SALINA TURDA, VELIČANSTVENI RUDNIK SOLI U RUMUNIJI…

tamoiovde-logo (1)

Unutar rudnika soli nadomak grada Turda, smeštenog u središnjem delu Transilvanije u Rumuniji, lociran je najveći rudnik soli-muzej na našoj planeti.

rudnik1Rudnik je počeo sa radom u 17. veku, a prvi dokument koji svedoči o njegovom postojanju datira iz maja meseca 1271. godine.

Početkom devedesetih pretvoren je u cetar haloterapije (terapijska metoda koja pomaže u lečenju brojnih respiratornih i kožnih oboljenja) i u popularnu turističku atrakciju.

rudnik4On izgleda poput nekog mesta iz naučnofantastičnih filmova i u njemu se nalaze teren za mini-golf, amfiteatar, sportski teren, kuglana i još mnogo toga. Takođe, posetioci mogu da iznajme čamac i istraže ovo svetsko čudo ploveći podzemnim vodama, a mašinerija koja je nekad korišćena za vađenje soli, i dan-danas stoji tu. 

________________________________________________________________________________

FotoPlus

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.


Izvor: kafenisanje

__________________________________________________________________________________

DUNAVSKA ATLANTIDA…

tamoiovde-logo

 Kako je potonula Ada Kale

Kroz ornamente na prozorima koji oblikuju reči Ada Kale padaju zraci novembarskog sunca, i osvetljavaju veliku prostoriju u kojoj u svakom detalju diše Orijent – u izrezbarenim stolicama, niskim stolovima, pločicama sa arabeskama na podu, lusterima. Vazduh je pomalo težak i ustajao, oseća se da prostorija odavno nije otvarana. Emil Popesku donosi kafu i sipa je u fildžane.

Adakaleh1909

Ada Kale na Đerdapu, 1909.

Širi se miris koji prepoznajem, miris kafe skuvane od zrna koja je neko sam ispekao i samleo u ručnom mlinu. Nisam ga odavno osetio, ali ostao mi je u nozdrvama pre četrdeset godina. Imao sam sedam godina, strina me je povela na pijacu u Višegrad i u posetu kod prijatelja Muslimana.

Kod Turaka, kako se, tada bez zlobe, po srpskim selima sa druge strane Drine govorilo. Tada sam prvi put osetio ujed Orijenta koji mi je zauvek ostao u krvi, goneći me da ga kasnije tražim na svakoj strani sveta.

O mirisima priča i Emil Popesku: „Kada sam čuo da će izgradnjom brane potopiti ostrvo, hteo sam da sačuvam bar nešto što je sve nas odavde, iz Turnu Severina, vezivalo za to mesto. Nisam živeo na Adi, ali sam tamo odlazio često dok sam bio dete, pa kao mladić.

Kao da je bilo juče, to je bila korpa cveća na Dunavu, ruže, smokve, grožđe, masline, ljudi… Imao sam tamo mnogo prijatelja, hteo sam i njima da pomognem, da kada ih isele imaju gde da rade ono isto što su tamo radili. Pravili su ratluk, džem od ruža, onu kafu. Poslednji put vodio sam tamo sina kada je imao četiri godine, kaže da i danas sve pamti.“

Ada Kale je nestala 1970. godine. Tada su talasi reke pokrili ostrvo dugo 1750 metara, široko jedva pola kilometra, na kome se nakupilo legendi i istorije dovoljno za nekoliko svetova.

ada_kale_mapaKafanu je otvorio 1968. godine i nazvao je Ada Kale. „Nije tada bila ovde. Ona stara je bila nekako lepša, ali su tu kuću i neke druge srušili kada su pravili fontanu u centru grada, onu veliku, metalnu, videli ste je. Posle sam prešao na ovo mesto, četiri godine sam ga uređivao, svaki detalj.“

Dok priča, Emil pali cigaretu i trese pepeo u veliku, zarđalu džezvu. „Više je ne koristim, a onih godina u njoj se kuvalo po deset kafa odjednom. Dolazili su različiti gosti, zbog kafe, slatkiša, i zbog svega ostalog.

Dolazio je i pun autobus radnika pravo iz fabrike, ali i oni bogatiji, dva predsednika Rumunije su svraćala ovde kada su obilazili Turnu Severin. Radili su moji prijatelji sa ostrva, u turskim nošnjama, sa fesovima. Onda je posao počeo da staje, zatvorio sam konačno 2009, pre tri godine…

Ne verujem da ću ponovo početi, sada su došli i novi zakoni. Da praviš kolače u kući treba ti autorizacija proizvoda, puno dozvola. Mnogi Turci su otišli, ima ih još nekoliko u gradu, stari su i bolesni, kao i ja. Mladi danas traže drugačije stvari, nes, espreso, ma kakva turska kafa.“

Istorija i legenda

bazaar1914

Bazar na Adi Kale, 1914.

Ada Kale je konačno nestala 1970. godine. Tada su talasi reke pokrili ostrvo dugo 1750 metara, široko jedva pola kilometra, na kome se nakupilo legendi i istorije dovoljno za nekoliko svetova.

Predanje kaže da su baš tu, na parčetu zemlje usred Dunava koje je imalo klimu blagu kao njihova postojbina daleko na jugu, Argonauti zastali i prvi put videli maslinu, koju su odatle poneli u antički svet.

