KRIZA MORALA, KAŽEŠ ?

Često nam se, u trenucima zgađenosti nad vremenom i prostorom, otme jadikovka o tome kako vlada kriza morala. Sintagma ,,kriza morala“ čini se, na prvi pogled, samorazumljivom. Kriza morala, da, svakako, ona je tu i postoji kao neoborivi dokaz našeg sveopšteg propadanja.

Na njen pomen setna misao odluta u neodređene daljine prošlosti, kada nije sve bilo tako poročno kao danas. Iz naslućivanja o povezanosti društvene patologije i ,,kvarenja“ morala, rađa se uverenje da bi nam bilo bolje ,,kad bi bilo više morala“, kao i imperativ da nam treba ,,više morala“.

Ipak, sintagma ,,kriza morala“ predstavlja, u dobroj meri, stereotip s kojim se barata bez velikog udubljivanja u njegovo značenje i smislenost.

Sintagma ,,kriza morala“ problematična je iz nekoliko razloga. Najpre, ona je u dobroj meri zasnovana na pretpostavci da je postojalo gotovo idealno vreme kad krize morala nije bilo i kad su ljudi bili takoreći ujedinjeni u moralnom ponašanju. Izvesnu poteškoću te mutne ideje predstavlja lociranje perioda ,,cvetanja morala”. Neko taj period vezuje za vreme od pre dvadeset i pet godina, neko ga povezuje sa Titovom vladavinom, dok neko u mislima grabi ka ,,idili“ patrijarhalno-tradicijskih društava (,,kad se znao red“).

U neku ruku, sasvim je razumljivo što se takve ideje rađaju iz prljavštine i nevolja aktuelnog stanja, iz nepodnošljive atmosfere vremena koje smo jedino i mogli osetiti na vlastitoj koži, te nam se otuda ono davno čini puno boljim i moralnijim.

Međutim, koliko god mislili da je naše vreme ekskluzivno u svojoj patologiji i nemoralnosti, ne sme se zaboraviti da su i ta ,,dobra stara vremena“, kojima se čežnjivo okrećemo zbog teškoća sadašnjosti, imala svoje kabadahije, korupciju i pljačku, da nisu oskudevala sa primitivizmom, zločinima, poltronerijom, partijskim banditizmom, potkazivanjem, golim otocima, da su se upravo ta vremena savremenicima činila nepodnošljivim i očajnim…

Da bi se dobio elementaran uvid u stanje kakvo je vladalo nekad u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni, dovoljno je zaviriti u knjige Branislava Nušića, Miroslava Krleže, Dimitrija Tucovića, Dinka Tomašića, Ive Andrića, Arčibalda Rajsa, Radoja Domanovića…

Prilike tih vremena koje opisuju navedeni autori u mnogo čemu pokazuju frapantne sličnosti sa današnjim. Kao da se ništa nije promenilo, kao da balkansko ,,večno vraćanje istog“ nepogrešivo funkcioniše. Ovde se možemo prisetiti i jedne Ničeove rečenice: ,,Ko je video sadašnjost – video je sve“.

Naravno, ovo ne znači da se želi napraviti potpuna nivelacija različitih istorijiskih perioda, jer bi to, takođe, bilo nešto jednostrano i netačno. Brojni parametri kojima se meri stanje društvenih prilika pokazuju da je naše vreme, zaista, vreme društvenog debakla. Ali, to ne treba da vodi naivnoj idealizaciji prošlosti.

Društva su uvek blenderi u kojima se odvija previranje i borba arhetipskih sila dobra i zla, posredovanih kroz konkretne ljude u konkretnom vremenu, borba onih koji nastoje da određenom društvu udahnu smisao i onih koji ga vuku ka beznađu. U ovom kontekstu, nameće se i zanimljivo pitanje, na tragu logike ,,krize morala“: Da li će generacije koje dolaze, za dvadeset, pedeset ili sto godina, osvrćući se na naše vreme, reći da upravo njihovo doba predstavlja period ,,krize morala“, dok je naše vreme ono na kome treba zavideti jer je moral bio na ,,visokom nivou“?

Jedna od mogućih konsekvenci podleganja stereotipu o tzv. krizi morala ogleda se u kapitulaciji pred stvarnošću, odnosno utapanju u poročnost vlastitog vremena.

Takva svest obično rezonuje na sledeći način: kad je već na delu kriza morala, i kada je ,,sve otišlo do vraga“, onda se moramo držati čuvenog ,,šta ja tu mogu“, biti ,,ljudi svog vremena“ i prilagoditi se. Da živimo u ta davna vremena, kad nije bilo ove ,,krize morala“, i mi bi bili moralni, ali ovako…

Na taj način, sasvim ,,lepo“ zajedno idu naizgled isključujuće stvari: s jedne strane, kuknjava i vapaji za ,,više morala“, i, sa druge strane, fatalističko mirenje sa stvarnošću protiv koje ta svest naoko protestuje. Jednom rečju, priča o krizi morala u velikoj meri promašuje bit moralnog ponašanja (i funkcionisanja društva uopšte), te samim tim vodi i u pogrešnu percepciju društvene stvarnosti. Zašto?

Moral je samo jedan segment društvenog života, on nije izolovan fenomen, niti nezavisan od drugih faktora (od sfere politike, ekonomije, prava). On, takođe, nije ni ,,bogom dano rešenje“ za sve naše probleme, posebno ako se svede na parole, a ne na dela. Kvalitet svakog uljuđenog društva čine visoki standardi moralnosti (moralne odgovornosti, poštenja, solidarnosti, pravednosti).

Međutim, na te standarde utiče celokupan društveni kontekst koji na razne načine formiraju upravo građani svojim odlukama. Primera radi, ukoliko se u političkom smislu delegiraju da vrše vlast oni koji su oličenje korupcije, laži, grabeži, poltronerije, onda se neizbežno stvara kontekst koji urušava svaku pretpostavku moralnosti i smislenog života uopšte. Otuda se ne treba čuditi kad ti i takvi vajni predstavnici ,,volje naroda“ stvore, po svojoj meri, društveni zverinjak u kom elementarno dostojanstvo i moralno-civilizacijske norme bivaju ,,gažene nogama“.

Jedino promena takvog stanja predstavlja koren rešenja, a ne vajkanje o krizi morala, kao da ona niče sama od sebe. U tom smislu, ne treba nam ,,više morala“, već vladavina prava, regularan politički sistem i odgovorne institucije.

Ostaje nam da shvatimo i prihvatimo vlastito vreme, ne naravno na pozitivistički (,,zdravo za gotovo“) način i kao nešto zauvek ,,zapečaćeno“,već upravo kao mogućnost da se borimo za makar male iskorake u pravcu dostojanstvenijeg i civilizovanijeg života. A to se neće desiti ukoliko samo morališemo i upućujemo setne poglede u prošlost. Uvek je teško vreme i uvek je kriza morala, ali je uvek i prilika da postanemo i ostanemo ljudi!

