Otvaranje Avantura parka kod Resavske pećine na leto 2017.
Resavska pećina ove godine beleži rekordan broj posetilaca – 50.000, što je za oko pet hiljada više nego lane, a na nivou rekordne posećnosti iz 2002.
Ilustracija, foto: Pixabay
Dogodine će gostiju sigurno biti i više, jer je završena prva faza izgradnje „avantura parka“, koji bi, kada bude otvoren krajem jula 2017, trebalo da privuče zavisnike od adrenalina. Reč je o dodatnom sadržaju za posetioce koji vole aktivan odmor, a koji će omogućiti i poboljšanje psihofizičkih sposobnosti kod dece i odraslih, kao i savladavanje straha od visine.
Naredne godine u planu je realizacija druge faze ovog projekta u okviru kojeg će biti izgrađeni sadržaji za decu od tri i više godina.
– „Avantura“ ili „adrenalin park“ izgrađen je na drvenim stubovima na kojima su postavljene prepreke. Sadržaji koji nude razvoj i rešavanje motoričkih sposobnosti u otežanim uslovima, kao i savlađivanje straha od visine, imaju uticaj na povećanje broja veza sinapsi u mozgu, odnosno intelektualnih sposobnosti dece – kaže direktorka JP „Resavska pećina“ Milica Petrović, i dodaje da će zanimljivi i raznovrsni sadržaji privući veliki broj mladih, jer će im omogućiti bavljenje novim sportskim disciplinama.
Park sadrži adrenalin poligon, veštačku stenu i mini adrenalin poligon za najmlađe. Pored toga što motiviše mlade na fizičku aktivnost i odvaja ih od kompjuterskih ekrana, izgradnja celog parka otvoriće nova radna mesta.
”Prakaš” na sanskritu znači ”svetlost” pa je ovim imenom nazvan projekat koji, prema rečima Pavana Sinhe, treba da vrati svetlost u živote indijske dece ali i da osvetli nauku novim saznanjima
Dugogodišnji život bez boja i vizuelnih opažanja. Jedino razlikuju tamu od svetlosti i uče da upoznaju stvarnost pomoću drugih čula.
Znaju kako izgleda dodirnuti stolicu, pomirisati lotosov cvet, znaju glas svojih roditelja ali ne znaju kako bilo šta od toga izgleda.
A onda jednog dana, entuzijastičan naučnik sa medicinskim timom dolazi u njihov život i nakon brojnih pregleda i lečenja, dobijaju još jedno čulo – vid.
Na početku je to samo zbrka senzacija, igra boja i svetlosti bez ikakvog reda i smisla, a šta se kasnije događa, pitanje je koje postavlja Pavan Sinha.
Nakon završenih studija kompjuterskih nauka u Nju Delhiju, Pavan Sinha je doktorirao na MIT–u (Massachusetts Institute of Technology) gde danas radi kao profesor na Odeljenju za mozak i kognitivne nauke, a pre 12 godina je započeo jedan neobičan projekat. ”Prakaš” na sanskritu znači ”svetlost” pa je ovim imenom nazvan projekat koji, prema rečima Sinhe, treba da vrati svetlost u živote indijske dece ali i da osvetli nauku novim saznanjima.
Pesimistični podaci
Najveći procenat slepe dece živi u Indiji, pesimistični su podaci Svetske zdravstvene organizacije. Još pesimističnija je činjenica da oko 40 odsto ove dece ima slepilo koje je izlečivo, ali ne i priliku da se leči. Od lepšeg pogleda na svet ih ne odvajaju samo siromaštvo, loši uslovi života, velika udaljenost od medicinskih centara, nedostatak bolnica u kojima mogu da se leče osobe ovog uzrasta, već i predrasude.
Neke od njih nisu raširene samo među neobrazovanim stanovništvom već i među naučnicima. Među oftamolozima je dugo vladalo mišljenje da tinejdžeri koji su slepi od rođenja nakon operacije neće moći da progledaju i da njihov mozak nije u mogućnosti da primi nove čulne senzacije čak ni onda kada su oči zdrave.
Ovakav zaključak je izveden iz eksperimenata koje su šezdesetih godina sprovodili nobelovci Torsten Vizel i Dejvid Habel na mačkama i majmunima. Oni su došli do značajnih otkrića i između ostalog utvrdili da ako mozak ovih životinja ne dobija vizuelne signale u kritičnom periodu života, njihov vid se ne može više vratiti. Međutim, prema mišljenju Pavana Sinhe, vrlo brzo je analogijom zaključeno da ovo važi i za ljude pa je malo odraslih koji su operisani.
Na svom putovanju kroz Indiju na kom je želeo da sazna zašto je ovo zemlja slepe dece, Sinha je susreo i nekoliko ljudi koji su operisani kao tinejdžeri i mogu da vide. Taj broj deluje beznačajno u odnosu na broj slepe dece koje u ovoj zemlji ima između 200.000 i 700.000 ali je bio dovoljan razlog da Sinha pokuša da vraća svetlost i započne projekat Prakaš.
Znao je da nije lako ubediti fondacije da novac ulože u lečenje tako velikog broja dece, naročito ako ona žive daleko od država koje upravljaju ovim novcem, pa je odlučio da humanost spoji sa naukom koja je potrebna svima. Fenomen dece koja u svojim tinejdžerskim danima dobijaju novo čulo, savršeno se uklapao u potragu za odgovorom na pitanje ”Kako učimo da vidimo?” koje je i ranije zanimalo Sinhu i njegove kolege.
Projekat Prakaš je zbog svog naučnog i humanitarnog aspekta dobio podršku i novac, a Pavan Sinha je sa svojim timom počeo da postavlja medicinske kampove u delovima Indije sa najlošijim uslovima za život. Upravo tu su deca zbog problema kao što je katarakta, koji bi u nekom drugom dela sveta bio izlečen u prvim mesecima života, odrastala uskraćena za jedno čulo. U ovim kampovima je više od 40.000 dece prošlo kroz preglede, istraživanja a oni kod kojih je pronađeno da se uzrok slepila može ukloniti, odlazili su na lečenje u Nju Delhi.
Projekat je započeo 2004. godine i još uvek traje, a Pavan Sinha veruje da će broj dece kojoj će pomoći sve više rasti. Oko 2000 njih je već progledalo zahvaljujući ovom naučniku a njihovo iskustvo je uzdrmalo neuronauke novim saznanjima, ali još mnogo ciljeva Sinha ima pred sobom. Finansije projekta pokrivaju sve troškove pregleda i lečenja, kao i boravka u kampu i putovanja, a u naučnim istraživanjima učestvuju samo ona deca čiji roditelji daju saglasnost, dok medicinske usluge dobijaju svi.
Optimistični rezultati
Osim što svojim radom Sinha omogućuje lečenje siromašnoj deci i širi svest da je lečenje moguće, značajni su i naučni rezultati do kojih je doveo rad sa ovom decom. Pavan Sinha i ljudi iz njegovog tima su primetili da mozak tinejdžera koji su rođeni slepi zaista ne može odmah nakon operacije da primi vizuelne opažaje i da im da smisao.
Prolaze dani i meseci a ove osobe ne mogu da prepoznaju objekte i ljude, ne primećuju gde se jedan predmet završava a počinje drugi, ne opažaju jasne oblike, ali vremenom njihov mozak uči da koristi novo čulo. Prema Sinhinom mišljenju te velike promene se odigravaju veoma brzo, a iznenađujuće je koliko je mozak prilagodljiv i promenljiv i dvadesetak godina nakon rođenja.
