BOŽJI LJUDI…

tamoiovde-logo

LJUBA I NAZA

   Iza groblja, do reke, živela je ona. Ispočetka u rupi, docnije načinila kolibu. I svakim danom sve više i više je pokrivala. Čas sušenim korenjem duvana, čas prućem, trnjem, crepovima ili zemljom… kako je gde našla i stigla. Bila je vredna. Svi su se prosjaci nje bojali. Naročito na groblju. Tamo im je bila kao neka domaćica. Uređivala ih je. Pazila da ko čije mesto ne zauzme. Naročito je terala one druge, bogate prosjake koji po selima prose, imaju u varoši svoje kuće pa i novac pod interes daju, pa kad je zadušnica ne samo što dođu, nego ponesu i najveće bisage i testije za prošenje. Naza ih je terala. Čak se i tukla s njima. Zato su je ostali prosjaci voleli.

Ilustracija: Bora*S/ ulje na kartonu

   A isprva ona nije prosila, već je služila u varoši, kod nekog gazde. Ali kako je taj gazda hteo da je siluje, to preplašena od toga pobegla iz varoši i više nije htela da služi, već počela da prosi. Bila je suva, kao spečena, a još mlada. I da joj nije bio spreda jako narastao vrat, guša, bila bi i lepa. Pa i ovako, kad se poveže šamijom, prebaci je preko vrata, te joj se ne vidi ta narasla guša, izgledala je dosta lepa, A naročito kad je nasmejana, te bi joj se videli njeni zdravi, beli zubi. Uvek je bila oprana, iskrpljena i lepo povezana. A njene bose noge nisu bile kao u drugih prosjaka, raspucane, prašnjive, već uvek oprane, male, hitre… Bila je toliko čista da čak i neki varošani počeli oko nje da obilaze. Ali ona je od njih bežala kao luda. Ni novac, ništa nije htela da primi.

   A izgledalo je da je od svih zavolela nekog Ljubu prosjaka, koji je večito ležao i spavao. Bio je to mlad, razvijen dečko. Crne masti, crne kose, crnih očiju. Pogleda istina blesastog, ali nekako upornog, prkosnog. On je večito, gotovo go, u nekoj dugačkoj, prtenoj košulji, samo spavao i ležao. Taj nije prosio više nego što mu je trebalo, a nikad ne bi, i da mu dadu, obukao odelo. Uvek je išao u toj dugačkoj, prtenoj košulji koju niti je prao, niti svlačio dok je ne pocepa.

   Pa i to, kad dođe na groblje da prosi, on seda u kraj, naposletku, i samo gleda gde će moći da ispruži komotno svoje dugačke, pune noge i nasloni se. Ako mu ko udeli – dobro, ako ne ništa. Leži jednako. A otkada počela ona, Naza, da mu od svoga odvaja i daje, otada je još manje prosio, a još lenje, upornije ležao.

   I Naza mu je zaista davala. Ali da ne bi palo to u oči kod ostalih, ona bi ga prvo korela da sedne gde istaknutije, gde može štogod da se naprosi, a ne tako, u kraj, gde ga niko ne vidi.

   Ali kad on Nazi od lenosti ne bi ni odgovorio, tada bi ona uzela njegovu torbu i metnula pored svoje, mada bi prosjaci, pored svega što su se nje bojali, počeli onda da se pogurkivaju. A sakata i jezična Vela digla bi tada glavu, i naslonjena pazuhama o štake, počela bi visoko, na slogove da muca… tobož kao da pravda, brani Ljubu što neće da prosi.

   – Pa što traži da se muči, da prosi? Kad etete te ete… – mucila bi se ona da odjednom celu reč izgovori – eto ima sestru. – I tu reč „sestru“ ironično bi naglasila. Starci bi se onda iskašljavali, drugi okretali se od Naze, namigivali. A Naza od stida ne bi smela ni u koga da gleda, a kamoli da koga izgrdi i izbije, već bi krišom iz svoje trobe prenosila u Ljubinu, tobož da je to naprošeno, samo da joj se ne bi posle još više smejali kad bi morala da mu pred svima, naočigled, odvaja od onoga što je za sebe naprosila i njemu da daje.

   Ali to je svakoga dana bilo tako sve gore i gore, da ona nije mogla više. I jednog dana, pošto se groblje ispraznilo, svi prosjaci razišli, a pop seo ispred klisarnice da se odmori od prepojavanja, ona stala pred njega.

   – Koje dobro, Nazo? – upita je on.

   Ona ga pogleda, uplašila se i htela da pobegne, ali se opet, zbunjeno, vratila.

   – Ete… – počela da muca.

   – Pa šta? – hrabrio je popa.

   – Iskam da se udam.

   – Za koga? – strogo zapitao je pop i već ljut što mu još i time dosađuje.

   – Za Ljubu…

   Pop počeo da se šali:

   – Kako za Ljubu?

   Ona, od stida, ćutala. On počeo i dalje da se šali.

   – Pa dobro, dobro, Nazo. Pa, je li te Ljuba voli? Voli li te on?

   Naza od stida, zbunjenosti, počela da pocupkuje, premešta se s noge na nogu i ugušeno, tiho, da odgovara:

   – Hoće i on.

   – Kako hoće? – počeo pop da se jače šali. – Pa je li ti rekao, kazao da te voli?

   Naza, od stida, jedva je odgovorila:

   – Nije mi to rekao, ali znam. Hoće me. – I počela da navodi dokaze. – Ete, još otkad ga ja čuvam, hranim. Sve ja za njega radim, dajem mu i on jede, uzima, prima. Voli me.

   – Pa dobro, dobro, uzmite se. Ko vam brani? – prekinu je pop odobrovoljen tom njenom ljubavlju.

   Ali Naza jos zbunjenija nastavila:

   – E, ali ja iskam da se venčam. Hoću u crkvu kao i svi drugi.

   Popa se, odjednom, zbunio i unezverio, ali opet okrenuo na šalu.

   – E, pa dobro, dobro. Ali znaš da za to treba para. I to mnogo. Imaš li ti toliko novaca?

   – Imam. Skupila sam nešto, – radosno ga dočekala ona.

   – Pa donesi. Da vidim.

   I ona, vesela, otrčala kolibi. Brzo se vratila s novcem koji je izvukla ispod zemlje u raznim zavežljajima… Sve dala popi. Ovaj, kad video popriličnu sumu, još više se zbunio. I nije znao šta da joj kaže.

   A ona ga gledala unezvereno, radosno, iščekujući od njega odgovor.

   On skupio novac, zadržao ga kod sebe i rekao joj:

   – E, sad dobro. Pare neka stoje kod mene. A ja ću da pišem vladici i čim on odobri, venčaću vas.

   Ona radosno, zbunjeno, kao svaka isprošenica, prišla da mu celiva ruku, ali on je, grozeći se, odbio:

   – Neka, živa bila. Idi sad.

   Ona pošla. Ali se opet vratila.

   – A ako li da se spremam?

   – Šta?

   – Pa ne li dar? Eto za tebe što ćeš da nas venčaš. Pa za kuma, starojka… boščaluke, i drugo što treba.

   Popu došlo još više neugodno slušajući ono: crkva, kum, a gledajući je onako iskrpljenu, s torbom. Zato, da bi ugušio smeh, on joj rukom odobrio i otpustio je.

   Ali od vladike nikako ne dolazi odobrenje. Dok bilo leto, Naza i ne dosađivala popu toliko. Stid je bilo. Jedino, kad bi on došao na groblje, ona se uvek nalazila oko njega, usluživala ga, samo da bi mu pala u oči te da se on seti nje i kaže joj ako je što od vladike došlo.

   Ali od vladike ne dolazilo. A, međutim, dolazila zima. Za sebe se Naza nije bojala već za njega, Ljubu. Jer oko groblja i u varoši nije imao gde da spava. I, kao svake zime, hteo da ide u kakvo selo i da tamo u slami po štalama leži, prezimi, ali ga ona nije puštala. Znala je: kakav je on, pa ako naiđe na kakvu dobru kuću, gde će da ga puste u štalu i da mu daju po komad hleba, da, kakav je len, više otuda ne bi se ni vratio ovamo, u grad. A da ga opet kod sebe, u kolibu pusti, nije mogla. Stid je bilo da ga tako, nevenčanog, kod sebe primi, jer „šta bi posle za nju kazao svet?“ A ovamo, zima sve jača. Ljuba, istina, nije se tužio, ali sav, onako go, u košulji, naježen od zime i, kao u inat, samo još više je ležao, a već ponekoga raspitivao za kakvo selo. Zato Naza zaboravila i na stid i na sve i počela svako jutro da odlazi popu kući i čeka ga na kapiji.

   – Nema, Nazo, – odbijao je pop osećajući se neugodno kad bi je video kako ona ispred kapije bosa tapka po snegu i pilji u njega. Čeka kad će da joj kaže da je od vladike došlo da se venčaju. – Kad dođe od vladike, ja ću da te zovem, – odbijao je jednako popa.

   Ali Naza nije mogla da čeka. Zima stegla i puca. Ljuba da se ukoči. Zato zaboravi sve i nevenčanog primi Ljubu kod sebe, u kolibu. I, otada, čisto se promenila. Došla lepša, čistija i vrednija. Od jutra do mraka trčala je, prosila, donosila. No samo više nije izlazila u varoš ni na groblje, među prosjake. Nije više tamo prosila i pokazivala se gde su znali za nju i Ljubu, već počela da prosi i ide po selima. Ali opet koja vajda kad Ljuba isti onakav. Otada još lenji. Samo leži i spava. Više mrtav nego živ. Naza luta, prosi, donese mu, i on ni da se okrene na nju, a kamoli osmehne, progovori. Samo, pošto se najede, raskreči se posred kolibe da onako, go, slobodan, leži, spava. Koliko puta donosila mu odelo. Čak i celo, nigde nezakrpljeno. Donese, nudi ga i razastire preda nj da mu pokaže haljine.

   – Evo, bre, evo. Nove. Još nezakrpljene. Odmah mi dadoše čim zatražih. – I samo da bi ga kao zainteresovala za sebe, kao pred njime se uzdigla, počela bi da mu priča kako su joj, čim je zatražila, odmah dali.

   Ali na sve to Ljuba, i ne gledajući u haljine, jedva ako bi odgovorio:

   – Tesne su! – I onda bi se opet okrenuo od Naze i od haljina što mu ih nudi i, kao strepeći da mu ne navuku te haljine, još slobodnije bi se raskrečivao, rasprostirao da leži, spava, ne gleda u Nazu.