Slobodan Sadžakov

Izvor:biscani.net/ kljucnekosti

_____________________________________________________________________________

 

PRETVARANJE KRIZE U PRILIKU…

Određene krize dolaze u naš život, bez obzira koliko ih pokušavamo izbeći. One su problematična, neželjena iskustva ili događaji koji nas izbace iz naše zone udobnosti.

Uobičajeno kriza rezultira nekom vrstom gubitka. Sama priroda krize oprečna je našim osnovnim vrednostima o bezbednosti i predvidljivosti koji tada nestaju u trenutku. Obzirom da haos počinje da preovlađuje, očajnički pokušavamo vratiti red u naš život.

No, ako naučimo preoblikovati viđenje krize, zapravo bi je mogli iskoristiti. Postoji potencijal za alhemiju kako krizu razviti u svoju korist, pod uslovom da smo ovladali strahom od neželjenih promena.
________________________________________
Kriza može biti finansijske, relacione, zdravstvene ili duhovne prirode. Krize koje su unutrašnjeg nagona imaju tendenciju biti relacijske, psihološke ili emocionalne. Obično nastojimo izbeći te stresove najbolje što možemo. No, potresi se pojave s vremena na vreme i nisu naša svesna odluka.

Ljudi se u tim situacijama najčešće osećaju kao žrtve okolnosti, kao da se bore za život, no podsvesno postoji razlog zašto se ona dešava.

Inače, lična promena zahteva motivaciju i nameru kako bi služila kao katalizator za snagu tranzicije. S druge strane, kriza uklanja samomotivaciju stavljanjem nas van naše poznate zone. Ona doslovno uklanja granice kojima smo se ograničili. To je kao da je došao tornado i nakon što smo otvorili oči, sve sepromenilo. Vrtlog nas pomera van granica poznatog, a mi se obično očajnički želimo vratiti u poznatu udobnost. No, kriza isključuje tu mogućnost … nema povratka, ali to je mesto gde leži prilika.

Razvoj i osnovni nivo promene javljaju se samo onda kada smo van naše zone udobnosti, gde bezbednost i predvidljivost više ne vladaju. Stoga, mogli bismo na krizu gledati kao jedan blagoslov iako je neželjen. Kriza je snimka momenta u vremenu i samo-osnaživanje zahteva pogledati van te snimke i pretpostaviti da su se vrata potencijala upravo otvorila.

Na primer osoba čiji je supružnik pokrenuo razvod ili ju ostavi zbog druge osobe, oseća se izdano i verovatno utučeno. Ipak nakon nekog vremena, oboje se možda osećaju zahvalni što su oslobođeni lošeg odnosa. To naročito važi ako se ljudi razvijaju kroz gubitak i imaju korist od novog i zdravijeg odnosa. Lično verujem da svaka kriza predstavlja priliku. Kriza i prilika samo su različiti aspekti procesa – hoćemo li odabrati usmeriti se na krizu i zamrznuti u strahu Ilićem se zapitati kakva to prilika može biti?

Sagledajmo malo dalje taj fenomen krize. Krize se imaju tendenciju predstavljati kao akutni ili hronični uslovi. Na primer, svetska ekonomija koje je vrlo nestabilno i rezultira smanjenjem bogatstva i zaposlenosti, u životima većine ljudi predstavlja spoljnu krizu – obično nije njihova sopstvena kreacija. Ipak, kroz te gubitke, mnogi ljudi počinji preispitivati svoje vrednosti i izbore te vrše životnu prilagođavanje upravo zbog krize, pa im ona zapravo u tom smislu koristi.

Jedna visoko pozicionirana osoba u svetski poznatoj korporaciji, koja je stalno imala ambicije uvek postizati više, jedva je nešto vremena provodila sa porodicom. Gubitak posla prvo ju je paralisao sa strahom. Međutim, nakon nekog vremena, osoba je bila u mogućnosti da ponovo evaluira svoje prioritete. Sada radi od kuće za malu firmu koju je osnovala i njena porodica i ta osoba su imale koristi od te situacije.

Neočekivani zdravstveni problem ili smrt voljene osobe može doneti anksioznost i / ili gubitak. Međutim bez obzira koliko stresni i bolni ti izazovi i gubici mogu biti, ono što može prevladati je prilika biti u tom trenutku i vrednovati život iz različite perspektive.

Hronične krize su više lične obzirom da se tematski manifestuju tokom života. Nečija borba s nekim odnosom ili borba sa samopoštovanjem ili depresijom imaju tendenciju ponavljati se tokom celog života.

Ti obrasci su dugoročne mini-krize koje čekaju bitnu odluku. Ono što nam treba kako bi sagledali te veće obrasce i razvili tačku preokreta je učenje. Drugim rečima, koje su ponavljajuće priče u vašem životu i što činite u vezi toga?

Isto tako, problemi u odnosima imaju se tendenciju produbljivati sve dok se ne postigne tačka preokreta. Često krizni odnos pokreće par u novo područje pri čemu se na kraju može postići razvoj. Bol koju osećamo u krizi zapravo može omogućiti dobrobit. Na primer, nevera može biti zastrašujuće iskustvo, ali nekome može otvoriti vrata za više autentično preispitivanje braka i mogućnost donošenja odluke. Iz iskustva rada s ljudima, znam nekoliko parova koji su radili na prolasku kroz određenu patnju i transformisali svoje odnose na mnogo zdraviji način.

U Vebsterovom rečniku kriza je definisana kao „presudna ili odlučujuća tačka ili situacija, prekretnica“. U skladu sa  tim, mogli bi se zapitati: a prema kuda se onda okrećemo? Odgovor na to pitanje nalazi se u nereaktivnoj kontemplaciji, jer tek tada možemo prepoznati i izabrati novu priliku. Ta prilika je neprimetna dokle god smo duboko uronjeni u gubitku i nismo spremni na nešto novo. Kada dođemo do te tačke, tačke preokreta, upravo se tamo događa transformacija.

Hoćemo li se fokusirati na potencijal promene ili na gubitak poznatog, govori nam o našem odnosu između gubitka i prilike. Na kraju pitanje je hoćemo li se zamrznuti u panici od nepoznatog ili ćemo tražiti način kako da novo područje koje se odvija za nas pretvorimo u priliku?

Dosadašnje predstavlja anksioznost i odstupanje, novo budi rast. Stoga, oslobodite se držanja za gubitak i prigrlite svoj odnos s prilikom.

Jedina konstanta u svemiru je tok energije. Ono što mi zovemo kriza jednostavno je pojava promene. Mi nismo gospodari tog toka u svemiru i ako otpustimo našu potrebu za kontrolom, moći ćemo ploviti na talasima promena i često ih pretvoriti u prilike.