Među brojnim istraživanjima kako deca reaguju na vizuelne stimuluse, posmatranjima procesa u njihovom mozgu i praćenjima šta je u opažanju urođeno a šta se stiče iskustvom, posebno su zanimljiva istraživanja sa optičkim iluzijama. Rezultati pokazuju da deca odmah nakon operacije reaguju isto kao oni koji vide od rođenja – ove iluzije ih prevare. Za Pavana Sinhu ovi podaci su važni za rešavanje dileme da li su reakcije na optičke varke urođene, ali i za buduća istraživanja njihove uloge i uzroka.
Radeći na projektu ”Prakaš”, Sinha je uspeo da osvetli i jedan paradoks iz 17. veka. Irski filozof Vilijam Moline je postavio pitanje: da li će osoba koja je rođena slepa i koja je naučila da pomoću dodira razlikuje loptu od kocke, kada progleda moći samo pomoću vida da prepozna ova dva predmeta? Skoro četiri veka kasnije Pavan Sinha je nakon svojih istraživanja odgovorio: Ne.
Njegova istraživanja su pokazala da saznanja dobijena preko dodira i drugih čula ne mogu odmah da se prenesu na vid i da osobama koje progledaju nije odmah jasno da je to isti predmet. Međutim, ove osobe će iznenađujuće brzo naučiti da povezuju znanje dobijeno pomoću novog čula sa znanjima koja su već imale što je Sinhu dovelo do zaključka da je naš mozak struktuiran tako da je spreman da uči. I to da uči veoma brzo.
Ovaj naučnik čija istraživanja unapređuju i nauku i svakodnevni život, pred sobom ima cilj da sa svojim timom izleči 500 dece godišnje, ali i da odgonetne kako učimo da vidimo, kako mozak prepoznaje predmete, scene i lica i kako čulne informacije dobijaju značenje. Pored projekta Parkaš, Sinha se bavi i brojnim drugim pitanjima neuronauka i kompjuterskih nauka, ali i uživa u avanturističkim sporotovima, redovno crta strip za MIT novine i jedan je od Ginisovaca nakon što je sa još nekoliko ljudi 2003. godine napravio najmanju knjigu na svetu.
Omaž srpskim precima slavno palim u oslobodilačkim ratovima
Izložba „Jug Srbije u Velikom ratu 1915-1918“ je zajednički projekat muzeja u Leskovcu, Nišu, Vranju, Pirotu i Prokuplju i predstavlja specifičan omaž našim precima slavno palim u odbrambenim i oslobodilačkim ratovima koje je Srbija vodila početkom 20. veka.
Oficiri 1. bataljona II pešadijskog puka „Knjaza Mihaila“ Moravske divizije, sa komandantom bataljona potpukovnikom Vladimirom Pešićem (u sredini sedi), 29. juna 1916. Logor – Surukli
Uz nesebičnu pomoć saradnika, izložbu su pripremili kustosi istoričari – savetnici muzeja u Leskovcu Mira Ninošević i VeroljubTrajković.
Otvaranje izložbe „Jug Srbije u Velikom ratu 1915-1918“ je u 18 časova u galeriji Radio-televizije Srbije, a biće otvorena do 25. aprila.
„Jug Srbije u Velikom ratu 1915-1918“ hronološki prikazuje period od povlačenja srpske vojske i naroda 1915/16. godine, preko uspostavljanja okupacione vojno-civilne vlasti, stradanja i deportovanja srpskog stanovništva u logore, položaja Srpske pravoslavne crkve i školstva pod okupacijom, do izbijanja Topličkog ustanka, njegovog surovog ugušenja i, na kraju – slavnog povratka u oslobođenu otadžbinu.
Objava ministra vojnog generala Nikole Žekova od 5. oktobra 1915. stanovništvu teritorija okupiranim od bugarske vojske
U prvi plan istaknuti su, pre svega, pojedinci, ratnici i junaci, obični srpski seljaci, zanatlije i malobrojna srpska inteligencija, koja je pokazala besprimernu požrtvovanost u odbrani otadžbine.
Izložene su pojedinačne i grupne fotografije odlikovanih zaslužnih ratnika, običnih vojnika i dramatičnih prizora iz borbi, ratne beleške ratnika, originalna dokumentna, izveštaji, naoružanje, oprema i još mnogo toga što upečatljivo svedoči o stradanjima na jugu Srbije u Velikom ratu.
Posetioci prvi put mogu da vide fotografije koje svedoče o putu naših ratnika preko Albanije, Krfa, Soluna, Solunskog fronta i oslobađanju Srbije, potom, o svakodnevnom životu civila, žena, dece i staraca na okupiranoj teritoriji, nad kojima su Bugari počinili do tada nezapamćene zločine.
Na lečenju u Bizerti, ranjenici II pešadijskog puka Moravske divizije, Milunka Savić u uniformi, 1917. godine
Strah od gladi, bolesti, internacije, zatvora i raznih vrsta maltretiranja od strane okupatora, obeležio je svakodnevni život ogromne većine Srba, onih koji su ostali u okupiranoj otadžbini i na svojoj koži osećali tešku sudbinu porobljenog stanovništva.
Civilno stanovništvo je pretrpelo veliki teror, silovanja, paljenja, nabijanja na kolac…
„Muška Marija“ – Rajković Marija iz Leskovca, u internaciji u Pirotu, 1918.
Podaci su surovi: 1917. godine iz Moravske okupacione oblasti je internirano u bugarske logore oko 65.000 lica od 18 do 60 godina.
U ovaj broj interniranih ulazi 8.000 devojčica koje su Bugari za zlatan novac, kao roblje, prodali Turcima za njihove hareme.
Po Rajsovom tvrđenju, to su mahom bila ženska deca od deset do petnaest godina.
Od masovnih ubistava interniranih treba navesti likvidaciju jednog konvoja od oko 600 dece iz leskovačkog kraja u okolini Sofije i konvoja od 1.000 civila, 17. aprila 1917. godine, kako se navodi u izveštaju anketne komisije.
Posebno su potresne fotografije ubijenih u Surdulici i Arapovoj dolini kod Leskovca, sa unakaženim telima civila.
Da li ste se nekada zapitali, kako pčele bez šestara ili lenjira, uz maksimalnu uštedu materijala i u potpunom mraku, grade savršeno pravilne i komforne stambene objekte u obliku šestougla?
Pročitajte priču i pogledajte video Zeka Petersona i Endija Pitersona
Pčele su fascinantna stvorenja iz više razloga: njihove neverovatne radne etike, slatkog sirupa koji proizvode i njihove složene društvene strukture. Još jedan razlog je taj što su pčele zapravo izvanredni matematičari.
Naučnici tvrde da ovi majušni insekti mogu da proračunaju uglove, pa čak i da mogu da razumeju da je Zemlja okrugla. Ali postoji posebna matematička genijalnost pčela iza najvažnijeg aspekta života pčela – košnice.
Kao i ljudima, pčelama je potrebna hrana i sklonište da bi preživele. Košnica je ne samo dom pčela, već istovremeno i mesto za skladištenje njihovog meda. Pošto je tako važna za preživljavanje, pčele moraju da usavrše arhitektonski dizajn košnice. Ako istražite bilo koji deo košnice, videćete da je napravljen od tesno zbijenih šestougaonih ili šestostranih ćelija.