Višak istorije bio je logična posledica položaja ostrva. Onaj ko je bio njegov gospodar vladao je donjim tokom Dunava, Ada je bila kapija za plovidbu kroz Đerdap. Priče iz davnih vremena kažu da je rimski car Trajan baš ovde prebacio preko reke svoje legije kada je krenuo u rat sa Dačanima, tako što je spojio čamce i od njih napravio most kome je središte bilo ostrvo. Tu su Mongoli prešli preko zaleđenog Dunava u svom strašnom pohodu na zapad, tu su kroz vekove prolazili Vizigoti, Huni, Sloveni, Mađari, Austrijanci, Srbi, Turci, Rumuni…

Gospodari nad ostrvom su se menjali, a najdužu borbu za kontrolu Ade Kale vodile su Turska i Austrija, potrajala je više od petsto godina. Menjalo se i ime ostrva. Dugo vremena zvalo se Sa’an, a poreklo tog naziva se gubi negde u mraku istorije. Kasnije je bilo poznato i kao Karolina, po austrijskoj tvrđavi, Nova Oršava, po gradu Oršavi na rumunskoj obali, Ada-i Kebir (Veliko ostrvo), na mešavini arapskog, persijskog i turskog. Ime Ada Kale (na turskom Ostrvo tvrđava), pod kojim je i potonulo u Dunav, dobilo je nakon izgradnje velike tvrđave.

Oko Dunava, večite granice svetova, ključala je oduvek previše gusta mešavina naroda i religija da bi iko među njima mogao da povuče jasne linije razgraničenja.

ada_kale_turudic

Foto: Momir Turudić

Utvrđenja je na njemu bilo i ranije, još od Rimljana, ali su tu poslednju, najveću tvrđavu počeli da grade Austrijanci 1689. godine, da bi svoj konačan oblik dobila 1717. Feliks Kanic zabeležio je da je ostrvo imalo „kasarnu, bolnicu, crkvu i jedan tunel ispod Dunava prema srpskoj obali, koji je vodio do obalskog utvrđenja, nazvanog Fort Elizabet po austrijskoj carici“.

Za ostrvo su se vodile teške bitke, više puta su ga Austrijanci i Turci otimali jedni od drugih. Prvi posao koji je svaki pobednik obavljao bilo je obeležavanje teritorije bogomoljom.

Kada su Turci 1738. osvojili Adu Kale, od zgrade austrijske vojne komande napravili su džamiju. Austrijanci su Adu ponovo zauzeli u proleće 1790. i pretvorili džamiju u franjevački manastir, ali posle samo godinu dana mirovnim sporazumom je Ada Kale vraćena Turcima, koji su manastir rutinski preobratili u džamiju. No, uzaludan je bio trud obe strane da ostrvu daju samo jedan, sopstveni pečat.

Oko Dunava, večite granice svetova, ključala je oduvek previše gusta mešavina naroda i religija da bi iko među njima mogao da povuče jasne linije razgraničenja. Sa turskog popisa „poreskih obveznika za varoš Ade Oršava“ iz 1714. godine, žubori čudna poezija imena koja su istovremeno i nacija, vera, zanimanje, osobina, bolest duše: Prvul Bugarče, Stančul Gazibara, Nedeljko Mrzak, Ferenc Fujko, Jovan Boginja, Petre Dugi, Džora Bosiok, Stojo Milko, Petre Ližibure, Jakob Gintuša, Ilija Janoš, Čorka dunđer, Sava pop, Dimitrije bostandžija, Simo terzija, Gina dunđer, Stojan slabouman, Prvul slabouman…

Istorijske stranputice

ada_kale_karta1Na ostrvu i oko njega su se plele čudne priče o naizgled nespojivim savezništvima i izdajama, prijateljstvima i ljubavima među „vekovnim neprijateljima“, koji su se očigledno mnogo bolje poznavali, družili i mešali nego što bi se dalo zaključiti na osnovu suvoparnog popisa ratova i bitaka.

Iz juna 1813. godine potiču srpski zapisi koji govore da su borci Redžep-age, turskog zapovednika Ade Kale, „četiri sela oplenili i u ropstvo u Adakalu poveli“. Redžep-agin najamnik bio je i izvesni hajduk Gica, koji je sa družinom pljačkao i ubijao po srpskim teritorijama. Režep i Gica bili su na neki način rod, Gicina sestra je bila u Redžepovom haremu.

Gica je bio oženjen Jelenkom, pokrštenom Turkinjom, koja je prethodno bila u haremu (!) srpskog vojvode Milenka Stojkovića. Kada je Gica 1813. promenio gazdu i počeo da se bori na strani Srba protiv Turaka, Jelenku je zapazio knez Miloš. Kažu da je Jelenka bila izuzetno lepa, a Miloš je na lepotu ženskog roda bio izuzetno osetljiv. Jelenka je bila prevodilac kada je Miloševa žena Ljubica 1822. bila u poseti kod beogradskog vezira Abdurahmana, jer je govorila turski, srpski i vlaški. Tri godine kasnije, Jelenka se zvanično pojavljivala u javnosti kao Miloševa druga žena i rodila mu je sina Gavrila.