   Naza, od muke, posle počela i da pije. Prosi, prosi, pa se napije i dođe. Stane Ljubu da drma, budi, miluje, a on umorno, mrtvo prevrće se na drugu stranu da zaspi odišući i braneći se od nje.

   – Ne diraj me, mori! Pusti me! Oh!…

*

   Sada, jednoga dana sretoh Ljubu. Bila kiša. Blato na sve strane. A naročito iz njiva i bašta odakle je on dolazio. On je dolazio iz Donjo-Vranje, gde je bio sabor. Bio već ostareo, sav crn, krupan, mastan. Kao uvek, bio je samo u košulji, a ogrnut nekom debelom, ulepljenom ponjavom. Prigrćući tu ponjavu, torbu i košulju oko sebe, išao je kao uvek nemarno, upadajući posred blata svojim dugačkim, bosim nogama i gledajući u stranu, uporno, natmureno.

   – Šta bi, more, sa tvojom Nazom? – upitah ga.

   – Koja Naza? – poče on natmureno da mumla i da se skuplja onako go pod onom svojom ponjavom i košuljom.

   – Pa tvoja žena.

   – A! – poče on kao da se doseća – umre ona. Još otkada je umrla!

   – Kako? Gde je umrla?

   On jedva okrenu glavu da me pogleda. I, isto onako napućeno, prkosno, gledaše me kao da me ispitivaše. I posle dugog gledanja, kao da se reši da mi odgovori:

   – Umre. Zimi, u selu… i tamo – vuci li? psi li? – rastrgli je. Ko zna?

   I gegajući, blatnjav, produži put jednako skupljajući se ispod one svoje ponjave i masne košulje.

1902.

Borisav Stanković

Iz zbirke pripovedaka BOŽJI LJUDI


 

SAMOOPERISANJE…

tamoiovde-logo

Leonid Ivanovič Rogozov, mladi sovjetski lekar, hirurg na specijalizaciji na Lenjingradskom institutu za pedijatriju, tokom 1961. godine odlučio je da prekine formalno obrazovanje da bi proveo dve godine u ekspediciji na Antarktiku, u Novolazarevskaja stanici. Tu je bio jedini lekar zadužen za brigu o zdravlju trinaest istraživača, članova ekspedicije.

Kako je kasnije napisao u tekstu Samooperacija, jednog jutra je osetio malaksalost i mučninu, pozlilo mu je i dobio je blago povišenu temperaturu. Osetio je bol najpre u gornjem delu, a ubrzo i na dnu stomaka, sa desne strane. Do sutradan, 30. aprila 1961, nikakva terapija koju je isprobao nije delovala i postalo je očigledno da se radi o upali slepog creva.

Situacija je bivala sve ozbiljna, Rogozov je stalno povraćao i trpeo velike bolove, a pomoći nije bilo nigde – najbliža sovjetska stanica na Antarktiku, Mirni, nalazila se čak 1600 kilometara dalje. Članovi ekspedicije nisu imali avion, a napolju je ionako bila snežna oluja.

Rogozov je bio prinuđen da sam sebi izvadi slepo crevo ili da umre od sepse u velikim bolovima.

Tokom operacije su mu asistirali vozač i meteorolog koji su mu dodavali instrumente i pridržavali ogledalo kako bi mogao bolje da vidi unutrašnjost svog stomaka. Dobili su kratku obuku o ponašanju tokom operacije i instrukcije za slučaj da pacijent izgubi svest.

Rogozov se namestio u najpovoljniji položaj: malo se okrenuo na levu stranu i blago savio u struku. Oko 22 časa dao je sebi lokalnu anesteziju i kada je ona počela da deluje, zasekao je svoj trbuh i napravio rez od desetak centimetara.

Operacija je u početku tekla „uredno“, bar koliko je moguće u takvim uslovima. “Povremeno je bilo neophodno da zadignem glavu kako bi bolje video, a povremeno sam radio u potpunosti po osećaju”, pisao je Rogozov.

Međutim, posle oko pola sata, pacijent je počeo da oseća mučnunu pa su morali da prave pauze za odmor. Pronašli su da je slepo crevo imalo naprsnuće od oko dva centimetra, a zatim je trbuh očišćen i otvor je zašiven. Sve je bilo gotovo do ponoći.

Mada je operacija Leonida Rogozova najpoznatija kada se govori o samooperisanju abdomena, on u tome zapravo nije bio pionir. Američki lekar Evan O’Nil Kejn 1921. godine u pokušaju da dokaže dejstvo lokalne anestezije, takođe je sebi izvadio slepo crevo. Deset godina kasnije, u 70. godini, sam sebi je operisao kilu. 

Samooperisanje, koliko god neobično zvučalo, nije toliko retko. Viđamo ga po akcionim filmovima kada junaci sebi na živo vade metak iz ramena, kada Terminator čupa svoje „pokvareno“ oko, doktor Haus u kupatilu operiše svoju nogu, a raznorazni drugi glumci vade mikročipove iz vrata i ruke ili deru sebi kožu.

U stvarnosti, razlog za samooperisanje je po pravilu veoma neobičan – radi se ili o psihološkom poremećaju ili nekim ekstremnim okolnostima. Poznati su i slučajevi samokastracije i amputacije ekstremiteta, na primer čoveka zarobljenog u rudniku čija je ruka zaglavljena pod velikim teretom. Meksikanka Ines Ramirez bila je prinuđena da na samoj sebi izvrši carski rez kuhinjskim nožem pošto se porođaj iskomplikovao, a nije imala medicinsku pomoć. Prethodno je popila tri čaše žestokog pića i uspela da rodi dečaka. Oboje su se uspešno oporavili.

[M.Đ./Elementarijum]

Izvor: naukakrozprice.rs

_______________________________________________________________

LJUBAVNI POGLED…

 tamoiovde-logo (1)

 “Čini mi se da su moji roditelji ostarili i  više nisu pametni.”

“A meni se čini da ih ti gledaš sada iz drugačijeg ugla.” – reče Bodvin

“Kakve to ima veze?‘Ono što jeste, jeste, kao što ti kažeš.”

“Ispričaću ti priču.

ljubav-na-prvi-pogled******

Kralj je bio zaljubljen u Sabrinu, siromašnog porekla koja mu je postala poslednja žena. Jednog popodneva, dok je kralj bio u lovu, stigao je glasnik s obaveštenjem da je Sabrinina majka bolesna.

Iako je bilo zabranjeno uzimati kraljevu ličnu kočiju, za taj se prekršaj plaćalo glavom, Sabrina se popela u kočiju i odjurila majci.

Kad se vratio, kralj je bio obavešten o događaju.

Zar nije divna?” rekao je. “To je prava ljubav prema roditelju. Nije joj bilo važno što rizikuje život svoj kako bi bila uz majku. Divna je!

Drugi dan, dok je Sabrina sedela u vrtu dvorca i jela voće, došao je kralj. Princeza ga je pozdravila i zagrizla poslednju breskvu koja je ostala u košari.

Izgledaju ukusno!” rekao je kralj.

I jesu ukusne”, rekla je princeza. I, pružajući ruku, prepustila je svom voljenom poslednju breskvu.

Koliko me voli!” komentarisao je posle kralj. “Odrekla se svoga užitka kako bi mi dala poslednju breskvu iz košare. Zar nije fantastična?

Prošlo je nekoliko godina i, ko zna zašto, ljubav i strast nestadoše iz kraljevog srca. Sedeći pored najboljeg prijatelja, reče mu: “Nikada se nije držala kao kraljica. Pa zar nije prkosila mojoj zabrani i uzela moju kočiju? Povrh svega, sećam se da mi je jednom dala da jedem voće koje je već zagrizla.

***

“Stvarnost je uvek ista. Što jeste, jeste. Ipak, kao i u priči, čovek može interpretirati situaciju na ovaj ili onaj način.

Pazi kako percipiraš. – govorio je mudrac Bodvin.

Ako se ono što vidiš prilagođava ‘srazmerno’ stvarnosti koja tebi najviše odgovara – NE VERUJ SVOJIM OČIMA!

Izvor: beleznica

_________________________________________________________________________________

MINIJATURA NA ZRNU GRAŠKA…

tamoiovde-logo

  “Minijatura na zrnu graška”, izložba minijaturnih knjiga iz findova Narodne biblioteke Srbije, autora dr Dejana Vukićevića, otvorena je juče, 22. aprila u Narodnoj biblioteci u Boru

Picture 1306TAMOiOVDEZbirka minijaturne knjige Narodne biblioteke Srbije najviše na srpskom pa onda na ruskom, francuskom, slovenačkom, mađarskom, nemačkom i češkom jeziku sadrži beletrističke knjige (Gorski vijenac Petra II Petrovića Njegoša na srpskom i mađarskom, pesme Edgara Alana Poa na francuskom, kratke priče Miroslava Josića Višnjića i dr.), monografske knjige (Komunističke partije Jugoslavije ili ličnosti – pesnika Aleksandra Sergejeviča Puškina, Šandora Petefija, Hajnriha Hajnea), jezičke rečnike, mali broj teološke literature, nekoliko političkih pamfleta i dr.

Iz fonda se posebno izdvajaju dve ultra-mikro-mini nemačke knjige dimenzija 6 x 6 mm i Ratni manifest kralja Franje Josipa I iz 1914. dimenzija 24 h 22 mm.

Picture 1310-TAMOiOVDEKnjige iz ovog fonda toliko su male da se ne mogu čitati golim okom.

Njihova tradicija stara je koliko i knjiga uopšte, često su služile kako bi se štampari dokazivali, ali su pokazale i svoju praktičnu stranu i funkcionalnost.

Marija Antoaneta je, na primer, želela knjigu koja može stati u rukavicu pa je podsticala proizvodnju minijaturnih knjiga.

Tekst: solaris

Foto: B. Stanković

FotoPlus

_______________________________________________________________________________

Pročitati:KNJIGE MANJE OD ZRNA PASULJA…

 

 

REKA KOJA KLJUČA…

tamoiovde-logo

REKA KOJA SKUVA SVE KOJI UPADNU U NJU: Posle velike potrage pronađena u srcu Amazona!

Misteriozna, oko 6,5 km duga reka duboko u srcu Amazona je toliko vruća da voda u njoj – ključa. Za ovu se reku u Peruu dugo mislilo da je samo legenda, a kad je za to čuo naučnik Andres Ruzo, mislio je da je to nemoguće…

12742165_1028646777158259_6301838238594244049_nMislio je da za tako nešto treba ogromna količina geotermalne toplote a područje Amazona je jako daleko od aktivnih vulkana.

Ali onda je Ruzo ključajuću reku video vlastitim očima.

