TRAŽI SE ONA DIVNA, DEBELA SVAŠTARA…

tamoiovde-logo
Oglas

Traži se svaštara; ona divna, debela sveska kupusara, koju smo nekada davno zvali svaštarom.

Foto ilustracija: Bora*S

Svaštara! Čudesna reč. Među njenim koricama ima Cezarovih pohoda, levih i desnih pritoka Sene, ima nepravilnih glagola, sasušene jagorčevine i jednačina sa tri nepoznate.

U njoj su naši prvi stihovi, u njoj smo vežbali svojeručni potpis, sabirali ocene pred kraj godine, u njoj je dvesta puta zapisano neko ime u koje smo zaljubljeni, a odmah posle toga kazna — dvesta pedeset puta ispisana rečenica: Ne valja se kititi tuđim perjem!

Crteži na marginama, mrlje od užine, zagonetke, igra podmornica i potapanja, razliveno mastilo (tragovi suza), citati i diktati, u njoj je ljubav… Mnogi od nas maturirali su samo sa tom jednom jedinom sveskom, svaštarom, koja je lako mogla da stane u levi džep kaputa.

Sedeli smo na njoj u parku, u proleće, kada je trava još vlažna. njom smo se gađali na velikim odmorima ili je držali nad glavom umesto kišobrana, dok smo još umeli da trčimo no kiši. Kao da smo već tada znali da život nije samo jedan predmet i da ne može stati u jednu jedinu svesku, na kojoj piše Istorija.

Možda se taj život, u stvari, najprijatnije osećao u onoj staroj svaštari, koju smo usput negde zagubili, a koja se traži u ovom oglasu.

Momo Kapor /Najbolje godine i druge priče/


 

U POČETKU BEŠE REČ…

tamoiovde-logo

REČ

Bilo je vreme kada je reč bila čovek.

Uostalom, setite se Jovanovog jevanđelja, odnosno njegovog početka: „U početku beše reč, i Reč beše u Boga, i Bog beše reč“. Bilo je vreme keda se reč jednačila sa čovekom. Jer, ljudi nisu zaboravljali da „kamen iz ruke i reč iz usta ne vraćaju se“. 
Zato je reč bila na ceni.

Izgovorena reč veže i dreši. Reč koju kaže čovek koji poštuje sebe – to je sigurnost, to je stanac kamen. Tu nema vrdanja i pomeranja, nema različitog, skrivenog tumačenja i značenja. Reč je jedna za sve – za prijatelje i neprijatelje, za poznate i nepoznate, za najrođenije i za tuđince. A reč se nije izgovarala bilo kako, na brzinu, da se čovek ratosilja sagovornika. Od malih nogu su nas učili „ispeci pa reci“. Meri što kažeš, jer i drugi mere tvoje reči i po njima te cene.

Dobra reč se ceni. Pred dobrom reči se sva vrata otvaraju. 
Ni lepa reč nije za bacanje. Čoveku je velika čast da ga dočekaju lepom rečju.

Dobra reč je vezana za istinu. Istinita reč nije uvek lepa, ali istinu valja uvek reći.

„Dobro reci, pa se dobru nadaj! Jer, reči se mere, a ne broje. Zato je onaj savet „ispeci pa reci“. Ali kada rečeš – onda neka je prava reč. Ako nije pravo rečeno, bolje da nije ni rečeno.
Uostalom „bolje je ostati kilav, nego lajav“.

Prejaka reč može i da ubije. Setite se pesnika „ubi ga prejaka reč“.

Ne bacajte reči u vetar. Ne morate voditi glavnu reč, ali je bitno da se vaša reč ceni, jer ako se ceni, onda će se i čuti.

Znam ima ljudi pored kojih ne možete doći do reči, ali njihove reči su kao pleva.

Reč se može i pustiti. Pazite, ne pustite lošu reč!

Poznato vam je da se čovek može razbacivati rečima. Ali ima ih i štedljivih na rečima.

Nešto se može kazati svojim rečima.

Nekoga možete uhvatiti za reč.

Ne valja imati prijatelja na rečima.

Možda umete da kažete i krilatu reč.

Ali, može vam se desiti da ostanete bez reči. Kao i da vam reč zastane u grlu. Može i na nos da vam iskoči.

Pazite na reč. Kao što vidite, s rečima se ne valja šaliti. A šaljivu reč najpre izgovori na svoj račun.

Dimitrije Janicic

Izvor: facebook.com

SAMOOPERISANJE…

tamoiovde-logo

Leonid Ivanovič Rogozov, mladi sovjetski lekar, hirurg na specijalizaciji na Lenjingradskom institutu za pedijatriju, tokom 1961. godine odlučio je da prekine formalno obrazovanje da bi proveo dve godine u ekspediciji na Antarktiku, u Novolazarevskaja stanici. Tu je bio jedini lekar zadužen za brigu o zdravlju trinaest istraživača, članova ekspedicije.

Kako je kasnije napisao u tekstu Samooperacija, jednog jutra je osetio malaksalost i mučninu, pozlilo mu je i dobio je blago povišenu temperaturu. Osetio je bol najpre u gornjem delu, a ubrzo i na dnu stomaka, sa desne strane. Do sutradan, 30. aprila 1961, nikakva terapija koju je isprobao nije delovala i postalo je očigledno da se radi o upali slepog creva.

Situacija je bivala sve ozbiljna, Rogozov je stalno povraćao i trpeo velike bolove, a pomoći nije bilo nigde – najbliža sovjetska stanica na Antarktiku, Mirni, nalazila se čak 1600 kilometara dalje. Članovi ekspedicije nisu imali avion, a napolju je ionako bila snežna oluja.

Rogozov je bio prinuđen da sam sebi izvadi slepo crevo ili da umre od sepse u velikim bolovima.

Tokom operacije su mu asistirali vozač i meteorolog koji su mu dodavali instrumente i pridržavali ogledalo kako bi mogao bolje da vidi unutrašnjost svog stomaka. Dobili su kratku obuku o ponašanju tokom operacije i instrukcije za slučaj da pacijent izgubi svest.

Rogozov se namestio u najpovoljniji položaj: malo se okrenuo na levu stranu i blago savio u struku. Oko 22 časa dao je sebi lokalnu anesteziju i kada je ona počela da deluje, zasekao je svoj trbuh i napravio rez od desetak centimetara.

Operacija je u početku tekla „uredno“, bar koliko je moguće u takvim uslovima. “Povremeno je bilo neophodno da zadignem glavu kako bi bolje video, a povremeno sam radio u potpunosti po osećaju”, pisao je Rogozov.

Međutim, posle oko pola sata, pacijent je počeo da oseća mučnunu pa su morali da prave pauze za odmor. Pronašli su da je slepo crevo imalo naprsnuće od oko dva centimetra, a zatim je trbuh očišćen i otvor je zašiven. Sve je bilo gotovo do ponoći.

Mada je operacija Leonida Rogozova najpoznatija kada se govori o samooperisanju abdomena, on u tome zapravo nije bio pionir. Američki lekar Evan O’Nil Kejn 1921. godine u pokušaju da dokaže dejstvo lokalne anestezije, takođe je sebi izvadio slepo crevo. Deset godina kasnije, u 70. godini, sam sebi je operisao kilu. 

Samooperisanje, koliko god neobično zvučalo, nije toliko retko. Viđamo ga po akcionim filmovima kada junaci sebi na živo vade metak iz ramena, kada Terminator čupa svoje „pokvareno“ oko, doktor Haus u kupatilu operiše svoju nogu, a raznorazni drugi glumci vade mikročipove iz vrata i ruke ili deru sebi kožu.

U stvarnosti, razlog za samooperisanje je po pravilu veoma neobičan – radi se ili o psihološkom poremećaju ili nekim ekstremnim okolnostima. Poznati su i slučajevi samokastracije i amputacije ekstremiteta, na primer čoveka zarobljenog u rudniku čija je ruka zaglavljena pod velikim teretom. Meksikanka Ines Ramirez bila je prinuđena da na samoj sebi izvrši carski rez kuhinjskim nožem pošto se porođaj iskomplikovao, a nije imala medicinsku pomoć. Prethodno je popila tri čaše žestokog pića i uspela da rodi dečaka. Oboje su se uspešno oporavili.

[M.Đ./Elementarijum]

Izvor: naukakrozprice.rs

_______________________________________________________________

VISEĆE KAPSULE U SVETOJ DOLINI INKA…

tamoiovde-logo

Samo za avanturiste  – viseći hotel u Svetoj dolini

Hotel Skylodge Adventure Suites smešten je u Svetoj dolini nadomak Maču Pikčua u Peruu i sačinjen je od tri odvojene staklene luksuzne kapsule u koje može da se smesti maksimalno osam ljudi. Svaka kapsula ima četiri kreveta, prostor za večeru i kupatilo.

Kapsule su duge sedam, a visoke dva i po metra, i sastoje se od šest velikih prozora, sa zavesama i nekoliko ventilacionih otvora. Ulaz je na vrhu kapsule.
Hotel je otvoren u junu 2013. i „prvi je viseći hotel na svetu“. 

Kapsule su napravljene od specijalne vrste aluminijuma i polikarbonata, a u svakoj od njih su po četiri kreveta, trpezarija i kupatilo. Zastakljene su i iz njih se pruža neverovatan pogled na okolinu, Svetu dolinu Inka, u Kusku u Peruu.

Večera, vino i doručak se dostavljaju direktno u sobe, a kompletno iskustvo košta 300 dolara po osobi za noć. U tu cenu uključena je i upotreba žičare kojom se iz svoje sobe spuštate na tlo.

Iako u kupatilu nema tuša i odvojeno je od ostatka kapsule, sobe vam neće omogućiti privatnost, ali s takvim pogledom koji se pruža na prirodu Perua, možda vam neće ni nedostajati.

Da biste ušli u viseću kapsulu, morate se popeti na vrh planine Via Ferata, odakle vašoj „sobi“ pristupate uz pomoć zip-lajna!

Nova ekonomija 

Izvor:  turistickisvet

______________________________________________________________

GUSTAV KLIMT I NJEGOVE ŽENE…

tamoiovde-logo (1)

ONE SU BILE ZVEZDE BEČA

e2dktkqturbxy81nge2zge0nmvlnzm1ndnmmduzote3zdczoguymjiwnc5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Wikipedia

Izložba „Klimt i žene zlatnog doba Beča 1900-1918“ u njujorškoj „Novoj galeriji“ (Neue Gallerie) ove jeseni je na jednom mestu okupila 12 slika, 40 crteža i 40 dela dekorativne umetnosti u kojima glavnu ulogu imaju senzualne, zapanjujuće lepe žene koje su, prema Gustavu Klimtu, bile „otelovljenje Beča s kraja veka“ – ili je, barem, taj izraz koristio kad ih je nagovarao da mu budu muze.

U središnjem delu postavke su dva čuvena portreta Adele Bloh-Bauer, prvi put zajedno posle više od decenije. Adele je jedina žena koju je Klimt zvanično dvaput slikao (njen lik se najverovatnije nalazi i na Klimtovoj toples verziji Judite i na čuvenom „Poljupcu“).

q4aktkqturbxy83zwfhytzlmgzjmdnmntnjowu5yzm2nzizyjm1yjhjmc5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Wikipedia Adele Bloh-Bauer I, 1907.

Adele Bauer je rođena u Beču 1881, kao ćerka direktora banke i železnice i imala je privilegvano detinjstvo. Sa 19 se udala za Ferdinanda Bloha, 17 godina starijeg šećernog magnata iz Češke.

Adele i Ferdinand su bili mecene umetnosti, ne samo da su skupljali slike već su ih i naručivali, a čudesan Gustav Klimt (1862-1918) bio im je jedan od omiljenih umetnika.

Prvi Adelin portret naručio je njen suprug Ferdinand kao poklon Adelinim roditeljima za godišnjicu braka, nekoliko godina pre nego što je Klimt osnovao Bečku secesiju, i nedugo pošto su ga njegovi skandalozni, navodno, pornografski murali na Bečkom univerzitetu stavili na crnu listu umetnika od kojih su državne institucije naručivale dela.

Taj prvi portret, poznat i kao „Žena u zlatnom“, izložen je 1907. Načinjen u ulju i zlatnim listićima i inspirisan vizantijskim mozaicima, predstavlja Adele koja, razgolićenih ramena, sedi na stilizovanom tronu i gleda u posmatrača sa ranjivošću i ponosom.

Pozadina je bujna eksplozija svetlucavog orijentalnog i erotskog simbolizma – trouglovi, oči, jaja…

– Zlatni prizor Adele Bloh-Bauer me je opčinio još kao studenta – kaže Tobijas Nater, istoričar umetnosti iz Beča i kustos izložbe u Njujorku.

– Za mene je to simfonija u zlatnom, jedinstven trijumf simbola. Danas se smatra remek-delom ar nuvoa (art nouveau) – ističe Nater.