Zapamtite, izlazak sunca ne traje celo jutro … promena će se dogoditi, pa pripremite se za nju!

Izvor:quantumzona.com 

_________________________________________________________________________________________

NAJVIŠE VREDNOSTI IZGUBILE ZNAČAJ…

Kriza filozofije

Svedenost obrazovanja na strogo fenomenološki nivo, isključuje nas iz zajednice umnih, jer filozofija i jeste čisti um u njegovoj najvišoj mogućnosti i obraća se onom najumnije u čoveku

U predgovoru ”Volje za moć”, Fridrih Niče je obznanio sumornu sliku dva vijeka koja slijede; Pobjeda nihilizma, najava je duha samoporicanja, besmisao će zahvatiti dolazeće epohe u samom korijenu. Ovaj proročki glas Ničeov poklapa se sa određujućim predstavama našeg vremena, krizom u kojoj se nalazimo, pa su kriza ekonomije ili kriza kulture samo podkriza opšte krize čovječanstva.

Nihilizam, ne znači da vrijednosti ne postoje, već da one više nemaju značenje za nas, tako što su najviše vrijednsti izgubile svoju važnost. To važenje vrijednosti za nas postalo je upitno, utoliko što vrijednostima više ne mjerimo smisao ljudskog postojanja.

Religija, filozofija, nauka i umjetnost i dalje naravno postoje, ali njihovo važenje za ljudski život nema više ono presudno značenje koje bi ih činilo odrednicama života, temeljnim pojavama na kojima se osniva ideja smisla. Između smisla i (bez) smisla, odvija se egzistencija, u čijem temelju više nema istine, niti potrebe za istinom. Ako su vrijednosti izgubile svoju vrijednost kako nam predočava Fink u svom ”Uvodu u filozofiju”, izgubljen je cilj i svrha postojanja, a na pitanje čemu? imamo nihilizam kao poništavanje svakog smisla pitanja o smislu.

Kriza u kojoj smo se našli danas, nije samo krah materijalističke civilizacije. U njenoj osnovi je kriza mišljenja kao kriza samog smisla. Na pitanje ”čemu”, nedostaje odgovor refleksivnog cogito, potisnutog na margini kao suvišnog i neupotrebljivog dodatka – surogata života. Nedostatak ideja, potrošenost političkih projekata koji su svoje domete pokazali u ideologijama XX vijeka, osjećanje nezadrživog kraja istorije je osjećanje kraha istorijskog razvoja i progresa.

Najava kraja preklapa se sa mnoštvom nepovezanih događaja, nekim neodređenim osjećajem da stvarima koje se događaju nedostaje logika, nedostaje smisao.
U neposrednoj vezi sa krizom je pitanje nauke i obrazovanja, ne misli se na krizu nauke u njenim teorijskim postulatima, već na krizu njenog značenja za život. I naročito na krizu filozofskog mišljenja bez čega nema nauke ali ni politike ni kulture.

Brižljivim ”protjerivanjem” filozofije filozofskih disciplina iz školskih programa (ne)svjesno se pogoduje duhu nihilizma. Jer ”čemu” dobro, ako se ne izučava etika, lijepo ako se ne izučava estetika, istina ako se ne proučavaju zakoni mišljenja i logika; ako se ”obrazuju” eksperti ali bez onog što bi im omogućavalo kritičko mišljenje, eksperti sa površnim uvidima bez dubljeg zalaženja u suštinu stvari. Navodna beskorisnost filozofskih znanja, pokazuje se kao istorijska zabluda tehno – informacionog svijeta globalne civilizacije, jer je individualno mišljenje osnov svake kreacije, način da se daju odgovori o smislu i poredku u kojem živimo.

Zagušenost znanjima/informacijama bez odgovarajućih duhovnih tumačenja, ili informacijama koje ne služe misaonim procesima, gubi se smisao i nauke i kulture. Filozofija, nije nijedna od pojedinačnih nauka, ali je njena uloga nezamjenjiva u postavljanju ideje cjeline naučnog saznanja i njegovog smisla.

U sferi društvenog života, filozofsko mišljenje određuje njegov smisao uspostavljanjem njegovih vrijednosnih ciljeva. Odgovori na pitanje čemu služe demokratija, država ili politika nisu empirijskog karaktera, već nužno potrebnog filozofsko – kritičnog promišljanja.
Potiskivanjem slobodnog mišljenja, čovjek se svodi na prostu mašinu, bezumnu masu spremnu da se rukovodi raznovrsnim motivima, bez reda, bez vrijednosti, razloga – riječju bez smisla. Tako kriza koja nas višestruko pogađa, sobom nosi prazninu ili poraz potrebe za mišljenjem a time i za istinom i za slobodom.
Istorija filozofije, neodvojiva je od filozofije, kao istorija kretanja uma u njegovim najvišim pojmovnim mogućnostima. U protivnom mnoštvo odgovora bez ideje totaliteta, označavale bi fragmente – vatromet ideja – lišen svake značajnije uloge.

Svedenost obrazovanja na strogo fenomenološki nivo, isključuje nas iz zajednice umnih, jer filozofija i jeste čisti um u njegovoj najvišoj mogućnosti i obraća se onom najumnijem u čovjeku. I pri tom filozofija je za razliku od doksologije/nauka slobodnog mišljenja, bez koje nema individualne sobode, zalaženjem iza promjenljivosti vidljivog u nepromjenljivost i vječnost. Dodir u vremenu sa onim što je iznad vremena; otkrivanjem duhovnog svejedinstva bića i pravih tema svake velike filozofije po riječima Finka uvijek jesu: svijet, istina i bog. Pitanja koja za zdrav razum izgledaju i nerješiva i suvišna u neposrednosti našeg konkretnog postojanja. No, još jednom smo se uvjerili onome čemu nas uči sokratika da je iskustvo mišljenja – filozofije, nezamjenjivo za smisao ljudskog bića i njegovu duhovnu ravnotežu. Ne samo kao postavljanje ideala mudraca već i idejom da nikakvo materijalno dobro ili bogatstvo ne može nadomjestiti duhom uspostavljenu harmoniju.

Novovjekovna potreba za uniformisanjem čovjeka, čemu komercijalni mediji takođe pogoduju, u osnovi je potreba za uniženjem ”bogo”- likosti našeg bića i njenog najsvetijeg svojstva mišljenja. Misliti znači ne samo postojati, kao u kartezijanskoj tradiciji, već i postojati kao slobodno biće, koje ne zavisi od spoljašnjih autoriteta. To uspostavljanje sebe kao bića slobode, za čovjeka je izuzetna mogućnost koja ga čini povlaštenim u prirodi – obdarennim jednim naročitim svojstvom, svojstvenom samo umnim bićima. I to onim umnim svojstvom ili logičnim mišljenjem kojim smo jedino sposobni da uviđamo jedinstvo prirode, društva ili ljudske istorije. Onim agensom u nama kojim se uspostavljaju naše vrijednosti orjentira prema carstvu važećih vrijednosti, bilo da su iz sfere morala, umjetnosti, običaja ili politike i nauke.