Od svih mogućih dizajna, zašto pčele biraju ovaj?
Da biste to razumeli, morate da mislite kao pčela.
Pčelama je potrebno sigurno mesto na kome će živeti čitava kolonija. Takođe, potrebno je i mesto gde se njihov nektar može čuvati i valjano sazreti dok se ne pretvori u med. To znači da postoji potreba za promišljenim korišćenjem prostora. Dobro rešenje je izgraditi male jedinice za skladištenje, ili ćelije, velike tek toliko da može stati pčela, koje se takođe mogu da se koriste kao kontejneri u kojima se čuva nektar: pčelinje sopstvene tegle meda.
Sledeći problem je odlučiti od čega će male ćelije biti napravljene. Pčele nemaju kljunove niti ruke da podignu stvari, ali su sposobne da proizvode vosak. Problem je u tome što treba mnogo napornog rada da bi se proizveo. Pčele moraju da potroše 230 grama meda da bi proizvele svega 30 grama voska. Stoga ne žele da ga rasipaju.
Dakle, potreban im je dizajn koji im omogućava da čuvaju najveću moguću količinu meda koristeći najmanju količinu voska.
Koji oblik to omogućava?
Zamislimo na trenutak da su sve pčelemorale da pohađaju akademiju za arhitekturu i idu na časove matematike.
Recimo da su pitali svog učitelja geometrije: „Koji oblik bi nam dao najviše prostora da čuvamo med, a zahteva najmanju količinu voska?“
Tada je učitelj geometrije odgovorio: „Oblik za kojim tragate je krug“.
Ostavivši pčele da se vrate na svoje probno mesto izgradnje i započnu sa građenjem košnice koristeći kružne ćelije. Posle nekog vremena, neki od njih bi primetili problem sa dizajnom: mali razmak između ćelija.
„Ne možemo ni da stanemo unutra! To je traćenje prostora!“, pomislili bi.
Stoga, ignorišući lekciju geometrije i uzevši stvar u svoje ruke, pčele se vratiše na tablu da iznova osmisle dizajn košnice.
Neko je predložio trouglove: „Možemo da koristimo trouglove. Pogledajte! Savršeno se poklapaju.“
Druga pčela je predložila kvadrate. Najzad, treća pčela uzviknu i reče: „Petouglovi izgleda da ne funkcionišu, ali funkcionišu šestouglovi! Hoćemo onaj oblik koji će koristiti najmanju količinu voska a moći da skladišti najveću količinu meda. Da, mislim da je to šestougao.“
„Zašto?“ „Više liči na krug od ostalih.“ „Ali kako da budemo sigurni?“
Da bi saznali, insekti industrijske arhitekte su izračunali površine trouglova, kvadrata i šestougla i otkrili da je šestougao zapravo oblik koji je pružao najviše prostora za skladištenje. Složili su se oko idealne veličine i vratili na posao.
Prostorno efikasna košnica koja je danas zaštitni znak pčela, verovatno je rezultat ovih pokušaja i pogrešaka, ali tokom dugih perioda evolucione istorije.
Kako bilo, isplatilo se. Zavirite u bilo koju košnicu – sa zaštitnim naočarima i mrežom na sebi, naravno – i videćete rezultat: prelepa kompaktna košnica kojom bi se svaki arhitekta ponosio da ju je dizajnirao.
Najstarija svedočanstva o fenomenu zvanom košnica podario nam je Arhita Taranćanin, veliki genije starog veka, i ta svedočanstva pripadaju pitagorejskoj školi.
Arapski matematičar IX veka, Al – Horezmi govori o “idealnim šestouglima pčelinjim“ i o “visokoj matematici koja tamo vlada“ ali nedokučivoj.
Slede Kepler i Ruđer Bošković koji su ukazivali na “matematičku opravdanost“ svega pčelinjeg; fizičari Reomir Maks i još mnogi drugi nalazili su odgovore na pitanje oko izrade pčelinjeg saća.
Šestougaone strukture ne samo da su ekonomične nego su i izuzetno čvrste. Samo 40 grama pčelinjeg šestougaonog saća dovoljno je da prihvati čak 1814 grama meda.
U prirodnom pčelinjem gnezdu saće je postavljeno vertikalno sa horizontalno pozicioniranim šestougaonim ćelijama, nalik gomili pažljivo složenih nezarezanih grafitnih olovki. Saće ima dva lica sa šestougaonim ćelijama na obe strane. Ukoliko se pod pravim uglom pogleda kroz ćeliju može da se primeti obris rasporeda ćelija sa suprotne strane saća.
Centar osnove jedne ćelije nalazi se tačno naspram tačke u kojoj se stiču tri ćelije sa suprotne strane. A ako se pogleda pažljivije, može se videti da se osnova svake ćelije sastoji se od tri spojena identična romba koji ujedno predstavljaju trećinu osnove svake od susedne tri ćelije na suprotnoj strani saća.
Svaki zid šestougaone ćelije pčelinjeg saća pripada zapravo dvema susednim ćelijama, čime se izbegava beskorisno dupliranje, što bi bio slučaj sa cilindrima ili većinom prizmi sa mnogougaonom osnovom.
Samo još trouglaste i četvrtaste ćelije mogu takođe da dele sve zidove između dve susedne ćelije, mada je za izgradnju šestugaonih potrebno najmanje voska – 18 odsto manje nego kod trouglastih ćelija, a 7 odsto u poređenju sa kvadratnim ćelijama.
On već gotovo pet decenija posvećeno radi na reformi američkog zdravstva, koje opisuje kao „skupo i elitističko“. Poznatiji je pod nadimkom Peč (engl. patch – zakrpa), a njegov rad je približen javnosti filmom „Peč Adams“ (1998), sa Robinom Vilijamsom u glavnoj ulozi. Scenario je labavo zasnovan na životu stvarnog Peča i na njegovim shvatanjima medicine.
Peč Adams je rođen 1945. godine u Sjedinjenim Američkim Državama. Njegov otac je učestvovao u Drugom svetskom i Korejskom ratu, a preminuo je kada je Peč imao 16 godina. Iskustva iz ratova su ga promenila i bio je distanciran, te nikada nije uspostavio blizak odnos sa sinom.
O Peču i njegovom starijem bratu brinula je majka, koja je težila da kod dece razvije samopoštovanje, kreativnost i humanitarizam. Ovo se moglo uočiti kada je Peč kao srednjoškolac pokušao da se suprotstavi segregaciji na osnovu boje kože, ali je nasiliničkim putem odgovoren od toga.
Kao tinejdžer, Peč je nekoliko puta hospitalizovan jer je aktivno razmišljao o tome da izvrši samoubistvo. Kako sam kaže, „nije želeo da živi u svetu sa toliko nasilja i nepravde“. Sa 18 godina doživeo je svojevrsno prosvetljenje – neće sebi oduzeti život, već će pokrenuti revoluciju!
Učiniće svaki svoj dan srećnim i pomagaće čovečanstvu.
Ubrzo se upisao na medicinski fakultet. Uz čitanje mnoštva knjiga u kojima je tražio inspiraciju za novi model zdravstvene nege, Peč se često izmotavao u javnosti i izigravao klovna pred potpunim strancima. Prvi opipljiv rezultat ovog rada dobijen je već 1971. godine, kada je, uz pomoć svojih kolega, otvorio „Gesundheit Institut“ (nem. Gesundheit! – Nazdravlje!).