Za tu je reku prvi put čuo od svog dede koji mu je ispričao priču o tome kako su španski konkvistadori ubili poslednjeg kralja Inka u tom području.

12728920_1028646830491587_416374320006746620_nPosle njegovog ubistva, konkvistadori su se uputili u Amazon u potragu za zlatom. Kad su se vratili, jedan je čovek ispričao uznemirujuću priču o otrovnoj vodi, ogromnim zmijama i reci koja ključa.

12 godina kasnije Ruzo je ponovno od svoje tetke čuo priču o neobičnoj reci.

Kao mladi doktorant geofizike na Ruzo je poželeo da pronađe misterioznu reku.

12728844_1028646950491575_4730781613246390572_n„Počeo sam da ispitujem ljude o reci. Može li stvarno da postoji reka čija voda ključa? Pitao sam kolege s fakulteta, vladu, naftne kompanije… i svi su mi odgovorili – ne“.

„To zapravo ima smisla. Vruće ili čak ključale reke postoje, ali one moraju biti u blizini vulkana. Potreban je moćan izvor toplote da bi se proizvela ovako velika geotermalna manifestacija.“

12717434_1028646867158250_4139819601376778822_nAli za vreme ručka, tetka mu je rekla da je ona zaista videla tu reku, čak i plivala u njoj. Upkos skepticizmu, Ruzo se 2011. zajedno s tetkom uputio u džunglu.

Uskoro je otkrio ključalu reku u blizini svetog lekovitog područja naroda Ašaninka.

Na najširem delu, široka je oko 25 metara i duboka oko 6 metara. Voda u reci je dovoljno vruća da biste mogli napraviti čaj, a na nekim mestima doslovno ključa.

12745980_1028646753824928_526474367677950562_n„Da sam uronio ruku u vodu, dobio bih opekotine trećeg stepena. Da upadnem u reku, to bi me sigurno ubilo“, rekao je Ruzo.

Reka ključa zbog pukotine u steni koja se nalazi ispod.

„Baš kao što mi imamo toplu krv koja teče kroz naše vene, tako i Zemlja ima vruću vodu koja teče kroz njene pukotine i rascepe.’

12715504_1028646790491591_3568520460105138848_n„Kad te Zemljine arterije dospeju na površinu, dolazi do geotermalnih pojava: isparavanja, vrućih izvora ili, u ovom slučaju, ključale reke. Delovi reke su toliko vrući da životinje odmah uginu čim upadnu u vodu.

„Video sam razne životinje koje su tako skončale i to je bilo prilično šokantno. Prvo što se skuva su oči i one postanu mlečno bele. Životinje pokušavaju da isplivaju, ali ne uspevaju pobeći jer ih toplota brže ubije.

12742344_1028646910491579_5514217674204913748_nIz nekog razloga nauka ovu reku još nije proučavala, ali Ruzo namerava da to promeni.

Objavio je knjigu „Ključala reka: Avantura i otkriće u Amazonu’, a sada se trudi da sačuva reku. Naime, okolina reke se malo po malo uništava sečom šume, a ako se nešto ne preduzme, u potpunosti će nestati.

„Shvatio sam da je reka pravo čudo prirode. Ako je ne zaštitimo, to će čudo nestati“, kaže Ruzo.

Izvor: HIZU Planeta

_________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________

 

DALA JE SVE ŠTO JE IMALA……

 tamoiovde-logo

ONA JE PLATILA NAJVIŠU CENU: Mala Ruskinja pokazala šta sve može da učini dobrota!

U današnjem vremenu u kojem se ljudi sve više otuđuju od prijatelja, pa čak i od porodice, predstavljamo vam priču koja vraća nadu i pokazuje da samo od nas samih zavisi koje ćemo vrednosti veličati.

akaSvaki put kada padnete u očaj i pomislite da se više ne vredi truditi, vratite veru u sebe i verujte – uvek će se naći neko ko će znati da nagradi vaš trud.

Ovaj video će vam upravo to i pokazati.

On prikazuje prodavca koji stoji za tezgom prodavnice i rasejano gledao na ulicu. Jedna mala devojčica je prišla prodavnici, bukvalno se zalepivši za izlog.

Kada je pronašla ono što je tražila, njene oči su zablistaše od oduševljenja. Ušla je u prodavnicu i zamolila da joj pokažu perle od tirkiza.

„Želim da kupim te perle sestri. Da li imate i lepo pakovanje za njih?“, pitala je devojčica.

Vlasnik prodavnice nepoverljivo je pogledao devojčicu i upitao:

„A koliko imaš novca?

Devojčica je izvadila iz džepa maramicu, odmotala je i ispraznila na tezgu pregršt sitnine. Sa nadom u glasu, zapitala je:

„Je li ovo dovoljno?“

Tamo je bilo svega nekoliko sitnih novčića, ali devojčica je nadahnuto nastavila:

„Znate, ja želim da poklonim nešto svojoj starijoj sestri. Naša mama je davno umrla, i od tada se ona brine o nama. Za sebe joj uopšte ne ostaje vremena. Danas joj je rođendan i ja sam ubeđena da bi ona bila srećna da dobije takve perle, one joj vrlo pristaju uz boju očiju“, rekla je devojčica.

Čovek je uzeo perle, zašao u unutrašnjost prodavnice, doneo kutijicu, smestio u nju tirkiz, obmotao trakom i zavezao mašnu.

„Uzmi!“, reče devojčici, „I nosi pažljivo!“

Devojčica je istrčala iz prodavnice i radosno požurila kući. Krajem radnog dana, prag te iste prodavnice je prekoračila lepa mlada devojka.

Vlasnik prodavnice odmah je zapazio malu porodičnu sličnost sa malenom posetiteljkom, koja je kupila perle tog dana.

Ona je izvadila iz torbice i stavila na tezgu kutijicu poznatu prodavcu, a zatim papirno pakovanje i razvezanu mašnu.

„Ove perle su kupljene ovde? Koliko su koštale?“, upitala je žena.

„A!“, uzviknuo je vlasnik, „Cena bilo koje robe u mom dućanu je uvek tajni dogovor između mene i kupca“.

Devojka je izjavila:

„Ali moja sestra je imala svega nekoliko novčića. Jesu li perle od pravog tirkiza? One su sigurno dosta skupe. Mi to ne možemo da priuštimo“.

Čovek je prišao tezgi, uzeo bisere, sa nežnošću i toplotom ih ponovo upakovao, predao devojci i rekao:

„Ona je platila najveću cenu, veću nego što bi mogao da plati bilo koji odrasli“, ona je dala sve što je imala.

Tišina je ispunila malenu prodavnicu, i dve suze skotrljale su se niz lice devojke, koja je u rukama pritiskala maleni zavežljaj…

Pogledajte detaljno celu priču:

Izvor:bktvnews.com

_________________________________________________________________________________

BAJKAL, SVETO MORE SIBIRA…

tamoiovde-logo

 Zemlja svetlucavih reka i jezera, crnih šuma i pokislih stepa (prvi deo)

Sedeo sam u sred Sibira na obali nemirne Angare, ćerke starog Bajkala, i čeznuo za tihim Donom. Za onim vratancima kroz koje, iz stočnog dvorišta Melehovih, staza vodi pravo do Dona i kroz koje je Aksjuša Astahova, noseći u ruci kofu za vodu, malo – malo pa zamicala ka reci, sve od puste želje da je odozgo ugleda Griška, Šolohovljev.

bajkal-6-750x563Dole, plava i vitka Angara, tekla je ka dragom Jeniseju, sa kojim je davno nekad, govori legenda sa Bajkala, čežnjom spojena, i sa njim, tako, sve do Severnog ledenog okeana.

Sat, dva kasnije, u salonu knjeginje Marije Volkonske, u kući kneza Volkonskog, na kraju sibirskog grada Irkutska, slušao sam priču o čežnji i nadi.

O tome kako je knjeginja Marija, generalska ćerka, ni časa ne časeći, iz Moskve stigla u Sibir, u Irkutsk za svojim voljenim mužem, knezom Sergejom, dekabristom, carskim prognanikom… On kao carski zatočenik, ona za njim, dobrovoljno…

bajkal-68-300x290I u susednoj odaji kuće Volkonskih, odmah pored belog, drvenog paradnog stepeništa, pričalo se o neugasloj čežnji.

O Kamili Petrovnoj Ivoševoj, koju je, kao i Mariju, ta ista čežnja dovela do Sibira da se u zatvorskoj ćeliji venča sa okovanim mužem, carskim prognanikom, da u ćeliji, uz muža, dobrovoljno ostane narednih godinu dana, i da posle, majci u Moskvu, napiše: – Cela godina prošla mi je kao najsrećniji dan…

Umesto leda i snega, pustih prostranstava tajge i beskrajne stepe, u Sibiru dočekale su me priče o čežnjama i nemirima tako uobičajenim i ljudskim.

bajkal-5-297x300Gledao sam čarobnu Angaru, a srce me vuklo Donu… Te puste i beskrajne, nemirne dubodoline ljudske duše, i neispitane, pune iznenađenja, kao sibirske reke i planine…

Jesenjeg ranog popodneva, na aerodromu u Irkutsku, posle šest sati leta od Moskve, 6.000 kilometara preko Urala i azijskih stepa, bezmalo do mongolske granice, video sam srce Sibira.

Odozgo, sa neba, bila je to zemlja svetlucavih reka i jezera, crnih šuma i pokislih stepa, beskrajno dugih, snegom ogrnutih planinskih venaca, dole, na aerodromu, zemlja hladnog vetra koji je brijao pistu, i sibirskih brvnara, šarenih, ukrašenih prozora, koje su se pod niskim oblacima gubile među belim brezama po okolnim brežuljcima.

bajkal-7-750x563S neba, pali smo u daleku nepoznatu zemlju, u Irkutsk, grad na Angari, centar ruske oblasti velike kao Britanija i Francuska zajedno, u kome živi 700.000 stanovnika.

Glavnom irkutskom ulicom, prostranim bulevarom, širokim kao beskrajne tajge oko grada, dugim sedam kilometara, u kasno popodne i nema mnogo vozila.

Projuri po koja limuzina sa zatamnjenim staklima i volanom na desnoj strani, po neka “lada” zamakne u sporednu ulicu, među blokove sivih socrealističkih zgrada, oronulih fasada, građenih sve nalik jedna drugoj…

bajkal-409-256x300 U jednoj od sporednih ulica, na putu ka kući kneza Volkonskog, sa strane ostane i spomenik Lenjinu, a odmah iza, u ušorenoj uličici već su naređane sibirske kuće, jarkim bojama izmolovanih spoljnih zidova i prozora, sivih krovova, svaka sa tek malom okućnicom, i ogradom koja zaklanja pogled u dvorište.

