BOŽJI LJUDI…

tamoiovde-logo

LJUBA I NAZA

   Iza groblja, do reke, živela je ona. Ispočetka u rupi, docnije načinila kolibu. I svakim danom sve više i više je pokrivala. Čas sušenim korenjem duvana, čas prućem, trnjem, crepovima ili zemljom… kako je gde našla i stigla. Bila je vredna. Svi su se prosjaci nje bojali. Naročito na groblju. Tamo im je bila kao neka domaćica. Uređivala ih je. Pazila da ko čije mesto ne zauzme. Naročito je terala one druge, bogate prosjake koji po selima prose, imaju u varoši svoje kuće pa i novac pod interes daju, pa kad je zadušnica ne samo što dođu, nego ponesu i najveće bisage i testije za prošenje. Naza ih je terala. Čak se i tukla s njima. Zato su je ostali prosjaci voleli.

Ilustracija: Bora*S/ ulje na kartonu

   A isprva ona nije prosila, već je služila u varoši, kod nekog gazde. Ali kako je taj gazda hteo da je siluje, to preplašena od toga pobegla iz varoši i više nije htela da služi, već počela da prosi. Bila je suva, kao spečena, a još mlada. I da joj nije bio spreda jako narastao vrat, guša, bila bi i lepa. Pa i ovako, kad se poveže šamijom, prebaci je preko vrata, te joj se ne vidi ta narasla guša, izgledala je dosta lepa, A naročito kad je nasmejana, te bi joj se videli njeni zdravi, beli zubi. Uvek je bila oprana, iskrpljena i lepo povezana. A njene bose noge nisu bile kao u drugih prosjaka, raspucane, prašnjive, već uvek oprane, male, hitre… Bila je toliko čista da čak i neki varošani počeli oko nje da obilaze. Ali ona je od njih bežala kao luda. Ni novac, ništa nije htela da primi.

   A izgledalo je da je od svih zavolela nekog Ljubu prosjaka, koji je večito ležao i spavao. Bio je to mlad, razvijen dečko. Crne masti, crne kose, crnih očiju. Pogleda istina blesastog, ali nekako upornog, prkosnog. On je večito, gotovo go, u nekoj dugačkoj, prtenoj košulji, samo spavao i ležao. Taj nije prosio više nego što mu je trebalo, a nikad ne bi, i da mu dadu, obukao odelo. Uvek je išao u toj dugačkoj, prtenoj košulji koju niti je prao, niti svlačio dok je ne pocepa.

   Pa i to, kad dođe na groblje da prosi, on seda u kraj, naposletku, i samo gleda gde će moći da ispruži komotno svoje dugačke, pune noge i nasloni se. Ako mu ko udeli – dobro, ako ne ništa. Leži jednako. A otkada počela ona, Naza, da mu od svoga odvaja i daje, otada je još manje prosio, a još lenje, upornije ležao.

   I Naza mu je zaista davala. Ali da ne bi palo to u oči kod ostalih, ona bi ga prvo korela da sedne gde istaknutije, gde može štogod da se naprosi, a ne tako, u kraj, gde ga niko ne vidi.

   Ali kad on Nazi od lenosti ne bi ni odgovorio, tada bi ona uzela njegovu torbu i metnula pored svoje, mada bi prosjaci, pored svega što su se nje bojali, počeli onda da se pogurkivaju. A sakata i jezična Vela digla bi tada glavu, i naslonjena pazuhama o štake, počela bi visoko, na slogove da muca… tobož kao da pravda, brani Ljubu što neće da prosi.

   – Pa što traži da se muči, da prosi? Kad etete te ete… – mucila bi se ona da odjednom celu reč izgovori – eto ima sestru. – I tu reč „sestru“ ironično bi naglasila. Starci bi se onda iskašljavali, drugi okretali se od Naze, namigivali. A Naza od stida ne bi smela ni u koga da gleda, a kamoli da koga izgrdi i izbije, već bi krišom iz svoje trobe prenosila u Ljubinu, tobož da je to naprošeno, samo da joj se ne bi posle još više smejali kad bi morala da mu pred svima, naočigled, odvaja od onoga što je za sebe naprosila i njemu da daje.

