MESTO OMNISENZUALNOG UŽITKA…

Šta je locus amoenus?

Locus amoenus, odnosno idealni pejzaž, mesto uživanja, prijatno mesto, vremenom je postao fiksiran i književni kliše, a kod Homera se tek pojavljuje. Kao topos opisa prirode podrazumeva prikaz lepote prirode kroz sva čula, te dočaravanje omnisenzualnog užitka. Karakteristično je i to što je ovakav prostor nužno irealan.

Locus amoenus predstavlja fiktivni pejzaž u kome postoji šuma, drvo ili drveće sa razgranatom krošnjom, izvor vode, dolina ili livada sa životinjama poput ovaca ili jagnjadi koje čuva pastir uz pevanje ptica ili u rajskoj tišini, a nekad je to i sasvim usamljeno, divlje mesto.

Kako locus amoenus predstavlja uživanje za sva čula često sadrži i element erotičnosti, što se možda najbolje može videti u Odiseji gde je topološki aspekt često vezan za erotski.

Koji su elementi locus amoenusa?

Iz homerskog pejzaža kasniji autori su preuzeli neke motive koji su postali stalni deo dugog lanca tradicije. Na primer: željno mesto večnog proleća kao pozornica za blaženi život posle smrti, ljupki isečak iz prirode sa drvetom, izvorom i livadom, šuma, cveće. U tom dugom lancu tradicije idealnog pejzaža mesto takođe zauzima Vergilije.

Locus amoenus se razvija i iz motiva bukoličkog takmičenja pevača, čak mnogo detaljnije nego kod Homera. Od pesništva Homera, Teokrita i Vergilija dobio selocus amoenus (sa cvetnom livadom ad libitum).

Prvi locus amoenus u umetnosti

Odisej sa Kalipsom

Praoblik locus amoenusa je Kalipsino ostrvo u Odiseji. Ovo Homerovo delo poseduje topološku širinu. Naime, Odisej u svojim lutanjima posećuje brojna mesta. Svet je proširen do granica pojavnog. Kada u svojim putovanjima dođe na krajnji istok ili krajnji zapad, Odisej zalazi u irealne prostore na kojima se nalaze mitska bića i božanstva. Pored Kalipsinog ostrva Odisej dolazi i do ostrva Feačana, zemlje Kiklopa, Kirkinog ostrva, zemlje Lotofaga.

Ovi toposi Odiseje predstavljaju protoidile, a upravo je Ogigija protoidila osujećenog uživanja, prvo idilično mesto.

Međutim, Odisej darove koji mu se nude na idealnom mestu od strane prelepe nimfe odbija da bi se vratio svojoj ženi i rodnom mestu. Itaka je nesavršena, slično Penelopi, koja kao svaka obična žena stari i približava se smrti. Kalipsino ostrvo je mesto transcendencije i kao takvo njemu Odisej ne pripada. Svi oblici idile su za čoveka opasni jer je on u njima ontološki stranac.

Kalipsino ostrvo kao locus amoenus

Opis Kalipsinog ostrva zasniva se na prikazivanju lepote prirode kroz čula, što kasnije postaje opšte mesto locus amoenusa:

„…a ona unutra pevajuć’ lepo
uza stan tkaše, a zlatan u ruci beše joj čunak.
Oko njezine spilje ulistala bujna je šuma,
mirisna selvija, jablan i joha onde su rasli;
Na tom su drveću ptice dugokrile gradile gnezda:
sove, sokoli i one prolivene pomorske čavke,
što se staraju samo za morske poslove svoje.
Oko prostrane pećine bila se ovila onde
raskošna loza, na kojoj su rudeli grozdovi krupni.
Četiri vrela po redu izlivahu bistricu vodu,
Jedno kraj drugog blizu, al’ svako tamo i amo.
Ostalo behu polja mekotravna ljubica puna
i petrusina.“
(Iz Odiseje)

Ogigija kao mesto uživanja jeste „bajkoliko željeno mesto“ , ali baš ta njena bajkolikost i nestvarnost onemogućavaju egzistenciju kakva je svojstvena čoveku, što se i vidi u Odisejevom odlasku sa ostrva. Ostrvo sa sobom nosi i simboliku zaštite, izdvajanja iz ugroženosti, život-kao-fantazam nasuprot života-kao-iskustva.

Problematičnost idealnosti samog mesta je u tome što čovek, da bi bio idilično srećan na idealnom mestu, ne može više da bude čovek.

