BIZERTA, TAMO DALEKO…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

 Jedan od povoda za objavu ovog teksta je Dan primirja u Prvom svetskom ratu, koji se od ove godine praznuje 11. novembra. U  državne praznike uvršten je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji („Službeni glasnik RS“, br. 92/2011 od 7. 12. 2011).

Kao još jedno- SVEDOČANSTVO O PROŠLOSTI.

Bora*S


JOŠ JEDAN NAŠ GRAD, TAMO DALEKO

Nastao je u doba Feničana, hiljadu godina pre nove ere, na samom severu Tunisa, danas je mirna luka, a početkom prošlog veka bio je „svetionik“ srpskoj vojsci

 Bizerta je najseverniji i najstariji grad u Tunisu. Nastala u doba Feničana ova afrička luka je u davna vremena bila poznata i kao stecište gusara. Prolazile su kroz nju mnogi narodi i vojske: Pimljani, Arapi, Španci, Turci, Francuzi…

Početkom prošlog veka, u ovom gradu svaki četvrti stanovnik bio je Srbin. Bilo je to vreme kada se na ulicama čuo arapski, francuski i srpski jezik, čitala štampa na ćirilici, a u pozorištu gledala „Bitka na Kosovu“.

     Okružena je šumama i plantažama voća, pa otuda i lokalni naziv Bizerta-zeleno u plavom, izveden iz preplitanja zelene boje okoliša s plavetnilom mora. Tunišani vole da istaknu  da je najevropskija, što i nije čudo budući budući da je najduže bila pod uticajem Francuza, sve do 1963. godine, mada je Tunis proglasio nezavisnost 1956.

     Za Srbe Bizerta je simbol spasa, bez nje ne bi bilo Solunskog fronta, niti onog furioznog proboja koji je doneo slobodu i kraj rata. Ipak, sve više bledi sećanje na boravak naših vojnika na severu Afrike. Retki su Srbi koji se upute na ovu stranu, mnogi radije uživaju u čarima hotelskih bazena ili kupovini suvenira.

 Hleb kao nafora

   Pored savremene arhitekture, širokih bulevara i gradske plaže, okružene drvoredima raskošnih palmi, jedno od obeležja Bizerte, ali i „usko grlo“ je i pokretni most koji se svakodnevno diže na dva sata da propusti velike lađe kroz kanal koji spaja Bizertsko jezero sa morem. Međutim, nije uvek sve kako izgleda na prvi pogled. Kanal sa barkama uz samu Medinu neodoljivo podseća na Veneciju.

   Susret Orijenta i Evrope ovde je dirljiv. Staro jezgro grada, sa prozorima i vratima plave boje na tradicionalno belim zidovima podseća da smo ipak u tipično tuniskom gradu. Za razliku od ostalih Medina u Tunisu, koje su pretvorene u bučne pijace, u ovoj je sačuvan mir i spokoj porodičnog života. Dok šetamo lavirintom uskih ulica, opijeni mirisom začina koji se širi iz šerpi vrednih domaćica, razmišljamo kako li je izgledao grad 9. januara 1916. godine.

   Tog dana francuski admiral Emil Geprat postrojavao je svoje vojnike kako bi odali čast pristiglim srpskim mučenicima koje je, zapravo, spasao ultimatum Francuskoj i Engleskoj ruskog cara Nikolaja Drugog Romanova da će Rusija, ukoliko se srpska vojska ne izbavi iz Albanije, sklopiti separatni mir sa Nemačkom.

   Luka Nikolić, autor nedavno objavljene knjige „Srbijo, majko i maćeho“podsetio nas je da se u jutarnjim satima, drugog dana Božića, 10. puk iskrcao na afričko tle. Dočekani su ovacijama -„Živela Srbija!“, svirala se srpska i francuska himna. Duž puta od pristaništa do kasarne tiskao se svet koji je došao da pozdravi ratnike. A onda je počelo iskrcavanje. Bedno su izgledali heroji sa Balkana. U znak poštovanja, prema dobrodošlici koja im je priređena, oni koji su mogli da se kreću, uparađeni su koliko-toliko. Žitelji Bizerte izneli su pred umorne ratnike voće, kolače, cveće, vino, francuski konjak…