Adelin lik bio je posleratni simbol bečke kulture a nazivali su ga i austrijskom Mona Lizom.

ez9ktkqturbxy85ndu4mmjmy2niyjgxztk3n2uyzjcxnje2zdblyzizmc5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Wikipedia Adele Bloh-Bauer II, 1912.

Njen drugi portet dramatično je drugačiji.

– Kako je Klimt uopšte mogao da nadmaši onu prvu sliku? – pita se Nater.

– Na drugom portretu, pet godina kasnije, on radi nešto sasvim drugačije, stilska evolucija je očigledna i to zahvaljujući moćnom koloritu – ističe kustos.

Bloh-Bauerova preminula je od meningitisa 1925, kada je imala samo 43 godine. Posle njene smrti njena soba je postala neka vrsta svetilišta, sa Klimtovim portretima u prvom planu.

Osim Adele, na izložbi su predstavljene i druge pripadnice jevrejske buržoazije, koje su demonstrirale društvenu i intelektualnu moć kao domaćice svojih salona: svečanih večera na koje su dolazili čuveni umetnici, kompozitori, naučnici, pisci…

Nakon 1900. Gustav Klimt je slikao isključivo žene. Na njegovim slikama one ne zrače samo očiglednom erotičnošću već i snagom i sampouzdanjem. Likovni kritičari i istoričari umetnosti su Klimtovu umetnost decenijama opisivali kao „frauenversteher“ – onaj koji razume žene – a u Beču se šuškalo da je sa mnogim svojim modelima imao ljubavne afere.

Gertrud Lev

60ektkqturbxy9imdvlodjhm2y0mgixmja1otvlzwuxnzdjyzjmytliny5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Wikipedia Gertrud Lev, 1902.

Prelepa 19-godišnjakinja na slici je Gertrud, ćerka čuvenog doktora Antona Leva koji je u Beču vodio privatni sanatorijum (tu su se lečili kompozitori Gustav Maler i filozof Ludvig Vitgenštajn).

Slika je ostala u Beču, kao deo obinme kolekcije Levovih koji su pobegli u SAD dok se obruč nacista stezao oko grada.

U vreme kad je napustila Beč 1939, žena sa slike je bila poznata kao Gerta Felsovanji, jednom razvedena, jednom udovica. Iako joj je sin Antoni već živeo u Americi, njoj je jedva dopušteno da se iskrca sa broda i tek posredstvom Elenor Ruzvelt dobila je dnevnu propusnicu, da sa sinom provede Božić. Američku vizu dobila je 1940, pošto se zaposlila u Kolumbiji kao učiteljica. Preminula je 1964. u Kaliforniji, u 81. godini.

Gertina unuka rekla je jednom prilikom:

– Portret predstavlja hrabru i odlučnu prirodu moje bake. Slika se nalazila u hodniku iza ulaznih vrata porodične kuće mog oca i bila je istaknuta na štafelaju, okrenuta ka vrtu, nije visila na zidu. Otac mi je govorio da Gerta nikad nije spomenula sliku ni duge dragocenosti koje je ostavila u Beču. On je, pak, po dolasku u SAD, u kući držao reprodukciju njenog portreta.

Originalna slika prodata je 2015. na aukciji u Londonu za skoro 35 miliona evra.

_fcktkqturbxy9hyzgzzmy2nty5ywrimtywotk5mmvimji4nmrmnteymi5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Wikipedia Meda Primavezi, 1912.

Meda Primavezi

Meda je bila devetogodišnja ćerka bankara i industrijaliste Ota Primavezija i glumice Eugenije Buček, koju je Klimt takođe naslikao.

bf_ktkqturbxy82mwiymgnkm2qxmzlmyzi0nmi4zgflmdyxnwvmnjfjnc5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Wikipedia Serena Lederer, 1899.

Serena Lederer

Rođena je 1867. u Budimpešti kao Serena Pulicer, a kasnije se udala za industrijalca Augusta Lederera.

Ledererovi su bili najveći patroni Klimta od koga su naručili barem 15 portreta raznih članova familije.

Serena je najverovatnije ovaj portret naručila sama za sebe. Bela pozadina ne daje nam nikakve naznake o njenoj ličnosti a bela haljina nesputanog kroja, bez korseta, otkriva da je bila moderna Bečlijka. Zapravo, oni koji su je poznavali nazivali su je najbolje obučenom ženom u Beču.

4xjktkqturbxy84nwqwzwixywixzmi2y2vindvhmdfmowrmmja0mgq4os5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Wikipedia Elizabeta Bahofen-Eht, 1914-16.

Elizabeta Bahofen-Eht

Serenina kćer Elizabeta imala je između 20 i 22 godine kad je portret nastajao. Morala je satima da pozira dok ju je Gustav skicirao u raznim pozama i odeći i uvek bi bila nezadovoljna krajnjim rezultatom. Između nje i umetnika često je dolazilo do varnica a Klimt je na kraju urliknuo: „Ja slikam moju devojku onako kako ja hoću i to je to!“

Posle tri godine poziranja Elizabeta je konačno izgubila strpljenje. Otišla je u Klimtov atelje, skinula sliku sa štafelaja i odnela je kući. Kada ju je Klimt ugledao izloženu u porodičnom salonu Ledererovih, ljutito je prokomentarisao: „To uopšte ne liči na nju“.

 

bruktkqturbxy9mzguyzdk2mjdkyjg5odjim2eyzwu1mmnkodqynze2yi5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Wikipedia Ria Munk III, 1917-18. (nedovršeno)

Ria Munk

Kada je Ria Munk izvršila samoubistvo 1911, zbog ljubavne svađe sa piscem Hansom Hajncom Eversom, njena majka Aranka Munk, sestra Serene Lederer, naručila je od Klimta tri posthumna portreta. Prve dve verzije Munkovima se nisu dopale, a na trećoj Klimt je predstavio devojku postrance, sa licem okrenutim ka posmatraču i smirenim osmehom.

Dok su lice i detalji u pozadini dovršeni, haljina i pod su urađeni kredom u stilu „non finito“, što pokazuje da je Klimt u ovoj fazi svoje karijere bio impulsivan i spontan, te da je crtao direktno na platnu, bez uobičajenih brojnih pripremnih skica.

Klimt je preminuo 1918. u Beču od moždanog udara i upale pluća, kao posledice svetske epidemije gripa. Posle njegove smrti slika je završila u posedu Aranke Munk, u njenoj vili na jezeru Bad Ausze gde se nalazila do 1941. kada su nacisti konfiskovali svu imovinu porodice Munk.

Delo je završilo kod dilera Vilijama Gurlita i on ga je poklonio Novoj galeriji u Lincu 1953. Portet je 2009. predat naslednicima Aranke Munk koji su ga prodali 2010. na aukciji za skoro 25 miliona dolara.

Izložba u Njujorku otvorena je do 16. januara 2017.

Miona Kovačević | 03. 10. 2016

Izvor: blic.rs

________________________________________________________________________________

Ovde: Sloboda je žena, uzmi je

MINIJATURA NA ZRNU GRAŠKA…

tamoiovde-logo

  “Minijatura na zrnu graška”, izložba minijaturnih knjiga iz findova Narodne biblioteke Srbije, autora dr Dejana Vukićevića, otvorena je juče, 22. aprila u Narodnoj biblioteci u Boru

Picture 1306TAMOiOVDEZbirka minijaturne knjige Narodne biblioteke Srbije najviše na srpskom pa onda na ruskom, francuskom, slovenačkom, mađarskom, nemačkom i češkom jeziku sadrži beletrističke knjige (Gorski vijenac Petra II Petrovića Njegoša na srpskom i mađarskom, pesme Edgara Alana Poa na francuskom, kratke priče Miroslava Josića Višnjića i dr.), monografske knjige (Komunističke partije Jugoslavije ili ličnosti – pesnika Aleksandra Sergejeviča Puškina, Šandora Petefija, Hajnriha Hajnea), jezičke rečnike, mali broj teološke literature, nekoliko političkih pamfleta i dr.

Iz fonda se posebno izdvajaju dve ultra-mikro-mini nemačke knjige dimenzija 6 x 6 mm i Ratni manifest kralja Franje Josipa I iz 1914. dimenzija 24 h 22 mm.

Picture 1310-TAMOiOVDEKnjige iz ovog fonda toliko su male da se ne mogu čitati golim okom.

Njihova tradicija stara je koliko i knjiga uopšte, često su služile kako bi se štampari dokazivali, ali su pokazale i svoju praktičnu stranu i funkcionalnost.

Marija Antoaneta je, na primer, želela knjigu koja može stati u rukavicu pa je podsticala proizvodnju minijaturnih knjiga.

Tekst: solaris

Foto: B. Stanković

FotoPlus

_______________________________________________________________________________

Pročitati:KNJIGE MANJE OD ZRNA PASULJA…

 

 

LEKOVITO KRVAVO DRVO…

tamoiovde-logo
Posebnu vrstu tikovog drveta koje raste na jugu Afrike, poznatu po lokalnim nazivima kiat, mukva ili muniga, ostatak sveta zbog karakterističnog soka koji teče unutar stabla naziva – krvavo drvo.

U nauci je poznato kao Pterocarpus angolensis.

1759Kada se stablo ili grana odseče, iz drveta obilno poteče gust tamnocrveni sok, čija je funkcija da oporavi drvo i zaceli ranu.

Crveni sok krvavog drveta se tradicionano koristi kao farba, ali i kao lekovito sredstvo.

Lokalno stanovništvo ga meša sa čistom mašću životinja i koristi kao kozmetičko sredstvo, a sam sok kao tradicionalni lek za mnoge bolesti krvi, očne bolesti, ubode, stomačne probleme, malariju i groznicu.

Veruje se da sok ovog drveta mladim majkama obezbeđuje obilje mleka.

drvo_01Drvo mukve je veoma kvalitetno i cenjeno zbog svoje strukture, kao i svo drveće iz porodice tikovine.

Koristi se za izradu luksuznog nameštaja, lako se oblikuje i prima boje. Pošto se zbog niskog procenta vode veoma malo skuplja prilikom sušenja, naročito je pogodno za izradu brodova, kanua i podova u prostorijama sa visokim procentom vlage, poput bazena ili kupatila.

Raste od 12 do 18 metara u visinu i krase ga krošnja nalik kišobranu i veoma lepi žuti cvetovi.

Zbog visoke vrednosti na tržištu, stanovništvo centralne i južne Afrike danas nekontrolisano eksploatiše krvavo drvo, zbog čega je broj stabala u stalnom padu.

Izvor/Autor: ΜΕΔΙΑΣ

___________________________________________________________________________________________

DIVLJA DECA…

tamoiovde-logo

 Istinite priče o ljudima koji su odrasli sa vukovima, psima, pa čak i kokoškama

Fotografije nagrađivane nemačke autorke Džulije Fulerton-Baten izgledaju kao iz bajke, ali sudbine koje predstavljaju su stvarne. Ona je na dramatičan način ilustrovala odrastanje „divlje dece“ koju su, umesto roditelja, odgajale životinje u šumi ili džungli.

678914_divlja-deca05-foto-julia-fullertonbatten_ff

(FOTO: Julia Fullerton-Batten) Kliknite za uvećanje (+)

Oksana Malaja (Ukrajina 1991)

Ova fotografija ilustruje slučaj ukrajinske devojčice koja je pronađena u boksu za pse, kada je imala osam godina. Pretpostavlja se da je šest godina provela gotovo bez kontakta sa ljudima.

Njeni roditelji su bili alkoholičari i jedne večeri su je ostavili napolju. Da bi se ugrejala, ona je ušla u boks i to joj je spaslo život.

Kada su je pronašli, kretala se na sve četiri, a jedine reči koje je znala bile su „da“ i „ne“. Oksana sada živi na klinici u Odesi i radi sa domaćim životinjama.

 

678910_divlja-deca01-foto-julia-fullertonbatten_ff

(FOTO: Julia Fullerton-Batten) Kliknite za uvećanje (+)

Šamdeo (Indija 1972)

Dečak je pronađen sa četiri godine kako se igra sa mladuncima vuka u šumi.

Imao je tamnu kožu, oštre zube i dugačke nokte. Kosa mu je bila zamršena, a dlanovi i kolena puni žuljeva. Hranio se pilićima koje je lovio u čoporu.

Nikada nije progovorio, ali je naučio znakovni jezik. Preminuo je 1985. godine.

 

678916_divlja-deca07-foto-julia-fullertonbatten_ff

(FOTO: Julia Fullerton-Batten) Kliknite za uvećanje (+)

Marina Čepmen (Kolumbija 1959)

Knjiga o Kolumbijki Marini Čepmen, koju su kidnaperi kao petogodišnju devojčicu ostavili u džungli, inspirisala je Džuliju Fulerton-Baten da započne fotografski projekat „Divlji“.