Pastoralna poezija nastavlja tradiciju

Već u helenizmu se stvaranje pesničkih dela pod drvećem uzdiže do poetskog motiva, a središnji strukturalni element pastoralne poezije je krajolik, okruženje. Pastiri žive i rade na otvorenom prostoru ili na selu. Čuvanje stada im ostavlja vremena za pisanje poezije. Takođe poseduju muzički instrument, pastirsku frulu koju je izmislio bog-zaštitnik pastira, Pan.

Pastirsko zanimanje je vezano za prirodu i ljubav, pa zbog toga povezanost locus amoenusa i pastirskog pesništva ne treba da čudi. Kada se dva pastira takmiče u pevanju, onda predlažu neko ljupko mesto gde bi mogli da se natpevavaju, pa selocus amoenus razvija i iz motiva bukoličkog takmičenja pevača. Idila daje idealizovanu sliku prirode.

Drveće, šuma, prijatan hlad, ugodna pesma sa svirale – tu je sve potrebno za stvaranje mesta uživanja. Locus amoenus se i danas javlja u književnosti, ali i u umetnosti uopšte.

Sonja Todorović

Izvor: kultivisise.rs

---

---

IDEALNO JA…

Gotovo da nema psihoterapijske škole mišljenja koja ne naglašava koliko je važno za kvalitet života i emocionalno zdravlje neke osobe da ona prihvati samu sebe. Prihvatanje sebe nastane nakon što neko oceni samoga sebe da je dovoljno dobro, vredno ljudsko biće. Prihvatanje sebe je temelj ostalih važnih osećanja prema sebi: samoljubavi, samopoštovanja, samopouzdanja…

Ilustracija Srđan Pećenićič

Iako na prvi pogled ne izgleda tako, prihvatanje sebe jeste rezultat socijalnih odnosa. Mlada osoba sebe prihvata ili ne prihvata, na osnovu odnosa prihvatanja ili neprihvatanja koji prema njoj imaju oni s kojima je bliska, roditelji i drugi, a posebno vršnjaci koji čine njenu grupu.

Stiče se utisak da je mladim generacijama sve teže da sebe prihvate. To je povezano s tim što im je sve teže da prihvate vršnjake. Razlog je u tome što im različiti mediji neprestano nude idealne predstave o savršenim, lepim, bogatim i srećnim ljudima i njihovim srećnim životima.

Te predstave bude želju da se bude neko drugi, da se živi tuđim životom. Posledično, rađaju nezadovoljstvo samim sobom. Želeti da se bude neko drugi, da se živi tuđim životom, znači da se ne želi da se bude ono što neko u stvarnosti jeste.

Mladi su se oduvek ugledali na nekoga ko im se sviđa, prema kome imaju pozitivan odnos i žele da budu kao taj neko. Nije isto ugledati se na stvarnog čoveka i za uzor uzimati medijski stvoren imidž neke muzičke ili filmske zvezde. Ta razlika između stvarnog i nestvarnog postaje razlika između ostvarivog i neostvarivog.

Odličan primer su predstave fizičkog izgleda i lepote. Kad mlada osoba gleda lepo lice na fotografiji u časopisu može da se divi lepoti te osobe, potpuno nesvesna da to nije slika stvarnosti, zato što je fotografija ulepšana kompjuterskim programima. A kada je časopis pun fotografija različitih nestvarno lepih ljudi, jedino što većina mladih osoba može da zaključi jeste da su više ili manje ružne.

Posledica ovakvih uticaja jeste da osoba formira predstavu o sebi kakva bi trebalo da bude pa da bude zadovoljna sobom. Ova predstava – idealno Ja – u stalnom je sukobu s manje vrednim stvarnim Ja te osobe. Stepen nepodudarnosti ove dve predstave odgovara stepenu nezadovoljstva sobom. Na najrazličitije načine ljudi pokušavaju da postanu svoje idealno Ja, ali to uspevaju izuzetno retko, ostajući nezadovoljni sobom.

Idealno Ja je skup uslova koje je neko, pod uticajem medija i drugih ljudi, postavio sebi, pogrešno verujući da mora da ih ispuni da bi živeo srećno. Rezultat nije sreća, već borba sa osećanjem niže vrednosti. Najbolje je odbaciti sve te uslove i sebe prihvatiti bezuslovno jer je to najkraći poznati put do srećnog života.

Autor: Zoran Milivojević

Formule življenja

Izvor: politika.rs  /20.12. 2015.

_________________________________________________________________________________

SOČI-TURISTIČKO ČUDO…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Zašto srpski turisti još nisu otkrili najduži grad u Evropi i toplo rusko more?