   Ali to je svakoga dana bilo tako sve gore i gore, da ona nije mogla više. I jednog dana, pošto se groblje ispraznilo, svi prosjaci razišli, a pop seo ispred klisarnice da se odmori od prepojavanja, ona stala pred njega.

   – Koje dobro, Nazo? – upita je on.

   Ona ga pogleda, uplašila se i htela da pobegne, ali se opet, zbunjeno, vratila.

   – Ete… – počela da muca.

   – Pa šta? – hrabrio je popa.

   – Iskam da se udam.

   – Za koga? – strogo zapitao je pop i već ljut što mu još i time dosađuje.

   – Za Ljubu…

   Pop počeo da se šali:

   – Kako za Ljubu?

   Ona, od stida, ćutala. On počeo i dalje da se šali.

   – Pa dobro, dobro, Nazo. Pa, je li te Ljuba voli? Voli li te on?

   Naza od stida, zbunjenosti, počela da pocupkuje, premešta se s noge na nogu i ugušeno, tiho, da odgovara:

   – Hoće i on.

   – Kako hoće? – počeo pop da se jače šali. – Pa je li ti rekao, kazao da te voli?

   Naza, od stida, jedva je odgovorila:

   – Nije mi to rekao, ali znam. Hoće me. – I počela da navodi dokaze. – Ete, još otkad ga ja čuvam, hranim. Sve ja za njega radim, dajem mu i on jede, uzima, prima. Voli me.

   – Pa dobro, dobro, uzmite se. Ko vam brani? – prekinu je pop odobrovoljen tom njenom ljubavlju.

   Ali Naza jos zbunjenija nastavila:

   – E, ali ja iskam da se venčam. Hoću u crkvu kao i svi drugi.

   Popa se, odjednom, zbunio i unezverio, ali opet okrenuo na šalu.

   – E, pa dobro, dobro. Ali znaš da za to treba para. I to mnogo. Imaš li ti toliko novaca?

   – Imam. Skupila sam nešto, – radosno ga dočekala ona.

   – Pa donesi. Da vidim.

   I ona, vesela, otrčala kolibi. Brzo se vratila s novcem koji je izvukla ispod zemlje u raznim zavežljajima… Sve dala popi. Ovaj, kad video popriličnu sumu, još više se zbunio. I nije znao šta da joj kaže.

   A ona ga gledala unezvereno, radosno, iščekujući od njega odgovor.

   On skupio novac, zadržao ga kod sebe i rekao joj:

   – E, sad dobro. Pare neka stoje kod mene. A ja ću da pišem vladici i čim on odobri, venčaću vas.

   Ona radosno, zbunjeno, kao svaka isprošenica, prišla da mu celiva ruku, ali on je, grozeći se, odbio:

   – Neka, živa bila. Idi sad.

   Ona pošla. Ali se opet vratila.

   – A ako li da se spremam?

   – Šta?

   – Pa ne li dar? Eto za tebe što ćeš da nas venčaš. Pa za kuma, starojka… boščaluke, i drugo što treba.

   Popu došlo još više neugodno slušajući ono: crkva, kum, a gledajući je onako iskrpljenu, s torbom. Zato, da bi ugušio smeh, on joj rukom odobrio i otpustio je.

   Ali od vladike nikako ne dolazi odobrenje. Dok bilo leto, Naza i ne dosađivala popu toliko. Stid je bilo. Jedino, kad bi on došao na groblje, ona se uvek nalazila oko njega, usluživala ga, samo da bi mu pala u oči te da se on seti nje i kaže joj ako je što od vladike došlo.

