Benjamin Franklin je rekao: „Iskrenost je najbolja politika“, a Martha Beck, sociolog i autor, je na to dodala: „Osim kada nije“.
Kada biti iskren, kada držati usta zatvorenim, a kada lagati, otkriva Beck.
Iako često deluje lakše lagati nego biti iskren, jel laž ume da poštedi druge od toga da se osećaju loše, može da održava u životu pretpostavke koje vama odgovaraju ili da učini vaše mane manje vidljivim, ona je poput smoga koji zagađuje vašu psihu i odnose sa ljudima.
Dok je istina poput čistog i svežeg vazduha. Koliko ćete biti iskreni prema nekome zavisi isključivo od toga koliko želite da budete bliski sa tom osobom. Veća bliskost zahteva više istine.
Zamislite sferu i sebe u njenom centru. U najbližem prstenu oko vas, trebalo bi da se nalaze najbliži ljudi koje imate, zatim u sledećem vaši prijatelji, zatim poznanici a za njima nepoznati ljudi. U vašem najbližem okruženju vazduh bi trebao da bude čist i iskren, sve dalje od centra istina postaje sve nebitnija.
Kada je iskrenost bitna a kada baš i nije? Martha Beck navodi četiri pravila:
Prema sebi uvek budite iskreni
Najbliža veza koju možete imati je ona sa samim sobom. Neiskrenost u tom odnosu je u najbolju ruku kontraproduktivna, a u najgorem slučaju katastrofalna. Ukoliko želite da živite zdrav i produktivan život, sebi uvek recite istinu.
Ljudi često lažu sebe , a da ni ne primete, ali nije teško utvrditi kada se to dešava, treba samo nanjušiti trag smogu koji guši. Verovanje u sopstvene laži, čini ljude nesrećnim.
Pomozite sebi tako što ćete, kada ste uznemireni, sesti i na miru pokušati da date odgovor na neko od sledećih pitanja:
Šta ja to krijem? Kog saznanja se plašim? Šta izbegavam da saznam? Čega sam to skoro svestan?
Budite iskreni prema svojim voljenima što je više moguće
Laž, čak i ona izgovorena zarad nečijeg dobra, sprečava mogućnost da vas ljudi zaista upoznaju, razumeju i zavole takve kakvi jeste. U suprotnom, kada neko laže vas, koliko god ga voleli, vi volite nešto što ne postoji.
Svi bliski odnosi mogu postati još bolji uz više iskrenosti. Ukoliko vam nekom na istinu uzvrati laganjem, veza koju imate nije prava, ali vaša iskrenost prema samom sebi će vam pomoći da takvo saznanje prebolite i nastavite dalje.
Poznanicima recite onoliko istine koliko je neophodno da održite optimalnu vezu
Recimo da vas posle ribanja kod šefa kolega pita kako ste prošli. Ukoliko želite optimalnu vezu sa tim kolegom reći ćete: ’Bilo je ok’, ali ukoliko želite da postanete bliži reći ćete : ’Bolje da mi je lupio šamar…’.
Na vama je da odlučite u kom pravcu želite da idete. Budite obazrivi, ne dajte nikada celu istinu, već budite taktični. Otkrijte malo, zatim sačekajte da vidite reakciju. Na ovaj način ćete moći da odlučite koliko želite sa nekim da budete bliski, a da pritom nikoga ne povredite u tom procesu. Ukoliko očajno želite da prekinete odnos sa nekim, lažite.
Laž je idealan vid komunikacije samo u odnosima koji su čudni ili loši. Takve odnose treba prekinuti. Ali nemojte laganjem pokušavati da održite odnos koji nije toga vredan i nemojte se zavaravati da na taj način štitite nečija osećanja.
Svako kod sebe može lako da oseti kada ga laži guše a kada diše punim plućima. Iskrenost prema sebi će vam najviše pomoći u određivanju kada i koliko istine reći u svakoj situaciji na koju naiđete. BIZLife, BuT
Vizigotska država u Hispaniji koja je postojala od početka 6. veka pa sve do početka 8. veka, imala je cenovnik ljudiskih života: cene su bile različite za muškarce i žene, plemiće i sluge, hrišćane i nehrišćane…
Vizigotski kralj, Leovigild
Vizigotski kralj Leovigild ustanovio je nadoknadu (compositio) koju je trebalo da plati vlasnik neke životinje koja bi nekog usmrtila.
Ova nadoknada takođe se primenjivala i u slučaju ubistva.
Muškarac između 20 i 50 godina „vredeo“ je 300 zlatnika, a žena između 15 i 40 godina 250 zlatnika.
Kao kriterijum su se uzimali snaga muškarca i doba plodnosti žene. Životi osoba koje nisu dostigle ili su prešle propisana godišta, plaćali su se daleko manje. Sluge su takođe imale cenu. Vizigotski kralj Ervig je propisao 100 zlatnika za roba koji je posedovao posebna znanja ili veštine.
Zakon nije određivao cenu seoskog sluge koji je radio na polju.
Ako se uzme u obzir da je jedan zlatnik težio 4,54 grama zlata, prostom računicom se dolazi do sledećih podataka: odrastao muškarac je vredeo 1.362 grama, to jest, 1,36 kg zlata, odrasla žena 1,15 kg, dok je rob sa posebnim znanjima koštao nešto manje od pola kilograma (0,45 kg).
Literatura José Orlandis. La vida en España en tiempo de los godos. Rialp, Madrid, 2006, str. (ISBN: 84-321-3601-8) Izvor: istorijskabiblioteka.com
Gogenova slika prodata za rekordnih 300 miliona dolara
Slika „Kada ćeš se udati?“ francuskog slikara Pola Gogena prodata je za 300 miliona dolara i tako je postala najskuplje ikada prodato umetničko delo, prenosi BBC.
Slika dve devojke sa Tahitija “Nafea Faa Ipoipo” (When Will You Marry?) naslikana je 1892. godine i bila je u vlasništvu švajcarskog kolekcionara, a decenijama je bila na pozajmici u Kunstmuseum Baselu.
Kako prenosi SEEcult.org, vlasnik je odlučio da je proda posle nesporazuma sa tim muzejem i najave rekonstrukcije.
Švajcarski kolekcionar Rudolf Stehelina iz Bazela, koji ima više od 20 radova impresionizma i postimpresionizma u svojoj kolekciji, rekao je „Njujork tajmsu“ da neće otkriti identitet kupca, navodi ovaj portal.