Institut je tokom dvanaest godina pružio besplatne medicinske usluge hiljadama ljudi, a rad je prekinut usled nedostatka finansijske podrške.
Bio je zasnovan na nekim od glavnih postavki Pečovog revolucionarnog modela, poput besplatne zdravstvene nege za sve, boljeg upoznavanja pacijenata, integracije medicine sa umetnošću, obrazovanjem, rekreacijom, socijalnim radom,… U stvari, „Gesundheit Institut“ je bio pilot projekat za sve što je Peč još nameravao da uradi tokom svoje karijere.
Gesundheit projekat je sada u svojoj 43. godini postojanja i Peč sa širokom mrežom saradnika radi na njemu isto onako entuzijastično kao i na početku. Organizacija je ostala neprofitna. Oni žele da promene tradicionalno shvatanje bolnice i da je odrede kao „integraciju učenja i nege“ koja se odvija u zajednici.
Srž svih aktivnosti čini šest načela:
Nega je besplatna i eliminiše se potreba za zdravstvenim osiguranjem koje bi pokrivalo troškove. Na ovaj način se više ne javlja dug u interakciji pacijent-doktor. Kod korisnika se razvija osećaj pripadanja zajednici kojoj je stalo do svojih članova.
Ne postoji osiguranje u slučaju nesavesnog ili pogrešnog lečenja. Zdravstvena nega je oblik saradnje u kojoj postoji uzajamno poverenje.
Početni intervju sa pacijentima traje 3-4 sata. U tradicionalnom sistemu, poseta traje kratko, interakcija je površna, a lekar ima vremena da se pozabavi samo jednim problemom pacijenta.
Zdravlje negovatelja je podjednako bitno kao i zdravlje pacijenta.
Pacijenti se tretiraju kao prijatelji. Oporavak i razvoj se dešava u energičnoj i kohezivnoj zajednici.
Svi dodatni lekovi su dobrodošli. Medicinska nega zasnovana na savremenim naučnim istraživanjima se kombinuje sa različitim terapijskim sistemima i modalitetima, kako bi se pokrile fizičke, emocionalne, duhovne i socijalne dimenzije zdravlja i bolesti.
Gesundheit projekat je dvodelni – usmeren je stvaranje bolnice bez zidova, kao i bolnice sa zidovima. Bolnica bez zidova podrazumeva, pre svega, prerušavanje volontera u klovnove, posećivanje zemalja širom sveta i zasmejavanje ljudi svih uzrasta kroz „spontanu igru improvizacije“.
Meta su svi oni kojima smeh i dobro raspoloženje mogu biti od koristi. Pokazalo se da su to: pacijenti u bolnicama, deca bez roditeljskog staranja, izbeglice, kao i svi oni koji se zbog nekog traumatskog događaja (npr. posle rata ili zemljotresa) nalaze u krizi ili se osećaju ranjivo.
Bolnica bez zidova obuhvata i promovisanje ove vrste humanitarne pomoći širom sveta i osnaživanje statusa terapeutske uloge lekara-klovnova. Pored toga što je i dalje aktivan kao klovn, Peč putuje širom sveta i drži predavanja (poput ovog). Objekat Centra za podučavanje još uvek čeka na izgradnju. Bolnica sa zidovima, tj. javna bolnica sa 40 kreveta u ruralnoj Zapadnoj Virdžiji (SAD), trenutno postoji samo kao zamisao na papiru.
Peč Adams nastoji da kroz Gesundheit projekat učini zdravstvenu negu humanijom i pristupačnijom za sve. Kada bismo morali da njegov model oporavka svedemo na nekoliko reči, to bi verovatno bile: smeh, radost, ljubav, saosećanje i kreativnost. Peč veruje da su zdravlje i bolest povezani sa okruženjem u kojem pojedinac živi, sa porodicom, zajednicom, pa i sa stanjem u čitavom svetu.
Iako njegova „bolnica bez zidova“ već dugo uspešno funkcioniše, „bolnica sa zidovima“ još uvek ne postoji. Nadu da jedna takva, gotovo utopistička, bolnica može da zaživi, daje samo institut iz 70-ih koji je bio kratkog veka i entuzijazam njegovih osnivača.
Otvaranje bolnica po Pečovom modelu u drugim delovima sveta je verovatno veoma daleko od nas.
Kada je u pitanju film iz 1998, glavna zamerka stvarnog Peča je to što je u njemu istaknut samo jedan deo reforme zdravstva koju želi da sprovede Gesundheit organizacija. On smatra da je fokus stavljen na prerušavanje u klovna i zasmejavanje pacijenatakako bi se film dopao što većem broju gledalaca.
Peč je iskazao strah da će zbog filma okruženje početi da ga smatra neozbiljnim i da ga vidi samo kao „smešnog lekara“ i ništa više od toga.
S druge strane, on smatra da je humor bitan aspekt procesa oporavka; čak ima običaj da kaže da je „protivotrov za sve bolesti“.
Iako je takva izjava gotovo sigurno preterivanje, to ne znači da su smeh i dobro raspoloženje nebitni za blagostanje, pogotovo ako se imaju u vidu novija, holistička shvatanja koja zagovaraju celovit pristup pojedincu, a ne samo tretiranje izolovanog problema.
Sup „lutalica”, koji je pet godina boravio na Bliskom istoku odlučio da se gnezdi u Uvcu
Beloglavi sup Hadži Jovan koji je pet godina svog detinjstva i mladosti proveo u Izraelu vratio se kući – u koloniju u Uvcu.
Beloglavi supovi se gnezde u Uvcu
Hadži Jovan je u Izrael „doputovao” decembra 2011, to jest iste godine kad se izlegao. On je 36. iz grupe „izraelsko-srpskih” supova i pokazatelj koliko su ovi lešinari važni ne samo na prostoru Balkana, već je njihovo prisustvo dragoceno i na Bliskom istoku.
– Hadži Jovan je boravio u Nacionalnom parku Gmala udaljenom 1.815 kilometara od Uvca. Za njega se zainteresovao kolega Ido Šaked koji je kretanje Hadži Jovana zabeležio preko 40 puta tokom boravka u Gmali. Sup je iz Gmale nestao krajem 2012. godine i Ido je pomislio da se vratio kući ili da je negde stradao, pa se raspitivao da li ga je neko zabeležio u Srbiji – priča dr Saša Marinković, iz Instituta za biološka istraživanja „Siniša Stanković”.
Krajem 2013. godine Jovan se ponovo pojavio u Nacionalnom parku Gmala, na opšte oduševljenje svih zaposlenih. Ovaj povratak ga je učinio najpoznatijim srpskim supom u Izraelu, jer su pomislili da će biti prvi sup iz Srbije koji je odlučio da se gnezdi kod njih.
– Početkom septembra prošle godine Hadži Jovan se ponovo izgubio iz Gmale, pa nas je Ido zamolio da mu javimo da li se možda vratio kući bezbedno. Ovog supa „lutalicu” na našim prostorima prvi je 11. januara ove godine, ugledao Brano Rudić iz Požege, saradnik Fondacije za zaštitu i fotografisao ga. Ta fotografija je odmah otišla u Izrael do Jovanovog brižnog prijatelja Ide – objašnjava Marinković.