Kuća kneza Volkonskog građena je od drveta, još pre 170 godina u selu Urik, u stepi iza grada, pa je onda rasklopljena i na lađama preneta u Irkutsk, da bude dom kneza Volkonskog i njegove porodice, tek pošto je, kao dekabrista, carev protivnik, knez u Sibiru odrobijao deset godina teškog rada i pošto je stekao malo slobodice.

Kada je 1856. godine knez amnestiran, ostavio Irkutsk i vratio se u Moskvu, svom starom domu, kuću je kupio bogati trgovac, kasnije je bila dom ratne siročadi, pa kasarna kozaka, u vreme Staljina dom za ravno 20 ruskih porodica, a sada je muzej dekabrista, osiromašenih plemića koji su se 1818. godine digli protiv cara, 1825. u krvi poraženi, jedni povešani, drugi proterani u Sibir. Jedna kuća, a čitava istorija Sibira u njoj.

Zoran Šaponjić

(iz knjige „Ljubomirova zemlja“)
Izvor: iskra.co

_________________________________________________________________________________________

KAKO ONI MENI, TAKO JA NJIMA…

tamoiovde-logo

 Evo kako se u životu sve vrati istom merom 

 Bio jednom jedan seljak koji je prodavao maslac pekaru. Jednoga dana, pekar posumnja u seljaka i odluči da izmeri maslac da vidi da li mu je seljak dao tačno jedan kilogram.

narod-dnevne

Foto: Thefirstworldwar.net

Imao je šta i videti – bilo je manje maslaca nego što mu je seljak rekao. Toliko se razbesneo da je tužio seljaka.

Sudija upita seljaka da li koristi vagu za merenje.

Seljak odgovori: „Poštovani sudija, ja sam prost čovek. Ne koristiim ove moderne vage, ali imam jednostavan kantar.”

Sudija ga onda upita da objasni kako meri maslac. Seljak odgovori:

Poštovani sudija, mnogo pre nego što je pekar počeo da kupuje maslac od mene, ja sam svakoga dana kupovao kilo hleba od njega. Svakoga dana kada pekar donese hleb, ja ga stavim na jedan kraj kantara i odmerim mu tačno toliko maslaca na drugoj strani. Ako je neko kriv, onda je to pekar.

Naravoučenije: U životu nam se uvek sve vrati istom merom. Nekim ljudima je nepoštenje preraslo u naviku, tako da više i ne znaju šta je istina.

Ali koga oni to zavaravaju? Samo sami sebe.

Izvor: dnevne.rs

___________________________________________________________________________________

HIPNOZA NEPODNOŠLJIVOM LAKOĆOM ŽIVLJENJA…

tamoiovde-logo

ŽIVOTNA PRIČA KRISTINE KLJAJIĆ:Kako sam se odlučila za život u planini

Ubeđena sam da život u velikim gradovima na mnogo načina ograničava ljudsku slobodu i vodi ka postepenoj fizičkoj i duhovnoj degradaciji koju će osetiti i sledeće generacije…“ – Kristina Kljajić.

Ovaj tekst preuzet je sa sajta Lovesensa

planina-zivot-srbija-ekologija-foto-dalibor-danilovic-1426342678-625533

Foto: Dalibor Danilović

Kristina Kljajić je mlada žena sa jasnom vizijom i jakom voljom. Rođena je pre 35 godina u Beogradu, diplomirala na Arhitektonskom fakultetu u Novom Sadu, živela jedno vreme u Švajcarskoj, radila u Crnoj Gori kao arhitekta dok nije odlučila da ne želi da provede svoj život projektujući „konfekcijske betonske kaveze“. Nakon toga je držala časove joge i kreativnog plesa jer je ples njena velika potreba i ljubav.

Majka je dve devojčice od 5 i 2 godine. Kaže da je do rođenja prve ćerke bila pravi nomad, uvek spremna da spakuje ranac tragajući po celoj Srbiji za mestom gde će sviti gnezdo. Pre nekoliko godina, nakon proučavanja iskustava u drugim zemljama i sopstvenih pokušaja, uspeha i grešaka, na internetu je plasirala svoju platformu Inicijativa eko sela Srbije koja privlači pažnju sve većeg broja pristalica.

Po pravilu, radi se o obrazovanim ljudima koji imaju potrebu i nameru da pronađu neki drugi modus vivendi u odnosu na ono što u gradu nudi vrli, novi svet. Kristina sada živi na relaciji Kragujevac (odakle joj je drugi muž) – Novi Sad – planina Rudnik, gde sa grupom istomišljenika radi na izgradnji eko sela – zajednice četiri porodična domaćinstva. Takva zajednica (u zapadnom svetu njihov broj ubrzano raste) je zasnovana na sličnim ciljevima, solidarnosti i poverenju, a prvenstveno na holističkom pristupu životu i prirodi.

„Možda će neko pomisliti da je moja žudnja da sebi i svojoj deci omogućim život u prirodi i u skladu sa prirodom proizvod mog odrastanja na Avali i nostalgije za srećnim danima detinjstva, kaže Kristina. „Sigurno je da ima i toga, ali daleko je važnije to što sam ja sasvim ubeđena da život u velikim gradovima na mnogo načina ograničava ljudsku slobodu i vodi ka postepenoj fizičkoj i duhovnoj degradaciji koju će osetiti i sledeće generacije.

Ne radi se o vraćanju u 19. vek, kako neki površno sude, već o implementaciji svih savremenih znanja u jedan ekološki pristup životu, radi budućnosti svojih porodica. Sačuvana je individualnost porodičnih domaćinstava, ali se obnavljaju dragoceni seoski običaji zajedničkog rada po potrebi, mobe, trampe, podela znanja, iskustava, alata, čime svaki član zajednice dobija više vremena za sebe i svoje lično stvaralaštvo.

Zamislite koliko to olakšava život, ako povremeno jedna osoba skuva za celu zajednicu, pričuva decu, ili svi zajedno učestvujemo u drenaži zemlje, sadnji, branju, pravljenju zimnice“, dodaje. „Verujem da je dom tamo gde smo zajedno. Ne vezujem se emotivno ni za jedno mesto i mogu da živim bilo gde u prirodi, samo ako sam okružena energijom dobrih ljudi i ako sam slobodna da ispoljim svoju kreativnost. Sve je više ljudi i porodica koji se samostalno vraćaju na selo ali ja žudim za nečim drugim, a to je zajednica.

Pre tri godine grupa nas je pokušala da ovu ideju realizuje ali nismo imali uspeha. Prvo, izabrali smo predeo (Pešterska visoravan) gde nismo mogli da ostvarimo plan o permakulturnoj bašti, drugo, leti su nam presušili svi izvori i ostali smo bez vode, a onda su na red došle optužbe i diskusije šta je muški, a šta je ženski posao. U svakom slučaju, ja to iskustvo vidim kao jednu dobru školu i korisnu grešku iz koje sam dosta naučila.

Sada nekoliko naših porodica radi na realizaciji eko zajednice na Rudniku i privodimo kraju izgradnju prvog objekta od prirodnih materijala (zemlja, slama, drvo) koji će biti srce zajednice i multifunkcionalni objekat za boravak, kuvanje i druženje dok svako sebi ne sagradi kuću na imanju. Predeo je slikovit, ima dovoljno vode i šume, zemlja je zdrava a škola je udaljena samo jedan kilometar.“

Degradacija porodice i zajednice je cilj novog svetskog poretka. Priznali mi to ili ne, svi se osećamo manje više izolovano i bespomoćno u svojim betonskim stambenim kućicama. Sve dok nam mladost i zdravlje daju iluziju snage, mi se uklapamo, takmičimo, borimo za sitne koristi, a svoje bližnje doživljavamo ili kao saborce ili kao pretnju. U takvom društvu, na ženi je najveći teret jer ona mora mnogo više da plati „slobodu“ koju je izvojevala.

planina-zivot-srbija-ekologija-foto-dalibor-danilovic-1426342678-625534

Foto: Dalibor Danilović

Cilj je opstati danas, izdržati još malo sa nadom da će se sve nekako, nekada srediti. Rezultat je ono što vidimo svuda oko sebe: usamljenost, bespomoćnost, eskalacija bolesti i alergija, depresije. Ja zaista iskreno verujem da samo fizički, psihički i duhovno zdrav čovek može biti nezavistan.

Želim da tu opciju ponudim svojoj deci dok rastu, a kad odrastu, sami će birati svoje puteve. Verujem da je najdragocenije što mogu da im podarim sloboda da bezbrižno hodaju bosi i istražuju prirodu bez strahova, uživo a ne virtuelno, želim da im priuštim zdravu hranu mojom rukom zasađenu, negovanu, ubranu i skuvanu umesto hemije iz kojekakvih kesica i konzervi.

Mnogi će reći – pa nije svrha života da rintam na selu, a ja kažem – s ovakvim ubrzanjem zamislite šta će biti za pedeset godina. Koliko je već danas samaca, depresivnih, alkoholičara, zavisnika od pilula i interneta. Mi smo hipnotisani nepodnošljivom lakoćom življenja, a to plaćamo najvrednijim što postoji – fizičkim i duševnim zdravljem.

Samo povremeno odahnemo, otputujemo negde deset dana, podignemo kredit da kupimo nešto što mislimo da je mnogo vredno, a ne želimo da znamo da živimo u Faradejevim kavezima elektromagnetnih zračenja, ne poznajemo prvog komšiju i solidarnost nam se iscrpljuje tako što ćemo „lajkovati“ peticije ili sličice.

Potpuno smo u vlasti farmaceutske i prehrambene industrije koja tako lepo pakuje i dizajnira svoje mamce. Strahujemo u sebi od svega. Zar ćemo takav svet ostaviti svojoj deci? Zapad se brže industrijalizovao ali upravo zato brže i prepoznao princip štapa i šargarepe. U nekim zemljama Evrope sve brže se formiraju eko zajednice, a mi smo se zaglavili u nekoj mešavini patrijarhata i epskih mitova s jedne strane, a s druge strane straha i imitiranja.

Kriza ovde traje već 25 godina. Sada je trenutak da utremo put svojoj deci. Sada se zemlja i imanja prodaju skoro u bescenje, a mnogi poslovi se mogu raditi preko interneta. Najlakše je reći: samo da nekako preživim i iškolujem dete… ali šta će to dete posle toga. Možda će imati sreće da se dobro uda ili postane točkić u nekoj mašineriji.Svojim rukama sagraditi svoj dom, gajiti i kuvati sopstvenu hranu, zaista imati vremena za razgovor i igru sa svojima, to je po meni najveće zadovoljstvo i sloboda koje se još mogu osvojiti u ovakvom svetu. Nisu nam potrebne čudotvorne i skupe biljke sa Anda ili zagušljive teretane – zdrav rad i zdrava hrana su svuda oko nas. A ako ti nemaš mogućnosti da jedeš zdravu hranu, da dišeš zdrav vazduh, piješ svežu vodu, da živiš bez pilula za spavanje – ti si rob koliko god zarađivao.