   Ali od vladike ne dolazilo. A, međutim, dolazila zima. Za sebe se Naza nije bojala već za njega, Ljubu. Jer oko groblja i u varoši nije imao gde da spava. I, kao svake zime, hteo da ide u kakvo selo i da tamo u slami po štalama leži, prezimi, ali ga ona nije puštala. Znala je: kakav je on, pa ako naiđe na kakvu dobru kuću, gde će da ga puste u štalu i da mu daju po komad hleba, da, kakav je len, više otuda ne bi se ni vratio ovamo, u grad. A da ga opet kod sebe, u kolibu pusti, nije mogla. Stid je bilo da ga tako, nevenčanog, kod sebe primi, jer „šta bi posle za nju kazao svet?“ A ovamo, zima sve jača. Ljuba, istina, nije se tužio, ali sav, onako go, u košulji, naježen od zime i, kao u inat, samo još više je ležao, a već ponekoga raspitivao za kakvo selo. Zato Naza zaboravila i na stid i na sve i počela svako jutro da odlazi popu kući i čeka ga na kapiji.

   – Nema, Nazo, – odbijao je pop osećajući se neugodno kad bi je video kako ona ispred kapije bosa tapka po snegu i pilji u njega. Čeka kad će da joj kaže da je od vladike došlo da se venčaju. – Kad dođe od vladike, ja ću da te zovem, – odbijao je jednako popa.

   Ali Naza nije mogla da čeka. Zima stegla i puca. Ljuba da se ukoči. Zato zaboravi sve i nevenčanog primi Ljubu kod sebe, u kolibu. I, otada, čisto se promenila. Došla lepša, čistija i vrednija. Od jutra do mraka trčala je, prosila, donosila. No samo više nije izlazila u varoš ni na groblje, među prosjake. Nije više tamo prosila i pokazivala se gde su znali za nju i Ljubu, već počela da prosi i ide po selima. Ali opet koja vajda kad Ljuba isti onakav. Otada još lenji. Samo leži i spava. Više mrtav nego živ. Naza luta, prosi, donese mu, i on ni da se okrene na nju, a kamoli osmehne, progovori. Samo, pošto se najede, raskreči se posred kolibe da onako, go, slobodan, leži, spava. Koliko puta donosila mu odelo. Čak i celo, nigde nezakrpljeno. Donese, nudi ga i razastire preda nj da mu pokaže haljine.

   – Evo, bre, evo. Nove. Još nezakrpljene. Odmah mi dadoše čim zatražih. – I samo da bi ga kao zainteresovala za sebe, kao pred njime se uzdigla, počela bi da mu priča kako su joj, čim je zatražila, odmah dali.

   Ali na sve to Ljuba, i ne gledajući u haljine, jedva ako bi odgovorio:

   – Tesne su! – I onda bi se opet okrenuo od Naze i od haljina što mu ih nudi i, kao strepeći da mu ne navuku te haljine, još slobodnije bi se raskrečivao, rasprostirao da leži, spava, ne gleda u Nazu.

   Naza, od muke, posle počela i da pije. Prosi, prosi, pa se napije i dođe. Stane Ljubu da drma, budi, miluje, a on umorno, mrtvo prevrće se na drugu stranu da zaspi odišući i braneći se od nje.

   – Ne diraj me, mori! Pusti me! Oh!…

*

   Sada, jednoga dana sretoh Ljubu. Bila kiša. Blato na sve strane. A naročito iz njiva i bašta odakle je on dolazio. On je dolazio iz Donjo-Vranje, gde je bio sabor. Bio već ostareo, sav crn, krupan, mastan. Kao uvek, bio je samo u košulji, a ogrnut nekom debelom, ulepljenom ponjavom. Prigrćući tu ponjavu, torbu i košulju oko sebe, išao je kao uvek nemarno, upadajući posred blata svojim dugačkim, bosim nogama i gledajući u stranu, uporno, natmureno.

   – Šta bi, more, sa tvojom Nazom? – upitah ga.

   – Koja Naza? – poče on natmureno da mumla i da se skuplja onako go pod onom svojom ponjavom i košuljom.

   – Pa tvoja žena.

   – A! – poče on kao da se doseća – umre ona. Još otkada je umrla!

   – Kako? Gde je umrla?

   On jedva okrenu glavu da me pogleda. I, isto onako napućeno, prkosno, gledaše me kao da me ispitivaše. I posle dugog gledanja, kao da se reši da mi odgovori:

   – Umre. Zimi, u selu… i tamo – vuci li? psi li? – rastrgli je. Ko zna?