Pomenuti Redžep-aga u srpskoj istoriji nije zabeležen samo kao neprijatelj i zlotvor, naprotiv.

Pomenuti Redžep-aga u srpskoj istoriji nije zabeležen samo kao neprijatelj i zlotvor, naprotiv. Kada su na Adu Kale 1804. godine pobegla četvorica beogradskih dahija, Kučuk Alija, Mula Jusuf, Aganlija i Fočić Mehmed-aga, zbog čijeg terora je i počeo Prvi srpski ustanak, Redžep-aga je odmah o tome obavestio Karađorđa. Izgleda da su se i Redžepu dahije teško zamerile, jer je predložio Karađorđu da ih srpski i turski borci zajedno napadnu i ubiju.

U detaljnom opisu događaja, koji je dao protoprezviter Mihailo Pejić, navodi se da je 50 Turaka i 27 momaka Milenka Stojkovića napalo i ubilo dahije i njihove ljude, i da je bitka trajala osam sati. Pejić piše i da je glave dahija, odrane i napunjene vunom, Milenko predao Redžep-agi, a kada su ih zajedno odneli kod vezira u Beograd, on „ogrnu Redžep agu i sedam njegovih izabranih momaka s bundom i bakšiš dade, a Srbljem ništa nije za znak hrabrosti dato“.

Ada je još bila pod turskom vlašću kada je 1849. na njoj boravio Lajoš Košut. Tamo je stigao na putu za Tursku, gde ga je prognala Austrija posle propasti mađarske revolucije. Na ostrvu je dočekan sa počastima, a predanje kaže da je nosio sa sobom mađarsku krunu koja je četiri godine bila skrivena na Adi Kale, zakopana u zemlju.

Vreme turske vlasti na Balkanu polako je isticalo. Kada je 1867. mirnim putem Srbima predato šest poslednjih turskih tvrđava, srušen je Fort Elizabet na srpskoj obali Dunava, nekada neodvojivi deo adakalske tvrđave. Posle mnogo burnih vekova, Ada Kale je izgubila značaj za velike sile, pa je na Berlinskom kongresu 1878. jedva pomenuta. Upravu nad ostrvom je preuzela Austro-Ugarska, mada su ostrvljani ostali zvanično stanovnici Otomanske imperije, izuzeti od poreza, carina i vojne obaveze.

Novo doba

ada_kale_natpis_arapskim_slovimaKao da je bilo potrebno da sa ostrva spadne teški teret ratnog plena velikih imperija da bi potpuno procvetalo. Posle završetka Prvog svetskog rata, stanovnici su odlučili da se pripoje Rumuniji. U miru, počelo je zlatno doba Ade Kale.

Preživeli stanovnici ostrva rasejani po Turskoj sećaju se da je bilo ljudi koji su dolazili odasvud, neki i kao izgnanici, begunci, avanturisti, raznih vera i nacija. Pričaju da su živeli zajedno, mešali se, nije bilo neobično da Jevrejku sahrani imam, muslimana pravoslavni sveštenik. Svi su praznovali Hidrelez (Đurđevdan).

Ostrvo je bilo nalik zaboravljenom delu Turske u Evropi, ali nisu ga naseljavali samo Turci. U dokumentarnom filmu reditelja Ismeta Arasana Priče sa Ade Kale, preživeli stanovnici ostrva rasejani po Turskoj sećaju se da je bilo ljudi koji su dolazili odasvud, neki i kao izgnanici, begunci, avanturisti, raznih vera i nacija. Pričaju da su živeli zajedno, mešali se, nije bilo neobično da Jevrejku sahrani imam, muslimana pravoslavni sveštenik. Svi su praznovali Hidrelez (Đurđevdan), bili kao jedna porodica, uzajamno se poštovali, zajednička im je bila i odeća, uglavnom tradicionalna turska. Pilo se svako veče, najčešće domaća dudova rakija, na spavanje se odlazilo otključanih vrata, ne pamti se kada je zabeležena krađa ili svađa.

Rumunski kralj Karolj II posetio je ostrvo 1931. Popio je kafu, iz šoljice iz koje je pio i njegov otac, sa smehom saslušao legendu kako je neko na Adi Kale davno prorekao da će baš te godine doći vladar koji će vratiti privilegije ostrvljanima, i potom oslobodio stanovnike carine na uvoz duvana i četiri vagona šećera, poreza na suvenire. Na ostrvu je postojala fabrika cigara, za koje kažu da su konkurisale kubanskim, pušili su ih i neki članovi britanske kraljevske porodice i sam rumunski kralj.

Desetine hiljada turista dolazilo je svake godine da obiđe uske, kaldrmisane uličice, uživa u ratluku sa lešnicima, džemu od smokava i ruža, alvi, nargilama. Na crno-beloj fotografiji vidi se fudbalski tim, po opremi bi se reklo da su u pitanju pedesete godine prošlog veka. Iza igrališta se nazire Dunav, sećanja kažu da je najveći problem bio što je lopta često upadala u reku, pa su za njom morali da plivaju publika ili igrači.

Na skupu u džamiji, imam Redžep hodža je 1963. godine prvi put pročitao obaveštenje da će Rumunija i Jugoslavija graditi veliku branu Đerdap, i da će ostrvo biti potopljeno.