Marina se hranila korenjem i bananama koje su brali majmuni, a spavala u šupljinama drveća.

Danas živi u Jorkširu sa mužem i dvoje dece.

678911_divlja-deca02-foto-julia-fullertonbatten_ff

(FOTO: Julia Fullerton-Batten) Kliknite za uvećanje (+)

Džon Sebunja (Uganda 1991)

Ova fotografija ilustruje slučaj dečaka koji je pobegao od kuće kao trogodišnjak, nakon što je video kako mu otac ubija majku.

Pronađen je u džungli tri godine kasnije i odveden u sirotište.

Naučio je da govori i postao član hora.

Mnogi nisu verovali u njegovu priču, ali oni koji su imali prilike da porazgovaraju s njim, kažu da govori istinu.

 

678913_divlja-deca04-foto-julia-fullertonbatten_ff

(FOTO: Julia Fullerton-Batten) Kliknite za uvećanje (+)

Madina (Rusija 2013)

Mala Ruskinja je od rođenja živela sa čoporom pasa, sa kojima se igrala, spavala i delila hranu.

Kada su je socijalni radnici pronašli u napuštenoj kući 2013, kretala se gola na sve četiri i režala kao pas. Majka ju je napustila kao bebu, ubrzo nakon što je otac odlučio da ode iz kuće.

Uprkos teškim uslovima u kojima je odrastala, lekari su ustanovili da je fizički i psihički potpuno zdrava.

 

678912_divlja-deca03-foto-julia-fullertonbatten_ff

(FOTO: Julia Fullerton-Batten) Kliknite za uvećanje (+)

Sudžit Kumar (Fidži 1978)

Osmogodišnji dečak pronađen je nasred jednog seoskog puta, godinama nakon što je njegova majka izvršila samoubistvo.

Ponašao se kao kokoška – mahao je rukama, kokodakao i kljucao hranu. Deda koji je preuzeo brigu o njemu godinama ga je držao u kokošinjcu.

Sada Sudžit živi pod okriljem jedne humanitarne organizacije za ugroženu decu.

678915_divlja-deca06-foto-julia-fullertonbatten_ff

(FOTO: Julia Fullerton-Batten) Kliknite za uvećanje (+)

Ivan Mišukov (Rusija 1998)

Ivan je pobegao od kuće sa četiri godine i postao vođa čopora pasa lutalica. Na ulici je proveo dve godine, sve dok nije smešten u hraniteljsku porodicu. Nije poznato šta ga je nateralo da napusti svoje roditelje.

BBC/I. A.  Foto: Julia Fullerton-Batten |

Izvor:blic.rs

___________________________________________________________________________________

MERAK NEMA CENU…

tamoiovde-logo

Fijakerom iz Bele Palanke do Niša

Fijaker koji je prekjuče viđen u Voždovoj ulici u Nišu, a onda se na trenutak zaustavio kod centralnog gradskog trga, da bi nastavio da kruži gradskim saobrćajnicama nema koga nije oduševio.

fijaker-300x200Prolaznici su zastajali da uživaju u prizoru koji se retko sreće u gradu, taksisti su pozdravljali vlasnika fijakera, a deca su imala priliku da vide kako se to nekada putovalo.

Naravno nisu svi mogli na taj način da se provozaju gradom ni kada nije bilo automobila jer je fijaker oduvek bio privilegija bogatijih građana.

Iznenađenje za Nišlije priredio je Miloš Mitrović iz Bele Palanke koji je odlučio da iz svog rodnog grada u Niš dođe baš fijakerom.

Iz Bele Palanke za Niš sam krenuo oko ponoći, a u Nišu sam bio oko sedam sati. Putovao sam šest do sedam sati, ali nije bilo naporno. U zoru, kada je počelo da sviće, mogao sam da uživam u truckanju fijakera i lepoti prirode pored puta kojim smo išli“, priča Miloš. „Putovao sam starim putem preko Ploča koji je malo duži od novog, ali nismo mogli putem kojim idu automobili zbog saobraćaja, a ovako je bilo i sigurnije i lepše“.

Tako je Miloš sa svojim „vozačem“ fijakerom prevalio nekih 38 kilometara za šest i po sati, a moglo je da bude i brže da je putovao autom. Ali kako i sam kaže, merak nema cenu.

Bilo je pomalo i teško jer je uspon na Pločama veliki, ali je teže bilo spustiti se niz nizbrdicu jer fijaker, a ni konj, nemaju kočnice. Tu dolazi do izražaja spretnost onog ko upravlja fijakerom, ali je najvažnije da smo uspeli“, priča Miloš i dodaje:

Želeli smo na ovaj način da napravimo malu atrakciju za Nišlije. Da pokažemo da još ima vlasnika fijakera koji su u voznom stanju i da ga ponudimo, ako žele, i Turističkoj organizaciji Niša, pa kada turisti stignu da se i oni malo provozaju na ovaj neobičan način“.

Fijaker ima i svoje ime. Zove se Viktorija. Star je, dodaje njegov vlasnik Miloš, preko jednog veka, odnosno 135 godina. Raritet u svakom smislu te reči.

Nasledio sam ga od svog oca koji ga je kupio 1979. godine, pre 36 godina. Stajao je tako u nekom zapećku i propadao, a onda sam ja prošle godine odlučio da ga restauriram. Nije bilo lako jer sam želeo da sve bude baš onako kako je izgledalo kada je i napravljen, a bilo je to 1880. godine u Poljskoj. Na osovinama fijakare i sada mogu da se vide originalni žigovi. Puno je delova moralo da se nabavi, a gume sam naručio u „Tigru“ prošle godine i još čekam na njih pošto takav model ne može da se kupi“.

Fijaker je u Belu Palanku stigao iz Požarevca što je bilo i očekivano jer se radi o gradu u čijoj se okolini decenijama neguje ljubav prema konjima pa i fijakerima.

Mislim da bi ovakav način prevoza bio interesantan turistima. Ovo je kraj, mislim i na Belu Palanku i na Niš koji bi morao više pažnje da posveti turizmu jer su nam tu i Sićevačka klisura, i Suva i Stara planina, a svuda može da se vidi mnogo toga. Morali bi smo to da iskoristimo, a kada turisti već dođu zašto im ne bi smo ponudili da sve to razgledaju na pomalo neobičan način, vozeći se fijakerom“, dodaje Miloš i kreće dalje na put.

U Belu Palanku su se posle šetnje gradom vratili novim autoputem. Da malo skrate putovanje i odmore belog lipicanera.
V. Petrović

Izvor: belami.rs

___________________________________________________________________________________________

TRAGIČNA SUDBINA RUSKIH PRINCEZA…

tamoiovde-logo
DINASTIJA ROMANOV: U vrtlogu ljubavi i rata

Ovo je priča o mladim ženama, koje su platile cenu svog porekla

dinastija-romanov-1437032752-63428

Foto: Wikipedia

Ovo je priča o mladim ženama, koje su platile cenu svog porekla, a ubijene su 1918. godine od strane boljševika u Sibiru, zajedno sa ostatkom svoje porodice.

Ljubav majke Carice Aleksandre Fjodorovne Romanova (Александра Фёдоровна Романовa) i poslednjeg Cara Nikolaja II Aleksandroviča Romanova (Николай II Александрович Романов) krunisana je brakom u novembru 1894. godine.

Pored četiri ćerke, na kraju su dobili i sina, koji je na nesreću njegove porodice bolovao od hemofilije. Carica Majka, koja je bila nemačkog porekla izazvala je na početku rata burne reakcije naroda, koji ju je proglašavao špijunom.

Evo koje ruske princeze su platile kobnu cenu

dinastija-romanov-1437032714-63430

Foto: Wikipedia

Olga Nikolajevna Romanov (Ольга Николаевна Романова)
Rođena je 1895. godine kao najstarija ćerka Nikolaja i Aleksandre. Bila je po opisima divno dete, jedna od najučenijih princeza tog doba i vrlo inteligentna. Svojim najboljim životnim prijateljem smatrala je 18. meseci mlađu rođenu sestru Tatjanu (Татьяна Николаевна).

Imale su nadimak “Veliki par”, pošto se skoro nikada nisu odvajale, a na poklon su dobile i određeni broj vojske koji su mogle da kontrolišu. Za vreme rata, prošla je bolničku obuku i zajedno sa svojom majkom i mlađom sestrom Tatjanom vodila računa o ranjenicima, sve do kućnog pritvora 1918. godine. Imala je nepune 23 godine kada je ubijena.

 Tatjana Nikolajevna Romanov

Bila je velika kneginja od Rusije, rođena 1897. godine. Opisivali su je kao najlepšu carsku kćerku, i bila je omiljena svojoj majci Aleksandri. Taj izgled je zdravstveno narušen kada je dobila boginje i svoju kilažu vidno izgubila, ali je to nije sprečilo da svom mlađem bratu Alekseju (Алексей Николаевич Романов) bude kao druga majka kada je porodica Romanov bila zatočena.

dinastija-romanov-1437032714-63432

Foto: Wikipedia

Kralj Srbije Petar I nameravao je da osigura ruku mlade princeze za prestolonaslednika Aleksandra. Prilikom posete Petrovgradu 1914. godine predsednik srpske vlade, Nikola Pašić, predao je pismo Kralja Petra na koje je Car Nikolaj odgovorio da on prepušta svojim kćerkama da odluče za koga se žele udati.

Imala je 21 godinu kada je streljana. Vest o masakru porodice Romanov stigla je na Solunski front gde se naslednik Aleksandar burno oprostio od svoje nesuđene supruge i jugoslovenske kraljice.

Marija Nikolajevna Romanov (Мария Николаевна Романова)

car-nikolaj-1437034004-63434

Foto: Wikipedia

Kao treća ćerka u porodici, rođena je 1899. godine. Bila je miljenica cara Nikolaja zbog svoje ljupkosti i topline. Važila je za anđela porodice, s obzirom na to da su sestre govorile da ona nije njihova sestra, jer nikada ne upada u nevolje.

Sa sestrom Anastasijom (Анастасия Николаевна Романова), najmlađom ćerkom dinastije, važila je za “Mali par”. Govori se da je pokazala ogromnu hrabrost pred samo ubistvo u Sibiru, a imala je svega 19 godina.

Anastasija Nikolajevna Romanov

Rođena kao porodično „spadalo“ 1901. godine. Sa činom najmlađeg člana porodice, gde je sa prethodno troje dece sve već bilo viđeno, zadatak joj je bio da bude glavni zabavljač porodice. Sa Marijom je bila u “Malom paru”, na koju je zbog svoje energičnosti imala velikog uticaja. Guvernanta Margarita Iger (Маргарита Александра Игер) govorila je da je Anastasija najšarmantnije dete koje je ona poznavala.

Za vreme pritvora, mentalni razvoj joj je bio usporen i praćen izuzetno teškim emotivnim uslovima, ali je ipak pored svega uspevala nekako da razvedri svoju porodicu. Većina veruje da je u svojoj 17 godini ubijena sa ostalim članovima porodice, ali postoji sumnja da je ipak preživela kada je nađena masovna grobnica i to se vodi kao jedna od najvećih misterija 20. veka.
Autor: Stil
Izvor: stil.kurir.rs

______________________________________________________________________________________

KOLIKO VREDI LJUDSKI ŽIVOT…

tamoiovde-logo
Vizigotska država u Hispaniji koja je postojala od početka 6. veka pa sve do početka 8. veka, imala je cenovnik ljudiskih života: cene su bile različite za muškarce i žene, plemiće i sluge, hrišćane i nehrišćane…

leovigild-novcic

Vizigotski kralj, Leovigild

Vizigotski kralj Leovigild ustanovio je nadoknadu (compositio) koju je trebalo da plati vlasnik neke životinje koja bi nekog usmrtila.

Ova nadoknada takođe se primenjivala i u slučaju ubistva.

Muškarac između 20 i 50 godina „vredeo“ je 300 zlatnika, a žena između 15 i 40 godina 250 zlatnika.

Kao kriterijum su se uzimali snaga muškarca i doba plodnosti žene. Životi osoba koje nisu dostigle ili su prešle propisana godišta, plaćali su se daleko manje. Sluge su takođe imale cenu. Vizigotski kralj Ervig je propisao 100 zlatnika za roba koji je posedovao posebna znanja ili veštine.

Zakon nije određivao cenu seoskog sluge koji je radio na polju.

Ako se uzme u obzir da je jedan zlatnik težio 4,54 grama zlata, prostom računicom se dolazi do sledećih podataka: odrastao muškarac je vredeo 1.362 grama, to jest, 1,36 kg zlata, odrasla žena 1,15 kg, dok je rob sa posebnim znanjima koštao nešto manje od pola kilograma (0,45 kg).