Kada je reč o povratku prirodi, danas postoje razni koncepti i dobro je što je tako. Jednoumlje je uvek porazno po čoveka. Vraćanje prirodi je i proces vraćanja sebi. Svojoj duši, svojoj izvornoj snazi od koje u gradovima olako odustajemo. Dok gradiš svoju kuću svojim rukama i ležeš uveče mrtav umoran ali zdravo umoran i srećan i pun planova, ponovo osećaš svoju snagu i moć, svrhu i cilj, vidiš rezultate ispred sebe umesto u nekim virtuelnim tabelama koje prave neki nepoznati ljudi.

Radiš za sebe i svoje. Počinješ da uviđaš koliko je malo potrošnih dobara zaista potrebno, kako ne moraš dati deset evra za kremu jer možeš napraviti bolju od onoga što imaš u svojoj bašti, koliko su teretane besmislene, koliko je smešna opsesija cipelama ili kuhinjama koje ljudi plaćaju pet hiljada evra, a u njima nikada ne zamiriše pošten obrok spravljen s ljubavlju. Postaješ kreator svog doma, samog sebe, svoje budućnosti.

Uz to, možeš ostvarivati zaradu raznim poslovima – proizvoditi med, pečurke, cveće, sadnice, jaja, prirodna sredstva za higijenu, proizvode od mleka ili žita, osmisliti seoski turizam na svom imanju… Mogućnosti su ograničene samo našom maštom, a nju guše konfekcijski šabloni življenja. A tu je i internet za učenje, povezivanje, plasman… Mnogi poslovi se danas rade onlajn što daje mogućnost da budeš radno aktivan gde god da živiš.

Znam da ovo o čemu govorim ne može biti rešenje za svakoga, ali zamislite ako samo jedan deo populacije počne da živi samouposleno i zadovoljno, vaspitavajući decu da poštuju i neguju prave vrednosti. Ja sam još uvek u procesu traženja sebe, istomišljenika i najboljih rešenja. To je proces koji će se nastaviti dok sam živa jer stalno učim, a čovek je mlad dok ima potrebu da uči. Ima grešaka i razočarenja. Na primer, svi se deklarativno zalažemo za ekologiju, ali ko od nas zaista redovno reciklira, ko brine o racionalnoj potrošnji vode i struje. Uvek mislimo – neko drugi će da se za to pobrine.

A ako se opredeliš za drugačiji život, otpadaju sva foliranja. Moraš da poštuješ prirodne ritmove. Moraš da veruješ prirodi i sebi. Moraš da se odnosiš prema svemu potpuno svesno. Neko to vidi kao izazov i oslobođenje, a neko kao kaznu. Danas je jako mnogo ljudi zainteresovano za drugačije koncepte života. Svi smo mi pioniri i svako kreće od nule tražeći svoj način da se poveže. Kao što su nekada mladi hrlili u Indiju da bi stekli neka spiritualna znanja, tako se danas u ljudima budi neka iskonska žudnja za smislenijim životom van grada.

Ali nakon „lajkovanja“ lepih priča i slika ima još mnogo koraka. Mnogi posećuju seminare o organskoj proizvodnji ili građenju kuća od prirodnih materijala ali i to je tek drugi korak. Usuditi se, napraviti taj drastičan rez, to je još uvek za veliku većinu samo mašta. Mi smo za tri generacije potpuno izgubili kontakt sa zemljom i njenim blagom. Ali danas je daleko lakše živeti na selu nego pre sto godina.

Često čujem da ljudi ne žele da se satiru na zemlji, a u gradu rade za korporaciju ili ustanovu ili gazdu i po deset, dvanaest sati dnevno, uglavnom bez ikakvih prava, a uvek u grču i potpuno na raspolaganju šefovima i gazdama. Sada je idealna situacija da se skladno ujedine stara i nova znanja. Jedini put je edukacija i širenje znanja. Treba pričati, deliti ideje i dileme, ohrabrivati, isticati zabludu da je ideja eko sela maltene povratak u prvobitnu zajednicu.

U eko selima po svetu tehnološka dostignuća se optimalno primenjuju, uz poštovanje prirodnog okruženja. Izgradnja svog doma negde u prirodi može biti idealan izbor za ljude koji osećaju da su izgubili dostojanstvo radeći privremene, povremene i slabo plaćene poslove.

Mene više ne zanima moderna stambena arhitektura koju smatram energetski traumatičnom. Ona oslikava interese investitora: što manje uložiti, a što više zaraditi, ne vodeći nimalo računa o terenu na kome se gradi, osunčanosti, štetnosti upotrebljenih materijala.

Zadužujemo se kreditima da bi živeli zbijeno u kutijama šibica, bez privatnosti i svetlosti. Arhitektura treba da podržava život jer ja i kuću vidim kao jedan ekosistem sličan našem organizmu.

Zdrava kuća je napravljena od prirodnih materijala, a ne od ekspandiranog betona. Naši drevni preci (na primer Vinčanska kultura) su gradili kuće koje se uklapaju u zlatni presek i svetu geometriju svemira.

Oni su još tada imali znanja o teoriji struna i kvantnoj fizici, a mi ih smatramo divljacima. Najviši ekološki domet današnjih eko zajednica su samoodržive kuće u kojima se priroda poštuje i ne zagađuje već se njeni darovi koriste i njoj vraćaju.

Koriste se razni načini snabdevanja vodom i energijom (solarni paneli, bunari, bazeni za kišnicu, vetrenjače…). Energija se stvara i troši na istom mestu, a u uređenim državama viškovi se i prodaju. Reciklira se u najvećoj meri i skoro se ništa ne baca čime se smanjuje opšte planetarno zagađenje. Vodu skupljamo, prečišćavamo, koristimo i vraćamo prirodi umesto kanalizaciji. Organski otpaci se poklanjaju zemlji umesto kontejnerima za smeće.

Sadimo šume, to savršeno društvo bez kojeg nam nema opstanka. Učimo da stvari popravljamo i restauriramo umesto da bacamo. Radujemo se onome što napravimo svojim rukama. Možda nije kao iz butika, ali je u svaku sitnicu upletena energija ljubavi.

Ja sam kroz jogu, aikido i ninđicu mnogo učila. Mi ne poznajemo neverovatne mogućnosti svog tela, a kada počnemo da ih upoznajemo osvajamo i samopouzdanje. Osmislila sam kreativni ples koji aktivira deo po deo tela i postepeno uklanja blokadu od nagomilanih strahova. Tako se otvara put ka kreativnosti, samopouzdanju, senzualnosti i zdravoj seksualnosti.

Učim žene da vole i poštuju svoje telo umesto da ga mere merilima kozmetičke industrije i stalno ga kritikuju i popravljaju kako bi postalo poželjnije na tržištu. Jer ako ne cenimo i ne volimo sebe i svoje telo, mi šaljemo poruku da sebe ne poštujemo, a sve drugo u našem životu, ljudi i događaji – samo su posledica.

Kreativni ples sam bazirala na kombinaciji raznih plesova: trbušni ples, plemenski plesovi, džez balet, ples pet ritmova. Cilj je da se potpuno predamo improvizovanim pokretima i tako postignemo oslobođenje. Osmišljavala sam vilinske i plemenske plesove sa kojima smo učestvovale na raznim manifestacijama. Bilo je očaravajuće posmatrati ta ozarena ženska lica kada daju sebi dozvolu da se potpuno prepuste sopstvenom unutrašnjem ritmu.

Meni plesanje oduvek mnogo znači. Učestvovala sam u jednoj performans plesnoj grupi i time se izdržavala na studijama, a i posle raspada prvog braka. Joga je takođe bila jedan od procesa koji me je doveo do samospoznaje. Ali danas je i to i trendu kao nekada aerobik. Ja jogu doživljavam kao pristup životu, a ne kao gimnastiku. Kroz nju sam upoznavala sebe i približila se bogu.

planina-zivot-srbija-ekologija-foto-dalibor-danilovic-1426342678-625535

Foto: Dalibor Danilović

Primetila sam da su žene uglavnom blokirane u kukovima, tj. u svojoj seksualnosti jer je ona čak i danas tabu tema. Stidimo se što nismo savršene. S druge strane, mediji nas bombarduju sladunjavim filmovima i pričama o idealnim ženama i savršenom seksu sa srodnom dušom. Bacamo se u avanture i eksperimente, a blokada se učvršćuje i tonemo sve dublje. Ja verujem da potpuno prihvatanje svog tela kao hrama duše prethodi meditacijama i svim sličnim tehnikama.

Ako želimo da promenimo svoj fizički izgled, psihičko ili emocionalno stanje, moramo prvo osvestiti telo. Ovo ne znači da je telo iznad svesti, već sasvim suprotno. Jedino uspostavljanjem kontrole tela možemo reći da smo svesna bića. Telo je osnova našeg postojanja u ovom svetu – nulti nivo, materijalni aspekt, hardver. Sa naše tačke sagledavanja osnovni nivo postojanja. Telo je nosač duše.

Izvor: kurir.rs

________________________________________________________________________________

TVOJ IZBOR ILI TVOJ PRISTANAK…

tamoiovde-logo

Na beogradskom Ušću , 20. juna, pred više od 20.000 ljudi, virtuoznim nastupom, članovi kultne rok grupe SMAK su priredili muzički spektakl za različite generacije koje su podjednako uživale u ovom muzičkom putovanju kroz vreme od dva i po sata sa Točkom, Borisom Aranđelovićem, Slobodanom Stojanovićem Kepom i Zoranom Milanovićem.

Ovim su nastupom opravdali kultni status i čini se, još više produbili inače dubok trag koji su ostavili u istoriji jugoslovenske i srpske rok muzike.

„Sve je bilo i može biti, jedino je Smak neponovljiv.“.
Bora*S

______________________________________________________________________________

ČAČANSKI TOČAK

Kako je Radomir Mihajlović Točak izmislio motor sa unutrašnjim sagorevanjem, zašto je organizovao trku bubašvaba i od koga je naučio da svira „Ulazak u harem“? Odgovore zna njegov nekadašnji cimer Jovan Nikolić Jof.