Na skupu u džamiji, imam Redžep hodža je 1963. godine prvi put pročitao obaveštenje da će Rumunija i Jugoslavija graditi veliku branu Đerdap, i da će ostrvo biti potopljeno. Postojao je plan da se stanovništvo, kompletna tvrđava i veći deo objekata presele na ostrvo Šimijan (nekadašnja Ada Gubavac). Šimijan leži 18 kilometara nizvodno, u blizini Turnu Severina i mesta gde je, pre skoro dva milenijuma, genijalni graditelj Apolodor iz Damaska za rimskog cara Trajana izgradio most preko Dunava.

Rumunski dokumentarni film Poslednje proleće na Adi Kale iz 1968. godine pokazuje kako su, kamen po kamen, delovi tvrđave obeležavani i vađeni da bi bili preneti na Šimijan. Veliki deo tvrđave jeste ponovo podignut na Šimijanu, ali ljudi nisu otišli. Možda zato što je Rumunija zaključila da bi čitav poduhvat bio preskup, možda zato što je premijer Turske Sulejman Demirel stanovnicima rekao, prilikom posete Rumuniji 1967, da su im vrata Turske otvorena, a možda i zato što im je bilo nezamislivo da voljeno ostrvo zamene nekim drugim.

Ljudima sa Ade Kale je bilo ponuđeno da se isele u Rumuniju, Tursku ili Jugoslaviju. Od oko 600 duša, 70 porodica je otišlo u Tursku, nekoliko je izabralo Jugoslaviju. „Jedna porodica se doselila ovde, u Kladovo, posle su i oni negde otišli“, priča Brankica Joković, sedeći na srpskoj obali Dunava. „Malo toga je ovde ostalo od Ade, umrli su skoro svi koji se sećaju. Deda mi je pričao da su on i neki njegovi prijatelji često išli na ostrvo, i pre i posle Drugog rata. Išli su noću, čamcima, krišom. Bila je to granica, bilo je rumunskih stražara na četiri ulazne kapije tvrđave na ostrvu, ali poznavali su ih, pa su ih puštali. Trgovali su, sveće, ratluk, kolači sa ostrva, što naši nisu znali da prave, u zamenu za žito, kukuruz. Moralo se trgovati, ovde na granici je uvek postojala tradicija šverca.“

Od stanovnika ostrva koji su izabrali Rumuniju, najviše ih je otišlo u Konstancu, Turnu Severin, Oršavu. U džamiju u Konstanci prenet je tepih iz džamije na Adi Kale, poklon sultana Abdula Hamida II, dug petnaest i širok devet metara. Porodice su se cepale, jedni su odlazili na jednu, drugi na drugu stranu. Gde god da su otišli, odneli su priče o nestalom raju i tugu za izgubljenom postojbinom.

„Ima legenda da je minaret ostao, da se vidi kada opadne Dunav, ali nije istina, video sam kako pada.“

Tragovi i sećanja

rumunska_karta-ada-kalehDok napolju pod suncem melanholične jeseni promiču svatovi, Emil Popesku i njegov vršnjak Viktor Rusu pričaju o ostrvu koje im je obeležilo život. Isprva uzdržani, sa sve većim uzbuđenjem uleću jedan drugom u reč, ispravljajući greške u sećanju. „Bila je pesma o ljubavi mlade Turkinje i mornara Rumuna, Ajše i Dragomira, negde pedesetih se pevala.

Imala je dva kraja, po jednom su oboje skočili u Dunav jer se porodice nisu slagale sa njihovom ljubavlju, po drugoj su ostali zajedno. Kada bi rumunski turistički brodovi prolazili pored ostrva, uvek bi na najjače puštali tu pesmu.“ „Kada su ih iselili u stambene zgrade, nastavili su da rade ono što znaju. Blokovi su mirisali na džem od ruža i alvu. Durgut je pravio slatkiše kod mene, onda su počeli da odlaze. Ilmas Ombasi, prijatelj, otišao je u Istanbul još ‘69.“

„Pre potapanja i životinje su iseljene, bilo je ovaca, koza. Onda je dinamitom sve sravnjeno, valjda da ne bi štrčalo i ugrožavalo brodove. Gledali smo sa obale kako se ruše čempresi, kuće. Ima legenda da je minaret ostao, da se vidi kada opadne Dunav, ali nije istina, video sam kako pada. Poslednje čega se sećam, dok je voda potapala drveće hiljade ptičijih gnezda počele su da plivaju po površini. Reka ih je lagano nosila, a iznad njih su letela jata izbezumljenih ptica…“

Ostrvo iz duše, švercersko gnezdo, oaza slobode, izgubljeni raj u kome su u miru živele kulture, nacije, religije, potonulo je zauvek u vode Dunava.

Predanje kaže da su stanovnici Ade Kale imali zavet da, gde god umru, budu sahranjeni na ostrvu. Oni koji su ostali u Turnu Severinu sahranjuju se na groblju Skela. Do Skele se stiže kada se u predgrađu Turnu Severina prođu redovi oronulih zgrada iz socijalističkog perioda, sa terasama okićenim vešom i satelitskim antenama, i skrene putem uz brdo. Oko ograde koja opasuje groblje je mnogo smeća, ali sa tog mesta puca pogled na Dunav.