Hadži Jovan nije prvi sup koji se vratio iz Izraela, ali svakako je najpoznatiji. Zabeležen je povratak samo 32 odsto naših beloglavih supova koji su se vratili iz Izraela, ali stručnjaci procenjuju da je taj procenat daleko veći. – Kvalitet kontrole beloglavog supa, nažalost, pao je u poslednje tri godine. Do toga je došlo zbog nerazumevanja i osporavanja istraživanja od strane upravljača Rezervata „Uvac” – kaže Marinković i ističe da je nebriga države naterala stručnjake da napuste dostignute standarde praćenja beloglavog supa i ostanu bez značajnih informacija.
– Satelitsko praćenje otkazano, jer nema više novca za plaćanje satelita. Zbog toga više i ne kontrolišemo beloglavog supa Konstantina. Satelitski uređaj na leđima ptice i sada odašilje signal i podatke o njegovom kretanju, ali mi nismo u mogućnosti da ih više primamo – kaže Marinković.
Takođe je ugrožen i najuspešniji program u zaštiti biodiverziteta na Balkanu koji je vodio Institut za biološka istraživanja „Siniša Stanković”, a to je naseljavanje beloglavog supa na Staru planinu i u Republiku Srpsku. B. Vasiljević
“Zamislite svet u kome svaka osoba ima slobodan pristup celokupnom ljudskom znanju. To je ono na čemu mi radimo.” Vikipedija
Učesnici radionive Vikipedije
U borskom Muzeju rudarstva i metalurgije predstavnice Vikimedije Srbije, Ivana Madžarević i Milica Žarković održale su 4, i 5. februara radionicu, koja je privukla 30 aktivnih učesnika.
Vikimedija Srbije je volonterska nevladina organizacija, ogranak Zadužbine Vikipedija koja se bavi promocijom Vikipedijinih projekata u Srbiji sa ciljevima prikupljanja, promocije i širenja slobodnog znanja.
Ivana Madžarević i Milica Žarković
– Mi organizujemo radionicu u borskom muzeju na kojoj će zainteresovani učesnici biti u prilici da nauče kako da uređuju postojeće ili kreiraju nove sadržaje na Vikipediji i Vikimediji, da naprave fotografije i da ih postave u Vikimedijinu ostavu. Imaće priliku da nauče, pravila, šta podrazumevaju slobodne informacije i njihovo korišćenje, rekla je ovim povodom Ivana Madžarević, menadžer projekata i zajednice Vikimedija .
Muzej rudarstva i metalurgije iz Bora se uspostavljanjem saradnje na ovakav način, uvrstio u red značajnih ustanova kulture sa kojima Vikimedija sarađuje, poput Muzeja primenjene umetnosti iz Beograda i Zavičajnog muzeja iz Knjaževca.
Suzana Mijić
– Smatram da ćemo ovom saradnjom preneti informacije o našem muzeju širom sveta i omogućiti svim ljudima da zavire u naše zaista bogate zbirke i depoe, da komuniciramo i na taj način a ne samo putem naših izložbi, istraživanja, prezentacija i drugih aktivnosti – kazala je Suzana Mijić, direktor Muzeja rudarstva i metalurgije.
„Žrtvenik“
Pored sticanja znanja i veština na postavljanju novih i uređivanju postojećih sadržaja Vikipedije, učesnici radionice i predstavnice Vikimedije Srbije imali su ekskluzivnu mogućnost da uz stručnu pomoć kustosa, razgledaju i fotografišu arheološki i etnološki depo borskog Muzeja u kojima se nalazi neprocenjivo bogatstvo, koje trenutno nije dostupno na uvid široj javnosti.
Hoće li uskoro ovaj dimnjak postati samo zasluženo i neminovno “penzionisani” svedok i simbol za višedecenijsku industrijalizaciju i ekonomski prosperitet, ali i nemilosrdno trovanje ljudi, biljnog i životinjskog sveta, zagađenje vazduha, zemljišta, voda…?
Hoće li postati i ostati tek, svedokom jedne epohe, vredan industrijsko- istorijski spomenik, zašto ne i turistička atrakcija?
Hoće li Ovde nebo biti plavetnije, rastinje bujnije i zelenije, zemlja rodnija, vode bistrije a ljudu zdraviji?
Sudeći po viđenom i izrečenom, juče, 23. decembra 214. godine, od strane Aleksandra Vučića, predsednika Vlade Republike Srbije i Blagoja Spaskovkog, generalnog direktora RTB-a Bor, na svečanom obeležavanju završetka izgradnje nove Topionice i fabrike sumporne kiseline u Boru, nema sumnje da treba, mora i hoće.
U Boru je tako obeležen završetak izgradnje nove Topionice i fabrike sumporne kiseline, čime je, posle tri i po godine radova, počela nova etapa u razvoju metalurgije i proizvodnji bakra u Rudarsko topioničarskom basenu Bor.
U novoj topionici proizvodiće se 80 hiljada tona bakra godišnje i biće prerađivano 400 hiljada tona koncentrata po znatno nižoj ceni.
Modernizacijom topionice u Boru emisija štetnih materija u vazduhu, vodi i zemljištu biće ispod zakonom propisanih vrednosti, a u isto vreme sumpor-dioksid i bakar biće iskorišćeni 98 procenata, što će zadovoljiti ekološke standarde koji važe u Srbiji i Evropskoj uniji.
Novoizgrađena topionica u koju je uloženo 250 miliona evra, najveći je projekat koji je realizovan uz podršku vlade, izjavio je danas generalni direktor RTB Bor Blagoje Spaskovski istakavši da je reč o najmodernijem postojenju koje je dobila naša zemlja.
“Uspeli da uradimo ovako veliko postrojenje i da realizujemo grinfild investiciju”, istakao je Spaskovski i dodao da je “veliko čudo” izgraditi nešto tako veliko u vremenima krize.
Spaskovski je istakao da je izgrađena i energana snage 1,6 megavata, tako da se ne baca energija i ta energana proizvodi 30 odsto energije za potrebe same topionice i fabrike sumporne kiseline. Zarađivaće se 12 miliona evra godišnje sa uvoznim koncetratom, a za dve i po godine koristićemo svoj koncentrat rude, kada budu gotovi Krivelj, Majdanpek i borska Jama.
Aleksandar Vučić koji je rekao da je u borskom basenu napravljeno “naše malo čudo”, što je na ponos Srbije i što će građanima Bora osigurati budućnost.
Podsetio je da je u Topionicu ugrađeno osam hiljada tona čelika, 200 km kablova, 30 km cevi,15 hiljada kubnih metara betona…
“Dakle, ovo je za nas veliki dan. Mi smo u našoj zemlji naučili uglavnom da se bavimo kritikama i nikada nam ništa ne valja.
Ja sam danas srećan što sam video i na mnogim licima ovde, ove dece koja znaju da i njima to znači budućnost, da će Bor u narednim godinama biti bogatiji, da će ljudi biti bogatiji, da će živeti bolje i da će Srbija od svega imati koristi”.
“I pogledajte kakvo smo čudo uspeli da napravimo”, obratio se premijer mnogobrojnim prisutnim zvanicama, zaposlenima u RTB-u i građanima. Bora*S
Iako vrlo mala, jedna buba može da nahrani sve gladne na planeti. Potrebno je samo ljudima objasniti kako da je uzgajaju i problem gladi može biti rešen, kažu autori ovog projekta.
Surlaši su male i skromne bube, ali za Muhameda Ašura oni su rešenje mnogih problema u zemljama u razvoju, piše CNN.