Bez takvog misaonog iskustva cjelina svijeta i važenja istine i vrijednosti, jer samo mišljenje uvodi u ono što je opšte i apsolutno u kvantitivnom i apsolutnom smislu, više je nego jasno ne možemo uspostaviti naš svijet vrijednosti i njihovog stvarnog važenja. Jer misaonost znači slobodu, sloboda podrazumijeva stav a stav jeste ličnost u njenom punom sjaju, a bez toga naše praktično ponašanje u društvu i istoriji izgubilo bi pravi smisao.
Sonja Tomović-Šundić

Izvor:vijesti.me/kolumne/

_______________________________________________________________

RASPRODAJA BOLA…

TAMOiOVDE_____________________________________________

 Rasprodaja grčkih ostrva: Oaza u moru za milion i po dolara

Pritisnuti velikim poreskim nametom Grci su prinuđeni da prodaju privatna ostrva.

Ponuda „mediteranskih rajeva“ je sve bogatija, a jedna kanadska kompanija dala je oglas za čak 17 ostrva, po ceni od milion i po do 62 miliona dolara.

Prodajom zemljišta po sniženoj ceni Grci odgovaraju na potez vlade koja pokušava da većim porezima napuni državnu blagajnu. Pre samo desetak godina niko nije sanjao da će toliko ostrva biti ponuđeno na prodaju na svetskom tržištu, ali je teška ekonomska kriza dovela mnogo Grka u bezizlaznu situaciju.

Prodaja nekretnina jedno je od najčešćih rešenja za izlazak iz krize, što je već iskoristio katarski emir Hamad bin Kalifa al Tani, koji je u martu potrošio manje od 12 miliona dolara za šest ostrva iz arhipelaga Ehinades.

Emir kupio arhipelag Katarski emir Hamad bin Kalifa al Tani kupio je šest ostrva iz arhipelaga Ehinades u Jonskom moru za manje od 12 miliona dolara. Emir je vladao Katarom od 1995. do juna ove godine. Ima 24 dece i planira da kupi ostrvo za svakog od njih. Njegovo bogatstvo se procenjuje na više od 11 milijardi dolara.

Porodica koja je prodala ta ostrva imala je finansijskih problema.

– Ostrva su bila u mojoj porodici više od 150 godina, ali nismo dovoljno bogati da bismo mogli zadržati tako vrednu imovinu s visokim stopama poreza – rekao je posle prodaje Denis Grivas čija je grčko-australijska porodica bila vlasnik ostrva.

Broker za luksuzne nekretnine Kristofer Bosvel, koji je dosad prodao imovinu vrednu više od 300 miliona dolara širom sveta i dobro poznaje grčko tržište nekretnina, ističe da je sada pravo vreme za kupovinu ostrva u toj zemlji.

– Od početka ekonomske krize Grčka i njena ostrva postali su privlačna prilika za ulaganje brojnim međunarodnim investitorima. Glavni razlozi za to su vrlo jednostavni: zbog recesije su nekretnine, posebno ostrva koja su uglavnom bili u vlasništvu države, prodavana kako bi se prikupio kapital i podstakle investicije – objasnio je Bosvel.

Onazisovo ostrvo prodato ruskom tajkunu   Ruski biznismen Dmitrij Ribolovljev kupio je u aprilu ostrvo Skorpios u Jonskom moru kao poklon za svoju ćerku Jekaterinu. Prodala ga je unuka grčkog tajkuna Aristotela Onazisa, a nagađa se da je cena iznosila oko 102 miliona dolara. Na ovom ostrvu venčali su se Onazis i Džeki Kenedi. Dmitrij Ribolovljev je vlasnik fudbalskog kluba Monako i poseduje 9,7 odsto udela Kiparske banke. Od Donalda Trampa je kupio vilu u Floridi za 95 miliona dolara. Ukupno bogatstvo ruskog biznismena premašuje devet milijardi dolara.

On smatra da su cene još relativno niske, anekretnine koje su bile u porodičnom vlasništvu i prenosile se niz generacija, sada su prvi put u posljednjih nekoliko desetina godina na tržištu spremne za prodaju.

Brojne agencije i agenti za nekretnine, koji posluju na globalnom nivou, trenutno po Grčkoj traže luksuznu imovinu za prodaju.

Prilika ima puno jer Grčka ima više od 15.000 kilometara obale, 190.000 plaža te 6.000 ostrva.

Dozvole za izgradnju nekretnina na privatnim ostrvima inače se ne dobijaju tako lako, zbog njihovog istorijskog značaja.

Za bilo kakav rad neophodna je dozvola od nadležnih arheoloških institucija.

Ipak, kako napominju stručnjaci, trud se svakako isplati jer je ovo izuzetno pogodan period za kupovinu ostrva.

 Irena Hadžiomerović | 22. 11. 2013.  blic.rs

---

---

ZLATNI DODIR KOŽE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Kako izgleda haljina od čistog zlata

Zlatne haljine napravljene od 78.000 komada zlata , teške tri kilograma , uprkos ceni od 300.000 turskih lira ili više od 150.000 evra , kupilo je osam osoba , javlja agencija Anadolu ( AA ) .

Haljine je izradio zlatar u turskom gradu Kahramanmaras .

Vlasnik kompanije koja je dizajnirala i prodala haljine Ahmet Atakan za AA je kazao da su napravili dizajn za koji niko nije imao hrabrosti da pre napravi, te da se prodaju posebno na području Egejske regije .

On je dodao da im je prioritet proizvodnja zlatnog nakita , ali da su pre šest meseci počeli sa proizvodnjom zlatnih haljina te da se konačan proizvod sastoji od 22 – karatnog zlata . Na izradi zlatne haljine je 15 dana radilo sedam radnika.

“ Trenutna cena haljine je oko 300.000 turskih lira “ , pojasnio je Atakan .

Prema njegovim rečima , oni su mislili da prodaja ovih haljina neće ići dobro , ali da “ u stvari ide prilično dobro “ .
“ Do sada smo prodali  osam haljina . Imamo još narudžbina tako da ih nastavljamo praviti  “ , kazao je Atakan .
On je dodao da ima onih koji čekaju u redu da kupe zlatnu haljinu te da ekonomska kriza , promena kursa dolara , ali i zlata ne utiču na prodaju ovog skupocenog odevnog predmeta .

Kako kaže Atakan , cena haljine se menja zavisno od dužine , ali i proporcija klijentkinje koja će je nositi tako da rade na haljini koja će koštati oko 800.000 lira .
Atakan dodaje da su pripadnice lepšeg pola oduševljene haljinama .