Literatura
José Orlandis. La vida en España en tiempo de los godos. Rialp, Madrid, 2006, str. (ISBN: 84-321-3601-8)
Izvor: istorijskabiblioteka.com

____________________________________________________________________________________

BLAGO U SRPSKOJ NARODNOJ TRADICIJI…

tamoiovde-logo

Priče o blagu u srpskoj narodnoj tradiciji

U srpskoj narodnoj tradiciji veoma su česte priče o blagu, pre svega o zakopanom blagu, sa mnoštvom mitoloških motiva. Predstave o zakopanom blagu javljaju se u mnogim narodnim verovanjima i u narodnoj književnosti. Tema su brojnih bajki i predanja, baziranih na verovanju da se pod zemljom krije blago.

676091ebc71184b3b493c133a431b831_LJoš od antičkog vremena pa sve do danas kod različitih naroda mogu se pratiti verovanja o zakopanom blagu. Na njihovu međunarodnu rasprostranjenost ukazuju i brojni motivi srodnog tipa, koji su prisutni u pričama i pesmama raznih naroda.

Kao zakopano blago uglavnom se, na nivou sinonimije, označava zlato, a interesovanje za blago i zlato, kao i za srodne mitološke motive, prisutno je u srpskoj etnologiji, folkloristici i srodnim naukama, pri čemu su predanja ovog tipa konstatovana i širom južnoslovenskog, slovenskog i indoevropskog kulturnog prostora.

Ovaj kompleks je najzastupljeniji u istočnoj Srbiji, gde predstavlja jedan od najvitalnijih mitoloških sistema, koji sažima izuzetno drevna i nova verovanja i motive. Sa druge strane, traganje za zakopanim blagom je u savremenim okolnostima preraslo i u svojevrsni društveni problem, jer „divlji“ tragači uništavaju vredne arheološke lokalitete i potencijalna nalazišta. Osim toga, traganje za blagom često prerasta i u kolektivnu maniju, što, poput kockarske zavisnosti, dovodi do osiromašenja i psiho-socijalnih devijacija ljudi koji se predaju ovoj strasti.

Do blaga se, prema narodnim predstavama, dolazi na različite načine (u tačno određeno vreme i uz različite rituale), najčešće preko prepoznavanja određenog tajnog znaka i uz pomoć mitskog bilja, poput raskovnika, ili uz savladavanje čuvara blaga (zmaj, vila, zmija itd.). Naime, legende o zakopanom blagu, pre svega u istočnoj Srbiji, uglavnom su zasnovane na predstavama o blagu koje se nalazi u zemlji, vodi, ili u pećini, i koje čuva zmaj, zmija, ili neko drugo mitološko biće.

Tajni znak (na primer, neobičan plamen) ukazuje na mesto gde treba kopati, dok čudesna trava raskovnik omogućava neposredan pristup blagu. Raskovnik noću svetli, po obliku je sličan čoveku i, u skladu sa jednim ilustrativnim kazivanjem, raspolaže „najjačom silom u prirodi“.

Postoji i predanje da je Srebrni car, koji boravi pod zemljom, gospodar srebra i zlata. Verovalo se da blago čuvaju i kućni duhovi (talasoni), koji potiču od onih ljudi čija je senka uzidana u odgovarajuću građevinu i da uzimaju oblik neke životinje. Često se talason, kao čuvar blaga, u narodnim predstavama poistovećivao sa samim blagom.

U navedenom kontekstu zanimljivo je i verovanje da ako neko ugleda zmiju pre Đurđevdana, ne treba da je ubije, već da obrati pažnju na kojem će mestu ona ući u zemlju, jer se smatralo da tu ima zakopanog blaga. Predstave o talasonu u istočnoj Srbiji bliske su predstavama o biću pod nazivom talas’m u današnjoj Bugarskoj i domovoju u Rusiji, koji su takođe zaštitnici kuće i javljaju se u obliku zmije.

Blago se često doživljava ne samo kao materijalni već i kao duhovni entitet, čijim zadobijanjem se rešavaju suštinske ljudske potrebe i zapitanosti. I pored privlačne spoljašnjosti, veruje se da je blago prokleto i opasno, odnosno, da se može koristiti samo u posebnim slučajevima, kao i da ga najčešće nalaze oni koji ga ne traže.

Zabeležen je veliki broj predanja o opasnom blagu, pre svega o zlatu, pri čemu traženje blaga dovodi do bolesti ili smrti. Ovakvi sižei su, po svemu sudeći, u vezi sa predstavama o blagu koje je u vlasti natprirodnog sveta, sve dok ga društvo (na nivou relacije kultura / priroda) ne ,,očisti“ od uticaja onostranog.

Predstave o blagu imaju izražen htonski, ali i solarni karakter, naročito kada je reč o simbolici zlata kao idealtipskog zakopanog blaga. Vezu zlata sa suncem naglašava simbolička sinonimija sa motivom podzemnog sunca.

U predstavama o zakopanom blagu često se spajaju savremeni i drevni motivi. Primera radi, u selu Balta Berilovac (Knjaževac) nalazi se kamen u obliku sedla, ispod koga je, prema verovanju, blago. Jedno od zabeleženih predanja kaže da je na taj kamen iz pao Marko Kraljević.

Izvor: srbijuvolimo.rs

_________________________________________________________________________________

PRIČE ISPOD PAUČINE….

tamoiovde-logo

 Kako su se doterivale naše prabake

Tematski program „Libade i krinoline – Beograđanke u prošlosti (1830-1914)“, koji se već tri meseca odvija u Konaku kneginje Ljubice (Muzej grada Beograda) u martu donosi novi ciklus priča.

579014_mpu-foto-muzej-primenjene-umetnosti_ff

Venčanje Danice Paligorić i majora Nikole Jorgovanovića u Nišu 1911. Mlada nosi haljinu koju je kreirao i sašio salon Berte Alkalaj u Beogradu

Ovog puta o tome kako su se oblačile i doterivale beogradske dame u 19. veku.

– Pričali smo o načinu života jedne žene unutar njenog doma, o balovima i poselima, ljubavima i ljubavnim aferama, pa je spontano došao red na kozmetiku, modu i fitnes, da upotrebimo jedan savremeni izraz – kaže autorka ovog programa, istoričarka umetnosti i književnica Tamara Ognjević.

I zaista, nabaviti nove modele haljina ili bolji parfem, skupu pomadu ili korset, predstavljalo je u kneževini Srbiji pravi podvig.

559355_dame-dolazen-na-bal-u-starom-dvoru-u-beogradu-foto-privatna-arhiva_fMeđutim, dovitljive pomodarke su uvek nalazile načina da prate svetske trendove, a priča o shvatanju lepog, nastojanju da se sruše predrasude vezane za šminku i moral, ali i da se dođe do skupih negližea i haljina prava je poslastica martovskog izdanja „Libada i krinolina“.

Novi ciklus počinje u nedelju 1. marta.

Sve informacije mogu se naći na sajtu Artis centra.

| Foto: Muzej primenjene umetnosti |

Izvor: blic.rs

___________________________________________________________________________________

LIBADE I KRINOLINA – BEOGRAĐANKE U PROŠLOSTI 1830 – 1914

Tematski program LIBADE I KRINOLINA – BEOGRAĐANKE U PROŠLOSTI 1830 – 1914, čiji je autor istoričarka umetnosti i književnica, Tamara Ognjević, realizuje se u saradnji sa Muzejom grada Beograda.

Libade-i-krinolina-1-WEBZamišljen kao serijal priča iz kulturne istorije, koje povezuju nematerijalno, primenjeno i likovno nasleđu sa epizodama iz života konkretnih ličnosti, ova program im za cilj da osvetle žene srpske prestonice u jednom tranzitnom, burnom i nadasve zanimljivom vremenu.

Kako su živele, šta ih je interesovalo, koje su obaveze imale, kako su sticale određena prava, kako su se oblačile i negovale, gde su nabavljale kućne potrepštine, šta su i kako kuvale, gde su sticale obrazovanje, kako su se udavale i rađale decu, te čitav niz drugih detalja iz takozvane istorije privatnog života.

Termin 1. marta – RASPRODAT!

Nedelja 8. mart, 11 časova, Konak kneginje Ljubice (Kneza Sime Markovića 8)11 časova, Konak kneginje Ljubice (Kneza Sime Markovića 8)

Broj posetilaca je ograničen na 30 osoba.
Cena ulaznice ~ 350 dinara.
Obavezno prijavljivanje!
na telefon 065 864 38 00
ili mail : office@artiscenter.com

Izvor: artiscenter.com

_______________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

VRŠAČKI PUT SVILE…

tamoiovde-logoStoletna stabla duda na Belocrkvanskom putu svedoče o bogatoj ali zaboravljenoj tradiciji Banata. U 19. veku svilarstvom se, kao unosnim poslom, bavila gotovo svaka porodica u ovom kraju

srb-Dudove-na-putu-Vrsac-Be_620x0

Drvored kraj puta za Belu Crkvu svedoči o prošlim vremenima

TURISTIČKOM turom „Put svile“ svake godine prođu milioni ljudi znatiželjni da vide kuda su sve išli karavani iz Kine u kojoj se ova najfinija tkanina proizvodila, do Mediterana gde se prodavala.

Međutim, malo je poznato da i Vršac ima svoj „put svile“. Stoletni dudovi sa obe strane puta ka Beloj Crkvi u dužini od petnaestak kilometara, svedoče o vremenu kada je svilarstvo u ovom kraju bilo jedna od glavnih privrednih grana.

Prema jednoj verziji dudovi pored puta nikli su naredbom Marije Terezije da svi mladenci po sklapanju braka baš na tom mestu posade svoja dva drveta. Po drugoj, Nemci iz okoline reke Rajne, koji su se početkom 18. veka nastanili u južnom Banatu, prvo su u tom kraju obnovili vinogradarstvo. Zatim su, kada se zemljište pokazalo podesnim za sadnju belih dudova, počeli da uzgajaju svilene bube i prave sirovu svilu.
Za „procvat“ je i u ovoj verziji najzaslužnija bila upravo Marija Terezija. U njeno vreme dudare su sađene gde god je bilo slobodnog mesta. Postojao je i propis da oko svake kuće mora biti zasađeno dvadeset dudova, o kojima se vodila posebna briga. Stanovnici su besplatno dobijali jaja svilene bube, koja se hrani isključivo dudovim lišćem, a devojke su, takođe besplatno, bile obučavane da razmotavaju svilu iz kokona (čaure svilene bube iz koje se izvlače svilene niti).

POSAĐENI VINOGRADI

PRVIH decenija svilarstva u Vršcu dudovi su bili toliko cenjeni da su tadašnji namesnici uveli smrtne kazne za sve one koji naude ovom drveću. Najviše rasadnika bilo je na Guduričkom putu. Postoji zapis da je 1844. godine na površini od 29 lanaca posađeno 2.040 mladih dudova. I Jozef i Eva Hercog su tamo imali svoj veliki posed. Međutim, kada se svilarstvo ugasilo kao privredna grana, a meštani se preusmerili na proizvodnju vina, ti dudovi su povađeni, a na njihovom mestu posađeni vinogradi. Upravo oni danas predstavljaju najveće vinogorje u Srbiji, po kojem je Vršac prepoznatljiv i van granice naše zemlje.

– Vršac je sredinom 19. veka bio centralno mesto za sakupljanje kokona i otkupna stanica za sirove čaure – kaže Ljiljana Bakić, kustos Gradskog muzeja u Vršcu. – Imali su i svilare, koje su se nalazile u današnjoj Ulici Milana Tepića i u blizini Vladičanskog dvora, a kasnije su nicali i brojni privatni zavodi za svilu. Nije bilo porodice koja se nije bavila bar nekim delom svilarske proizvodnje.

Prema pisanjima Feliksa Milekera, istoričara ovog kraja, vršački kokon je bio izuzetnog kvaliteta. Zato i ne čudi što su ovdašnji svilari za svoj rad dobijali prestižne nagrade na sajmovima širom Evrope.

– Najcenjeniji u tom poslu bio je poznati apotekar Jozef Hercog, osnivač Apoteke na stepenicama, najstarije apoteke u Vršcu, koji je imao i privatni zavod za svilu – dodaje Ljiljana Bakić. – Proizvodi njegovog zavoda dobijali su najviša odlikovanja od Ugarske, Austrije i Francuske, a u nekim spisima se pominje da je njegova udovica Eva, baka poznatog mađarskog pesnika Ferenca Hercoga, 1851. godine na izložbi u Londonu dobila zlatnu medalju za sirovu svilu.

Svilarstvo u Vršcu je, kad je izgrađen državni put, potisnula prodaja i izvoz vina. Masovnom raskrčavanju odoleli su samo dudovi na belocrkvanskom putu.
Iako sećaju na lepa vremena, o ovim drvoredima se poslednjih godina uglavnom govori u negativnom kontekstu, jer se na deonici puta ka Beloj Crkvi dešavaju teške saobraćajne nesreće. Ukoliko izlete sa kolovoza, vozači ginu u sudaru sa dudovima. Zbog toga jedni traže da se drvoredi poseku, a drugi upozoravaju da je njihovo postojanje od velikog značaja.