   Srbi su hleb prihvatili kao naforu, tvrdi potpukovnik u penziji. Iskreno savezništvo dve vojske tih dana bilo je oličeno u komandantu francuskih snaga za severnu Afriku admiralu Gepratu. Njemu pripada zasluga srpskog vojnika jer je, protivno stavovima Vrhovne komande Francuske vojske, odlučio da srpske vojnike, ne smesti duboko u pustinjski pesak Sahare, već u varoši Bizertu, Sidi Abdalu, Tunis. Njemu pripada večno poštovanje jer je sa iznemoglim srpskim vojnicima postupao kao sa vitezovima. (Zato su, prililom prvog dolaska u Beograd 1930. godine admirala Geprata Srbi na rukama nosili od železničke stanice do Slavije, a ulica kojom su ga proneli dobila je njegovo ime.

   U centru grada nalazila se škola katoličkih sestara, Sion, u kojoj su milosrdne sestre s puno ljubavi i nežnosti lečile bolesne, iznemogle i ranjene. Sve su odlikovane. Samarićanskom brigom, pažnjom i negom tu u Bizerti Francuzi su nas podigli iz mrtvih. Oni su se postarali ne samo da nas fizički podignu nego da nam od Bizerte učine kutak Otadžbine. Pored srpske kasarne i 10 bolnica namenjenih našim vojnicima, u gradu su radile dve štamparije na ćirilici. Objavljeno je 780 brojeva lista „Napred“. Pozorišna scena na otvorenom, koju su naši vojnici izgradili, svojim rukama, od kamena, imala je 3.000 mesta. Za tri godine je izvedeno 270 predstava. Podignuta je crkva i oslikan ikonostas. Osnovan je vojni orkestar…Francuzi su bili zadivljeni srpskim seljakom, podseća naš sagovornik.

 Groblje u Bizerti

   Danas Bizrta ničim ne odaje da je nekad bila srpski grad-nema natpisa, simbola, baš ničega. Jedini trag ostao je na gradskom katoličkom groblju, gde nestaje smirenost koja se nosi sa dokova Bizerte. Puteljak koji vodi kroz groblje završava kod ograđene i katancem zaključane kapele kod koje je 12 spomenika (neki samo u tragovima) koje su umrlim podigli drugovi i rodbina. Samo neko ko veoma dobro poznaje ovo mesto može da pronađe deo groblja u kome  počiva 689 srpskih vojnika. Trnjem obrasla kapija govori nam da je niko godinama nije otvorio, niko sveću upalio.

   Grobovi preminulih, od 1916. do 1919. godine bili su obeleženi drvenim krstovima, kasnije su ekshumirani i prebačeni u podrum ispod kapele koja je podignuta 1918. za potrebe parastosa. Čitamo imena, ispisana francuskim pravopisom, koja polako blede na mermernim tablama prikovanim na zidove kapele: Tassitch, Tanaskovitch, Vouckovitch, Yovanovitch, Spassoevitch, Singjelitch…635 od ukupno 689 sahranjenih!?

Na vrhu stuba ispred kapele vijori se zastava Tunisa. Srpske zastave nema! Ćutimo. Šta reći pred humkama onih koji su, kako kaže sam spomenik: „dali život za otadžbinu“.

-Obrvani ranama, bolestima i iscrpljenošću 3.226 vojnika ostalo je na severu Afrike. Sahranjeni su u 24 groblja posejana širom Tunisa, Alžira i Maroka. Do danas su preostala još samo tri-21 groblje smo izgubil! Imenom i prezimenom upisano je 1.480 vojnika, a u vreme  kada su sahranjeni samo su se četvorica vodila kao nepoznata. Iz toga proizilazi da svi ti bezimeni ratnici nisu ni postojali, a kamoli dali svoj život za otadžbinu. Sve zahvaljujući nemarnosti državnih činovnika koji nisu dobro ažurirali spiskove. Još strašnije državno skrnavljenje bilo je 1980. godine kada, prilikom rekonstrukcije groblja Minzel Burgiba, nijedan krst nije vraćen na svoje mesto. Izvođači radova su ih postavljali kako su im po ruku dolazili. Tako da danas ni jedan krst na ovom groblju ne obeležava onog umrlog vojnika koji pod njim počiva!-opominje sa gorčinom u glasu, Luka Nikolić koji je, zahvaljujući petogodišnjem traganju za istinom o srpskim vojnicima koje su saveznički brodovi od  1916. do 1919. godine prebacili na tlo severne Afrike, uspeo da sačuva od zaborava mnoge važne podatke, ali i da identifikuje neke od „otpisanih heroja“.