Kako se dodaje, prema nepotvrđenim informacijama „Njujork tajmsa“, slika je prodata Muzeju u Kataru.
Gogenova slika bi, prenosi SEEcult. org, trebalo da bude narednih godinu dana na izložbama u Bejeler fondaciji u Bazelu u martu, zatim u madridskom Muzeju kraljice Sofije, te u Filips kolekciji u Vašingtonu.
Novi vlasnik će je, kako se navodi, dobiti u januaru sledeće godine.
Prethodni rekord držala je slika „Kartaši“ Pola Sezana prodata 2012. godine za 259 miliona dolara.
Poljubac na javnom mestu, u mnogim zemljama, može skupo da košta. Ma koliko ovo neverovatno zvučalo u 21. veku, bizarni propisi, neretko su na snazi i u omiljenim letovalištima, pa se turisti u nemalom broju država izlažu riziku da dođu i u sukob sa zakonom. Ako je i logično da se u islamskim zemljama valja ogrtati, voditi računa o dužini suknje i razrezu na bluzi, teško je shvatljivo da u zapadnoj Evropi još vladaju puritanski propisi „od pre Prvog svetskog rata“.
Tako, u Francuskoj, na primer, dalje važi zakon iz 1910. godine, kojim se zabranjuje ljubljenje na peronima železničkih stanica. Cilj je, svojevremeno, bio da se onemogući kašnjenje vozova. Ali, zakon niko nije ukinut ni u vreme superbrzih vozova. Za kršenje ovog propisa nije predviđena drakonska kazna, ali važi naredbe da istog časa napustite stanicu. Kazna za ljubljenje može da se „zaradi“ čak i u Italiji. U Eboliju, u Kampaniji, važi zakon koji zabranjuje ljubljenje u automobilu. Razlog je bezbednost u saobraćaju, a kazna za prekršaj je 500 evra. Na slavnom britanskom univerzitetu Oksford, zabranjeno je ljubiti se u kampusu, pa je za zaljubljene određena „zona za ljubljenje“ – u lokalnoj menzi.
Islamske zemlje ne tolerišu mnoge, za nas tek, sitnice. Tako je u Istanbulu u restoranu od bračnog para na turističkom putovanju zatraženo da za stolom sede jedno nasuprot drugom, a ne jedno pored drugog. U unutrašnjosti Turske, javno ljubljenje može da donese i ozbiljnije probleme.
Zakonski obračun sa nežnostima pred očima javnosti, još je stroži u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Poljubac pred drugima, apsolutno je isključen i u veoma posećenim letovalištima, čak i među supružnicima. Godine 2010. se, tako, u Dubaiju britanski bračni par poljubio u restoranu i zbog toga dobio – mesec dana zatvora!
U Dubaiju se za neprikladno ponašanje smatra ne samo ljubljenje, nego i grljenje, plesanje, ili puštanje glasne muzike na javnom mestu. Vanbračni parovi ne smeju da se drže za ruke. I, pažnja, oznaka muškarca i žene na istim vratima toaleta ne znači da tamo mogu da budu zajedno. Zbog toga je jedan češki bračni par na aerodromu saslušavala policija. Novčana, ili čak zatvorska, kazna preti onome ko je pod dejstvom alkohola uhvaćen mimo mesta gde je dozvoljena njegova prodaja.
Egipat je, takođe, ljubljenje pred svedocima stavio na crnu listu. Građani Tajlanda ne smeju javno ni da se drže za ruke, ali se turistima, „blagonaklono“, gleda kroz prste. Stroga zabrana ljubljenja važi u malezijskom metrou.
Ljubljenje na javnom mestu zabranjeno je i u Japanu. Tamošnji zakonodavac ovu zabranu argumentuje činjenicom da se poljupci smatraju uvodom u seksualni čin, a logično je, stoga, da je predigra na javnom mestu nedopustiva.
Ista praksa postoji i u Indiji, gde se izlivi osećanja tretiraju kao krajnje intimna stvar i rezervisani su za prostor iza zatvorenih vrata. Iskazivanje ljubavi na javnom mestu dozvoljeno je samo u filmovima i to – najvećim zvezdama. Izvor: rtvbn.com
Najstarije, najviše, najšire i najveće drveće na svetu
Drveće je zaslužno za to što smo svi mi još uvek živi i što je čovečanstvo danas tu gde jeste. Ovaj članak je posvećen drveću koje je uspelo da preživi nekoliko hiljada godina i tokom svog života postigne nekoliko zapanjujućih rekorda.
Foto: en.wikipedia.org/wiki/Old_Tjikko
Najstarije drvo na svetu: Stari Tjikko (9.550 godina)
Najstarije klonsko drvo na svetu (norveška smreka) staro je 9.550 godina i nalazi se na planini Fulufjalet u švedskoj provinciji Dalama. Otkrio ga je profesor fizičke geografije Leif Kulman koji ga je nazvao po svom psu starom „Tjikku“. Na prvi pogled, ovo 5 metara visoko drvo možda ne deluje kao najstariji živi organizam, ali ne dajte da vas veličina zavara. Hiljadama godina ovo drvo se uspešno prilagođavalo svim klimatskim promenama koje su uticale na područje u kojem živi.
Veruje se da razlozi zbog kojih je ovo drvo preživelo tako dugo leže u vegetativnom kloniranju i slojevitosti. Tokom vegetativnog kloniranja, stablo drveta može da umre na svakih stotinak godina (oko 600 u ovom slučaju), ali sistem korenja može da živi hiljadama godina. Slojevitost se dešava kada jedna od grana dotakne tlo i vremenom „postane koren“. Naučnici su takođe locirali nekoliko drugih drveća u okolini, koje datira od pre 8.000 i više godina.
Šuma bristleconskih borova Great Basin/ sh.wikipedia.org/wiki/Bristleconski_bor
Najstarije neklonsko drvo na svetu: Metuzalem (4.845 godina)
Metuzalem je vrsta bora koji raste visoko u Belim planinama Istočne Kalifornije. Ime je dobila po dugovečnom liku iz Biblije, koji je živeo skoro 1.000 godina. Za razliku od Tjikka koji je preživeo zahvaljujući sopstvenom „kloniranju“, veruje se da je Metuzalem najstariji živi neklonirani organizam. Testiran je dendrohronološki (brojanjem godova).