“ Ovo nisu haljine u kojima možete šetati ulicom . Ima osoba koje ih možda neće ni obući , ali žele da ih imaju . Prodali smo ih i za venčanje , ali i veridbu “ , kazao je on .
Atakan je takođe kazao da  od februara spremaju da haljine proda iu arapskim zemljama te da imaju dve porudžbine .

Izvor:dubrovnikpress.hr

___________________________________________________________________________________________

BIBLIOTEKA KOD MILUTINA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Biblioteka za telo i dušu

Biblioteka za telo i dušu, restoran „Kod Milutina“ postoji više od 25 godina.

Tokom svoje istorije, restoran je više puta menjao svoju lokaciju, da bi se 2005. godine skrasio na mestu na kom je danas. Te, 2005, na ideju gostiju, restoran dobija naziv „Biblioteka kod Milutina“ što se vrlo brzo probija i postaje brend u ovom gradu, a i šire.

Postoji puno anegdota vezanih za biblioteku i njene goste.

Tokom svog postojanja kroz biblioteku su prodefilovale mnoge javne ličnosti, kako lokalne, tako i one opšte poznate poput Petra Božovića, Vojina Ćetkovića, Dragana Jovanovića, Aljoše Vučkovića, Branka Stankovića i mnogih drugih.

___________________________________________________________________________________________

 

_____________________________________________________________________________________________________________________

Specijalitet ove biblioteke predstavlja jagnjetina i prasetina sa ražnja kao i veliki asortiman jela sa roštilja. Uz to kuvari svakoga dana spremaju jagnjeću sarmicu, kuvana jela, gulaš, kačamak, proju, čorbice i mnoge druge specijalitete nacionalne kuhinje. Uz sve to, nude vam veliki asortiman alkoholnih i bezalkoholnih pića kao i odličnu kartu vina. Biblioteka kod Milutina je pogodna i za organizaciju svih vrsta proslava, kapaciteta do 100 gostiju.

 „Bibilioteka kod Milutina“ prima sve vrste kartica, a za goste je obezbeđen parking i lepo sređena bašta.

  Kontakt:

Adresa: Beogradska bb, Kragujevac,/Telefon:062/434-232/http://www.kodmilutina.com

___________________________________________________________________________________________

ZA LISICE NEMA ZIME…

 Kako lisica zaranja u sneg

Dok mećave i zavejavanja izazivaju paniku među ljudima, za lisicu „nema zime“.

One umeju da „rone“ u potrazi za hranom i ispod snežnog pokrivača visokog više metara.

Lisici ni sneg ne smeta da nanjuši plen.

Ova slatka životinja načulji uši i nabere nos, i tako može da oseti i najmanji pokret ispod debelog sloja snega.

Kada čuje recimo miša kako se kreće ispod snega, lisica se baca u sneg, i zaranja u snežni pokrivač.

Na ovom snimku, koji je napravio Discovery kanal, vidi se kako lisica lovi.

Procenat uspešnosti: neverovatnih 75 posto!

Izvor: Blic

---

---

 

ŽIVOTNE TRANZICIJE…

„Toliko je bilo stvari u životu kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.„

Ivo Andrić

 Život je proces i “veliko putovanje“ ispunjeno počecima i krajevima, prekidima i nastavcima, nemirima i mirnim vremenima – a između kojih su mnogi prelazni periodi, tokom kojih se integrišu prošla iskustva, odlike i sposobnosti ličnosti i rešavaju razvojno definisani zadaci.

  Čovekov život ima mnoga psihobiološka i psihosocijalna godišnja doba, takozvane razvojne faze, prekretnice, trenutke donošenja važnih životnih odluka i trenutke suočavanja sa disbalansom vlastitog životnog toka, koji čoveka prate tokom čitavog njegovog veka kao “znakovi pored puta“. Svaka odlika njegove ličnosti je jedna karakterno-simbolična “nostalgija“i vezanost sa tim minulim godišnjim dobima maturacije.

 Godišnja doba razvoja psihe se smenjuju na maglovitom horizontu sećanja i zaborava…

 Ovako posmatran duševni život čoveka omogućuje da ličnost posmatramo istovremeno kao “ličnost u nastajanju“ i kao nešto što je trajno i stabilno, u dimenzijama prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Taj proces nastajanja i stalnog razvoja nas, s jedne strane, jača, a sa druge nas čini izloženim psihološkim povredama koje nas olako mogu vratiti na davno odigrane delove životne drame – ali neadekvatno proživljene. S obzirom da je budućnost ispunjena znacima pitanja, normalno je da smo pomalo uplašeni.

Raskršća života

Životne tranzicije su izazovne jer nas podstiču da napustimo poznati, utabani put, i da se suočimo sa budućnošću, uprkos riziku i osećaju ranjivosti.

U kulturi u kojoj živimo naučili smo da na neizvesnost reagujemo nelagodnošću, tako da osećamo anksioznost kada je naš životni tok u disbalansu. S druge strane, ove tranzicije nam daju šansu da naučimo nešto o našim kvalitetima i da istražimo šta je to što mi stvarno hoćemo od našeg života. Ovaj period refleksije može rezultirati osećajem obnovljenosti i ekvilibrijuma ili prolongirane životne krize i razvojnog ukopavanja u mestu.

Tokom prelaznog perioda Sada(šnjost)je most između prošlosti i nepoznate budućnosti. Sve vrste životnih tranzicija zahtevaju da se napusti zagrljaj prošlosti i podstiču kretanje napred ka budućnosti.

Životna tranzicija može biti pozitivna ili negativna, planirana ili neočekivana, most razvoja ili epicentar krize. Neke promene se dogode bez upozorenja i obično su veoma dramatične: kao saobraćajna nesreća ili prirodne katastrofe koje nas primoravaju da se adaptiramo na situacije koje pre toga nismo mogli ni da zamislimo, ali i pozitivne situacije, kada se pokaže da smo se, u velikoj meri, dobro snašli u novoj problemskoj situaciji, a da ni sami nismo verovali da imamo takve sposobnosti. Pozitivne životne tranzicije (ali ne manje dramatične!) su završetak školovanja, zaposlenje, brak, rođenje deteta…

Najvažnije životne tranzicije

Bez obzira da li su pozitivne ili negativne, životne tranzicije nas uglavnom uhvate nedovoljno pripremljene, i mogu nas izolovati od ljudi, ispuniti osećanjem čuđenja, tuge ili krivice, stida ili gneva, neosnovanog optimizma, ostaviti u stanju zbunjenosti i preispitivanju. U stvari, naša sopstvena prošlost je kamen na koji se najčešće spotičemo, a tranzitorni periodi nam samo ukazuju koliko je na životnom putu tih tačaka spoticanja, koje pod uticajem subjektivnog slepila nismo uspeli da sagledamo.