Na hrišćanskom, pravoslavnom groblju, jedan deo rezervisan je za sugrađane druge vere. Ograde među tim delovima nema, jedni uz druge stoje krst, polumesec i zvezda. Na nekim grobovima Turaka su slike umrlih, što nije karakteristično u islamskom svetu, ali na Adi Kale besmislene granice među svetovima jedva da su i postojale. Mnogo je spomenika sa uklesanom maslinovom granom, valjda onom granom Argonauta, ispod koje piše: Ruhuna el fatiha – Izuči fatihu duši, Ahmeta Ali Fuata, 1914–1987; Husrefa Usrefa, 1932–2006; Omera Muzafera, 1929–1991…

Grobovi sa Ade preseljeni su na Šimijan. Među njima, i grob Misčin Babe, za čiji život je teško reći da li je mit ili istina, kao i za mnogo toga što je za ostrvo vezano. Priča kaže da je Baba bio princ u dalekoj Buhari, koji je 1786. godine ostavio tron pošto mu je u snu rečeno da ode na ostrvo na svetoj reci. Mnogo kasnije, princ je stigao na Adu Kale, gde je ostao do smrti. Ostrvljani su ga pamtili po skromnosti, legenda kaže da je izvodio čudesna izlečenja i da je mogao da pretvori vodu u vino. Umro je u 95. godini, a grob mu je postao mesto hodočašća za mnoge muslimane i hrišćane.

Ima nešto zajedničko kod svih koji su zauvek izgubili zemlju ili mesto u kome su rođeni. Nije to samo žal za detinjstvom i zlatnom mladošću, kada je svakome trava bila zelenija i sve nevinije i lepše. Više je neka obogaljenost duše, osećanje da njen nedostajući komad boli kao da još postoji, mada se zna da ga više nema ili da se nepovratno promenio.

Stanovnici Ade Kale dugo godina nisu mogli da obiđu svoje mrtve na Šimijanu. Sve do 1989. godine i rumunske revolucije, na ostrvo je mogla da ode samo vojska. Dunav je i u novom dobu bio granica među svetovima, na njemu je ležala Gvozdena zavesa koja je odvajala Rumuniju od Zapada, koji je u to vreme počinjao u Jugoslaviji.

Mračne dunavske priče iz tog doba kazuju bezbrojni bezimeni grobovi na jugoslovenskoj strani reke, grobovi onih koji su pokušali da se domognu drugog sveta plivajući kroz hladne talase i nisu uspeli. Neki su se udavili, na neke je pucano pre nego što bi stigli do sredine reke i zamišljene granice. Ostala je iz tog doba i legenda o „rumunskom torpedu“, boci sa komprimovanim vazduhom na koju su bile zavarene ručice koja bi, probušena na jednom kraju, odnela begunca do druge strane reke.

Prvi posetioci koji su posle rumunske revolucije otišli na Šimijan zatekli su tvrđavu zaraslu u šiblje i korov, i mnoge nadgrobne spomenike oštećene mecima koje su, valjda u dokolici, ispaljivali graničari.

Ima nešto zajedničko kod svih koji su zauvek izgubili zemlju ili mesto u kome su rođeni. Nije to samo žal za detinjstvom i zlatnom mladošću, kada je svakome trava bila zelenija i sve nevinije i lepše. Više je neka obogaljenost duše, osećanje da njen nedostajući komad boli kao da još postoji, mada se zna da ga više nema ili da se nepovratno promenio. „Kao da je i onu zemlju i onaj Beograd koji sam nekad znao Dunav odneo“, piše iz dalekog sveta prijatelj koji je davno otišao.

ada_moderna„Ostrvo je imalo poseban miris, na svakoj strani je bio različit. Od reke je dolazio gotovo morski miris vode, oko kuća se širio miris voća ili marmelade, kada se ode u čaršiju sretao vas je miris duvana. (…) Svi imaju domovinu, svako može da poseti zavičaj, svako može da se vrati negde. Ja ne mogu.“

Taj bol izbija iz svake reči u Pričama sa Ade Kale. „Ostrvo je imalo poseban miris, na svakoj strani je bio različit. Od reke je dolazio gotovo morski miris vode, oko kuća se širio miris voća, ili marmelade koja se spremala, kada se ode u čaršiju sretao vas je miris duvana. U proleće bi čitavo ostrvo ozelenelo, a uveče, čim bi nastupio sumrak, započinjao je pravi orkestar žabljeg kreketanja…

Svi imaju domovinu, svako može da poseti zavičaj, svako može da se vrati negde. Ja ne mogu da pokažem mužu i deci mesto gde sam rasla.“

„Za decu je posebno bilo kao raj. Tamo smo naučili da delimo sa drugima. Praznici su bili posebni, u Turskoj nismo doživeli tu atmosferu i praznovanje. Imali smo plažu, ali nismo mogli ići mnogo dalje od obale, zbog virova i vrtloga. Ljudi su dugo živeli, jeli ono što su sami zasadili, na čistom vazduhu, nije bilo automobila, stresa. Zahvalan sam Bogu što sam proživeo detinjstvo i mladost u tom rajskom kutku sveta. Da negde ima takvog mesta, ostavio bih sve da živim tamo.“

„Poljubila sam četiri ugla kuće, vrata ostavila otvorena i otišla sa suzama u očima. Kada je konačno potopljena, ljudi su dugo vremena mogli videti ptice kako nadleću Dunav tamo gde je nekada bila Ada Kale.“