Foto:mk.wikipedia.org
Najviše drvo na svetu: Hiperion (115,6 metara)
Hiperion je otkriven 25. avgusta 2006. godine od strane prirodnjaka Krisa Atkinsa i Majkla Tejlora u veoma zabačenom delu Nacionalnog i državnog parka Redvud u Kaliforniji. Veruje se da je star oko 700-800 godina. Istraživači veruju da bi drvo moglo da bude i više od 116 metara, ali je usled štete koju su detlići naneli njegovom vrhu ono trenutno zaustavljeno na 115,6 metara. Iako je nekoliko drugih drveća bilo više od ovog diva, većina je bilo žrtva rašumljavanja Redvud regiona sredinom ’60-ih. Zapravo više od 90% državnih drevnih šuma je posečeno do 1978. godine, kada je prostor kuljen i pripojen Nacionalnom parku. Ljudi tvrde da je na hiljade drveća – među kojima je bilo većih i viših od Hiperiona – posečeno tokom dvadesetčetvoročasovnih smena testera, sedam dana u nedelju od 1960. do 1970-ih. Kao što je slučaj sa većinom retkih drveća, njihova tačna lokacija je tajna i samo tri grupe ljudi je bilo u stanju da ih pronađe.
Kralj titana, Gerneral Šerman Foto:rts.rs/page/magazine/
Najveće drvo na svetu: General Šerman
Iako su mnoga drveća viša i u osnovi šira, ona nisu ni do „kolena“ozloglašenom Generalu Šermanu. Ovo drvo nadilazi bilo koji drugi živi organizam na planeti po svom ukupnom obimu (ne računajući grane) i smatra se najvećim živim organizmom na ovoj planeti. Procenjena starost ovog drveta je oko 2.300 i 2.700 godina. Preživelo je brojne požare, klimatske promene i savremene ljude. Sa procenjenom težinom od oko 1.385 tona, visinom od 83,8 metara i prečnikom od 11,1 metar u osnovi on je najbrže rastući organizam na ovoj planeti. Godine 1879. drvo je dobilo naziv po generalu iz Američkog građanskog rata, Vilijamu Tekumse Šermanu, a imenovao ga je Džejms Vulverton, koji je služio kao poručnik Devete konjice Indijana pod Šermanom.
Arbol del Tule/ Foto:www.mexicomaxico.org/Tule/
Najšire drvo na svetu: Arbol del Tule
El Arbol del Tule (španski za drvo Tule) je drvo čempresa smešteno u centru grada Santa Marija del Tule u meksičkoj državi Oahaka. Grad je zapravo dobio ime po ovom drvetu. Starosti od otprilike 1.400 godina, veruje se da ovo drvo ima najšire stablo na svetu, sa prečnikom od 11,62 metara. Postojale su sumnje da je stablo zapravo sačinjeno od nekoliko drveća, ali je nakon pažljivog DNK ispitivanja dokazano da je zaista u pitanju jedno drvo. Nažalost, u ranim ’90-im je otkriveno da drvo polako umire usled zagađenosti vazduha (više od 8.000 automobila prolazi obližnjom magistralom) i nedostatka vode.
Više svesti
Do danas, drveće je jedno od najpotcenjenijih živih organizama na našoj planeti. U očima nemarnih ljudi, drvo je samo rolna toalet papira – svakodnevni predmet, koji se može koristiti uvek. Ljudi koji štite i brinu o ovim bićima se sarkastično nazivaju ljudima koji „grle“ drveće i konstantno su utišavani od strane mase. Ova veličanstveni živi organizmi se uništavaju svakodnevno, što je u suštini tužno i uzbunjavajuće. Da li će biti pošteđeno? Odgovor je na vama.
Izvor teksta:nationalgeographic.rs/vesti/ Izvori fotografija: Arbol del Tule/ Foto:www.mexicomaxico.org/Tule/ Kralj titana, Gerneral Šerman/Foto:rts.rs/page/magazine/en.wikipedia.org/wiki//Old_Tjikko;sh.wikipedia.org/wiki/Bristleconski_bor;mk.wikipedia.org
Fugu, riba koja luči otrov tetrodotoksin, 1.250 puta jači od cijanida, je najotrovnija riba na svetu.
Ništa tu ne bi bilo čudno da ova riba ne predstavlja delikates, i pravi je specijalitet japanskih kuvara.
Fugu već vekovima predstavlja izuzetan delikates na japanskoj trpezi, iako se zna da njen organizam sadrži tetrodotoksin. Ta smrtonosna bistra supstanca nema ukus i miris po kojima bi mogla da se prepozna i odstrani, a najviše je ima u jetri, bubrezima, predelu oko reproduktivnih organa i u samoj koži ribe.
Umeće i iskustvo kuvara jedini je garant da večera nekome neće biti poslednja u životu, jer protivotrova nema.
Nesrećna žrtva posle obroka ostaje paralisana, ali potpuno svesna čeka sporu i bolnu smrt, koja će nastupiti zbog gušenja.
Zbog svega navedenog, možda je sada jasnije zašto je japanskom caru zabranjeno da konzumira ovu ribu.
Porcija ove ribe košta i do 200 dolara. Cena zavisi od restorana i vrste fugu ribe – najskuplja i najotrovnija je tora fugu. Oni koji su je jeli i preživeli to iskustvo, tvrde da je i najukusnija. Međutim, cena je tako visoka više zbog avanture i neizvesnosti koju svako prolazi dok jede fugu, nego zbog njenog ukusa.
A mušterija nikad dosta, posebno turista van Japana.
Najskuplja i najotrovnija – tora fugu Foto:rts.rs
Fugu danas smeju da pripremaju samo kuvari koji prođu posebnu višegodišnju obuku i steknu licencu, kao dokaz da su savladali sve potrebne veštine u pripremi. Oni ekstremniji (i najveštiji) ostave sasvim malu količinu otrova, tek toliko da gostu utrnu usne.
Fugu može ponekad da se kupi i na pijaci, ali upravo odatle vreba najveća opasnost.
Kada osoba koja ima nedovoljno iskustva, i koja nije prošla odgovarajuću obuku, odluči da je kupi i sama pripremi, tragedija je skoro neminovna.
To se ipak i dalje dešava, što zbog neznanja i neobučenosti osobe koja je priprema, što zbog želje za eksperimentisanjem i adrenalionom.