Najvažnije životne tranzicije su polazak u školu, prva ljubav, separacija od toplog roditeljskog gnezda i ulazak u svet odraslih (adolescencija i rana mladost), završetak školovanja, ostvarivanje ozbiljne intimne veze, karijera (zaposlenje, novi posao, gubitak posla, nezaposlenost…), brak i rođenje deteta, smrt bliskog člana porodice, pogoršanje ličnog zdravstvenog stanja… nevinost ranog detnjstva i kristalizacija identiteta i mudrosti u ranoj starosti su prolog i epilog drame života – obavijeni velom tajne rođenja i smrti.

Specifični i akutni tranzitni periodi su stresni i krizni životni događaji kao što je promena mesta stanovanja, promena škole, raskid romantične veze, razvod braka, seksualni problemi, veći poslovni neuspeh, razilaženje sa prijateljem, gubitak socijalne uloge, povećana odgovornost na poslu, kazna zatvorom, problemi sa zakonom, propala hipoteka ili zajam, sin ili ćerka napuštaju kuću, penzionisanje …

Šta činiti sa tunelima, senovitim hodnicima i utabanim stazama prošlosti?

Prošlost može sadržati dragoceno iskustveno i emotivno blago, kao i značajne životne trenutke kojih i dalje želimo da se sećamo, uprkos tome što su, sa aspekta sadašnjosti, disfunkcionalni, neprimereni ili neproživljeni do kraja… a takav je npr. slučaj kada se držimo sećanja na voljenu osobu koju smo izgubili.

U teškim vremenima, sećanje na prethodne srećne trenutke može nam dodati energiju da otpočnemo novi put na čijem kraju se nazire nova svetlost. Takođe, prošlost može sadržati vredne lekcije – ako ne učimo iz prošlosti, osuđeni smo da je ponavljamo. Npr. ako smo napravili moralno pogrešnu, i po drugu osobu pogubnu odluku, a da smo samo delimično sebi spremni to da priznamo, mi ćemo i dalje donositi moralno dvosmislene odluke, a da bismo se sakrili od sopstvenog, neosvešćenog stida pred sopstvenim licemerjem – promenićemo samo osobu po koju će takva odluka imati negativne posledice, ili ćemo naći novi izgovor pred sobom.

Tek kada smo spremni da uvidimo i doživimo posledice naše odluke i po sebe i po druge, doći će do promene koja će nas usmeriti ka daljem ličnom razvoju. Do takve refleksije o samoobmanjivanju kroz obmanjivanje drugih, ljudi obično dopru u trenucima egzistencijalne krize i žvotnih tranzicija.

U procesu psihoterapije, psihoterapeuti obično ohrabruju klijente da konstruktivno pogledaju unazad u ličnu prošlost, da bi našli izvore svojih trenutnih teškoća. Svež pogled u ličnu prošlost često deluje oslobađajuće. Istovremeno, život treba živeti dok se događa. Previše osvrtanja unazad je kao vožnja automobila sa očima previše fokusiranim na retrovizor. Ma koliko da je pod uticajem prošlih iskustava, ponašanje je usmereno i vođeno postavljenim ciljevima.

Šta podstiče ljude da isuviše tumaraju po krajolicima prošlosti?

Emocionalno vrlo intenzivni događaji, poput traumatskih ili euforično-radosnih, mogu postati ometajući putnici iz prošlosti , koji bi da se, neproživljeni do kraja, neprestano vuku za nama, usporavajući naš put ka budućnosti. Ljudi koji su doživeli neku psihološku (narcistčku) povredu ili nepravdu, posebno mogu biti na iskušenju da vuku za sobom ozlojeđenost. Fantazija o idealnom i srećnom detinjstvu kod većine ljudi istrajava tokom celog životnog ciklusa.

Ma kakav stav imali o ljudima, teško se opiremo utisku da se ljudi sporo i nerado menjaju, da mnogi misle da kod sebe ne treba da menjaju ništa, a neki da za tim nikada nije ni bilo potrebe. Svaki put kada se ’’odvojimo’’ od nečega za šta smo dugo (emotivno) vezani mi osećamo anksioznost usled odvajanja, nekada u većem intenzitetu, a češće u manjem. To je upravo i slučaj sa ’’odvajanjem od prišlosti’’ i starog iskustva.

Koren opiranja svakoj ozbiljnoj promeni, bila to promena unutar ličnosti, napuštanje stereotipnih obrazaca ponašanja ili promena u odnosima sa drugima, jeste separaciona anksioznost.

Faze proživljavanja teških životnih promena

Uspešno kretanje kroz teške tranzicije obično obuhvata prolaz kroz neke od sledećih faza:

1. Doživljaj čitavog spektra neprijatnih emocija: nelagode, gneva, konfuzije, sumnje

2. Gubitak samopoštovanja.

3. Početak prihvatanja promene i svesnost da je potrebno napustiti prošlost

4. Buđenje hrabrosti za upuštanje u nepoznato

5. Nova nada i nestanak sumnje u pogledu budućnosti

6. Osećaj povećanog samopoštovanja i traganje za smislom

7. Integracija novog iskustva i razvitak opimističnog pogleda na budućnost

Nošenje sa promenama obično ne teče po utvrđenom redosledu, već različiti ljudi različito prolaze kroz ovaj process, obično oscilirajući napred i nazad kroz ove faze, sve dok ne uzmu situaciju u svoje ruke, tj. dok ne ovladaju novinom.

Saveti koji mogu biti od pomoći tokom (nemilih) promena:

1. Prihvatite da je promena normalan deo života. Osobe sa ovim stavom imaju najlakši put kroz životne tranzicije.

2. Identifikujte vrednosti i životne ciljeva. Ako znate ko ste i šta želite od života, onda je veća verovatnoća da ćete promenu doživeti kao jedan od životnih izazova. Uz ovo dolazi i spremnost za preuzimanje odgovornosti za sopstvene akcije, bez optuživanja drugih za promene koje dolaze u paru, bez upozorenja.

3. Identifikujte i izrazite osećanja. Emocije prethode našim stavovima i shvatanjima života. Premda je za očekivati da se osećanja straha i anksioznosti potiskuju, lakše ćete ih savladati ako ih priznate. Možete ih izraziti tako što ćete pisati o njima, razgovarati sa bliskim prijateljem ili roditeljima, a na raspolaganju stoji i razgovor sa psihologom. Adekvatno i kontrolisano ispoljavanje emocija može biti lekovito.

4. Fokusirajte se na rezultat. Razmislite šta je to što ste naučili iz prethodnnih životnih tranzicija. Korisno je i da se podsetite se pređenih faza i da preispitate njihov tok i sadržaj.

5. Ne žurite. Kada je sklad životnog toka narušen potrebno je vreme da se prilagodite na novu realnost.

6. Očekujte da ćete osećati nelagodnost. Tranziciono vreme je konfuzno i nejasno. U takvim okolnostima je prirodno da osećate nesigurnost i anksioznost – ova osećanja su deo procesa i proći će.