Momir Turudić

Tekst je nastao u okviru onlajn projekta „Istorija u reci. Reke kao evropska mesta sećanja“ Nemačke savezne centrale za političko obrazovanje. Preuzet je uz dozvolu redakcije Vremena.
Izvor: klubputnika.org

__________________________________________________________________________________

IZLAZAK IZ KALUPA…

tamoiovde-logo

Neverovatne skulpture u gradovima širom sveta

Gradove širom sveta krase mnoge neverovatne skulpture i statue, koje nam, svaka za sebe – pričaju neku priču. Na hiljade takvih je napravljeno, ali samo neke od njih postale su toliko popularne da privlače turiste iz celog sveta da dođu, vide ih, i neretko dodirnu (vidi: Statua Julije u Veroni).

Ovo je svakako samo jedan deo, s toga ako i u Vašem gradu postoje neke skulpture kojima se divite, podelite vaše fotografije u komentarima ispod teksta.
___________________________________________________________________________
Slobodan dan, Adelaide, Australija

worlds-most-creative-statues-201

Skulptor: Marguerite Derricourt | Izvor: peterclayton.com.au

Na poslu, Bratislava, Slovačka

worlds-most-creative-statues-133

Izvor: Lukas Jaborka

Obešen čovek, Prag, Češka

worlds-most-creative-statues-40

Izvor: civicartsproject.com

Zavezan pištolj, New York, USA

worlds-most-creative-statues-39

worlds-most-creative-statues-39Izvor: dailyphotostream.blogspot.com

Službeno nepoznat, Rejkjavik, Island

worlds-most-creative-statues-35-768x1024

Izvor: geoffdeburca

Scena iz Prvog svetskog rata sa statuama u prirodnoj veličini, Eceabat, Turska

worlds-most-creative-statues-31

Izvor: Ionut Naidin

Ajkula, Oxford, UK

worlds-most-creative-statues-26-738x1024

Izvor: artmoscow.wordpress.com

Crni duh, Klaipeda, Litvanija

worlds-most-creative-statues-25

Izvor: iq.lt

Les Voyageurs, Marseilles, Francuska

worlds-most-creative-statues-22-1

Izvor: Bruno Catalano

Goveda, Dalas, Texas, USA

worlds-most-creative-statues-18-2

worlds-most-creative-statues-18-2Izvor: theworldofgord.com

Nelson Mandela, Južna Afrika

worlds-most-creative-statues-17

Izvor: marcocianfanelli.com

Iguana Park, Amsterdam, Holandija

worlds-most-creative-statues-16

Izvor: Sanchez Herrero

De Vaartkapoen, Brisel, Belgija

worlds-most-creative-statues-15

Izvor: panoramio.com

Kelpies, Grangemouth, UK

Britain The Kelpies

Izvor: Andrew Milligan

Skulptura lososa, Portland, USA

worlds-most-creative-statues-12

Izvor: Ava Hirschsohn

Pauk, Tate Modern, London, UK

worlds-most-creative-statues-11

Izvor: Alf Gillman

Zgrada koj tone u dvorištu državne biblioteke, Melburn, Australija

Melbourne city library

Izvor: Anonymous Panda

Cipele na keju, Dunav, Budimpešta, Mađarska

worlds-most-creative-statues-8-708x1024

Skulptori: Can Togay i Gyula Pauer, izvor: Nikodem Nijaki

Ljudi reke, Singapur

worlds-most-creative-statues-7

Skulptor: Chong Fah Cheong, Izvor: gaartu.livejournal.com

Izaći iz kalupa, Filadelfija, Pensilvanija, USA

worlds-most-creative-statues-6

Skulptor: Zenos Frudakis, Izvor: Julija K.

Nilski konji, Taipei, Tajvan

worlds-most-creative-statues-5

Izvor: Patche99z

Ekspanzija, Njujork, USA

worlds-most-creative-statues-4

worlds-most-creative-statues-4Skulptor: Paige Bradley, izvor: Anastasia Tank

Statua anonimnog prolaznika, Vroclav, Poljska

worlds-most-creative-statues-3

worlds-most-creative-statues-3Izvor: Anonymous Panda

Mustanzi, Los Colinas, USA

worlds-most-creative-statues-2

worlds-most-creative-statues-2Skulptor: Robert Glen, Izvor: mustangsoflascolinas.com

Mihai Eminescu, Onesti, Rumunija

worlds-most-creative-statues-1

Izvor: Dan Dima

Izvor://sedmica.rs

__________________________________________________________________________________

Pogledati:jahanje-konja-okrenutog-naglavacke/tamoiovde.wordpress.com

NEGOVANJE KULTA SMOKVE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

NEGOVANJE KULTA SMOKVE NA FESTIVALU U SVINICI

Smokvin list, po biblijskom predanju,  poslužio je Adamu da sakrije svoje polne organe od Evinog pogleda.

“ Koj smo mi?  Što smo mi?  Otkude smo došli?  Kaki izik vrevimo? „

DSC09714Svinica ( zvanični naziv Sviniţa) je selo i jedna od opština županije Mehedinc, u jugozapadnoj Rumuniji. Mesto leži na levoj obali  Dunava, 40 kilometara uzvodno od Oršave, a 62 nizvodno od Stare Moldave, u podnožju planinskog venca Almaž, dela Banatskih planina, koje sa rumunske strane grade Đerdapsku klisuru.