0,,18518308_303,00Retki su znali poreklo njegove tetovaže velikog točka na njegovoj ruci. Baš retki su to znali da je njegov otac Risto bio kolar i da je popravljao kolske točkove, te je stoga točak ovešan na njihovoj porodičnoj kući u Ključkoj ulici u Čačku.

Retki znaju i predistoriju verovatno najpoznatijeg instrumentala YU roka: „Ulazak u Harem“. To je kompozicija koju je po čačanskim mehanama i u frizernici kod Branka brice, za čašu rakije svirao pokojni čačanski boem Jarak. On je na akustičnoj gitari svileno svirao stare srpske pesme i ruske romanse. Pre izvođenja Harema, kroz gitarske žice bi provukao masni papir iz niške Morave da bi toj melodiji dodao orijentalni zvuk saza.

Jarak je Točka učio da svira prstima i nikada nije upotrebljavao trzalicu (terzijan). Napustio je ovaj svet jedne zimske noći u zagrljaju sa svojom gitarom u jarku na periferiji grada. Možda bi se veštiji pisci pozabavili značenjem njegova imena i mestom njegova odiha.

U Čačku su posvuda kružile priče o neverovatnom gitaristi Točku. Retki su znali njegovo ime i prezime, ali je mit o njemu bio toliko snažan da je svak dodavao još po nešto iz svojih, po čačanskim uglovima pouzdanih izvora. Naročito oni koji su se na jedan lakoruk način „bavili“ muzikom i sricali na gitari.
Naravno, to je podržavao i on sam na nastupima grupe SMAK svojom mračnom pojavom, crnom garderobom sa crnim šeširom širokog tamnog oboda na glavi iz čije senke su provirivale njegova duga kosa i brada.

Međutim grupa SMAK je tako čvrsto i žestoko svirala klasike tadašnje rok muzike da bismo dugo posle njihovog koncerta zaboravljali da zatvorimo širom otvorena usta. Pored usta, grupa SMAK nam je zauvek otvorila i uši da na pravilan način čujemo Yu grupu, grupu TIME ili Septembar sa Janezom Boncinom, te da pravilno prepoznamo „Atomsko sklonište“ iz Pule.

Pre nego što smo postali beogradski cimeri povezalo nas je naše čačanstvo.
*
Pretovaren zvučnicima i kojekojom muzičkom skalamerijom, ispod otrusene fasade naše dvospratne zgrade u Ulici Đure Đakovića u Beogradu, stao je njegov crveni fića koji je naše društvo nazivalo „fikus“.
Na krevetu u drugom sobičku glavom i bradom se smestio on, Radomir Mihajlović Točak, skrstio ruke pod glavom i zagledao se u tavanicu.

Njemu su, nakon što se razišao sa grupom SMAK i prvom suprugom, sugerisali da se iseli iz Kragujevca u Beograd, kod Jofa, koji je početkom osamdesetih godina već bio primljen u njegov najbliži krug prijatelja iz Čačka. Otada smo četiri godine delili hleb tugu i siromaštvo, provodili noći tragajući za starim srpskim pesmama, za ovozemaljskim i onozemaljskim istinama, razmenjujući snove i vizije.

0,,18522612_401,00

Točak i Jof 1982. u Beogradu

Naša mlada gazdarica rado je dopustila da se on useli u prazan sobičak koji ja nisam uopšte koristio. Otada je počelo moje najkvalitetnije i najčudnije druženje sa jednim istinskim umetnikom koje zauvek ostaje tetovirano u mom sećanju.

„Fikusom“ smo se docnije ponekad vozili do Kragujevca. Za kišovita vremena morao sam držati peškir u krilu, da bih svako malo brisao lice jer su me, tamo gde sam sedeo na mestu suvozača, kroz veliku rupu na podu automobila zapljuskivali mlazevi vode iz barica sa druma.

*
Točak je kadikad umeo da pada u verbalne zanose kao da izvodi beskrajno duga sola na gitari. Jednoga jutra postavio je na nosač nota sliku lepotice iz Plejboja i počeo da komponuje. Lepotu i eros je on smatrao za najubedljivije provokatore umetničke inspiracije. Neka plemićka uzvišenost i način na koji je Točak voleo žene neodoljivo su me podsećali na mog oca. Sa unutrašnjim smeškom nosio sam to opažanje, ali mu to nikada nisam dospeo reći. Ali je on meni stigao da kaže da je jedared u Čačku sa svojim najbližim drugarima, Vojom Savićem i Ljubinkom Miloševićem – Mehom, začuo zvuk saksofona u bašti „Prvi maj“ i da su oni požurili da vide ko to tamo svira i da su dugo stajali na ulazu i slušali kako im moj ćale „priča“ saksofonom.
*
Trebalo je steći Točkovo poverenje, trebalo zaviriti iza maske njegovog lica, tamo gde se nalazio jedan nežan i hipersenzibilan posvećenik muzičkoj umetnosti, sveštenik idioritmik, koji je svakoga dana pripadao svojim gitarama, muzici i ovaploćenju svojega dara.
Sada, sa ove distance, mogu ga po njegovoj fanatičnoj posvećenosti muzici porediti sa Danilom Kišom i njegovom podređenju života književnosti.

Točak je svakodnevno uobičavao da beleži hipnagoske zapise i radi crteže. Docnije, kad smo krenuli da živimo svoje živote, dok sam ga obilazio i ostajao do duboko u noć u razgovorima kojima je uglavnom on davao smer, već je imao kolekciju od preko dve hiljade strana u svojoj radnoj sobi.

Jedared me je važno obavestio da je pronašao motor sa unutrašnjim sagorevanjem. Na moju podsmešljivu primedbu da mi se čini da to njegovo otkriće već odavno radi širom sveta, hladno je odgovorio: „Zašto misliš da se to mene uopšte mora ticati!“ Mislim da nije učtivo iznositi njegove radove na pronalaženju leka najtežim bolestima. Ali ono što nije poznato javnosti, jeste da je gospodin Radomir Mihajlovic – Točak, bio opsesivan istraživač medicinskih enciklopedija i knjiga o psihologiji, parapsihologiji, Tarota, Ji đinga i šahovskih biltena. Znao je napamet preko 40 šahovskih otvaranja, od Aljehina do Fišera. Redovno je igrao šah sa samim sobom. Nikada ga nisam pitao za koga navija u tom meču i da li uvek namešta sebi. Kad bi me ponekad pozivao na partiju pristupao sam nevoljno kao na pogubljenje.
*
Mnogi su Točka pribojavali, zbog njegovog mrgodnog pogleda na licu zaraslom u bradu i zato što je u je u svako nepoznato društvo (što je inače čitavog života izbegavao) stupao sa izvesnom glasnom ćutnjom.
Nosio je u oku i na usnama pokrivenim bradom izvestan superiorni smešak. Kao u onih ljudi kojima je izvesna stvar o životu znana, a nama ostalima nedostupna. Taj smešak, koji me je u početku, iskreno govoreći nervirao, do danas mi je dobro znan kadgod se potrudim da Točka prizovem pred unutrašnji vid. On je umeo strahovitom brzinom da utvrdi ljudski karakter na osnovu izgleda, pokreta i retorike. I onda je uvek bio u prednosti pri komunikaciji, nekako je uvek bio ispred. Ali nikada tu superiornost čitanja ljudi nije zloupotrebljavao, pre bih rekao da mu je to služilo da očuva svoju mekotu pod oklopom školjke.
*
Ima veoma malo kvalitetnih intervjua sa njim. Videlo se izdaleka da i novinari imaju zort od njega. Kao da su ti mladi žurnalisti prepisivali anegdote grupe SMAK jedan od drugoga. A to je izgledalo ovako: Šta znači ime grupe SMAK? Odgovor, kratica od naziva Samostalni Muzički Ansambl Kragujevac. Potom, kako im je pukao jarbol na cirkuskoj šatri pre jugoslovenske promotivne turneje albuma „Rok cirkus“ jer je u Sloveniji napadao sneg od dva metra u maju mesecu. Te, kako im je Titova smrt sprečila promociju izvanredne LP ploče „Zašto ne volim sneg“. I zašto im je nakon njihovog najboljeg albuma „Crna dama“ Goran Bregović kidnapovao Lazu Ristovskog ozidavši ga paketima novčanica.

Ali niko od njih nije znao za gaf koji je na koncertu u Skoplju napravio bubnjar Kepa, koji je zatvorio mrtvački kovčeg iz kojega je trebao da iskoči Boris Aranđelović, vokalni solista… Kao i za turneju po DDR-u na kojoj su bili zatrpani bezvrednim novčanicama, koje su pretvorili u 20 kilograma ručnih satova. Takođe, degustacija supe od kengurovog repa u Berlinu. Kad su ga ti novinari pitali, šta ste radili tamo u Londonu, odgovorio je čačanski, mangupski: „Vrljali smo!“ To su bile pikanterije samo za ortake i drugare.
*
Jedne zime, kada smo promenili stan i otišli da delimo sobu sa dva kreveta u Cetinjskoj ulici, kada je napadao sneg koji je zatrpao fikusa, sećam se da smo svakodnevno obilazili račune u našim bankama koji su već dugo bili opusteli. Kao božijom promisli predveče nas je pozivao telefonom Puriša Đorđević na sedeljku kod njega, gde bi nas Purke gostio svežim čačanskim kajmakom i đakonijama uz domaću rakiju.

Ponekad bi nas pozivao Purišin drugar Momčilo Kapor na žurke i večerinke po kućama velegradskih bogatuna. Tamo bi nas dvojica došli sa repertoarom starih srpskih pesama koje smo kadikad izvodili uz već razrađen komični performans. Ja sam pevao sa dozom boje starinskih interpretatora. Točak se svojim gitarskim umećem sjajno snalazio u ulozi humoriste. Domaćini i gosti su nakon tih večerinki ostajali nasmejani, ozareni i njihova su nam vrata bila za svagda otvorena.

Bilo je i scena koje su za večerom mogle biti blamaža po nas. Recimo, kao predjelo poslužena vijetnamska salata. Glavno jelo se uzimalo viljuškom onda umakalo u sosove i najposle uvijalo u nekakav zeleni list. Čekali smo da čitavu radnju započne najpre domaćin ili neko iz društva, a onda pomno upamtili mizanscen i krenuli kao da naravno znamo. Ili da nam u snobovskom ritualu negde uture u ruke tompus cigare koje nismo umeli da uglavimo u usta. Pakovali smo ih diskretno u džepove.