Razgovor s gejšom Sayuki, jedinom zapadnjakinjom koja je postala deo sveta japanskih gejši
Foto: Sayuki – Geisha in Asakusa
Profesionalne japanske gejše zabavljačice, deo su japanske tradicije već dugi niz godina. O ovim prelepim, elegantnim i veštim umetnicama snimani su filmovi i pisane knjige, a mnogi ljudi samo su zbog njih krenuli put Japana. Gejše su tradicionalno japanske žene, no, prvi put u tradiciji dugoj 400 godina, zapadnjakinja je primljena u zajednicu gejši u Japanu.
Fiona Graham iz Australije, 2007. godine postala je Sayuki. Bivša novinarka Rojtersa i BBC – a dotadašnji život zamenila je karijerom japanske gejše .
Prvi put u tradiciji dugoj 400 godina , zapadnjakinja je primljena u zajednicu gejši. Kako je sve počelo ? Kada ste počeli da se zanimate za japansku kulturu ?
– Delimično sam odrasla u Japanu i živela sam tamo od svoje petnaeste godine. To je još dovoljno mlado doba da postanete tečni u japanskom jeziku, te sam takođe srednju školu i fakultet pohađala u Japanu. Vrlo su me zanimali Kimoni i japanski antikviteti na prvoj godini fakulteta, no tek mnogo kasnije, nakon što sam postala socijalni antropolog i uređivala antropološke televizijske programe, ponovo sam se zainteresovala za ovakve stvari.
Zapadnjaci često vide gejše u medijima, no ne shvataju u potpunosti njihove obaveze. Možete da objasnite šta je tačno posao gejše, zadaci i obaveze. Šta sve mora znati i savladati da bi zaslužila naslov gejše ?
Foto: Sayuki – Geisha in Asakusa
– Gejša bukvalno znači “ umetnica „, no posao gejše je prvo i najbitnije biti umetnica i prezentovati umetnost gejši – ples i muziku svojim gostima. Iako gejša redovno nastupa pred velikom publikom, na velikim pozornicama, tradicija gejši je nastupanje na privatnim zabavama i mnogo toga se izvodi u privatnim sobama ekskluzivnih restorana, zbog čega moramo moći da razgovaramo sa gostima i zabavljamo ih na intimnijem nivou. Da bi neko bio “ poput gejše “ mora biti predivan i staložen, mora mu biti prijatno u svakoj društvenoj situaciji i talentovan umetnik.
Šta ste lično morali usavršiti da biste postali deo tradicije stare 400 godina . Je li proces bio različit za Vas ?
– Gejša nikada ne “ usavrši “ svoje umetnosti. Čak i vrlo stare gejše još uvek vežbaju i edukuju se svakodnevno . To je celoživotni proces napretka. Imala sam sreće da bude primljena u Asakusa okrug gejši, jedan od najstarijih u Japanu te mi je omogućeno vežbanje u svakom mogućem smislu, kako bi to radila bilo koja druga gejša.
U stvari je početna ideja bila da snimam televizijski program jednu godinu, no iako se udruženja gejši s time složila, nije bilo moguće snimati dok vežbam, pošto sam morala raditi sve što i bilo koja druga “polaznica”. Bilo je vrlo teško ući unutra i dugo sam uveravala udruženje gejši u to. Ne znam ni jedan drugi okrug u Japanu koji bi pustio strankinju unutra. Veliki uticaj je imalo to da sam delimično odrasla u Japanu i imala vrlo dobre veze.
Zašto ime Sayuki? – Običaj je da nova gejša preuzme jedan deo slova iz imena svoje majke gejše i formira novo ime. Ime moje majke gejše bilo je „Yukiko„- dete sreće, stoga sam uzela deo “ yuki“ i kombinovala ga sa slovima „sa„, što je stvorilo ime „Sayuki“ – transparentna sreća .
Možete nam reći nešto više o životu u okiyi?
– U prvoj godini edukacije , pre nego što nova gejša napravi svoj debi, najčešće mora putovati u okiyi svaki dan i pomagati tamo. Čineći to uči kako treba nositi kimono, gde se stvari drže i sve o tome što njene starije sestre rade svakodnevno. To je vrlo praktičan trening. Sada imam svoju sopstvenu nezavisnu kuću gejši, sa dve mlađe gejše. Dolaze gotovo svakodnevno da pomognu u svemu što radim i praktično se edukuju.
Da li je bilo negativnih komentara od ostalih gejši , ili možda medija zbog svog porekla ?
– Naravno, nova gejša prima mnogo kritika, ali to je potrebno kako bi naučila da bude što bolja. Osnovni proces učenja za gejšu je da bude kritikovana od strane starijih sestara te iz toga da nauči da je opet ne kritikuju. Ali dobro obučena gejša nikada neće govoriti o drugoj gejši u medijima. Japanski mediji su me podržavali i poštovali zbog čega sam im zahvalna .
Foto: Sayuki – Geisha in Asakusa
Može li se gejša udati ?Nosi li to posledice ?
– Gejša se ne sme udavati prema tradiciji, ali smemo imati ljubavnike, čak i decu. Tradicionalno, gejše su bile radnice i samohrane majke, dugo pre no što je to postalo prihvatljivo na zapadu . Koliko novca može gejša da zaradi ? Jesu li cene iste za svaku umetnicu ?
– Honorar za gejše je određen u okrugu, tako da su plaćene jednako, no ako je neka gejša veoma tražena, češće će biti pozivana na događanja. Odevni predmet kimono veoma je skup, možete nam reći cene .
– Kimono koji gejša nosi može koštati od3000, do 12.000 $ ili više. No oni mogu biti korišćeni generacijama, zbog čega su odlična investicija. Takođe postoji mnogo poklanjanja i primanja između mlađih i starijih sestara. Ja trenutno skupljam kimona dugih rukava za mladu dvadesetogodišnju gejšu iz moje kuće. Njoj je potreban različiti kimono za svaki mesec, obično sa dizajnom baziranim prema godišnjem dobu i 12 setova ukrasa za kosu, od kojih svaki košta oko 500 $ .
Foto: Sayuki – Geisha in Asakusa
Šta mislite o filmu “ Memoari jedne gejše “ ? Šta profesionalne gejše misle o njemu ?