Najstarija je ovo naseobina Srba u Rumuniji.Tvrđava Svinica „zapisana“ je 1443. godine na lokalitetu zvanom Starića u blizini poznate tvrđave Tri kule. Sadašnje selo je potpuno iznova izgrađeno  severno, na  lokaciji,  za par kilometara višoj od pređašnje  i naseljeno odmah nakon izgradnje Đerdapske brane 1970. godine. Staro selo u kojem se pre toga živelo, završilo je pod vodama Dunava.

U Svinici danas egzistira manje od 1.200 žitelja, sa najvećim, 89 procentnim udelom Srba  u strukturi stanovništva. Zanimljiv podatak je i to, da su mesni Srbi većim delom „pravoslavci staroverci“, kako ih zovu Rumuni, jer se, kao pripadnici Srpske pravoslavne crkve, drže julijanskog kalendara, dok je rumunska crkva 1923. godine prihvatila Gregorijanski kalendar.

DSC09691TIOMeštani  kažu da govore najstarijom varijantom srpskog  „izika“ koju su od predaka naučili i sačuvali. Srpski  jezik se uči u ovdašnjoj lepo uređenoj i prostranoj osnovnoj školi. Nacionalna istorija nije deo školskog programa.

 Danas se i ovde relativno  teško živi. Svega ima, ali ne i dovoljno radnih mesta i naravno, dovolnjo sredstava za normalnu egzistenciju, što za posledicu ima odlazak i konstantno smanjivanje broja stanovnika.  Sva tri rudnika u kojima se nekada radilo su zatvorena. Mladi ljudi odlaze uglavnom iz ekonomskih razloga, u potrazi za poslom i boljim životom u  velike gradove ili druge države. Ovde ostaju stariji, kojima je  jedini stabilan izvor prihoda  penzija. Nekoliko desetina meštana zarađuje od ribolova na Dunavu, dok veliki broj njih veruje,da će napraviti dobar posao sa zasadima smokve i tako stvoriti bolje uslove za život, ne bi li  mladi ljudi ostanli da svoj život žive ovde.

DSC09727Da, Svinica je jedno od retkih ili, čak moguće i jedino mesto u Rumuniji koje poseduje velike zasade smokvi.

Jer, ovde smokva-uspeva.

Preko hiljadu stabala ove mediteranske voćke u dobrim godinama “donese” više od deset hiljada “kanti” zrelih i lekovitih plodova. Onaj ko poseduje deset stabala, može da ubere deset kanti po stablu, a to znači, i da dobro oprihoduje.

DSC09711Otuda, smokvi u čast, meštani Svinice, poslednje nedelje meseca avgusta, organizuju tradicionalno manifestaciju “Festival smokve”.

Manifestacija, koja kroz izložbe plodova i proizvoda od smokvi, izvođenja performanasa u nacionalnim kostimima, sportska nadmetanja i umetničke programe domaćeg i gostujućih ansambala, zapravo neguje „kult smokve“.

Ove godine, 31.avgusta, na poziv Nikole Kurića (Nikolae Curici), predsednika opštine Svinica, koji je usledio nakon njegove nedavne posete Boru, na ovoj manifestaciji su učestvovali i predstavnici borskog Društva „Soko“.

Nažalost, jedino u šahovskom takmičenju, jer, zbog nedostatka sredstava za prevoz, nije realizovano dogovoreno i zvaničnim program festivala obznanjeno učešće u kulturno-umetničkom i sportskom programu, što je prilično rastužilo a verovatno i razočaralo organizatore. No, ipak je ovo značajan, prvi korak ka uspostavljanju buduće bolje, plodnije i sa naše strane ozbiljnije shvaćene saradnje.

DSC00325

No, eto nama, ovde, još jednog nauka. Na primer, kako se od strane predstavnika ove lokalne zajednice neguju tradicionalne vrednosti, ali uvažavaju i poštuju institucije države.

Za ovu priliku samo dva detalja. Ispred svake od državnih institucija ili ustanova, visoko na jarbolu vijori se državna zastava. A potom, činjenica, da su predstavnici vlasti u oficijelnim nastupima tokom manifestacije obavezno preko ramena nosili lentu u bojama državne zastave i koristili isključivo službeni jezik Rumunije, države u kojoj žive.

Primeri za uvažavanje i poštovanje.

„Cine suntem noi? Ce suntem noi?  De unde am venit?  Ce limba vorbim?“

Tekst i foto: Bora*S

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

__________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

SMOKVA: MELEM I ZA PSIHU I ZA TELO

Smokva (Ficus carica) je mediteranskim narodima ono što je jabuka kontinentalcima. Ova veoma ukusna i lekovita voćka, poznata vekovima, simbol je života, mira, blagostanja i plodnosti, ali i požude i erotičnosti.