– Ti dudovi, između ostalog, štite put od vetra i snežnih nanosa, a zemlju od razuđivanja – kažu vršački ekolozi. – Zato apelujemo na vozače da na toj deonici prilagode brzinu uslovima puta, umesto da okrivljuju dudove.
Kao jedno od rešenja ovog problema predlaže se postavljanje zaštitne ograde duž svih 15 kilometara, kako bi se ubuduće sprečile kobne nesreće.

ENTUZIJASTI
NAŠA zemlja je pre Drugog svetskog rata bila peta u svetu po proizvodnji svile. Zato pojedini entuzijasti rade na tome da se svilarstvo obnovi, pre svega u Vojvodini i okolini Vršca, gde je bilo i ostalo najviše belih dudova. To drveće bi moglo da posluži kao sirovina za početnu proizvodnju svilenih buba, a da se u međuvremenu zainteresovano stanovništvo obuči za ovu delatnost. Stručnjaci tvrde da bi proizvodnja svile bila isplativa i izvozni potencijal.

J. Jovanović

Izvor:novosti.rs

ŽIVOTINJE, ŽRTVE STRAŠNIH RATOVA…

tamoiovde-logoDa li znate koliko je životinja stradalo u ratovima?

1418224261
Životinje su oduvek, na različite načine korišćene u ratovima, o čemu svedoči i nebrojano podataka, zapisa i fotografija. Samo na frontovima u Prvom svetskom ratu u sukobima je učestvovalo 11 miliona konja, 100.000 pasa i čak 200.000 golubova!

Bezimenih vojnika-životinja, čije su žrtve malo cenjene i pominjane, u Drugom svetskom ratu bilo je više – stradalo je oko 250.000 pasa, milioni konja, a samo u jedinicama Nemačke i Sovijetskog saveza 6 miliona konja!

Ovo su autentične fotografije sa frontova Prvog svetskog rata koje će vam pokazati ljubav, odanost, požrtvovanost i naklonost životinja čoveku!

Ove fotografije prikupljene su u čast stogodišnjice prvog Svetskog rata.

unnamed

Vojnik na konju, tokom redovne patrole. Kako se rat zahuktavao, a sve više koristili mitraljezi i bodljikave žice, konji su postajali „beskorisniji“ i lakše su ginuli. Ipak, njihova uloga u transportu municije, ranjenih, hrane i lekova bila je neizmerna.

unnamed (1)

Nemački vojnici poziraju pored konja na kojem je namontiran tada moderan mitraljez sa municijom.

 

unnamed (2)

Pas koji u prtljagu nosi zavoje i obilazi ranjenike i lekare, Britanija 1915.godine.

 

go

Golub sa malim fotoaparatom, podešenim da klikne i fotografiše na određeno vreme. Ovakve ptice trenirao je Nemac Julius Nubroner, pre i tokom ratnih godina.

 

unnamed (3)

Istovar mula u Egiptu, koje su tu dovodili Englezi i Francuzi. Brodovi koji su prevozili životinje često su bili meta nemačke mornarice, pa su hiljade životinja život okončale na dnu mora.

 

unnamed (4)

Narednik Stubi je najodlikovaniji pas Prvog svetskog rata i jedini pas koji je unapređen u viši čin. Bostonski bul terijer je u rat otišao kao maskota 102 pešadijske divizije, a na kraju je postao punopravni borac! Povređen je u jednom napadu, a razvio je i izuzetnu sposobnost da vojnike upozori na prisustvo gasa – njegov lavež i nervozno trčkaranje bili su znak za povlačenje!

 

unnamed (5)

Rezultat napada artiljerije po nemačkim ambulantama u Belgiji, u maju 1918.godine.

 

unnamed (6)

Pas glasnik 1917.godine.

 

unnamed (7)

Indijskog slona iz zoo vrta u Hamburgu koristili su Nemci za tegljenje tereta. Mnogo zoološki vrtovi i cirkusi tokom rata nisu radili, pa im je vojska oduzimala životinje i koristili ih u radne svrhe.

 

unnamed (8)

„Ovo su ptice koje rade kako bi sačuvale naše momke“ piše na kavezu goluba glasnika. Ne samo da su golubovi prenosili važne poruke, već je pomoću njih prenošena i sitna oprema.

 

unnamed (9)

Jedna mačka bila je maskota ratnog australijskog kruzera.

 

unnamed (10)

Izbeglice iz Belgije napuštaju Brisel. Njihov prtljag nosi pas.

 

unnamed (11)

Vojnik i njegov konj sa gas maskama.

 

unnamed (12)

Pas koji je preplivao kanal u Francuskoj kako bi preneo važnu poruku.

Mnogo životinja nije preživelo rat, mnogo njih je teško ranjeno, a sve one tih godina živele su teško. Mučeni, eksploatisani i zanemarivani.

Kada je trebalo i kada je bilo teško, životinje su bile uz svoje ljude. Sada kada su strašni ratovi iza nas vreme je da se mi okrenemo njima.
Kada god imate priliku, pokušajte da ulepšate život neke životinje…

Izvor:zivotinje.rs

__________________________________________________________________________________________

Verne jedinice – kako su u svetskim ratovima korišćene životinje

Životinje su se u ratovima najviše koristile kao radna i transportna snaga, u otkrivanju miniranih površina, prenosu informacija, izviđanju terena te u zadacima spasavanja

img4d3ce77dd4b0eOd konja kao prvih vojnih životinja pa do pasa, slonovi, kamila, golubova te čak i pacova, kanarinaca i delfina, životinje su bez ikakve milosti korištene u ratovima kao potrošni materijal na prvim crtama borbenih linija.

Definitivno najiskorištenije životinje u ratovanjima su bili konji.

img4d3ce84647277U istoriji konjica je kao vojna jedinica uvek bila smatrana i tretirana kao najsnažnija i najvažnija jedinica u ratovanju. Simbol ponosnog ratovanja postala je radna životinja koja je vukle kočije i artiljeriju te je u poslednja dva svetska rata iskorišćavana kao patrolna životinja gde su se čak oboreni i mrtvi konji koristili kao zaštita od neprijateljske paljbe.

U prvom svetskom ratu tako je ubijeno više od osam miliona konja, dok je dva miliona završilo u veterinarskim bolnicama na lečenju od povreda. Nakon ratova životinje su obično ostavljene na području gde se rat odvijao, a tada bi bile prodate kao radne životinje ili bi bile ubijene jer, prema mišljenju vojske, više nisu ničemu služile.

Transportne životinje su dobijale najmanju pažnju i uvažavanje zbog njihovih jednostavnih tehničkih funkcija. Uz konje, ponajviše su se koristile odomaćene životinje kao što su volovi i bikovi te kamile u oblastima severne Afrike i slonovi u Aziji.

Poznata istorijska činjenica o korišćenju slonovi u transportu je slavni prelaz Hanibalove vojske sa slonovima preko Alpa prema Italiji kada je od 37 slonova samo jedan preživeo. Žrtve ratovanja nisu čak ni morale direktno učestvovati u ratu,  da bi bezrazložno stradale.

Tokom drugog svetskog rata britansko vazduhoplovstvo je namerno bombardovalo slonove koje je japanska vojska koristila kao teretne životinje za vuču artiljerije. Uz slonove, konje i volove, mnogo su se iskorišćavale i kamile.

img4d3ce8c5072f5Zbog njihovih prilagođavanje na tešku pustinjsku klimu ljudi su smatrali kako kamile mogu podneti bilo kakve ekstremne uslove te su često masovno umirale od preopterećenja i iscrpljenosti.

Tako je u 19. veku ruska vojska koristila 19.000 kamila za borbe u Aziji. Samo jedna kamila je preživela dok su ostale uginule zbog nekvalitetnih uslova držanja. U prvom svetskom ratu britanska vojska je koristila oko 30.000 kamila od kojih su sve umrle od iscrpljenja.

Psi su imali najrašireniju upotrebu te su često imali samoubilačke zadatke, a da toga nisu bili ni svesni. Tokom prvog svetskog rata, vojsci je ponuđeno 7000 pasa za trening. Mnogi psi koji nisu bili uspešni u treningu bili bi ubijeni kao nepotrebni višak dok bi ostali bili korišćeni kao samoubilačke pošiljke ili kao prenosnici poruka.
img4d3ce576ed88aPrenos poruka psima bio je možda sporiji od prenosa poruka golubovima, ali je bio sigurniji. Golubovi su bili laka meta oružju, a poznato je da su tokom drugog svetskog rata nemačke jedinice trenirale sokolove i orlove kako bi napadali golubove pismonoše u nadi da će tako sprečiti prenos informacija.

Poznato je da je oko 17.000 golubova ubijeno tokom drugog svetskog rata, što znači da je, procenjuje se, svaki osmi golub dostavio svoju poruku. Na početku prvog svetskog rata predsednikk belgijske udruženja za uzgoj goluba pismonoša naredoi  je da se spali 2500 živih golubova samo kako bi onemogućio da se koriste u vojne svrhe.

img4d3ce927564c2 Psi su zbog svojih urođenih navigacionih osobina bili spretni u prenosu poruka, ali su bili i laka meta neprijateljskih paljbi.

Koristili su se i detektiranju miniranih područja i otkrivanju neprijateljskih snajperista, ali tu nije bio kraj njihovim samoubilačkim zadacima. Treniranim psima su se za leđa vezale bombe koje bi eksplodirale kada bi se psi neprimetno ušunjali u neprijateljska područja.

Za vreme vijetnamskog rata, s američkim jedinicama došlo je i oko 5000 pasa, a samo 150 ih se vratilo kući. Lepša strana korišćenja pasa u ratovima je bila njihova spretnost u traženju stradalih ljudi te su bili trenirani da traže i iskopaju povređene vojnike zakopane u ruševinama od eksplozija.
Iako su psi bili izuzetno uspešni u detekcijama miniranih područja, tehnike koje su se koristile za vreme svetskih ratova i danas su u upotrebi u nekim područjima.

Tako se trenirani pacovi i danas koriste kao pomoć u razminiravanju zbog njihovog dobro razvijenog njuha. Njuhom su takođe mogli otkrivati štetni gasovi u vazduhu te su se često držali u rovovima ili podzemnim tunelima i skloništima kao detektori lošeg vazduha ili otrovnog gasa.

U iste svrhe korišćeni su kanarinci, ali problem je bio taj što je jedini dokaz da je štetni gas u vazduhu bio uginuli kanarinac koji je jako osetljiv na male koncentracije štetnog gasa u vazduhu. U detektiranju mina pod vodom američka je vojska koristila trenirane delfine i morske lavove s kojima su, uz pomoć montiranih kamera na telu, lako mogli otkrivati i ostale podvodne pretnje.

img4d3ce97b90112Iako se danas životinjama dižu spomenici za dostignuća i hrabre postupke za vreme nekih ratova, moramo biti svesni kako životinje u ratovima nisu heroji, one su žrtve.

One ne daju svoje živote za nas, njima su ti životi uzeti.

Autor : Nikola Koletić
Izvor:biologija.com.hr (Animalaid.org.uk)

_________________________________________________________________________________________

Priredio :Boras*S

PREKO REDA – NAJSLAĐE…

tamoiovde-logoŠta ljude tera da se laktaju, „prečicom” stižu do šaltera ili lekara

redovi.gif

Malo ko je kod nas spreman da strpljivo čeka ispred šaltera, na ulazu u autobus…

Mnogi prosto obožavaju da idu preko reda. Neki bi i platili da ne čekaju, jer im je to ispod časti.

Kada bi ijedan čovek bio ispred njih, pokušali bi da završe posao pre njega, ako je ikako moguće. I to bez pardona! Ne haju čak ni ako ih neko ljubazno opomene.

Zašto to ljudi čine? Zašto neki misle da je njihovih pet minuta vrednije od nečijih drugih pet minuta? Znači li to da su ostali koji mirno stoje i čekaju svoj red, budale, idioti…?

O čemu se, zapravo, ovde radi?

– Neslavno izveden prelaz sa socijalizma na hiperkapitalizam doveo je do jedne ogromne trke sa vremenom u kojoj je čovek osuđen da se snalazi na sve moguće načine kako bi sebi obezbedio egzistenciju.

Ova surova borba za život, nemaština i nesigurnost, probudili su mnoge nepoželjne fenomene, kao što su agresivnost, netolerantnost i nestrpljivost. Ove ljudske osobine moguće je opaziti u svakodnevnim, pa čak i najbanalnijim ljudskim aktivnostima, kao što je guranje preko reda – smatra Olivera Novaković, klinički psiholog.