 Ako vas neko u Srbiji pita kuda idete na more na letovanje, a vi mu odgovorite u Rusiju, u grad sa suptropskom klimom, skoro svi će vas gledati sa neizmernim čuđenjem i bez reči. I još ako sa osmehom dodate, da nameravate šetati dugim plažama ispod palmi, zatim piti kafu u letnjim baštama brojnih restorana, a potom nakon vrelog dana pogledati uživo predstavu sa delfinima – tek tada će vas svi posmatrati u neverici, misleći da se samo šalite.

Upravo tako. Prosečan srpski turista u svojoj glavi povezuje Rusiju isključivo sa snegom, hladnom zimom i debelim kaputima. Po njegovom mišljenju, u Rusiji nigde nema toplog sredozemnog mora sa palmama i južnim voćem, nego samo smrznuto kopno negde daleko na severu. Ali zašto je to tako? Zašto su srpski građani toliko neinformisani o ruskim turističkim kapacitetima, a pre svega o najvećem ruskom letovalištu – Sočiju, gradu koji se prostire na preko 100 kilometara duž obale Crnog mora?

Pođimo redom i pogledajmo gde se odmaraju turisti iz Srbije. U poslednjih nekoliko godina, srpski građani su trošili na letovanja u inostranstvu oko 700 miliona evra godišnje, što je pozamašna suma u uslovima velike ekonomske krize, sve veće inflacije i rekordne nezaposlenosti u zemlji. U poslednjem periodu je svake godine na odmor u druge zemlje odlazilo 500.000 građana Srbije preko turističkih agencija, i još oko 200.000 građana u sopstvenom angažmanu.

Tradicionalno se najveći broj srpskih turista, njih oko 50 procenata, opredeljuje da svoj odmor provede u Grčkoj, a zatim i u Turskoj, Crnoj Gori, Bugarskoj. Međutim, nisu samo obližnje balkanske zemlje privlačne za turiste iz Srbije, već je to i znatno udaljenija Španija, a takođe i afričke zemlje – Tunis i Egipat, u koje je, barem do nedavnih događaja u tim zemljama, odlazilo godišnje oko 60.000 ljudi.

A što se tiče egzotičnih destinacija, kao što je na primer daleki Tajland, tamo je prošle godine boravilo još najmanje 5000 ovdašnjih turista. Zanimljivo je da svake godine i u Hrvatskoj letuje oko 100.000 turista iz Srbije, čak i pored mnogih incidenata i neprijatnosti koje doživljavaju na hrvatskom primorju, samo zbog svoje nacionalne pripadnosti i srpskog jezika kojim govore.

Dakle, šta nam govore ovi navedeni podaci? Radi se o tome da u Srbiji, uprkos katastrofalnim ekonomskim pokazateljima, još uvek postoji jedan sloj stanovništva koji može sebi da priušti letovanje na balkanskim plažama ili na malo daljim destinacijama. I šta je tu neobično, verovatno se pitate?

Najčudnija od svega je činjenica – da su srpski turisti, čak i u uslovima velike finansijske oskudice, spremni da troše svoj novac u zemljama u kojima vladaju nemiri, kao što su Tunis ili Egipat, a takođe i na mestima gde baš i nisu sasvim dobrodošli, a u isto vreme skoro da ne znaju da postoji takva bliska destinacija, kao što je to rusko toplo more, a pre svega grad Soči.

Soči je u bukvalnom smislu reči svetsko čudo, zato što je to najduži grad u Evropi, koji se prostire na 100 kilometara duž obale Crnog mora. U njemu se nalazi preko 300 hotela i sanatorijuma, i godišnje se tamo odmara 4 miliona domaćih i stranih turista. Mnogi od hotela su najviše kategorije iz najpoznatih svetskih lanaca. U Sočiju će se od 2014. godine redovno voziti trke Formule 1, a te iste 2014. godine u Sočiju će biti održane i zimske olimpijske igre, s obzirom da je taj grad, zahvaljujući svom idealnom položaju između toplog mora i visokih kavkaskih planina, u letnjem periodu veliki letnjikovac, a zimi – veliki zimski turistički centar.

U tom gradu će se 2018. godine igrati i neke od utakmica svetskog fudbalskog prvenstva.

Takođe, do Sočija se jednostavno stiže direktnom avionskom linijom iz Beograda, tako da ne postoji ni jedan razlog da ga napokon srpski turisti ne otkriju. Ostaje samo pitanje – kada će se to desiti, i kada će građani Srbije masovnije krenuti da svoj odmor provode u ovom svetskom turističkom čudu koje im je nadohvat ruke?

Ratko Paić / Glas Rusije

Photo: EPA

____________________________________________________________________________________________