*
Mnoge smo noći provodili na Skadarliji. Da ne bude zabune, ne po kafanama. Niti smo imali love za takav poduhvat, niti je Točak bio čovek koji bi sedeo po kafanama. Makar one bile atraktivne poput skadarlijskih, tada, osamdesetih. Ipak, ponekad kad nekome stigne lova, umeli smo da se počastimo pohovanim škembićima u „Tri šešira“ ili srpskim pasuljem sa suvim rebrima u dorćolskoj kafani „Marš na Drinu“. Noći smo provodili u jednoj starinskoj dvospratnici skrivenoj iza „Đurine kuće“ i restorana „Dva jelena“, u iznajmljenom stanu dve Vesne. Na jednu od njih, bili smo napaljeni i Točak i ja. To nas je umalo koštalo prijateljstva. Ali smo iskrenošću u komunikaciji uspeli da zaobiđemo prastaru zamku.

0,,18518310_401,00Tamo su dolazili mnogi drugari, prijatelji i napaljenci. Međutim svako od novodošlih (takođe momci iz tada aktuelnog muzičkog sveta), kada bi tamo ugledao Točka, ostajao bi zamrznut u sedećem položaju narednih dva sata.

Pamtim, da je jedared Točak ponudio svoju gitaru jednom gitaristi iz tada veoma popularne pop-grupe. Ovaj mu je uzvratio: „Nemoj Tole, keve ti, ja baš i ne umem da sviram gitaru.“ Točak mu to nije zamerio kako je umeo i mogao, samo ga je upitao, prilično vazdušno: „Zašto se onda predstavljaš kao gitarista ako ne umeš da sviraš na gitari?“
*
Bio je prisutan na mom venčanju i svadbenom ručku u Kineskom restoranu u Beogradu. Nije bio saglasan sa mojim izborom, ali je ostao uzdržan. Samo je jedared, kao u prolazu, dobacio pitanje: „Da li je to tvoj izbor ili tvoj pristanak?“

Nakon te promene, on je stanovao u garsonjeri naših prijatelja na Zvezdari. Obilazio sam ga ponekad i posedeo na madracu postavljenom na pod. Diskretno bih zavirio u frižider i znao nakon toga šta mi je činiti. Tad mi je ispričao sledeću priču:
– Znaš ovde ima raznih buba, od bubašvaba do stenica. Ja se vratim iz vrljanja po gradu i upalim svetlo, a one gamižu li gamižu. Onda ja podviknem: ‘Slušaj ovamo, to gamizanje po podu i kojekuda hajde da kažem da je u redu, ali nemoj da sam više video ni jednu jedinu na mom krevetu. Jebaću vam kevu!’
Uveren sam da otada ni jedna jedina zaista nije nikada više prekoračila njegovom madracu!

U to vreme samovanja i oskudice, on je hvatao bubašvabe, iscrtavao im tempernim bojama brojeve na leđima i pakovao ih u prazne kutije šibica. Nakon toga organizovao bi trke bubašvaba u sobi i kladio se na broj. Kada je komponovao muziku za film „Vizantijsko plavo“ učinilo mi se da je jedna scena sa trkom kornjača bila inspirisana baš njegovom unikatnom životnom pričom.
*
Radomir Mihailović Točak je rođen 13. juna 1950. godine. Danas, dok završavam ovaj zapis, on slavi šezdeset i peti rođendan. Znam da je praktikovao ahimsu, indijsko načelo nenasilja. Pamtim da je njegova prva supruga, ugledavši ogromnog dlakavog pauka na zidu, zavrištala: „Ubija ga! Ubij! Uzmi moju papuču, ubij čudovište!“
Točak je mirno odgovorio: „Ne pada mi na pamet. Nisam ja njegova smrt!“
*
Način na koji se Točak odnosio prema tadašnjem i inim periodima sirotovanja, takođe je bio monaški. Jer se monasi unapred zaklinju na sirotovanje. Bio sam svedokom kako su grupi SMAK, a potom Točku otimali, kako je ko stigao, čestito zarađen novac. Nekoliko puta sam imao nameru da fizički intervenišem na izvesne situacije , kada mi je on lično stao nasuprot svojim mirom: „Ostavi, ne budi seljak, to je njihov deficit!“

Još dvaput ovoliko strana nisu dovoljne da iznesem mnoga čudesa i lepote našeg druženja. Ipak, pristojnost i zagonetnost bi trebalo da pridržavaju ovaj tekst o velikom muzičaru, te se mnogo toga mora pohraniti van sveopšteg uvida, makar u onaj intimni mrak kutije šibica.

 Autor Jovan Nikolić
Izvor:dw.com/sr/19.06.2015

__________________________________________________________________________________

 

__________________________________________________________________________________

__________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

Ovde: LEGENDARNI GITARISTA, RADOMIR MIHAJLOVIĆ TOČAK

BLAGO U SRPSKOJ NARODNOJ TRADICIJI…

tamoiovde-logo

Priče o blagu u srpskoj narodnoj tradiciji

U srpskoj narodnoj tradiciji veoma su česte priče o blagu, pre svega o zakopanom blagu, sa mnoštvom mitoloških motiva. Predstave o zakopanom blagu javljaju se u mnogim narodnim verovanjima i u narodnoj književnosti. Tema su brojnih bajki i predanja, baziranih na verovanju da se pod zemljom krije blago.

676091ebc71184b3b493c133a431b831_LJoš od antičkog vremena pa sve do danas kod različitih naroda mogu se pratiti verovanja o zakopanom blagu. Na njihovu međunarodnu rasprostranjenost ukazuju i brojni motivi srodnog tipa, koji su prisutni u pričama i pesmama raznih naroda.

Kao zakopano blago uglavnom se, na nivou sinonimije, označava zlato, a interesovanje za blago i zlato, kao i za srodne mitološke motive, prisutno je u srpskoj etnologiji, folkloristici i srodnim naukama, pri čemu su predanja ovog tipa konstatovana i širom južnoslovenskog, slovenskog i indoevropskog kulturnog prostora.

Ovaj kompleks je najzastupljeniji u istočnoj Srbiji, gde predstavlja jedan od najvitalnijih mitoloških sistema, koji sažima izuzetno drevna i nova verovanja i motive. Sa druge strane, traganje za zakopanim blagom je u savremenim okolnostima preraslo i u svojevrsni društveni problem, jer „divlji“ tragači uništavaju vredne arheološke lokalitete i potencijalna nalazišta. Osim toga, traganje za blagom često prerasta i u kolektivnu maniju, što, poput kockarske zavisnosti, dovodi do osiromašenja i psiho-socijalnih devijacija ljudi koji se predaju ovoj strasti.

Do blaga se, prema narodnim predstavama, dolazi na različite načine (u tačno određeno vreme i uz različite rituale), najčešće preko prepoznavanja određenog tajnog znaka i uz pomoć mitskog bilja, poput raskovnika, ili uz savladavanje čuvara blaga (zmaj, vila, zmija itd.). Naime, legende o zakopanom blagu, pre svega u istočnoj Srbiji, uglavnom su zasnovane na predstavama o blagu koje se nalazi u zemlji, vodi, ili u pećini, i koje čuva zmaj, zmija, ili neko drugo mitološko biće.

Tajni znak (na primer, neobičan plamen) ukazuje na mesto gde treba kopati, dok čudesna trava raskovnik omogućava neposredan pristup blagu. Raskovnik noću svetli, po obliku je sličan čoveku i, u skladu sa jednim ilustrativnim kazivanjem, raspolaže „najjačom silom u prirodi“.

Postoji i predanje da je Srebrni car, koji boravi pod zemljom, gospodar srebra i zlata. Verovalo se da blago čuvaju i kućni duhovi (talasoni), koji potiču od onih ljudi čija je senka uzidana u odgovarajuću građevinu i da uzimaju oblik neke životinje. Često se talason, kao čuvar blaga, u narodnim predstavama poistovećivao sa samim blagom.

U navedenom kontekstu zanimljivo je i verovanje da ako neko ugleda zmiju pre Đurđevdana, ne treba da je ubije, već da obrati pažnju na kojem će mestu ona ući u zemlju, jer se smatralo da tu ima zakopanog blaga. Predstave o talasonu u istočnoj Srbiji bliske su predstavama o biću pod nazivom talas’m u današnjoj Bugarskoj i domovoju u Rusiji, koji su takođe zaštitnici kuće i javljaju se u obliku zmije.

Blago se često doživljava ne samo kao materijalni već i kao duhovni entitet, čijim zadobijanjem se rešavaju suštinske ljudske potrebe i zapitanosti. I pored privlačne spoljašnjosti, veruje se da je blago prokleto i opasno, odnosno, da se može koristiti samo u posebnim slučajevima, kao i da ga najčešće nalaze oni koji ga ne traže.

Zabeležen je veliki broj predanja o opasnom blagu, pre svega o zlatu, pri čemu traženje blaga dovodi do bolesti ili smrti. Ovakvi sižei su, po svemu sudeći, u vezi sa predstavama o blagu koje je u vlasti natprirodnog sveta, sve dok ga društvo (na nivou relacije kultura / priroda) ne ,,očisti“ od uticaja onostranog.

Predstave o blagu imaju izražen htonski, ali i solarni karakter, naročito kada je reč o simbolici zlata kao idealtipskog zakopanog blaga. Vezu zlata sa suncem naglašava simbolička sinonimija sa motivom podzemnog sunca.

U predstavama o zakopanom blagu često se spajaju savremeni i drevni motivi. Primera radi, u selu Balta Berilovac (Knjaževac) nalazi se kamen u obliku sedla, ispod koga je, prema verovanju, blago. Jedno od zabeleženih predanja kaže da je na taj kamen iz pao Marko Kraljević.

Izvor: srbijuvolimo.rs

_________________________________________________________________________________

PRIČE ISPOD PAUČINE….

tamoiovde-logo

 Kako su se doterivale naše prabake

Tematski program „Libade i krinoline – Beograđanke u prošlosti (1830-1914)“, koji se već tri meseca odvija u Konaku kneginje Ljubice (Muzej grada Beograda) u martu donosi novi ciklus priča.

579014_mpu-foto-muzej-primenjene-umetnosti_ff

Venčanje Danice Paligorić i majora Nikole Jorgovanovića u Nišu 1911. Mlada nosi haljinu koju je kreirao i sašio salon Berte Alkalaj u Beogradu

Ovog puta o tome kako su se oblačile i doterivale beogradske dame u 19. veku.

– Pričali smo o načinu života jedne žene unutar njenog doma, o balovima i poselima, ljubavima i ljubavnim aferama, pa je spontano došao red na kozmetiku, modu i fitnes, da upotrebimo jedan savremeni izraz – kaže autorka ovog programa, istoričarka umetnosti i književnica Tamara Ognjević.