Koliko puta smo, podseća naša sagovornica, bili svedoci svađa, pa čak i tuča zbog toga što ljudi ne poštuju svoj red kod lekara, na šalteru u pošti, u banci, u SUP-u, samoposluzi…

Ljudi smišljaju razne taktike kako da prevare sistem, preskoče red i brzo i lako završe posao. Od namigivanja, davanja čokolada ili skupih pića ispod ruke, guranja koverata u džep i traženja „debele” veze uz pomoć komšija i prijatelja, do lažnog predstavljanja žena da su trudnice ili vođenja tuđeg deteta sa sobom, kao garanciju da će iznuditi prednost.

Ako bismo sproveli anketu, pitajući slobodne prolaznike o karakteristikama ličnosti pojedinaca koji ne poštuju redove, vrlo je verovatno da bismo dobili odgovore „bezobrazan, nemoralan, ne poštuje” i slično.

Ali, ako odemo korak dalje, mogli bismo postaviti i pitanje šta je tog pojedinca učinilo takvim. Ako odemo još dalje u razmišljanju, došli bismo i do glavnog pitanja – zašto uopšte redovi postoje? Međutim, okupirani sopstvenim besom prema počiniocu tog nedela, u većini slučajeva, kaže Olivera Novaković, gubimo mogućnost da sagledamo širu sliku.

– Današnji čovek ima izrazito nisku toleranciju na stres i frustraciju, te teško podnosi ono što se ne uklapa sa njegovim viđenjem života i željama. Malo ko je ikada razmišljao zašto dotični čovek preskače red? Ovo pitanje naizgled deluje banalno i plitko, a zapravo predstavlja duboku kritiku društva. Simptom bolesnog sistema.

Upravo iz te tačke valja razložiti ovaj problem kako bi se lakše shvatile unutrašnje relacije. Kakav je to sistem koji gradi nervozne ljude i u kojem se pojedinac oseća nesigurno? Setimo se, devedesete su bile pre samo nešto više od dve decenije. Ratovi, inflacije, nezaposlenost. Sve ove situacije mogle bi se svesti na dve reči – gubitak i nemanje – poručuje psiholog.

– Kako bi se ponašala životinja ako bismo je stavili u kavez sa drugim životinjama, a dali dovoljno hrane samo za jedan deo njih? Ova analogija može se slobodno preslikati na život prosečnog Srbina, koji ne zna da li će sutra imati posao, da li će uz gotovo svakodnevni porast cena moći svojoj porodici da pruži najosnovnije potrebe, hranu, smeštaj, školovanje… Ovakav čovek koji uvek trči da smisli još po koji dodatni posao, nema vremena za sebe, a kamoli da čeka po redovima.

Zato su svi besni, zato su svi frustrirani, zato su svi očajni! Mali je broj onih divnih izuzetaka koji su uprkos „otrovu” nemanja i snažnim udarima talasa tuđih nervoza i napada, uspeli da očuvaju one prave ljudske vrednosti i osobine – poštovanje drugih, toleranciju i smirenost.

Oni nas kao kameni spomenici podsećaju na ono dobro „što je nekad bilo” – smatra Olivera Novaković.

– Kada bi se duboko i iskreno zamislili nad sopstvenim životom u proteklom periodu, vrlo je verovatno da bismo shvatili kako i sami stalno negde „jurimo i žurimo”. Pogledamo li oko sebe, videćemo da i najveći broj ljudi oko nas tako živi. Ako bismo jedan dan stajali na ulici i bili samo posmatrači događaja, videli bismo da ljudi prebrzo i nepažljivo voze, da stalno trube jedni drugima i pretiču, ne poštujući red i propise, da pešaci nemaju vremena da dočekaju zeleno, pa svuda pretrčavaju ulice, da ljudi trče za autobusima kako im ne bi pobegli, svađaju se ko će pre do mesta u autobusu…

Gde svi ovi ljudi žure? Pitanje je da li i oni sami to umeju da objasne. Čini se kao da su u naš genetički kod ugrađena iracionalna uverenja da „moram stići, ne smem zakasniti”, a najgore od svega je što više i ne znamo „ni kada, ni gde”, jedino imamo osećaj da neće biti dobro ako „tamo negde” u određeno vreme ne stignemo – konstatuje naša sagovornica.

Šta, onda, čovek današnjice, stojeći u redovima, u kojima ima dvadeset, trideset ili više ljudi, od kojih neki primenjuju pominjane malverzacije, može da uradi za sebe da bi se osećao bolje?

– Pošto je sistem teško menjati, a s druge strane sistem je sačinjen od pojedinaca, najbolje je krenuti od sebe. To je, zapravo, jedino i moguće. Nije loše setiti se toga da uvek može biti gore. Ta paradoksalna perspektiva, naziva se crni humor, i predstavlja jednu od najinteresantnijih odbrana čoveka. Sledeće, pobunimo se protiv te „tiranije moranja” koja ordinira našim namučenim glavama. Gde moramo stići? Šta je to toliko neodložno? Kako se ne sme preskakati red, kad ga stalno neko preskače? – postavlja pitanja naša sagovornica.

– Zamenimo ove rigidne obrasce osnovnim pitanjem: da li su svi ti povišeni krvni pritisci, kanceri, moždani udari bili neophodni, odnosno da li je naša nervoza i žurba mogla biti manja? Pokušajmo da shvatimo da u tolikoj žurbi ne gubimo samo vreme, nego i život! I da su svi oni lepi detalji koji smo mogli opaziti, ostali iza nas, u prošlosti. Upravo zato valja zastati i zapitati se da li je sistem namerno takav da pravi nervozne pojedince koji stalno negde jure, ali zato nemaju vremena da razmišljaju. Da li onda takav sistem nije nesrećna slučajnost, nego dobro razrađen plan kojim se zauzdava masa „koja talasa”? – komentariše, oštro kritikujući.

Naposletku ostaje glavno pitanje: Ima li leka toj našoj lošoj navici da uskačemo preko reda? Da li bi vredelo uvesti brojeve, kao u pojedinim bankama, pa uzmeš broj i uđeš kad dođe tvoj red? Možda bi uvođenje ovog pronalaska „ni po babu, ni po stričevima” uticalo na podizanje nivoa svesti naših ljudi? Možda bi to ujedno bila i poruka da tamo neko ceni naše vreme, pa bismo se tada osećali neuporedivo dostojanstvenije?

– Pokušavajući da odgovorimo na ovo pitanje, setimo se da uređeni sistemi koji poštuju „ljudskost” postoje, i da će i jedan Srbin koji se ovde ponaša neadekvatno, u jednoj Nemačkoj, ili Švajcarskoj, mirno sačekati svoj red. Međutim, setimo se, takođe, i da taj red neće biti meren „kilometrima” i desetinama ljudi u njemu, i da će nas na kraju sačekati službenica koja će nam se toplo nasmejati i poželeti nam „dobar dan” kao svom najmilijem.

Ono što je najbitnije u ovom trenutku, možda i nije dati tačan odgovor, nego postaviti pravo pitanje – zaključuje na kraju Olivera Novaković.
———————————————
Ko sme preko reda?
Ni Amerikanci nisu operisani od čekanja u redovima. Kako je svojevremeno pisala štampa, u popularni restoran „Franklinov roštilj”, gde ljudi čekaju i po nekoliko sati da bi bili usluženi, tokom svoje posete svratio je i Obama, i odmah prišao pultu da naruči jelo za poneti, za sebe i ljude u svojoj pratnji uz komentar: „Hej, društvo, tra la la…” Zatim je malo ustuknuo, izvinio se i ponudio da plati porudžbinu i onima koji su čekali ispred njega, što su neki oberučke prihvatili, naručivši poprilične količine.

U pokušaju da ostvari još veći publicitet, restoran je istog popodneva sproveo anketu među gostima pitanjem: Da li je predsednik imao pravo da ide preko reda? Obama je mogao biti zadovoljan rezultatima istraživanja, jer je 145 njih reklo da sme, a 55 njih da ne bi smeo da bude povlašćen.

Pa, ako su mnoge naše estradne i druge javne ličnosti navikle da idu preko reda, čak se hvale da ih, recimo, kasirice pozivaju pre svih da plate račun u samoposluzi, zašto ne bi mogao i jedan američki predsednik? Čast izuzecima, a među njima su svakako i trudnice, majke sa malom decom ili stari i nemoćni, ali bahatih i umišljenih je uvek bilo i biće!
Dana Stanković
Izvor:politika.rs/01.12.2014./

PRAZNE PRIČE…

tamoiovde-logoJednu od prepreka koje smetaju da se nauči umeće postojanja čini i prepuštanje praznim, trivijalnim razgovorima. Šta to znači trivijalno? Doslovno – opštepristupačno (od latinskog tri-via = tačka gdje se susreću tri puta); obično označava plitkoću, izlizanost, nedostatak sposobnosti ili moralnih kvaliteta.

6ef598b10d1539793d4ace8d8b7b613f_xlTrivijalno bi se takođe moglo odrediti kao stav koji se dotiče samo površine pojava, a ne uzroka, niti dubljih slojeva; stav koji ne pravi razliku između onog što je suštinsko i onog što nije, ili koji se odlikuje sklonošću da obrne ovo dvoje.

Uz to još možemo dodati da trivijalnost proizlazi iz učmalosti, ravnodušnosti, obamrlosti, ili iz vođenja brige o nečemu što nikako nije povezano sa središnjim čovekovim zadatkom: da bude u potpunosti rođen. (…)

Koliko se milijardi razgovora ovih poslednjih godina vodilo o inflaciji, Vijetnamu, Bliskom istoku, Votergejtu, izborima i tako dalje, i koliko su retko ti razgovori zalazili malo dublje od onog očiglednog – strogo pristrasnog stanovišta – da bi zašli u korene i uzroke pojava o kojima se raspravljalo. Prosto da poverujete kako su većini ljudi ratovi, zločini, skandali, pa čak i bolest nužni da bi imali o čemu da razgovaraju, odnosno razlog da međusobno komuniciraju, pa makar i u ravni trivijalnosti.

Ali zaista, kad su ljudska bića pretvorena u potrošnu robu, kakvi njihovi razgovori i mogu biti nego trivijalni? Kad bi roba u samoposluzi mogla govoriti, zar ne bi pričala o kupcima, o trgovačkom osoblju, o sopstvenim nadama da će biti prodata po visokoj ceni i razočarenju kad postane jasno da se uopšte neće prodati?
Možda najpraznije priče potiču iz potrebe da se priča o sebi; otuda i beskrajne teme o bolesti i zdravlju, deci, putovanjima, uspesima, ko je šta radio, i o bezbrojnim pojedinostima svakidašnjice za koje se čini da su važne. Kako čovek ne može sve vreme da govori o sebi a da ne postane dosadan, mora dakle da razmenjuje tu povlasticu s drugima tako što će biti spreman da sluša druge dok pričaju o sebi.

Prisni društveni susreti između pojedinaca (a često i susreti udruženja i grupa svih vrsta) zapravo su male tržnice gde svako razmenjuje sopstvenu potrebu da priča o sebi i želju da ga saslušaju s potrebom drugih koji tragaju za istom mogućnošću. Većina ljudi poštuje ovaj aranžman razmene; oni koji ga ne poštuju, nego bi hteli više da pričaju o sebi nego što su spremni da slušaju, „varaju“ te su dakle prezreni i moraju da pronađu podređenije društvo gde će ih trpeti.

Ljudsku potrebu da se govori o sebi, i da pri tom drugi slušaju, gotovo je nemoguće preceniti. Da ta potreba postoji samo u vrlo narcističnim ljudima, punim sebe, bila bi lako razumljiva, međutim ona postoji u svakoj prosečnoj osobi, iz razloga svojstvenih našoj kulturi.

Savremeni čovek je čovek mase, visoko „socijalizovan“, ali vrlo usamljen.

Dejvid Risman je upečatljivo iskazao ovaj fenomen naslovom svoje knjige iz 1961 – Usamljena gomila. Savremeni čovek je otuđen od drugih i suočen s nedoumicom: plaši se bliskog dodira s drugima, a podjednako se boji i da bude sam i da nema dodira s drugima.

Uloga trivijalnog razgovora upravo je u tome da odgovori na pitanje: „Kako da ostanem sam a da ne budem usamljen?“

pause-and-playPričanje postaje zavisnost. „Dok pričam, znam da postojim; da sam neko, da imam prošlost, posao, porodicu. Pričajući o svemu tome, ja potvrđujem sebe. Međutim, potreban mi je neko da me sluša; ako bih pričao samom sebi, poludeo bih.“ Slušalac stvara iluziju dijaloga, dok se tu zapravo odvija monolog.

Loše društvo, s druge strane, nije samo društvo naprosto trivijalnih ljudi, nego zlih, sadista, destruktivnih, prema životu neprijateljski nastrojenih ljudi. Ali zašto je, moglo bi se postaviti pitanje, društvo loših ljudi opasno po nekoga ako oni ne pokušavaju da ga ovako ili onako povrede?