– Šteta je da su odabrali glumicu koja se nije znala kretati u kimonu, niti hodati i stajati, a niti ponašati se kao prava japanska gejša, zbog čega film nije bio realističan. Frizure i ostali detalji su takođe bili pogrešni. Film nije shvaćen ozbiljno od strane pravih gejši. Jedina pozitivna stvar koju je doneo, pokazao je, da je svet gejši uistinu predivan .
Zašto obuka počinje sa šest godina, šest meseci i šest dana starosti ? Postoji li simbolika ?
– Podučavanje plesa i umetnosti počinjale su tada u ranijim vremenima. To je povoljno vreme za početak, no smatram da je najbitnije da počne mlad. Zašto se gejše često povezuje sa prostitucijom ? Odakle taj stereotip ?
– Samo van Japana gejše su zamenjivane s prostitutkama, Japanci nikada ne prave takve greške. Gejše su prvi put predstavljene zapadu tako što je zapadni fotograf uslikao gole fotografije devojaka sa farmi i nazvao ih gejšama. Takođe su prostitutke za vreme Drugog svetskog rata vojnicima govorile da su gejše. Zbog tih grešaka stereotipa su otišli na zapad .
Možete li ispričati šta se dogodilo 2011. godine kada se razbolela Vaša majka gejša ?
– Moja majka gejša se razbolela i nije mogla da hoda, te je morala da zatvori svoju kuću gejši i penzioniše se kao gejša . Pravila Asakusa nalažu da gejša može prijaviti sopstvenu kuću kada je radila kao gejša 4 godine. Bila sam u Asakusa gejša gotovo 4 godine i prijavila sam se za sopstvenu kuću što sam normalno trebala dobiti , no nekoliko vrlo starih ljudi u udruženju su odlučili da ignorišu sopstvena pravila i ne dozvole strankinji da ima sopstvenu kuću gejši. To nije bila udružena odluka svih gejši i danas još uvek radim sa gejšama Asakusa. Postoji vrlo malo gejši u Japanu koje nisu povezane sa određenim okrugom već imaju sopstvenu kuću gejši, što ja imam danas. Gejša ne mora biti povezana sa određenim okrugom da bi bila gejša. Bitno je da ju je trenirala gejša.
Foto: Sayuki – Geisha in Asakusa
Bili ste takođe novinarka BBC – a i Rojtersa ?
– Bila sam slobodna novinarka Rojtersa i BBC – a pre no što sam se okrenula rađenju televizijskih dokumentaraca. Još uvek radim za njih, iako se u zadnje vreme češće pojavljujem u programu nego što ga stvaram.
Da li je ijedna zapadnjakinja posle Vas postala gejša? Da li je bilo najteže za Vas pošto ste morali da probijete led i pokažete da se možete uklopiti u tako kompleksnu kulturu ?
– Dve devojke debitovale su na selu gde su standardi veoma različiti od onih u gradu, no ni jedna nije mogla to da učini u okrugu u gradu. Brak nije dozvoljen za gejše, a jedna je već odustala. Nisam “ probila led “ za strankinje pošto je još uvek praktično nemoguće da strankinja postane gejša, pošto je potreban dugotrajan boravak i tečnost u japanskom jeziku. Odrasla sam u Japanu, i nisam različita od ijedne Azijatkinje u Americi koja možda želi da postane operska pevačica ili balerina i ne bi smela biti isključena zbog boje kože .
Koliko gejši ima danas u Japanu ? Mislite li da će tradicija još dugo da potraje ? Ulaže li Japan dovoljno u očuvanje tradicije ?
– Sada ima manje od hiljadu gejši u Japanu. Zemlja ne ulaže baš u održavanje tradicije, kao što to rade za kabuki teatar. No ima znakova promene. Ove godine putovala sam u Veliku Britaniju u društvu pet gejši i sponzorisala nas je vlast grada Tokija. Oduševljena sam novim stvarima u svetu gejši. Volimo da putujemo i moja mlada gejša bi volela ići u istočnu Evropu. Možemo putovati uglavnom u martu, ili tokom leta i rado prihvatamo pozivnice iz inostranstva.
Kabuki glumci i sumo rvači su sponzorisani od strane kompanija, poput sportista i to je moguć put i za gejše. Prihvatam ideju uključivanja u reklame za časopise ili televiziju i smatram da je to dobar način izdržavanja gejši. Ipak ti proizvodi ili usluge moraju biti lepi, skupi i vredni te da pristajaju stilu gejši. Vrlo naporno radim u obezbeđivanju preživljavanja tradicije gejši u modernom dobu i brinem se da se nove gejše obučavaju, stoga, verujem da će tradicija opstati .
Prehlada i grip spadaju u najcešća oboljenja respiratornog trakta, a prehlada se javlja češce nego sve ostale bolesti zajedno. Većina ljudi se prehladi nekoliko puta godišnje, obično u proleće i jesen.
Ako osećate da će te se razboleti morate odmah početi da preduzimate neophodne mere. Počevši sa borbom protiv prvih simptoma prehlade u početnoj fazi, moguće je da se spreči razvoj ozbiljnih oboljenja (gripa, bronhitisa itd) i zapaljenskih procesa u organizmu.
Šta raditi ako osećate prve simptome prehlade i kako zaustaviti širenje bolesti i ojačati opšte zdravstveno stanje?
Ova tri jednostavna, ali efikasna i proverena narodna recepta pomoći će vam da se izborite sa početnim simptomima prehlade i gripa, zaustaviti i spećiti napredovanje bolesti.
Kako izlečiti prehladu za jedan dan.
1. Ovaj napitak je prirodna zamena za popularan „Coldrex i „Ferveks“, koji možete napraviti sami bez odlaska u apoteku, a koji je jednako efikasan da ne kažem i bolji.
Ako osećate prve simptome prehlade ili gripa uradite sledeće:
U 1,5 litar prokuvane i ohladjene do sobne temperature vode dodajte 1 supenu kašiku krupne (poželjno morske) soli, sok od jednog limuna i 1 gram askorbinske kiseline. Askorbinsku kiselinu u sebi poseduje šumeća tableta ili vitamin C u prahu. Po zelji možete zasladiti kašikom meda. Dobro promešajte i popijte ovaj rastvor u roku 1,5 sata. Po potrebi ponovite jos jednom.
Kod prvih simptoma prehlade odlično pomaže i ovaj recept.