I zaista, nabaviti nove modele haljina ili bolji parfem, skupu pomadu ili korset, predstavljalo je u kneževini Srbiji pravi podvig.

559355_dame-dolazen-na-bal-u-starom-dvoru-u-beogradu-foto-privatna-arhiva_fMeđutim, dovitljive pomodarke su uvek nalazile načina da prate svetske trendove, a priča o shvatanju lepog, nastojanju da se sruše predrasude vezane za šminku i moral, ali i da se dođe do skupih negližea i haljina prava je poslastica martovskog izdanja „Libada i krinolina“.

Novi ciklus počinje u nedelju 1. marta.

Sve informacije mogu se naći na sajtu Artis centra.

| Foto: Muzej primenjene umetnosti |

Izvor: blic.rs

___________________________________________________________________________________

LIBADE I KRINOLINA – BEOGRAĐANKE U PROŠLOSTI 1830 – 1914

Tematski program LIBADE I KRINOLINA – BEOGRAĐANKE U PROŠLOSTI 1830 – 1914, čiji je autor istoričarka umetnosti i književnica, Tamara Ognjević, realizuje se u saradnji sa Muzejom grada Beograda.

Libade-i-krinolina-1-WEBZamišljen kao serijal priča iz kulturne istorije, koje povezuju nematerijalno, primenjeno i likovno nasleđu sa epizodama iz života konkretnih ličnosti, ova program im za cilj da osvetle žene srpske prestonice u jednom tranzitnom, burnom i nadasve zanimljivom vremenu.

Kako su živele, šta ih je interesovalo, koje su obaveze imale, kako su sticale određena prava, kako su se oblačile i negovale, gde su nabavljale kućne potrepštine, šta su i kako kuvale, gde su sticale obrazovanje, kako su se udavale i rađale decu, te čitav niz drugih detalja iz takozvane istorije privatnog života.

Termin 1. marta – RASPRODAT!

Nedelja 8. mart, 11 časova, Konak kneginje Ljubice (Kneza Sime Markovića 8)11 časova, Konak kneginje Ljubice (Kneza Sime Markovića 8)

Broj posetilaca je ograničen na 30 osoba.
Cena ulaznice ~ 350 dinara.
Obavezno prijavljivanje!
na telefon 065 864 38 00
ili mail : office@artiscenter.com

Izvor: artiscenter.com

_______________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

PODZEMNI GRAD…

tamoiovde-logoOVO JE PRIČA:Renovirao kuću, a ono što je pronašao zadivilo je ceo svet

kuca1_700

Foto: Telegraf / Printskrin / YouTube / Vladimir Khmelnitsky

 Kada je 1963. godine jedan Turčin u Kapadokiji krenuo da renovira kuću otrkio je nešto neverovatno.

Stanovnik današnjeg Derinkujua srušio je zid u podrumu svoje kuće i otkrio da se iza njega nalazi tunel, pa još jedna prostorija, pa još jedna, pa još jedna…

kuca2_550

Foto: Flickr/Synn Wang

Tako je, pukom slučajnošću otkriven najveći podzemni grad u Turskoj, koji je ukopan 85 metara ispod površine zemlje.

Za ovaj neobičan podzemni grad se sa pravom se može reći da je inženjersko remek delo i veliko arheološko otkriće.

Kroz njega teče pitka voda, ima niz ventilacionih sistema, pojedinačnih stanova, prodavnice, bunare, sobe gde se čuvalo oružje, pa čak i groblje.

kuca3_550

Foto: Wikimedia

U gradu je pronađena čak i škola, kao i posebne odaje u kojima su se držale životinje.

Do sad su otkrivena 52 otvora za ventilaciju, a takođe je otkiveno da nisu svi izvori vode bili povezani sa površinom, verovatno zbog straha da bi osvajači mogli da zatruju vodu.

Pretpostavlja se da je ovaj podzemni grad koji je mogao da primi i do 50.000 ljudi nastao u XVII ili XVIII veku pre nove ere.

kuca4_550

Foto: Flickr/Martijn.Munneke

Tokom uspona Persijskog carstva grad je bio korišćen kao naselje za izbeglice, kasnije kao sklonište od invazija Rimljana i Arapa.

kuca5_550

Foto: Flickr/Elena Pleskevich

Podzemni grad inače je svojim stanovnicima pružao odličnu zaštitu od paklenih vrućina leti, dok je zimi bio sklonište od hladnoće.

kuca6_550

Foto: Flickr/Elena Pleskevich

Ovaj impresivni grad nije jedino neverovatno arheološko otkriće u Turskoj. U njegovoj blizini je otkriveno skoro 200 drugih podzemnih gradova od kojih najmanje 40 imaju tri nivoa pod zemljom. Ukupno, svi ovi gradovi su mogli da prime oko 100.000 ljudi.

kuca7_550

Foto: Flickr/damian entwistle

 


Izvor:balkanspress.com (Izvor: Telegraf.rs)

____________________________________________________________________________

VRŠAČKI PUT SVILE…

tamoiovde-logoStoletna stabla duda na Belocrkvanskom putu svedoče o bogatoj ali zaboravljenoj tradiciji Banata. U 19. veku svilarstvom se, kao unosnim poslom, bavila gotovo svaka porodica u ovom kraju

srb-Dudove-na-putu-Vrsac-Be_620x0

Drvored kraj puta za Belu Crkvu svedoči o prošlim vremenima

TURISTIČKOM turom „Put svile“ svake godine prođu milioni ljudi znatiželjni da vide kuda su sve išli karavani iz Kine u kojoj se ova najfinija tkanina proizvodila, do Mediterana gde se prodavala.

Međutim, malo je poznato da i Vršac ima svoj „put svile“. Stoletni dudovi sa obe strane puta ka Beloj Crkvi u dužini od petnaestak kilometara, svedoče o vremenu kada je svilarstvo u ovom kraju bilo jedna od glavnih privrednih grana.

Prema jednoj verziji dudovi pored puta nikli su naredbom Marije Terezije da svi mladenci po sklapanju braka baš na tom mestu posade svoja dva drveta. Po drugoj, Nemci iz okoline reke Rajne, koji su se početkom 18. veka nastanili u južnom Banatu, prvo su u tom kraju obnovili vinogradarstvo. Zatim su, kada se zemljište pokazalo podesnim za sadnju belih dudova, počeli da uzgajaju svilene bube i prave sirovu svilu.
Za „procvat“ je i u ovoj verziji najzaslužnija bila upravo Marija Terezija. U njeno vreme dudare su sađene gde god je bilo slobodnog mesta. Postojao je i propis da oko svake kuće mora biti zasađeno dvadeset dudova, o kojima se vodila posebna briga. Stanovnici su besplatno dobijali jaja svilene bube, koja se hrani isključivo dudovim lišćem, a devojke su, takođe besplatno, bile obučavane da razmotavaju svilu iz kokona (čaure svilene bube iz koje se izvlače svilene niti).

POSAĐENI VINOGRADI

PRVIH decenija svilarstva u Vršcu dudovi su bili toliko cenjeni da su tadašnji namesnici uveli smrtne kazne za sve one koji naude ovom drveću. Najviše rasadnika bilo je na Guduričkom putu. Postoji zapis da je 1844. godine na površini od 29 lanaca posađeno 2.040 mladih dudova. I Jozef i Eva Hercog su tamo imali svoj veliki posed. Međutim, kada se svilarstvo ugasilo kao privredna grana, a meštani se preusmerili na proizvodnju vina, ti dudovi su povađeni, a na njihovom mestu posađeni vinogradi. Upravo oni danas predstavljaju najveće vinogorje u Srbiji, po kojem je Vršac prepoznatljiv i van granice naše zemlje.

– Vršac je sredinom 19. veka bio centralno mesto za sakupljanje kokona i otkupna stanica za sirove čaure – kaže Ljiljana Bakić, kustos Gradskog muzeja u Vršcu. – Imali su i svilare, koje su se nalazile u današnjoj Ulici Milana Tepića i u blizini Vladičanskog dvora, a kasnije su nicali i brojni privatni zavodi za svilu. Nije bilo porodice koja se nije bavila bar nekim delom svilarske proizvodnje.

Prema pisanjima Feliksa Milekera, istoričara ovog kraja, vršački kokon je bio izuzetnog kvaliteta. Zato i ne čudi što su ovdašnji svilari za svoj rad dobijali prestižne nagrade na sajmovima širom Evrope.

– Najcenjeniji u tom poslu bio je poznati apotekar Jozef Hercog, osnivač Apoteke na stepenicama, najstarije apoteke u Vršcu, koji je imao i privatni zavod za svilu – dodaje Ljiljana Bakić. – Proizvodi njegovog zavoda dobijali su najviša odlikovanja od Ugarske, Austrije i Francuske, a u nekim spisima se pominje da je njegova udovica Eva, baka poznatog mađarskog pesnika Ferenca Hercoga, 1851. godine na izložbi u Londonu dobila zlatnu medalju za sirovu svilu.

Svilarstvo u Vršcu je, kad je izgrađen državni put, potisnula prodaja i izvoz vina. Masovnom raskrčavanju odoleli su samo dudovi na belocrkvanskom putu.
Iako sećaju na lepa vremena, o ovim drvoredima se poslednjih godina uglavnom govori u negativnom kontekstu, jer se na deonici puta ka Beloj Crkvi dešavaju teške saobraćajne nesreće. Ukoliko izlete sa kolovoza, vozači ginu u sudaru sa dudovima. Zbog toga jedni traže da se drvoredi poseku, a drugi upozoravaju da je njihovo postojanje od velikog značaja.

– Ti dudovi, između ostalog, štite put od vetra i snežnih nanosa, a zemlju od razuđivanja – kažu vršački ekolozi. – Zato apelujemo na vozače da na toj deonici prilagode brzinu uslovima puta, umesto da okrivljuju dudove.
Kao jedno od rešenja ovog problema predlaže se postavljanje zaštitne ograde duž svih 15 kilometara, kako bi se ubuduće sprečile kobne nesreće.

ENTUZIJASTI
NAŠA zemlja je pre Drugog svetskog rata bila peta u svetu po proizvodnji svile. Zato pojedini entuzijasti rade na tome da se svilarstvo obnovi, pre svega u Vojvodini i okolini Vršca, gde je bilo i ostalo najviše belih dudova. To drveće bi moglo da posluži kao sirovina za početnu proizvodnju svilenih buba, a da se u međuvremenu zainteresovano stanovništvo obuči za ovu delatnost. Stručnjaci tvrde da bi proizvodnja svile bila isplativa i izvozni potencijal.

J. Jovanović

Izvor:novosti.rs