Nikolić je prvi put sam 2005, nakon 90 godina, krenuo u potragu za grobom svog dede Đunisija Nikolića, rođenog 17. februara 1874, trećepozivca iz Zaovina na Tari.

-Znao sam samo da je sahranjen u Tunisu i ništa više. Pronašao sam ga u našem najvećem groblju u severnoj Africi, u kome je u 1.208 grobova shranjeno 1.790 srpskih ratnika. Na obali Mediterana, 24 kilometra od Bizerte, u maloj varošici Ferivil (savremeni naziv Menzel Burgiba).

Lukin deda Đunisije imao je šest sinova i dve kćeri, od kojih danas ima 97 potomaka. Komandantu Tihomiru Mirkoviću, koji je umro sa gotovo celim svojim pukom golobradih ratnika uzrasta od 17 do 19 godina, nema ko da upali sveću!

-Kada su umrle majka i sestre više nije imao ko da ih žali. Država ih je zaboravila! Zato su, od 1918. godine do danas, podjednako odgovorni svi-kaže Luka Nikolić, skrećući nam pažnju da uveliko radi na tome da se značajna mesta na severu Afrike obeleže spomen-obeležjima, počev od mesta iskrcavanja. Da se u nekadašnjoj bolnici, a sada školi Sion u centru grada, jedna prostorija pretvori u spomen-sobu i tako probudi sećanje na mesto na kome je otpisana srpska vojska vaskrsla i stala rame uz rame sa moćnim silama, a agencijama omogući da Srbima koji dolaze u Tunis predstave Bizertu, današnju i onu s početka prošlog veka-srpsku.

Tekst: Slavica Berić, „Politika Magazin“, 22. jul 2012.


___________________________________________________________________________________________

DAN, KADA JE ROĐEN VELIKAN -FJODOR DOSTOJEVSKI…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________

tamoiovde-logo

Fjodor Mihajlovič Dostojevski (rus. Фёдор Миха́йлович Достое́вский), jedan od najvećih pisaca svih vremena, rođen je na današnji dan, 11. novembra,  (30. oktobra po starom kalendaru), 1821. godine u Moskvi.

Završio je vojnu školu. U dvadeset osmoj godini zbog učešća u revolucionarnoj organizaciji bio je osuđen na smrt. Nakon pomilovanja proveo je četiri godine na prisilnom radu u Sibiru.

On je jedan od najuticajnijih pisaca ruske književnosti. Prema širini i značaju uticaja, posebno u modernizmu, on je bio svetski pisac u rangu Šekspira i Servantesa. Realizam Dostojevskog predstavlja svojevrsni prelaz prema modernizmu, jer njegovo stvaranje upravo u epohi modernizma postaje nekom vrstom uzora načina pisanja. Sa aspekta književne tehnike njegovi su romani još uvek bliski realizmu zbog obuhvata celine, načina karakterizacije i dominirajuće naracije, dok dramatični dijalozi, filozofske rasprave i polifonija čine od njega preteču modernizma. Utemeljitelj je psihološkog romana. Po mnogima je i preteča egzistencijalizma.

Biografija Nastavite sa čitanjem

SOČI-TURISTIČKO ČUDO…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Zašto srpski turisti još nisu otkrili najduži grad u Evropi i toplo rusko more?

 Ako vas neko u Srbiji pita kuda idete na more na letovanje, a vi mu odgovorite u Rusiju, u grad sa suptropskom klimom, skoro svi će vas gledati sa neizmernim čuđenjem i bez reči. I još ako sa osmehom dodate, da nameravate šetati dugim plažama ispod palmi, zatim piti kafu u letnjim baštama brojnih restorana, a potom nakon vrelog dana pogledati uživo predstavu sa delfinima – tek tada će vas svi posmatrati u neverici, misleći da se samo šalite.