Ovi skromni insekti mogli bi da iskorene glad i neuhranjenost, izvuku zajednice iz siromaštva i snize nivo ugljen-dioksida.
Za biće dugačko svega nekoliko centimetara to je veliki učinak ali i moć.
Ašur je s nekoliko kolega studenata s univerziteta Mekgil pokrenuo kompaniju Aspire sa ciljem da predstavi uzgajanje insekata zemljama kojima nedostaje hrane i nutritivnih sastojaka.
Ova ideja je prošle godine dobila nagradu Hult, koju je pratilo milion dolara uloženih u projekat. Nakon što su dobili nagradu, oni su pokrenuli pilot program u Gani, gde je čest problem nedostatka hrane.
Trenutno 75% predškolaca i dve trećine trudnica u Gani pati od anemije, tvrdi Svetska zdravstvena organizacija.
„U ruralnoj zajednici, ishranu uglavnom čine ugljeni hidrati. Zbog nedostatka proteina, kojih ima u ribi i junetini, oni jedu nešto što nije hranljivo“, kaže dr Klement Akotsen Mensag, entomolog i istraživač s Univerziteta u Gani.
Foto: BY-YOUR-⌘/Flickr.com
„Surlaši su odličan suplement“, dodaje on.
U 2013. godini Organizacija za hranu i agrokulturu pri UN-u je objavila izveštaj pozivajući na konzumaciju insekata širom planete.
U izveštaju je zaključeno da insekti imaju vrlo slične nivoe proteina kao i govedina, a pobeđuju u nivoima gvožđa, kalijuma, cinka, fosfora i nekoliko amino-kiselina.
„Tamo gde ima manjka gvožđa, manjka i edukacije i poverenja u vlasti. Ukoliko odete u neko malo selo blizu Akre, teško ćete nagovoriti žene da piju tablete gvožđa ili neke druge suplemente“, tvrdi on.
„Na ovaj način predstavljamo gvožđe i proteine na način mnogo bliži ovoj kulturi“, dodaje on.
U nekim delovima Gane već je prihvaćeno konzumiranje surlaša.
„To nećete videti u svim delovima Gane, ali gde se konzumira, to se čini s velikom slašću“, kaže Ašur.
Proces uzgajanja surlaša nije komplikovan. Neko ko je neobrazovan, ali vredan, može pokrenuti proizvodnju za kratko vreme.
Projekat Aspire cilja na farmere koji žive u ruralnim zajednicama, gde zemlje ima u izobilju. Oni bi obezbedili farmerima alatke i obučili bi ih besplatno, a potom kupili surlaše i distribuirali ih širom zemlje. U planu je i mlevenje brašna od surlaša.
Rezultati najdužeg istraživanja u istoriji: Kako čovek `procveta` i gde je sreća?
Ove godine okončano je najduže istraživanje ljudskog razvoja u istoriji. Započeo ga je Univerzitet Harvard 1938. sa ciljem da 268 studenata (muškaraca) prati dalje kroz život ne bi li se došlo do zaključaka koji su to glavni razlozi zbog kojih čovek uspe u životu, ’procveta’ i napravi ’nešto’.
U ovakvom longitudinalnom istraživanju (prate se ispitanici u dužem vremenskom periodu) veoma iscrpnom i dugotrajnom, naučnici su ispitanike posmatrali psihološki, antropološki, fizički. Rangirani su po koeficijentu inteligencije, religijskoj pripadnosti, političkoj, pa sve do navika u konzumiranju alkohola, vrste porodičnih odnosa i dužine penisa.
Zaključci do kojih je došao tim u istraživanju dugom čak 75 godina svedeni su u knjigu Triumphs of Experiencekoju je potpisao George Vaillant, inače vođa projekta poslednjih 30 godina.
Kakvi su dobijeni rezultati i šta savremenog čoveka mogu naučiti?
Muškarci koji su živeli lepu starost nisu obavezno imali ’dobar’ život u mlađim danima i obrnuto – uspešan i kvalitetan život srednjeg doba ne znači isti takav život u dobu za penziju.
Dokazano je da je moguće da zrelo doba ispravi posledice lošeg detinjstva, mada je srećno detinjstvo veći garant za život pun snage i elana.
Brak u godinama posle 60 donosi veće zadovoljstvo, a na starenje u kasnom životnom dobu više utiču navike stečene do 50, nego geneteski materijal.
Lepa i mirna starost značajno više zavisi od nas samih nego od gena.
Sklonost alkoholu ima najdestruktivniju moć – najčešći je razlog razvoda, ljubomore i prerane smrti. Česti pratioci su i neuroze i depresije. Iako je, recimo, u pitanju natprosečno inteligentan muškarac, njegov IQ ga neće sprečiti u piću.
Nije zabeležena bitna razlika u zaradi prosečno i natprosečno inteligentnih muškaraca. Inteligencija nije obavezan preduslov za bogatstvo.
Interesantno je da liberali imaju redovniji seks. Konzervativci se seksualno ’zaključavaju’ oko 65 godine života, dok liberali uživaju u seksu i u 80-tim. Konsultovani su urolozi – nikome nije jasno zašto je to tako.
Autor kaže da je možda najdragoceniji zaključak istraživanja da ’toplina’ emotivne veze, bliskost, prisnost sa partnerom izuzetno utiče na sreću i zdravlje u zrelom i kasnijem dobu. Muškarci koji su svoje veze opisali kao izuzetno ’tople’ godišnje su u 50-tim godinama više zarađivali 141 hiljadu dolara od muškaraca koji nisu bili toliko zadovoljni svojim emotivnim vezama.
Veliko istraživanje je pokazalo i da je kvalitet odnosa muškaraca sa majkom od velike važnosti za uspeh, zaradu i produktivnost u zrelom dobu. Brižna majka i privržen odnos u detinjstvu muškarcu kasnije garantuju u proseku 87 hiljada dolara veću godišnju zaradu, veću efektivnost u poslu i manje šanse da oboli od demencije u starosti.
Sa druge strane, muškarci koji su u detinjstvu imali prisan odnos sa ocem kasnije su retko anksiozni, više znaju da uživaju na odmorima i zadovoljniji su životom u starosti.
Vallant je ovaj ogroman rad i trud stručnjaka Harvarda u trajanju od 75 godina i sa troškom od 25 miliona dolara sveo na samo nekoliko reči:
Nekada davno u Kini rođenje ćerke je pratila sadnja drveta.
Sudbina tog drveta je pratila sudbinu devojčice: onog dana kada je pognute glave morala da, bez prava na prigovor, krene na formalno upoznavanje sa čovekom uz čiju će narav morati da provede čitav život, oštrila se sekira. Od drveta, zvanog kiri, pravio se nameštaj, klompe, muzički instrumenti koji su bili poklon od porodice za odlazeću ćerku.
Osim Azije, gde je bilo na ceni, caričino drvo (kako su ga još nazivali) je stiglo u Ameriku u XIX veku. Neuobičajeno za poslovnost Amerikanaca, ali širenje istočnom obalom nije bio planski potez lukavih trgovaca već slučajnost.
Ako u prirodi postoje slučajnosti.
Izvozni tovar iz Kine je u sebi nosio i neželjene goste – plodove caričinog drveta koji su imali ulogu današnjih kuglica od stiropora, dakle da zaštite vredan tovar od neugodnog puta. Semenke tog ploda su se rasule po američkoj zemlji i tu dokazale još jedno svoje ime – od «brzorastućeg drveta» su začas nastale šume.