   I gegajući, blatnjav, produži put jednako skupljajući se ispod one svoje ponjave i masne košulje.

1902.

Borisav Stanković

Iz zbirke pripovedaka BOŽJI LJUDI


 

SAMOOPERISANJE…

tamoiovde-logo

Leonid Ivanovič Rogozov, mladi sovjetski lekar, hirurg na specijalizaciji na Lenjingradskom institutu za pedijatriju, tokom 1961. godine odlučio je da prekine formalno obrazovanje da bi proveo dve godine u ekspediciji na Antarktiku, u Novolazarevskaja stanici. Tu je bio jedini lekar zadužen za brigu o zdravlju trinaest istraživača, članova ekspedicije.

Kako je kasnije napisao u tekstu Samooperacija, jednog jutra je osetio malaksalost i mučninu, pozlilo mu je i dobio je blago povišenu temperaturu. Osetio je bol najpre u gornjem delu, a ubrzo i na dnu stomaka, sa desne strane. Do sutradan, 30. aprila 1961, nikakva terapija koju je isprobao nije delovala i postalo je očigledno da se radi o upali slepog creva.

Situacija je bivala sve ozbiljna, Rogozov je stalno povraćao i trpeo velike bolove, a pomoći nije bilo nigde – najbliža sovjetska stanica na Antarktiku, Mirni, nalazila se čak 1600 kilometara dalje. Članovi ekspedicije nisu imali avion, a napolju je ionako bila snežna oluja.

Rogozov je bio prinuđen da sam sebi izvadi slepo crevo ili da umre od sepse u velikim bolovima.

Tokom operacije su mu asistirali vozač i meteorolog koji su mu dodavali instrumente i pridržavali ogledalo kako bi mogao bolje da vidi unutrašnjost svog stomaka. Dobili su kratku obuku o ponašanju tokom operacije i instrukcije za slučaj da pacijent izgubi svest.

Rogozov se namestio u najpovoljniji položaj: malo se okrenuo na levu stranu i blago savio u struku. Oko 22 časa dao je sebi lokalnu anesteziju i kada je ona počela da deluje, zasekao je svoj trbuh i napravio rez od desetak centimetara.

Operacija je u početku tekla „uredno“, bar koliko je moguće u takvim uslovima. “Povremeno je bilo neophodno da zadignem glavu kako bi bolje video, a povremeno sam radio u potpunosti po osećaju”, pisao je Rogozov.

Međutim, posle oko pola sata, pacijent je počeo da oseća mučnunu pa su morali da prave pauze za odmor. Pronašli su da je slepo crevo imalo naprsnuće od oko dva centimetra, a zatim je trbuh očišćen i otvor je zašiven. Sve je bilo gotovo do ponoći.

Mada je operacija Leonida Rogozova najpoznatija kada se govori o samooperisanju abdomena, on u tome zapravo nije bio pionir. Američki lekar Evan O’Nil Kejn 1921. godine u pokušaju da dokaže dejstvo lokalne anestezije, takođe je sebi izvadio slepo crevo. Deset godina kasnije, u 70. godini, sam sebi je operisao kilu. 

Samooperisanje, koliko god neobično zvučalo, nije toliko retko. Viđamo ga po akcionim filmovima kada junaci sebi na živo vade metak iz ramena, kada Terminator čupa svoje „pokvareno“ oko, doktor Haus u kupatilu operiše svoju nogu, a raznorazni drugi glumci vade mikročipove iz vrata i ruke ili deru sebi kožu.

U stvarnosti, razlog za samooperisanje je po pravilu veoma neobičan – radi se ili o psihološkom poremećaju ili nekim ekstremnim okolnostima. Poznati su i slučajevi samokastracije i amputacije ekstremiteta, na primer čoveka zarobljenog u rudniku čija je ruka zaglavljena pod velikim teretom. Meksikanka Ines Ramirez bila je prinuđena da na samoj sebi izvrši carski rez kuhinjskim nožem pošto se porođaj iskomplikovao, a nije imala medicinsku pomoć. Prethodno je popila tri čaše žestokog pića i uspela da rodi dečaka. Oboje su se uspešno oporavili.

