri godine je izvedeno 270 predstava. Podignuta je crkva i oslikan ikonostas. Osnovan je vojni orkestar…Francuzi su bili zadivljeni srpskim seljakom, podseća naš sagovornik.
Groblje u Bizerti
Danas Bizrta ničim ne odaje da je nekad bila srpski grad-nema natpisa, simbola, baš ničega. Jedini trag ostao je na gradskom katoličkom groblju, gde nestaje smirenost koja se nosi sa dokova Bizerte. Puteljak koji vodi kroz groblje završava kod ograđene i katancem zaključane kapele kod koje je 12 spomenika (neki samo u tragovima) koje su umrlim podigli drugovi i rodbina. Samo neko ko veoma dobro poznaje ovo mesto može da pronađe deo groblja u kome počiva 689 srpskih vojnika. Trnjem obrasla kapija govori nam da je niko godinama nije otvorio, niko sveću upalio.
Grobovi preminulih, od 1916. do 1919. godine bili su obeleženi drvenim krstovima, kasnije su ekshumirani i prebačeni u podrum ispod kapele koja je podignuta 1918. za potrebe parastosa. Čitamo imena, ispisana francuskim pravopisom, koja polako blede na mermernim tablama prikovanim na zidove kapele: Tassitch, Tanaskovitch, Vouckovitch, Yovanovitch, Spassoevitch, Singjelitch…635 od ukupno 689 sahranjenih!?
Na vrhu stuba ispred kapele vijori se zastava Tunisa. Srpske zastave nema! Ćutimo. Šta reći pred humkama onih koji su, kako kaže sam spomenik: „dali život za otadžbinu“.
-Obrvani ranama, bolestima i iscrpljenošću 3.226 vojnika ostalo je na severu Afrike. Sahranjeni su u 24 groblja posejana širom Tunisa, Alžira i Maroka. Do danas su preostala još samo tri-21 groblje smo izgubil! Imenom i prezimenom upisano je 1.480 vojnika, a u vreme kada su sahranjeni samo su se četvorica vodila kao nepoznata. Iz toga proizilazi da svi ti bezimeni ratnici nisu ni postojali, a kamoli dali svoj život za otadžbinu. Sve zahvaljujući nemarnosti državnih činovnika koji nisu dobro ažurirali spiskove. Još strašnije državno skrnavljenje bilo je 1980. godine kada, prilikom rekonstrukcije groblja Minzel Burgiba, nijedan krst nije vraćen na svoje mesto. Izvođači radova su ih postavljali kako su im po ruku dolazili. Tako da danas ni jedan krst na ovom groblju ne obeležava onog umrlog vojnika koji pod njim počiva!-opominje sa gorčinom u glasu, Luka Nikolić koji je, zahvaljujući petogodišnjem traganju za istinom o srpskim vojnicima koje su saveznički brodovi od 1916. do 1919. godine prebacili na tlo severne Afrike, uspeo da sačuva od zaborava mnoge važne podatke, ali i da identifikuje neke od „otpisanih heroja“.
Nikolić je prvi put sam 2005, nakon 90 godina, krenuo u potragu za grobom svog dede Đunisija Nikolića, rođenog 17. februara 1874, trećepozivca iz Zaovina na Tari.
-Znao sam samo da je sahranjen u Tunisu i ništa više. Pronašao sam ga u našem najvećem groblju u severnoj Africi, u kome je u 1.208 grobova shranjeno 1.790 srpskih ratnika. Na obali Mediterana, 24 kilometra od Bizerte, u maloj varošici Ferivil (savremeni naziv Menzel Burgiba).
Lukin deda Đunisije imao je šest sinova i dve kćeri, od kojih danas ima 97 potomaka. Komandantu Tihomiru Mirkoviću, koji je umro sa gotovo celim svojim pukom golobradih ratnika uzrasta od 17 do 19 godina, nema ko da upali sveću!
-Kada su umrle majka i sestre više nije imao ko da ih žali. Država ih je zaboravila! Zato su, od 1918. godine do danas, podjednako odgovorni svi-kaže Luka Nikolić, skrećući nam pažnju da uveliko radi na tome da se značajna mesta na severu Afrike obeleže spomen-obeležjima, počev od mesta iskrcavanja. Da se u nekadašnjoj bolnici, a sada školi Sion u centru grada, jedna prostorija pretvori u spomen-sobu i tako probudi sećanje na mesto na kome je otpisana srpska vojska vaskrsla i stala rame uz rame sa moćnim silama, a agencijama omogući da Srbima koji dolaze u Tunis predstave Bizertu, današnju i onu s početka prošlog veka-srpsku.
TAMOiOVDE 