Ugrejte 100 ml crnog vina, dodajte u njega 1/4 kašikice mlevenog bibera i 1 kašiku meda. Promešajte i popijte toplo pred spavanje.
I treći, provereni recept, koji sam takođe isprobala na sebi i koji je 100% efikasan.
Poznati lek protiv prehlade i kašlja – vruće pivo sa medom.
Ne može se reći da je ova mešavina ima prijatan ukus, ali veoma je efikasna!
Flašu piva od 0,5 l (tamnog ili svetlog) naspite u u šerpicu i ugrejte, da bude vruće. Skinite sa vatre i dodajte 2 kašike meda i prstohvat cimeta i karanfilića i promešajte. Pijte u toku večeri, pred spavanje, malim gutljajima. Posle lezite u krevet.
Moram reći da je ova smeša ima prilično neprijatan ukus, ali kod prehlade, gripa i kašlja deluje veoma efikasno.
Ovaj napitak omekšava i smanjuje kašalj, poseduje anti inflamatorno dejstvo, podstiče znojenje, koje izvlači prehladu iz organizma. Jer znojenje, kao i u slučaju recepta sa vinom, je odavno poznata i priznata metoda lečenja početnih simptoma prehlada i gripa, koje uključuje odbrambene mehanizme organizma, koji se bore sa virusima.
U sva ova tri slučaja možete prirodnim pitem pobediti prve simptome prehlade i gripa bukvalno za jedan dan.
Boli Vas grlo i imate povišenu temperaturu? Naučite kako da na najbolji način otklonite ove simptome, ozdravite u rekordnom roku i zaštitite ljudi oko sebe.
Vreme je sve hladnije, a supe, čajevi i topla garderoba su ponovo u modi. To moze značiti samo jedno – počela je sezona prehlade i gripa.
Pitali smo našu doktorku da nam odgovori na najčesća pitanja u vezi sa ovim dosadnim zimskim napastima i tako pomogne da lako prevaziđemo sve neprijatne simptome.
Koja je razlika izmedju prehlade i gripa i kako da znam šta od to dvoje imam?
Prehlade izazivaju stotine različitih virusa, a simptomi su curenje nosa, upaljeno grlo, povišena telesna temperatura i kašalj, ali retko se ozbiljno iskomplikuju. Prosečna odrasla osoba ima prehladu od dva do četiri puta godišnje.
Grip je, medjutim, izazvan specifičnim virusom.
Uzrokuje simptomi visoke telesne temperature, glavobolju, bolovi u mišićima i zglobovima i kašalj. Ako ste „zakačili“ pravi virus gripa, računajte da će te odsutstvovati sa fakulteta ili posla bar 10 dana.
Da li treba samo da sačekam da prođu simptomi koje imam?
U većini slučajeva prehlada prođe za 7-10 dana. Posetite ipak svog lekara ako imate temperaturu višu od od 38 stepeni, duze od dva dana, iskašljavate zelenkasti ili krvavo obojen ispljuvak, bol u uhu ili glavi koji se pojačava, ako ste astmatičar i astma vam se pogoršava, ili ako ste zabrinuti i želite da se pregledate.
Osećam se grozno, ali imam tako mnogo posla. Da li da uzmem slobodan dan ili da sve stoički pregrmim u kancelariji?
Najbolji način da što pre ozdravite jeste da odležite i uzimate puno tečnosti. Ako se osećate loše, svakako da nećete moći da radite produktivno. Po pravilu bi trebalo da ostanete kod kuće. Za običnu prehladu 2-3 dana u krevetu biće dovoljno, kako bi ste izbegli da po povratku na posao zarazite svoje kolege. Kašljite ili kijajte u maramicu pa je odmah bacite. Uvek posle toga perite ruke.
Da li preperati protiv prehlade i gripa zaista deluju, ili je to samo bacanje novca?
Preparati protiv prehlade i gripa ublažavaju simptome, ali ne skraćuju trajanje bolesti. Neki preparati sadrže pseudoeferin koji smanjuje curenje iz nosa. Ova supstanca „daleki rođak“ „speeda“, pa moze da učini da se osećate omamljeno i nervozno. Kako ovi lekovi deluju samo simptomatski ( ne utiču na uzrok bolesti), uzimajte ih samo u jednoj dozi, recimo pred spavanje.
Ostanite zdravi prirodnim putem
Ako se u kući neko razboleo od gripa, koristite eukaliptusovo ulje za brisanje stvari jer je jak antiseptik. Počnite da uzimate cink, vitamin C i selen kako biste pripremili imuni sistem za borbu protiv bilo koje infekcije.
Ako ste čuli da vino pomaže kod prehlade, to nije tačno. Možda će vama biti toplo i imati osećaj omamljenosti, ali nema nikakvih dokaza da alkohol pomaže u lečenju prehlade. Izbegavajte alkohol dok ste prehlađeni i dajte svojoj jetri oduška.
Tečnosti treba uzimati više od 2 litra na dan. Kad imate povišenu telesnu temperaturu vaš apetit slabi i lako mozete dehidrirati. Najbolje da uzimate velike količine vode, biljnih čajeva, sveže ceđene sokove od voća i povrća i bistre supe. Cillj je da uzimate na svakih sat vremena 200-300 ml tečnosti od ujutru do uveče.
Jedite supe, dodajte ishrani biljne začine i povrće. Tamjan, bosiljak, lovor, limun, beli luk… imaju zaštitno dejstvo protiv infekcije i ublažavaju umor. Supi dodajte proteine, na primer pileće meso.
Zlatne haljine napravljene od 78.000 komada zlata , teške tri kilograma , uprkos ceni od 300.000 turskih lira ili više od 150.000 evra , kupilo je osam osoba , javlja agencija Anadolu ( AA ) .
Haljine je izradio zlatar u turskom gradu Kahramanmaras .
Vlasnik kompanije koja je dizajnirala i prodala haljine Ahmet Atakan za AA je kazao da su napravili dizajn za koji niko nije imao hrabrosti da pre napravi, te da se prodaju posebno na području Egejske regije .
On je dodao da im je prioritet proizvodnja zlatnog nakita , ali da su pre šest meseci počeli sa proizvodnjom zlatnih haljina te da se konačan proizvod sastoji od 22 – karatnog zlata . Na izradi zlatne haljine je 15 dana radilo sedam radnika.
“ Trenutna cena haljine je oko 300.000 turskih lira “ , pojasnio je Atakan .