Iz Kine su stizali proizvodi od kiri drveta u Evropu gde su brzo postali veoma cenjeni. Toliko da legenda kaže da je svoj zvaničan, latinski naziv, drvo dobilo u čast princeze Ane Pavlovne, ćerke ruskog cara Pavla. Od tada je poznato kao paulovnija. Paulovnija je u tadašnje doba, ne baš bolje ali definitivno drugačije jer se još uvek cenila lepota, imala pre svega estetsku vrednost. Svetle boje, mekano i pogodno za obradu dok je sveže a opet nepodložno deformaciji kad odstoji, predstavljalo je idealan materijal za nameštaj i ukrasne predmete. Paljenjem su se dobijale ugljene olovke, prah se koristio za vatromet, od kore se pravila boja a lišće se koristilo za spravljanje sredstva protiv crva. Ostale kvalitete, a ima ih mnogo, paulovnija je otkrivala postepeno, sloj po sloj.
Uzmimo kao primer bilo koju zemlju u razvoju. Naravno da je takvoj državi potrebno mnogo drveta. Ali i sve više plodnog zemljišta. Tako pluća gube bitku sa stomakom. Šume se seku, a zemlja postaje gola sve dok neko ne shvati da će biti problema i sa stomakom. Erozija ugrožava njive a građe je sve manje. Tada bi ta država trebalo da donese mudru odluku da pošumi opet zemlju i svuda zasadi paulovniju. Napravi stablima zaklone od vetra za useve i smanji njegove nalete za 30% i poveća vlažnost za desetak odsto. Pa čak i da pomeša paulovniju sa žitaricama i povrćem. Ako se stabla postave na odgovarajućoj udaljenosti unutar njive sa posejanom pšenicom, prinos se povećava za 7-12%. A da ne pričamo o tome da je u pitanju drvo koje brzo raste i kome je potrebna minimalna nega i ulaganje. U prvoj godini već dostiže visinu od 3-4,5 metra, a zrelu visinu od desetak metara ima u trećoj godini. Njegovo ogromno lišće je sjajna stočna hrana i đubrivo. Ako se na njivi od jednog hektara posadi 50 stabala za 10 godina se dobije 20-30 kubika kvalitetnih drva. Ukoliko se od posečene paulovnije naprave briketi dobije se ogrev sa energetskom vrednošću uglja a bez štetnih sastojaka u dimu.
Pluća ponovo dišu.
Projekat pošumljavanja Kine paulovnijom je rezultovao povećanjem proizvodnje hrane za 30% u ravnicama i zaustavljanjem erozijem na oko 3 miliona hektara zemlje. Takođe, paulovnija je drvo izbora za pošumljavanje Australije, Nemačke, Amerike i Paname. Ali ne i za Srbiju. Šume se seku i slabo obnavljaju, jer ovde drvo još uvek spada u jeftin ogrev, pa je tražnja povećana u ova teška vremena. U Vojvodini je situacija posebno kritična. Kako kažu iz JP «Vojvodinašume», ukoliko se na vreme ne podignu zasadi, odnosno ne poveća šumovitost Pokrajine sa sadašnjih šest na 14 procenata, Vojvodini preti da od ekološke postane prava pustinja. A paulovniju retko ko pominje. Još 1997.godine profesorka Šumarskog fakulteta Dragica Vilotić i inženjer Slobodan Vukovojac su započeli priču o paulovniji, ali očigledno nisu naišli na razumevanje. Danas postoji zasađena ogledna plantaža na samom severu Vojvodine u peskovitom tlu da bi se dokazao uspešan rast paulovnije i na takvom, vrlo lošem tlu. I zaista, ovo čudesno drvo i tu uspeva. Bez obzira na to, projekat «Čudesno drvo» će u Srbiji morati da sačeka neka mudrija vremena.
U ovom uzboru našle su se zgrade koje odudaraju od stereotipnih građevina, za koje se može reći da predstavljaju i jedinstvena umetnička dela.
1. Kamena kuća, Portugalija-
jedinstvani primer moderne arhitekture u stilu kamenog doba.
2. Fred and Ginger ili ‘zgrada koja igra’, Češka-
simbol grada delo je Vlade Milinica i Franka Gerhry-ja.
3. Niteroi muzje savremene umetnosti, Brazil-
delo čuvenog Oscara Niemey-a izgrađeno je 1996. godine. Visoka je 16 metara, dok prečnik kupole iznosi 50 metara.
4. La Padrera, Španija-
neobična građevina u Barseloni na kojoj ne postoji nijedna prava linija delo je Antonia Gaudija.
5. Iskrivljena kuća, Poljska-
izgrađena je 2003. na osnovu slika Jan Marcin Szancera i Per Dahlberga, a inspiracija je bio crtnai film.
6. Habitat 67, Montreal, Kanada-
delo arhitekte Moshe Safdie-ja bila je glavna atrakcija Expo 67.
7. Šumska spirala, Nemačka-
delo dizajnera Friedensreicha Hundertwassera i arhitekte Heinza Springmanna završeno je 2000. godine.
8. Cubic Houses, Roterdam, Holandija-
sastoji se od 38 jedinica, a delo je Pieta Bloma.
9. Katedrala u Braziliji, Brazil-
delo Oscara Niemeyera.
10. Nacionalni centar izvođačkih umetnosti, Kina-
izgradnja je počela 2001. prema projektu Oaula Andreua, a završena je 2007. godine.
Prvo fotografsko društvo u Srbiji i širem srpskom kulturnom prostoru, osnovano u Beogradu 20. juna 1901. na inicijativu grupe fotografa amatera i poštovalaca fotografije. U Odboru kluba su bili dr Marko Nikolić (predsednik), dr Jovan Cvijić (potpredsednik) i Isak Levi (sekretar).
Klub je imao prostorije u ulici Kralja Milutina 45. Sudeći po nekim izvorima klub se ugasio iste godine.
Ova monografija i izložba o prvoj izložbi fotoamatera u Srbiji 1901. godine, pojavljuje se u – za fotografiju jubilarnoj – 1989. godini, kada se navršava 150 godina od svečane sednice Francuske akademije nauka, održane 19. avgusta 1839. godine, na kojoj je zvanično objavljen svetu pronalazak fotografije, najepohalnijeg izuma čovečanstva za sva vremena.
Dugogodišnjim i mukotrpnim eksperimentima, Žozef Nisefor Nieps (Joseph Nicephore Niepce, 1765-1833) i Luj Dager (Louis Jacues Mande Daguerre, 1787-1851) pronašli su fotografiju. Ovim otkrićem ostvaren je susret i međusobno dopunjavanje dva, u istoriji čovečanstva dugo vremena poznata, fenomena sa dva različita područja prirodnih nauka – fizike i hemije.
Stvaranje slike u kameri opskuri pomoću svetlosnih zraka, poznat je bio još Aristotelu u IV veku pre Hrista. U doba renesanse ovaj fenomen je već imao široku primenu kao pomoćno sredstvo za crtanje po prirodi.
Uticaj i hemijsko dejstvo svetlosti na materiju zanimali su još Vitruvija u starom veku, koji je u svojim spisima (De Architectura, libri decem) savetovao da se slike u galerijama okrenu prema severu. U X veku Xafar iz Mesopotamije, poznavao je već osetljivost srebrnih soli na svetlost.