Postoji verovanje da uz pomoć smokve žena može začarati svog ljubavnika. Ova “biblijska” biljka bila je poznata još pre četiri hiljade godina u Mesopotamiji, a preko Krita prenela se do antičke Grčke, gde je postala osnova tradicionalne ishrane. U čemu je tajna ove kruškolike i mesnate, žute, smeđe, ljubičaste ili potpuno tamne egzotične voćke? Smokva je bogat izvor kalcijuma, gvožđa, magnezijuma, kalijuma i vitamina B6, C i beta karotena. Ima nizak sadržaj masnoća i obezbeđuje više vlakana od bilo kog drugog voća i povrća. Sveže kao i suve smokve sadrže puno pektina, topivog vlakna koje može da smanji holesterol u krvi. Sadrži i triptofan koji obezbeđuje dobar san i pomaže mozgu da pravilno iskoristi glukozu, odnosno šećer. Takođe, pospešuje i dobru cirkulaciju. Važan je podatak da u 100 gr sirove smokve ima čak 17,5 miligrama magnezijuma, dok ista količina suvih smokava sadrži trostruko više ovog minerala. A magnezijum je jedan od ključnih činilaca za zaštitu organizma od uticaja stresa i predstavlja pravi melem za ćelije nervnog sistema.

Suve smokve su zbog magnezijuma voćka izbora za ishranu mišića, kvalitet krvnih sudova i nervnih ćelija. Smokva sadrži do 80% vode i blizu 60% prirodnog šećera koji stimuliše mozak da brže razmišlja. Zbog toga su smokve izvrstan izvor energije i ljudima koji ih jedu donose budnost, svežinu i brže reakcije. Jedino dijabetičari ne bi trebalo da jedu suve smokve, jer u njima ima čak 66% šećera.U narodnoj medicini smokva se koristi protiv zatvora, zubobolje, otoka, tumora, kašlja, bradavica, upale grla, čireva.Plodovi se upotrebljavaju sveži, osušeni ili u rakiji. Pečene ili kuvane smokve u mleku stavljaju se na čireve, dok se od prženih i grubo samlevenih smokava priprema kafa, koja se preporučuje plućnim bolesnicima. Smokve i njihov mlečni sok imaju jako antiseptično i dezinfekciono dejstvo. Mlečni sok leči gljivice, bradavice na koži, a omekšava kurije oči i žuljeve. Zbog toga što su dobar izvor kalijuma koriste se i u snižavanju povišenog krvnog pritiska. I na kraju, smokve ne goje, a dovoljno su hranljive, tako da su dobar izbor za svaku dijetu.

LEKOVITI RECEPTI

Kobasice od smokava – Ko ima probleme sa opstipacijom, odnosno zatvorom, treba da samelje pola kilograma smokava i zamesi sa pet grama brašna od listova sene (vrsta biljke). Od testa se zatim prave kobasice, koje se čuvaju u frižideru umotane u foliju, i svakog jutra uzima deo veličine lešnika, koji se jede na prazan želudac.

Sok protiv kurijeg oka – Smokva se otvori i unutrašnjim delom uveče stavi na kritično mesto da prenoći. Ujutru se smokva uklanja, a noga potapa u vruću vodu i skida kurije oko.

Ako je potrebno, postupak treba ponoviti četiri do pet puta.

vesti.krstarica.com

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

SLATKO OD SMOKVI

TAMOiOVDE-DSC09723

TamoiOvde-Foto:Bora*S

 Priprema

 Smokve oprati i svaku oljuštiti od spoljne kore. Pažljivo ih malim nožićem ljuštiti, vodeći računa da ne oštetite unutrašnjost smokve. Svaku smokvu debljom iglom probušiti na 2-3 mesta.

 Pripremljene smokve staviti u lonac sa vodom i kuvati ih dok voda ne proključa. Čim voda počne da ključa, lonac sa smokvama skloniti sa ringle i ostaviti još 1-2 min. da odstoje u vreloj vodi.

 Nabubrele smokve procediti kroz krupnu cediljku. Nikako ih ne gnječiti, već ih ostaviti u cediljku da se sasvim ocede.

 U šerpu staviti šećer, sipati 250 ml vode i kuvati na umereno toploj ringli, da vrije oko 10 min.

 Kad se šećer potpuno rastopi i smesa postane rastegljiva i gusta kao redak med, da sa kašike kaplje u gustim kapljicama, sipati oceđene smokve, varjačom promešati i kuvati još 2-3 min.

 Šerpu skloniti sa ringle i odmah u vruće dodati vanilin šećer i sok od pola limuna.

 Varjačom polako izmešati, da se vanilin šećer i sok od limuna rastope i sjedine sa smokvama.

 Vruće slatko sipati u suve i vruće tegle, predhodno osušene i zagrejane u rerni. U svaku teglu staviti kolut limuna i čvrsto poklopcem zavrnuti i zatvoriti.

Odmah po zatvaranju, vrele tegle okrenuti poklopcem na dole, čime se postiže da se tegla hermetički zatvori, čime se postiže dugotrajnost.

Tako okrenute tegle prekriti nekom debljom tkaninom i ostaviti ih da prenoće i da se potpuno ohlade.

Sutradan tegle okrenuti na svoje postolje i poređati ih na hladno mesto.

 Potrebni sastojci

1,5 kg svežih krupnih smokava, 1 kg šećera, 250 ml vode, 2 kesice vanilin šećera, isceđen sok od pola limuna, 3-4 koluta limuna (u svaku teglu ubaciti po jedan kolut limuna).

sr.wikibooks.org

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________