Prema njegovim rečima , oni su mislili da prodaja ovih haljina neće ići dobro , ali da “ u stvari ide prilično dobro “ . “ Do sada smo prodali osam haljina . Imamo još narudžbina tako da ih nastavljamo praviti “ , kazao je Atakan . On je dodao da ima onih koji čekaju u redu da kupe zlatnu haljinu te da ekonomska kriza , promena kursa dolara , ali i zlata ne utiču na prodaju ovog skupocenog odevnog predmeta .
Kako kaže Atakan , cena haljine se menja zavisno od dužine , ali i proporcija klijentkinje koja će je nositi tako da rade na haljini koja će koštati oko 800.000 lira . Atakan dodaje da su pripadnice lepšeg pola oduševljene haljinama .
“ Ovo nisu haljine u kojima možete šetati ulicom . Ima osoba koje ih možda neće ni obući , ali žele da ih imaju . Prodali smo ih i za venčanje , ali i veridbu “ , kazao je on . Atakan je takođe kazao da od februara spremaju da haljine proda iu arapskim zemljama te da imaju dve porudžbine .
Rezultati najdužeg istraživanja u istoriji: Kako čovek `procveta` i gde je sreća?
Ove godine okončano je najduže istraživanje ljudskog razvoja u istoriji. Započeo ga je Univerzitet Harvard 1938. sa ciljem da 268 studenata (muškaraca) prati dalje kroz život ne bi li se došlo do zaključaka koji su to glavni razlozi zbog kojih čovek uspe u životu, ’procveta’ i napravi ’nešto’.
U ovakvom longitudinalnom istraživanju (prate se ispitanici u dužem vremenskom periodu) veoma iscrpnom i dugotrajnom, naučnici su ispitanike posmatrali psihološki, antropološki, fizički. Rangirani su po koeficijentu inteligencije, religijskoj pripadnosti, političkoj, pa sve do navika u konzumiranju alkohola, vrste porodičnih odnosa i dužine penisa.
Zaključci do kojih je došao tim u istraživanju dugom čak 75 godina svedeni su u knjigu Triumphs of Experiencekoju je potpisao George Vaillant, inače vođa projekta poslednjih 30 godina.
Kakvi su dobijeni rezultati i šta savremenog čoveka mogu naučiti?
Muškarci koji su živeli lepu starost nisu obavezno imali ’dobar’ život u mlađim danima i obrnuto – uspešan i kvalitetan život srednjeg doba ne znači isti takav život u dobu za penziju.
Dokazano je da je moguće da zrelo doba ispravi posledice lošeg detinjstva, mada je srećno detinjstvo veći garant za život pun snage i elana.
Brak u godinama posle 60 donosi veće zadovoljstvo, a na starenje u kasnom životnom dobu više utiču navike stečene do 50, nego geneteski materijal.
Lepa i mirna starost značajno više zavisi od nas samih nego od gena.
Sklonost alkoholu ima najdestruktivniju moć – najčešći je razlog razvoda, ljubomore i prerane smrti. Česti pratioci su i neuroze i depresije. Iako je, recimo, u pitanju natprosečno inteligentan muškarac, njegov IQ ga neće sprečiti u piću.
Nije zabeležena bitna razlika u zaradi prosečno i natprosečno inteligentnih muškaraca. Inteligencija nije obavezan preduslov za bogatstvo.
Interesantno je da liberali imaju redovniji seks. Konzervativci se seksualno ’zaključavaju’ oko 65 godine života, dok liberali uživaju u seksu i u 80-tim. Konsultovani su urolozi – nikome nije jasno zašto je to tako.
Autor kaže da je možda najdragoceniji zaključak istraživanja da ’toplina’ emotivne veze, bliskost, prisnost sa partnerom izuzetno utiče na sreću i zdravlje u zrelom i kasnijem dobu. Muškarci koji su svoje veze opisali kao izuzetno ’tople’ godišnje su u 50-tim godinama više zarađivali 141 hiljadu dolara od muškaraca koji nisu bili toliko zadovoljni svojim emotivnim vezama.
Veliko istraživanje je pokazalo i da je kvalitet odnosa muškaraca sa majkom od velike važnosti za uspeh, zaradu i produktivnost u zrelom dobu. Brižna majka i privržen odnos u detinjstvu muškarcu kasnije garantuju u proseku 87 hiljada dolara veću godišnju zaradu, veću efektivnost u poslu i manje šanse da oboli od demencije u starosti.
Sa druge strane, muškarci koji su u detinjstvu imali prisan odnos sa ocem kasnije su retko anksiozni, više znaju da uživaju na odmorima i zadovoljniji su životom u starosti.
Vallant je ovaj ogroman rad i trud stručnjaka Harvarda u trajanju od 75 godina i sa troškom od 25 miliona dolara sveo na samo nekoliko reči:
Ovom prilikom, u glavnoj ulozi je afrička vrsta pacova, poznatija pod imenom grivasti pacov (Lophiomys imhausi). Očekivano, on je češće u poziciji da se brani, stoga danas pričamo o tome kako ne biti pojeden.
Ova vrsta pacova se koristi otrovom u borbi protiv grabljivica. To, ne bilo posebno zanimljivo, da nije činjenice da on sam po sebi ne proizvodi bilo kakav toksin (naučnici su do skoro verovali da on to zaista može).
Spretni glodar u stvari nabavlja neophodnu supstancu iz svog okruženja. Konkretno, izvor „njegovog“ otrova je Acokanthera drvo, čije sokove lovci iz istočne Afrike koriste za pripremu otrova, koji posle koriste u lovu.
Istraživanje koje je otkrilo ovu činjenicu je objavljeno na sajtu Proceedings of The Royal Society B, a autori su: Džonatan Kingdon (Jonathan Kingdon), Kris Holand (Chris Holland), Tom Gejsens (Tom Gheysens), Maksim Bule-Odet (Maxime Boulet-Audet), i Fritz Folart (Fritz Vollrath) sa oksfordskog univerziteta, Bernard Agvanda (Bernard Agwanda) pri nacionalnom muzeju Kenije i Margaret Kinard (Margaret Kinnaird) i Tim Obrajan (Tim O’Brien) iz druđtva Wildlife Conservation.