Upravo tako. Prosečan srpski turista u svojoj glavi povezuje Rusiju isključivo sa snegom, hladnom zimom i debelim kaputima. Po njegovom mišljenju, u Rusiji nigde nema toplog sredozemnog mora sa palmama i južnim voćem, nego samo smrznuto kopno negde daleko na severu. Ali zašto je to tako? Zašto su srpski građani toliko neinformisani o ruskim turističkim kapacitetima, a pre svega o najvećem ruskom letovalištu – Sočiju, gradu koji se prostire na preko 100 kilometara duž obale Crnog mora?

Pođimo redom i pogledajmo gde se odmaraju turisti iz Srbije. U poslednjih nekoliko godina, srpski građani su trošili na letovanja u inostranstvu oko 700 miliona evra godišnje, što je pozamašna suma u uslovima velike ekonomske krize, sve veće inflacije i rekordne nezaposlenosti u zemlji. U poslednjem periodu je svake godine na odmor u druge zemlje odlazilo 500.000 građana Srbije preko turističkih agencija, i još oko 200.000 građana u sopstvenom angažmanu.

Tradicionalno se najveći broj srpskih turista, njih oko 50 procenata, opredeljuje da svoj odmor provede u Grčkoj, a zatim i u Turskoj, Crnoj Gori, Bugarskoj. Međutim, nisu samo obližnje balkanske zemlje privlačne za turiste iz Srbije, već je to i znatno udaljenija Španija, a takođe i afričke zemlje – Tunis i Egipat, u koje je, barem do nedavnih događaja u tim zemljama, odlazilo godišnje oko 60.000 ljudi.

A što se tiče egzotičnih destinacija, kao što je na primer daleki Tajland, tamo je prošle godine boravilo još najmanje 5000 ovdašnjih turista. Zanimljivo je da svake godine i u Hrvatskoj letuje oko 100.000 turista iz Srbije, čak i pored mnogih incidenata i neprijatnosti koje doživljavaju na hrvatskom primorju, samo zbog svoje nacionalne pripadnosti i srpskog jezika kojim govore.

Dakle, šta nam govore ovi navedeni podaci? Radi se o tome da u Srbiji, uprkos katastrofalnim ekonomskim pokazateljima, još uvek postoji jedan sloj stanovništva koji može sebi da priušti letovanje na balkanskim plažama ili na malo daljim destinacijama. I šta je tu neobično, verovatno se pitate?

Najčudnija od svega je činjenica – da su srpski turisti, čak i u uslovima velike finansijske oskudice, spremni da troše svoj novac u zemljama u kojima vladaju nemiri, kao što su Tunis ili Egipat, a takođe i na mestima gde baš i nisu sasvim dobrodošli, a u isto vreme skoro da ne znaju da postoji takva bliska destinacija, kao što je to rusko toplo more, a pre svega grad Soči.

Soči je u bukvalnom smislu reči svetsko čudo, zato što je to najduži grad u Evropi, koji se prostire na 100 kilometara duž obale Crnog mora. U njemu se nalazi preko 300 hotela i sanatorijuma, i godišnje se tamo odmara 4 miliona domaćih i stranih turista. Mnogi od hotela su najviše kategorije iz najpoznatih svetskih lanaca. U Sočiju će se od 2014. godine redovno voziti trke Formule 1, a te iste 2014. godine u Sočiju će biti održane i zimske olimpijske igre, s obzirom da je taj grad, zahvaljujući svom idealnom položaju između toplog mora i visokih kavkaskih planina, u letnjem periodu veliki letnjikovac, a zimi – veliki zimski turistički centar.

U tom gradu će se 2018. godine igrati i neke od utakmica svetskog fudbalskog prvenstva.

Takođe, do Sočija se jednostavno stiže direktnom avionskom linijom iz Beograda, tako da ne postoji ni jedan razlog da ga napokon srpski turisti ne otkriju. Ostaje samo pitanje – kada će se to desiti, i kada će građani Srbije masovnije krenuti da svoj odmor provode u ovom svetskom turističkom čudu koje im je nadohvat ruke?

Ratko Paić / Glas Rusije

Photo: EPA

____________________________________________________________________________________________