[M.Đ./Elementarijum]

Izvor: naukakrozprice.rs

_______________________________________________________________

LJUBAVNI POGLED…

 tamoiovde-logo (1)

 “Čini mi se da su moji roditelji ostarili i  više nisu pametni.”

“A meni se čini da ih ti gledaš sada iz drugačijeg ugla.” – reče Bodvin

“Kakve to ima veze?‘Ono što jeste, jeste, kao što ti kažeš.”

“Ispričaću ti priču.

ljubav-na-prvi-pogled******

Kralj je bio zaljubljen u Sabrinu, siromašnog porekla koja mu je postala poslednja žena. Jednog popodneva, dok je kralj bio u lovu, stigao je glasnik s obaveštenjem da je Sabrinina majka bolesna.

Iako je bilo zabranjeno uzimati kraljevu ličnu kočiju, za taj se prekršaj plaćalo glavom, Sabrina se popela u kočiju i odjurila majci.

Kad se vratio, kralj je bio obavešten o događaju.

Zar nije divna?” rekao je. “To je prava ljubav prema roditelju. Nije joj bilo važno što rizikuje život svoj kako bi bila uz majku. Divna je!

Drugi dan, dok je Sabrina sedela u vrtu dvorca i jela voće, došao je kralj. Princeza ga je pozdravila i zagrizla poslednju breskvu koja je ostala u košari.

Izgledaju ukusno!” rekao je kralj.

I jesu ukusne”, rekla je princeza. I, pružajući ruku, prepustila je svom voljenom poslednju breskvu.

Koliko me voli!” komentarisao je posle kralj. “Odrekla se svoga užitka kako bi mi dala poslednju breskvu iz košare. Zar nije fantastična?

Prošlo je nekoliko godina i, ko zna zašto, ljubav i strast nestadoše iz kraljevog srca. Sedeći pored najboljeg prijatelja, reče mu: “Nikada se nije držala kao kraljica. Pa zar nije prkosila mojoj zabrani i uzela moju kočiju? Povrh svega, sećam se da mi je jednom dala da jedem voće koje je već zagrizla.

***

“Stvarnost je uvek ista. Što jeste, jeste. Ipak, kao i u priči, čovek može interpretirati situaciju na ovaj ili onaj način.

Pazi kako percipiraš. – govorio je mudrac Bodvin.

Ako se ono što vidiš prilagođava ‘srazmerno’ stvarnosti koja tebi najviše odgovara – NE VERUJ SVOJIM OČIMA!

Izvor: beleznica

_________________________________________________________________________________

MINIJATURA NA ZRNU GRAŠKA…

tamoiovde-logo

  “Minijatura na zrnu graška”, izložba minijaturnih knjiga iz findova Narodne biblioteke Srbije, autora dr Dejana Vukićevića, otvorena je juče, 22. aprila u Narodnoj biblioteci u Boru

Picture 1306TAMOiOVDEZbirka minijaturne knjige Narodne biblioteke Srbije najviše na srpskom pa onda na ruskom, francuskom, slovenačkom, mađarskom, nemačkom i češkom jeziku sadrži beletrističke knjige (Gorski vijenac Petra II Petrovića Njegoša na srpskom i mađarskom, pesme Edgara Alana Poa na francuskom, kratke priče Miroslava Josića Višnjića i dr.), monografske knjige (Komunističke partije Jugoslavije ili ličnosti – pesnika Aleksandra Sergejeviča Puškina, Šandora Petefija, Hajnriha Hajnea), jezičke rečnike, mali broj teološke literature, nekoliko političkih pamfleta i dr.

Iz fonda se posebno izdvajaju dve ultra-mikro-mini nemačke knjige dimenzija 6 x 6 mm i Ratni manifest kralja Franje Josipa I iz 1914. dimenzija 24 h 22 mm.

Picture 1310-TAMOiOVDEKnjige iz ovog fonda toliko su male da se ne mogu čitati golim okom.