Ova dva principa, svaki za sebe, korišćeni su vekovima u najrazličitije svrhe sve dok ih oštroumni i uporni rad, prvo Niepsa a zatim Dagera, nije spojio u ingeniozni pronalazak koji je izazvao pravu revoluciju u načinu dotadašnjeg beleženja likovnih predstava. Period od 150 godina ispunjen je bezbrojnim istraživanjima i dopunskim pronalascima koji su fotografiju dovele do ovog savremenog obima i oblika u kome ona čovečanstvu predstavlja nezamenljivo i univerzalno sredstvo. Ona je pomoćna nauka svih nauka koje se osnivaju na direktnom posmatranju prirode, što znači skoro za svekolike nauke čovečanstva (Potonniee).
Primena fotografske slike kao ličnog i opšteg sredstva vizuelnih komunikacija a još više njene dinamične forme, najpre filma a danas televizije i video tehnike, postaje sve više fenomen neslućenih mogućnosti koji vrši duboki uticaj na savremeno društvo. Fotografija je izrasla u silu koja je ovladala predstavama, osećanjima i mislima stotinama miliona ljudi u svetu. Njen razvoj ne jenjava, pa je verovatno da će ona postojati dokle god budu civilizovani ljudi nastanjivali ovu zemaljsku kuglu (Potonniee).
Prvobitni povod za ovu monografiju i izložbu bila je 85. godišnjica održavanja prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. godine. Proslava jubileja je pomaknuta u 1989. godinu u čast 150 godišnjice pronalaska fotografije. Ovim pomeranjem se ipak uspostavila interesantna brojka od 88 godina, koja predstavlja ujedno godinu rođenja fotoamaterskog pokreta u Srbiji.
Iste godine osnovan je „Klub fotografskih amatera“ u Beogradu, kao i „Klub amatera fotografa“ u Kragujevcu (list radikala „Jedinstvo“, od 11. marta 1904. godine)
Monografija se sastoji iz:
1. Fototipskog izdanja originalnog kataloga prve izložbe iz 1901. godine koji je bio, kako na njegovoj naslovnoj strani i stoji, samo „Spisak slika“ bez ilustracija;
2. reprodukcija fotografija sa izložbe, koje sam uspeo da pronađem;
4. faksimila govora Mihaila Valtrovića sa stranica „Nove iskre“, kojim je otvorio izložbu;
Evropski muzejski forum (EFM) proglasio je Riversajd muzej transporta isaobraćaja u Glazgovuza najbolji u Evropi 2013. godine, u konkurenciji oko 70 muzeja iz dvadesetak zemalja širom Evrope.
Foto: Editor5991/Wiki/CC
Evropska nagrada za muzej godine (EMYA) dodeljena je na Međunarodni dan muzeja, 18. maj, na ceremoniji u Tongerenu u Belgiji, prenosi portal SEEcult.org.
Slaveći inovativne i ka publici orijentisane muzejske prakse širom Evrope, EFM je dodelio još tri priznanja, kao i četiri specijalne pohvale.
U konkurenciji za ovogodišnju nagradu bilo je 40 muzeja, koji su se prijavili na konkurs, kao i još 29 koje je nominovao žiri EMYA.
Muzeji su ocenjivani na osnovu stepena zadovoljavanja potreba i želja posetilaca, a članovi žirija su proputovali Evropu kako bi se i neposredno uverili u kvalitet kandidata – od Azerbejdžana do Portugala, od Norveške do Turske.
Riversajd muzej, kako je istaknuto u obrazloženju nagrade, brilijantno demonstrira kako jedna specijalizovana zbirka može da obnovi svoju relevantnost aktivnim angažovanjem u kontekstu širih društvenih i univerzalnih pitanja. Nagrada je dodeljena tom škotskom muzeju, koji je projektovala Zaha Hadid, jednoglasnom odlukom žirija, uz ocenu da na najvišem nivou ispunjava kriterijum “javnog kvaliteta”.
Riversajd muzej otvoren je u junu 2011. godine, a koštao je više od 80 miliona evra i zamenio je stari Muzej transporta.
Foto: Bjmullan/Wiki/CC
Nagradu “Kenet Hadson”, nazvanu imenom osnivača EMF-a, dobio je Gradski muzej zajednice u Batali u Portugalu, specijalizovan za slepe i slabovide.
Nagradu Sileto dobio je MAS gradski muzej u Antverpu zbog inovativnosti i posvećenosti gradu i njegovom stanovništvu. Žiri je istakao da je impresioniran raznolikim novim načinima na koji je taj muzej uspeo da angažuje posetioce u naporima da predstavi identitet Antverpa.
Posebne pohvale dobili su Nacionalni istorijski muzej Gobustan u Azerbejdžanu, Muzej umetnosti u Rigi u Letoniji, kao jedna od najimpresivnije renoviranih nacionalnih zgrada, te Nacionalni muzej nautike u Amsterdamu i San Telmo muzej u Španiji.
EMF deluje pod okriljem Saveta Evrope, a dobitnik godišnje muzejske nagrade SE bira se između kandidata EMYA.
Prošle godine to je bio Muzej Liverpula, a nagrada je uručena na ceremoniji u sedištu SE u Strazburu u aprilu.
Krenuvši sa grupom ljubitelja vožnje bicikla i pešačenja, iz gradskog obodnog naselja „Bor 2″ promotivno smo „testirali“ i simbolično označili početak korišćenja uređene staze, u dužini od 7,4 kilometara, trasom negdašnje „Crnovrške pruge“.
Najveća zasluga što su borani dobili izvanrednu pešačku, rekreativnu, mini maraton, biciklističku, turističku i stazu zdravlja, pripada UG „Crni vrh 45“, koje je uspešno realizovalo projekat “Uređenje staze stare Crnovrške pruge “, odobrenog kao javni rad od strane Nacionalane službe zapošljavanja.
Projekat su podržali i njegovu realizaciju pomogli i Rudarsko topioničarski basen Bor, Opština Bor i Javno komunalno preduzeće „3. oktobar“.
U nostalgičnom sećanju starijih borana ostala je “Crnovrška pruga”, kojom je sa planine Crni vrh, dok su vođene odlučujuće ratne operacije na Sremskom frontu, prevezeno više od 20.000 kubnih metara ogrevnog drveta, u tek oslobođen i ratom razoren Beograd. I ranjenicima u bolnicama koji su svakodnevno pristizali sa Sremskog fronta i stanovništvu Beograda bilo je neophodno obezbediti ogrev…
Od tada su prošle decenije, pruge odavno nema, ali ostala su sećanja. I trasa.
Trasa, koja vijuga kroz prelepe šumske krajolike od Bora do Crnog vrha, ukupne dužine od 18,5 kilometara.
Nema nikakve sumnje da je nakon ove deonice, neophodno urediti i preostalih 11 kilometara staze do Crnig vrha. I ne bi ona imala samo napred opisane funcije. Bio bi to značajan i važan protivpožarni put.
Ali, zamislite ovo.
Ukrcate se u samom centru Bora u vagon turističkog voza, udobno se smestite i do Crnog vrha uživate u prelepom ambijentu usputnih predela, sa panoramskim pogledom na Rtanj, Malinik, Dubašnicu, Crni vrh, Banjsko polje, Borsko jezero i Veliki krš.
Pa kod spomenika „Ljubavi smo učili vatru, da nam zemlja više ne gori“ iz vagona na osveženje u etno restoran, a potom na gondolu – pa pravo na vrh Crnog vrha…
TAMOiOVDE 