7. Ostanite trezni. Korišćenje droga i alkohola tokom ovog perioda nije dobra ideja. To može samo učiniti proces još težim.

8. Vodite računa o sebi, svom zdravlju i higijeni. Tranzicije su stresne, čak i ako su naizgled srećna vremena. Zdravo se hranite, budite fizički aktivni, vežbajte, potrudite se da svaki dan nađete neku interesantnu zanimaciju.

9. Raščistite sa tim šta ostavljate iza sebe. Ovo je prvi korak u prihvatanju bilo koje novine. Razmislite koji je vaš specifičan način završavanja poslova u životu.

10. Neka uobičajene svakodnevne aktivnosti ostanu usklađene. U slučaju da prolazite kroz značajnu ili tešku životnu tranziciju, bilo bi dobro da ne zanemarite svakodnevne rutinske aktivnosti poput održavanja stana ili bašte, igranje s kućnim ljubimcem, spontanih razgovora sa komšijama, čitanje omiljenog magazina i slične aktivnosti.

Mehanizmi prevladavanja teških životnih događaja

Koncept koji je blizak konceptu životnih tranzicija je koncept mehanizama prevladavanja. Prevladavanje podrazumeva aktivan napor kojim pokušavamo da ovladamo novonastalim ili kriznim situacijama, na adaptivan i konstruktivan način. Postoje tri globalne grupe strategija prevladavanja: prevladavanje usmereno na procenu novonastale situacije, prevladavanje usmereno na rešavanje problema i prevladavanje usmereno na emocije.

Pozitivni mehanizmi prevladavanja:

1. Pozitivna (re) interpretacija događaja. Tražite da iz toga što se desilo izvučete najbolje, trudite se da stvari posmatrate iz drugog ugla i date im pozitivnije konture.

2. Planiranje. Razmišljajte kako što efikasnije da rešiti problem, osmislite plan akcije i korake koje ćete preduzeti

3. Humor. Efikasno korišćenje humora daje osećaj kontrole. Humor daje i osećaj žilavosti, osećaj da lakše izlazite na kraj sa nedaćama ako ih gledate i iz komične perspektive. Takođe, humor je i važan sastojak ljudske komunikacije, koja povratno utiče na veći deo procesa prevladavanja.

4. Socijalna podrška. Trudite se da potražite savet u vezi sa tim šta da radite, tražite nekog sa više iskustva po tom pitanju i razgovarate sa tom osobom, pitajte prijatelje šta su oni činili u takvoj situaciji

5. Odmaranje

6. Aktivan napor. Aktivno se usmerite na rešavanje problema, ulažite dodatan trud kako bi rešili problem ili preuzimate direktne akcije kako bi se izbegao problem.

Negativni mehanizmi prevladavanja:

1. Povlačenje. Okrećete se poslu ili nekim drugim aktivnostima ne biste li skrenuli misli sa problema, maštate o drugim stvarima

2. Poricanje. Govorite sebi ‘‘Ovo se ne dešava“, odbijate da poverujete da se to dogodilo ili se pretvarate da se to nije stvarno dogodilo

3. Uzdržavanje.Uzdržavate se kako ne bi ste učinili nešto ishitreno, pod velikim naporom čekate pravi trenutak da nešto preduzmete

4. (Zlo)upotreba supstanci

5. Potiskivanje konkurentskih aktivnosti. Ne dozvoljavate da vam druge misli ili aktivnosti skrenu pažnju sa problema, fokusirate se na rešavanje ovog problema i zapostavljate druge sfere života.

Strategije i mehanizmi prevladavanja su osetljive na kontekst u kojem se koriste, te se ne mogu olako podeliti na adaptivne i maladaptivne. Takođe, u datoj situaciji nam na raspolaganju stoje samo određeni mehanizmi prevladavanja, te je važno strpljivo isplanirati korake koji će biti preduzeti u tim okolnostima, vodeći računa o posledicama.

Kako pomoći ljudima da se prevezu preko mosta sadašnjosti, ka nečem izvesnijem?

Nažalost, mnoge tranzicije su nepotpune, nezavršene ili se odugovlače tokom celog jednog perioda života. Ljudi se drže svoje prošlosti, i ona je tamna zvezda vodilja ispred njih – u toj meri da blokira njihovu sposobnost da uživaju u sadašnjosti i sposobnost da planiraju budućnost. Tada govorimo o fiksacijama na rane stadijume u razvoju ličnosti, iracionalnim uverenjima ili deficitu bazičnih sposobnosti ličnosti.

Tokom psihoterapije se sa klijentima prorađuju takvi zastoji u razvoju ličnostu, sa posebnim akcentom na emocionalnom i motivacionom aspektu zastoja, iracionalnim uverenjima, kao i rešavanju razvojnih, nezavršenih zadataka koji svaka od razvojnih faza nosi.

Psihoterapija pomaže klijentu u njegovoj separaciji od uhodanog puta i postaje klijentov neutralni most na putu kojim se (ređe) ide ka daljem razvoju ličnosti i adekvatnijoj adaptaciji na (predstojeću) realnost.

Autor: Nenad Lazarević/danas.rs

---

---

KIBUCI – OAZE ISKONSKOG ZAJEDNIŠTVA…

TAMOiOVDE___________________________________________________

U zemlji velikih tehnoloških otkrića, kibuci su ipak i dalje najuticajnija ideja koja je izašla izvan granica Izraela. Ipak, moderna definicija te reči, koja potiče iz hebrejske reči za “grupu” je prava enigma.

Kibuc Lotan (Foto: Hanan Cohen / Flickr.com)

 Ipak, moderna definicija te reči, koja potiče iz hebrejske reči za “grupu” je prava enigma.

 Nekima, kibuci su dobrovoljna zajednica, drugima je industrijsko ili poljoprivredno selo, a sve većem broju putnika, oni su prozor u neki sasvim drugačiji svet.

ALTERNATIVNI NAČIN ŽIVOTA

Yaakov Ben Dov / Wikimedia Commons

Pokret ujedinjenih Kibuca ustanovljen 1927. godine bio je striktno sekularan. Podsticao je jednakost polova i podržavaouređenje Izraela.

Rani stanovnici kibuca bili su mahom poljoprivrednici koji nisu imali nikakve prihode, ali zato nisu plaćali ni račune i poreze.

Cilj je bio stvaranje društva jednakosti, sekularne zajednice u kojoj se dele svi obroci i svako igra svoju ulogu u očuvanju kibuca.

Do 1950. više od 67.000 ljudi živelo je u 214 ovakvih zajednica, što je činilo 4,5 odsto ukupne populacije Izraela, dok danas u 260 kibuca živi 106.000 ljudi, što je samo 1,5 odsto populacije.

Šta se desilo s ovim idiličnim načinom života?