„Afrički grivasti pacov je fascinantni primer, kako jedna vrsta može da razvije jedinstveni odbrambeni mehanizam kao odgovor na pritisak grabljivica“, kaže Dr. Tim Obrajan, „Ova kombinacija životinje i toksičnog jedinjenja je jedinstvena među sisarima sa placentom.“
Naučnici su, zaista, dugo smatrali da je ovaj glodar sam po sebi otrovan, najviše zbog njegovog ponašanja, kao što je pokazivanje crno belih šara na bokovima kada je ugrožen od strane grabljivica. Na takav zaključak je navodila je i činjenica da su psi često imali zdravstvenih problema (čak i smrtnih slučajeva) posle susreta sa grivastim pacovom. Ovo otkriće spada u oblast prirodne hemijske odbrane. Umesto da sam proizvodi otrov – poput nekih sisara kao to je kljunar (platypus) – ova vrsta nabavlja otrov (nazvan ouabain) u kori drveta.
Acokanthera – saveznik grivastog pacova
Ova hipoteza je potvrđena kada su sveže uhvaćenom grivastom pacovu ponudili korenje i grane Acokanthera drveta. Kako ih je video, tako je odmah pristupio glodanju i žvakanju kore (totalno ignorišući listove i plodove) i dobijenu smesu (nemojmo zaboraviti pljuvačku) počeo da „aplicira“ na svoje bokove. Naravno, istraživači su se odmah latili posla, i dlake sa tog dela tela životinje stavili pod elektronski mikroskop da bi ispitali njihovu jedinstvenu strukturu.
Pregledom uzorka, uvideli su da je izbušena cilindrična struktura samih dlaka idealna za brzo upijanje otrovne pljuvačke. Interesantna je činjenica da doktori vekovima koriste ouabain kao lek za kongestivnu srčanu slabost.
Pored njegovih šara koje upozoravaju i otrovnih dlaka, afrički grivasti pacov ima ojačanu i debelu lobanju, ojačane kičmene pršljenove i neobično jaku kožu – sve to da zaštite malog glodara koji ne može imati više od 1 kilogram kada jedom dostigne punu zrelost.
Ostale su još neke misterije da se otkriju, među kojima i činjenica da sam pacov ne trpi nikakve posledice od žvakanja ovako opasne materije, tačnije žvaće otrov, a ništa mu nije.
Ovakav način odbrane jeste, možda, jedinstven među sisarima sa placentom, ali nije u životinjskom svetu.
Na primer, slatka mala bubamara, simpatični crveno-crni insekt nije tako jarko obojen bez razloga. On svojom bojom upozorava manje guštere i ptice da nije pametno da ga pojedu. Slično iskustvu pasa sa pacovima, tako i grabljivice koje love bubamare mogu doživeti ekstremne posledice, i ako prežive svoj prvi tufnasto-crveno-crni obrok, neće se polakomiti i posegnuti za drugim.
Želje su te koje nas pokreću na ostvarenje ciljeva, dajući nam energiju da idemo ka njima.
Ilustracija Srđan Pečeničić
Želje su veoma važne emocije.
Kao što nas strah pokreće na udaljavanje od nečega, tako želje pokreću ka nečemu. Ali nisu sve naše želje u dometu naših moći. Postoje želje koje možemo sami da ostvarimo, ali i one na čije ispunjenje ne možemo da utičemo.
Kada nismo u mogućnosti da bilo šta uradimo kako bismo ostvarili željeno, tada počinjemo da se nadamo – želimo na pasivan način. U svim situacijama u kojima nemamo moć da doprinesemo ostvarenju željenog, ostaje da se nadamo.
Neke želje su ljudima toliko važne da sa njihovim ostvarenjem povezuju svoje postojanje na ovom svetu ili smisao svog života. Kada je neka od važnih želja osujećena, pojedincu ostaje da se nada da će sile koje su izvan njegove moći povoljno delovati i omogućiti ostvarenje.
Moć nadanja omogućuje pojedincu da istraje u svom pogledu na svet i onda kada ništa u stvarnosti ne podržava njegovo gledište. Kada pojedinac shvati da se njegova želja sa kojom se poistovetio nikada neće ostvariti, nastaje slom njegovih predstava o sebi, drugima i svetu i javlja se ono bolno osećanje koje zovemo očaj ili beznađe.
Nadanje pomaže ljudima da izdrže periode nepovoljnih okolnosti, na koje ne mogu uticati. Tada je nada svetlo na kraju tunela koje pomaže da se podnese i ono što bi bez toga bilo nepodnošljivo. Zato u teškim situacijama bliski ljudi jedni drugima pomažu da održe nadu – da izbegnu ili odlože očaj. To rade roditelji sa decom, zdravi sa bolesnima, političari sa narodom…
Nada može biti i zavodljiva. Ljudi ulaze u emocionalne veze sa nadom da će se izabrani partner tokom vremena ipak promeniti, da bi kasnije, posle nekoliko godina, shvatili da se to neće desiti. Tada raskidaju ili se razvode.
Tačno je da bi partner mogao da se promeni kada bi to hteo, ali iskustvo pokazuje da se to retko dešava. Zato je ova vrsta nade samoobmanjivanje koje zovemo lažna nada.
Ipak, ljudi imaju pravo da se nadaju sve dok postoji i najmanja šansa da se nešto dogodi.
Nekada čudima treba dati šansu. Pitanje je samo koliko dugo čekati.
Kada ljudi odbijaju da prihvate stvarnost, to čine zato što imaju neku svoju logiku koja takvu stvarnost čini potpuno neprihvatljivom. Kada preispitaju uverenja koja tvore ovu logiku, ljudi postaju sposobni da prihvate i onu stvarnost koja se ranije činila neprihvatljivom.
Lažno nadanje im više nije potrebno.
Nekada najbolje pomažemo bliskoj osobi ne tako što je spasavamo od očaja i stvaramo joj lažnu nadu, već tako što sa njom iskreno razgovaramo.
Kada biti iskren, kada držati usta zatvorenim, a kada lagati, otkriva Beck.
Kada je iskrenost bitna a kada baš i nije? Martha Beck navodi četiri pravila:
Svi bliski odnosi mogu postati još bolji uz više iskrenosti. Ukoliko vam nekom na istinu uzvrati laganjem, veza koju imate nije prava, ali vaša iskrenost prema samom sebi će vam pomoći da takvo saznanje prebolite i nastavite dalje.
TAMOiOVDE 