Njihova tradicija stara je koliko i knjiga uopšte, često su služile kako bi se štampari dokazivali, ali su pokazale i svoju praktičnu stranu i funkcionalnost.

Marija Antoaneta je, na primer, želela knjigu koja može stati u rukavicu pa je podsticala proizvodnju minijaturnih knjiga.

Tekst: solaris

Foto: B. Stanković

FotoPlus

_______________________________________________________________________________

Pročitati:KNJIGE MANJE OD ZRNA PASULJA…

 

 

REKA KOJA KLJUČA…

tamoiovde-logo

REKA KOJA SKUVA SVE KOJI UPADNU U NJU: Posle velike potrage pronađena u srcu Amazona!

Misteriozna, oko 6,5 km duga reka duboko u srcu Amazona je toliko vruća da voda u njoj – ključa. Za ovu se reku u Peruu dugo mislilo da je samo legenda, a kad je za to čuo naučnik Andres Ruzo, mislio je da je to nemoguće…

12742165_1028646777158259_6301838238594244049_nMislio je da za tako nešto treba ogromna količina geotermalne toplote a područje Amazona je jako daleko od aktivnih vulkana.

Ali onda je Ruzo ključajuću reku video vlastitim očima.

Za tu je reku prvi put čuo od svog dede koji mu je ispričao priču o tome kako su španski konkvistadori ubili poslednjeg kralja Inka u tom području.

12728920_1028646830491587_416374320006746620_nPosle njegovog ubistva, konkvistadori su se uputili u Amazon u potragu za zlatom. Kad su se vratili, jedan je čovek ispričao uznemirujuću priču o otrovnoj vodi, ogromnim zmijama i reci koja ključa.

12 godina kasnije Ruzo je ponovno od svoje tetke čuo priču o neobičnoj reci.

Kao mladi doktorant geofizike na Ruzo je poželeo da pronađe misterioznu reku.

12728844_1028646950491575_4730781613246390572_n„Počeo sam da ispitujem ljude o reci. Može li stvarno da postoji reka čija voda ključa? Pitao sam kolege s fakulteta, vladu, naftne kompanije… i svi su mi odgovorili – ne“.

„To zapravo ima smisla. Vruće ili čak ključale reke postoje, ali one moraju biti u blizini vulkana. Potreban je moćan izvor toplote da bi se proizvela ovako velika geotermalna manifestacija.“

12717434_1028646867158250_4139819601376778822_nAli za vreme ručka, tetka mu je rekla da je ona zaista videla tu reku, čak i plivala u njoj. Upkos skepticizmu, Ruzo se 2011. zajedno s tetkom uputio u džunglu.

Uskoro je otkrio ključalu reku u blizini svetog lekovitog područja naroda Ašaninka.

Na najširem delu, široka je oko 25 metara i duboka oko 6 metara. Voda u reci je dovoljno vruća da biste mogli napraviti čaj, a na nekim mestima doslovno ključa.

12745980_1028646753824928_526474367677950562_n„Da sam uronio ruku u vodu, dobio bih opekotine trećeg stepena. Da upadnem u reku, to bi me sigurno ubilo“, rekao je Ruzo.

Reka ključa zbog pukotine u steni koja se nalazi ispod.

„Baš kao što mi imamo toplu krv koja teče kroz naše vene, tako i Zemlja ima vruću vodu koja teče kroz njene pukotine i rascepe.’

12715504_1028646790491591_3568520460105138848_n„Kad te Zemljine arterije dospeju na površinu, dolazi do geotermalnih pojava: isparavanja, vrućih izvora ili, u ovom slučaju, ključale reke. Delovi reke su toliko vrući da životinje odmah uginu čim upadnu u vodu.

„Video sam razne životinje koje su tako skončale i to je bilo prilično šokantno. Prvo što se skuva su oči i one postanu mlečno bele. Životinje pokušavaju da isplivaju, ali ne uspevaju pobeći jer ih toplota brže ubije.

12742344_1028646910491579_5514217674204913748_nIz nekog razloga nauka ovu reku još nije proučavala, ali Ruzo namerava da to promeni.