Da bi se odgovorilo na ovo pitanje neophodno je uvideti jedan zakon u odnosima među ljudima: Ne postoji kontakt između dva ljudska bića koji nema obostranog uticaja. Nema tog susreta između dvoje ljudi, nema tog razgovora među njima, izuzev možda nekog najusputnijeg, posle koga će ijedno od njih ostati neizmenjeno – makar ta promena bila i tako majušna da ostaje neprimetna osim ako su ti susreti dovoljno česti da stvore zbirno dejstvo.

Čak i neki usputan susret može imati znatnog uticaja. Postoji li ijedan čovek koga se nikad u životu nije dotaklo umilno lice nekog koga je video samo na minut a da pri tom uopšte nisu ni reč razmenili? U kome nikada neko istinski zlo lice nije izazvalo užas, čak i ako mu se pokazalo samo na časak? Mnogi će se prisetiti takvih lica, i kako je dejstvo koje su ostavila na njih potrajalo godinama, ili za čitav život.

Ko nije doživeo da posle izvesnog vremena provedenog u nečijem društvu oseća kako je živnuo, razvedrio se, kako mu se raspoloženje popravilo, pa čak u nekim slučajevima i kako je stekao novu hrabrost, nove uvide, mada se sadržaj razgovora nije ticao ove promene; i obrnuto, mnogi su iskusili, pošto su proboravili uz izvesne druge ljude, kako ih je obuzela potištenost, umor, beznađe, a ipak u razgovoru nisu mogli da pronađu nikakav sadržaj koji bi bio odgovoran za ovakvu reakciju.

Ne govorim ovde o uticaju onoga u koga je neko zaljubljen, koga obožava, od koga strahuje i tako dalje; očigledno je da ti ljudi mogu snažno uticati onim što kažu i onim kako se ponašaju prema onome ko je njima opčinjen. Govorim o uticaju nekih ljudi na one koji ničim posebno nisu povezani s njima.

Sva ova razmatranja vode ka zaključku da je zlo i trivijalno društvo poželjno potpuno izbjegavati, izuzev ako je neko u stanju da u potpunosti ostane pri svome i tako dovede onog drugog do sumnje u svoju poziciju.
Ukoliko neko već ne može da izbegne loše društvo, onda ne bi trebalo da bude obmanut: trebalo bi da vidi neiskrenost iza maske prijateljstva, destruktivnost iza maske nečijih večitih žalopojki o tome kako je nesrećan, narcizam iza šarma; takođe ne bi smeo da se ponaša kao da je naseo na varljivu spoljašnost – inače će i sam biti primoran na određenu neiskrenost. Čovek ne bi trebalo da govori lošim ljudima o onome što vidi, ali ne bi smeo ni da pokušava da ih ubedi kako je slep.

Veliki jevrejski filozof iz dvanaestog veka Mojsije Majmonid izneo je, uviđajući posledice lošeg društva, jedan drastičan predlog: „Ako živiš u zemlji čiji su stanovnici zli, izbegavaj ih. Pokušaju li da te primoraju da se s njima družiš, napusti tu zemlju, čak i ako to znači da ćeš morati otići u pustinju.“

Ako drugi ne razumeju naše ponašanje – pa šta? Njihov zahtev da radimo samo ono što je njima razumljivo zapravo je jedan pokušaj diktata. Ako je to što radimo u njihovim očima „asocijalno“ ili „iracionalno“, pa neka je. Njima je uglavnom odbojna naša sloboda i hrabrost da budemo ono što jesmo. Nikome ne dugujemo ni objašnjenje ni polaganje računa sve dok ga svojim postupcima ne povređujemo ili narušavamo njegova prava.

Koliko je samo života upropašteno zbog ove potrebe da se „objasni“, što obično podrazumeva da objašnjenje treba da bude „shvaćeno“, to jest „odobreno“. Neka vaša dela budu procenjivana, a prema delima i vaše stvarne namere, ali znajte da slobodan čovek objašnjenje duguje jedino sebi – svom razumu i savesti – i onim malobrojnima koji su mu potvrdili svoje pravo na objašnjenje.

Iz knjige Ericha Fromma Umeće življenja (The Art of Being),
Mono i Manjana, Beograd, 2008.

Izvor:kljucnekosti

_______________________________________________________________________________

BAJKOVITE PRIČE…

tamoiovde-logoO ISTRAŽIVANJU AFRIKE

Afrika je dugo bila tajanstveno, čarobno i zastrašujuće mesto. Prvo su istraživani severni delovi, dok je jug dugo bio obavijen praznoverjem, pričama, mitovima i legendama.

15124746335470a99364b16604072390_orig

Foto: Wilfraco / Flickr.com

Istraživanje ovog dela Zemlje bilo je ozbiljan poduhvat, a tokom kog su nastale neke od najuzbudljivijih avanturističkih priča u istoriji.

Misteriozno otkriće Madagaskara
Madagaskar je jedno od najmisterioznijih mesta na svetu, s ekosistemom koji ne postoji nigde drugde. Za njegovo otkriće zaslužan je Robert Druri, nakon što je doživeo brodolom i bio zarobljen od domorodaca koji su ga iskorišćavali i zlostavljali.

Uz veliki napor uspeo je da im pobegne i vrati se nazad u Evropu. 1729. godine napisao je knjigu i opisao svoja iskustva u zarobljeništvu. Niko nije verovao da je njegova priča istinita, pa je umro u siromaštvu i odbačen od društva.
Tek 275 godina nakon njegove smrti, britanski arheolog Majk Parker Pirson odlučio je da ponovi njegovo putovanje sledeći knjigu.

Ispostavilo se da je knjiga istinita jer su u njoj opisani detalji koje je mogao da poznaje samo neko ko je posetio Madagaskar. Pirson je na kraju uspeo da nađe i olupinu broda sa kojim je Druri došao do Afrike.

Henri Navigator
Ovaj čovek zaslužan je za otvaranje puta ekspedicijama u Afriku i činjenicu da je Portugalija kolonizirala veći deo tog kontinenta. Kao sin kralja i kraljice imao je otvorene mogućnosti da istražuje svet oko sebe. Tako je bio poslat u Afriku kako bi izveo Špance iz severnoafričkog grada Seute. Tada je uvideo priliku za povećanjem portugalske prekomorske teritorije, pa je osnovao školu za pomorce u kojoj su se školovali budući veliki moreplovci i istraživači .

Izrada mapa
Najranije mape o celom afričkom kontinentu napravio je Sebastijan Munster, nemački naučnik, oko 1554. godine. On je dobio informacije o Africi tako što je intervjuisao nemačke naučnike i imigrante, prikupljao različite karte i spajao ih u jednu. Pre nego što je umro od kuge, bio je jedan od najuticajnijih kartografa tog doba.

Zato i ne čudi što je u današnjem području pustinje Sahare pretpostavio da se nalazi šuma, da područje današnje Nigerije nastanjuju džinovi i da reka Nil izvire u Mesečevim planinama. Isto tako zabeležio je mnogo ostrva oko Afrike, što se na kraju nije pokazalo tačnim.

Zanimljivo je da je položaj reka bio – neverovatno tačan.

Pol di Šelu i Pigmeji
13061513545470a99472b98548203553_v4 big Ovaj Francuz poznat je po tome što je bio prvi Evropljanin koji se susreo s gorilom. Do tog trenutka one su se smatrale mitskim bićima. Isto tako bio je prvi Evropljanin koji je istražio narod Pigmeja. Pigmeji su se spominjali u literaturi godinama pre toga, ali se smatralo da su više deo legendi nego stvarni ljudi.

Njegovi prvi utisci o Pigmejima zabeleženi su ovim rečima: „Ljudi koji se s neverovatnom lakoćom, brzinom i tišinom mogu kretati po šumi”.
Bio je fasciniran njihovom visinom, a njihovo poverenje zadobio je prezentacijom hrane koju je doneo sa sobom.
Izvor:b92.net

______________________________________________________________________________

OBIČAJI ZA VELIKO VESELJE…

tamoiovde-logoŠumadijska svadba

Ovi običaji u Šumadiji imaju malih razlika u pojedinim delovima ali suštinski su veoma slični. Budući mladenci su zajedno sa svojim porodicama ugovarali vreme svadbenih veselja, načešće je to bivalo u jesen, u septembru i oktobru, a razlog zašto je najčešće birana jesen kao vreme svadbi je taj što u to vreme ima najviše poljoprivrednih proizvoda koji su potrebni: kupus, paradajz, paprika itd.

Drugi razlog su najverovatnije optimalni klimatski uslovi ( podsećanje da u to vreme nije bilo hladnjača).

b1905ba663a06a651aac60b6e5a0025b_XLSvadbena veselja su se najčešće odigravala pod šatorima a ređe u velikim prostorijama (salama). Počinjala su u ranim jutarnjim časovima, kada se okupljala najbliža mladoženjina rodbina i starešine.

Stašine je zajedničko ime za: kuma, starog svata, vojvodu i budućeg devera. Pre polaska po mladu obavljala se ceremonija pijenja u slavu mladoženjki, kićenje fijakera – automobila i kratak doručak. Nakon toga je stari svat pozivao sve prisutne da se krene po mladu, formirao je kolonu automobila (nekad čeza i fijakera).

Na čelu kolone je barjaktar –vojvoda ( muž rođene sestre mladoženjine ili najbliže ako nema rođene).

Za to vreme se kod mladine kuće već okupila najbliža njena rodbina i počelo je vesenje u njenoj kući. Mlada je u svojoj sobi sa frizerom najboljim drugaricama i rođakama. Ispred vrata su dva najsrodija brata koji imaju ulogu stražara.
Dolazak kolone svatova je obično bučan, propraćen muzikom i sirenama automobila.

Po pristizanju kod mladine kuće prvo se gađa jabuka koja je okačena na visokoj motki i pričvršćena na kapiju. Jabuku gađa barjaktar. Da bi mu naudili tj. da bi potrošio što više metaka umesto jabuke korste se razne gumene loptice koje se uvijaju u crveni papir a umesto kanapa za kačenje koriste žicu. Ulaska svatovima nema dok jabuka ne bude oborena. Mladoženjini momci (budući dever i još jedan od mladoženjine braće) koriste se raznoraznim trikovima kako bi ukrali mladu . Ulazak kroz prozor ili prolaz pored nespremnih čuvara, samo su neke od metoda kojima se ovi snalažljivi momci koriste.

Ukoliko nijedna metoda krađe mlade ne uspe, sledi nagodba. Mladoženja sa svojom braćom pregovara sa mladinom braćom oko cene za mladu. Ima tu raznoraznih pretnji i ucena a argument mladoženjinih je najčešće “da je druga već spremna“. Pucnji iz puške najavljuju postignuti dogovor i mladina braća izvode mladu. Predaju je deveru koji je njen pratilac svo vreme trajanja svadbenog veselja. Mlada kao znak poštovanja svom deveru daruje deverski peškir od belog platna sa vezom koji je neko iz njene familije ili ona sama izvezla . Peškir mu kači o desno rame. Na peškir se najčešće kače bele pletene rukavice. Za to vreme svatovi sede za stolom bivaju posluženi brzim ručkom (na čačkalicu) .

Formira se nova kolona u kojoj je i mladina rodbina i odlazi se na ceremoniju venčanja.

U povratku na par kilometara ispred kuće vojvoda, beži koloni i priprema sledeću spletku. U korito, koje je obavezan sastojak njegovog poklona (simbolizuje rađanje u kući ) naliva vodu i postavlja ga sa unutrašnje strane kapije, sa buklijom u ruci dočekuje kolonu. Pruža im preko kapije zdravicu koju prvo pije Starojko dok on ispija zdravicu tri puta, prisutni u glas kliču “Stari svat boga moli amn amin“ .

Isto se ponavlja za kuma i devera. Mlada za to vreme prebacuje sito preko kuće ukoliko prebaci sitom kuću smatra se da će brak biti uspešan.Vovoda dozvoljava ulaz jednom po jednom od svatova a kao kaznu što su zakasnili tj. što stigli mnogo posle njega kao vođe kolone plaćaju ulaz ubacuju po neku novčanicu u korito sa vodom.

Buduća svekrva ulazi u kuću prva i seda na stolicu. Mladoženja prenosi mladu preko praga spušta je majci u krilo. Odmah po spuštanju mlade u krilo žene iz komšiluka prosipaju bokal vode i uz gromoglasni smeh brukaju svekrvu “uneredila se“.

Najavljuje se pucanjem iz vatrenog oružja tri puta. Muzika svira doček a prethodno ustali gosti odpozdravljaju gromoglasnim aplauzom. Mladenci odlaze i sedaju na svoje mesto između kuma i starog svata.
Pije se u slavu i zdravlje mladenaca uz pesmu “Koj za slave vino pije pomogo mu Gospod Bog“. Nakon toga pristupa se lomljenju kumovske i deverske pogače i prstenovanju snaje.