U.S. Embassy Tel Aviv / Flickr.com

    Zev Šabetaj, sin jednog od osnivača Kibuca Bajt Oren u šumi planine Karmel kaže da su velike promene počele 1985. kada je došla ekonomska kriza i hiperinflacija.

  “Vlada pod Šimonom Peresom predstavila je novu valutu i smanjila drastično inflaciju od 450 odsto na 20 odsto kako bi zauzdala krizu. U isto vreme više od polovine ljudi napustilo je kibuce koji su bankrotirali”, objašnjava on.

Gotovo preko noći, Bajt Oren, kao i mnoge druge zajednice transformisao se u “obnovljeni kibuc”. Kako bi se prilagodili promenama na državnom nivou, prešli su sa egalitarizma na nejednaku raspodelu.

“To je bila izraelska perestrojka”, primećuje Šabetaj, poredeći promene kibuca sa otvaranjem bivšeg Sovjetskog Saveza.

UTOČIŠTA ZA PUTNIKE

hoyasmeg / Flickr.com

Stanovnici kibuca imaju dugu tradiciju dočekivanja volontera iz dalekih zemalja. Ovi putnici radili su na poljima berući voće i bili nagrađivani besplatnim smeštajem i hranom.

Iako ljudi i dalje mogu da se prijave za taj program, većina posetilaca sada plaća boravak.

Bajt Oren, što u doslovnom prevodu znači “dom borova”, bio je jedan od prvih koji je otvorio gostionicu 1942. i ubrzo postao popularna destinacija za Evropljane koji su tražili neko drugačije letovalište.

Bajt Oren Hotel, koji i dalje radi, ima 30 soba i joga centar sa bazenom.

Gosti mogu da posete obližnji grad Haifu, farmu konja, umetničko selo Ein Hod i pešače šumom.

“Kibuci nude specifičan način života. Ideologija od početka nije bila usmerena isključivo na poljoprivredu, nego i industriju, pa čak i turizam”, objašnjava Šabetaj.

Gotovo polovina kibuca sada nudi hotelski smeštaj. Štaviše, većina onih koji se nalaze oko Galilejskog jezera, popularne destinacije, sasvim su uređena odmarališta sa teretanama, salama za konferenciju, bazenima, spa tretmanima i slično.

Iako se prihod deli između porodica koje žive i rade u tim zajednicama, one su daleko od početaka kibuca.

Kako se menjaju trendovi u turizmu, tako se menjaju i oni.

Tako je na primer, Kibuc Bahan zatvorio stare farme proizvodnje mleka i pilića kako bi otvorio Utopia Orchid Park, u skladu sa trendom odmaranja na ekološki način.

Tu se sada nalazi botanička bašta sa tropskim pticama, ribnjaci i više od 20.000 orhideja.

---

---

 ODRŽIVOST U PESKU

Vrhunski “eko kibuc” je Lotan, smešten na obroncima Arava pustinje 51 kilometar od odmarališta Eilat na Crvenom moru.

Gosti mogu da spavaju u kućama od blata i uče o održivoj gradnji tokom četvoro nedeljnog ili četvoromesečnog kursa “Green Apprenticeship”.

“Ljudi su inspirisani kada vide šta smo sve uradili u ovako teškim uslovima”, kaže direktor programa Mark Naveh koji živi u kibucu od 1989.

“Lotan je jedini kibuc koji je deo svetske mreže eko sela. Verujem da je model za održivost naselja, koja će postati sve potrebnija”, kaže on.

Chadica / Flickr.com

   Lotan je jedan od samo 20 odsto kibuca u Izraelu koji su potpuno kooperativne zajednice u kojima se prihod deli.

  “Nije važno da li ste menadžer ili brinete o deci. Svi dobijaju istu nadoknadu”, objašnjava on.

   Duž autoputa, još jedan kibuc takođe želi da pustinja procveta.

Ketura, oaza u sred peska, otvorila je prvu solarnu elektranu u junu 2011. i ima podršku kompanije Siemens.

Struja se veže za nacionalnu mrežu i donosi energiju i novac kibucu. Tu je i Arava institut za studije očuvanja okruženja koji se bavi očuvanjem vode, održivom poljoprivredom i obnovljivim izvorima energije.

Studenti i putnici mogu odsesti u Kibbutz Ketura Country Lodging, koji nudi 45 modernih apartmana od kojih svaki ima kuhinju, balkon i travnjak.

Svuda u Izraelu kibuci se menjaju na različite načine. Novi fenomen je procvat “urbanih kibuca”, obično u vrlo aktivnim lokalnim zajednicama.

Članovi žive u istoj ulici, dele prihod i doprinose lokalnim centrima za mlade, osobama s posebnim potrebama i koegzistenciji Arapa i Jevreja. Oni dokazuju da kibuci mogu da postoje i unutar gradova.

Izvor:b92.net/putovanja/

---

U AMERICI OTKAZ DOBIJAJU I MAGARCI…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

STOTINE MAGARACA NAPUŠTENO U AMERICI 

 Stotine magaraca izbačeno je sa farmi Teksasa i severozapadne Luizijane od marta 2011. zato što zbog suše i ekonomske krize vlasnici nisu imali posla za njih.

Najveće američko društvo za zaštitu magaraca, sklonište Pisful vali saopštilo je da je od marta 2011. primilo skoro 800 tih životinja, uglavnom držanih za čuvanje stada. Veliki broj goveda i koza prodat je zbog suše i ekonomske krize i magarci su postali suvišni.

Iako je suša koja je počela 2010.gotova, magarci i dalje stižu u skloništa, rekao je Mark Mejers, izvršni direktor te organizacije.

 – Cene sena još nisu pale i ono malo trave što raste ljudi čuvaju za životinje koje im donose zaradu – rekao je on.

Mejersova organizacija obično zbrine 400 magaraca godišnje. Od marta 2011. primila je skoro 800 magaraca napuštenih u Teksasu – 600 prošle godine, 172 ove godine. Od 772 magarca u skloništu usvojeno je samo 40 – delimično zato što većinu čine nekastrirani mužjaci koji mogu biti agresivni.

 Prema podacima Univerziteta u Koloradu, magarci su instiktivno agresivni prema psima i njihovim rodjacima vukovima i kojotima. „Na uljeze njaču, pokazuju im zube, trče, gone ih i pokušavaju da ih ugrizu i šutnu“, navodi su u njima.

 Mejers je rekao da vlasnici često krišom ostavljaju magarce na tuđim farmama.

 – Prođu nekoliko okruga, potraže slabu tačku u ogradi i ostave magarce na tuđoj farmi. Svake nedelje dobijem bar jedan poziv od nekoga ko kaže „probudio sam se i ugledao magarce na svom imanju“ – rekao je on.

 Godine 1989. između 1.000 i 1.800 od 11.000 teksaških odgajivača ovaca i koza držalo je magarce kao čuvare.

BizLife