Objavio je knjigu „Ključala reka: Avantura i otkriće u Amazonu’, a sada se trudi da sačuva reku. Naime, okolina reke se malo po malo uništava sečom šume, a ako se nešto ne preduzme, u potpunosti će nestati.

„Shvatio sam da je reka pravo čudo prirode. Ako je ne zaštitimo, to će čudo nestati“, kaže Ruzo.

Izvor: HIZU Planeta

_________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________

 

DALA JE SVE ŠTO JE IMALA……

 tamoiovde-logo

ONA JE PLATILA NAJVIŠU CENU: Mala Ruskinja pokazala šta sve može da učini dobrota!

U današnjem vremenu u kojem se ljudi sve više otuđuju od prijatelja, pa čak i od porodice, predstavljamo vam priču koja vraća nadu i pokazuje da samo od nas samih zavisi koje ćemo vrednosti veličati.

akaSvaki put kada padnete u očaj i pomislite da se više ne vredi truditi, vratite veru u sebe i verujte – uvek će se naći neko ko će znati da nagradi vaš trud.

Ovaj video će vam upravo to i pokazati.

On prikazuje prodavca koji stoji za tezgom prodavnice i rasejano gledao na ulicu. Jedna mala devojčica je prišla prodavnici, bukvalno se zalepivši za izlog.

Kada je pronašla ono što je tražila, njene oči su zablistaše od oduševljenja. Ušla je u prodavnicu i zamolila da joj pokažu perle od tirkiza.

„Želim da kupim te perle sestri. Da li imate i lepo pakovanje za njih?“, pitala je devojčica.

Vlasnik prodavnice nepoverljivo je pogledao devojčicu i upitao:

„A koliko imaš novca?

Devojčica je izvadila iz džepa maramicu, odmotala je i ispraznila na tezgu pregršt sitnine. Sa nadom u glasu, zapitala je:

„Je li ovo dovoljno?“

Tamo je bilo svega nekoliko sitnih novčića, ali devojčica je nadahnuto nastavila:

„Znate, ja želim da poklonim nešto svojoj starijoj sestri. Naša mama je davno umrla, i od tada se ona brine o nama. Za sebe joj uopšte ne ostaje vremena. Danas joj je rođendan i ja sam ubeđena da bi ona bila srećna da dobije takve perle, one joj vrlo pristaju uz boju očiju“, rekla je devojčica.

Čovek je uzeo perle, zašao u unutrašnjost prodavnice, doneo kutijicu, smestio u nju tirkiz, obmotao trakom i zavezao mašnu.

„Uzmi!“, reče devojčici, „I nosi pažljivo!“

Devojčica je istrčala iz prodavnice i radosno požurila kući. Krajem radnog dana, prag te iste prodavnice je prekoračila lepa mlada devojka.

Vlasnik prodavnice odmah je zapazio malu porodičnu sličnost sa malenom posetiteljkom, koja je kupila perle tog dana.

Ona je izvadila iz torbice i stavila na tezgu kutijicu poznatu prodavcu, a zatim papirno pakovanje i razvezanu mašnu.

„Ove perle su kupljene ovde? Koliko su koštale?“, upitala je žena.

„A!“, uzviknuo je vlasnik, „Cena bilo koje robe u mom dućanu je uvek tajni dogovor između mene i kupca“.

Devojka je izjavila:

„Ali moja sestra je imala svega nekoliko novčića. Jesu li perle od pravog tirkiza? One su sigurno dosta skupe. Mi to ne možemo da priuštimo“.

Čovek je prišao tezgi, uzeo bisere, sa nežnošću i toplotom ih ponovo upakovao, predao devojci i rekao:

„Ona je platila najveću cenu, veću nego što bi mogao da plati bilo koji odrasli“, ona je dala sve što je imala.

Tišina je ispunila malenu prodavnicu, i dve suze skotrljale su se niz lice devojke, koja je u rukama pritiskala maleni zavežljaj…

Pogledajte detaljno celu priču:

Izvor:bktvnews.com

_________________________________________________________________________________