Dever na prostretom ćilimu neposredno isred kuma i starog svata obuva mladi nove bele cipele i poklanja prsten uz reči “Oprosti kume i star svate da prstenuje dever snaju“ reči ponavlja tri puta okrećući prsten oko sasatavljenih ruku i ispruženih prstiju.
Dok se obavlja prstenovanje vojvoda pronosi niz sofru na probu kumosku i deversku pogaču. Slavlje se prekida još jednom kada se po završenom svadbenom ručku pristupa ceremoniji iznošenja i sečenja mladine torte.

Veselje se nastavlja do zore.

Drugi svadbeni dan počinje u znaku vojvode, koji uspavanu atmosferu koristi da napravi što veću zbrku pa obuću koju nađe ispred vrata raznosi po komšiluku a komšijsku donosi kući mladenaca. Penje se na krov odakle galamom uz par pripremljenih pomoćnika budi ukućane. Da bi sišao sa krova i razmrsio zamršeno, traži da mu mlada (šurnjaja) uz merdevine donese na dar košulju a često traži i više. A ako bi neko pokušao da krene uz merdevine sem mlade gađao bi crepom. Najčešće se udovoljava njegovim željama i mlada iznosi dar i uz poljubac predaje vojvodi.

Po obavljenom doručku vojvoda opet predvodi kolonu pešaka u kojoj su obavezno neko od muzičara mladenci, dever i komšiluk. Kreće se u pozivanje zvanica iz mesta tj. bliže okoline. Posluženje je obavezno u svakoj kući. Najčešći dar prilikom poziva za drugi dan svadbe je nešto od živine, kokoške, ćurke guske, kače se za noge o jedno drvo koje nose dva momka koje vojvoda odredi. Kao zahvalnost za dar odsvira se kolo koje u dvorištu pozvanog odigra.

Neretko se domaćin uz prozivke prisutnih lati novčanika pa okiti muziku. Kada obiđu desetak do petnaest kuća vraćaju se i vrše dalje pripreme za drugi dan svadbenog veselja. Po završenom ručku kad krenu kući svako od starešina dobija darove za svakog člana svoje porodice obavijene u bele čaršafe tzv. bokče.

Obavezno ih ispraća neko od muzike uz pesmu.
Izvor:srbijuvolimo.rs



 

ČUDA ZASAVICE…

tamoiovde-logo
Sir od magarećeg mleka najskuplji na svetu, slanina od mangulice bez holesterola, povratak dabrova – samo su neke od vesti koje iz godine u godinu skreću pažnju na rezervat prirode u blizini Sremske Mitrovice

Zasavica

Sava je bliža, ali se bara Zasavica ipak napaja svežom vodom – iz Drine (Foto Milan Janković)

Kao grom iz vedra neba odjeknula je vest da je magareći sir koji se proizvodi u Zasavici, specijalnom rezervatu prirode, najskuplji na svetu.

Tako je „pule”, sir nazvan po magarećem mladuncu, čija cena je za kilogram hiljadu evra, zasenio mangulice i podolsko goveče, vidre i dabrove, ribu mrgudu i biljku mesoždera, pa i ljubičastu čaplju, koji su, takođe,iz godine u godinu, punili novinske stupce i mamili posetioce iz zemlje i sveta da dođu do bare Zasavice.

Bara Zasavica je zaštićena kao specijalni rezervat prirode 1977. godine radi očuvanja prirodnog vodotoka i vlažnih staništa sa značajnom raznovrsnošću biljnog i životinjskog sveta. Poverena je na staranje „Pokretu gorana” iz Sremske Mitrovice.
Rezervat prirode ukupne površine 1.825 hektara, raširio se po teritoriji opština Sremska Mitrovica i Bogatić, pa ga danas rado svojataju i Sremci i Mačvani. Do njega se lako stiže zahvaljujući dobro raspoređenim putokazima, što je prava retkost na srpskim drumovima. Jedan od orijentira, koji se ugleda iz daljine, jeste visoka drvena kula – vizitorski centar koji predstavlja i centralno turističko mesto rezervata.

Uz prilaznu stazu koja vodi sa parkinga prema kuli smeštena je mala farma, sa natpisom: „Stare rase – genetički resursi Srbije”. Tu su vitoroga koza, golovrata kokoš, čuvena mangulica – sremska crna lasa, podolsko goveče, ogromnih rogova – čiji raspon ide i do 1,5 metara, domaći brdski konj, balkanski magarac i buša.
Oni koji se popnu na 18 metara visok toranj imaju priliku da uživaju u predivnom pogledu na jedini nerazoran stepski pašnjak, najlepši deo toka reke Zasavice i izuzetno prijatan miris – ali ne miris reke, prirode, cveća – već miris šunke, slanine i kobasica od mangulice izloženih ruži mačvanskih vetrova. Za svaki slučaj, taj kapital se nalazi okružen mrežom, pod katancima, što je jedini diskretni znak negostoljubivosti u ovoj rajskoj oazi.

Roze čaplja
Posle pogleda iz ptičje perspektive, na raspolaganju je polusatna vožnja turističkim brodom „Umbra”.Rečni vodič je Mihajlo Stanković, saradnik i istraživač u Specijalnom rezervatu prirode „Zasavica”, čije priče su bajkovite.

– Od 25 vrsta riba koje su do sada registrovane, jedna se izdvaja, a to je mrguda (umbra krameri), zaštitni znak rezervata, po kojoj je i brod dobio ime. To je riba ne veća od 12 santimetara, takozvana dvodihalica, koja se, kad nivo vode počne da opada, ukopa u blato i diše atmosferski kiseonik. Kada nadođe voda, ona izlazi napolje i, jednostavno, ponovo se ponaša kao i svaka druga riba, koristi kiseonik iz vode. U Evropi je ona jedini predstavnik ove vrste, dok još dve žive u severnoj Americi – kaže Stanković.

– Do sada je evidentirano više od 600 vrsta biljaka, od kojih se izdvaja aldrovanda, koja se dve decenije u Srbiji vodila kao izumrla vrsta. Godine 2005. našao sam prve primerke ove biljke tu, u Zasavici. To je bilo jedno od najvećih iznenađenja, jer smo dokazali da vrsta nije nestala, i da je ovde njeno jedino dokazano stanište. Aldrovanda je biljka o kojoj se najčešće priča kao o biljki mesožderki, premda pripada retkoj grupi insektivornih biljaka, koja hvata sitne planktonske životinjice i tako sebi obezbeđuje hranu– objašnjava vodič i napominje da nam biljke daju signale kuda možemo da idemo, a kojeg terena da se klonimo.

– Leva i desna obala su obrasle jednom dominantnom biljkom, rogozom. To je biljka koja vas upozorava da je tu dubina mulja do tri metra – navodi poznavalac ove oblasti. – Za razliku od njega trska raste na već formiranom zemljištu. Međutim, interesantniji su lokvanji. Ako je bara obrasla samo belim, to je važno upozorenje da pazite kuda se krećete, jer on traži plitku vodu i veliki mulj. Žuti lokvanj traži duboku vodu.

– Kada su ptice u pitanju, do sada je zabeleženo oko 180 vrsta. Neke se teško mogu razaznati. Turisti u većini slučajeva za crne liske misle da su patke. Međutim, te ptice nisu patke, niti njihovi srodnici. One pripadaju barskim kokama. Kada su specifičnosti kod ptica u pitanju, 2007. godine su se na prostoru Zasavice pojavila dva primerka roza čaplji. Oko 200 godina, koliko se istražuju ptice u Srbiji, ovo je nezabeleženo. Kasnije smo ustanovili da je to naša evropska bela čaplja. Zimu je provela u Africi i hranila se istim onim račićima kojima se hrane flamingosi. Rezultat toga je crveno obojeno perje. Čim je prestala da se njima hrani,vratila joj se bela boja.

Najveća ptica u rezervatu je orao belorepan, vrsta koja dostiže raspon krila preko 2,5 metara. Posebna zanimljivost Zasavice jeste jedna mala ptičica, ritska senica, i način na koji pravi gnezdo. Kompletno gnezdo gradi mužjak. Kada završi, ženka dođe da ga vidi i ako joj se ne svidi, ona kljunom pregrize nit koja drži gnezdo, a on, mužjak, primoran je da počne sve iznova. Jedan mužjak u vreme gnežđenja opslužuje do pet ženki.

Biber crep ili dabar
Od ostalih vrsta zanimljivo je spomenuti da na Zasavici živi vidra, a od 2004. godine ovde je vraćena jedna nestala vrsta. Evropski dabar. Iz Bavarske je doneto 35 primeraka. Danas ima oko trinaest porodica. Svi su čipovani, tako da se preko satelita prati njihovo kretanje. Dabar je noćna životinja i ne može se videti preko dana, ali njegovo prisustvo se prati na osnovu oborenih stabala, humki i onoga po čemu ga svi znamo – jedan je od najvećih graditelja u prirodi, pravi brane.
Inače, postoji direktna veza između biber crepa i dabra! Biber je nemačka reč za dabra, čiji rožnati rep ima šare koje podsećaju na krovove sa crepovima, pa im odatle i naziv „biber crep“!

Nastavak priče sledi, gde drugde nego u kafanici, u „Bircuzu kod dabra” uz čašicu likera od magarećeg mleka.
– Rezervat je najveći čuvar starih rasa u Srbiji, tako da se i u našem restoranu služi paprikaš od mangulice, kao i od podolskog govečeta, proizvodi od magarećeg mleka i mesa, kaže upravnik – direktor rezervata, pravnik Slobodan Simić, koji se danas više razume u ptice, zmije, leptirove, ribe nego u pravo. Simić ne krije da je početak bio težak. Nerazumevanje, besparica. Pobedio je entuzijazam, timski rad i vera u viziju.

Danas mnogi primećuju da upravniku rezervata sve polazi za rukom. Prvo je počeo uzgoj mangulica, čije meso i slanina nemaju štetnog holesterola, i sada prodaje meso, kobasice i kulen tri-četiri puta skuplje nego što je isti proizvod od tovljenih svinja. U saradnji sa stručnjacima proizveo je kremu za lice i sapun od mleka magarice. Rezervat je najveća farma muznih magarica u jugoistočnoj Evropi.

– Shvatio sam vrednost ovih životinja kada sam u Italiji, Holandiji i Francuskoj video da su sačuvali 14 rasa, da od magarećeg mleka prave pomade za lice i sapun za ruke, da Belgijanci od magarećeg mleka prave liker. Onda sam se setio priča da se, ovde u Sremu, mlekom od magarice lečio magareći kašalj, da su deca prezdravljala – objašnjava Simić i dodaje:
– Napravili smo sir od magarećeg mleka. Jedan kilogram košta 1.000 evra. Cena deluje papreno, ali za jedan kilogram polutvrdog sira treba 25 litara mleka, a to je količina koja se od jedne magarice namuze za pola godine.

Od jedne dnevne muže na Zasavici dobiju se tri-četiri litra mleka – objašnjava upravnik. Trenutno na farmi ima oko 130 magarica.

Međutim, nije samo količina mleka ta koja diktira cenu. Najveća vrednost „belog mrsa” sa Zasavice u Americi, jer se, kako neki pišu, „našao na jelovniku jednog restorana u Las Vegasu, gde se može poručiti po ceni od 3.720 evra za parče čija se gramaža ne precizira”. Tajna je u recepturi.

– Magareće mleko nema kazeina, pa se zbog toga ne može zgrušavati ili se zgrušava na takav način da bude tvrd kao kamen kad je to običan postupak. U svetu ima na hiljade vrsta sireva, ali nisu uspeli da proizvedu sir od magarećeg mleka. Zbog toga je sir iz „Zasavice” u centru interesovanja svetskih proizvođača sira – likuje Simić dodajući da je visoka cena sira dala željeni efekat. Priča o magarećem mleku, i magarcima uopšte, podigla je interesovanje za držanje magaraca i digla im cenu na tržištu.

Krajnji cilj zaposlenih u rezervatu jeste da od svih aktivnosti – turizma, farme životinja, sopstvene proizvodnje – podmire osnovne potrebe zaposlenih, troškove za održavanje ovakvog poseda, a sredstvima prikupljenim međunarodnim i domaćim projektima da se dalje razvijaju.

Specijalni rezervat prirode „Zasavica” je primer kako se domaćinskim gazdovanjem i korišćenjem prirodnih mogućnosti može unaprediti život u zaštićenim dobrima, apoljoprivredna proizvodnja biti unosan posao.
Slavica Berić
Izvor:politika.rs (objavljeno: 25.08.2014.)



FOTOPLUSDIGITAL CAMERADIGITAL CAMERADIGITAL CAMERADIGITAL CAMERA


Priredio: Bora*S